Poštovane dame i gospodo narodni poslanici, poštovani predstavnici Ministarstva i poštovani predsedavajući, slušajući danas ceo dan izlaganje mojih kolega narodnih poslanika, kao i uvek kada se donosi neki novi zakon, čućete mnoga oprečna mišljenja. Smatram da je to dobro, jer samo tako se može na neki način uticati i doneti neki zakon koji će služiti u primeni i moći da se primeni kako treba.
Šta reći sada pojedinačno o zakonu o sportu? To je jedna široka lepeza o kojoj bi se moglo diskutovati mnogo sati, kao što smo mi danas i diskutovali. Meni je, u svakom slučaju, kao i mnogim narodnim poslanicima, vreme ograničeno.
Složiću se i sa ljudima koji su kritikovali ovaj zakon, jer je bilo elemenata, bar iz mog ugla, gde su s punim pravom iznosili neka svoja zapažanja. Složiću se i sa predstavnicima Ministarstva, koji sigurno imaju dobru nameru da donesu novi zakon posle toliko godina, jer je drugo vreme i situacija u kojoj živimo. Koliko se uspelo u tome, to je stvar za diskusiju. Nijedan zakon ne može biti idealan, ali se trudimo da ga na neki način uskladimo, što je bolje moguće, u određenim uslovima.
Kad kažemo zakon o sportu, tu se prepliće mnogo stvari, od amaterskog sporta, sporta u školama, profesionalnog sporta. Ima tu mnogo sportskih grana i ako bismo pojedinačno izlagali, ušli bismo u zamku koja se ne može rešiti izlaganjem jednog poslanika ili svih nas ovde. Mislim da je u ovom zakonu izgubljeno dosta vremena na raščlanjavanje, što je dobra zamisao Ministarstva, da se naprave sportska udruženja koja će na neki način okupljati mlade sportiste, pa do granskog saveza, sportskog udruženja, neka piramida koja će se napraviti od Ministarstva pa nadole.
Moram da kažem da smo mi u Odboru za sport i omladinu, gde imamo dobru saradnju, diskutovali i pokušali da damo svoj doprinos. Čak sam i ja pokušao da na neki način dam svoj doprinos, koliko sam mogao. Ministarstvu su na neki način bile vezane ruke što se tiče sportskih udruženja, registracije sportskih udruženja i kako da ona funkcionišu. To proizlazi iz mnogih zakona koje smo donosili ovde u Skupštini ne razmišljajući o njihovim posledicama u primeni – Zakon o udruženjima, koji je donet pre dve godine; u to vreme smo govorili, čak sam i ja govorio kao opozicija, ali nije bilo sluha, on je izglasan. Upozoravao sam na neke propuste koji će se desiti u primeni i oni se dešavaju sada. To se odnosi na udruženja u kulturi i druga udruženja građana.
Sada je Ministarstvo za sport pokušalo da reši jedan racionalni problem preko sportskih udruženja. Naišao je jedan problem u Zakonu o udruženjima. Zakon o udruženjima je donet tako da mogu tri člana da osnuju udruženje, čak jedno maloletno lice. Prvo, jedno sa drugim se sudara. To udruženje se može registrovati, a dalje se kaže kako to udruženje može da funkcioniše i koje organe treba da ima, pa se kaže: statut tog udruženja donosi skupština, skupština bira izvršni ili upravni odbor, potpredsednike i određene nadzorne organe u tom udruženju.
Sada se pitam, kako može neko da registruje određeno udruženje koje treba da ima svoj statut, svoja tela koja su donela taj statut i pravila tog udruženja, ako nema ni skupštinu, ni izvršna tela, ako je zakon predvideo da mogu samo tri lica da ga registruju? Znači, sva ta tela i sve druge stvari će se dešavati o tom potom.
Naravno, sada se ulazi u druge probleme – ukoliko određeno sportsko udruženje dođe u situaciju da ima manje članova od osnivača, znači tri, ono se gasi. Šta ako to sportsko udruženje ima pet članova, sedam članova? Koju skupštinu oni imaju, koje nadzorne odbore oni imaju, koja upravna tela imaju i kako ona funkcionišu? Po zakonu ne možete da ga zatvorite, jer još uvek ima pet članova, a isto ima pravo da konkuriše, sada se vraćam na jednu finansijsku stvar, kod Ministarstva za sport za određene programe kojima se, navodno, oni bave, u raznim oblastima. Ima pravo da konkuriše i dobije novac.
Napravljen je jedan propust koji sada daje mogućnost da jedna grupa ljudi, a već sada postoji u Srbiji mnogo takvih udruženja, a u sportu uvek ima i novca i svega... Gde god da je novac, ne samo u sportu, uvek ima i manipulacija. Određeni ljudi moći će da manipulišu finansijskim sredstvima preko tih udruženja.
Ovde je Ministarstvo pokušalo da uradi najbolje što je moglo, pa je izgubilo maltene pola zakona u razjašnjavanju kako treba da funkcionišu ta sportska udruženja, jer je Ministarstvo za sport prepisalo određeni broj članova iz Zakona o udruženjima. Sve je to u redu, ali samo poslednja registracija udruženja i njihovo zatvaranje, njihova imovina... Na kraju ima jedan član gde se kaže da kad udruženje ode pod stečaj ili se naprave neki finansijski propusti, svi članovi udruženja snose teret, posledice. Vrlo je nezgodno da članovi koji nemaju pojma kako to udruženje posluje, kako dobija novac, kako se troši novac, snose pravne posledice, ako sam dobro razumeo. Neke stvari tu ne mogu da se upakuju.
Mislim da je ovaj Zakon o udruženjima svesno prošao pre dve-tri godine. Pošto se odnosi na udruženja građana, on odgovara nevladinim organizacijama, kojih je toliko registrovano u Srbiji, a niko ne zna kako se finansiraju i da li ih uopšte i ko u ovoj državi kontroliše. Taj Zakon o udruženjima građana se sada preliva i u sport, i u kulturu, svuda, i stvara velike probleme. Mislim da je trebalo tražiti izmenu i dopunu Zakona o udruženjima, prvo, da bismo mogli ovaj deo rešiti.
Druga stvar, ovde se dosta pričalo o amaterskom sportu, o sportu u školama. Svi ste vi pričali, da ne ponavljam, da u našim školama fizičko vaspitanje postoji još na papiru, da malo karikiram, da se time trebalo malo više u zakonu pozabaviti, više posvetiti tom delu, jer kada se omladina bavi sportom od nje mogu da izađu ljudi, a kada ide na ulicu, otići će u kafić, tu je droga i sve moguće opasnosti koje je prate na ulici.
Došlo se na kraju do Zakona o privatizaciji. I o tome se ovde dosta diskutovalo. Ovde ima dosta podzakonskih akata koji se naslanjaju na neke druge zakone. Konstatacija je, u svakom slučaju, dobronamerna. Kada je sport u pitanju, svi smo dobronamerni, jer sport na neki način održava naciju. Kažu – u zdravom telu zdrav duh.
U sportu već dugo postoji veliki kriminal, veliki marifetluci se sprovode, finansijske transakcije, prodaja fudbalera; toliko je o tome pisano, toliko se već zna o tome, toliko je toga izneseno u javnost. Država je pokušavala, ne samo ova vlada, i ranije su stalno obećavali da će se obračunati sa određenim klanovima, mafijaškim grupama koje imaju upliv u sportu. Naravno, mafijaši uvek nađu upliv tamo gde je novac, ne samo u sportu, i u privredi, kulturi, gde god hoćete.
Kako to rešiti? To država mora da reši. Ne kažem da Ministarstvo za omladinu i sport može da reši te probleme kroz zakone. Možda je moglo veće težište baciti na problem privatizacije, kako napraviti što manje prostora za kriminal i naslanjati se na određene zakone iz oblasti pravosuđa, policije; rekli ste da ste imali kontakte sa ministrom Dačićem. Država se pojavljuje samo u nekom trenutku, kada njoj odgovara.
Niko nije za huligane. Ja na utakmice ne idem dugo, baš zbog toga što se izgubio duh sporta, ali žao mi je što smo došli u situaciju da huligani... Kažem huligani, a nisu svi huligani, taj termin smo pogrešno upotrebili, tu je dosta dece zavedeno. Postoje određene vođe, postoje određene veze između članova uprave klubova i ljudi koji vode iz senke sve naše velike klubove, i to je javna tajna, to svi znamo.
Mi ćemo sada određenog čoveka, da li je bio taj sportista ili neko drugi, zbog neke afere staviti na naslovne strane, rešićemo da se obračunamo sa kriminalom, a oni glavni, koji vuku konce u sportu i finansijske transakcije, direktori su određenih klubova, firmi, oni to i dalje ostaju, nigde se njihova imena ne spominju. Znači, tu je trebalo baciti težište, naravno, koliko dozvoljava ovaj zakon o sportu. Niste vi ni pravosuđe, ni ministarstvo policije, ali mislim da je tu ostavljen prostor i pitanje je kako će se ovaj zakon primeniti kada dođe vreme da se vrši privatizacija u sportu.
Još bih mogao mnogo da pričam, kao i svako od nas, ali mislim da svi imamo dobre namere da damo doprinos poboljšanju ovog našeg zakona o sportu, kao i vi koji ste napisali. Videćemo, imamo i amandmane, vi ćete naše amandmane pogledati, pa ćete nešto od toga verovatno usvojiti. Videćemo. Hvala lepo.

