Dame i gospodo narodni poslanici, ja ću se ukratko osvrnuti na ugroženost ustavnog i pravnog poretka u našoj državi i saradnju DOS-ove vlasti sa Haškim tribunalom.
Naša zemlja nema nikakve obaveze da sarađuje sa Haškim tribunalom. DOS-ova vlast i njeni lideri iz političkih stranaka u poslednje vreme nadmeću se - ko će pre dati kakvu izjavu i prihvatiti saradnju sa Haškim tribunalom. Naime, Ustav SRJ, u članu 66. zabranjuje izručenje državljana Jugoslavije stranoj državi ili stranoj organizaciji.
Neki političari i vrsni pravnici, čak i profesori fakulteta, kažu - moguće je izručiti, jer se ne radi o stranoj državi. Radi se o stranoj državi, i to svakoj državi koja je potpisala i glasala u Savetu bezbednosti za donošenje Rezolucije i odluke o osnivanju Haškog tribunala.
Svaka država koja je potpisala i glasala za taj dokument je upravo država koja je sa jedne strane potpisala takav ugovor. Međutim, SRJ i Srbija nemaju ama baš nikakve obaveze. Ako ima kakvih obaveza, ja bih molio mandatara i političare koji to tvrde, neka pokažu osnov iz Ustava i neka pokažu "Službeni list" i odluku da je to ratifikovala SRJ. Nije, dakle, molim vas imate Ustav Srbije, imate Ustav Jugoslavije. Ako želite da ga kršite, to možete da učinite, ali vi ćete u tom slučaju prekršiti i Ustav Srbije i Ustav SRJ, a ujedno i Zakon o krivičnom postupku.
Skoro svi kandidati i članovi Vlade, budući, Vlade Republike Srbije, davali su brojne izjave o tim okolnostima i složili su se da treba sarađivati. Jedni jednom kažu - treba sarađivati, a drugi kažu - ne treba sarađivati. Ali, u poslednje vreme nisu mogli da usaglase stavove i sada se očekuje da će biti lova na srpske glave.
Apsolutno je to zabranjeno i Ustavom i Zakonom o krivičnom postupku.
Šta nas čeka ako aktuelna DOS-ovska vlast bude prihvatila saradnju sa Haškim tribunalom? Evo šta oni traže od Savezne Republike Jugoslavije: neograničenu slobodu i izlaska, bez zadržavanja ili ometanja njenog osoblja, imovine, robe, opreme i transportnih sredstava. Drugo, neograničenu slobodu kretanja po celoj zemlji osoblja, imovine, opreme i transportnih sredstava. Pristup celokupnom dokumentacionom materijalu od značaja za efikasan rad Biroa za rad i za vezu. Pravo direktnog kontakta sa centralnim i lokalnim vlastima, vladinim agencijama, uključujući oružane snage, međuvladine i nevladine organizacije, privatne institucije i pojedince. Pravo da se ispituju žrtve i svedoci, sakupljaju dokazi i sve korisne informacije, te da se vrše istrage na licu mesta. Pravo pristupa svim zatvorima, centrima za pritvor i istražnim mestima u koordinaciji sa Ministarstvom pravde SR Jugoslavije. Pravo pravljenja aranžmana sopstvenim sredstvima za prevoz svojih sakupljenih podataka i svih informacija. Izuzeće od svakog direktnog oporezivanja i uvozno - izvoznih dažbina, racionalnih taksi i naplata. Pravo isticanja zastave u svim gradovima i vozilima u SR Jugoslaviji.
Još su tu brojni zahtevi, koje upravo Haški tribunal traži, da bi mogao da vršlja po SR Jugoslaviji.
Pošto je tu kandidat za budućeg ministra pravde, trebalo bi da postavi Karli del Ponte, koja je došla u posetu, sledeća pitanja:
- Da li bi gospođa Karla del Ponte kao Švajcarkinja sudila njenim državljanima po onim istim pravilima postupka po kojima Haški tribunal sudi Srbima?
- Da li Švajcarski sud sam sebi propisuje pravila postupka i menja ih kad mu se god to ćefne? Od 1994. godine do sada doneli su oko 12 izmena i dopuna postupka i to sami sebi propisuju. Koji to sud u svetu danas propisuje sam sebi kako treba da sudi?
- Dalje, da li je u Švajcarskoj sastavni i integralni deo suda tužilac? Da li švajcarski tužilac podiže tajne optužnice?
- Da li je u Švajcarskoj dozvoljeno tajno svedočenje protiv nekoga i da li optuženi u Švajcarskoj ima pravo da vidi tog svedoka, koji ga tereti za najteže zločine?
- Da li policija u Švajcarskoj može da opkoli nečiju kuću, kao što je to bio slučaj sa Simom Drljačom i da ga ubije?
Neki naši političari i profesori Pravnog fakulteta tumače pravo naopako, suprotno odredbama Ustava i Zakona o krivičnom postupku. Ja skrećem pažnju onima, koji misle da je to moguće, da će se suočiti ozbiljno sa kršenjem odredaba i normi, koje su još uvek na snazi u našoj državi.
Srbi, čija imena kod većine Srba izazivaju poštovanje, kao što su Ratko Mladić, Karadžić i drugi, njihovo hapšenje i sprovođenje u Hag sigurno bi rastužili veliki deo našeg naroda. Zbog toga se ovi srpski vitezovi i drugi, koji su branili našu zemlju od neprijatelja, ne smeju isporučiti jednoj ispolitizovanoj instituciji kao što je to Haški tribunal. Šta bi se dogodilo da, ne daj bože, daleko bilo, Karla del Ponte podigne optužnicu protiv generala Perišića (Šešelj, sa mesta: Što protiv njega?) On je bio general JNA. Šta bi bilo da se podnese tajna optužnica protiv njega? Naravno, ne daj bože, nema pravnog osnova, on je branio svoj narod i branio svoju zemlju.
