Dobro, ako je završena ova replika, onda mogu da pričam o ovome što je na dnevnom redu.
Naravno, nisam zadužen da lečim frustracije iz daleke prošlosti, iz 1991. godine i slično, ali moram da dam konstataciju da je taj poslovnik promovisao sve lidere Demokratske opozicije Srbije, koja je nastala 2000. godine. Malo je ko znao za Paroškog, za Đinđića, za Dragoljuba Mićunovića, koji je ovde primenjivao one mangupske štosove u to vreme - zapali vatru, pusti ove svoje, onda ode kući da ruča, pa se vrati u pet sati i kaže - aman ljudi, ceo dan radimo, dajte nešto da završimo. To treba javnost Srbije da zna. Ipak je to bio najbolji Poslovnik.
Kasnije, kad su krenule restrikcije, ograničenja u pogledu prava koja poslanik može da ostvari u ovoj sali ovde, a pre svega prava da koristi govornicu - onda su se kao izgovori nametali razlozi efikasnosti, ugroženost zemlje, nedostatak demokratije itd.
Svakako vrhunac erozije Poslovnika je bio onaj poslovnika koji je predložio Dragan Maršićanin, koji je prvi uveo restrikcije, zatim i kažnjavanja, i gle čuda, baš poslanici iz njegove poslaničke grupe su posle samo godinu dana postali žrtva tog poslovnika.
Ovo je jedna mala retrospektiva, ne zbog toga što smatram da je ovaj predlog gospodina Markovića dobar ili loš, nego samo da skrenem pažnju poslanicima da svaki predlog kada se pojavi ovde, kada je u pitanju Poslovnik, zaslužuje ozbiljnu raspravu, ne u ovim sitnim satima, ali ozbiljnu raspravu, i svakako ne hitan postupak, da u roku od dva dana od kada se zavede u pisarnici predlog zakona do glasanja, nego verovatno neki duži vremenski period, kako bi sve poslaničke grupe mogle da vide o čemu se radi.
Mi smo i prilikom prethodne promene Poslovnika sa ove govornice upozorili takođe predlagača, gospodina Markovića, da neće doći do te efikasnosti u radu Narodne skupštine, jer Poslovnik ne može da uredi neke stvari koje proističu iz političkog stava, različitih političkih stavova, prava da se u parlamentu priča o problemima i o onome što je na dnevnom redu. I naravno, svi smo postali žrtve ovog poslovnika.
Sada ću da se osvrnem na pojedine odredbe Predloga odluke o izmenama i dopunama Poslovnika Narodne skupštine Republike Srbije. Verovatno jedina pozitivna stvar u ovoj inicijativi za izmenu i dopunu Poslovnika je nastojanje da se u nekom roku, koji je propisan odlukom Narodne skupštine, uradi onaj deo posla koji je u nadležnosti Narodne skupštine. Tu je kraj sa pozitivnim stvarima, sve drugo nije pozitivno, sve drugo je loše.
Predlagač ove odluke je, potpuno sam siguran, imao u vidu i Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o ministarstvima, koji je podnet 21. jula 2006. godine, pa je verovatno u pojedinim odredbama Predloga ove odluke sledio to što je navedeno u Predlogu zakona o izmenama i dopunama Zakona o ministarstvima, ali se u međuvremenu desilo da taj zakon nije ni došao na dnevni red, a onda se pojavljuje ova odluka.
Mada Poslovnik reguliše rad Narodne skupštine i ustavno ovlašćenje se nalaze u Ustavu baš za ovakvu vrstu opšteg akta, ovde mora da se primeti da postoje veliki nedostaci.
Idemo redom. Ovde se Poslovnikom zalazi u neka pitanja koja treba i mora da se urede aktom o organizaciji Narodne skupštine. To je pre svega ova odredba kojom se propisuje da odbor ima sekretara. Ne može neka analogija da se izvlači iz činjenice da Narodna skupština ima sekretara. Sekretar Narodne skupštine je funkcioner, a sekretar odbora nije funkcioner.
