Dame i gospodo narodni poslanici, nadam se samo, pošto nisam lično čuo, dok sam bio u sali, ali posle su me obavestili da je predsednik pokušao da me uvredi. Ne može da me uvredi, ne zato što nemam obraz, već zato što ga on nema, te se neću ni obazirati na to što izgovara. Govorim o prepodnevnom delu zasedanja, a što možete da pročitate u stenografskim beleškama, pa ćete da vidite.
Što se tiče člana 4, zašto sam izašao to da obrazložim, zašto sam izašao da pokušam da ukažem narodnim poslanicima da ne bi bilo dobro čak ni ovakav član da ostane. Možda on ne bi sprečio donošenje celog zakona, kao što bi ukidanje, odnosno brisanje pojedinih članova. Ovaj član bi trebalo brisati zbog toga što on na jedan način potvrđuje ispravnost političkog programa i onoga za šta se zalaže SRS o čemu smo govorili ovde, a što nije konsekventno sprovedeno u Predlogu samog zakona.
Naime, kada smo mi rekli da bi najbolje rešenje bilo da Narodna skupština na predlog matičnog odbora, dakle nadležnog Odbora za pravosuđe i upravu, utiče na izbor predsednika i sudija Vrhovnog suda Srbije, a da se nezavisnost obezbeđuje upravo time što će Vrhovni sud Srbije birati ostale sudije, onda su nam rekli da bi takvo rešenje bilo nemoguće. Sada u Predlogu zakona pogledajte šta se predlaže. Kaže, šest pozivnih članova za Visoki savet pravosuđa, koje bi trebalo ne samo kao ekspertsko, već kao organizaciono telo da odlučuje o svemu. Ono ne samo da imenuje sudije porotnike, zamenike javnih tužilaca, ono de fakto imenuje i sve sudije.
To što mi imamo pravo da kažemo, možemo da stavimo neku vrstu suspenzivnog veta. Posle izvesnog vremena smo stavljeni pred svršen čin i moramo da prihvatimo to što nam daje Visoki savet pravosuđa. Sada imamo ovde većinu onih koji jesu sudije Vrhovnog suda, koji će u tome da učestvuju, ali se to zato više ne radi onako kako je to bilo normalno da se uradi, preko sudija vrhovnog suda, nego se ide na Visoki savet pravosuđa. Mislim da je to toliko jasno da svako može da razume, čak i onaj koji nema elementarnog znanja o pravu. Zato mi je nejasno zbog čega je i zašto na ovakav način formirano ovo telo.
Posebno bih obratio pažnju na stav 2. istog člana, u kome se kaže da od dva pozivna člana javna tužioca, jednog bira ministar nadležan za pravosuđe, a drugog republički javni tužilac. Ako uzmete u obzir da po jednom od zakona iz ovog seta, iz ovog paketa zakona, postoji mogućnost i nadležnost ministra pravde, ministra za pravosuđe, kako god hoćete, da imenuje vršioca dužnosti republičkog javnog tužioca, onda tek možete da vidite koliko je proporcionalno veći upliv izvršnih organa vlasti nego što bi bio u ovom slučaju.
Dakle, ono što mi nudimo su čiste ingerencije Vrhovnog suda Srbije u izboru sudija, mnogo bolje, mnogo jednostavnije i potpuno nezavisno od bilo kojih drugih organa vlasti. Ono što se ovde nudi je neka čudna, neviđena mešavina upliva izvršne vlasti, upliva zakonodavne vlasti, upliva nekakvih mešovitih tela, specijalizovanih, koje neko naziva ekspertskim, neko organizacionim. Mogu da ih nazivam i telima za političku podobnost, potpuno je svejedno kako ćete ih nazivati. Ali, zaista potpuno nelogično rešenje. To je ono što smatram da ne bi trebalo uopšte da ostane i opstane ovde.
Znate, ako već imamo ovu ideju, bolje je onda nju konsekventno i do kraja sprovesti, pa onda ajde neka Vrhovni sud Srbije odlučuje, postavlja i imenuje sve sudije nižih sudova, a da mi onda ovde odlučujemo samo o sudijama vrhovnog suda. To bilo konsekventno sprovedeno. Ovako, iz neba sprovedenom nadležnošću izvršne vlasti - suprotno je Ustavu, suprotno je drugim zakonskim pravnim aktima, dakle, čini mi se da je nešto što je nekoherentno, ne samo sa postojećim pozitivno-pravnim zakonodavstvom, već i sa onim što je predlagač danas nama predložio. Zahvaljujem se.

Dame i gospodo narodni poslanici, iskoristiću priliku da delimično, govoreći i o članu 5, odgovorim na ono što je malopre izrekao predlagač ovog zakona.
