Pokušaću da ne ugrozim ono što je dobro saopšteno u prilog kritikama ove operacije koja se zove „kako po svaku cenu da se ispune zahtevi koji dolaze iz Brisela“. Pokušaću da to ne komentarišem, jer je to etalon, to je osnova svega ovoga što se dešava.
Samo da podsetim, da biste mogli da pratite u nastavku ovu diskusiju, po nalogu tih istih 2008. godine vi ste napravili jednu poslaničku grupu i jednu stranku u ovoj sali, a sad po nalogu tih istih pravite od poslanika vlasnika; on je navodno vlasnik nekog mandata i sa tim može da ide na tržište prema Miškoviću, Beku, Šariću, Canetu itd.
No, to je već opštepoznato, da krenemo, zbog ovih velikih profesora sa Fakulteta političkih nauka i ovih naših nesretnih sudija Ustavnog suda. Da li postoji nešto što se zove standard za ovu oblast? Postoji. Odmah da vam skrenem pažnju, kod nas u Evropi to je Evropska konvencija za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda. Moram da vas podsetim da je davne 1952. godine usvojen Protokol uz Konvenciju za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda. On je izmenjen u skladu sa Protokolom broj 11, i molim vas da dobro zapamtite član 3. tog protokola, koji ima naslov „Pravo na slobodne izbore“ i glasi: „Visoke strane ugovornice se obavezuju da u primerenim vremenskim razmacima održavaju slobodne izbore sa tajnim glasanjem, pod uslovima koji obezbeđuju slobodno izražavanje mišljenja naroda pri izboru zakonskih tela.“
Sad mi kažite gde tu postoji slobodan mandat, imperativni mandat, ko je vlasnik mandata, ko raspolaže mandatom? Više nijedan standard ne postoji u Evropi. Da li je Srbija ispunila to? Jeste, i pre nego što smo 2003. godine ratifikovali ovu konvenciju. Samo da vas podsetim da smo te 2003. godine kada smo ratifikovali ovu konvenciju, u skladu sa Konvencijom stavili dve rezerve, tiču se Zakona o prekršajima, Zakona o upravnim sporovima, i postoji još treća rezerva. Godine 2005. uklonili smo te rezerve.
Međutim, moram da vam skrenem pažnju, zbog razuđenosti pravno-političkih sistema u državama članicama Saveta Evrope (o tome pričamo, ne mogu da pričam o EU jer to je nama strano pravo, to nas ništa ne obavezuje, to što u nekim glavama stoji, to je lični problem), pošto ono što radi poslanik može da se podvede pod slobodno izražavanje svojih uverenja, moram da vam kažem da postoji član 10. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava; sloboda misli, savesti i veroispovesti, član 9. stav 2. koji kaže – sloboda manifestovanja svoje vere ili svojih uverenja će podlegati samo onim ograničenjima predviđenim zakonom koja su neophodna u demokratskom društvu u interesu javne sigurnosti, zaštite javnog poretka zdravlja ili morala (molim vas, i o moralu mora da se vodi računa) ili zaštite prava i slobode drugih.
Zašto sam vam ovo pročitao? Iz prostog razloga što po definiciji izborno pravno nije apsolutno pravo i zato što naš Ustav dozvoljava da se zakonom reguliše ta oblast u skladu sa Ustavom, a mi u samom Ustavu imamo odgovarajuće odredbe koje definišu izborno pravo i u pogledu godina života i u pogledu drugih uslova.
Onda dolazimo na pravi teren, da je neko ubacio termin „blanko ostavka“, koji ne postoji. Apsolutno ne postoji. Pošto smo juče slušali neke ljude koji su se ovde zaklinjali kako oni žele da urede Zakon o izboru narodnih poslanika kako građani ne bi glasali nego birali, to je toliko teška glupost da ne zaslužuje nikakav komentar, ja moram da pročitam i da pohvalim Srpsku radikalnu stranku kao tvorca Zakona o izboru narodnih poslanika iz 2000. godine, gde je išla daleko ispred ovih standarda.
Podsetio bih vas da je članom 9. tog zakona regulisano izborno pravo. Pa, da se setimo šta obuhvata sve izborno pravo: pravo građana da na način i po postupku koji su utvrđeni zakonom biraju i budu birani; pasivno i aktivno biračko pravo; pravo da kandiduju i budu kandidovani; da odlučuju o predloženim kandidatima kada se glasa za kandidate i izbornim listama kada se glasa za izborne liste; da kandidatima javno postavljaju pitanja; da budu pravovremeno, istinito i objektivno obavešteni o programima i aktivnostima podnosilaca izbornih lista i o kandidatima sa tih lista, kao i da raspolažu drugim pravima koja su predviđena ovim zakonom.
Dakle, sve što stoji i što je napisano u Zakonu o izboru narodnih poslanika je u skladu sa vrhunskim standardima koji su propisani evropskim propisima, pre svega mislim na konvencije koje su ratifikovane, donete od strane Saveta Evrope, gde mi jesmo članovi. U Evropskoj uniji, hvala Bogu, nismo, niti ćemo ikada biti.
Da vidimo šta kaže dalje ta vaša čuvena Venecijanska komisija. Znate, Venecija ima problema sa kanalizacijom, pa kada tamo radi komisija pomešaju se mirisi i mozak im ne radi kako treba. Šta su oni napisali povodom člana 102. stav 2. Ustava Republike Srbije? Kaže – čini se da je namera da se poslanik veže za stranku po svim pitanjima i uvek. Oni su razgovarali sa našim ljudima 2006. godine, novembra meseca, ovde u Beogradu, sa Borisom Tadićem, sa Koštunicom i Ćirkom, odnosno Šojićem i rekli su – član 102. stav 2. mora da ostane zbog Karića, jer Karić kupuje poslanike. Ušlo to u istoriju, zabeleženo. A sada, pošto su videli da smo roviti i slabi, da se delimo na tvrde i ove meke koji prihvataju sve što dolazi iz Brisela pa stisnu malo ove koji su meki, sad kažu da se preterano koncentriše vlast u rukama partijskog vođstva, a ovo je još više zabrinjavajuće usled preterane uloge Narodne skupštine u imenovanju na funkcije u pravosuđu i uopšte.
Vidite, nema naroda ovde. Niko ne priča o tome ko je vlasnik mandata. To je pogrešna tema, to je pogrešno pitanje, to je pitanje da kako god da odgovorite – napravite grešku. To su vam pitanje nametnuli ovi sa Fakulteta političkih nauka koje finansira neko sa strane.
Sad dolazimo u situaciju da danas treba da se priča o izmenama i dopunama ovog zakona. I treba. Jedina stvar gde podržavam gospođu Nadu Kolundžiju, to sam i juče javno ovde saopštio, da vas podsetim, gospođo Kolundžija, mada mi se gospođa Slavica Đukić malo naljutila, to moje uključivanje je bilo afirmativno... Samo ste zaboravili član 102. stav 2. Ustava Republike Srbije. Taj član daje nama nalog da zakonom moramo da propišemo uslove pod kojima može da se ostvari to što je napisano u članu 102. stav 2. Ne da ga ukidamo, ne da ga zaobilazimo, nego baš da težište ovih naših promena bude to. To znači da kao jedan od razloga za prestanak mandata, pored sukoba interesa, smrti poslanika, ostavke kao ličnog čina poslanika, naravno, postoji i stavljanje mandata na raspolaganje političkoj stranci. Jer, na to ima pravo po članu 102. stav 2. Ustava Republike Srbije.