Poštovane dame i gospodo narodni poslanici, poštovani predsedavajući, malo ću se osvrnuti na tačku dnevnog reda, popunjavanje još jednog člana Agencije RRA; u odnosu na predlagača, Odbor za kulturu i informisanje, gde su dva kandidata prošla, Skupština treba da se izjasni o jednom kandidatu koji je bio kao deveti član u Agenciji RRA.
Moram da kažem da bi sve to bilo u redu kada bi to išlo nekim stvarno redovnim putem, kada bi se to odvijalo po nekoj demokratskoj proceduri, kada to ne bi bila samo jedna papirološka procedura koja se sprovodi ovde u skupštini, ne samo što se tiče biranja kandidata za određene državne institucije, već i u drugim ili sličnim, kada se na ovakav način sprovodi i kada se postavljaju ljudi ne pitajući se da li su to ljudi od struke ili ne.
Naravno, svi se zalažemo ili stalno pričamo da je struka ispred politike i da se tu mora voditi računa, a kada dođe do izbora određenih ljudi na određena mesta tada se, naravno, to zaboravlja i tu se, na neki način, vladajuće političke stranke dogovaraju kako će svog kandidata da stave na odgovarajuće mesto, koje momentalno njima odgovara.
Kao član Odbora za kulturu i informisanje učestvovao sam bar na 90% tih sednica. Moje kolege iz SRS i ja trudili smo se da na neki način damo svoj doprinos kako bi ta agencija popunila svoje redove sa najkvalitetnijim ljudima, jer smatramo da je ta agencija jedna vrlo ozbiljna organizacija, sa dosta odgovornosti.
Moram da kažem kako to ide i kako smo došli do toga da već dve godine mi popunjavamo jednog člana, pa se čeka po godinu dana na drugog člana, pa se čeka opet šest meseci za trećeg člana. Iako smo u tim predlozima od određenih udruženja novinara i Radiodifuzne agencije dobijali predloge, i bilo je tu stručnih ljudi koji stvarno zavređuju da sede u RRA, naravno, mi smo sve to na nekim odborima rešavali, s tim što se nisu usaglasili predlagači da li će biti tri ili dva. Sve se to povlačilo, odugovlačilo se, dok vladajuća koalicija kod nas nije pronašla svoje kandidate.
Šta da vam kažem, mi smo tu imali vrlo interesantne kandidate, kao što je advokat Prelević, koga dovodi Sonja Liht, i, šta ja znam, Miljenko Dereta, mnogih drugih je tu prodefilovalo. Naravno, neki su pozvani da dođu, jer Odbor ima tu obavezu da pozove određene kandidate, da se oni predstave, da kažu nešto o sebi, pored biografije koju prilože. Nekad to Odbor nije ni radio, nije ni pozivao, nego se na osnovu papira (a papir, znamo, trpi sve) izglasavalo i davalo poverenje određenim ljudima da budu članovi RRA.
Šta reći o tome? Siguran sam da 90% članova odbora... Kao što naši parlamentarci ovde u Skupštini vrlo malo, a neki ništa ne znaju o određenim kandidatima, a izjašnjavaju se i glasaju za određene ljude, tako je i ovih osam mesta popunjeno na vrlo, vrlo sumnjiv način. To je dokaz da smo mi, na neki način, prilikom preglasavanja na Odboru za kulturu i informisanje bili stalno za jedan glas preglasani od pozicije, ili ljudi koji su drugačije mislili.
Imali smo kandidate, kao što su Slobodan Đurić, Velimir Milošević, da ne nabrajam neke odlične ljude koji su stvarno kvalitetni i koji znaju materiju. Stalno se neki razlog izmišljao, da ne možemo doneti odluku, da moramo sačekati, moramo promeniti neki zakon, odluku zbog jedne reči, da li je tri ili dva. Odbor se uvek dovede pred svršen čin i to se odredi kako se odredi, da prođu kandidati koje je vladajuća koalicija planirala.
Vi znate dobro da se desilo i ovde u Skupštini da je pre izvesnog vremena došla u proceduru lista kandidata gde je bila Gordana Suša i gospodin Bečejac, predstavnik iz Šapca, Radio-televizije Šabac, pa videli ste kako je prošlo. Gospodin Bečejac je dobio jedan ili dva glasa u Skupštini. Pre toga, imali smo kandidate koji stvarno zavređuju da sede tu u toj RRA.
Šta se dešava? Dešava se da mi na takav način popunjavamo i popunili smo, a sada će se popuniti i ovaj deveti član, tu ustanovu koja je od velikog značaja za Srbiju i kompletnu medijsku sliku koja će se odvijati ovde u Srbiji u narednim godinama.
Četiri godine mandata koji su ti članovi RRA imali povisili smo na pet godina, pa smo posle toga povisili na šest godina. Molim vas, ako iduće godine budemo imali opet neku dopunu, a imaćemo dopunu RRA, mislim da ćemo sledeće kandidate imati na deset godina. Ako uzmemo u obzir da sada čak imamo kandidate koji su u nekim zrelim godinama, ljudi koji se ovde kandiduju već su u penziji, to znači da će ljudi tu sedeti, maltene, ne želim im loše, do kraja života, kako je krenulo.
Mislim da se ovim poslom vrlo malo bave Skupština i Odbor za kulturu i informisanje. To pokazuje da su mali emiteri u Srbiji totalno ugušeni, a već godinama plaćaju tolike namete, koje im nameću RRA i Ratel, da faktički ne mogu da funkcionišu, stalno su na ivici opstanka.
Nije to slučajno. Zna se da jedna televizija ili radio u jednoj maloj sredini ne može da ostvari tolika sredstva da bi mogao da opstane. Da sada ne nabrajam, po određenim tačkama zakona njima je RRA davao kvote koje ispunjavaju, tako da maltene moraju da se zatvore sami. Time je otvaran prostor da najjače televizije mogu da rade i da drže monopol u Srbiji.
Sa dosta tih malih emitera u Srbiji sam razgovarao. Ljudi su se okupljali, imaju svoju asocijaciju, pokušavali su da dostave dokumentaciju da ne mogu da opstanu na ovakav način, pa su im neke male olakšice omogućene pre pola godine ili pre četiri-pet meseci. Tu su bile neke korekcije u plaćanju poreza i tih taksa koje moraju da plate za njihovo postojanje, nešto je malo smanjeno.
Mislim da se ljudi koji sede u RRA vrlo malo bave tim problemom. Ako se vratite unazad, otkako je RRA oformljen do danas, recite mi samo gde se, kad i u kom segmentu RRA oglašavao o ovakvom medijskom monopolu u Srbiji koji se sprovodi od strane velikih televizija, ili nacionalnih?
Vi ćete sada da vidite da u Savetu sedi osam članova, od kojih su trojica sa Filozofskog fakulteta, jedan je književnik, jedan je crkveni velikodostojnik i jedan sa područja Kosova i Metohije. Kada su njima istekli mandati u februaru Odbor je održao deset sednica i pozvao kandidate da se mesta za dva člana Saveta, objavljena još u avgustu 2008. godine, popune. Sve je to urađeno na prećutan način, prešlo se, izbori su obavljeni tako da niko u RRA nije ni objavljivao šta se dešava, kako je to odrađeno. Uglavnom, oni završavaju svoju priču i za sadašnja dva kandidata koja imamo u Skupštini, naravno, rešiće se, i oni će popuniti to.
O ovom problemu u RRA i njihovim dužnostima, o tome šta bi trebalo da rade moglo bi se dosta diskutovati. Mislim da bi time trebalo da se bavi Odbor za kulturu i informisanje, posebno da vidi kako to oni rade i da na neki način pokuša da usmeri njihov rad da pomognu i malim emiterima po Srbiji. U suprotnom, ti mali emiteri će se morati zatvarati, jedan po jedan.
To je sve zbog toga što vladajućoj koaliciji na neki način odgovara da imaju centralne televizije, velike televizije, nacionalne televizije, preko kojih će se voditi sve što treba da se vodi kroz Srbiju medijski, njihova kampanja, a ovi mali nisu ni bitni.
Moram da kažem da mnogi ne znaju da do 2015. godine mi moramo izvršiti digitalizaciju radiodifuzije, da ljudi koji sede u RRA moraju biti iz struke zbog toga kako će se to uraditi i kako će to funkcionisati. Svaka čast ljudima sa određenim fakultetima, iskustvima, ali tu ne vidim ljude iz struke koji će ovome dati svoj doprinos.
Sada samo mogu da kažem da bih zamolio narodne poslanike... Oni će glasati kako će glasati; u svakom slučaju, od oba kandidata koja su ovde predložena imali smo mnogo boljih, stručnijih kandidata, što se tiče ove agencije, a nisu prošli. Dobijamo iz sednice u sednicu jednog po jednog kandidata koji zauzima mesto u RRA i, naravno, sledećih šest godina će oni na neki način odlučivati o radu svih medija u Srbiji. Mislim da to neće biti dobro i da treba videti da li šest godina treba ostaviti kao vreme u kome će RRA raditi nepromenjen. Hvala lepo.