Naime, nije tačno da je naš predlog da Vrhovni sud Srbije bira sudije više u suprotnosti sa Ustavom kao najvišim pravnim aktom ove zemlje, nego što je formiranje ili osnivanje ovakvog tela, kakvo je Visoki savet pravosuđa. Gotovo nikakve ingerencije Narodnoj skupštini nisu ostavljene.
Čak i da Narodna skupština vrati predlog Visokog saveta pravosuđa, bilo kakav da je, Visoki savet pravosuđa ima pravo, mogućnost i ovlašćen je da ponovi potpuno isti predlog i da kaže - vas 250 ste svi idioti, svi ste ludaci, mi smo pametni u Visokom savetu pravosuđa i dostavljamo vam isti predlog. I to mogu da ponove deset puta.
Narodna skupština nema nikakva ovlašćenja. Narodna skupština tu, čak, po Ustavu uopšte ne bira. Ona samo izglasava ili ne izglasava ono što joj je dostavio Visoki savet pravosuđa. To je ono što nije u skladu sa Ustavom. Ako ćete - šta je konsekventnije, šta je konzistentnije sprovedeno, neuporedivo bi bolji bio ovaj predlog koji smo mi iznosili, i siguran sam da bi i sudije i svi zaposleni u pravosuđu bili neuporedivo zadovoljniji, bez ikakvog mešanja izvršnih organa vlasti.
Što se tiče nespojivosti sa članstvom, osim argumenata koje je izneo Tomislav Nikolić, osvrnuo bih se na stav 2. u kome se kaže da su izuzeti advokati i funkcioneri u izvršnoj vlasti.
Vi ovde vidite, dakle, na najdirektniji način ne samo pominjanje, već vam otvoreno predlagač zakona govori koliki je uticaj i značaj izvršnih organa vlasti, odnosno nadležnog Ministarstva za pravosuđe. On mu čak daje i veća prava, odnosno manja ograničenja u odnosu na druge članove Visokog saveta pravosuđa i time stavlja na posebno mesto i daje poseban značaj funkciji jednog čoveka.
Nije važno ko je to danas. Bilo ko da to bude sutra, da bude i neko mnogo bolji nego što je današnji ministar pravde, ali opet je to nešto što ne sme da se dešava u zemlji, i imaćemo potpuno politički diktirano pravosuđe. Ne samo da nećemo imati nezavisno sudstvo, nego ćemo imati nešto što je mnogo lošije i što mnogo više zavisi od političkih činilaca, pre svega, onih koji su na vlasti, koji određuju sudbinu zemlje i naroda, nego što smo imali ikada ranije.
Ni u loša vremena, kada smo imali de facto uplitanje vlasti u sudijske poslove, u poslove pravosuđa uopšte, nikada nismo imali direktne ingerencije, neskrivene ingerencije, tako široke prerogative vlasti i upliva kao što danas imamo, kada je u pitanju ministar za pravosuđe, odnosno izvršna vlast.

Dame i gospodo narodni poslanici, ovde se postavlja nekoliko pitanja kada ovaj član imamo u vidu, koja bih postavio predlagaču. Nadam se, ukoliko bude imao vremena i strpljenja, da će predlagač prihvatiti ovaj amandman.
Naime, u ovom članu se kaže da se pozivni član razrešava iz Visokog saveta pravosuđa ako neuredno, nesavesno ili pristrasno vrši dužnosti. Sada se postavlja prvo prethodno pitanje - koji su to kriterijumi na osnovu kojih će se ustanoviti kako se to neuredno, nesavesno ili pristrasno vrši dužnost, posebno kada imamo u vidu (ovo se sada ne odnosi na pozivne, već na stalne članove) da tu imate i predstavnike izvršne vlasti. Po prirodi stvari, uvek će biti pristrasan. Ne znam kako je moguće na takav način zahtevati odstranjenje pristrasnosti kod drugih.
Takođe, zanimljivo je da protiv bilo koje odluke koju donese Visoki savet pravosuđa, u članu 9. se kaže da je taj organ koji vrši razrešenje Visoki savet pravosuđa, ne postoji pravo i mogućnost vođenja upravnog spora. Zaista neverovatno. To je jedno rešenje koje ne samo što je nelogično, već, čini mi se, pravnički i formalno-pravno potpuno neopravdano, nešto što nije prihvatljivo za bilo koga ko bi ovako nešto pročitao.
