Prikaz govora poslanika

Prikaz govora poslanika <a href="https://otvoreniparlament.rs/poslanik/6916">Aleksandar Vučić</a>

Govori

Dame i gospodo narodni poslanici, želeo sam samo da kažem nešto povodom izjašnjavanja predlagača, gospodina Mihajlova, koji je rekao da nijedan od ovih amandmana ne može da se prihvati, iz prostog razloga što bi bio u suprotnosti sa prethodno usvojenim zakonom, u ovom slučaju Zakonom o Visokom savetu pravosuđa.
Moram da kažem da smo mi već usvajali norme, usvajali zakone koji sadrže odredbe koje su suprotne nekim drugim zakonima, ali su tumačen kao specijalne norme, specijalne odredbe, i kao takve su derogirale generalne norme koje su postojale u nekim drugim zakonima.
Ovaj zakon reguliše položaj javnog tužioca, dakle, javnih tužilaštava, i on je specijalni zakon u odnosu na svaki drugi zakon kojim se reguliše mesto, uloga, status, položaj javnog tužioca.
Sa tog aspekta smatramo da bi bilo dobro, pa i zbog toga, i zbog činjenice da bi moralo da dođe do promene i u Zakonu o Visokom savetu pravosuđa, da se prihvati ovakav amandman.
Ovde postoji još jedan značajan razlog - sada se postavlja pitanje, i postavio bih ga predlagaču: a zbog čega ovakvo izdvajanje funkcije zamenika javnog tužioca, u odnosu na javnog tužioca? Samo da se ne poziva na gospodina Grubača i njegovo mišljenje. Posebnim odlukama Ustavnog suda pokazalo se kakvo mu je mišljenje i kakav mu je pravno-politički stav bio.
Rekao bih da je, procesno posmatrano, potpuno istovetna uloga zamenika javnog tužioca i javnog tužioca. Na ovakav način jedino bi mogao da se vrši dodatni pritisak i na zamenike javnih tužilaca, politički pritisak pre svega, i na takav način da izvršna vlast sprovodi neuporedivo veću kontrolu, nego što je to bio slučaj do sada.
Inače, ne razumem zašto predlagač ne bi prihvatio postojanje ovakvog amandmana?
Dame i gospodo narodni poslanici, članom 61. se predlaže da pri imenovanju zamenika javnih tužilaca i pri predlaganju javnih tužilaca Visoki savet pravosuđa uzima u obzir samo stručnost i dostojnost, i svako imenovanje i svaki predlog za izbor moraju biti obrazloženi.
Naime, Narodna skupština nema ništa od toga što će nečije imenovanje biti obrazloženo. Time je Narodna skupština, kao i narodni poslanici u njoj, stavljen u nedostojan položaj. Oni su ti koji unapred moraju da prihvate obrazloženje imenovanja koje je izvršio neki drugi organ, a nije Narodna skupština Republike Srbije ili njeno nadležno telo, kako bi po Ustavu Republike Srbije to moralo da spada u njene nadležnosti, u njene prerogative vlasti. Zato smatram da bi ovakav član bilo dobro da se izbegne.
Naravno, bilo bi bolje da ne postoji ni predlog Visokog saveta pravosuđa, ali to ćemo videti u članu 62. koji je pred nama, o kojem će se takođe govoriti. Tu se kaže da ako ne bude izabran javni tužilac, Visoki savet pravosuđa ponovo utvrđuje predlog.
Čini mi se da to na najbesmisleniji način nipodaštava sve ono što bi moglo da se radi ili uradi u Narodnoj skupštini Republike Srbije. Zamislite samo primer do kojeg bismo mogli da dođemo u Narodnoj skupštini Republike Srbije ako Visoki savet pravosuđa predloži javne tužioce, mi ovde to ne prihvatimo, a oni su obavezni da ponovo utvrde predlog. Šta ćemo ako ponovo utvrde isti predlog?
Nigde nema obaveze da, ako Narodna skupština kaže da taj predlog nije valjan, oni moraju da donesu drugačiji predlog. Mi bezmalo nemamo nikakvo pravo, osim da za izvesno vreme odložimo usvajanje onoga što je predložio Visoki savet pravosuđa. To ne samo da je loše zakonsko rešenje, već je i u suprotnosti sa drugim zakonskim aktima, a posebno u suprotnosti sa Ustavom kao ledž superior - om.
Dame i gospodo narodni poslanici, izgleda da je veselo društvo iz ćoška to raspoloženje prenelo na celu salu. Pokušaću da u nekoliko rečenica kažem nešto o pozivanju predlagača zakona na Ustav. Tačno je da se, doslovno posmatrano i gledajući Ustav, ne pominju zamenici javnih tužilaca, ali pošto ste se pozivali na logičko tumačenje pravnih akata i pravnih normi tim tumačenjem biste došli do zaključka da se to podrazumeva.
Ne moramo da idemo dalje, možemo da napravimo jednu kraću analizu onoga šta ste i kako ste činili do sada povodom ovih zakona, na koji način su kršeni pojedini članovi Ustava, pojedine ustavne norme. Čini mi se da to neće biti teško da se dokaže. U članu 35. Ustava Republike Srbije govori se da je pravo na rad zagarantovano. Videli smo na koji način se ono oduzima pojedinim ljudima koji bi, eventualno, i na svoj zahtev mogli da budu razrešeni, a posle toga takvu vrstu posla ne bi mogli da obavljaju.