Sekretar Narodne skupštine ima neka prava i neke odgovornosti u odnosu na Narodnu skupštinu kao državni organ, a sekretar odbora ima određena prava i dužnosti u odnosu na radno telo Narodne skupštine. Ta analogija je pogrešna koja je bila prisutna.
Što se tiče Odbora za odbranu i bezbednost, ne znam ko je odlučio da se kod nas zove Vojska Srbije. To se propisuje zakonom, a mi nemamo zakon gde se naše oružane snage zovu Vojska Srbije. Jutros sam vam skrenuo pažnju da bi, što se tiče SRS, nama više odgovarao naziv Srpska vojska. Evo danas vidimo u ovom trenutku da mi nemamo zvaničan naziv ni srpsku vojsku ni vojsku Srbije, imamo ovako u žargonu, ali nemamo u pravnom aktu. A taj je jedini pravni akt koji može to da definiše je zakon o Vojsci.
Kako neko može da Poslovnikom prejudicira nešto što treba da se reguliše zakonom, a predlog zakona čak ne postoji. Postojeći zakon, po nekoj inerciji koji važi o vojsci i odbrani na nivou državne zajednice, terminološki je neusklađen sa ovim što se desilo posle 8. juna 2006. godine.
Kada je u pitanju odbrana, onda verovatno moramo razmišljati o svojevrsnoj podeli nadležnosti, u jednom delu Narodne skupštine, a u drugom delu Vlade, pa tek u trećem delu predsednika Republike, kao predsednika Vrhovnog saveta odbrane. To je sada samo ideja i neka analogija koja bi trebalo da bude prisutna, ali ne postoji opšti akt koji to sve reguliše. Kako onda mi možemo poslovnikom da prejudiciramo to pitanje?
To bi isto bilo kao kada mi sada ne bi rekli Vlada Republike Srbije, nego bi rekli savet ministara Republike Srbije. U tom rangu je ova promena koja se predlaže u članu 3. Predloga odluke o izmenama i dopunama Poslovnika Narodne skupštine.
Dalje, što se tiče Odbora za inostrane poslove, stvarno se postavlja pitanje ko bi podneo izveštaj o radu tog ministarstva, niti postoji ministarstvo, niti postoji ministar. Koga mi da preslišavamo ovde?
Da li je danas moguće teoretski da se podnese predlog za izglasavanje nepoverenja ministru odbrane i ministru spoljnih poslova? Teoretski je to nemoguće. Zašto? Zato što to ne postoji.
Doduše, vidim da Zoran Stanković postoji u današnjem izdanju "Presa", kao bogati penzioner i ministar. Čitajte malo, vi u stvari i čitate novine u Narodnoj skupštini, čitajte ozbiljne novine, a ako to nije ozbiljna novina, vi pokrenite neki postupak, pa dokažite neozbiljnost novine.
Javite se jedanput pa objasnite šta imate, meni je sve jasno kada ste vi u pitanju, ali objasnite to građanima Šapca sa ove govornice, ako su iz Niša, ne znam da li je njima jasno; znači, i njima je sve jasno.
Dalje, imamo odredbu kojom se menja ova svojevrsna igra šta je sedište Narodne skupštine, gde je Dom Narodne skupštine, gde Narodna skupština zaseda, potpuno relevantna stvar za Poslovnik u ovom trenutku. Zato mislim da uopšte nije potrebna ta brzina da se po svaku cenu, i to baš danas ugradi. A ovo je stvarno čudno da odbori mogu da održavaju sednice bez utvrđivanja dnevnog reda, jer ako nema saziva sa dnevnim redom, onda nema sednice.