Pogledajte do kakve vrste tautologije mi ovde dolazimo. Sve se vrti u krug, sve predstavlja jedan, kao što sam jutros rekao u načelnoj raspravi, circulus vitiosus (začarani krug) i uvek na kraju dođete do toga da imate veći upliv izvršne vlasti i da uopšte ne razumete ko upravlja Visokim savetom pravosuđa, na koji način se razrešavaju, u ovom slučaju su to sudije koje bira Vrhovni sud Srbije (njih šest, kao pozivne članove), na osnovu čega, a onda ih ponovo taj isti organ bira. Znači, dođe do svađe između nekog od njih i ovoga sklone, i sada ćemo da postavljamo nekog drugog. Koji je taj organ koji će to da kontroliše?
Koji je taj organ koji će da bude vlastan da bilo kakvu lošu odluku Visokog saveta pravosuđa može da dezavuiše, da može da je promeni? Takav organ ne postoji, zato što je u potpunosti delegitimisana Narodna skupština Republike Srbije, ona koja bi morala da ima to pravo i mogućnost po Ustavu Republike Srbije. Ali, već smo videli da nije to oko Ustava naročito važno ni predlagaču, ni mnogima drugima, kao ni onima koji su to svojevremeno pisali (a podsetiću vas da je JUL pisao ovaj predlog).
Što se tiče ovoga, zanimljivo je, kakvu god odluku donese Visoki savet pravosuđa vi nemate pravo vođenja upravnog spora. Molim predlagača da nam objasni kako je to moguće. Doduše, on ima neka druga posla, pa i ne sluša sada, ali nije ni važno.
Voleo bih da mi neko to objasni, kako je to moguće, kako zamišlja uopšte da to može da funkcioniše. To je takođe protivustavno. Krše se najmanje dva ili tri člana Ustava Republike Srbije, ali morate da imate žalbenu instancu. Ne može neko tek tako da vas ukloni. Ostavlja se mogućnost arbitrarnosti i mogućnost da nema popravke takve loše odluke koju donese Visoki savet pravosuđa.
Nema tela, nema organa koji je nepogrešiv. Ako Visoki savet pravosuđa pogreši niko takvu njegovu odluku ne može da ispravi. Vi nemate pravo vođenja upravnog spora. To je nešto što je zaista neverovatno i pozivam vas da prihvatite naš amandman.

Dame i gospodo narodni poslanici, javio sam se i govoriću istovremeno o članu 14. i 15. Predloga zakona o Visokom savetu pravosuđa i želeo bih da ukažem na činjenicu da ovde postoje tri vrlo velika problema. Nadam se da će predlagač to ustanoviti.
Kada smo ovde razgovarali o tome i saopštili da protiv odluke Visokog saveta pravosuđa nije dopušten upravni spor, postavlja se pitanje - a šta je to dopušteno? Koje to pravno sredstvo njemu stoji na raspolaganju, šta on to može da uradi, da podnosi žalbu Ustavnom sudu? Ne bih da mešam ustavno sudstvo sa onim gde bi se na najdirektniji način i gde bi bilo najnormalnije i najrazumnije da može da se pokreće upravni spor.
Druga stvar, koja je gotovo neodrživa, neverovatna, nešto čime se čak narušava i Ustav Republike Srbije, to je - sednice Visokog saveta pravosuđa zatvorene su za javnost. Postavlja se pitanje motiva - zašto su sednice Visokog saveta pravosuđa zatvorene za javnost? Nijedna sednica, nijednog pravosudnog tela, pravosudnog organa, nije zatvorena za javnost. Svako krivično veće mora da pusti javnost, u skladu sa zakonom, a da ne govorimo o ovakvim stvarima.
O čemu će se to tamo razgovarati, o čemu će se to tamo raspravljati, kakve će se to odluke tamo donositi, kada su te sednice zatvorene za javnost. I onda će biti sednica zatvorenih za javnost, gde mi čak nećemo znati ni koja je argumentacija, kakva je argumentacija, ko je predložio određene stručne kandidate, koje su im kvalifikacije, šta je to što ih čini na poseban način dostojnim sudijske funkcije.
To je, dakle, nešto što je potpuno neprihvatljivo, nešto što je potpuno nerazumno.
I na kraju, vrhunac neverovatnih rešenja u ovom zakonu je prvi stav člana 15. u kome se govori o izuzeću od učešća i glasanju na sednici kada se odlučuje o članu Visokog saveta pravosuđa. Član Visokog saveta pravosuđa ne prisustvuje sednici na kojoj se o njemu odlučuje. Sada vas molim da zamislite jedan primer - sednica Visokog saveta pravosuđa je zatvorena za javnost. Nema onoga o čijoj se sudbini odlučuje. Kako će taj znati i kako će bilo ko znati šta se odigravalo na toj sednici Visokog saveta pravosuđa, šta se to zbivalo, na osnovu čega, zapisnika, čega, koji je to službeni akt, službena beleška, na osnovu čega ćemo uopšte steći uvid u to šta se tamo dešavalo?