Što se tiče Ustava, videli smo na koji način se, što je mnogo opasnije čak i od ovog prava koji se daje svakom pojedincu i svakom čoveku, ingerencije i prerogativi Narodne skupštine Republike Srbije direktno oduzimaju, a daju Ministarstvu pravde Republike Srbije. Dakle, izvršnom organu vlasti. Ne možemo se na Ustav pozivati kada nam to odgovara, a kada ne.
Istovremeno se postavlja pitanje, pošto govorimo o javnotužilačkoj funkciji, šta radi republički javni tužilac posle odluke Ustavnog suda koja je proglasila Uredbu Savezne vlade neustavnom, podrazumeva se i odluke Republičke vlade i sve ono što se dogodilo sa otimanjem odnosno kidnapovanjem i ekstradiranjem pojedinih građana Haškom tribunalu, odnosno nekoj drugoj zemlji.
Postavlja mi se pitanje - zašto on po službenoj dužnosti ne pokreće postupak po tom pitanju. On bi morao to da uradi. Ako ne obavlja taj posao, postavlja mi se pitanje zašto onda Narodna skupština ne pokreće pitanje uspostavljanja nekoga ko bi bio republički javni tužilac, ako ovaj već nije ili ne znam šta čovek radi, šta misli da obavlja, koji posao da obavlja i po kom pitanju će to nekada učiniti.
Dakle, taj Ustav, koji se koristi da bi nekada neko rekao da je on legalista, da bi nekada neko rekao da mu je mnogo stalo do pravnih normi, izgleda da vam nekad odgovara, a čini mi se da vam mnogo češće ne odgovara. Potrebno je, čini mi se, više nego ikada da se pozivamo na pravne akte i da ih striktno tumačimo. Naravno, jedno od tumačenja, najbolje autentično tumačenje zakona, ali jedno od tumačenja (ne znam, jezičko može da bude i logičko tumačenje) - potpuno je jasno, imajući u vidu da potpuno ista procesna prava ima zamenik javnog tužioca, da je on de fakto javni tužilac, da obavlja javnotužilačku funkciju, i da bi trebalo da bude izjednačen u položaju. Dakle, to je ono što mi mislimo.
Što se tiče mesnih zajednica, uzgred i oko toga ko se pridržava Ustava, nema toga u Ustavu. Tamo gde smo na lokalu mogli da utičemo nema ni mesnih zajednica. Posle toga su krenuli svi da kritikuju, a krši se nešto što je socijalističko samoupravljanje donelo. Vidim da to svima odgovara. Ja moram da kažem da mi u tome nećemo da učestvujemo. Držimo se striktno Ustava. Ko god da ga pisao, kako god da taj Ustav izgledao, Ustav je Sveto pismo. Ne može neko da kaže poput ministra pravde, nije Ustav Sveto pismo. Jeste Ustav Sveto pismo, za svakoga ko se bavi državnim poslovima. Ne mora da bude za pojedinca, njemu može da bude Sveto pismo važnije od Ustava. Ali, za državne funkcionere, državne službenike, Ustav mora da bude ako ne važniji, najmanje jednako važan (ukoliko je reč o verujućim ljudima) koliko i Sveto pismo. Hvala vam.
Dame i gospodo narodni poslanici, u ovom odeljku, u članu 79, kaže se da o prestanku dužnosti javnog tužioca odlučuje Narodna skupština, i po tome se vidi koliko smo bili u pravu kada smo govorili ko je onaj ko suštinski bira javnog tužioca, a to nije Narodna skupština Republike Srbije, de fakto. Ali se u drugom stavu kaže da Visoki savet pravosuđa odlučuje o prestanku dužnosti zamenika javnog tužioca.
Potpuno nepotrebno, zato što bi taj status morao da bude istovetan statusu javnog tužioca. Dakle, ako to čini Narodna skupština Republike Srbije za javnog tužioca, trebalo bi to da čini i za zamenika javnog tužioca, jer su njegova procesna ovlašćenja potpuno ista i nikakve suštinske razlike nema.
Drugo, u stavu 3. ovog člana se vidi sve ovo o čemu smo razgovarali juče. Naime, juče se postavilo pitanje, vezano za sam Zakon o sudijama, ali i Zakon o javnom tužilaštvu, o mogućnosti pokretanja upravnog spora i zašto samo žalba Ustavnom sudu. Međutim, očigledno je da je predlagač ostao pri svom prvobitnom stavu, ili računa da je to najbolje rešiti žalbom Ustavnom sudu, što mi smatramo pogrešnim.
Bilo bi neuporedivo bolje da je ostavljena mogućnost i u ovom slučaju pokretanja i vođenja upravnog spora. Hvala.