Ne može Ustav da bude neustavan. To ste juče pogrešili. Kao što ne može Bosa Nenadić da vrda levo-desno pa da kaže – ovo možda nije u skladu sa nekim standardima. Ma, u skladu je sa standardima.
Mi imamo obavezu ovde u Skupštini da se borimo protiv kriminala. Kako ja da se borim protiv kriminala koji sprovodi Mišković, „Banka Inteza“? Sutra će svaki tajkun da kupi 126 poslanika ovde ako vi njega toliko oslobodite od mozga. Jer, ovo je oslobađanje od mozga. Ako ste toliko zdušno za demokratiju, kako se ne desi kod vas da neko glasa protiv nekog predloga zakona koji je podnela Vlada? Ne. Gospođa Čomić, gospođa Nada Kolundžija, uz pomoć ovog muškog dela ekipe ZES-a, pritegne poslanike, moraju da dođu, ne smeju da budu bolesni. To što ne smeju da budu bolesni je odraz njihove vrhunske slobode i opredeljenosti. Moramo da pričamo realno i da otvoreno gledamo u ove stvari koje se dešavaju.
Dakle, mi smo vam podneli nekoliko amandmana. Jedan od tih amandmana jeste da se realizuje ovo pravo koje je propisano članom 102. stav 2. Ustava Republike Srbije. Zapamtite, 2008. godine, pogledajte stenogram, upozoravala vas je Srpska radikalna stranka. Vi ste tada rekli – nema ostavke. On se hvalio kako ih je izgubio. Pokrenuli smo postupak; sudovi ćute. Zadužio je stranku 68.000.000 dinara. Preživeli smo tu blokadu. A sada u novi Zakon o finansiranju političkih stranaka ubacujete odredbu da se stranke mogu zaduživati kod banaka. Onda nećemo imati stranke, onda ćemo imati bankarske činovnike u političkim strankama.
Zar je moguće da u ovoj zemlji niko ne može da stane na kraj bankama? One će da komanduju ovde, one će da odluče – ne sviđa nam se Cvetković, može da bude neko drugi. A onda ćete svi vi koji ste glasali za Cvetkovića da kažete – promenilo se, promenile se prilike, bolji je Srđan Milivojević za predsednika Vlade. To mene ne bi iznenadilo. Tajkuni su i formirali ovu vladu. Tajkuni finansiraju i vlast i opoziciju. Zašto? Da niko njima u politici ne smeta kad ostvaruju svoje lične interese.
Imali ste Aranđelovac. Imali ste pre neki dan Kladovo – dele cipele, dele ovo, dele ono. Imali ste ovde performanse. Šta košta tajkuna da da 100.000 evra da se skupi 50.000 - 60.000 ljudi da protestuje da bi njegov miljenik, njegova investicija došla na vlast, da bi mu se oprostile dve milijarde evra koliko je dužan državi? Vi kriminalizujete političku scenu, i to javno. Vi amnestirate.
Usled nemogućnosti da nešto napravite, imate ovu situaciju da se i dan-danas Tomislav Nikolić na sajtu Narodne skupštine vodi kao da je član Srpske radikalne stranke! Ne finansirate njegovu stranku iz budžeta Republike Srbije. A šta radite na lokalu? Evo vam primera: opština Rakovica, 80.000 dinara se daje Srpskoj naprednoj stranci prema broju odbornika, a oni nisu ni učestvovali na izborima! Zašto ono što primenjujete na republičkom nivou, ovde, kad je u pitanju budžet Republike Srbije, ne primenite za lokalne budžete? Ali, tužiću tog vašeg Bojana Milića. I sve vas ću tužiti.
Tako vi primenjujete zakon. Vama je u početku odgovaralo da se nanese šteta Srpskoj radikalnoj stranci, pa ste promenili odluku 31. decembra 2008. godine pod pritiskom Amerike – sačuvajte ga, treba nam što više stranaka koje su za EU. To je prava slika onoga što se radi ovde.
Nije loš kvalitet poslanika, nego vi želite da omalovažite. Haranga se vodi dve i po godine protiv poslanika. Svi ste vi žrtve te harange. Ako neko nečim nije zadovoljan, neka pljune na Narodnu skupštinu. Neka pljune na poslanika. To slobodno može da se radi. Ni vi niste mogli da se odbranite od nekih novinara kada ste organizovali sastanak, nego ste dobili packu da ćutite, da se trpi, ne sme da se ugrozi evroatlantski put. To je naša stvarnost danas. I neko misli da ćemo da izađemo iz ove krize? Ne možemo ovakvi da izađemo iz te krize.
Šta je problem? Dvadeset i nešto posto građana je glasalo protiv Evropske unije. Poštujte te ljude, ne kradite njihove mandate. Kradete ovde, kradete u lokalnoj samoupravi. U Raškoj su dva odbornika ukradena. Odmah je ćerka zaposlena u Ministarstvu unutrašnjih poslova. Zbog čega? Da se raskrčmi lokacija na Kopaoniku, pošto radikali smetaju kada su na vlasti.
To je ta priča, a ne Venecijanska komisija, Evropska unija, Evropska komisija itd. Zapamtite, po Ustavu iz 2006. godine političke stranke su postale osnov višestranačkog sistema i ustavna kategorija. To nisu bile devedesete godine. To nije bilo devedesete godine. Sećate se okruglih stolova 1992. godine, kada su prvi put promovisani proporcionalni izbori? Sada neko razmišlja o nekom drugom tipu izbora. Član 102. stav 2. obavezuje da proporcionalni izborni sistem važi.
A vi pravite neku gimnastiku kako da se prevari narod pa da i oni koji su protiv Evropske unije glasaju za neke koji su kobajagi protiv, a u stvari jesu. Pa, to smo imali maja meseca 2008. godine – čitava stranka je prešla u taj blok, napravili ste... Čitava stranka! To možemo da shvatimo, ali ne sada da krpimo jednog po jednog, da kupujemo, pa neko ima krivičnu prijavu, neko ima nešto, pa uslovljavanje, pa tako dalje. To je naša realnost. To moramo da znamo. To moramo da žigošemo. To moramo da kažemo.
Zašto ovo pričam? Ne postoji nijedna smetnja, ne postoji nijedan problem u ovom našem Zakonu o izboru narodnih poslanika. Sećam se kada smo donosili Zakon o biračkim spiskovima... Pa, zašto sad menjate ova dva člana koja se tiču izvoda iz biračkih spiskova? Tada smo vam rekli da te stvari treba da se promene. Rekli ste – ne, ne znate vi to. Evo, sada menjate ta dva člana o izvodu iz biračkog spiska. To je materija koja je morala da ide u onaj zakon.
Nemam prava da vam verujem, ne smem da vam verujem, pogotovo da nešto radite iskreno. Prezumpcija je sumnja, da znate. Moram da se pozivam na neko svoje lično iskustvo, vrlo dobro vas znam, i ko ste i šta ste i šta radite. Naručujete neka predavanja ovde, pa mi neko citira Sartorija, pa mi neko citira neke druge...