Javljam se po Poslovniku, član 101. stav 2. da intervenišem da nije tačno…

Poštovane dame i gospodo narodni poslanici, poštovana predsedavajuća, poštovani ministri, na član 14. podneli smo amandman, gospodin Boris Aleksić, smatrajući da zbog okolnosti zbog kojih se u praksi dešavaju, da se u stavu 2. dodaju reči – autor ne može da se odrekne autorskog prava u korist drugog lica. Da malo pojasnimo taj stav, zbog čega to smatramo.
Smatramo da je ovaj stav neophodan kako bi se sprečilo ucenjivanje autora od strane izdavača, proizvođača fonograma i distributera. Znam da po međunarodnom i našem pravu autor može to u izvesnim slučajevima uraditi, ali smo se poveli praktičnom stvari da se pronađe rešenje kako i u kom slučaju se autor može odreći svog autorskog prava u korist drugoga.
Malo bih pojasnio to sada, jer se vrše velike zloupotrebe, vrše se velika ucenjivanja od određenih diskografskih kuća, koje imaju monopol ovde kod nas na našim prostorima, koje distribuciju vrše u diskografiji. Naravno, tada se autoru postavljaju određeni uslovi da se odrekne svojih prava ili izvođaču, s time da bi izdavali njima njihove CD-ove i oni u nemogućnosti da to svoje autorsko delo objave pristaju na razne, da tako kažem, klasične ucene od diskografa koji to masovno rade. Smatrali smo da bi trebalo na neki način pronaći nekakvo rešenje, ukoliko autor već želi i smatra da treba da se odrekne svog autorskog prava u korist nekog drugog, da to mora imati nekakve utemeljene razloge zbog čega on to radi, a ne da bi iz čista mira došao i potpisao ugovor sa diskografskom kućom, u kojoj on kaže da se odriče svih svojih autorskih prava, izvođačkih prava i da ne nabrajam dalje.
To je tipično ucenjivanje autora i to je masovna pojava kod nas u Srbiji. Smatram da bi na neki način ovaj član trebalo ili doraditi ili naći neko rešenje koje će omogućiti autoru da ne dođe u takav položaj da je prisiljen da to radi, jer na neki drugi način nema gde da objavi svoje delo.
Kasnije ću malo pričati uopšte o organizacijama koje su ovlašćene, kao što je organizacija za fonograme, organizacija SOKOJ i organizacija za interpretatore i imamo čak organizaciju za glumce, od kojih svako pojedinačno nastupa i svako pojedinačno traži svoje mesto u ovom zakonu.
Najpre bih se obratio, jer mislim da je Zavod za intelektualnu svojinu trebalo mnogo ranije da reaguje i da, možda, određene organizacije koje već godinama imaju dozvolu i rade ovaj posao, za koji su i dobile dozvolu, uđu i vide njihov način rada i kako to oni rade.
Ima mnogo razloga, govorim u ime mnogih umetnika koji su nezadovoljni, koji nemaju mogućnosti da ostvare svoje prava - autori, koji su baš došli u situaciju da niti dobijaju naknadu za svoj rad, niti mogu gde da objave, napravljen je totalno jedan lobi, da su možda određene agencije trebalo već davno da izgube dozvolu za rad, a taj posao, naravno, treba da radi Zavod za intelektualnu svojinu, koji i daje dozvolu i da izvrši kontrolu kako bi video da li to rade kako treba.
S obzirom da godinama to ne funkcioniše, da se već godinama to ne radi kako treba, sada Zavod za intelektualnu svojinu pitam - zašto se do sada nije reagovalo? Možda bi totalno druga slika bila ovde u Srbiji, možda bi se nešto moglo popraviti.
U svakom slučaju, ovde ima jedan član koji je propušten još na radnoj raspravi, gde je traženo da je u taj član, mislim da je 219, trebalo ugraditi da sve ove organizacije koje imaju ovlašćenje da rade ovaj deo posla u svojoj oblasti moraju po stupanju novog zakona podneti nove zahteve i konkurisati ponovo kao nove organizacije ili kao stare organizacije, sa prilagođenim njihovim statutima za obavljanje ove delatnosti.
Time bi se dala mogućnost i drugim radnim organizacijama ili asocijacijama ili agencijama koje bi mogle da konkurišu kod Zavoda za intelektualnu svojinu, koje bi možda to bolje radile. Ovako smo došli u situaciju da samo ove četiri organizacije ili asocijacije koje to rade faktički ulaze automatski u zakon, mi potvrđujemo njih kao institucije koje se bave ovim poslom, a znamo unazad kad se vratimo svih ovih godina koliko je nepravilnosti u njihovom radu, pa se bar sada stupanjem ovog novog zakona mogao ugraditi i taj deo da se omogući umetnicima, autorima i svim učesnicima u ovoj oblasti da možda sa nekom drugom organizacijom, koju bi oni organizovali, asocijacijom, konkurišu, dokažu svoju reprezentativnost i dobiju dozvolu za rad.
Kasnije ću pričati još o ovim problemima, pa se zbog toga vraćam ponovo na član broj 14, gde smo smatrali da bi trebalo naći rešenje kako napraviti neku kopču, gde bi autor morao da se pismenim putem izjasni koji su razlozi zbog čega se odriče svog autorskog dela, izvođačkog dela, a ne samo da bude da ima pravo. Kasnije, naravno, dokazivanje zašto ima pravo i sav novac se sliva i ostaje, naravno, izdavaču, onaj ko izdaje njegovo autorsko delo.

Evo da se nadovežem na ovaj amandman 15. Opet se vrtimo, isto je ili slična priča o zaštiti tih autora i zloupotrebi određenih organizacija koje su naravno registrovane  za ovu oblast. Vi dobro znate da ovaj zakon je trebalo, na neki način, da donese dosta poboljšanja u ovoj oblasti, s obzirom da svi znamo da već godinama je  jedno haotično stanje uopšte u muzičkoj industriji ovde kod nas.
Međutim, ovaj zakon je doneo neke kozmetičke promene. Ima tu, ne mogu da kažem, i dobrih stvari koje su se ugradile. Ali, bilo je naravno i propusta i smatram da je tu trebalo malo više obratiti pažnju da se zaštite autori.
Kako da se zaštite? Prvo, vraćam se na organizacije, opet koje su registrovane, koje su morale biti na neki način kontrolisane, odnosno njihov rad. Ovde smo ih automatski u zakon uveli. Tu se pojavljuju interpretatori, pojavljuje se Sokoj, kao agencija koja postoji za zaštitu autorskih prava, pojavljuju se fonogrami, pojavljuje se agencija glumaca.
Znam da je dobra jedna stvar za koju smo se svi zalagali - da dobiju jednu krovnu komisiju koja bi se bavila tarifnim i jedinstvenim sistemom za naplatu, kako ne bi svako od njih mešetario i radio to što radi. I to je dobra stvar koju pozdravljamo. I mislim da će to na neki način uvesti koliko-toliko reda.
Ali pitam sada šta biva sa dosadašnjim radom ovih agencija koje su radile kako su radile? Prijave su date, čak što se tiče fonograma, diskografska kuća PGP podnela direktno za kontrolu 24. oktobra 2008. godine zahtev za pokretanje postupka nadzora nad radom organizacije fonograma i zahtev za oduzimanje dozvole za obavljanje delatnosti fonograma.
Zavod je verovatno to pogledao, po našim zapisima ovde i podacima, pregledao je i dao svoje zapažanja šta se mora popraviti u poslovanju ovih organizacije diskografa, koji sebe nazivaju OFES. Međutim, pored svega toga što je Zavod ustanovio da oni ne rade kako bi trebalo da rade, da rade po nekim njihovim pravilima, dao im je smernice. To mogu ovde da pročitam. Imam kompletno šta je sve njima Zavod naložio, što je sasvim u redu.
Ali, to je ostalo samo na tome. To se desilo 2007. godine. Šta se dešava od 2007. godine do danas? Da li su oni to popravili? Da li su nešto uradili na poboljšanju svega toga – nisu ništa? Pojavili se čak, u dokumentaciji kojom mi ovde raspolažemo, da oni jedni drugima pozajmljuju, odnosno daju određene pozajmice novca, pa tako je fonogram pozajmio 14 miliona dinara Komuni, organizaciji, a njihov predsednik Komune je član Izvršne grupe, odnosno Odbora fonograma. Da ne kažem šta se sve sada tu dešava oko tih njihovih naplata i deljenja zajedničkog kolača.
Tu glavnu reč vodi par disko kuća. Došli smo u situaciju da ovde, po grafikonu koji smo dobili, da Siti rekords, Grand produkcija, dok je PGP već izašao godinu i po dana iz tog sistema ili nije izašao, ali uopšte ne dolazi na sastanke, raspoređuju taj novac tako što sam njihov Upravni odbor, u kojem ima pet istih ljudi, troje ljudi iz Nadzornog odbora i još trojica, tu je Skupština i sve to, pa to rade. Imam ovde jedan zvanični izveštaj.
Sve ovo pričam da bi na neki način mogao da pitam Zavod – zašto tu nije reagovano, zašto do sada neko nije došao da kaže da tako ne može da se radi? Zašto njihov rad nije stavio pod lupu? Tu se radi o milionskim vrednostima.
Ima jedna faktura koja se pojavljuje, npr. PGP-a – OFES, od strane PGP-a, godina 2006, a fakturisano je 3.666.666,666 para, koje PGP potražuje u deljenju kolača zajedničkog od diskografa. Pazite sada to, OFES, Organizacija fonogrami fakturiše RTS za istu tu godinu, a potraživanja su 14.160.000 dinara da im RTS uplati u njihovu organizaciju.
Ako se zna da je PGP u sastavu RTS i ako PGP ima barem 80% svojih izdanja ili 70% svojih ličnih izdanja iz sistema RTV, s obzirom da ima svoje ansamble, orkestre, snimatelje, studija, kako je moguće – da PGP u toj godini fonograma fakturisano od 3.666.666,666, a tada, kada oni to fakturišu za PGP, fonogrami traže od RTS 14 miliona.
Po kom osnovu sada funkcioniše njihov Upravni odbor i ta raspodela novca. Ponavlja se ista priča da sada u 2007. godini PGP potražuje 9 miliona iz tog zajedničkog kolača, a fonogrami šalju naknadno od RTS traže 14 miliona i 160 dinara.
To su razlike u 2007. godini, 11 miliona dinara, u 2007. godini tri miliona, četiri miliona je razlika dinara. Da ne nabrajam, sledeća godina, 2008, devet miliona. Oni se igraju milionima, kao kad bi se deca igrala dinarima, bacali ih po dvorištu.
Da li ste vi iz Zavoda za intelektualnu svojinu to registrovali? Da li je neko došao da kaže - ljudi, o čemu se ovde radi? Ne želim da branim ovde ni PGP, ni RTS, ni televiziju RTS, ali je sasvim normalno da RTS ne želi više da plaća ni SOKOJ-u neka dugovanja, 8 - 9 miliona dinara, niti njima da plaćaju, iz sistema su izašli, ma da ne govorim više o naplati koja se vrši kroz Srbiju gde je negde preko 51% ukupnog novca naplaćeno od javnog emitovanja.
Molim vas, zar ovakva organizacija, sa ovim sadašnjim predlogom zakona, nemam ništa lično ni protiv koga u toj organizaciji, ne mogu da tvrdim ko šta radi tu, po papirima i izveštajima koje imam, takva organizacija automatski ulazi u zakon kojim se potvrđuje njen dalji rad. Kaže se samo - da usaglasi svoje statute sa novim zakonom.
Nema mogućnosti da se pojavi neka druga organizacija koja će njima konkurisati i reći - čekaj, a vi se pozabavite kao država njima. Šta je sa novcem koji se ubirao pet-šest godina unazad? Kako je deljen? Kome je dodeljen? Kakva je deoba bila? U 2007. godini 159 miliona su oni podelili. To je skoro dva miliona evra.
Sada imate jedan, vi to sigurno znate, moram to da vam pokažem, da bi novac koji je u prvoj ili drugoj godini ubiran, dogovorili su se, molim vas, pazite, organizacije, ne zna se ko kome pripada, pa su rekli kao raspodelu jednu, ima i pismo otvoreno koje je vama poslato ovde.
Oni su se svi zalagali da ta organizacija zaživi, da počne da radi.
Kada je došao novac, oni su se dogovorili da taj novac podele po drugarskoj osnovi, kako to oni budu smatrali, pa su rekli - tri najveće disko kuće PGP, Siti rekords, Grand produkcija, uzeli su za prvi deo PGP tri miliona 666 hiljada 66 dinara, druga Siti isto ima 660 i treća Grand ima 600. Znači, to je ono od oka. Hajde nas trojica da podelimo na ravne časti.
Hajde sada o drugoj grupi ovih diskografa. Njih ovde ima devet. Svima su isto podelili 2.372.322 dinara. Svih devet su dobili isto. Treća grupa, kojih ima negde oko 12, tu su podelili nešto oko 995 hiljada. Znači, ovo je dokaz da oni nikakav pravilnik ili način o raspodeli novca nemaju ili ga imaju samo na papiru.
Molim vas, kako je moguće da novac podelimo svi na ravne časti, jer smo mi kao učestvovali da se ta naša asocijacija, agencija razradi i napravi kako treba. Pored svega toga, ništa nije preduzeto, oni nastavljaju normalno rad i usklađuju samo svoja akta.
Zato kažem, ovo je samo jedan primer, takvih primera ima mnogo, papira, za ovo je potrebna jedna totalna analiza, od Zavoda za intelektualnu svojinu, da uđe u sve te asocijacije, u SOKOJ. Ništa bolja organizacija nije ni u SOKOJ, ništa se tu bolje ne radi, nemojte niko da vas laže, kao što sledi kod njih. Novac se deli kako se deli, a na štetu autora i ljudi iz ove oblasti.
Posle ću nešto reći i o dozvoli koju ste dali za agenciju za interpretatore. To je posebna priča. Ta agencija mora da postoji i to je dobar put i korak, ali način na koji se ona organizuje i na koji će ona sada poslovati, to je druga priča.
Molim vas, pronađite rešenje da negde u ovom zakonu stavite mogućnost da drugi umetnici, diskografi, autori mogu konkurisati i dati mogućnost za novu asocijaciju da štite svoje umetnike. Ovako se došlo do situacije da stvarno, mala reč je lobi, ovo je prinuđeni, što kaže, reket umetnicima da se uzima, da bi mogli da objave svoja dela. Ako oni to nemaju na drugom mestu da objave, nego direktno moraju tu, kao što predviđa Zakon o kolektivnoj zaštiti, on je prinuđen da pristaje na sve ove uslove koje oni diktiraju, a uz blagoslov države.
Država ništa nije preduzela da kaže - molim vas, šta se ovde dešava? Ljudi se hapse zbog sto evra. Stavljate lekare u zatvor, kaže - primio dva viskija ili čokoladu, ide mesec dana u zatvor. Ovde se radi o milionima evra. Niko na to ne reaguje, nego još naprotiv, stavljamo ponovo u zakon i bez mogućnosti drugih asocijacija i diskografa, ljudi da se organizuju, da bi preuzeli da to rade po zakonu.