Dame i gospodo narodni poslanici, ovde imamo istu nelogičnost kao i u Predlogu zakona o izboru sudija. Tipski je pisano, pa su slične i greške, tj. pogrešna rešenja. Naime, kaže se da javni tužilac i zamenik javnog tužioca ne mogu podneti  prijavu za izbor u sud ili javno tužilaštvo, niti prijavu za imenovanje za zamenika javnog tužioca ili sudiju za prekršaje.
Opet se postavlja ono pitanje - a šta ako je razrešenje izvršeno na njegov zahtev, zbog porodičnih problema, ili bilo čega drugog. Opet se uskraćuje Ustavom zagarantovano pravo na rad čoveku, a ponoviću krilaticu Gaša Kneževića - čuvenog ministra prosvete, čuvenog u Evropi, a i šire, što bi rekao naš narod, jer takvog ministra nema nigde - koji kaže da oni koji su tako školovani, tako stručni da bi bili bolji konobari i bolje bi radili neke druge poslove za koje nije potrebna tako visoka stručna sprema, ali valjda se mi borimo za to da oni rade ono što je njihova struka, ono što je zanimanje, ono zbog čega su ovu školu završavali.
Zato bih rekao da se ne sme i ne može na ovakav način uskraćivati pravo podnošenja prijave ili mogli smo bar taksativno (žagor).... izvinite što sam vas prekinuo. Dakle, smatram da smo morali taksativno da navedemo slučajeve u kojima bi postojali i predstavljali izuzetke, ako ništa drugo, jer šta će se u praksi dogoditi kada bude postojao ovakav primer.
Kada neko na lični zahtev bude razrešen, iz bilo kojih razloga, a onda posle toga želi da se bavi tim poslom, želi da se bavi onim što mu je struka, onim što mu je zanimanje, onim za šta je školovan i kvalifikovan, a mi mu kažemo: "E, više nemaš pravo da podnosiš prijavu a kamoli da se baviš istim poslom. Idi, budi konobar ili radi nešto drugo".
Naravno, uzgred, nemam ništa protiv konobara i sam sam to nekada radio sa 15 ili 16 godina.
Možda bi bolje bilo i lakše bih tu ubedio neke druge kako poslovi da se obavljaju, nego vas. Zato molim predlagača da prihvati ovaj amandman, da prihvati izmenu ovog člana, zato što sam siguran da će biti mnogo bolje i da će se mnoge teške situacije, mnoge neverovatne situacije u samoj praksi na ovakav način izbeći. Uveren sam da ko ima razuma da će to prihvatiti, a ako ne, najlakše je da to opet odbijete.
Dame i gospodo narodni poslanici, smatram da je ovo još jedno nelogično obrazloženje, odnosno vrlo nelogičan član, koji nam je predložio predstavnik DSS. Pošto je ovo predlagala ranije jedna druga politička stranka, JUL, verovatno sada nije ni bilo naročito važno obrazloženje i objašnjenje. Naime, za one koji ne znaju ni koji je zakon na dnevnom redu, ili koji su članovi, pročitaću član 92, koji je vezan za član 93, zbog čega je član 93. potpuno besmislen.
Naime, u članu 92. se kaže da javni tužioci i zamenici javnih tužilaca nastavljaju svoju dužnost u javnim tužilaštvima, u koja su izabrani ili raspoređeni po Zakonu o javnom tužilaštvu. Član 93. govori: "Zamenici javnih tužilaca biće imenovani do 1. maja 2002. godine."
U poslednjoj odredbi se kaže, u drugom stavu člana 95, da ovaj zakon stupa na snagu 1. januara 2002. godine. Znam, za one koji me slušaju, da su pročitali već sve novine, da se bliži kraj radnog dana, da nemaju šta da čitaju, ali molim za samo još malo strpljenja.
Dakle, postavlja se pitanje - ko, na koji način, i zbog čega je odredio datum 1. maj 2002. godine? Ako to iko može da nam obrazloži, a ne piše u tekstu obrazloženja, bilo bi dobro. Mogao je da napiše i 1. juli, i 1. oktobar, i 1. april, ali uopšte ne razumemo zašto će ovaj član u Zakonu?
Imamo jasno definisano ponašanje svih organa, pa čak i Visokog saveta pravosuđa, šta će da radi do trenutka dok ne izabere, odnsno dok ne imenuje zamenike javnih tužilaca, a dok Republička skupština ne izabere, na predlog Visokog saveta pravosuđa, javne tužioce.
Kome je ovo bilo potrebno, zašto je to stavljeno u ovaj zakon, čini mi se da nikome, pa ni predlagaču nije jasno. Neće predstavljati poseban značaj i nećemo ništa naročito nabolje izmeniti, ukoliko se prihvati ovaj amandman. Ne možemo suštinski da ga popravimo, ne možemo suštinski da ga učinimo boljim, da obezbedimo neuporedivo bolji položaj javnog tužilaštva, posebno zamenicima javnih tužilaca, koji suštinski obavljaju iste dužnosti, ali možemo jednu beznačajnu i besmislenu odredbu makar na ovakav način da izbacimo, u nadi da će stvari popraviti neki budući predlagač, a verovatno će to biti i neko od predstavnika Vlade Srbije, jer kao što vidite niko iz Vlade Srbije uopšte nije zainteresovan da prisustvuje ovim našim raspravama.