Nevladin sektor. Ko finansira nevladine organizacije, kažite. Ubacili ste Čupića u Agenciju za borbu protiv kriminala, „otporaša“. Čije će on interese da zastupa tamo? Nisu više ni političke stranke, nego politički subjekti, da bi što više nevladinih organizacija i slobodnih strelaca ušlo ovde, da bi se trgovina sprovela do kraja.
Vi devalvirate parlamentarizam u Republici Srbiji. Zato mora da se podigne glas. Setite se, 2008. godine, rekao sam vam, onaj mali kamen koji izbacim iz noge postaće velika stena oko vaše glave, zbog čega ćete da izgubite vlast. Sad ste svesni toga. Ne smete ništa da uradite. Zašto? Organizovani kriminal stoji iza ovog projekta, oligarsi, tajkuni, oni koji imaju pare. Oni komanduju vama. Nemate vi svoju ideologiju. Gde je vaša ideologija? Vaša ideologija ne postoji. Vaša ideologija je 126. Terate nas da ozbiljno pričamo sa brojem 126. Nećemo da pričamo ozbiljno sa tim brojem.
Hoćete da kažete da je Portugalija necivilizovana država? Kažite Barozu kad vam dođe, Portugalija je necivilizovana država jer u svom ustavu ima odredbu koja zabranjuje poslanicima da rade nešto i tera ih da budu moralni. Kažite i gospođi Ešton, kad dođe ovde, da ono sa partijskim „bičevima“ nije prihvatljivo za proevropsku Srbiju, da izbace svoje „bičeve“, da ne mogu da kontrolišu svoje poslanike. Kažite im. Skrenite im pažnju. Ne smete.
Vi razgovarate po sistemu – šta bismo još mogli da uradimo da bismo eventualno dobili u oktobru potpis. Ako ne bude u oktobru, biće u novembru; ako nije u novembru, biće u decembru. Koje godine?
Pre neki dan vaš predsednik reče – strpite se, od Nove godine ćemo da zapošljavamo. Ne daj Bože, opet će da budu otkazi. Sve što je obećao, desilo se suprotno.
Tako se dešava i sa vašim predlogom zakona. Terate Republičku izbornu komisiju da ona određuje ko će da bude poslanik. S kojim pravom? Kako je to moguće? Čemu onda političke stranke? Kako one da oblikuju političku volju? Kako? Zašto bi onaj ko treba da bude 250. na listi doneo svoju dokumentaciju za listu kad nema nikakve šanse po vašem konceptu? Zašto da na listi bude 17. ili 20. onaj koji će da prođe, a u njegovoj opštini nije hteo da se pomeri? A oni koji su izgarali za političku stranku ne mogu da budu na listi. Ko je vama dao za pravo da ulazite u interne stvari političke stranke, u stvari organizovanja, sprovođenja kampanje itd.? Na osnovu čega ste dobili to pravo da vi kreirate to? Na bazi stava Bose Nenadić. Jak mi stav! Jak stav, Bosa Nenadić.
Da ste neka normalna vlast, naredili biste UBPOK-u da ispita šta radi Ustavni sud. Pa, pogledajte šta radi, šta sve poništava, šta sve ukida. Mi smo i sad tražili da se pokrene postupak da se razreše ti ljudi. Kako je moguće da preskoče član 102. stav 2. Ustava Republike Srbije? Da li ste videli da u njihovim odlukama toga nema, kao da ne postoji?
Dajte da danas, tokom promena ovog zakona, sprovedemo ono što ste vi obećali septembra i oktobra 2008. godine. Sećate se kad smo donosili one ostavke: kad radikali – ne može; kad treba gospođa Milivojević ili onaj Goran Paunović – onda može. Kad onaj, sad je gradonačelnik Loznice, onda može, a kad treba nešto – ne može.
Sećate se Đokovića vašeg, pa problema, pa Rafailovića, sećate se onih drugih preletača itd. Da li se sećate Karića, kako je napravio stranku? Da li se sećate kako je Vukova stranka postala parlamentarna, iako nije učestvovala na izborima? Onaj iz Prokuplja, kako beše, sećate se njegovog prezimena.
Pa, vi kreirate i vi unosite ovo da srpska politička scena bude buvlja pijaca na kojoj će da važi pravilo ponude i tražnje, ko šta može da ponudi! Rafailović je ponudio mandat. Koliko košta mandat? Ko da više, njegovoj političkoj grupaciji mogu da pripadnu. To je bruka i sramota! Vlaović, jeste. O tome se radi. Vlaović je trpeo pritiske, pa je otišao da prijavi u policiju kakve je pritiske vršio Karić na njega.
Šta mislite, koliko ima pritisaka danas? Pročitao sam vam ovaj član 9, šta obuhvata izborno pravo. Od kad ste došli na vlast niste hteli da formirate nadzorni odbor koji treba da posmatra medijsku scenu, da li se medijska scena zloupotrebljava. U kom smislu? Da sprečava građane da slobodno formiraju svoju izbornu volju. Kako će građanin da formira slobodno svoju izbornu volju ako spot Srpske radikalne stranke ide jednom dnevno, a spot Demokratske stranke se emituje hiljadu puta u toku dana? To vas ne interesuje. To vas nije briga.
Mi ćemo malo konkretnije da pričamo o ovim amandmanima. Evo vam vaših primera, a evo vam i sudske odluke u prilog tome kako se kradu mandati i kako se kradu pare, pa se finansira ova grupa ovde. To je grupa potencijalnih ubica. Napravili su poslaničku grupu onog momenta kad je na stolu bio zahtev da se Vojislavu Šešelju nametne branilac. Hteli su puč kako bi Vojislav Šešelj stupio u štrajk, a onda niko ne bi mogao da ga brani. Izigravaju mi neku gospodu, narodni predstavnici! Da nije bilo Krstina, ovaj ne bi imao ni cipele. Hvala vam.

Gospođo Čomić, koliko imam vremena?

Gospodine Šoškiću, ova mala spravica je USB, tu se nalaze dokazi o „Energoprojektu“; vi ste tamo bili član nadzornog odbora, verovatno vam je poznato, to sve imate. Evo, ja zovem već dva dana Miljka Radisavljevića da uzme ovo, ima tu materijala i za ovu današnju temu, ali o tom potom.
Da krenemo redom. S velikim zadovoljstvom već dva dana slušamo vrlo kvalitetne rasprave u Narodnoj skupštini. Prvo smo imali jedno priznanje gospođe Čomić juče, to sam pohvalio. Danas smo imali priznanje gospodina Velimira Ilića. Ranije je to bilo priznanje da je iz Mađarske u postavi donosio pare, devize, priprema 5. oktobra; sad smo imali vrlo lepo priznanje što se tiče Kipra i kiparskih para itd., mada sam samo ja tužen za klevetu zbog toga, ali dobro, nije to sad bitno.
Kada svi oni koji su nekada bili na vlasti od 5. oktobra do danas priznaju šta su radili ili kritikuju postojeću vlast ja moram da im dam podršku. Gospodine Miljko Radisavljeviću, pitate se i vi, postoji krivična prijava advokata Đorđevića na nekoliko hiljada stranica o kiparskim parama, ali o tom potom. Idemo redom.
