Pa mi smo podneli amandman na prvi član da bi definisali o čemu se radi u ovom zakonu i očigledno da predlagač nije shvatio, već je napravio fenomenološku grešku.
Šta mi možemo da uradimo zakonom? Način ostvarivanja nekog ljudskog prava. Ne možemo da se mešamo u sadržinu ljudskog prava. Jel ovo zakon o nadležnostima nadležnih organa ili je ovo zakon koji ima širi karakter i treba da spreči pojavu nasilja i da se preduzmu neke mere kojima bi se sprečile eventualno štetne posledice ili naknadive posledice kada je u pitanju nasilje?
Mi smo podneli amandman da preciziramo šta je predmet ovog zakona u skladu sa Ustavom, sa međunarodnim standardima, a onda smo dobili odgovor i iz tog odgovora smo shvatili da u stvari nemamo s kim da pričamo. Da oni ne shvataju šta je zakon, dokle može da se ide sa zakonom, kakve norme treba da budu. Jer ako se pročitaju naši zakoni videće se da je našim amandmanom prihvaćena i primenjena ona sistematika koja postoji godinama.
Nažalost, ovde se ide sa resavskim shvatanjem šta treba urediti zakonom, kako treba urediti i naravno da ovaj način koji koristi Srbija decenijama ne odgovara načinu koji se koristi u EU.

Mi smo ovim amandmanom samo hteli da kažemo i da utičemo da se zakon učini što preciznijim, jer ne sme ovaj zakon da širi definicije nasilja u porodici koje postoje već u dva zakona. Ako ovaj zakon treba da spreči, on treba da spreči ono što je definisano Krivičnim zakonikom i Porodičnim zakonom, a ovde imamo promenu definicije šta bi to moglo da bude nasilje, ne direktno, nego indirektno.
Šire se elementi koji su propisani Krivičnim zakonikom i Porodičnim zakonom i u pogledu članova porodičnog domaćinstva i svih koji su obuhvaćeni tim zakonom, što je neprimereno, jer ovaj zakon ne sme da derogira ona dva koja su mnogo važnija i koji su mnogo značajniji propisi.
Moram da vam skrenem pažnju, ako ste već, a napisali ste u obrazloženju, rekli da država može da se meša u ove stvari zato što ima obavezu da reguliše porodične veze, kako ste napisali, vi ste sada dobacili da ste u obavezi da regulišete i seksualne veze, tako ste napisali u obrazloženju zakona. Prosto me čudi da niste propisali da Vlada donosi uredbu o vođenju ljubavi, jer toliko daleko idete, potpuno nepotrebno idete. Potpuno ste zaboravili da postoji institut – razvod braka. Došli ste u situaciju zbog nekog partnerskog odnosa, gde nema ni zajedničkog života, nego neki emotivni odnos, vi stvarate čak i partnersko srodstvo članova porodičnog domaćinstva sa nekim ko se zabavlja sa nekim drugim članom porodičnog domaćinstva. Da li imate neku meru dokle možete da idete?
To je ta opasnost ovog Predloga zakona.

Ako je to što je doneto u Istanbulu, a ovde potvrđeno na nivou Biblije ili Ustava Republike Srbije, onda ga tumačite, pre svega, kao nalog da promenite odredbe Krivičnog zakonika i Porodičnog zakona, a ne da uvodite kroz jedan zakon koji treba da bude preventivni propis, koji treba da spreči nastupanje nasilja u porodici. Nemate ustavnog ovlašćenja da ovim propisom kojim, kako vi kažete, želite da regulišete pre svega postupanje nadležnih državnih organa i da omogućite da ljudi koji su zaduženi, službena lica, prepoznaju šta bi to bila opasnost od nasilja. Ovim propisom ne možete da ugrožavate na bilo kakav način Krivični zakonik i Porodični zakon.
To je problem, što vi ne shvatate gde grešite. Ovim zakonom je to zabranjeno. I u ovom ministarstvu postoji sklonost da takve stvari radi, čak je i Ustavni sud morao da poništi dva člana koja su takođe došli iz tog ministarstva, tiče se Zakona o Viskom savetu sudstva, jer su pokazali sklonost da idu izvan okvira Ustava i da zakonom šire nešto i grabe neku nadležnost. Ovaj zakon ovakav ne može da ide, ne smete da menjate ono što je propisano, ono što je definicija. Krivičnim zakonikom je propisano šta je zabranjeno. Porodičnim zakonom je propisano šta je zabranjeno i ne možete vi da menjate te definicije, da širite neka ovlašćenja, i u pogledu lica koja mogu da budu žrtve i u pogledu lica koja mogu biti mogući učesnici i izvršioci nečega što je nasilje u porodici. To vam je zabranjeno, zabranjeno i nemojte da se pozivate na te deklaracije. Ako se već pozivate na njih, promenite u krivičnom i u porodičnom, a ne trećim zakonom da dezavuišete dva zakona koja već imaju neku sudsku praksu.