Možda je neko bio na 15 minuta od početka rasprave o paketu sudskih zakona. Bilo bi zanimljivo, jer ovo su mnogo važniji zakoni, neuporedivo važnija materija nego što to žele da predstave poslanici, nego što žele da predstave i mediji. Čini mi se mnogo bolje da su i narodni poslanici obratili neuporedivo veću pažnju na to - kakav su predlog podnosili, da su to više puta pročitali, a ne samo preuzeli predlog i podneli ga Narodnoj skupštini na usvajanje. Hvala.
Dame i gospodo narodni poslanici, da ne bude zabune, mi već imamo privredne sudove. Ovde se menja ime i nazivaju se trgovinskim sudovima, dakle specijalizovanim sudovima u okviru tzv. redovnog sudstva. Mi u Srpskoj radikalnoj stranci se zalažemo za postojanje sudova opšte nadležnosti, koji bi imali podelu na četiri odeljenja - krivično-pravno, građansko-pravno, upravno-pravno i privredno-pravno ili trgovinsko-pravno, svejedno je. Možda je srpskoj tradiciji bliže trgovinsko-pravno, ali suštinski ne menja ništa.
Mi smatramo da nam specijalizovani sudovi nisu potrebni, pre svega, zbog činjenice da bismo na ovakav način, primenom koncepta za koji se zalaže Srpska radikalna stranka, obezbedili bolju sudsku zaštitu građana, što predstavlja još jedno od ustavnih prava svakog pojedinca u Republici Srbiji, SR Jugoslaviji. Zašto bi svaki čovek u Srbiji i Jugoslaviji morao da ima pravničko znanje? Zašto bi svaki morao da zna pred kojim specijalizovanim sudom ili eventualno sudom opšte nadležnosti će se voditi određeni postupak.
Čini mi se da je neuporedivo lakše i neuporedivo bolje, ali i neuporedivo manje komplikovano ne samo za građane nego i za sudsko osoblje, kompletno za administraciju da se to reši na ovakav način, kako smo to mi predvideli.
Ono što mene još iznenađuje u ovom predlogu zakona jeste činjenica da nismo dobili obrazloženje i da nam nije jasno zbog čega nema u Predlogu zakona o sedištima i područjima sudova i javnih tužilaštava upravnih sudova. Mnogo je specijalizovanih sudova koje smo izglasali, naravno ne našom željom, ne našom voljom, već voljom većine, te ne znam gde, kako i na koji način će oni funkcionisati, gde će biti njihova sedišta, koja područja će pokrivati. Ne mogu se formirati kao odeljenja sudova opšte nadležnosti, jer ova narodna skupština ih je izglasala i donela odluku da postoje specijalizovani upravni sudovi.
Mi u Predlogu ovog zakona, dakle, imamo opštinske sudove, imamo opštinske sudove sa proširenom nadležnošću za međunarodnu pomoć, okružne sudove, trgovinske sudove, javna tužilaštva. Dakle, od specijalizovanih sudova nedostaju nam upravni sudovi. Neverovatno je da nikome to nije palo na pamet ili se računa da će se to uvoditi, pa će se onda videti koliko će biti, da li para u budžetu ili ne znam čega, pa da vidimo gde će biti sedišta novouspostavljenih specijalizovanih sudova, tzv. upravnih sudova.
To je jedna ogromna manjkavost, ali ako je već bilo moguće da se izostavi upravno sudstvo, sedišta, područja, mogu da se izostave i trgovinski sudovi, iz prostog razloga što mi se čini da bismo na takav način predlagača i Vladu Republike Srbije naterali na prave reforme, na ozbiljne reforme, a prave i ozbiljne reforme jesu da imamo različita odeljenja, ali da imamo sudove opšte nadležnosti, da postupci budu efikasniji i da rad sudova bude neuporedivo efektivniji i rentabilniji nego što je to bio slučaj do sada.
O javnim tužilaštvima čini mi se da je takođe naš koncept bio neuporedivo prihvatljiviji za većinu građana, ako su to mogli da čuju ovih dana slušajući u Narodnoj skupštini Republike Srbije i pošto su svi govorili o svojim političkim strankama, nešto se hvalili, moram da se pohvalim da sam član Srpske radikalne stranke. To mi je prva partija, bio sam i ostaću, jer je to stranka koja uvek drži do svojih principa i naravno uvek poštuje narodnu volju. Tako je bilo i tako će uvek i biti.
Dame i gospodo narodni poslanici, reč je o odredbi koja govori o utvrđivanju razloga za prestanak sudijske dužnosti, a član govori o pravu na prigovor. Naime, u članu 58. se kaže da na odluku Velikog personalnog veća sudija ima pravo prigovora Opštoj sednici u roku od osam dana i Opšta sednica je zatvorena za javnost. Amandmanom, koji sam predložio na usvajanje narodnim poslanicima u Narodnoj skupštini Republike Srbije, predvideo sam da u članu 58. stav 1. reči "Velikog personalnog veća" zamenjuju se rečima "Opšta sednica", a reči "Opštoj sednici" zamenjuju se rečima "Odboru za pravosuđe i upravu Narodne skupštine Republike Srbije". Stav 2. se briše.