Ovo se radi o zaštiti autora, znači cela ova priča koju danas mi vodimo ovde oko ovog zakona u suštini bi trebalo da reguliše svu materiju. Sada bih se nadovezao na priču koju smo već vodili i na okruglom stolu ovde u Skupštini, bila su gospoda iz Zavoda za intelektualnu svojinu i bilo je dosta predstavnika javnih institucija i udruženja.
Samo bih sada dao jedan primer, kada sam malopre rekao da je trebalo staviti pod lupu rad ovih agencija, dao bih primer. Juče sam u novinama našao zbog nesavesnog poslovanja još četiri turističke agencije koje su ostale bez licence za rad.
Pazite sada jedno - agencija "Basturist" obmanula je devet maturanata iz Inđije. Za devet maturanata koji nisu otišli na destinaciju na koju je trebalo da odu ova agencija je izgubila dozvolu. Ona je samo jedna od mnogobrojnih agencija koje su u poslednjih pola godine izgubile dozvolu za rad.
Zašto ovde niko to ne pokušava primeniti zakon i vi koji ste ovlašćeni kao državna institucija da primenite, da dođete da pogledate poslovanje kako se radi, ukoliko se to ne radi da se primeni zakon, da se nekome oduzme dozvola za rad.
Međutim, ništa se tu ne dešava, tako da i dalje organizacije koje rade one će raditi kako rade. Molim vas da još jedan put preispitate ove dopise i da pokušate da nađete način kako ćete stvoriti prostor, mogućnost još nekim organizacijama koje mogu ući i konkurisati da dobiju od vas zakonsko ovlašćenje da mogu obavljati određenu delatnost kako bi autori, izvođači i svi ljudi iz ove oblasti mogli da potraže mesto u drugoj organizaciji koja će štititi njihov interes.
Ukoliko ostane ovako to neće valjati, ništa se neće promeniti i, naravno, nastaviće se po starom, možda nešto malo bolje, jer imamo tamo odredbe člana zakona gde su predviđene određene komisije koje će učestvovati u pravljenju tarifnika i naravno trudiće se da to na neki način ublaže, ali mislim da morate naći to rešenje.