Zbog ovog dela, krivičnog dela nasilja u porodici i zbog ovoga što je propisano Zakonom o parničnom postupku, naši sudovi godinama se muče kako na jedinstven način ovo da primene i zato postoji ovakva široka i nekonzistentna sudska praksa. Sada se unosi još veća zabuna u delu koji se odnosi na hitne mere. Videćete kakva će igranka biti u pravosuđu, u policiji, da ne otvaram pitanje korumpiranih ljudi u centrima za socijalni rad koji rade na ovim poslovima.
Pogledajte malo sudske predmete pa ćete da vidite šta sve sudije i tužioci utvrđuju šta se dešava u centrima za socijalni rad kada se ovakvi predmeti pojave. Jer, ovo je tržišna ekonomija i na ovome neko zarađuje, da znate. I na nekim patnjama nekih ljudi neko zarađuje. I zato su ovakvi naši sporovi. Ja vas preventivno upozoravam, vodite računa da ne napravite još veću štetu u ovoj oblasti, koja je i te kako složena i i te kako teška.

Članom 4. predlagač je pokušao nešto da reši što ne treba da se radi. Vi ste napravili nomenklaturu krivičnih dela na koje može da se primeni ovaj zakon, u smislu prevencije i sprečavanja neposrednih oblika nasilja. Mislim da ste napravili grešku. Zašto ?
Odredbe ovog zakona u delu koji se tiče sprečavanja nasilja odnose se na sva krivična dela koja na neki način mogu da proisteknu iz porodičnih odnosa, jer elementi bića krivičnog dela nasilja u porodici sadrži elemente mnogih drugih krivičnih dela, samo ima taj faktor – rodbinski odnos. Tako da su moguća i druga krivična dela. I zašto bi mi jednim zakonom sputavali nadležne organe koji se bore protiv nastupanja opasnosti.
U tom smislu smo mi i podneli ovaj amandman, samo smo hteli da ukažemo na to da ne treba na ovaj način vezivati ruke nadležnim organima koji se trude da spreče, tim što u sprečavanju postoje neke hitne mere koje su ograničene i po dejstvu i po vremenu. Ako su zakonom kompletno propisane, one su i moguće za jedno demokratsko društvo da se uskrati uživanje nekih ljudskih prava, ukoliko postoji potreba da se zaštiti neki veći cilj.
Zato nam uopšte nije jasno zašto ste na ovaj način sužavali mogućnost prevencije, tim pre što i krivično delo nasilja u porodici ima poprilično sličnu logiku kao dela organizovanog kriminala. Kod dela organizovanog kriminala postoji široki spektar mogućih krivičnih dela. Zašto ste ovde to uradili, to mi uopšte nije jasno? Ako ste hteli na ovaj način da ograničite samovolju držanih organa, onda ste izabrali pogrešan put. Samovolja ili eventualno zloupotreba od strane državnih organa vrši se procesnim odredbama.
Da li su ispunjeni uslovi za hitne mere? Koliko one mogu da traju? Šta je dokaz da, ili veliki stepen izvesnosti, da je nastupila situacija da treba preduzeti hitne mere? To su odredbe kojima se sprečava zloupotreba, a ne taksativnim nabrajanjem potencijalnih krivičnih dela gde ima osnova za primenu hitnih mera.

Razlozi zbog kojih smo podneli ovaj amandman su isti oni koji su bili prisutni i kada smo podneli amandman na član 4. Predloga zakona, a tiče se načina kako se određuju potencijalna krivična dela ili sve ono što može da bude u vezi sa krivičnim delom – nasilje u porodici.
Članom 6. se propisuje koji su to organi koji učestvuju u sprečavanju nasilja u skladu sa odredbama ovog zakona i mi taj deo nismo amandmanom obuhvatili, već samo ono što se tiče naziva krivičnih dela.
Međutim, moram da vam skrenem pažnju da kako ide rasprava povodom svakog sledećeg amandmana na član zakona polako se gubi suština i sadržina i motivacija koja je bila prisutna prilikom donošenja ovog zakona ili prilikom određivanja naziva ovog zakona.
Sve više se gubi prevencija iz razmišljanja, sve više se gube ideje o tome kakve bi to hitne mere trebale da budu, kako treba da izgledaju zakonito, šta one sprečavaju, šta one spašavaju.
Predlog zakona se brani na isti način kao što se branio i Predlog Porodičnog zakona, pa je i tada bilo ono čuveno – po prvi put uvodimo da zabranjujemo nasilje u porodici. Jeste li ga zabranili? Niste ga zabranili.
Kada beda uđe na vrata, ljubav skače kroz prozor. Taj problem rešite pa onda neće biti potrebe za sankcijama.

Koliko ja imam vremena po Poslovniku? A?

Pitao sam koliko imam još vremena.