Dakle, najpre smatramo da je nepotrebno zatvaranje za javnost bilo kog tela koje će odlučivati o pravu na prigovor. Ne razumemo zašto to stoji u tekstu zakona. Ko bi to mogao, čak i da ostane ovakav, ovako kako je predloženo u zakonu, da utiče na članove velikog personalnog veća, ako nam predlagač kaže da je obezbeđena njihova nezavisnost, njihova potpuna samostalnost u radu i delovanju. Kao i da tu neće biti nikakvih problema u funkcionisanju.
Istovremeno, mi smatramo da je Veliko personalno veće formirano potpuno nepotrebno kao posebno telo, da je najbolje da se to rešava na Opštoj sednici Vrhovnog suda Republike Srbije. Razume se, viša instanca bi trebalo da bude Odbor za pravosuđe Narodne skupštine Republike Srbije, u skladu sa našim ustavnim obavezama, u skladu sa našim, ako hoćete, i pozitivnim zakonskim propisima, u skladu sa onim gde bi prava bila, u svakom slučaju, neuporedivo, i bolje i više zaštićena. U skladu sa onim što smo već govorili da je, ne samo u programu SRS-a, već nešto što bi trebalo da predstavlja reformu našeg pravosuđa. Zato vas pozivam da prihvatite ovaj amandman.
Dame i gospodo narodni poslanici, u članu 63, u kome se govori o prestanku dužnosti na zahtev sudije, mi smo predvideli drugačije rešenje izmene ovog člana, u skladu sa onim što smo govorili u generalnoj debati i  i što smo već govorili po pojedinim amandmanima. Dakle, ovde se kaže da sudija koji želi da mu dužnost prestane podnosi  pismeni zahtev Velikom personalnom veću, koje valjan zahtev odmah prosleđuje Narodnoj skupštini.
Mi smo tu, uz jednu tehničku omašku, dakle, pošto je napisano Visokom personalnom veću, reči "Veliko personalno veće" zamenili rečima "Vrhovnom sudu", iza kojih se stavlja tačka i dalji tekst se ne pominje. Naime, ovo je u skladu sa našim opredeljenjem da samo predsednika i članove Vrhovnog suda Srbije, da izuzmemo ustavno sudstvo, bira Narodna skupština Republike Srbije, odnosno njeni najviši predstavnici, da sve ostale sudije, u skladu sa načelom podele vlasti, načelom nezavisnosti sudova, bira Vrhovni sud Srbije.
Istovremeno, u drugom stavu reči "Narodna skupština" zamenjuju se rečima "Vrhovnog suda", upravo iz ovih razloga, a onda smo predvideli i dodavanje trećeg stava koji glasi: "Predsednik i sudije Vrhovnog suda koji žele da im dužnost sudije prestane podnose pismeni zahtev Narodnoj skupštini Republike Srbije". Čini mi se da je to upravo u skladu sa ingerencijama i prerogativima vlasti kojima bi raspolagala, odnosno s kojima bi morala da raspolaže Narodna skupština Republike Srbije i čini nam se da to predstavlja najbolje moguće rešenje.
Naravno, sada znam i vidim kakvo je raspoloženje u Narodnoj skupštini. Osim činjenice da malo ko sluša ili gotovo niko ne sluša, verovatno nikoga ni ne zanima ono što govorimo sa ove govornice, ali u svakom slučaju mi se čini da bi bilo dobro ukoliko bi se ovakvo rešenje prihvatilo. Onda bi se sve ovo što je Vlada prethodno u dogovoru sa predlagačem, dakle sa Demokratskom strankom Srbije, prihvatila bilo prilično besmisleno i moralo bi da dođe do kompletne izmene seta zakona, što bi predstavljalo uspeh ne samo za opoziciju, nego i za sve one koji žele objektivne i realne reforme u pravosuđu i samo zbog toga ne povlačim amandman. Samo zbog toga ostajemo pri amandmanu i molim vas da za njega glasate.
Dame i gospodo narodni poslanici, znam da je mnogima na dnevnom redu "Glas javnosti", "Večernje novosti", "Blic" i neke druge novine, ali bih molio samo da ovo saslušaju zato što mislim da je u pitanju dobar amandman i pozvao bih predlagača da ovaj amandman prihvati, iz prostog razloga što se njime štiti Ustav kao ledž superior, najviši pravni akt zemlje, i ispravljaju se nelogičnosti koje bi mogle da se stvore u praksi primenom ovog člana zakona.
Naime, ovaj član zakona koji govori o posledicama razrešenja se sastoji od dva stava. Prvi stav je prihvatljiv. To je: "Razrešenjem sudiji prestaje radni odnos." Međutim, drugi stav je potpuno neprihvatljiv, iz mnogo razloga o kojima je već govorila Gordana Pop-Lazić. Moram sada da citiram našeg, vašeg ministra za prosvetu Gaša Kneževića, koji kaže: "Doduše, oni koji su završili Pravni fakultet i koji su visoko obrazovani, biće bolji konobari od onih koji nisu završili ništa". Ali, nama ne treba da oni budu konobari. Nije nam valjda to cilj kao državi? Konobari imaju neku drugu školu, razume se. Nama je potrebno da ovi ljudi rade u svom poslu, da obavljaju ono za šta su se školovali, da rade ono što znaju.