Na član 32. "sve se briše", to je pravo koje se daje autoru neostvarivo. Ovaj član je bez toga nemoguć ko bi mogao da sprovede kontrolu celog ovog čitavog postupka sa radija. Stiče se utisak da se predlogom ovog zakona autorima daju često prava koja je nemoguće ostvariti, a da se distributerima i izdavačima određenih disko kuća daju tolika prava da ubiraju ogromne količine novca od tuđeg rada.
Sada da se vratim ponovo na sadašnje funkcionisanje ovih agencija, pa da bih mogao da kažem kako se to radi i zašto se to tako radi.
Vidite, RRA, njihova funkcija bi bila, kao što i postoje, da kontroliše rad svih radio stanica u Srbiji, televizija i svih objekata za koje su zaduženi, tako isto da kontrolišu da li radio stanice šalju ovim agencijama košuljice tzv. ili, ako hoćete, prepiske šta oni u roku od 24 sata emituju, koja muzička dela, da bi to kada dođe u određene agencije, kao što je SOKOJ, kao što je Agencija za fonograme, kao što je Agencija za interpretatore, da bi znali šta je izvođeno, kome šta pripada, kojim autorima, kojim izvođačima. To je nešto što postoji svugde u svetu i postoji već godinama i kod nas je to funkcionisalo.
Naravno, ovde se to na tržištu ne sprovodi. Zašto se to ne sprovodi? Pa, prećutno to može da se uvede za 24 sata, to ništa nije novo i ništa što nije nešto što ne može. To dobro znate, postoji kompjuter, mogu kompletno podaci da se pošalju i sve da bude čisto.
Ovde se to svesno izbegava zbog toga što određeni novac stigne neraspoređen, ne zna se koliko je emitovano, a dobija se tako što SOKOJ ili fonogemi utuže određene radio stanice, na prvom ročištu dobijaju spor jer su zakonom ovlašćene da to rade, sud donosi nekakve odluke o svom nekom shvatanju u tom trenutku, koliko je neko trebalo da plati za godinu dana unazad ili dve godine autorima tj. SOKOJ ili fonogemima i tada taj novac kada stigne, da li je to 200 hiljada, 500 hiljada, taj novac kada stigne na tu gomilu tada se ne zna čiji je to novac.
Onda se poseže sa nekim pravilnicima koje oni navodno unutar naprave, pa kažu - biće nam reper za one radio stanice koje vode košuljice, a njih možda ima 10 do 15% i po 100% novca koji je ili stigao na taj račun, da li je moguće da bude samo reper 10%-15%, možda baš onih 80% radija, televizija su emitovali neka druga dela, druge kompozitore, izvođače. Ne, nego najveći deo novca koji stigne, a ne zna se čiji je, on se uzme i po ovom sistemu se na neki način deli. Ima tu raznih oblika kako se taj novac deli. Tu postoje mnoga druga rešenja koja se mogu regulisati, a to je prvo da radio stanice, televizija moraju poslati košuljice svakog meseca za vođenje i evidenciju o emitovanju tih dela, jer to je osnova. Ako od 100% radio stanica 90% pošalje uredno svoje papire i dokumentaciju svim ovim institucijama, tada možete uzimati kao reper i za onaj drugi deo ubranog novca koji se dobija od javnog izvođenja i iz drugih pribavljanja na tržištu.
Tada možete to potražiti, međutim, ovo nije ta stvar, ovde se radi obrnuto, tako da prećutno, SOKOJ ćuti, ćute fonogrami, RRA ništa preduzima, niti oni šta pokušavaju, pronašli su da je ova formula funkcionisala godinama i tako se radi. Sada ću vam još ovde pokazati jedan dokument koji je direktno stigao od čoveka koji je bio direktor u upravnom odboru "Diskografa", bivši direktor PGP, gde kaže - umesto košuljica primenjen je "markeš" princip, ali ne onako kako ga je 2006. godine pripremio prethodni upravni odbor u prilogu, već je "markeš" princip upodobljen poslovanju "Siti rekordsa" i "Grand produkcije".
Imate ovde, vama je to poslao isto, sve je to zavedeno, kaže: "U sastav organa fonograma nalaze se izdavači koji nisu članovi kolektivne organizacije SOKOJ ili ga ne poštuju u potpunosti ili delimično, "Grand produkcija" ne plaća mehaničku autorsku naknadu, niti prijavljuje tiraže prodaje, iako "Grand" prihoduje po osnovu emitovanja i javnog saopštenja autorskih dela izvedenih na nosačima zvuka "Grand produkcije".
"Grand" mehaničku naknadu ne plaća ni za snimke koje mu ponekad ustupi PGP RTS, pa ta prava nije preuzeo od autora, te ih i ne može preneti na drugoga. "Siti rekords" plaća autorsku mehaničku nadoknadu, ali je zajedno sa naknadom od emitovanja i javnog saopštavanja ponovo naplati od SOKOJ".
Ovo su sve stvari koje mogu sada ovde da vam iznosim, koje su zvanični podaci jedne ustanove, jednog direktora koji je bio u tom upravnom odboru, pa je izbačen. Da li je ovo tačno, da li nije tačno, ovo prenosim zato što je to zavedeno, overeno uredno, ne mogu da tvrdim, ali ako ste i vi to dobili i ako su sve službe dobile, molim vas, kako je moguće da niko ništa ne preduzme? Kako je to moguće?
Ovde sam se na neki način vezao za fonograme, vezao se za SOKOJ, jer su to u principu isti problemi, slični, samo se na različite načine ostvaruje pravo autora, podela novca po nekim njihovim odlukama.
Reče malopre jedan kolega, ništa protiv nemam, želim da moje kolege dobiju mnogo više nego što do sada dobijaju, kao što je gospodin Mlađan Dinkić dobio 300 hiljada, dobio 500 hiljada. To je sve lepo, ali recite mi šta je sa onim izvođačima koji imaju na stotine i stotine aranžiranih numera, kompozicija, autora, obrade, čija se dela vrte 20 godina? Za pet godina ne dobiju hiljadu evra. Koji je to mehanizam? Kako oni to rade?
Pre tri godine su kolege u SOKOJ izvršili neki puč, nije valjalo, došla je nova garnitura, sada će biti bolje, ništa se nije promenilo. Možda je samo bolje za one koji su na tom izvoru. Da li ima neko ko će da uđe da to iskontroliše? Kada se obratite njima da li znate šta kažu, da li to bio SOKOJ, da li je to fonogram, kažu iz fonograma - pa, tužite diskografsku kuću sudu.
Čekajte, kao pojedinac ili umetnik ulazim u spor neki za koji se zna da ne mogu da ga dobijem jer nemamo informacije unazad za dve godine, za godinu dana šta je emitovano po Srbiji, po inostranstvu. Otkud nama te informacije? Kako da idemo na sud? Automatski znaju da nemamo šta da tražimo.
Tako jedan autor, drugi autor, peti i sto peti odustaje od toga i sedi nemo i gleda šta se dešava oko njega, dok određena grupa ljudi bogati se, kupuje avione, kamione, sve pod plaštom da rade neki posao u ime određenih umetnika i zaštite njihovih prava, a dotle država sve to mirno gleda.
Sada ću da vas pitam još jednu stvar da biste znali zašto insistiram na mogućnosti, znam da zakonom jedna organizacija mora voditi ovu priču, to se zna, ali zašto ne stvoriti konkurenciju, zašto ne omogućiti drugoj organizaciji?
Registrovali ste agenciju pre dve godine. Da li znate šta ima na sajtu? Ovo što se dešava u Skupštini, nisam ni znao da je predsednik Vlade Mirko Cvetković akcionar u toj agenciji, koja će obrađivati podatke za interpretatore, nemam ništa protiv, svako ima pravo da bude gde hoće akcionar, ali ta organizacija interpretatora takođe je na vrlo sumnjiv način dobila retroaktivnost i registrovana.
Za vašu informaciju, dolazio sam pre tri godine jer je trebalo Savez estradnih umetnika Srbije, koji ima 30 udruženja u svom sastavu, koji ima jedino protokolisane umetnike koji se bave ovim poslom, trebalo je da bude jedan organizator te agencije. Nije ušao u tu priču baš zbog toga što su registrovani i reprezentativnost se dobijala time koje udruženje donese više na papiru članova, ne proveravajući da li se ti ljudi bave tom strukom. To je već strukovna priča, da li su oni umetnici, da li se bave tim poslom.
Čak je i u vašem zavodu rečeno, to je bilo pre tri godine, nemojte, to nas ne zanima, nas interesuje samo udruženje koje je pečat udarilo i te ljude. Šta to znači? Mogao sam na ulici da skupim potpise pet hiljada, da donesem i da vi kao zavod ne ulazite u to. Da li mogu ljudi da potpisuju za stvaranje nekih asocijacija ili za advokatsku komoru, ljudi koji nemaju veze sa kulturom, ne bave se time, to ne može.
Vi ste registrovali Agenciju, tri i po hiljade umetnika koji su protokolisani, koji plaćaju porez, socijalno, zdravstveno, koji se bave profesionalno svojim poslom, nisu u sastavu. U to budite sigurni. Nisu u sastavu ove organizacije interpretatora. O njihovoj sudbini odlučuju ona druga udruženja koja su donela fiktivno po dve hiljade, po hiljadu svojih članova. Vi ste dali dozvolu. Oni su od tih ljudi napravili skupštinu, upravne odbore i već svoja tela, koja na neki način donose sve odluke za ove ljude, tri i po hiljade, koji nisu hteli da potpišu, baš zbog takvih stvari.
Sada se dešava da ova organizacija interpretatora napravi određene ugovore tehničke saradnje sa Agencijom ovom drugom, Jugoslovenska autorska agencija što je bila nekada, deoničarskim društvom, da im oni vrše usluge, i sad pazite jednu priču, koju znate, ali to pričam zbog javnosti i zbog svih umetnika izvođača koji slušaju ovo, 30% se uzima za rad ove agencije, novoosnovane, izvođača, 20% za usluge koje vrši deoničarsko društvo. To je 50%, molim vas, 50% novca ubranog sa tržišta, vi stavite da uzmu za tehničku uslugu.
Gde to ima, molim vas? Znate zašto je to tako? Zato što je ova agencija koja je registrovana, dali ste joj dozvolu, registrovana sa ljudima, svaka čast, neću da generalizujem, ima tamo dosta ljudi koji su se stvarno bavili poslom, koji, prvo, nisu kompetentni, koji ne znaju ovu problematiku i tu su stavljeni ljudi u te odbore i skupštinska tela koji će samo da aminuju ono što im kaže grupa ljudi da to urade i to su uradili. To sa sajta možete da skinete. Kako da funkcioniše ta organizacija? Kako će autor, izvođač, kome da se obrati? Nema drugi izbor nego opet mora da ide toj agenciji da se obrati, jer je samo ona ta koja je registrovana i dobila dozvolu da to radi. Znači, ona je gospodar života i smrti. SOKOJ je gospodar života i smrti, poravnali su ga isto gospodari života i smrti u ovoj oblasti u kojoj se mi bavimo.
Mislim da se ovde mora nešto, ne znam šta i kako, ali Zavod za intelektualnu svojinu mora stati na loptu i pretresti sve ovo od administracije, kako funkcioniše ova agencija za interpretatore, kako je registrovana, ko su njeni predstavnici tu, do SOKOJ kako ubira novac, kako deli novac, kome odlazi taj novac, to je ogromni novac, samo u 2008. godini četiri miliona evra su oni ubrali.
Fonogram u 2007. godini dva miliona evra. To su podaci, za druge godine ne znam, otprilike se slično kreće. Pitajte, napravićemo anketu, kao umetnička udruženja umetnika Srbije da se svi jave nama u roku od mesec dana da nam dostave koliko je ko dobio od autora novca, izvođača, od Fonograma, pa ćete videti, to ćemo dostaviti vama, napravićemo tu anketu koja će da potraje da tu se vrti jedna grupa ljudi, dve grupe ili tri grupe, ukupno 50, 60 ljudi, 100, a ostali dobijaju neke mrvice da bi se zadovoljila ta forma da brinemo o svim.
Oni će dobiti 10 evra, 20 evra, 100 evra, a neko će dobijati 50.000 evra, preko 100.000. Molim vas, obratite pažnju, neće nimalo ovaj zakon moći da funkcioniše i pored svih tih komisija koje ćete vi organizovati koje podržavamo.
Dok se ne stane na put, da ne kažem tešku reč, kaubojštini i raspodeli novca, koji se ruši u svim ovim agencijama. Ova Agencija interpretatora nije počela da radi, ali sada kada bude počela da radi, kada bude tražila potraživanja od Fonograma, što joj pripada unazad za godinu dana, ili dve, tri godine, taj novac će doći i radiće se o ciframa od dva, ili tri, ili pet miliona evra. Kako će ona to podeliti? Ko će odlučivati? Nažalost, odlučivaće neki ljudi koji su u neki upravni odbor stavljeni samo da figuriraju, a nemaju pojma o čemu se radi.