Došli smo do tačke dnevnog reda gde na predlog nadležnog odbora, koji je prihvatio predlog kandidata nadležne većine, da biramo članove Komisije za hartije od vrednosti. Od pet predloženih kandidata, imamo dva koja već imaju bogato iskustvo kako Komisija za hartije od vrednosti nikako ne bi smela da radi.
Pre nego što bih bilo šta rekao o predloženim kandidatima, a tiče se njihovog imena, prezimena, radne biografije i nekih drugih stvari koje su važne za izbor, ja moram da izreknem jednu veliku pohvalu. Ovo je jedan od retkih zakona gde je zakonom propisano da se, kada se bira neko od predloženih kandidata za tako visoku funkciju, ne traži od Narodne skupštine da ona se ona rukovodi principom da se radi o izuzetno poznatim i velikim stručnjacima. U ovom zakonu je to dobro rešenje za razliku od, recimo, Zakona o Narodnoj banci, gde takođe postoje uslovi, ali postoji dodatak – izuzetan stručnjak, pa smo kod Narodne banke u Savetu imali i velike stručnjake za ekonomiju – matematičare. Statističar koga sam ja izbacio sa posla postao je veliki ekspert za monetarnu politiku, a vidim da sada kao penzioner vodi statistiku.
Ovo je dobar zakon u tom delu što nema nekog preteranog morala o nekoj velikoj struci, jer gde god se pojavi taj uslov, onda je jedini kriterijum za izbor – ima diplomu. Verovatno zbog ove erupcije, vulkanskog karaktera, diploma. Neko je shvatio da diploma više nije toliko važna.
Pored tih dobrih stvari, ovaj zakon ima jednu lošu stvar. Zašto lošu stvar? Ne dozvoljava da Odbor za finansije testira kandidate, jer kada se radi o Zakonu o javnim nabavkama i onoj Komisiji, tamo postoji ovlašćenje Odbora za finansije i oni testiraju. Šta je uslov za izbor kandidata? Da otprilike ispunjava sve uslove za sudiju osnovnog suda i onda Odbor za finansije organizuje testove, 80 potencijalnih pitanja, izvlači se kao na lotou, 40, oni odgovaraju i onda članovi Odbora za finansije, laici, procenjuju fakultetska znanja i znanja sa pravosudnog ispita. Ovaj zakon je dobar, jer nema taj problem.
Šta ne valja kod ovog zakona? Ne valja kod ovog zakona status i položaj Komisije za hartije od vrednosti. Zašto ne valja? Komisija za hartije od vrednosti je pravno lice, znači, isto kao što je pravno lice Republika Srbija, ona je nezavisna, samostalna, ali je ona i organizacija Republike Srbije.
Ima još jedna interesantna stvar. U definisanju nadležnosti Komisije za hartije od vrednosti, članom 262. stav 2. je propisano da od 19 poslova iz nadležnosti Komisije za hartije od vrednosti, čak 12 se tretira poverenim državnim poslovima. Nisu povereni poslovi saradnja i zaključivanje sporazuma sa međunarodnim organizacijama, sastavljanje izveštaja, unapređenje edukacije investitora i neki drugi poslovi.
Znači, ako se pogleda ovo što je propisano zakonom i kakav je status Komisije za hartije od vrednosti, onda prevashodno moraju da budu članovi Komisije ljudi koji potpuno ispunjavaju uslove za državne službenike plus dodatak koji nedvosmisleno ukazuje na struku. Mi tu nemamo taj kriterijum, nije ispunjen.
Recimo, kandidat za predsednika ove komisije, zamislite on je sa Beogradske bankarske akademije, tamo je neki profesor, on predaje finansijsko pravo i poslovno pravo. Ali, na toj trogodišnjoj akademiji postoje predmeti koji se direktno odnose na hartije od vrednosti i finansijsko tržište. I, evo, recimo, predmet finansijsko tržište drži profesor Erić, nije profesor Dedejić. Zatim, berzansko poslovanje drži Ismail Musabegović, ne drži Predrag Dedejić.
Dalje, predmet investicije u hartije u vrednosti drži Zoran Grubišić, da je neko od ovih predložen za Komisiju za hartije od vrednosti ja bih to nekako i shvatio, ali ovaj čovek nema baš nekih velikih dodirnih tačaka sa berzama, sa hartijama od vrednosti. Koliko sam čuo, kada ste obavljali razgovor sa njim na komisiji gotovo da je priznao da u životu nije uhvatio u ruke hartiju od vrednosti. On i ne zna kako to izgleda.
Kako se finansira rad Komisije za hartije od vrednosti? Preko naplate usluga, a za to postoji tarifnik, i ako u jednoj godini naplate više nego što su planirali da potroše, oni su u obavezi da naprave rezerve, pa ako sledeće godine naplate mnogo više nego što potroše onaj višak treba da ide u budžet. Malopre sam čuo da ta Komisija za hartije od vrednosti vrlo negativno posluje na tržištu. Ja ne dajem neku zamerku njima zato što je pogrešan zakon, apsolutno pogrešan zakon.