Godine 2001. hitno su likvidirane naše banke. Krenulo se sa kreditima, sećate se onoga – imetak za početak, kredit za letovanje, kredit za stan, kredit za školovanje, kredit za novi auto, sve lepo, fino. Malo su bile čudne te kamatne stope, ali onda britka sablja DOS-a izađe na televiziju pa kaže – ljudi, šta se bunite, to je cena kapitala; molim vas, zna se koliko vredi kapital, da se ne bi izgubilo na vrednosti morate da platite kamatnu stopu. Tako je krenulo dranje. Mi smo upozoravali, kritikovali, a vi ste se smeškali.
Danas imamo podatak, gospodine Šoškiću, 500.000 porodica u Republici Srbiji je prezaduženo. Ne znam strukturu, verovatno ima tu i nekih porodica gde nijedan član ne radi; možda neko dete radi preko neke omladinske zadruge. Takvih ima, gospodine Šoškiću, 100.000 u Srbiji, rade u privatnim preduzećima, rade i u državnim, rade i u državnoj upravi, javnim preduzećima. Prime ga preko omladinske zadruge, pa na određeno vreme, pa preko noći postane na neodređeno vreme ako se uklapa u žućkastu boju, ona je dominantna, pošto „hepatitis D“ vlada u Srbiji. Znači, 500.000 porodica je u vrlo teškoj situaciji. To je 328.000 kredita nekih građana. Ali, da vam ne čitam, vi to dobro znate.
E, sada, građani Srbije duguju po osnovu zaduživanja za stambene kredite 286.000.000.000 dinara; po osnovu zaduživanja za te gotovinske 130.000.000.000 dinara. Četrdeset devet milijardi dinara danas građani ne mogu da plate bankama, a dvesta milijardi dinara danas ne može da plati privreda. To je 21% od ukupnog zaduženja naše privrede prema bankama. Ovo što se tiče stanovništva je 8,8%.
Sada jedno lepo pitanje za ljude iz Narodne banke: ako čovek otplati kredit, ko može da natera banku da vrati menicu građanima? Da li je moguće da to do sada nije bilo pokriveno propisima kod nas? Zar je moguće da se kod nas ne primenjuje Zakon o obligacionim odnosima? Zakon o obligacionim odnosima ima nekoliko glava koje regulišu bankarske kredite i bankarske ugovore. Nema nikakve specifičnosti, ali mi imamo situaciju da u ovoj Srbiji, gde se beleže negativni statistički podaci po svim kriterijumima, imamo jednu oblast koja cveta, to je bankarstvo.
Znači, prošle godine ostvaren je profit u bankarstvu od 25.400.000.000 dinara. To je 254.000.000 evra, profit. Onda dolazimo u situaciju da vrlo precizno možemo da kažemo kako se ponašaju banke u Srbiji. Vrlo jednostavno, vlasnici kapitala u bankama, ko su da su, kažu: ja ove godine treba da ostvarim dobit toliko; da bih ostvario dobit toliko, imaću troškove koji će da iznose ovoliko. Imam para koje mogu da plasiram toliko, moram da formiram kamatnu stopu od – svetski rekord.
I, kada prethodni guverner navodno kritikuje banke pa kaže – zlatni franak, budite oprezni kako se zadužujete, pa se prepodobio, a sad pobegao u neku banku, on u stvari šalje poruku – idite slobodno, zadužujte se, tu stoji Narodna banka koja sve to kontroliše.
Znači, jedino bankarski sektor u Srbiji cveta. Svi drugi sektori hramlju. Pa, kako je moguće da je neko došao do zaključka da se kod građana nalazi potencijal odakle mogu da se crpe sredstva i da se nosi u inostranstvo ili da se povećava kapital banaka ovde ili da rade ko zna šta hoće? Tako za nekoliko godina napraviste od „Banke Inteze“ veliko čudo. Pa kako to, sve gde je „Delta“, gde je Mišković – uspešno? Juče čusmo da Mišković duguje dvesta-trista miliona državi na ime poreza. Kako tada niste primenili neki zakon?
Lokalnu samoupravu ste zadužili kod tih istih banaka. Pa neko stavio prst na čelo, pa će sada da piše zakon kako da se vrati imovina lokalnim samoupravama. Kakve imamo u lokalnoj samoupravi, ima da prodaju i trgove, i spomenike i groblja, svašta ima da prodaju.
Sledimo evropski put. Onda se na televiziji pojavi devojčica, reklamira banku i kaže – je lʼ ti još nemaš stan? I to nije zloupotreba dece? Ne, nije. Čiko, da li ti imaš stan, što ne odeš u banku da se zadužiš i da se zakopaš odmah?
Ko nama postavlja guvernera i Narodnu banku? Pa, te strane banke. Postoji Bečki sporazum, pa šta se pita Narodna banka ovde? Ona je mogla da uvede red? Ona će ovim zakonom da uvede red?
Pa, pogledajte koje su „smeške“ napisali; ovo obavezno treba da se čuva, ovo će Martinović morati da promoviše kod svojih kolega tamo na fakultetu, kod profesora obligacionog prava a može i kod profesora upravnog prava. Znate šta ste izmislili? Izmislili ste novčane kazne, pa ste onda izmislili i kaznene odredbe. Koja je razlika? Zašto naplaćujete novčane kazne? A ovamo, kaznene odredbe – samo prekršaj, nema krivičnog dela. Sutra će biti javna rasprava o Zakonu o finansiranju političkih stranaka; ako neko prezubi sa uplatom ili knjiženjem jedne članarine, tri godine zatvora. Ovde nema krivičnog dela, postoje prekršaji, ali postoje i novčane kazne kada oni to naplaćuju.
Kod nas postoji jedan pogrešan koncept. Zašto bi nadzor nad osiguravajućim društvima za lizing, dobrovoljnim penzijskim fondovima bio u Narodnoj banci? Zašto to ne bi bilo u Ministarstvu finansija? Ne može. Zato što je projektovano da onaj ko kontroliše tokove novca bude van Vlade, van Skupštine, van pravosuđa, da vedri i oblači. Kako vedri i oblači? Pa, imali ste primer sa „Metals bankom“; uvedene privremene mere i posle toga Pajtić kupio banku.
E, sad, kažite mi, molim vas, koja je to razvojna banka koja ostvari profit od 130.000.000 dinara tokom poslovanja u prethodnoj godini? Pa, valjda se razvojna banka ne formira radi profita; ona treba da podnese teret nekih stvari koje se dešavaju na tržištu i da omogući selektivni razvoj nečega zbog čega ta banka postoji, da li je to poljoprivreda, da li je industrija, nije bitno. Ne, i oni se tržišno ponašaju. Znači, Šarićev kapital mora da se oplođuje ovde. Pa, da li je to Šarićev kapital onda? Da li ste možda izmislili tog Šarića? Kako to?
Idemo dalje. Ovde se kaže da je najveći problem kamata; kada bi se rešio problem kamate, sve drugo bi bilo normalno. Pa, ne može da bude normalno. Kako može da bude normalno? Ako dugujete porez, vama se naplaćuje kamatna stopa, veća nego što banke naplaćuju. A država duguje. Za mnoge investicije država duguje. Čak duguje i za ono što je dobila kao donaciju. Namenska donacija, recimo, pravosudna zgrada – toliko miliona da se sredi; potrošila mafija pare, ne da građevincima, 150 dobavljača pod blokadom, moraju da beže u inostranstvo da rade, ovde nemaju šanse.