Dame i gospodo narodni poslanici, pridružiću se diskusiji moje koleginice Gorice Mojović. Da ne bude zabune, nisam ni u jednom trenutku spomenuo da je Agencija za interpretatore mogla učestvovati u ovako nekoj priči. Dobro ste to rekli. Govori unazad u vezi ovoga što se dešava sa agencijama koje su do sada radile, kao što su Agencija fonogrami, SOKOJ.
Naveo sam primer da ukoliko sada dođemo u tu situaciju u koju dolazimo da niko nije reagovao do sada kako se uopšte ovaj novac delio i kako se njime raspolagalo i da jedna grupa stalno dobija na uštrb onih 80%.
Znači, doći ćemo u situaciju da ukoliko se taj mehanizam ne nađe, da će i ova novoformirana agencija doći u taj isti problem.
Prema tome, hoću da kažem da nisam predsednik Saveza već tri ili četiri godine, ali sam član svega toga i zastupam moje kolege, kao i oni mene i vrlo smo radni da budemo u toj agenciji i bićemo sigurno, da pomognemo, ali dajte da što reče gospođa Mojović, šta biva, kako će agencija od interpretatora naplatiti novac od ovih za sve ovo vreme unazad? Po kom osnovu? Po kojim pravilima?
Niko ne zna čiji je taj novac, koliko podela ide, kako će da se uradi to. Opet će se naći neka forma, ko bude na izvoru, taj će da pije vodu, ko ne bude, taj će da umre žedan. To ste dozvolili, stalno se vraćam, nemojte se ljutiti, vas prozivam da reagujete. Morali ste pre toga da rešite mnoge stvari, pa onda da radimo taj zakon.
Vi ste pokušali ovim zakonom da to rešite i nadam se da će ovaj zakon doprineti da se bar stane na put daljem takvom poslovanju, da kažem, uzimanju novca kad ko stigne. Situacija u kojoj sada dolazi Agencija za interpretatore biće vrlo nezavidna, ona će morati dobro da napravi neke mehanizme kako naplatiti taj novac, kako kad ih dobije, koliki je taj novac, ko će odrediti sada koliko pripada Agenciji.
To je stvar koja će morati da potraje i vi ćete morati biti uključeni kao organ koji to kontroliše, da pomognete da i tu ne dođe do neke zloupotrebe, a u svakom slučaju mi želimo biti u toj asocijaciji, a nismo u toj asocijaciji zbog mnogih propusta koji su napravljeni prilikom uopšte osnivanja te organizacije, a sad je priča već prošla i idemo dalje, ali zato obratite pažnju kako ćemo dalje posle ovog zakona to raditi.

S obzirom da sam danas bio ovlašćeni predstavnik što se tiče autorskih i srodnih prava, mislim da smo dosta pričali o ovoj temi. Žao mi je što gospodin Čiplić tu nije bio, i gospodin Đelić, s obzirom da je on predlagač ovog zakona. Ne znam šta bih sada posebno rekao dalje o čitavom ovom predlogu zakona o autorskim i srodnim pravima.
Sada ću samo reći da u članu 68. stava 2, umesto zapete stavlja se tačka, a preostali deo navedenog stava se briše. Obrazloženje da je neophodno da se izričito navede doza zabranjivanja dela, beleženja dela na nosače zvuka ili slike, kao i doza za emitovanje.
Na ovaj način štite se autorska prava i sprečava se njihova zloupotreba od strane proizvođača nosioca zvuka, zato što se u članu stalno ponavlja – ukoliko se to drugačije ne predvidi, ukoliko se to drugačije ne dogovore.
To otvara mogućnost, onu o kojoj smo pričali ceo dan i pričamo danima o ovom zakonu, o zloupotrebi kada se neko odriče svog autorskog prava u korist nekog drugog, trećeg prenosioca prava, a to se radi svakodnevno ovde u Srbiji u odnosu na diskografe i monopol koji drže diskografske kuće u odnosu na autore i izvođače. Zato mislim da tu mora da se u zakonu pretrese i nađe rešenje da se zaštite od ovakvog monopola koje diskografske kuće vrše prema autorima i prema izvođačima.

Ovaj amandman je vrlo bitan. Prilikom donošenje i davanja ovlašćenja od Zavoda za intelektualnu  svojinu određenim organizacijama koje se bave u ovoj oblasti zaštitom autorskih  prava.
U članu 157. umesto stava 1. da se doda stav 2. koji glasi: Najmanje 2/3 osnivača organizacije moraju da budu protokolisani kao autori interpretatori za delatnost kojom se organizacija bavi.
Zašto to je potrebno? Zbog toga što su se velike zloupotrebe radile i rade se danas, da određena udruženja koja daju neku reprezentativnost na osnovu čega Zavod za intelektualnu svojinu daje njima ovlašćenje da obavljaju određenu delatnost, stavljaju na spiskove ljude koji uopšte nisu iz ove delatnosti ili struke. Kada bi se to proveravalo, kada bi neko želeo da sada uđe u te spiskove, na osnovu čega su određena udruženja donosila po hiljadu, po dve hiljade članova, to bi sad vrlo došlo do toga da ti spiskovi nisu tačni.
Ne može neko ko nije direktno u struci potpisivati i biti član samo zato što je član nekog udruženja, a ne bavi se tim poslom, davati reprezentativnost nekom udruženju i na osnovu takvih spiskova Zavod za intelektualnu svojinu davati ovlašćenja toj organizaciji da to ona radi, pa sam zato stavio u ovaj amandman da to mogu samo ljudi koji su direktno protokolisani da se bave profesionalno tom delatnošću, jer ovde direktno se odnosi na struku. Kao kada bi otišao da dajem potpise za advokatsku komoru ili, šta znam, određena druga strukovna udruženja gde naravno nema veze sa mojim poslom.
Zato je vrlo bitno naglasiti da se bar sada spreče buduće manipulacije koje su rađene i rade se svakodnevno sa tim spiskovima, dokazivanje reprezentativnosti, a to je sve falsifikat.