Šta će onaj, čiji je interes, čije je pravo povređeno, na koji način će on moći da zna šta je zgrešio, šta je pogrešno uradio, šta je to što je trebalo da učini drugačije? Meni se čini da je ovo nešto što nikada nismo imali.
Molim predlagača da izađe i da objasni - zašto nema upravnog spora, zašto su sednice Visokog saveta pravosuđa zatvorene za javnost i zašto onaj o kome se odlučuje ne može da prisustvuje sednicama Visokog saveta pravosuđa?
Ako ima bilo ko, a ne sam predlagač, neka izađe i neka mi objasni kako je to moguće i zašto je to tako? Mislim da logičnih, pametnih odgovora, na ova pitanja nema.

Dame i gospodo narodni poslanici, izneo sam tri primedbe, činilo mi se vrlo razumne. Jedna je bila na to zašto su sednice Visokog saveta pravosuđa zatvorene za javnost, a ne sednice Narodne skupštine Republike Srbije. Dobro je da ima prenosa, jer, kada bi se narod informisao iz onoga što piše u novinama, nikada mu ne bi bilo jasno šta se dešava u Skupštini, ali to niko nije sporio.
Rekao sam drugu stvar, postavio sam pitanje oko nepostojanja prava na vođenje upravnog spora protiv odluka koje donese Visoki savet pravosuđa, ni reči o tome. I treće, nepostojanja prava onih o kojima se odlučuje, a koji nemaju pravo da prisustvuju sednici Visokog saveta pravosuđa.
U skladu sa tim je posebno značajno pitanje - zašto su sednice Visokog saveta pravosuđa, ne Narodne skupštine Republike Srbije, zatvorene za javnost? Možemo da nagađamo kakvi su uzroci i koji su motivi, da li zato što se očekuje kakav će pritisak biti republičkog organa, odnosno izvršne vlasti republičkog organa za pravosuđe i upravu? Šta će reći ministar, da li će svi posle toga morati da prihvate, a onda Skupština neka raspravlja kakvi su i šta su, može javno da iznosi o sudiji i jedno i drugo.
Ali, ako se opet Visokom savetu pravosuđa, na zatvorenoj sednici, to ne svidi, može da nam vrati taj isti predlog i uopšte ne mora da ga menja, a mi možemo, po prinicpu , što bi se reklo, "uzmi ili ostavi". I šta da radimo - opet se vratimo na isto i opet ne znamo ko je taj ko nam je te začine ubacio u čorbu, ko je taj ko nam je takvu kašu zamutio, šta se to dešavalo na sednici Visokog saveta pravosuđa, zato što niko ne zna šta se tamo dešavalo.
A šta ćemo da radimo kada se neko razrešava funkcije člana Visokog saveta pravosuđa, kada nema otvorenosti sednice? Toga nemamo na sednici Narodne skupštine Republike Srbije, ali zato ne zna ni taj čovek šta se desilo, ne zna ni koja je argumentacija protiv njega upotrebljena, na koji način da se brani, kako uopšte i šta da preduzme? Ne može da pokreće upravni spor.
Prosto, ima mnogo potpuno nerešivih i nejasnih pitanja, na koja bih molio jedan sveobuhvatan, konkretan i korektan odgovor, ili bih vas molio da prihvatite ovaj amandman, zato što mislim da bi bez ovog člana ovo ipak nekako moglo da funkcioniše, a ovako će to zaista biti veoma teško.

Dame i gospodo narodni poslanici, juče smo govorili u nekoliko navrata o tzv. sporednom zakonodavstvu i o kršenju Zakona o platama u državnim organima. Šta znače ove naknade za rad članovima Visokog saveta za pravosuđe. Posebno bih ukazao na činjenicu da će tu naknadu primati oni koji su po pozivu sudije, dakle, predsednik Vrhovnog suda Srbije i još šest sudija. Naknadu za rad će primati ministar Vlade Republike Srbije za pravosuđe i upravu, ili njegov v.d. republičkog javnog tužioca ili republički javni tužilac, izabran u skladu sa predstojećim zakonom koji nam je na dnevnom redu.
Dakle, nešto što je potpuno neverovatno, oduzimaju se ključne ingerencije Narodnoj skupštini Republike Srbije, oduzima joj se ono što ona ima obavezu, dužnost po Ustavu Republike Srbije da radi, a onda joj se u nadležnost stavlja nešto što bi moglo čak biti regulisano podzakonskim pravnim aktom bilo kojeg nadležnog ministarstva. Jer, iovako ionako, da treba da bude regulisano, ne treba da bude regulisano, jer se na ovakav način Skupština samo ponižava i nipodaštava njena uloga i značaj.