Meni je politički vrlo drago što sve ono što radi Komisija za hartije od vrednosti nije zaživelo na kvalitetan način u Srbiji. Zašto? Sprečili smo nastanak mnogo veće štete. To što berza ne može da funkcioniše, što finansijski derivati su u ovakvom stanju to je dobra stvar za Srbiju, jer Srbija se nalazi na raskrsnici gde se vrti stalno u krug, ne zna se gde je EU, kojom putanjom treba da se ide, i ovim zabludama za ovih 16 godina stazicama i puteljcima gde se išlo obično su se omastili neki poput nekih koje ste malopre pominjali, a sada praktično ne postoji materijalna mogućnost i potencijal za tu vrstu zloupotreba.
Pošto sve kod nas, što se uradi zakonom dobija svoj nakaradni izgled u praksi, neko je podsetio „Knjaz Miloš“ itd, ja moram da podsetim da je svojevremeno Komisija za hartije od vrednosti omogućila nejavnu emisiju i kupovinu akcija „Metals banke“ Pokrajinskom sekretarijatu za finansije, a autonomna pokrajina nema status privilegovanog kupca i kasnije je nastala navodno ta „Razvojna banka“. Doduše odmah su uhapsili i onog predsednika izvršnog odbora krajem 2008. godine, a onda se to otvorilo, da je tu u pitanju i neki Darko Šarić.
E, sad, što se tiče ovih predloženih kandidata, kandidat za predsednika Komisije, ljudi, ne ispunjava uslove. Tu ima i drugih kandidata koji navodno ispunjavaju uslove.
Jedan od kandidata je dao interesantnu biografiju, ja ću da pročitam, kaže – organizacione i društvene veštine kandidata. Odgovorna osoba, on kaže za sebe, da je odgovorna osoba, sposoban za rad pod pritiskom i upravljanje raspoloživim vremenom. Ambiciozan i orijentisan na rezultate, pazite, pljunuti japi, sposoban da organizuje i učestvuje u manjim i većim timovima. Osoba sa integritetom i visokim etičkim vrednostima, u stanju da uspostavi i održava dobre poslovne odnose i sarađuje sa osobama koje potiču iz različitih kulturnih okruženja. To čovek napisao o sebi.
Inače, bavi se košarkom. Član košarkaškog tima „Fantazi nova“ koja se takmiči u biznis ligi Srbije. Vaterpolista i teniser. Biografija mu je sa slikom, poslao sliku da vidimo da je uspešan. Da, lepa slika.
Imamo kandidata pod rednim brojem tri. On kaže šta je njegova strateška prednost, zašto vi morate da ga izaberete. Kaže – radi na računaru, vodite računa, i zamislite ima vozačku dozvolu, kaže da ima vozačku dozvolu. Doduše, moram i da ga pohvalim on je položio jedini stručni ispit za obavljanje pravnih poslova u oblasti hartija od vrednosti i finansijskog tržišta.
Inače, ovaj peti kandidat, on je radio i za neke investicione fondove itd, što može da ukaže da u perspektivi može da dođe do sukoba interesa i nekih zloupotreba.
Što se tiče onog kandidata koji je već obavljao funkciju predsednika, njegova radna biografija je Ministarstvo finansija, Evropska investiciona banka, Banka za razvoj Saveta Evrope. Inače, zahvaljujući multikulturnoj podršci koju on ima, on je član Jevrejske opštine u Beogradu. I on kaže da je već bio u Komisiji za hartije od vrednosti. Zna tamo šta se to dešava.
Što se tiče jedinog ženskog kandidata, ja mislim da je dovoljno da samo podsetim da posle mesec dana od kada je počeo da funkcioniše ovaj saziv Narodne skupštine jedan od poslanika iz prethodnog saziva mi je rekao - šteta što ovaj zakon ne podrazumeva testiranje i razgovor sa kandidatima da vidite koji je to kandidat, pa da se slatko nasmejete, jer arhivar i daktilografkinja imaju prednost i mogu da budu izabrani.
Mislim da bez obzira na sve ovo kontinuitet je zakonom obezbeđen, da znate, to što je istekao mandat nije smetnja po zakonu da oni i dalje rade. Ima jedan član zakona koji to omogućava i to ništa nije sporno, ali mislim da radne biografije ne dozvoljavaju da se glasa za ove kandidate.

Da li biste bili ljubazni da mi kažete koliko imam vremena?

Imamo zajedničku objedinjenu raspravu o četiri predloga zakona. Imamo situaciju, kako kažu, da je podneto ukupno 300 amandmana na ova četiri zakona. To onda u prevodu može ovako da glasi – svi verbalno podržavaju predloge zakona, neki se zaklinju da će da glasaju, ali su svi podneli amandmane. Sve poslaničke grupe imaju neke primedbe. Po logici stvari, najbolje bi bilo da se ovi zakoni skinu sa dnevnog reda, da se eventualno dorade, da dođu kao novi predlozi, jer očigledno da postoji neka manjkavost, i to svi primećuju i to svi vide, nezavisno od zaklinjanja da su protiv nasilja.