Nemam ništa protiv, izađite ovde i objasnite sve to, prijavite se kako su ovde rekli, verovatno niste čitali ovu odluku, pa komentarišete, ali to piše ovde. Ne mogu ni da dodajem ni da oduzimam. Vrlo je interesantna odredba da Narodna skupština može da odredi da zaseda na nekom drugom mestu, o čemu se obaveštavaju narodni poslanici.
Moram da vam kažem, verovatno 70% poziva za sednicu Narodne skupštine mi dobijamo preko RTS-a ili telegramom, ili preko poslaničke grupe. Pravilo Nataše Mićić, to moram da kažem, uvedeno je da se u petak, negde oko 17 časova, dostavi dnevni red poslaničkoj grupi, sa zakazivanjem početka sednice ili u ponedeljak ili utorak, a vreme za amandmane ističe u subotu uveče ili u nedelju uveče. Mada u Poslovniku stoji vrlo jasna odredba u kojim rokovima se saziva sednica, ali se uvek nađe neki izvinjavajući razlog zašto je nešto moralo hitno.
Dalje, moram da skrenem pažnju da stvarno ovo nije jasno oko sazivanja sednica, gde na poziv predsednika Narodne skupštine mogu prisustvovati predsednici stranih država itd. Podneli smo amandman, koji vi nećete da prihvatite. Nisam mogao obrazloženje da shvatim. Zašto?
Bez ove odredbe mi smo imali u ovom sazivu nekoliko puta situaciju da su na galeriji bili predstavnici nekih stranih međunarodnih organizacija, predstavnici stranih država itd. Osnov za prisustvo je bila odredba Poslovnika, koja je dozvoljavala predsedniku da ih pozove i da im omogući prisustvo itd. Nikakav problem nije bio, ali smo parlament, mi treba da održavamo odnose pre svega sa parlamentima drugih država.
Nekada je postojala ta interparlamentarna unija, gde smo i mi bili članovi, i gde su parlamentarci razmenjivali iskustva povodom pitanja koja se tiču parlamentarizma, a ne izvršne vlasti ili sudske vlasti. Ne, razmenjivana su iskustva o tome kako funkcionišu parlamenti i da li postoji način, metod rada da parlament ima što bolji i što kvalitetniji rad. Jer u svim parlamentima se trude da ugrade one odredbe koje će da omoguće da se povodom predloga zakona pretresu sve oblasti i sva pitanja koja su od značaja.
Drugi princip, koji je važan za parlamentarizam, jeste da je ovo govornica gde treba da se čuju različiti stavovi. Ovde treba da se čuju različiti stavovi.
Dalje, postupak za ratifikaciju međunarodnog ugovora i drugog sporazuma. Gospodine Markoviću, ovo je očigledno preuzeto iz Poslovnika, koji je bio na snazi u Skupštini državne zajednice. Međutim, ovde postoji veliki problem i tamo je postojao taj veliki problem. Mi smo više puta ovde bili svedoci da je Narodna skupština, ili da budem precizniji, skupštinska većina dovedena pred svršen čin. Jer kada dođe takav predlog zakona na ratifikaciju, onda se javlja dilema, uzmi ili ostavi, odnosno moraš da uzmeš po svaku cenu, jer ako ostaviš, država se bruka.
Ne bruka se nn ministar koji je nešto potpisao. On je preuzeo obavezu, vlada ga je verovatno ovlastila.
Ranije je u praksi savezne vlade bilo pravilo da se pravi platforma za pregovore, vlada odobrava, pa nacrt ugovora neki rade, pa taj nacrt ugovora se daje saveznoj vladi da to ona razmatra, pa o tome daju mišljenje drugi organi. Čin samog potpisivanja je onaj, ako mogu da kažem, formalno protokolarni, a suštinski je završen u nadležnim organima, i svi su se izjasnili o tome i tu nema nikakve nepoznanice.