Zato se postavlja pitanje šta će biti ukoliko se bilo kome dogodi porodična tragedija i zbog toga mu je nužno da podnese zahtev za razrešenje, recimo u Vrhovnom sudu Srbije. Posle izvesnog vremena on želi da obavlja posao u okružnom ili opštinskom sudu, ili bilo gde drugo u unutrašnjosti i onda nema više nikada na to pravo, u skladu sa vašim zakonom, u skladu sa ovim članom.
Zato smatramo da je drugi stav u najmanju ruku nepotreban ili on može da glasi onako kako je predvideo predlagač ovog amandmana Gordana Pop-Lazić, a to je da "sudija koji je razrešen može ponovo podneti prijavu za izbor u sud, u javno tužilaštvo, za imenovanje za zamenika javnog tužioca ili sudiju za prekršaje." Time ćemo ne samo zaštititi Ustav, već, čini mi se, zabraniti ograničavanje prava na rad, jedno od elementarnih ljudskih prava, nešto što bi trebalo da se štiti svim zakonima, a ne pojedinim partikularnim zakonima u našoj zemlji da se uništava.
Nadam se da je bar neko slušao. Možda je neko čuo i od onih kojima je na dnevnom redu "Glas javnosti", "Novosti" i "Blic".
Dame i gospodo narodni poslanici, želeo bih još jedan argument da istaknem u prilog tezi da se ovaj amandman može prihvatiti, zašto bi to bilo važno i potpuno je drugačije od stanovišta koje je izneo ovde šef poslaničke grupe DSS. Naime, ovde ćemo izbeći još jednu opasnost koja nam se može dogoditi... izvinjavam se što vas prekidam.
Predsednik: Ne smeta.
Dakle, želeo bih da kažem da možemo da izbegnemo još jednu opasnost koja nam se sada pokazuje kao veoma realna. Možemo da sprečimo to, a da obezbedimo Ustavom zagarantovano pravo građanima da mogu da ga sprovode u život. Ne može ovaj zakon, ma kakva namera predlagača bila, da bude u suprotnosti sa Ustavom kao najvišim pravnim aktom. Ne sme on da bude u pravnom prometu, ne bi smeo da ostane, a opasnost na koju bih želeo da vam ukažem je veoma realna i potpuno objektivna.
Naime, može sada po Batićevom nalogu Narodna skupština - a ko zna kako će se sve dešavati, možda će i neki izvršni organ, neko ekspertsko telo, ništa više u Srbiji nije sigurno - da izvrši razrešenje sudija koji su krivi zašto što su sudili po zakonu, koji su odgovorni samo zato što se ne slažu sa moralom DOS-ovog režima, koji su odgovorni zato što su radili po propisima, po pravnim aktima koje DOS-ov režim ne može da podrži, koji im se ne sviđa ili koji neko drugi sa Zapada ne može da podnese, pa mora da kaže da su Srbi zbog toga krivi i odgovorni.
I sada tim časnim i moralnim ljudima, - dakle govorim o onima koji to jesu, koji su sudili onako kako im je Ustav nalagao, a nalaže im da sude po Ustavu i zakonu - da neko kaže: krivi ste zato što ste sudili po zakonu, a ne po volji bilo Vladana Batića, bilo Zorana Đinđića, bilo Vojislava Koštunice ili bilo kog drugog. I da jedan od tih sudija više ne može, nema pravo da radi, da ne može da obavlja svoju dužnost. Da bude kriv onaj koji je osudio Fjoru Brovinu, kandidata za predsednika republike Kosovo, koju je Koštunica pustio na slobodu, da bude taj kriv, da bude razrešen i da nema pravo da svoj posao više obavlja, mislim da ne treba da se prihvati i zato vas pozivam da bar ovaj amandman prihvatimo, ako već onaj prvi koji bi značio gotovo istovetnu stvar niste prihvatili.
 Dakle, amandmanom sam interve­nisao na drugi stav člana 69, koji govori o položaju po prestanku dužnosti predsednika suda. Tražio sam da se briše stav u kome se kaže da kada sudiji višeg suda, koji je izabran za predsednika nižeg suda, prestane dužnost predsednika ima pravo da nastavi dužnost sudije u višem sudu.
Mislim da je predlagač usvojio jedan amandman u ranijem delu teksta, pa se ovakva mogućnost inače smatra gotovo neverovatnom, ne samo retkom i potpuno nepotrebnom i u praksi bi bilo potpuno nemoguće da se tako nešto dogodi. Zato smatram da je ovaj amandman potrebno prihvatiti.
Uostalom, kako bi to izgledalo i na šta bi to ličilo kada bismo imali sudije višeg suda koje ćete birati za predsednika nižeg suda, mislim da je obavljanje takve dve funkcije inkompatibilno i u suprotnosti sa mogućnošću da ih on obavi na korektan i valjan način. Zato smatram da je ceo drugi stav potrebno obrisati, a time predlagač ništa ne gubi, osim što se, čini mi se, ako hoćete upodobljava i usklađuje sa onim amandmanima i onim normama koje su već usvojene na sednici Skupštine.