Nasilje je oduvek bilo zabranjeno, samo da vas podsetim. Sa ovim zakonom se ne zabranjuje koji je prvi na dnevnom redu.
No, da krenem redom šta su to sve naše primedbe. Podneli smo ukupno 27 amandmana, računajući da ako nešto može da se poboljša, pošto će većina to da izglasa, ali ako uzmemo ovaj zakon o sprečavanju nasilja u porodici, on ima samo 38 članova, mi smo podneli 13 amandmana i on bi trebao da stupi na snagu 1. juna 2017. godine. Moram da kažem da je taj zakon koncepcijski pogrešan. Zašto? Zato što nema jasnih, preciznih odredbi o tome kako da se spreči nešto što bi mnoge okolnosti ukazivale da može da se dese.
Drugi problem je taj što u mnogim definicijama se izlazi izvan okvira koji su već propisani odgovarajućom odredbom Krivičnog zakonika i odgovarajućim odredbama Porodičnog zakona, tako da neko može da stekne pogrešan utisak da su ta dva zakona osnova za ovaj zakon. To nije tačno, nego su osnova za ovaj zakon protokoli koji su prepisani i koji se na ovaj način dižu na nivo zakona, i to je glavni problem ovog predloga zakona. Neću da pričam konkretno o ovim amandmanima. Biće u raspravi u pojedinostima mogućnosti da se o svakom nešto kaže.
Što se tiče ovih izmena Krivičnog zakonika, samo da vam kažem da je to otprilike 70 članova, kada se sabere. Zakon bi počeo da se primenjuje u jednom delu 1. juna 2017. godine, a u jednom delu 1. marta 2018. godine. Podneli smo samo četiri amandmana. Zašto samo četiri amandmana? Zato što smo potpuno sigurni da će pre juna 2017. godine ovaj zakon morati da ide na ponovnu doradu. Zašto da ide na ponovnu doradu? Takva mu je narav. Zašto? Zakon je donet 2005. godine, pa su bile dve ispravke 2005, pa je dva puta menjan 2009, pa jedanput 2013, pa jedanput 2012, pa jedanput 2014. godine. Očigledno da te izmene, dorade itd, itd su rađene pod nekim uticajima, a javnost je već upoznata. Jednom je to zbog Stanka Subotića i Miškovića, drugi put zbog nekog drugog, trećeg itd, itd.
Predlog izmena i dopuna Krivičnog zakonika, glavna mana jeste to što se pogrešno prepisuje. Ugrađujete jedno potpuno novo krivično delo koje nije svojstveno ovom našem prostoru, niti kulturnom obrascu, ni religijskim običajima, računajući da treba da ispunite neki zadatak iz neke konvencije, ali pri tome zaboravljate na jednu vrlo važnu stvar koja se, nažalost, stalno ponavlja.
Da vas podsetim o čemu se radi. Srbija nije bila u obavezi međunarodnoj, međunarodno pravnoj obavezi da donese Zakon o restituciji. Znači, takav međunarodni propis ne postoji. Kada smo doneli taj zakon, mi smo sami propisali nadležnost četvrtog stuba, a to je Evropski sud za ljudska prava u Strazburu. Mi sami sebi pričinili normativnu i pravnu štetu isto sa alimentacijom ovde o lepim ciljevima, o lepim željama itd. I iz toga ne možemo danas da izađemo.
Slično će biti i sa ovom situacijom u pogledu nekoliko krivičnih dela koja predstavljaju neuspele prevode nečega što nama nije potrebno. Tim pre što vrednost koja se štiti tim krivičnim delom je već zaštićena mnogim drugim normama Krivičnog zakonika, gde se štiti život, telo, dostojanstvo itd. Potpuno nepotrebno.
Zašto? Žuri se ka EU, a vi znate da je projektni zadatak u ove četiri godine da Srbija dođe do pred vrata. Pa, Srbija je i sada pred vratima. Znači, do pred vrata. Nema potrebe da se to radi, nema potrebe da se žuri.
Slična je situacija i sa ovim novim krivičnim delom koji ste nazvali osporavanje. Ne postoji međunarodna obaveza, ne postoji međunarodna obaveza. Zašto je sami sebi namećemo? Kod svih ovih zakona, ova četiri, o njima pričamo veliki problem jeste što se jedno ljudsko pravo podiže na jedan pijedastal, a pri tom se ignoriše postojanje drugih apsolutnih prava koja su u istom rangu, a možda i značajnija. Imamo stvarno loših iskustava sa primenom i Krivičnog zakonika i Porodičnog zakonika kada je u pitanju nasilje u porodici.
