Dame i gospodo narodni poslanici, ne verujte natovcima i darove kad vam nose. Pentagon i CIA nisu humanitarne organizacije. Terorizam NATO alijanse... Dame i gospodo, upoznati smo sa naporima međunarodne zajednice na razvoju međunarodnog krivičnog prava i definisanju zločina protiv mira, ratnih zločina i zločina protiv čovečnosti, principa odgovornosti za te zločine i obaveza država da te zločine propišu svojim zakonodavstvom i da gone njihove počinioce.
Danas, međutim, u ovo vreme, svi principi i norme međunarodnog humanitarnog, socijalnog i krivičnog prava su pogaženi, pre svega od ekonomski i vojno najmoćnije sile u svetu. Koristeći svoju moć, bez ikakve odgovornosti, norme međunarodnog humanitarnog prava sada su zamenili silom, koja se posebno ispoljava kroz sve oblike specijalnog rata, međunarodni državni terorizam i agresiju.
Svi ovi oblici primene sile najočiglednije su ispoljeni prema Saveznoj Republici Jugoslaviji. Da li će se na njoj zaustaviti, to će vreme pokazati. Čime se drugim može objasniti da SAD proglase teritoriju SRJ zonom od nacionalnog interesa, osim hegemonističkih ciljeva? Vodeće zemlje NATO pakta imale su prevashodno cilj da vojno zaposednu teritoriju SRJ i tako ostvare njima znane strateške ciljeve i interese, mimo svih međunarodnih pravila i normi.
Savezna Republika Jugoslavija, sa oko deset miliona stanovnika, zemlja je bogate istorijske prošlosti, koja je uvek cenila i branila svoju slobodu i nezavisnost, koja nikada nije pokazivala pretenzije prema teritorijama susednih zemalja. Nikada nije ratovala na tuđoj teritoriji, a uvek je ratom branila svoju slobodu i nezavisnost.
Republika Srbija je višenacionalna zajednica građana, u čijoj južnoj pokrajini Kosovo i Metohija živi više nacionalnih zajednica: Srbi, Albanci, Turci, Muslimani, Goranci i Romi.
Videći da nezapamćenim sankcijama i izolacijom nisu mogli ostvariti svoje hegemonističke ciljeve, ključne države NATO pakta razradile su zločinački plan za primenu sile i agresiju prema SRJ, pa su u tom cilju preduzele sledeće mere.
Koristeći već postojeći separatistički pokret Albanaca na Kosovu i Metohiji, naoružavanjem, obukom i materijalnim sredstvima omogućili su stvaranje i delovanje terorističke organizacije pod nazivom Oslobodilačka vojska Kosova, koja je izvršila neviđene zločine na ovom prostoru prema srpskom življu.
Istovremeno, organizovali su takve propagandne centre koji su lažima i poluistinama satanizovali srpski narod do te mere da bi opravdali ono što su planirali da preduzmu. Istovremeno, uspostavljena je takva informativna blokada da nijedna istinita informacija nije mogla da dopre u svet.
Po Ustavu SRJ, a i u praksi, sve nacionalne manjine, kao i svi građani zemlje uživaju prava po najvišim svetskim standardima. Međutim, svojom propagandnom mašinerijom plasirali su u svet vesti o navodnoj ugroženosti Albanaca u Jugoslaviji, a obračun snaga bezbednosti sa teroristima prikazali su kao obračun sa albanskom nacionalnom manjinom, režirajući i u svet plasirajući vesti o navodnoj humanitarnoj katastrofi, stvarajući lažni utisak o neophodnosti preduzimanja sile prema SRJ, radi zaštite albanskog življa.
Treba napomenuti da na području Republike Srbije živi 26 nacionalnih manjina ili etničkih grupa, koje se ničim ne osećaju ugroženim u svojim pravima. Problem Albanaca nije u njihovim pravima, već u njihovom separatizmu.
Organizovali su navodne pregovore predstavnika Republike Srbije sa predstavnicima albanske manjine u Rambujeu, za koje su unapred pripremili tekst navodnog sporazuma, a koji predstavlja ultimatum Srbiji i Jugoslaviji da sa Kosova i Metohije povuku sve specijalne i vojne snage i da dozvole snagama NATO pakta ulazak ne samo na Kosovo i Metohiju već na teritoriju cele zemlje, bez ikakve odgovornosti u periodu od tri godine, kada albanska nacionalna manjina na Kosovu i Metohiji treba da na referendumu odluči o svojoj sudbini.