Međutim, mi u praksi imamo situaciju da dođe ugovor na ratifikaciju i onda kada se pročita ugovor, a to je obično član 3. ili 2. predloga zakona o ratifikaciji međunarodnih ugovora i sporazuma, i tu se da ceo tekst međunarodnog ugovora ili sporazuma, vidi se da postoje odredbe kojima država preuzima neke obaveze koje mi ili ne možemo da ispunimo, ili ako ih ispunimo pričinjavamo državi veliku štetu.
To nije samo problem naše države. To su primetile i druge države, pa su prilagodile proceduru ratifikacije, da ona u suštini ima dva ili tri dela. Jedan od tih delova jeste prethodno razmatranje nekog akta koji bi trebalo da ima neku formu u budućnosti, pa se daje neka prethodna saglasnost od strane Narodne skupštine, kao jedinog koji je ovlašćen da ratifikuje. Da, kada dođe posle na ratifikaciju, nema nedoumica i nema te situacije da se ne izglasa zakon o ratifikaciji.
Ne znam koliko ste pratili rad Skupštine državne zajednice. Bilo je preko 10 zakona koji nisu usvojeni, 10 predloga zakona o ratifikaciji nekih sporazuma koji nisu usvojeni zbog raznih razloga, a nekada zato što nije bilo dovoljno u većini ovih koji treba da izglasaju, a nekada što su ljudi koji čine većinu u Skupštini, dvoje-troje izađu napolje i padne ratifikacija sporazuma. Nekim sporazumima smo mi preuzeli obavezu da ispunimo neke stvari i pre ratifikacije.
Samo da vas podsetim na neke sporazume, koje smo ovde na neki način potvrdili, gde u prelaznim i završnim odredbama stoji da stupa na snagu odmah, ili neka druga formulacija koja kaže, stupa na snagu pošto se dobiju instrumenti o ratifikaciji, ali se preventivno dozvoljava stupanje takvog međunarodnog sporazuma na snagu.
Mislim da ovde treba da se propiše potpuno drugačiji postupak. Verovatno treba da ima dve, tri ili četiri instance pre nego što dođe do ovog člana, jer član 149a, njemu treba da prethodi nekoliko članova. Sasvim je svejedno da li će ta propusna snaga do Skupštine i završne faze da ide preko radnog tela, odbora itd. To u ovom trenutku nije bitno.
Ali, ne smemo da dođemo u situaciju da se kao država obrukamo na taj način što se ne ratifikuje neki sporazum. Bruka je veća ako je suprotna strana u svom parlamentu ratifikovala sporazum, a ovde zbog nekih razloga, nije bitno kojih, nije došlo do ratifikacije.
Onda je to jasna poruka da je ovo neozbiljna država, neozbiljna vlast, da oni koji su potpisali sporazum nemaju većinu u Narodnoj skupštini i ne mogu da obezbede ratifikaciju.
Kako se to ne bi desilo potrebni su neki drugi mehanizmi. Verovatno jedan od tih mehanizama jeste da se pita i opozicija u Narodnoj skupštini o nacrtu, predlogu, inicijativi da se zaključi neki bilateralni sporazum.
Videli ste sami, u ovim zemljama sa razvijenom parlamentarnom demokratijom, vrlo često se dešava da značajni međunarodni sporazumi, ugovori se ratifikuju jednoglasno. Zašto? Zato što su svi koji učestvuju u radu zakonodavnog tela bili uključeni u zaključivanje nekog takvog međunarodnog sporazum u kome učestvuje naša država. Samim tim što su bili uključeni, preuzeli su obavezu da pogledaju to i učestvuju u tome, i na kraju da glasaju za zakon o ratifikaciji. Toga ovde nema zato što ste samo preselili te odredbe.
Dalje, u članu 202, to je neki novi institut, poslaničko pitanje u vezi sa aktuelnom temom. Ovde je pisano u jednini, vidim da se govori o više ministara i ne znam da li je aktuelna tema iz nadležnosti više ministarstva, koji mogu biti zainteresovani, ili je moguće da bude više tema. To ovde nije jasno razgraničeno.