Neću namerno govoriti koji je sud u pitanju, ni ko su stranke u pitanju, ali imate recimo i ovakvu situaciju gde evo rečenice, dakle zaključak proizilazi na osnovu neposredne činjenice, nesporne činjenice da je okrivljeni, mere zabrane približavanja oštećenoj na određenoj udaljenosti izrečene presudom koja je kasnije ukinuta. Ta presuda ne proizvodi pravno dejstvo, da ne pričam dalje. Na kraju se taj postupak izmetnuo iz oblasti nasilja u porodici, došao je u fazu obaveznog psihijatrijskog lečenja, jer taj mogući učinilac osporava i napada državne organe. To je glavni razlog zašto se sumnja u njegovu uračunljivost. Pa, vi koji kritikujete državu vodite računa, postoje takvi veštaci koji bi mogli i tako nešto da potpišu, kao u ovom predmetu. To su vrlo opasne stvari.
Mogućnost zloupotreba koje omogućavaju ovi krajnje nedorečeni propisi je daleko veća od onoga što potencijalno može da bude korisno. Da vas podsetim na jednu stvar, nije problem za društvo ako nekoliko krivaca prođu nekažnjeni, velika šteta je za društvo ako nevin čovek bude osuđen. Taj princip se gazi u ovim predlozima zakona. To morate da znate.
Iz navike, s obzirom da je Zakon o organizaciji državnih organa u borbi protiv organizovanog kriminala donet 2003. godine u nevreme pa su menjani i drugi propisi da bi tužilac Ostojić mogao da obavlja tužilačku funkciju. Mi smo nekoliko amandmana podneli na taj predlog zakona koji ima opasne nedorečenosti, to moram da vam kažem, smatrate da sve može da se pokrije …

Na član 25. podneli smo amandman. Taj član Predloga zakona odnosi se na izmene, odnosno dopunu odgovarajućeg člana osnovnog teksta zakona gde su regulisane nadležnosti Agencije za luke.
Mislim da je neko pogrešno informisao predlagača kada je ovakav predlog podneo. Zašto? Ne postoji obaveza da se vodi evidencija, niti postoji obaveza da se ovo vodi kao državna pomoć male vrednosti.
Da ja sad to ne bih vama objašnjavao, pošto vidim da je došlo do promene predstavnika predlagača, ja sam pokušao u amandmanu da napišem na kojim propisima je to regulisano. Evo, molim vas, imate Uredbu o pravilima za dodelu državne pomoći gde je sve to propisano. Imate i Zakon o kontroli državne pomoći.
Neko je u ministarstvu koje je nadležno za ove stvari loše protumačio član 2. ovog zakona, tačku broj 1. Ne radi se o umanjenju ostvarenja javnih prihoda po osnovu ove naknade koja se plaća. Zašto se ne radi? Zato što se ne remete odnosi na tržištu, ne suzbija se konkurencija. To je pravo koje je priznato svima koji se bave tim poslovima i koriste usluge pristaništa i luke. Potpuno nepotrebno.
Drugo, gospodine Kneževiću, morate da znate, ja ne znam baš u Vladi da li imate potpun uvid šta se dešava u nekim nadležnim službama, ali očigledno se u Ministarstvu saobraćaja dešavaju neke loše stvari. Znači, glavni kadar za bezbednost plovidbe i vodne puteve je žena koji je šumarski inženjer. Glavni za kontrolu bezbednosti koji vodi inspektorat je sin generala Simića, onog saobraćajca. Čovek niti poseduje školsku spremu, niti ima elementarno znanje o tim stvarima. Tu je i pravnik, neki Veljko Kovačević, koga koriste da potpisuje naloge, recimo da se zatvori Rudnik Kovin.
Tu se svašta dešava nezavisno od ovoga. Ja ne želim da otvorim ovu temu oko toga. Verovatno ću posle ove tačke dnevnog reda da sastavim krivičnu prijavu, jer imam veliki spisak i ko prodaje diplome i šta radi onaj Gvozdenović i šta radi Kovačević. Da ne pominjem ta imena. Ne bi bilo možda ni dobro, ali ću da obavestim možda Tužilaštvo za organizovani kriminal šta se dešava.
Kao rezultat toga što se dešava mi imamo ovakve izmene i dopune ovog zakona. Zakon je donet 2010. godine, pa je temeljno promenjen 2013. godine, čini mi se krajem 2013. godine, pa još bolje je promenjen početkom 2015. godine, pa sada ponose se menjaju gotovo identične odredbe koje su već nekoliko puta menjane. Zašto? Da li može neko da odgovori na pitanje?
Zakon o kontroli državne pomoći i ova uredba doneti su odavno. Ako je to osnov za promenu ovog člana, šta je rađeno do sada? Što do sada to nije promenjeno? Drugo nešto, pravno-tehnički je potpuno neprihvatljivo da jedna norma koja je sadržana u uredbi kao podzakonskom aktu vremenom prerasta u zakonsku normu koja se ugrađuje u neki zakon. To je sa gledišta, ne znam kako je to moglo zakonodavstvo da prođe, kako je moglo zakonodavstvu da prođe ovakav predlog.