Režiseri navedenih pregovora su znali da navodni sporazum znači dobrovoljnu okupaciju Jugoslavije i saglasnost za otcepljenje Kosova i Metohije i da ga Republika Srbija i Savezna Republika Jugoslavija ne mogu prihvatiti, ali su te pregovore organizovali radi opravdanja planirane agresije.
Konačno, 24. marta 1999. godine 19 najrazvijenijih zemalja sveta, svom silom svoje vojne tehnike, sa mora i iz vazduha obrušilo se na jednu malu državu. Za 78 dana, 1.200 aviona, sa 26.280 letova, lansirano je preko 2.900 bombi i projektila i oko 1.000 krstarećih raketa, tako da je na teritoriju SRJ bačeno oko 22.000 tona najrazornijeg eksploziva, od čega 152 kontejnera sa 35.450 kasetnih bombi, zabranjenih međunarodnim konvencijama i međunarodnim pravom.
Posledice agresije bile su katastrofalne: ubijeno je preko 2.500, a ranjeno više od 10.000 građana; 30% ubijenih i 40% povređenih čine deca, koja su u najvećem broju žrtve kasetnih bombi sa odloženim aktiviranjem.
Uništen je 121 industrijski objekat, zbog čega je preko 600.000 radnika ostalo bez posla, a oko 2.500.000 građana bez sredstava za zadovoljenje osnovnih životnih potreba.
Više od 480 škola, fakulteta i objekata za studente, đake i decu je znatno oštećeno ili potpuno uništeno, tako da je blizu milion učenika i studenata prekinulo u to vreme školovanje.
Uništeno je 10 domova zdravlja i tri bolnice, dok je znatno oštećeno 77 domova zdravlja, 30 bolnica i dve specijalne ustanove za lečenje bolesnika, sa 16 poginulih bolesnika i zdravstvenih radnika.
Uništeno je ili znatno oštećeno preko 7.000 vojnih ustanova i stambenih objekata, osam saveznih i republičkih ministarstava i ustanova u centru Beograda.
Uništena je i razorena ambasada NR Kine.
Uništenjem rafinerija nafte, toplana, energana i skladišta nafte, hemijskih postrojenja proizvedena je ekološka katastrofa velikih razmera, a samo sticajem okolnosti izbegnuta je opasnost od ekološke katastrofe za čitav evropski kontinent.
Uništenjem trafostanica i dalekovoda i oštećenjem termoelektrana, uz upotrebu zabranjenih grafitnih bombi, onemogućeno je snabdevanje stanovništva električnom energijom.
Uništeno je ili znatno oštećeno 60 mostova, 19 železničkih saobraćajnica, 34 drumske saobraćajnice i 13 aerodroma, tako da je onemogućen saobraćaj na glavnim saobraćajnicama i zatvoren plovni put preko Dunava.
Tokom NATO agresije uništeno je ili oštećeno 365 verskih objekata i kulturnih i istorijskih spomenika, od kojih su neki pod zaštitom UNESKO-a.
Radi prikrivanja istine o posledicama agresije uništene su zgrade, sa opremom, RTS-a, kao i svi releji i radio i TV predajnici, a ubijeno je i 16 radnika Radio-televizije Srbije.
Preko 1.000 Srba i Crnogoraca je masakrirano, a preko hiljadu je oteto i za njihovu se sudbinu ne zna, za samo mesec dana od dolaska KFOR-a na Kosovo i Metohiju.
Preko 40.000 srpskih kuća i stanova je spaljeno, opljačkano ili zaposednuto, a spaljeno je više od 130 manastira i verskih objekata.
Preko 300.000 Srba i Crnogoraca proterano je sa Kosova i njihova imovina je opljačkana.
Ovo nije falsifikat, dame i gospodo, pogotovo za one koji kažu da je ovaj predlog čist falsifikat. Ako je ovo falsifikat, neka pitaju Kongres SAD i parlamentarce koji su podneli tužbu protiv Bila Klintona i drugih zbog toga što su povredili Zakon o ratu iz 1973. godine.
Dame i gospodo, agresija NATO alijanse i SAD protiv Jugoslavije izvršena je mimo i bez saglasnosti UN i Saveta bezbednosti. Ovde se pokušava prikazati, obrazložiti i podmetnuti da su naknadno Skupština UN i Savet bezbednosti to odobrili. To nikada nije bilo odobreno.