Mi nemamo baš neke velike sreće ni sa interpelacijama. To mora da se kaže. To je jedan od naših problema. Imamo problema i sa tim poslaničkim pitanjima i sa drugim stvarima.
Samo bih još malo da pojasnim ovaj član 239. stav 2. To je poglavlje - Saradnja Narodne skupštine sa predstavničkim telima drugih država i učešće njenih predstavnika u radu pojedinih međunarodnih organizacija i misija. Mi smo podneli amandman na član 239. stav 2, da se predlog odluke o sastavu stalnih delegacija iz stava 1. ovog člana odnosi na Parlamentarnu skupštinu Saveta Evrope, Parlamentarnu skupštinu OEBS-a i druge multilateralne parlamentarne institucije.
Mi smo predložili da u stavu 2. ostane ovaj tekst: „Predlog odluke o sastavu stalnih delegacija iz stava 1. ovog člana podnosi predsednik Narodne skupštine, u konsultaciji sa predsednicima poslaničkih grupa, (i ovaj tekst što ste predložili u nastavku predlažemo da se zameni tekstom) „a srazmerno broju narodnih poslanika koje poslaničke grupe imaju u Narodnoj skupštini.“
To je uslov što se tiče ovih međunarodnih organizacija, jer i one žele da u parlamentarnim delegacijama imaju u sastavu delegacije preslikan sastav Narodne skupštine, naravno po političkim opcijama, jer se i tamo deli to po političkim opcijama, a ne po državama, tako da ovi idu u narodnjake, ovi idu u socijaliste, a radikali u demokrate, grupacije tamo koje postoje u parlamentarnim skupštinama.
Takva je podela, šta da vam radim, tako vas je zapalo, demokrate su kod socijalista, DSS i G17 plus su kod narodnjaka i demohrišćana, a mi smo kod ovih ovamo demokrata. Sad vam je valjda jasno da radikali u suštini znači da smo radikalne demokrate. Evropa je tako priznala, sad što to vi ne možete da shvatite, ne mogu tu ništa da utičem. Vrlo su sitni sati da bi vam bilo danas razumno.
I Sirija je vrlo napredna država, ako niste znali, Damask je najstarije gradsko naseljeno mesto na planeti. Mogu sa jednim, ne mogu sa deset. Znam da je kasno, ali moraćete još malo da sačekate, da izglasate, pa onda na spavanje.
(Predsedavajući: Samo vi pričajte, gospodine Krasiću, samo vi nastavite.)
Da ne obraćam pažnju na njih, da ih ignorišem.
(Predsedavajući: Potpuno.)
Slažem se, gospodine Anđelkoviću, ovo je pravilan savet.
Znači, te naše delegacije treba da imaju taj sastav koji odgovara rasporedu i jačini poslaničkih grupa u Narodnoj skupštini. To je potrebno. Zašto? Zato što kad god se ukaže prilika, u radnim telima tih parlamentarnih skupština treba da se čuju sve opcije. Mislim da će u toku sledeće nedelje u Savetu Evrope za Srbiju biti interesantne dve tačke, jedna je stanje ljudskih prava u Srbiji, a druga tačka će biti ona koja se odnosi na KiM. Dobro je da se u svim radnim telima Parlamentarne skupštine Saveta Evrope čuju sve naše opcije, ali i da se čuje taj jedinstven stav da suštinska autonomija može, nezavisnost nikako ne može.
Na kraju bih rekao da mislim da je ovo preuranjeno, nepotrebno da se donosi. Ako neko smatra da na ovaj način, usvajanjem ove odluke o izmenama i dopunama Poslovnika o radu Narodne skupštine, Narodna skupština ispunjava svoju obavezu po Odluci o preuzimanju poslova iz nadležnosti državne zajednice od strane organa Republike Srbije, onda moram da vam skrenem pažnju, formalno, to može da zadovolji neki kriterijum, ali suštinski ne zadovoljava kriterijume, jer mi ipak sa našim rasporedom radnih tela treba da pratimo kako je organizovana izvršna vlast.