Znači, ovde se potpuno nepotrebno menjaju neki članovi na pogrešan način zato što možda i neko tamo ne zna da protumači šta je napisano u nekim drugim zakonima.

Radi se o promeni člana 214. Moram da vas skrenem pažnju da je taj član menjan i 2015. godine prilikom izmena ovog zakona i očigledno prilikom te izmene nije završen posao do kraja, a tiče se priznavanja određenih svojinskih prava na infrastrukturi luka i pristaništa koje su već bile u nekom procesu privatizacije i 2015. godine napravljen je presedan, nepotreban presedan zato što je pravo vezano za datum kada je stupio na snagu Zakon o koncesijama.
Ovde se sada potpuno nepotrebno menja taj član. U kom smislu? Menja se da nije važno kada je ugovor zaključen, nego kada je započet proces privatizacije. Proces privatizacije luka nikada nije započet na zahtev stranke, nego u skladu sa zakonom. Mnogo je konkretnije rešenja koje sada postoji u zakonu nego ovo. Zašto? Na ovaj način se širi neka mogućnost prividno.
Drugo, nepotrebno se ulazi u priču o stečajnim pravima. Pričam o stečajnim pravima zato što je to predlagač naveo u obrazloženju, mislim da se tu ne radi o stečajnim pravima.
Ako ste imali potrebe da rešite neka pitanja svojine na infrastrukturi, onda imate i Zakon o osnovama svojinsko-pravnih odnosa, imate Zakon o privatizaciji, ovde imate Zakon o gradnji, imate i taj zakon koji delimično reguliše ove oblasti, tim pre što je jasna odredba da zemljište ne može biti predmet privatizacije, već u državnoj svojini. Zašto je neko išao sa ovim inovacijama? Zašto je prividno neke stvari širio?
Dalje, ako je tema da li će neko dalje da ima pravo da vrši lučku delatnost, onda nema stečajnih prava. Zašto? Izmenom zakona propisuju se uslovi i svi koji se nađu u toj situaciji moraju da ispune te nove uslove i tu nema stečajnih prava. Neko je loše protumačio koncept koncesije koji je promovisan nekim prethodnim zakonom i ovde potpuno nepotrebno širi i daje puno povoda svakome od nas da kažemo da je ovo urađeno zbog Luke Novi Sad, čak i ne moramo da imamo dokaz. Zašto? Jedina je ona koja nije privatizovana. A kada je počeo taj proces privatizacije? Ministarstvo privrede može da napiše bilo koji datum. Kako počinje proces privatizacije? Procenom vrednosti kapitala. Kad je izvršena procena vrednosti kapitala? Godine 2001.
Ova izmena kaže – nije važno kad je zaključen ugovor, nego kad je započet proces privatizacije. O tome se radi. Ovo što je predloženo stavom 3. je duboko neustavno. O tome treba da vodite računa.

Ovo ste malo ubrzali, ali dobro.
Na član 29. stvarno smo podneli amandman i tražimo da se briše ovaj član Predlog zakona i odmah da kažem zašto da se briše.
Pa, pre 20 meseci ste menjali, baš ovaj član Zakona i tada je u onom stavu moglo da ostane da lučko područje može da obuhvati više katastarskih opština, a sada ste se dosetili da to bude samo jedna katastarska opština.
Šta se to revolucionarno desilo da predlažete ovu promenu?
Ima druga stvar koja se menja u ovom članu, koja je po našim kriterijumima potpuno ne prihvatljiva.
To bi sada trebalo da bude ovaj poslednji stav: „Izuzetno, ako je podnosilac zahteva za proširivanje lučkog područja lučki operater iz člana 214. Stav 5“, a to je onaj o kome smo malopre pričali, „on nije dužan da dostavi dokumenta iz stava 8. ovog člana, za katastarske parcele na kojima je do dana stupanja na snagu ovog zakona obavljao lučku delatnost“.
Evo, sami ste razjasnili prethodni član. Znači, u tom delu se ogleda stečajno pravo koje se daje onima koji su učestvovali u procesu privatizacije luka. Ali, ja moram da vas razočaram. Vi još niste doneli bilo kakav podzakonski akt o lučkim područjima i odavno vam je istekla ta obaveza po zakonu. Tako da, po nekoj logici važi nešto što je doneto prema nekom zakonu koji više nije na snazi.
Ja vam samo skrećem pažnju da u tom resoru, u tim poslovima stvarno se ne zna šta se radi. Tamo se i falsifikuju i brodski pasoši i dokumenta i da vam ne pričam šta je. I kao rezultat toga dobijamo ovakve predloge zakona.
Ovo je klasičan primer kako se stimuliše neko imaginaran. Ja se slažem sa onima koji su malopre pričali. Sve privatizacije luka su problematične, ljudi. Sve su privatizacije problematične. Znate kakva je muka bila sa privatizacijom Luke Beograd. Znate koliko su otišle one njihove parcele, pa do mosta, pa od mosta još na tamo, pa je neko zamislio, u toku privatizacije je kupio i zemljište da može da poruši da preseli luku tamo negde prema Dobanovcima, a to će da prodaje kao ekskluzivni prostor za neke zgrade itd.