Poštovane dame i gospodo narodni poslanici, poštovani predsedavajući, poštovani ministre, reći ću sada nešto o Predlogu zakona o autorskim i srodnim pravima i pokušaću da plastično objasnim kako to ovde u Srbiji funkcioniše.
Želim da verujem da je postojala dobra namera da se ovim zakonom na neki način uvede red i spreči sve ovo što se dešava na ovom prostoru, međutim, zaboravili ste neke stvari koje su bitne, da u ove zakone ugradite određene elemente koji bi sprečili dalji kriminal, lopovluk i sve moguće što ide u ovoj muzičkoj industriji. Ovo godinama traje.
Imali smo raspravu pre deset dana ovde, bili su ljudi iz Zavoda za zaštitu intelektualne svojine i predstavnici muzičkih udruženja; tu smo neke stvari izneli i mogli ste da zapazite da je dosta ljudi imalo primedbe na određene članove ovog zakona. Ne znam da li ćete vi to prihvatiti, da li želite da prihvatite, da li smatrate da smo u pravu ili ne, pa ću sada da potkrepim izlaganje koje sam tada imao, s obzirom na to da znate kako funkcioniše, stalno se pozivamo na evropske institucije, kako to kod njih funkcioniše, muzička industrija, pa preslikavamo određene zakone da bi se uskladili sa njima.
Moram da kažem samo jednu stvar – najveće organizacije gde se obrće novac u crnim tokovima su u fudbalu (FIFA) i muzičkoj industriji, u svetu. Ne znači da je sve što ide od njih dobro; čak ni to što smo uzeli određene elemente iz zakona, koje ste ovde pokušali da ugradite, ne znači da će se ti zakoni se tako sprovoditi, jer niste u zakonu predvideli da se zaštite umetnici, autori, izvođači od određenih klanova, ljudi koji imaju monopol ovde na tržištu i koji ovde vode čitavu priču oko autorskih prava.
Došao sam do nekakvih podataka ovde da OFPS, organizacija kojoj ste dali dozvolu da vodi ovaj posao, radi kako radi već više godina, da u toj organizaciji svega pet ljudi ima u upravnom odboru i još šest, oni su navodno skupština; oni su odredili pravilnik kako se taj novac ubira, odredili su pravilnik kako se taj novac distribuira. Vi ste dobili i podatke o svemu tome; 2007. godine su podneli određeni ljudi, koji su čak bili u izvršnom i upravnom odboru ove institucije... Ovo što su oni izložili stvarno je zaprepašćujuće, koliko se novca odliva i na koji način se vrši raspodela.
Vi ste poslali, kao Zavod, komisiju koja je otišla da pogleda kako se to radi; dali ste određene instrukcije napismeno, upozorili kako treba da se radi. Ukoliko se tako ne bude radilo, vi ćete primeniti određeni član zakona po kojem bi, naravno, bila oduzeta dozvola. Sve bi to bilo u redu da se nije prešlo preko toga i da se sada ista ta organizacija ne pojavljuje kao glavni subjekat u ovom Predlogu zakona o autorskim i srodnim pravima.
Moram vam sada reći plastično kako to funkcioniše. U diskografiji sam ceo život i mogu da kažem kako je to nekada bilo, a kako je danas. Danas jedan mladi izvođač koji želi da snimi nešto mora da plati određenom diskografu. Prvo, u ovoj zemlji ima tri-četiri diskografske kuće. Ostale diskografske kuće, od kojih ste vi dobili, kao reprezentativnih udruženja izvođača, pečate i overe, ne izbace na tržište ni dva fonograma u toku dve godine. One su maska za određeni lobi, veliki, koji se drži preko „Grand produkcije“, „Siti rekordsa“ i, šta ja znam, još dve-tri kuće, i oni pokrivaju ove kuće za jedno veliko pranje novca.
Kako se taj novac pere? Pa tako što, prvo, RRA nije odradila posao koji postoji, a primaju velike plate. RRA je, prvo, zadužena da radio-stanice i televizije, ukoliko ne dostavljaju određeni spisak ili košuljicu izvedenih dela... Nije to slučajno izmišljeno, to je svugde u svetu, da bi se moglo registrovati šta određena radio-televizija emituje u toku 24 sata, pogotovo radio-stanice gde je 98% muzika. Naravno, svesno ili nesvesno, niko nije do danas danji... Ni SOKOJ-u to ne odgovara, ne odgovara ni udruženjima fonograma. Zašto? Zato što dolaze u situaciju, koju im je zakon omogućio, da naplatu vrše paušalno. Šta mislite kako da se podeli novac koji se paušalno sliva od emitera? Nikako. Ko zna šta se emituje u etru nad ovom Srbijom?
Sad druga priča, jedno 10% radio-televizija uplaćuju po tim košuljicama; ostali uplaćuju paušalno, koliko se nagode, čista trgovina, ko na pijaci. Sada se pojavljuju fonogrami, štite, bože moj, sada imaju svoj deo kolača tu. I, kreće harač po Srbiji, po restoranima, kafićima, frizerskim salonima, radnjama, autobusima; ulaze oni sa svojim legitimacijama, ko policija, kaže – ti ćeš da platiš 20.000, ti 10.000, ti 30.000, ti ćeš pet. Onaj ko ne plati ide na sud, sud ga odmah kazni i obustave mu sa računa pare. Taj novac se isto sliva, opet paušalnom naplatom, po drugom osnovu. Da vam to sada zakonski ne razlažem, vi sve to znate. Drago mi je što se vi, gospodine Čipliću, ovde; kao sudija pre ćete razumeti ovu materiju, nego gospodin Đelić.
Ovde je nađen drugi mehanizam, naravno, sve u okviru, navodno, zakonskih odredaba, pa se pozivamo na određene stvari do kojih smo sami došli i rekli ovako – mi ćemo sada da taj novac uzmemo, a kao princip kako da delimo novac uzeli smo kako to rade u Evropi, u svetu, po sistemu „market šer“. Međutim, taj princip raspodele novca, za koji se ne zna čiji je, oni su to rešili ipak na demokratski i pošten način. Tamo se vodi računa o kvalitetu dela, trajnosti tih dela i svim mogućim subjektima koji čine da to delo živi 20, 30 i 50 godina, jer to je osnov po kome će taj proizvođač dobiti određeni novac ili deo kolača, a ne kvantitet, gde se može štancati svaki dan.
Onda dođete u situaciju da kaže – reper će biti koliko je ove godine izbačeno fonograma na tržište. Jedna firma je izbacila, ne znam, sto. Nema veze što je to samo za jednokratnu upotrebu. To će biti reper da sav novac, 90% paušalno... Kažemo da je sada ovaj izbacio sto fonograma, a PGP je izbacio dvadeset. Znači, njemu dvadeset miliona, a PGP-u pet miliona. Uzeo sam PGP samo simbolično. A i nije simbolično, a reći ću vam zašto.
Tako jedna godina, druga godina, diskografske kuće koje taj novac uzmu su dužne da izvođačima uplate, da proslede. Šta biva dalje? Kako da ga prosledi kada nema pojma ko je emitovan za pola godine?
Ovi ulaze po radnjama, po kafićima, prave harač, uzimaju pare za godinu dana unapred ili unazad. Pa, molim vas, taj čovek u frizerskom salonu ima CD plejer, kupio je neki CD plejer, dobio iz inostranstva; emituje i voli da sluša Betovena i Mocarta, nije bitno, strane rok grupe. On ga isto oporezuje. Ako sluša domaću, isto ga oporezuje.
Grupa ljudi, potpomognuta i sa sve dozvolom koju daje Zavod, koji to mirno gleda, godinama se bogati. Niko od izvođača ne dobija novac; kod autora je druga priča. Pošalje se malo tu i tamo nekim izvođačima da se zamaže, znate, onima koji prave malo galamu, izađu u novine, i tako se pliva dalje. Sada, u ovoj situaciji, prošle godine...
Vidite, interesantna je jedna stvar, kako funkcionišu organizacije. U toj organizaciji je i PGP. PGP je u sastavu RTS-a, što je apsurd. PGP ima 90% svoje proizvodnje muzike – simfonijski orkestar, džez orkestar, narodni orkestar, hor „Kolibri“, da ne nabrajam, i 90% PGP snima za našu kuću.
To je naša proizvodnja. Tada se pojavila organizacija fonograma, dolazi kao posrednik i kaže – televizija RTS da plati njima, a oni će da vrate PGP-u, uz proviziju. Taj novac nema veze više sa njima. Na kraju, RTS, kao televizija, ne želim da branim televiziju, niti da ikoga ovde branim ili ne branim, ali RTS neće da plati već osam ili devet miliona SOKOJ-u, jer smatra da su tarife koje SOKOJ razrezuje ogromne.
Do toga je došlo zato što niko u ovoj državni nije došao da stavi šapu i kaže – dođite ovamo, da vidimo šta radite. Vi ste dali njima dozvolu. Omogućili ste im veliki obrt novca od ovog naroda, a niko ih ne kontroliše. Vi ste čak dobili prijave, kompletno sa zapisnicima, sa ciframa koje su dostavljene vama u Zavodu za intelektualnu svojinu.
Vi ste bili sa našom komisijom, dali ste određene smernice i nikom ništa. Šta mi kao umetnici da radimo? Šta uopšte autori da rade? Kako da se bore za svoja prava kada vi kao država to sve omogućavate?
U vašim rešenjima koja ste ovde stavili, po svaku cenu, sada, to je jedan lobi koji to radi. Ne znam da li to radite namerno, ili ne znate, ali ako ne znate, ne zna niko od nas te stvari, bar pitajte i vidite šta se dešava. Stavljate njih da oni nastavljaju rad najnormalnije po novom zakonu, da su dužni da usaglase zajednički tarifni sistem ove komisije. Sve je to u redu, slažem se, mora biti kontrole. I, nikom ništa. Po jednom članu se čak potraživanja moraju otpisivati.
Niste rešili uopšte u zakonu za muzička dela koja su snimljena do 1998. godine kako se taj novac ubira, kako se raspoređuje. Čekajte, nije muzika samo – snimi danas i sutra se emituje, traje tri meseca ili mesec dana, što emituju određene diskografske kuće. Muzika se emituje sto godina, dvesta godina. Tu postoje autori, izvođači, da ne kažem pet godina, deset godina, unazad dvadeset godina. To niste rešili ovde.
Napravićete veliki problem sebi, ko će to da rešava? Ni sudovi neće moći da reše jer nisu to predvideli. Oni koji su vam bili konsultanti, neću da budem zlonameran da su to namerno radili, verovatno su preskočili, nisu znali, nisu se setili. Ali, što je još strašnije, vi ne prihvatate naše sugestije, ne prihvatate naše dobre namere.
Prošli put sam vam rekao, ja sam samo jedan od hiljadu umetnika, autora kojima su najmanje, za ovih deset godina, kuću uzeli. Neko. Ko? Ne znam. Nekome su uzeli dve kuće, nekome pola kuće. Ti koji su uzeli, vidite, imaju jahte, avione, kamione, sve to, a umetnici će da rade i stvaraju.
Ovaj zakon mora prvenstveno da bude zaštita autorskih i srodnih prava, ali kako ste ga vi ovde rešili, po određenim članovima, mislim da će ovde biti velikih problema. Ako samo jedna agencija, zovem je agencija, ili organizacija, u 2007. godini ubere dva miliona evra, pa SOKOJ ubere četiri miliona evra, to je šest miliona evra. Ako treća organizacija ubere još dva miliona evra, to je osam miliona evra. Da ne kažemo ono što se ne ubere. Tu se godišnje okreće po deset miliona evra. Je l' mislite da je to mali novac za ovu malu Srbiju i ovaj mali prostor? Za nekoga je možda mali, ali to je ogroman novac. Gde završava taj novac? Kako završava taj novac? Javni tužilac i policija treba da se bave ovom problematikom.
Voleo bih i želeo svim srcem da ste se vi postarali da kroz ovaj zakon, kroz određene članove zakona sprečite da se to ponavlja. Međutim, niste to uradili. I dalje ćemo, nažalost, mi svoju priču ispričati; vladajuće većine nema, ovde je prazna sala, kao i svaki dan.
Njih ne zanima šta piše u zakonu, bio to zakon o autorskim i srodnim pravima, ili ma koji drugi zakon, o informisanju. Oni će doći tog dana, glasati i zakon će proći. Opet ćemo dalje ulaziti u jednu priču i reći – šta sad? Nikom ništa. Oni koji su oštećeni, koji su pokradeni, opet nemaju kome da se žale. Nema ništa.
Mislim da vi treba da pogledate par naših predloga koje smo vam ovde iz najbolje namere sugerisali, da vidite kako ćete rešiti i tu komisiju. Pazite sad jednu stvar – tu se pojavljuje jedno reprezentativno udruženje. Izvinite, molim vas, šta tu traži reprezentativno udruženje? Znate li da je u Srbiji registrovano 200 muzičkih udruženja? Koje je reprezentativno, ko to određuje? Određuje jedna grupa ljudi iz Ministarstva kulture, dvojica ljudi. Po kom kriterijumu? Ni to se ne zna. Sada će ponovo zakon da to određuje. Znate li kako se to određuje? Ko im je simpatičniji. Jedno udruženje ima u svom sastavu ljubitelje muzike, ljude amatere, koji nikakve veze nemaju sa diskografijom. Napabirčite spisak tamo 200, 300, 500 ljudi, ovaj napabirči hiljadu ljudi i tako dobijete reprezentativno udruženje sa pet hiljada ljudi.
Znate li koje udruženje je strukovno? Ono koje dokaže da se njegovi članovi, kao advokatska komora, lekarska, bave tim poslom profesionalno, da su to ljudi koji obavljaju tu delatnost. Ko zastupa mene po ovom spisku, mene ili hiljadu ljudi? Ljudi za koje nikad niste čuli. Nemaju veze sa nama. Oni su ušli u ovu priču da bi pravili novac na račun svih ovih umetnika, autora i izvođača. Vi ste to omogućili i niko tu ne preduzima ništa, tako stoji.
Naravno, sada kada Unija poslodavaca traži da uđe i njihov predstavnik, što bi bilo logično, u tu komisiju, čekajte, da stanemo da vidimo ko to pravi tarifu, kako pravi tarifu, vi gurate da sada po svaku cenu mora da se napravi tarifa, i interpretatori i fonogrami. Izvinite, molim vas, zašto moraju?
Vi bi trebalo da stavite da budu svi, i SOKOJ, tu, da bude jedna krovna organizacija koja će da ubira jedan, neću tešku reč da kažem, harač po Srbiji. Sva ta prava koja pripadaju određenim organizacijama, autorima, svima, da ubira jedna, po jednoj tarifi, koju će komisija odrediti. Prvo su daleko manji troškovi; druga stvar, ne može svako da određuje tarifu za sebe kako hoće na tržištu; treće, taj novac... Znači, tri organizacije se dogovore, opet sa komisijom koju Vlada organizuje, pa kaže – SOKOJ uzima za autore 40%, izvođači 30%, fonogrami 30%. Automatski jedni druge kontrolišu.
Ne mogu da se rade ovakve manipulacije i krađe i falsifikati. Ne može to da se radi. To ste predvideli. To ste predlagali. Vi opet gurate zasebno svog fonograma i interpretatora, a posebno „Sokoj“.
Postoji još jedna stvar koju niste predvideli, koja je morala biti posle svih ovih afera i novca koji niko od autora i izvođača do sada ovih godina nije primao, osim vrlo mali broj njih, samo da se maskira sve ovo što se dešava na ovom terenu u Srbiji.
Morali ste da predvidite, ako već želite novi zakon, da sve ove organizacije koje su već registrovane – možda ima i novih organizacija, možda ima kvalitetnijih organizacija, koje se pojavljuju pod uslovima koji idu uz novi zakon kao novi subjekat kome ćete vi dati dozvolu ili ne – treba ponovo da se registruju, tačno, pogotovo što su određene organizacije radile to što su radile.
Dajte mogućnost drugima, recite – gotovo, što je bilo, bilo je. Neka policija i sudstvo rade svoj posao. Ko će nama da obešteti sve te pare za sve te godine?
To je druga priča, ali bar kažite – sada idu svi iz početka. Ona vaša komisija sedne, pa otvori četvore oči, pod kojim uslovima dajete dozvolu određenim ljudima, da li je sve to kako treba, po zakonu, validno ili se to radi poprečnim putem, pa neka rade kako rade.
Ne znam šta da kažem. Imao bih mnogo toga da kažem, ovo je jedna vrlo široka materija i tema, ali mislim da ako ovako ostane u zakonu, ako ne budete stavili te tri organizacije pod jedan krov, ako ne budete uzeli ljude koji će to da vode, ako ne budete ušli u poslovanje ovih agencija, distributera, kriminal će se nastaviti dalje. Jer, autor i izvođač ima pravo da sklapa i individualni i kolektivni ugovor koji će da ga štiti. Vi ga ovde terate u nešto, propisujete i kažete – tako mora biti i tu se završava priča.
Vi dobro znate, za javno saopštavanje koje se emituje preko određenih javnih objekata da je ukupan zbir novca negde preko 51 - 52%. To je novac koji se ubere ovako, dođe onaj, kaže – vi ćete 20.000, 30.000. To je 51 - 52% u toj masi koju ubiraju fonogrami. Svega negde 48% ide od emitera. Od tih emitera, zašto niste od RRA... Njima to odgovara, i SOKOJ-u i fonogramima, da to ne funkcioniše. Zašto niste od RRA, kao što bi RRA zatvorio sutra svaku radio-stanicu i televiziju koja bi se oglušila u odnosu na određene političare, na određenu vlast, zatvorili bi ih odmah, jer moraju da ispunjavaju neke standarde…
(Predsedavajući: Gospodine Đokiću, završite, molim vas.)
Izvinjavam se. A što se tiče autorskih i srodnih prava, to nije bitno, ne mora da uplaćuje. Ne mora da vodi košuljice, ne mora ništa. Isto RRA može zakonski odmah da ga opomene ukoliko ne ispunjava svoje obaveze prema državi koje propisuje, da ga zatvori kao radio-stanicu. Ne, ostaće slobodno mesto, ide paušalno novac i tu kreće ovo što pričam.