Ali, za mene se postavlja pitanje - šta će uopšte naknada za rad onima koji imaju svoj poziv u skladu sa Zakonom o sudijama, ako se ne varam kao ledž specialis u odnosu na Zakon o platama u državnim organima. Već im je određena plata, određena su im primanja, e sad će povrh toga da dobijaju još i naknadu za rad i to će Narodna skupština da određuje.
Pa, to je zaista nešto što je neverovatno. Nije tu stvar kolika će to plata da bude i da li će to da ide na račun poreskih obveznika. To je manje značajno. To je zaista sekundarno u ovom slučaju. Ali su ovi principi neuporedivo važniji i taj nered u zakonima. Ta nekoherentnost, ta neusklađenost, to što više niko živ neće moći da zna u kom zakonu šta da traži kada su u pitanju plate. Umesto da otvori jedan zakon, Zakon o platama u državnim organima, on će sada morati za jednu funkciju, za ministra pravde, za javnog tužioca ili za sudiju, da otvara sedam ili osam zakona samo da bi regulisao njegova primanja.
Uvodimo potpuni nered, potpuni haos u naš pravni sistem. Nešto zaista neverovatno. Pozivam narodne poslanike, ma kako im neke druge stvari bile zanimljivije, da prihvate ovaj amandman. Mislim da nam ovakav član nije potreban, da ovako regulisana naknada za rad nije potrebna, da je čak i protivzakonita. A, sad, na vama je da odlučite.

Dame i gospodo narodni poslanici, društvo iz ćoška, morao bih samo da kažem nešto pošto nisam imao pravo na repliku, a predlagač ima pravo da se javi koliko god hoće puta za reč.
Niko malopre nije pominjao nikakve radne akcije, nikakvu socijalnu demagogiju. Čak sam rekao da je to sekundarnog značaja, u odnosu na kršenje zakonskih načela, ustavnih principa. To je ono što je neuporedivo važnije i uopšte se o tome nije govorilo. Kada nemate argumentaciju, kada ne znate šta i kako da odgovorite, onda ćete da se setite neke baš akcijaške parole sa kojom ćete da izađete i da kažete - eto, mi smo ti koji imamo argumente. Nemate ih.
Naknada za rad se uvodi i ovo je 15. zakon koji reguliše primanja ljudi koji rade u pravosuđu. Ako vi znate da će iko u ovoj sali moći da se snađe, a ne neko drugi od građana Srbije, ja vam kažem da napravite sada anketu i videćete da niko živi u sali neće znati da vam navede zakone u kojima se regulišu primanja onih koji obavljaju pravosudne funkcije. Niko živi, a ni vi to nećete znati.
Ovde je suština u sledećem. Možda društvo u ćošku zna. Oni su dobro raspoloženi, izgleda da ima razloga.
(Predsedavajuća: Gospodine Vučiću, ovo nije kafana. Vodite računa šta govorite.)
Ja se zato njima i obraćam na takav način. Nadam se da će to da shvate. Voleo bih da i vi obratite pažnju na to, a ne meni kafanskim rečnikom da se obraćate, jer, za razliku od vas, izlazim, predlažem amandmane i govorim o onome što je na dnevnom redu. Samo nemojte da mi zavlačite ruku u džep, molim vas.
Što se tiče ovog člana zakona, ovo je naš pokušaj, verovatno poslednji pokušaj, da utičemo na činjenice i da pokušamo da ubedimo narodne predstavnike u Narodnoj skupštini Republike Srbije da suštinski ne prihvate predložena rešenja, da ne glasaju za ovaj zakon. Ukoliko bi se prihvatio ovaj amandman, ceo zakon bi bio besmislen, što je naš cilj jer se radi o lošem paketu zakona.
Smatramo da bi bilo dobro da se ovakav amandman prihvati. Posebno me zanima kako i na koji način mi da očekujemo predloge za nova rešenja za pravosudne funkcije od 1. januara 2002. godine, kako će nam se brzo dogoditi ta i takva rešenja, kako i od koga će ona da zavise? Već vidim kako se sladi ministar pravde. Moći će da radi šta hoće i kako hoće, da postavlja koga hoće, da razrešava koga hoće, a za sve to će da kaže da je Visoki savet pravosuđa, kao ekspertsko telo, u stvari to predložio. Visoki savet pravosuđa, telo na koje značajan uticaj ima izvršna vlast, imaće svu vlast u svojim rukama, moći će da radi i govori šta hoće, moći će da bira i postavlja koga hoće.
To što dobacujete i kako dobacujete - u našim kafanama se ipak mnogo lepše dobacuje, neuporedivo je pristojnije, a i kada je nepristojnije, neuporedivo je duhovitije od onoga što radi društvo iz ćoška.