Juče smo imali „pametan“ zakon koji će da kaže – mi hoćemo finansijski da vas restrukturiramo tako što vas šaljemo kod banaka, pa vi tamo sa njima to završite, i poverioci i dužnici. Teško onom kome vi pomažete! Omače se Tadiću juče da će od Nove godine ponovo da zapošljava. Ljudi, biće otkaza, budite sigurni. Čim on kaže da zapošljava, biće otkaza. Čim su se ovi prepodobili ovde, nešto banke itd., katastrofa sledi.
Sećate se, kritikovali smo vas zbog besplatnih akcija. Mlađa junački pre dva meseca reče: morao sam, ljudi da lažem, da pobedi Tadić. Isto to kaže nama danas gospodin Šoškić: poštovani građani, moram po službenoj dužnosti da se sekiram za vaše kredite jer postoji mogućnost da vraćate kredite, da ne pobegnu ove banke, jer ako pobegnu ove banke, pobeže platni promet Republike Srbije, onda je još veća šteta.
Mi sad imamo banke kao promotere politike Evropske unije. Vrlo prosto može da se reši: onu kamatnu stopu koju „Rajfajzen banka“ primenjuje u Austriji neka primenjuje u Srbiji. Ove koje primenjuju u Francuskoj neka primenjuju i u Srbiji. Kaže, velika neizvesnost, a sve obezbedili hipotekama! Kakva neizvesnost kad je obezbeđena hipotekom? Nema neizvesnosti.
Treba da budemo u ropskom odnosu, da se ovde nijedan proizvod ne proizvede, nego da se kupuju proizvodi iz EU. Stabilna valuta je potrebna strancima da bi se ostvarili ovde interesi, a poneki put stabilna valuta odgovara građanima da im se ne bi uvećavale realno dinarske obaveze u uslovima kad gube posao. Teško onom kome vi pomažete! Mnogo je teško kad vi pomažete. To je otprilike kao ono kad su otac i sin u kafani, pa dođe jedan od susednog stola, ljuljne šamar ocu, a sin skoči junački i kaže – da ti se to više nije desilo. Ovaj mu ljuljne još jedanput šamar, ovaj skoči, a otac kaže – sine, nemoj više da me braniš, mnogo me boli. Koga vi da branite?
Da li vidite da u svakom vašem papiru stoji: Venecijanska komisija, Savet Evrope, Evropska komisija, ova grupa, pa OEBS došao, pa onaj došao, pa oni nam traže? Ovde ljudi kažu – mi hoćemo da živimo. Vi izađete ovde, pa se prepodobite – i mi smo za to da vi živite, ali ne da MMF. Mi moramo da izvršimo samoubistvo putujući prema Evropskoj uniji.
Nema odgovora na pitanje zašto ovaj zakon niste doneli 2001. godine nego 2011. Nije to zbog korisnika finansijskih usluga, nego zbog davalaca finansijskih usluga. U centru pažnje svih aktivnosti Narodne banke Srbije nalaze se strane banke, njihovi interesi, čuvanje njihovih plasmana! Pa, i državne rezerve, devizne rezerve nalaze se u Americi, Velikoj Britaniji, Nemačkoj, ne nalaze se kod ovih. Kod ovih se nalazi 1.600.000.000 radi nekog tekućeg premošćavanja. Sad je ovaj kurs napravljen zato što dolaze naši ljudi iz inostranstva, da im se uzmu malo evrići, pošto vole evriće. O čemu vi pričate, bre?
Vi se borite za građane Republike Srbije? Kažite mi šta ste to uradili za građane Republike Srbije. Sve što kod vas funkcioniše – funkcioniše finansijsko tržište. Zakon o Nacionalnoj korporaciji za osiguranje stambenih kredita – u osnovi, kamata da se obezbedi bankama. Kod ovog zakona o lizingu – opet. Ono beše da se pomogne građevinskoj industriji; samo da se pomogne bankama i da se garantuje njima njihova kamata. Rupa u budžetu – odmah emisija hartija od vrednosti, 15-16% kamata, daju stranci pare, jer imaju sigurne, zato što su dužničke hartije, država garantuje. Svi građani Srbije moraju da plaćaju za propuste i promašaje.
Ali, ovde se svesno radi, ovde nema greške. Ovde se sledi put ka Evropskoj uniji. Brisel je ispostavio zahteve, oni nama ovde sa jednom lepom pesmicom, direktiva ova, direktiva ona... Zašto nas obavezuje direktiva kad nismo član Evropske unije? Te direktive se ne primenjuju ni kod njih tamo. Zašto nas terate da primenjujemo nešto što ne postoji kao obaveza? Gde je vama život na prvom mestu? Vi ste zaboravili na život, zaboravili ste na ljude.
Ali, sad se pripremate. Sad ste maznuli velike pare, „Ušće“, ovo, ono, izborne kampanje, sad kad krenete da menjate kravate, menjate ovo, ono. Ako može da upali još jedna prevara da bi se obezbedio imunitet, i teramo dalje. Dakle, 75% građana ne želi da sluša tu priču, EU, NATO pakt. Ne želi. Znaju i jasno im je da je to eutanazija, samoubistvo. U vama prepoznaju prozapadni izdajnički režim. Od toga ne možete da se otkačite. Možete da iz petnih žila zapnete, ne možete da postignete jedan dobar rezultat za građane Republike Srbije. Možete oči da vadite i da se međusobno hapsite, ko je uzeo trista miliona, ko je uzeo dvesta miliona, ko je ovo, ono, da pravite neke afere, ali sve to je u kući, DOS, DOS, DOS.
Prekinite da više napadate SPS za ono što je bilo 1991, 1992. i 1993. godine. Nisam njihov advokat, ne pada mi na pamet, ali, znate šta, komunicirajte malo sa istinom i sa stvarnošću. To što oni ne žele da se brane, to je njihov problem. Moram da napravim ovu vrstu replike, da ispravim neke stvari, pošto ne možete da promenite istoriju. Nemam ništa protiv toga što vi volite Ivicu Dačića, to je vaše političko opredeljenje...
(Predsedavajuća: Narodni poslaniče, uz sve razumevanje i inače za skretanje sa teme dnevnog reda, ako biste mogli bar malo sa NATO pakta i eutanazije na dnevni red?)
Nisam pričao o „koferčetu“, tako da nisam pravio nikakve insinuacije. Molim vas, nemojte da me prekidate. Ja pričam o koaliciji koja ima samoubilački put kojim vodi Srbiju.
(Predsedavajuća: Ja vas potpuno razumem, ali to kad budemo imali, ako budemo imali, tačku dnevnog reda gde ćete podneti interpelaciju ili drugo poslaničko pravo, zahtev za raspravu o Vladi koja ima podršku itd. Sad vas molim da pričate o Predlogu zakona.)
Dobro. Znači, niste sve regulisali. Zašto niste rešili problem one štedionice, „Elite“? Zašto to ne rešite, pošto ste britka sablja? Tu svi kažu – nismo mi nadležni. Ministarstvo finansija kaže da nije nadležno. Poreska uprava kaže da nije nadležna. Narodna banka kaže da nije nadležna. A oni jadni koji su prevareni, da li dvesta ili četiristo miliona evra, nije ni bitno, oni tačno kažu ko je to odneo, ko je sponzor tom čoveku koji se tim poslom bavio. Država ćuti. Miljko Radisavljević ćuti. Evo, mašem sa USB-om. Sve ima. Zašto ćuti?