Agresija na SRJ izvršena je i prekršena je sledeća pravna regulativa u međunarodnim odnosima: Povelja UN, Helsinški dokument iz 1975. godine, Ženevska konvencija iz 1949. godine, Protokol iz 1977. godine. Agresori su prekršili ustave i zakone svojih država. I sopstveni sporazum koji su potpisali 1949. godine takođe su na najgrublji način prekršili. Prva odredba njihovog statuta, pre svega NATO-a, predviđa da Savez treba da bude organizovan i da deluje u skladu sa Poveljom Organizacije UN. Ovde nije bio taj slučaj.
Kao svojevrsni arbitar, NATO i SAD su flagrantno prekršili Povelju UN i izvršili zločinačku agresiju na Saveznu Republiku Jugoslaviju. Čak je, kao što sam malopre pomenuo, u američkom Kongresu grupa kongresmena podnela tužbu protiv predsednika SAD zbog toga što je prekršio, kao što sam rekao, Zakon o ratu iz 1973. godine.
Tokom agresije u Jugoslaviji je bombardovano na stotine kuća. SAD i NATO su ovaj rat 1999. godine pokrenule protiv Jugoslavije iz istih razloga iz kojih su svojevremeno izvršili invaziju na Kubu, Portoriko i Filipine. Ne brinu oni za život radnih ljudi Jugoslavije više nego što su brinuli za prava radnika i farmera na Kubi, Portoriku ili na Filipinima.
Neko će reći – da, ali to je bilo pre 100 godina, ali setimo se bliske prošlosti od Drugog svetskog rata naovamo, Korejskog rata, svrgavanja izabranih vlada Gvatemale, Irana, Čilea, Indonezije, Argentine, ratova u Centralnoj Americi, invazije na Liban, i Palestinaca i Kurda, ubistva Patrisa Lumumbe u Kongu, podrške fašističkom aparthejdu u Južnoj Africi, monstruoznog rata u Indokini u kome su izgubili živote milioni Vijetnamaca i ljudi iz Kambodže.
Ovim još nije iscrpljen spisak zločina koje su počinili Pentagon i CIA zajedno sa svojim saučesnicima.
Imajući u vidu ove užasne i krvave podatke, zar treba da poverujemo da su bilo predsednik Klinton, bilo Madlen Olbrajt, bilo general Vesli Klark, bilo britanski, odnosno francuski lideri, isto tako krvavih ruku, makar i u retkim prilikama postupali u ime ljudskih prava? Ne, bilo bi smešno i u to niko ne može poverovati, jer se protivi razumu i logici.
Kao što sam rekao, poznato vam je, dame i gospodo, svima, morate priznati da NATO, Pentagon i CIA nisu humanitarne organizacije i one nisu imale šta da traže u onom svojstvu u kome su došle na teritoriju Savezne Republike Jugoslavije.
Moram vam nešto reći, sveti Petar Cetinjski je poručio Crnogorcima: Crnogorci, vi znate šta radite, ali ne znate, Crnogorci, šta je to što radite. Zato, gospodo, vi koji se protivite ovoj rezoluciji, razmislite šta radite i da li znate to što radite, šta radite?
Dame i gospodo, napomenuću da je Pančevo bilo ekološka katastrofa u Evropi, jedini grad na koji se sručilo na hiljade tona bombi, razarajućih projektila, gde je 40.000 Pančevaca moralo da bude evakuisano, od čijih posledica mnogi Pančevci i njihova deca umiru. I danas se osećaju rezultati dejstava NATO-a, a napominjem da Vlada Republike Srbije za četiri godine nije uložila nijednog dinara da poboljša proizvodnju strateških proizvoda u fabrikama od posebnog nacionalnog interesa, kao što su Rafinerija nafte, Petrohemija i Azotara.
To su objekti od posebnog državnog značaja, a Vlada Republike Srbije ni dinar ne ulaže da pomogne tim preduzećima koja su razrušena i čija su postrojenja dotrajala, ali Vlada ih tera da proizvode najgore proizvode koji im služe za izvoz, ali filtere i potrebe radnika Petrohemije, Rafinerije i Azotare ne uzimaju u obzir, niti pomažu Pančevcima, a od raka umiru njih na stotine godišnje. Hvala.