 Dame i gospodo narodni poslanici, prvo bih rekao nešto o čemu smo govorili u načelnoj raspravi povodom Predloga zakona o javnom tužilaštvu. Naime, tada sam rekao da član 3. predloženog zakona deluje prilično groteskno. Podsetiću one koji nemaju zakon ispred sebe ili koji nisu čitali. Tu se kaže: "Korišćenje javnog položaja, sredstava javnog  obaveštavanja i bilo koje javno istupanje kojim se utiče na javno tužilaštvo zabranjeno je."
Moram da kažem, ako na kraju bude prihvaćen zakon u celini, čini mi se da će mnogi, pre svega od ministara u Vladi Republike Srbije i mnogi od funkcionera DOS-a, izgubiti smisao postojanja, jer jedino čime se bave oni i poslušnički mediji, DOS-ovi mediji, a to su gotovo svi u Republici da ne grešim dušu, to je samo posao pritiska na javno tužilaštvo kako bi edž officio nekoga gonilo. (To, uzgred, znači - po službenoj dužnosti - da znate, pošto vidim da ne razumete.) Dakle, to je nešto što mi se čini da predstavlja danas najveći problem i bilo bi dobro kada bi ova norma, dakle člana 3, našla primenu u praksi.
Ja sam bio dužan da izgovorim sa ovog mesta da bi oni koji ne čitaju zakone, oni koje zakoni ne interesuju nego samo revolucionarna pravda, imali u vidu da ovakav zakon vi predlažete, da ovakav zakon jedna stranka iz DOS-a predlaže, pa imajte to u vidu kada sledeći put budete nastavili da vršite i sprovodite svoju revolucionarnu pravdu.
Što se tiče stava 2. člana 6. i obaveštavanja javnosti, pre svega mislim da bi, zbog tehničkih razloga, bilo gotovo neophodno da se ovaj amandman prihvati. Nije potpuno jasno šta bi to značilo, kada i u kojim slučajevima se šteti interesima postupka, ko je taj koji procenjuje štetnost postupka, kada i na koji način će se vršiti zloupotreba ovlašćenja u obaveštavanju javnosti od strane nadležnog javnog tužioca, ili neće.
Drugo, postavlja se pitanje, ako drugačije postavimo ovaj član, ako šteti interesima postupka - šta će javno tužilaštvo tada raditi, ko će tada obaveštavati javnost o toku postupka, da li će se to kao i danas činiti preko MUP-a ili preko pojedinih istražnih sudija koje će ne znam kome tamo da viču kopaj, kopaj dublje, treba mi više leševa za ne znam ni ja koga, ili ne znam ni ja šta će se već dešavati. Zbog nepreciznosti ove norme uveren sam da se i predlagač slaže da bi bilo dobro prihvatiti ovaj amandman i brisati stav 2. člana 6.

Dame i gospodo narodni poslanici, želeo bih da vas upozorim da nas prihvatanje, odnosno ostanak i opstanak u tekstu zakona člana 25, kojim se uvodi jedan novi institut, potpuno neverovatan i sa gotovo neverovatnim ingerencijama ministra pravde, uvodi ne samo u pravno varvarstvo, već, rekao bih, u arbitrarnost neslućenih i neviđenih razmera, koja će omogućiti nezakonito i političko, pravo političko divljanje izvršne vlasti na pravosudnom tlu.
Naime, ovde se tek vidi suština i prethodnog Zakona o Visokom savetu pravosuđa i nekih drugih zakona zakona koje smo usvajali, ako hoćete i Zakona o sudijama i Zakona o uređenju sudova. Ovde se vidi prava namera predlagača.
Prava namera predlagača jeste jačanje ingerencija izvršne vlasti, jačanje prerogativa vlasti ministra pravde ili ministra za pravosuđe i upravu, kako god hoćete, kome se daje pravo da vrši izbor vršioca dužnosti republičkog javnog tužioca na godinu dana. Toliko užasavajuće deluje, jer možete da pomislite na šta će da liči obavljanje funkcije javnog tužioca, kada to na godinu dana bude vršio neko koga direktno izabere ministar pravde?
Stavimo se u sadašnju situaciju, goru teško da možemo da zamislimo u praksi. Možda je moguće, ali ja ne mogu u ovom trenutku lošiju, goru situaciju da zamislim. I danas imamo republičkog javnog tužioca, koji u stvari nije republički javni tužilac, ali koji uvek i isključivo mora da postupa po direktnom nalogu vlasti, a da vidimo kako ćemo ga imati ubuduće, šta će taj čovek da radi?