Poštovane dame i gospodo narodni poslanici, podneo sam amandman na naslov iznad člana 15. i član 15. i tražim da se on promeni. O ovome smo već diskutovali i pokušavamo da se Skupština dijaspore i Srba u regionu razdvoji na "skupštinu dijaspore'' i ''skupštinu Srba u regionu".

O tome zašto ih treba razdvojiti, ako će već te skupštine postojati, dosta su izlagali i drugi narodni poslanici. Naravno da je teško napraviti spoj Srba koji žive u Čikagu, Melburnu, Adelajdu i širom sveta sa Srbima koji žive u regionu, okruženju matice Srbije. Problemi su totalno različiti, oni nemaju nikakvih dodirnih tačaka jedni sa drugima.

Prema tome, smatram da je ovakva zajednička skupština, da ne govorim o tome kako je došlo do toga da ta skupština ima 44 predstavnika, po kom principu će se birati, kako će se oni delegirati i kako ste vi došli do tog broja, to nam niko do sada nije objasnio.

Smatramo da je to nespojivo i da bi, ako već treba da postoje te skupštine, ako ih već stavljate u zakon, gospodine ministre, potrudite se da ta skupština bar može bolje da funkcioniše. Ona može funkcionisati bolje samo ukoliko budete omogućili ljudima iz regiona da imaju skupštinu, jer se oni suočavaju sa sasvim drugačijim problemima nego cela dijaspora od tri miliona ljudi koja živi širom sveta.

Prema tome, član 15. uz amandman koji sam podneo bi glasio: "Skupština dijaspore i Skupština Srba u regionu su najviša predstavnička tela dijaspore i Srba u regionu."

Poštovane dame i gospodo narodni poslanici, šta reći na ovaj član 18? Mislim da je gospodin ministar sa svojim saradnicima čuo već dosta primedbi na član 18, tako da smatram da, ukoliko ministar želi da ovaj zakon na neki način uspe i da se usvoji ovde u Skupštini i da dobije neki konsenzus svih političkih partija, mislim da treba malo da ima fleksibilnosti i razumevanja, jer naši amandmani idu u dobrom pravcu, i da iskoristi dobronamernost narodnih poslanika, jer inače ovaj zakon neće dobiti svoju primenu iako se možda bude izglasao većinom glasova.

Prema tome, da ne ponavljam, gospodin Nikolić je već postavio pitanje kako se došlo do broja 44 i kako će se birati predstavnici ove skupštine. Naravno, taj odgovor nismo dobili od gospodina ministra i, kao što vidim, verovatno ga nećemo ni dobiti, a to ostaje otvoreno pitanje na koje odgovor niko ovde više ne zna, možemo samo da nagađamo i pretpostavljamo.

Amandmanom koji sam podneo pokušali smo da izvršimo neke korekcije, prema nekim našim sagledavanjima, da se ipak napravi neka ravnoteža, i napravili smo neki drugi odnos predloga delegata te skupštine.

Naravno, taj predlog je odbijen i mislim da je apsurdno sada o tome diskutovati. Naša diskusija će biti saslušana, a verovatno će ministar prihvatiti ono što on smatra da treba.

Molim vas, još jednom hoću da se obratim gospodinu ministru. Svi se ovde pozivaju na neko usaglašavanje, i predstavnici vaše stranke, da usaglasimo stavove da je ovaj zakon dobar, da je u interesu građana, da je u interesu cele dijaspore.

Kako je moguće, gospodine ministre, da se svi ovde pozivamo da se usaglasimo, a da vi stvarno do ovog trenutka niste prihvatili nijedan amandman koji smo podneli, od ovih 125, osim onih devet koje ste prihvatili i par nekih, naknadno? Svi su ovi amandmani, za koje molimo ovde i apelujemo, suštinski amandmani, koji bi kompletno rešili problematiku dijaspore. Zar je moguće da od ovoliko narodnih poslanika, koji su podneli amandmane, niko ne poznaje tu problematiku, već da samo vi to znate?

Pričate stalno o Centralnom komitetu i nekim stvarima. Gde je tu malo dobrog sluha i demokratije, da kažete – čekajte, ako ovi amandmani stvarno vrede i ako rešavaju suštinski problem ovog zakona, dajte da prekinemo tu agoniju i da kažemo - prihvatamo amandman da će biti dve skupštine? Kako se biraju ti delegati? Zašto nema Bugarske i Grčke u regionu? Zašto nije bilo ni predsednice Skupštine Republike Srbije u Savetu za odnose sa Srbima u regionu? Izbacili ste čak i predsednika Odbora za odnose sa Srbima izvan Srbije Skupštine Srbije.

Vi ste mimoišli kompletno naš skupštinski odbor ovde, odnosno celu skupštinu ste mimoišli.

Odlučuje se strategija - Vlada daje predlog, vi odlučujete. Sve vi radite, ministarstva i Vlada.

Šta uopšte znači ova skupština ovde ako ni naši amandmani ni apeli ništa ne vrede? A vi se samo pozivate na usaglašavanje u ime nekog dobrog zakona u korist države i tri miliona ljudi koji žive van Srbije.

Molim vas, ovo što se dešava danas u Skupštini je čista demagogija.

Nadovezaću se na prethodnu diskusiju, da samo razjasnimo da izlaganje gospodina ministra nije tačno.

Kao što vidite, ovde u Skupštini ima dvadesetak narodnih poslanika vladajuće koalicije. Kad bude Dan za glasanje, ova sala će se ispuniti, ljudi će ući i glasati za ovaj zakon. Naravno, ne znajući uopšte o čemu se u njemu radi.

Tako se desilo i na Odboru za Srbe izvan Srbije, gde ste , kao vladajuća koalicija, obezbedili većinu. Prošli smo sve te amandmane, sve je bilo vrlo brzo završeno - glasali ste protiv tih amandmana. Mi, kao opozicija, nismo imali tu nikakve šanse.

Sada se pozivate na to kako je Odbor doneo takvu odluku. Naravno, kada imate većinu. Sve je to u redu. Donećete i zakon većinom, ali ne možete govoriti da je to demokratski i da uvažavate naše mišljenje.

Prešli ste preko toga da u Savetu ne postoji predsednik Skupštine Srbije, da ne postoji predsednik Odbora za Srbe van Srbije Skupštine Srbije, pa ste naknadno, na naše insistiranje, ubacili da u tom savetu bude predsednik Skupštine. Ali ste zato ubacili predstavnika AP Vojvodine, Izvršnog veća. S kojim razlogom - to nikome ovde nije jasno. Takve anomalije se pojavljuju u ovom zakonu nebrojeno puta, a mi odgovor ne dobijamo.