Dame i gospodo narodni poslanici, smatramo da je zaista neophodno izbaciti iz teksta Predloga zakona celokupnu Glavu VII zato što je već nekoherentna i nekonzistentna u odnosu na prethodni deo zakona, posebno u skladu sa izmenama i amandmanima koji su već prihvaćeni, a navešću vam čak nešto što bi vam moglo izgledati kao sitnica, a prihvaćeno je u prethodnom delu zasedanja. Reč je o zakletvi, kako i na koji način će sudija porotnik polagati zakletvu pred predsednikom suda za koji je imenovan  - i dalje se predviđa da se čovek zaklinje svemogućim Bogom.
Nemamo ništa protiv toga, ali vi ste imali protiv toga, pa će biti različite, odnosno drugačije zakletve za jedne sudije i sudije porotnike koji imaju istu težinu kada glasaju u veću. Moram da kažem da smo mi već isticali ovde kao naš predlog, odnosno za šta se poslanička grupa SRS zalaže, a to jeste profesionalizacija sudstva.
Naime, ovde postoje neki kriterijumi, nama prilično nejasni, posebno kada se ima u vidu šta smo govorili u ranijem delu ovog istog zakona i u prethodnom zakonu koji smo usvojili, Zakonu o uređenju sudova.
Dakle, ovde se u prvom stavu člana 72. (gde se govori o uslovima koji su potrebni za sudije porotnike) kaže se da je potrebno da ima 26 godina života i da je dostojan dužnosti sudije porotnika. Upravo u obrazloženju predlagača zakona se govori o tome da je taj termin "dostojan" uveden kao neuporedivo stručniji i uži od onoga koji bi trebalo da označava termin "ugled", da u tome i jeste razlika.
Tada sam kritikovao taj termin, rekao sam da to ne bi trebalo na takav način da se postavlja, upravo zbog činjenice da se on koristi i ovde, u ovom zakonu, dakle, u ovom delu zakona koji govori o sudijama porotnicima, jer, ako govorite o tome, o sudijama porotnicima, sudija porotnik može da bude bilo koji čovek sa četiri razreda osnovne škole, kao i doktor nauka, i kalemar, i košarkaš, i drvoseča, svako može da bude.
Onda ne razumem kako će se ti kriterijumi precizirati, kako će se ti kriterijumi na njih odnositi. Čini mi se da je to značajna nedoslednost u odnosu na sam tekst obrazloženja zakona koji nam je ponudio predlagač, a koji sam ja, čini mi se, juče ovde citirao.
Ono što predstavlja ovde najveći problem, to je sve veća uloga ministra pravde, odnosno ministra za pravosuđe, nazovite ga kako hoćete - on, dakle, ima višestruku ulogu u predlaganju sudija porotnika. Već smo rekli kakva je uloga sudija porotnika u vršenju njihove dužnosti.
Sada se postavlja jedno pitanje - ministar pravde predlaže Visokom savetu pravosuđa imenovanje određenog sudije porotnika. Visoki savet pravosuđa ga imenuje. Dakle, to sve ide bez Narodne skupštine Republike Srbije, bez nadležnog Odbora za pravosuđe i upravu, a imenuje ga Visoki savet pravosuđa, čiji je takođe član ministar pravde, odnosno ministar za pravosuđe.
Dakle, kako god okrenete, i onaj ko predlaže i onaj ko ga direktno bira, isti su. Malo se proširuje reč, kad je reč o biranju, dakle, to čini Visoki savet pravosuđa, ali isti čovek učestvuje u predlaganju i u biranju sudija porotnika. Znači li to da ćemo imati sudstvo potpuno ograničeno, ograničeno voljom ili samovoljom, kako god hoćete, izvršnih organa vlasti, odnosno nadležnog ministra i nadležnog ministarstva.
Mislim i čini mi se da je to nešto što ne bismo smeli da prihvatimo ni na koji način. I još jedan nonsens - u drugom stavu člana 73. kaže se: "Pre predlaganja, ministar pribavlja mišljenje suda za koji se imenuje sudija porotnik". Sada opet od onih istih, koje je Visoki savet pravosuđa sa "uzmi ili ostavi" predložio Narodnoj skupštini Republike Srbije. Napravljen je jedan začarani krug, u kome ministar pravde, izvršna vlast, u načelu može da radi šta hoće.
Nije važno ko će biti taj ministar pravde. Sada imamo jednog, sutra ćemo imati drugog, ali mu se stavljaju ogromna ovlašćenja u ruke, protivustavna, protivzakonita ovlašćenja, ovlašćenja koja će dovesti do potpune podjarmljenosti sudstva u našem pravosudnom sistemu, ovlašćenja koja će nas dovesti do toga da će se suditi isključivo po političkim nalozima, po političkoj volji, po moralnoj podobnosti, a ni u kom slučaju po pravničkom znanju, po Ustavu i po zakonu.
Uostalom, vidimo kako se obračunava današnji režim sa onima kojima je najveća zamerka to što su sudili po zakonu. Hvala.