Za ono što mora da goni po službenoj dužnosti, neće goniti ukoliko mu za tako nešto ne da striktno odobrenje ministar pravde, izvršna vlast, Vlada Republike Srbije, predsednik Vlade u krajnjoj instanci. I na ovaj način, od jednog samostalnog državnog organa, ne samostalne državne vlasti, kako bi neki želeli da nam prebace da o tome govorimo, već samostalnog državnog organa, mi smo stvorili političko oruđe u rukama vlasti protiv političkih neistomišljenika, protiv svih onih koji se ne slažu sa onim što Vlada radi u Srbiji.
Mislim da je to nešto što će i poslanici vlasti, ukoliko žele da razmišljaju o tome i o mogućim pogubnim posledicama, prihvatiti, jer treba da imaju u vidu da niko nije vladao sto godina, da će doći neki novi ljudi, koji bi mogli protiv njih da upotrebe sve ono što danas oni donose.
Uvek onaj ko je na vlasti treba da razmišlja o tome da donese zakone kakve bi voleo da ima kada bude u opoziciji, a razmišljajte kako se ponašate, kako se zloupotrebljava izvršna vlast mešanjem u pravosudne funkcije, kako se meša i u sudsku vlast, ako hoćete, mada je ovo izdvojeni organ vlasti. Pitanje je na koji način će to sve moći da funkcioniše u ovim uslovima.
Mislim da nam je brisanje ovog člana najvažnije, zbog toga smo pre svega bili u načelu protiv ovog zakona. Ovaj član je suština ovog zakona, on je najgori mogući od svih članova koje smo usvajali, odnosno koje smo pokušali da oborimo i u prethodnim zakonima o uređenju sudova, o sudijama i o Visokom savetu pravosuđa.
Molim poslanike da imaju razumevanja, da shvate šta ovim uvodimo u Srbiju - uvodimo u Srbiju diktaturu Vlade, diktaturu vlasti, izvršnih organa, onako kako je nikada nismo imali u svojoj savremenoj istoriji. Hvala vam najlepše.

Dame i gospodo narodni poslanici, namera predlagača ovog amandmana je u tome ... (glasovi - loša), namera je dobra, ali vi to ne razumete.
Namera je takva da bi trebalo izmeniti kompletnu strukturu koja se predlaže zakonom o uređenju sudova. Dakle, mi smatramo da su nepotrebno specijalizovani sudovi i da bi zato trebalo redistribuirati nadležnost sudova, nešto izmenjeno u odnosu na ono kako smo imali nekada, ali u tom smislu da više nemamo privredne, odnosno trgovinske sudove, a da bi tu nadležnost trebalo da preuzmu okružni sudovi.
Pri čemu bi, naravno, neuporedivo veća nadležnost bila opet na opštinskim sudovima, a ne ovakvo skraćenje i davanje prvostepenih postupaka u nadležnost okružnih sudova u najvećoj meri, kao što je to učinjeno predlogom ovih zakona. Dakle, to je namera predlagača ovog amandmana. Naravno, time bi ovaj zakon izgubio smisao, što i jeste naša namera, zato što smatramo ovaj predlog zakona lošim. Zato što ga ne smatramo reformskim, već antireformskim i pozivam vas da prihvatite ovaj amandman narodnog poslanika SRS-a.

Dame i gospodo narodni poslanici, već sam o ovome govorio. Dakle, predlog mog amandmana jeste brisanje člana 22, što je pokušaj i želja da imamo isključivo sudove opšte nadležnosti u okviru redovnih sudova, a ne takozvane specijalizovane sudove. Očekujemo i nadamo se da tako možemo neuporedivo bolje zaštititi prava građana, obezbediti im pravo na sudsku zaštitu, nego što je to bio slučaj, ako hoćete, do sada.
Smatramo da nema nikakve potrebe za uvođenje specijalizovanih sudova, već da je moguće voditi posebna odeljenja pri redovnim sudovima opšte nadležnosti. Mislimo da bi to bilo neuporedivo ne samo efikasnije i bolje za naše građane, već bi bilo neuporedivo rentabilnije i racionalnije. Naime, ne mogu da razumem tu računicu, po kojoj ćemo stalnim stvaranjem novih specijalizovanih sudova morati da trošimo mnogo više novca i na sudsko osoblje, i na sudije i na sve drugo što ide uz to. Dakle, i što će morati da se izdvaja iz budžeta, a da nikakve olakšice građanima ne dajemo. Zato mi smatramo da je ova računica, koju mi iznosimo ovde i koji mi ovde izvodimo, tačnija i smatramo da bi bilo dobro da se tako nešto prihvati.