Da li vam je rekla Evropska unija da ne može sa ovim stepenom korupcije i kriminala? Zašto biste vi to smenjivali? Vi znate da mi nikada nećemo biti članovi EU. Vama je bitno da ova lepa pesmica prođe i ako može da se prevari još neki građanin. Svako ko je verovao vama je nastradao. Ko je verovao u bankarski sistem od 2001. godine do danas? Oni što su lupali u šerpe a radili u tim bankama dobili su odavno otkaze i prodali stanove da bi se odselili u sela, samo da znate. Oni koji su verovali u reklame „Početak za imetak“, pa lizing, pa letovanje, pa ovo, ono – evo ih, 500.000 porodica, prezaduženi.
Vlada vodi drugu akciju, kako to da relaksira. To nije ovaj zakon, to je jedan drugi propis koji se primenjuje. Ali, moraju da isprobaju da li će da prođe ovaj test. Ako prođe ovaj test, onda će da ide ono drugo. Ali, ako i to bude završavano uredbama, biće u domenu kriminala, samo da znate. Jer, evropski put podrazumeva kriminal kao glavni sastojak, sadržinu i suštinu, da se očuva ambijent; navodno, Srbija po svaku cenu želi u Evropsku uniju i pristaje na sve. Srbima će biti mnogo lepše bez Kosova i Metohije, bez bilo koje naše fabrike, bez naših banaka. Sve što je iz inostranstva je mnogo lepo. I mnogo skupo.
Eto, tome služi ovde gospodin Šoškić. Njega su bankari izabrali. Nije ga izabrala politika. Ti bankari su i formirali Vladu, znate i sami. Dve poslednje vlade su formirane zahvaljujući ljudima koji su najbogatiji u Srbiji. Njima odgovara da definišu ko će biti vlast, ko će biti opozicija. Njima je potrebna opozicija koja neće da smeta, koja će onako malo da priča tamo nešto. Zato radikala nema u toj priči. Ali, 75% građana deli vrednosti Srpske radikalne stranke.
Šta još može da se kaže o ovom propisu? Pobrkali ste novčane kazne i prekršaje, apsolutno. Drugo pitanje, s kojim pravom vi zalazite u nešto što je regulisano Zakonom o obligacionim odnosima? Šta mislite, da ćete ovim zakonom kao leks specijalisom da devalvirate odredbe Zakona o obligacionim odnosima? To vam neće uspeti. To nijednog trenutka ne može da vam uspe.
Pričate o nekoj transparentnosti. Kakva je to transparentnost ako je kamatna stopa promenljiva? Apstrahujmo neke druge razloge, glavni krivac za rast kamate i kamatnih stopa u ovoj zemlji je država. Zašto? Zato što ne dozvoljava proizvodnju. Uzmite bilo kog privrednika, uzmite šta je plus a šta minus i na kraju godine da podvuče crtu, za koga je radio? On je radio za državnu administraciju. Da bi došao do nečega pozitivnog, on iz slamarice mora da vadi rezerve. A čim vadi iz slamarice rezerve, on finansira gospodina Šoškića, gospodina Cvetkovića, gospodina Tadića, Šapera, Krstića, Đilasa, Nicovića, Miškovića, Beka itd. To su sve monopolisti, samo su se pravilno rasporedili: jedan je u medijima, jedan je u bankarstvu, jedan u trgovini, politici itd.
Naravno da to mora da se sruši. Ovo ljudi moraju da sruše ako žele da žive. Ako žele ljudi u Srbiji da budu pokojnici, oni će ponovo da naprave grešku. Ali, 75% građana ne želi da sledi ovaj put. To je nepomirljivo. To ne može da se našminka, da se zabašuri. Moglo je pre dve, tri, pre pet godina, velika su očekivanja od EU. Danas je to nemoguće. Ko danas upotrebljava reči EU, NATO pakt, budite sigurni, neka ne izlazi na izbore. Jer, narod je normalan. Ne može da glasa protiv svoje dece, protiv svoje kuće. Kako da glasa i da sutradan, zato što nije platio vodu ili kanalizaciju ili telefon ili ne znam šta drugo, treba da mu se konfiskuje kuća? Kako reče Kori Udovički, ili ćeš da plaćaš struju, a ako nemaš, prodaj stan. Kraj priče. To je evropska vrednost.
Zar nije moguće da vi vodite ekonomsku politiku, pa neka bude i evropska, i da obezbedite ovde evropski standard? Ne. Zadužili ste za trideset milijardi dolara državu, prodali sve što je moglo da radi, prezadužili građane. Kome ste sve nepokretnosti prodali i kome ste dali u zakup, neka vam je bog u pomoći. Sad idete korak dalje, da vratite lokalnoj samoupravi. Zamislite sad vi tu lokalnu samoupravu, šta bi radila sa tom imovinom kad joj se vrati. I spomenike bi prodavali, i trgovine i fontane.
Vi uništavate državu. Zašto? Zato što ste svi vi koji ste došli 5. oktobra na vlast i svi vi koji ste od 5. oktobra do danas na vlasti, u bilo kom agregatnom stanju, prozapadna izdajnička koalicija koja radi protiv vitalnih interesa građana Republike Srbije.

Gospođo Đukić Dejanović, pozivam se na član 27. Smatram da danas posle podne vrlo nervozno vodite sednicu, ne znam šta je uticalo na vas.
Sad ću da vam objasnim u čemu ste prekršili Poslovnik. U ovoj sali se stalno dešava, kada neki poslanik diskutuje, da se komentariše, dobacuje sa strane i to nije neki veliki problem.
Moram samo da vas podsetim da smo mi davali veliku verbalnu podršku gospođi Nadi Kolundžiji uvek kada se u svom govoru pozvala na citat neke ustavne odredbe, računajući da se nešto čudno desilo, da su shvatili da postoji Ustav Republike Srbije i da on obavezuje.
Nastojali smo da gospođu Kolundžiju usmerimo na član 102. stav 2. Ustava Republike Srbije, koji se odnosi na narodne poslanike. Ustavna je obaveza da Narodna skupština zakonom uredi uslove pod kojima narodni poslanik može mandat da stavi na raspolaganje svojoj stranci. To je ustavna norma. Oko te ustavne norme se vodi celokupna današnja debata o zakonu o izmenama i dopunama Zakona o izboru narodnih poslanika.
Što se tiče onih delova slobodnog sastava mog prethodnika, da je Ustav neustavan, to sami procenite. Upozoravam vas, nemojte više da zloupotrebljavate Poslovnik i da samo mene opominjete, a ja plediram na poštovanje Ustava. Ako vam je to kriterijum, onda ćete morati da uvedete prislušne uređaje, pa ko god jednu reč kaže, svakog od njih upozorite, nemojte samo mene. Hvala.

Meni je izuzetno drago što je napokon javnost mogla da shvati da je gospođa Čomić sve ovo dobro znala i godinama čuvala kao veliku tajnu i malopre je otvorila dušu i rekla je neke stvari koje su prihvatljive, ali mi smo kažnjavani zbog tih stvari, gospođo Čomić. Dobro, to je sad već prošlost, to je već navika. I mi smo gospođu Čomić pozivali da nas podrži u borbi protiv organizovanog kriminala, ali ukoliko ona baš želi iskreno da se bori, mi ćemo da joj pomognemo.