Dame i gospodo narodni poslanici, poslanička grupa SRS neće glasati za ovaj amandman, iz prostog razloga što se ovde govori na sličan način kao u predloženom tekstu zakona, osim što se od direktnog predloga razvlašćuje ministar nadležan za pravosuđe, ali se ovlašćuje Visoki savet pravosuđa, gde je član ministar nadležan za pravosuđe i upravu.
Čini nam se da se nikakva suštinska razlika ne postiže, posebno kada se traži pribavljanje mišljenja i informacija kod nadležnog suda, koji takođe de fakto imenuje Visoki savet pravosuđa, jer Visoki savet pravosuđa Narodne skupštine Republike Srbije dostavlja listu, dostavlja imena koja možete da prihvatite ili da odbijete. Ako odbijete, nismo ništa uradili, jer oni opet mogu da nam podnesu potpuno istu listu i mi opet ništa ne možemo. Možemo opet da odbijemo, ali jednog trenutka moramo da prihvatimo, jer nećemo valjda ostaviti da pravosuđe ne radi uopšte i da ne funkcioniše.
Dakle, smatramo da se ovde ne radi o suštinskim izmenama predloženog teksta, da se prihvata jedan institut koji je protivustavan i koji je vrlo loš za naše pravosuđe, a to je Visoki savet pravosuđa, preko koga će se, u stvari, obavljati najveće političko pojavljivanje u našem pravosudnom sistemu, preko kojeg se, u stvari, uvodi moralno-politička podobnost u naše sudstvo. Zbog toga poslanička grupa SRS-a neće podržati ovaj amandman.
Dame i gospodo narodni poslanici, predložio sam da se briše član 2. Predloga zakona o Visokom savetu pravosuđa, iz prostog razloga što smo, čini mi se, ukazali do sada na brojne nelogičnosti i nekonzistentnosti Predloga zakona. Mi smo se protivili načelnoj raspravi, dakle generalnoj debati o osnivanju i formiranju jednog ovakvog pravosudnog tela; posebno je neprihvatljivo obrazloženje predlagača zakona koji saopštava narodnim poslanicima u pisanoj formi da Narodna skupština, preko svog Odbora za pravosuđe i upravu nema potrebno znanje i nema vremena da ispituje stručnog kandidata za sudijsku dužnost ili dužnost javnog tužioca.
Pošto neću izlaziti povodom amandmana na član 3, kojim se takođe traži brisanje tog člana, napraviću analizu koji su to članovi Visokog saveta pravosuđa, šta je to što mi time možemo da dobijemo, a šta je to što time možemo da izgubimo.
Naime, Visoki savet pravosuđa sastoji se od pet stalnih članova i šest pozivnih članova. U pet stalnih članova spadaju predsednik Vrhovnog suda Srbije, koji, da čudo bude veće, u skladu sa odredbama prethodnog zakona nema pravo da bude član velikog personalnog veća, republički javni tužilac, ministar nadležan za pravosuđe i dva člana koje bira Narodna skupština. O čemu se sada ovde radi?
Dakle, mi ćemo ovde imati opet jedan značajan deo onih ljudi koje direktno bira Narodna skupština, s tim što ćemo, za razliku od ranijeg perioda, imati neuporedivo veći upliv izvršnih organa vlasti od legislative. To je nešto što mi smatramo nedopustivim, nešto što smatramo nepotrebnim, jer stručnost i znanje pojedinih kandidata po izvršnoj vlasti će uvek biti skopčani sa političkom podobnošću pojedinih kandidata. To je od pamtiveka pa do danas.
Suština podele vlasti nije u tome da jedna vlast bude bez ikakvih ingerencija u odnosu na neku drugu vlast, već je suština podele vlasti ograničavanje izvršne vlasti, a mi ovim dajemo neuporedivo šire prerogative vlasti izvršnim organima. Smatram da je to nešto što Narodna skupština ne treba da prihvati. Naše je stanovište da imamo Odbor za pravosuđe i upravu koji bi trebalo da obavlja svoj posao, inače ne znam šta bi bio predmet rada, šta bi to predstavljalo obavezu Odbora za pravosuđe i upravu, o čemu bi se tamo raspravljalo, ukoliko ne bi imalo ovakve nadležnosti koje su bile do sada predviđene.
Dakle, mi u SRS smatramo da je ovo ne samo loš predlog zakona, već pokušavamo da vas ubedimo na svaki način (za one kojima nisu interesantnije novine; ali vidim list "Svedok", ipak je promena nabolje u odnosu na "Glas", "Blic", "Novosti" i tako dalje) da bi bilo dobro kada bi Narodna skupština u skladu sa Ustavom Republike Srbije obavljala svoje dužnosti i obavljala svoje poslove. Ako mislite da ćemo mi dobiti nešto na reformama, da ćemo dobiti nešto na većoj demokratičnosti ili da ćemo dobiti nešto na većoj pravičnosti u suđenju, ili u obavljanju bilo koje pravosudne funkcije na ovakav način, ja mislim da nećemo i čini mi se da se ovim na pravi način uvodi moralno-politička podobnost za sve one koji budu obavljali pravosudnu funkciju. Hvala vam.