Još nešto sam dužan, a nadam se da mi neće niko uzeti zbog toga 3.000 dinara iz džepa, u dve rečenice da kažem, pošto neki mnogo vole da izmišljaju, a ne nalaze se u ovoj skupštini kada govore i o rezultatima lokalnih izbora. Srpska radikalna stranka je zabeležila rast u odnosu na septembarske izbore (žagor u sali), ali ne znam što se smeju oni koji su zabeležili 50% pad, zabeležilo smo rast i to skoro u svim opštinama u kojima...

Činjenice i podatke i govorim, nego vi ne umete da računate, jer mi nismo izašli na pola birališta sa kandidatima. Nemojte da računate te kandidate, nego tamo gde smo izašli. To je suština. A to su činjenice i podaci, a to što vi govorite nisu činjenice. Žao mi je što vam to smeta. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, ovim amandmanom sam predložio da se doda treći stav, u kome se kaže da će Vrhovni sud Srbije odlučivati o žalbama na presude okružnog suda, kao prvostepenog suda, iz prostog razloga što se mi zalažemo za nepostojanje, odnosno, za neuvođenje novih, tzv. apelacionih sudova, zato što smatramo da će to samo stvoriti nove probleme i, bezmalo, haos u našem pravosuđu. Mislimo da je nepotrebno na ovakav način izuzimati jednu od osnovnih nadležnosti Vrhovnog suda Srbije i ono što bi po prirodi stvari trebalo da mu pripada.
Mislimo da je to neuporedivo bolje rešenje, a i samo stvaranje novih apelacionih sudova, kao i specijalizovanih sudova za upravne sporove i trgovinskih sudova, stvoriće dodatne finansijske teškoće, dodatne finansijske probleme, i zato vas pozivam da ovo prihvatite.
A vas bih pitao, gospodine predsedniče - mi smo poslali, odnosno uputili, prosleđen vam je tekst naše rezolucije o stanju na Kosovu i Metohiji. Ovo govorim zato što je bilo moguće usvojiti pojedine amandmane Odbora za pravosuđe. Ako je to bilo moguće, mislim da je ovo neuporedivo važnije za naš narod u ovom trenutku i da bi trebalo da vidimo posle koje tačke, ali što pre, tu rezoluciju da stavimo na dnevni red, jer mislimo da je vreme da se Narodna skupština, posebno posle gaženja njene deklaracije, izjasni o tome.

U članu 34, koji kaže da u okružnim sudovima i u apelacionom sudu postoji odeljenje za krivično delo protiv privrede i jedinstva jugoslovenskog tržišta i odeljenje za radne sporove, predvideo sam da se brišu reči "i u apelacionom sudu", iz prostog razloga što bismo voleli da apelacioni sud uopšte ne egzistira i što smatramo da bi to bilo neuporedivo jednostavnije, mnogo racionalnije, rentabilnije, ekonomičnije rešenje za naše pravosuđe, za naš budžet, a ako hoćete i za naš narod u celini.
Još jedanput ću pokušati samo da vas ubedim i to na osnovu obrazloženja koje je dao sam predlagač. Sam predlagač je rekao, između ostalog, da ovde nisu problemi isključivo pravničke, već finansijske prirode, gde će biti velikih problema oko stvaranja ne samo dva nova specijalizovana suda, postojanje još jednog ranijeg specijalizovanog suda, već i uvođenje apelacionih sudova, i zbog sudskog osoblja, i zbog novih sudija, i zbog svega drugog što nosi sa sobom te troškove, te smatram da bi bilo mnogo bolje, posebno u ovako teškom periodu kada narod jedva krpi kraj sa krajem, kada se teško živi, da to izbegnemo i da se takve stvari ne stvaraju sada. Posebno zato što i u pravnom smislu to ne predstavlja suštinske reforme, naprotiv, mislim da bi bilo neuporedivo bolje rešenje, da se ovaj naš amandman prihvati i da se izbegne stvaranje apelacionih sudova. Hvala vam.

SRS se zalaže za profesionalizaciju sudstva. Naravno, najveći broj sudija porotnika koji je do sada obavljao svoju funkciju su časni i pošteni ljudi, koji se nisu okaljali o zakon, već su pomagali njegovo sprovođenje.
Doduše, prvo je trebalo krenuti od glave, promeniti Ustav Republike Srbije, s obzirom da je mesto i položaj sudije porotnika garantovano Ustavom Republike Srbije, to promeniti. Ali, već smo imali neka mnoga druga narušavanja Ustava, i naše Republike i Federacije, i ne bi ovo bilo prvi put i ne bi bilo tako striktno i očigledno kao što je bilo u nekim drugim slučajevima.
Smatramo da bi bilo neuporedivo bolje izvršiti potpunu profesionalizaciju sudstva, a time bi i odgovornost i obaveze onih koji sprovode pravosudne funkcije bile još veće nego što je to slučaj danas. I zato vas pozivam da glasate za ovaj amandman.