Mi danas to ne možemo da pratimo jer imamo mnogo više radnih tela i odbora nego što u Republici i Vladi postoji ministarstava, ali stvarno tumačim nešto kao rezultat nekog nasleđa iz onog perioda kada je Nataša Mićić ovde od svega i svačega pravila odbor kao radno telo Narodne skupštine. Bolje bi bilo da se to malo redukovalo.
Ovako se proširuju nadležnosti dva-tri odbora, a za to ne postoji pravni osnov, jer mi nešto moramo da pratimo u organizaciji i svog rada.
Drugo, što je, po meni, još značajnije, jeste što je ovde na delu pokušaj, jer stotinak ljudi je potpisalo inicijativu, odnosno predlog za vanredno zasedanje, i po nekoj logici stvari se očekuje da će taj broj poslanika da glasa za sve ove predloge koji su na ovom dnevnom redu.
Ali, moram da vam skrenem pažnju da to što smatrate da sad to na brzinu treba izglasati, jer posle neće biti Skupštine, s obzirom da još jedna poslanička grupa izlazi iz Narodne skupštine za nekoliko dana, može da se obije o glavu.
(Predsedavajući: Da li vi to znate nešto više nego mi, gospodine Krasiću?)
Samo sam izneo pretpostavku koja je vrlo izvesna, s obzirom da se ljudi hvale da su od reči, da drže reč. Ko izražava sumnju u to neka izađe, neka objasni, nemam ništa protiv, svako ima pravo na svoj lični stav. Meni je simpatičan taj vaš lični stav, čak vas i podstičem da izađete za ovu govornicu da kažete - tresla se gora, rodio se miš, slobodno to kažite.
SRS sve varijante odgovaraju. Zašto? Zato što istina uvek pobeđuje, možda neki put malo zakasni, ali će da pobedi. Mnogo ste mi hrabri u ove sitne sate. Ne bunite se, nego dobacujete nepristojno, a sebe predstavljate velikim demokratama. To je veliki problem srpskog parlamentarizma.
To je problem, kao onog deteta u prvom razredu, nacrta nešto, pa napiše dole - konj, da bi svi znali da je to konj. To je isto sa srpskom demokratijom. Skoči mlađan čovek i kaže - ja sam demokrata i on misli da je posisao sva vesla, sve zvezde je skinuo, sve zna. Izgovor, opravdanje, razlog za sve gluposti jeste - ja sam demokrata.
Ali, meni to ne smeta, meni je drago kada se tako predstavljate. Samo moram da vam kažem - razočarali ste i vaše sponzore. Niste obavešteni, skoro je bila jedna grupa ljudi, jedan ekspert je dolazio, pa se malo čudio kako izgleda ovaj naš Poslovnik, neke stvari mu nisu bile jasne, kao npr. da li je ovo pet sati za sve poslaničke grupe ili za svaku pojedinačno, pa kad je video novčano kažnjavanje, kaže - gde je taj sud što kažnjava, pa kad je čuo kako se preti oduzimanjem imuniteta, krivičnim prijavama, oduzimanjem reči, rekao je, to ne postoji u Zapadnoj Evropi.
I sa vašom poslaničkom grupom su oni razgovarali. Bilo bi mi mnogo drago da saznam da li ste možda vi predstavljali vašu poslaničku grupu kada ste razgovarali sa tim čovekom iz Brisela.
Veliki sam majstor, vidite kako sam vas izvukao da se istrčite, da se pokažete u pravom svetlu, izuzetno mi je drago. Ovo malo ljudi što možda gleda ovaj prenos, njima je valjda jasno.