Gle čuda, pravo iznenađenje je da danas u sali nije prisutan Miljko Radisavljević, tužilac za organizovani kriminal. Njemu biste morali da date stenogram ove sednice, jer ovde ima puno materijala za njega; kada to čuje, dužan je da postupi po tome.
Iskoristiću priliku, naravno, neću da izlazim iz okvira koji su definisani sa ova tri predloga zakona, da sa konkretnim primerima malo „posolim“ ovo, da to bude razumljivo svima.
Prvo što mora da se kaže povodom prvog predloga zakona jeste da cilj donošenja ovog zakona nisu direktive, nije regulisanje spornih pitanja na relaciji mali akcionari itd., već, kako bi to rekli ovi iz Demokratske stranke, „resetovanje“, „nulovanje“, amnestiranje za sve ono što se do sada uradilo. Prosto ne mogu da shvatim da će kada se donese ovaj zakon mali akcionari da budu u poziciji da zaštite svoja prava, a do sada navodno nisu mogli to da učine zato što su bila loša rešenja u važećem zakonu. Naravno da to nije tačno.
Neću da otvaram pitanje kvaliteta onih ljudi koji treba da primene ove propise, ali želim da skrenem pažnju na to da s vremena na vreme dobre evropske propise menjamo još boljim evropskim propisima, da bi se resetovalo, da bi sve palo u zaborav. Jer, kada privredni subjekti usaglase svoja normativna akta i svoje poslovanje sa ovim zakonom, više niko neće imati prava da se vraća u prošlost, pa da pita kako se privatizovala „Luka“, ko je koliko ostao dužan, kako je to moguće.
Uz veliko zaklinjanje su se donosili propisi o porezima itd. – biće uporna država, istrajno ćemo da završimo ovaj posao – a na kraju čujemo da je dvesta-trista miliona evra neko od najuspešnijih dužan. Izvinite, molim vas, svaki frizer bi mogao da bude uspešan ukoliko ne izmiri obaveze prema državi; svaki zanatlija bi mogao da bude uspešan ukoliko ne bi plaćao poreze i doprinose, a njega obilazite i uredno mu naplaćujete sve.
Izvinite, molim vas, zna se, kada se pune maloprodajni objekti „Delte“ prvo punjenje je poklon, drugo punjenje je plaćanje za 180 dana, treće punjenje – ako preživiš, platićemo, ako ne možemo da platimo, tu se nalaze sporedne firmice preko kojih za 15% može da se izvrši naplata potraživanja. Nije tu „Delta“ nešto specijalno izmislila, to rade i drugi oligarsi, oni koji su preko noći, ni krivi ni dužni, zahvaljujući mešanju karata, postali izuzetno bogati. Naravno da njima odgovara da finansiraju promenu vlasti koja bi se dimenzionirala na način kako to oni žele, jer ta vlast onda mora njima da otpiše sva dugovanja koja postoje. To je začarani krug, zatvoren.
Prekosutra ćemo imati izmene i dopune Zakona o izboru narodnih poslanika. Onda je potpuno normalno u Srbiji da 126 glasova i mogućnost da ima svoju vladu može da ostvari bilo ko ko ima nekoliko miliona evra i ko je dužan da sponzoriše neku vrstu zloupotrebe. To mora da se kaže, da ne bi ostalo nezabeleženo, a kasnije ću da vas podsećam na reči koje sam nekada pričao i ovo što danas pričam.
Samo da skrenem pažnju na to da je odredba člana 31, koja govori o zastupnicima, u krajnjem slučaju nekima čudna – kako to pravno lice može da bude zastupnik drugog pravnog lica? Moram da podsetim poslanike većine da ste glasali za Zakon o krivičnoj odgovornosti pravnih lica, da po tom zakonu postoji mogućnost da se odgovara i za tu vrstu zajedničkog kriminalnog poduhvata. Oligarsi su shvatili da ne žele više da se kao fizička lica na čelnim funkcijama svojih firmi vuku po sudovima, nego da angažuju menadžere, plaćene ljude, da malo imitiramo ono što je u Americi – ja sam vlasnik akcija, na kraju godine želim zagarantovanu dobit, a direktor će da bude moj rob koji će da radi, da mi uspešno vodi firmu, ja kao veliki gazda mogu to da promenim. To je tekovina individualističkog pogleda na tržišnu ekonomiju koja je dominantna u SAD.
Kada dođe ovde da brani predlog zakona neko poput Verice Kalanović, koja je sada potpredsednik... Prvo bih je podsetio da je ona bila predsednik Upravnog odbora Državne lutrije Srbije u vreme kada je Bojan Krišto bio direktor. Ta činjenica sama po sebi mnogo govori o tome koliko se iskreno pristupa ovim poslovima. Mogu da citiram imena: Tijana Anđelić, Đilas, Šaper, Krstić i Tadić, ali gospodin Miljko Radovanović može da se uhvati u koštac, neće da pogreši nikako. Pričam o privrednim društvima, da me pogrešno ne shvatite. Imamo privredno društvo Aerodrom Beograd, opet neki Krišto, isti taj.
Samo da vas podsetim, gospođo Đukić Dejanović, apropo onoga što je gospođa Čomić s pravom kritikovala malopre, mi danas još nismo dobili izveštaj budžetske inspekcije koja je obišla Aerodrom Beograd pre dve godine; taj izveštaj nisu dobili ni zaposleni, niko živi nije dobio taj izveštaj. Kada bih vam pričao o svim zloupotrebama, šta se sve dešavalo, o otpuštanjima, zapošljavanju preko izabrane omladinske zadruge i rukovodilaca, pa i o onim bonusima, sada je taj Velimir Radosavljević fiktivno vratio 362.000 i ko zna koliko dinara, sa vrlo malom bankarskom provizijom za ovu uslugu, ali nema veze... Prosto je neverovatno kako mislite da vuk može da čuva stado ovaca. Ne znam kako ste to zamislili. Koza čuva kupus!
Jedini argument za osnovanost ili ozbiljnost donošenja novog zakona jeste: idemo ka Evropi, to je propisano nekom direktivom. Dobro, ako je u Evropi privatna svojina svetinja, zašto ne primene taj princip za teritoriju Kosova i Metohije, za teritoriju Republike Srpske Krajine? Privatna imovina je svetinja, pa neka se vrati pravom vlasniku. Ali, ne, ne. Zašto ne? Pa, zato što danas imamo situaciju da se sledi „govor ljubavi“ koji nam dolazi iz Brisela. Samo da vas podsetim, gospođo Đukić Dejanović, znam da ćete da me podržite u ovome, da li ste vi čuli, recimo, šta Ričard Holbruk govori o srpskom narodu? Kaže: Srbi su zločinački dupeglavci. Šta kaže Klaus Kinkel, nemački ministar inostranih poslova? Srbe treba baciti na kolena.
Hajde da povežem nešto sa privrednim društvima, da bi vam to bilo mnogo jasnije. Vidite, Džejms Bejker je juna 1992. godine izjavio: vodićemo protiv Srba rat, diplomatski, ekonomski, gospođo Đukić Dejanović, politički, propagandni i psihološki. Ovo psihološki nije „Veliki brat“.