Ja se nadam da je taj proces zaustavljen. Meni je drago što postoji odredba koja govori da je to zemljište državno, ostaje državno itd. i da lučka delatnost jeste na neki način koncesiona delatnost. Slažem se, ne napadam taj deo, da se odmah razumemo, ali posle 20 meseci vi menjate jednu istu odredbu. Znači, niko ne može da objasni zašto ne može više katastarskih opština, nego sad jedna. Onda, u poslednjem stavu, onaj ko već obavlja delatnost ne mora da dostavi dokumentaciju, njemu ćemo da prihvatimo. E, to je to stečeno pravo o kome se priča u obrazloženju Predloga zakona, što ne sme da bude stečeno pravo i ne može da bude stečeno pravo.

Pošto ovi članovi koje mi pratimo su u nizu i čine jednu logičku celinu, ja ću samo nastaviti tamo gde sam stao malopre.
Šta se menja u članu 214b, a to je taj član 30. Predloga zakona o izmenama i dopunama? Reči: „dosadašnji lučki operateri“ menja se rečima: „lučki operateri iz člana 214. stav 3. ovog zakona“. Ko su ti? To su oni o kojima smo malopre pričali, koji stiču neka prava na infrastrukturi po osnovu toga što je važno kada je krenuo proces privatizacije, a nije važno kada je zaključen ugovor o privatizaciji. Znači, oni prate to, logički ide.
Šta to znači? Ovo znači da 2015. godine, kada ste menjali zakon, niste završili posao do kraja i sada završavate one reslove koji treba da se završe. Ko je to obećao? Ne verujem da je Vlada obećala, odmah da vam kažem. Ne verujem . Vlada o tim stvarima nije mogla da odlučuje, nikako i da je odlučivala ne bi takvu odluku donela.
Šta se dešava u tim stručnim službama ministarstva? Ja mislim da će nadležni pravosudni organi da rasprave nekako šta se tu sve dešava, ko je šta kome obećao, kako je obećao. Ja ne mogu da krivim nikoga pojedinačno od funkcionera države, pre svega, mislim na Vladu, na ministre. Ne, nemam nikakav dokaz, ali da imam dokaze da se radilo unutar službe na nižem nivou, preko ljudi koji prodaju diplome po ministarstvu, i toga ima, imaju i duple rezervoare gde sipaju gorivo za svoje glisere u Kladovu itd. Od njih možete očekivati ovakve stvari, da se unese svojevrsna pravna zavrzlama i zabuna i kod Vlade, i kod ministarstva, i da mi dobijamo u kontinuitetu promenu članova koji očigledno ima jedan cilj.
Koji je cilj? Važno je kada je krenuo proces privatizacije, a ne kada je zaključen ugovor o privatizaciji, a u smislu člana 214a stav 3. koji garantuje svojinska prava na izgrađenoj infrastrukturi u okviru neke luke. O tome se radi. Nema rezona zašto posle 20 meseci menjate jedan isti član.

Meni stvarno nije jasno zašto se menja jedna odredba, a to je član 215, zakona gde se snabdevanje pogonskim gorivom broda može vršiti gde god hoćete, parafraziram. Valjda se gorivo toči u lukama i pristaništima. Zašto ste ovo uradili? Ovo će jedva da dočekaju pirati na Dunavu, jedva će da dočekaju. Ne znam da li su vam oni predlagali šta da menjate. Pogledajte naš međunarodni plovni put, pogledajte međudržavni plovni put, pogledajte ovo što ostane, unutrašnji vodni put, pogledajte sve to, pa mi kažite gde postoji potreba da se gorivo toči na sred vodnog puta kada maltene na 150 km imamo luke i pristaništa koji su akreditovani, zaduženi i jedini ovlašćeni za to.
Zašto ovo radite? Zašto ovo menjate? Valjda se borimo protiv nečega što može da bude pretpostavka korupcije. Kada se borite protiv nečega što je pretpostavka moguće korupcije, onda idete sa restriktivnim propisima da se ukine mogućnost dolaska u takvu jednu situaciju, a vi idete sa promenom gde omogućavate na svakom mestu da se desi to. Agencija za luke nam nije zaživela. Direkciji za vodne puteve se menja nadležnost. O lučkim kapetanijama da vam ne pričam.
Što se tiče inspektorata koji vodi bezbednost saobraćaja, ne znam da li imate osam ili devet inspektora. Tamo su pomlatili sve moguće inspektore bezbednosti plovidbe koji znaju posao, a ostali su ovi sa kupljenim diplomama, koji pojma nemaju o čemu se radi. Zbog koga menjate ovaj član? Šta želite da postignete ovim članom? Šta želite? Da oni poznati, koji rade te stvari, a svi znaju, jer su čuli na neki način, vi idete njima u susret. Zato smo podneli ovaj amandman.