Kao što sam rekao, Haški tribunal nisu osnovale Ujedinjene nacije, već ga je osnovao Savet bezbednosti. Srpska radikalna stranka ne priznaje Haški tribunal, jer ga ne priznaje ni Amerika. Jedino Amerika 1988. godine u Rimu nije potpisala Međunarodni ugovor o pravom međunarodnom krivičnom sudu. To je sada učinio Klinton pred njegov odlazak sa političke scene i to iz formalnih razloga.
Međutim, kako se ne može suditi ratnim zločincima, koji su počinili ogromne ratne zločine i genocid nad srpskim narodom u SR Jugoslaviji, a posebno u Srbiji i na Kosovu, ne možemo prihvatiti da se sudi ni jednom građaninu Republike Srbije.
Naš krivični zakon propisuje krivična dela - genocid i ratni zločin. Što bi mi sada bili kavaljeri da prepustimo naše građane i Srbe da idu u Hag, da ih tamo muče i ubijaju naši krvni neprijatelji? Ko to ima pravo da uradi? Po važećem Ustavu i zakonu to nema apsolutno niko.
Ova saradnja sa Haškim tribunalom, koja se odvija i na republičkom nivou, je protivzakonita. Jedino SR Jugoslavija, odnosno savezni organi mogu da sa stranim organizacijama i državama neposredno, bar u ovoj oblasti, imaju kompetencije i da o tome razgovaraju. Ali, ne da prihvate saradnju, koja bi išla na štetu srpskog naroda i na štetu SR Jugoslavije i na štetu Srbije.
Slučaj Brovina ističem posebno kao jedan loš primer. Ona je osuđena kao ministar zdralja u Vladi Bukošija, u terorističkoj ilegalnoj vladi i osuđena je na 12 godina zatvora. Kao tadašnji savezni ministar pravde odbio sam da bude pomilovana i oslobođena svake krivične odgovornosti, što je od mene tražio predsednik SR Jugoslavije gospodin Koštunica. Mimo svega toga, na spektakularan način ona je izašla iz zatvora u mercedesu Ministarstva i saveznih organa i ispraćena uz televizijske kamere kao narodni heroj. Ja postavljam pitanje Saveznoj vladi, a i čelnicima iz republičkih organa: šta to bi kod njih, ko njima zabrani i zašto ne spomenuše ijednoga Srbina, zašto ne spomenuše 1.200 žrtava, koje su otete, devojčica od 12 i 15 godina, koje Šiptari siluju po logorima i javnim kućama? Gde su ti Srbi? Da li su po logorima u severnoj Albaniji? Zašto ni jedan političar ne spomenu tog Srbina? Zašto se ispod 12 godina nalaze građani Srbije u zatvorima po tom osnovu, kada je oslobođena Brovina? Po kom to osnovu? Nije jasno.
Kada je u pitanju nezavisno pravosuđe, mnogi političari i čelnici DOS-a prete sudovima i tužiocima da će odmah da ih u paketu smenjuju. Molim vas, gde mogu državni činovnici, kao što su činovnici ministri da prete unapred da će počistiti tužioce, posmenjivati sudije, da će se ljudi naći na ulici? Nije to moguće i to ne možete uraditi. Možete samo onog ko je počinio krivična dela i kršio u svojstvu sudije i tužioca zakon. Njima možete suditi, drugima ne.
Što se tiče policije, nije mi jasno privremeni ministar policije. Čemu to? Da li 18 DOS-ovskih stranaka treba po tri meseca da menja ministra unutrašnjih poslova? To je nemoguće, to će biti šteta po državu, po policiju. Ako se bude tako nastavilo, plašim se da neki od ministara, koji bude došao po redu, da će da ofarba miliciju, da će im staviti minđuše, samo da bi izvršili to kao promenu zbog toga što ste tražili promene i zbog toga što je u pitanju demokratija.
Mandatar je pre neki dan rekao u razgovoru sa Filipom Vujanovićem: šta tebi, gospodine Vujanoviću, vredi da ideš na Zapad u te međunarodne institucije, da se nađeš u društvu sa praznim tanjirom? Znači i vi ste, gospodine Đinđiću, bezbroj puta pocepali opanke, idući na Zapad, saginjući se, kičmu ste iskrivili. Zbog toga vi ne možete sada pričati o šest i po milijardi dolara, koje ste obećali ovoj državi. Apsolutno to je nemoguće.
Kada je u pitanju pravna država, samo da skrenem pažnju. Pre neki dan bio sam iznenađen kada je na televiziji onaj Maki iz Valjeva rekao - ja sam spremio mojih 70 ljudi i naoružao sam ih, ušao u Skupštinu, zapalio Skupštinu, zapalio Televiziju. Zatim, kaže, ušao u jednu stanicu policije, a jednu drugu, ne mogu da vam kažem. Postavlja se pitanje, šta je sa hiljadama i hiljadama opljačkanog oružja toga dana i hiljadama i hiljadama metaka i borbene opreme. Sada, vidim, savezni ministar policije juri Margit Savović zbog toga što nije vratila jedan pištolj. Ko ugrožava bezbednost ove zemlje? Da li Margit Savović zbog toga što nije na vreme vratila jedan zadužen pištolj, gde se zna kod koga je. Na kraju, taj pištolj njoj i ne treba, ona može da se brani i iz prangije i kako god hoće.