Kada znate o čemu se radi, o čemu se razmišlja i kada vam bude jasno da ovde treba da se instališe vlast koja treba da u superlativima priča o evropskim standardima, onda prirodna posledica toga jeste ovaj haos koji se dešava u privrednom životu Republike Srbije. Oni koji su od 2001. godine do danas značajno uništili ekonomiju Republike Srbije dajući primat samo finansijama (odnosno, čitajte: stranim bankama) sada su se dosetili kako da se sredi situacija sa unutrašnjim dugovanjima, pa su nam ponudili Predlog zakona o sporazumnom finansijskom restrukturiranju privrednih društava.
Kada pročitate ovaj predlog zakona videćete da se u centru zakona nalaze banke, jer ne vidim zašto bi poverioci i dužnici i kojim instrumentima mogli da se dogovore da regulišu svoje dužničko-poverilačke odnose ukoliko se tu ne pojavi neka banka.
Ali, uzrok problema u dužničko-poverilačkim odnosima treba tražiti i u državi. Ova država je dobila stotine miliona evra, recimo, od SAD da sredi pravosuđe, pa su sredili onu zgradu pored Nemanjine 9 i još su dužni preko petsto miliona dinara građevincima.
Da li neko može mirno, hladno da sedi u Vladi i predlaže nove ekonomske i evropske propise, a da zaboravi, recimo, da izvođačima radova još nije plaćen Avalski toranj? Koliko ste vi preduzeća doveli u situaciju da su pod blokadom ili pred stečajem?
Samo da vas podsetim, pre nego što se fakturiše, odnosno onog momenta kada se fakturiše građevinac ili dobavljač mora da plati porez. Dva puta pljačkate tog čoveka: prvi put što plaća porez, a drugi put što mu ne plaćate pa ga terate, da bi očuvao svoju likvidnost, da ide kod banaka.
Državna lutrija je lepo prodala svoj poslovni prostor u Svetozara Markovića „Metals banci“. Razmislite malo.
Sada, da pređemo na novu temu, koja će biti interesantna. I gospodin Ćirić je upoznat sa situacijom u „Energoprojektu“. On dostavlja dopise bez zavođenja. Vidite, nema podatka da je zavedeno u Ministarstvu, nema ni kome je poslato, a poslato je malim akcionarima „Energoprojekta“. Ima i neki potpis, možda je njegov, možda nije. Daje se tumačenje kada se poklone akcije Vlade i Akcijskog fonda kako bi se obezbedila većina da bi neko završio posao sa rasturanjem „Energoprojekta“ zato što „Energoprojekt“ ima veliki broj nepokretnosti u inostranstvu, pa u uslovima raspada sistema svako može da se dohvati te nepokretnosti.
Šta pišu mali akcionari? Mali akcionari su obaveštavali sve redom, moram da vam skrenem pažnju. „Poštovani gospodine Nikeziću...“; to je savetnik premijera, čuveni. Oni njemu kažu: „Kako racionalno objasniti da na čelo ,Energoprojektaʼ dolazi Vladimir Milovanović, osuđivan za teško krivično delo trgovine drogom, a za koje je izdržao zatvorsku kaznu?“ To znate, gospodine Ćiriću, dobili ste. Imam ja puno materijala, imam ovde za ove vaše strateške partnere, nego daće mi opomenu, da me kažnjavaju, ali građani već shvataju o čemu se radi.
Onda tom „Energoprojektu“ Fond za razvoj daje, da ne pogrešim, 321.000.000 dinara kredita! A šta bi sa njihovim lokacijama, šta beše sa njihovim poslovima, to nikoga ne interesuje, zato što smo sada u fazi resetovanja. Puj pike ne važi, završeno.
Sada, zamislite ko je u nadzornom odboru „Energoprojekta“? Gospodin Šoškić, guverner! Zamislite ko je još u nadzornom odboru? Gašo Knežević, ekspert, plagijator! Sada vi nas terate da verujemo vama, pošto član 4. ima i tačku i zapetu i prvo slovo je veliko na početku rečenice, u obrazloženju ste se pozvali na direktive. Zamislite šta ste napisali, recimo, u zakonu o sporazumnom finansijskom restrukturiranju? Kaže – u dobroj veri. Pa, da je bilo dobre vere nikada ne bi došla firma u te probleme. Ako je moguć oporavak i održiv nastavak poslovanja, da bi se navodno sprečio stečaj... Odnosno, mnogo bolje u ovom postupku banke mogu da postanu vlasnici nepokretnosti, nego u stečajnom postupku. To je ta cela priča.
Sada ćemo da slušamo ovde podatke. Ne želim da čujem da administracija kaže – nisam nadležan. Održa nam gospođa Čomić predavanje kao u školi za pačiće male, kao da je to glavni problem privrednih društava. Nije to glavni problem privrednih društava.
Glavni problem naših privrednih društava se nalazi upravo u ovim vizionarskim porukama koje sam vam pročitao, koje su Evropa, NATO pakt i svet uputili srpskom narodu, šta treba da se ovde završi. Ili, recimo, šta kaže Žak Širak: „Srbi su narod bez zakona i bez vere, to je narod razbojnika i terorista“. A vi vodite nas kod njih. Šta kaže gospođa Tačer? Kaže: „Zaustavite Srbe odmah i zauvek.“ Šta kaže papa Jovan Pavle Drugi? „Trebalo bi da bombardujete Srbe.“ Džejmi Šej kaže, javlja se ovaj što se penje, kaže: „Srbe treba spokojno bombardovati jer će sve brzo zaboraviti“.
Zbog toga građane Republike Srbije podsećam – ne verujte da će da vam svane čim se donese ovaj zakon. Taj zakon treba da primeni pešadija koja za jedanaest godina nijedan dobar posao nije uradila za Republiku Srbiju! Stalno ću da vas podsećam, nijedan dobar posao za Republiku Srbiju nije urađen, za građane Republike Srbije.
Možete ovo da uvijate u razne oblande, možete da parfimišete, možete da kitite, možete da radite šta god hoćete, u Srbiji nema proizvodnje. Proizvodnja je ugašena zbog toga što je ovo tržište gde treba da se prodaju viškovi iz zapadne Evrope. Zapadna Evropa nijednim kreditom ne želi da podstakne proizvodnju u Srbiji, nego potrošnju, da se kupuje njihova roba. Zato ste i potpisali onaj sporazum po kome ste oslobodili plaćanja carine svu robu koja dolazi iz zapadne Evrope računajući, kao, nama će da bude bolje. Svi ćemo da budemo zadovoljni voajeri dok gledamo izloge sa firmiranom robom. Koje veliko zadovoljstvo!
Vi ne vodite računa o Republici Srbiji, vas baš briga. Vas interesuje šta će da kažu oni iz Brisela, da li ste ispunili zadatak. Vi ste projektovani za to da se ti zadaci ovde ostvare.
Zato se ja javljam, zato stalno podsećam građane Republike Srbije da ne pristaju na ovu vrstu politike i na ovu vrstu vlasti koja se sprovodi. Naš pravac nije NATO pakt, zapadnoevropska unija, naš pravac je – u se i u svoje kljuse, i sa svim našim tradicionalnim prijateljima. Hvala što mi niste dali opomenu.

Samo da objasnimo neke stvari. Mnogo lepo zvuči to što ste rekli, samo odakle spoljnotrgovinski deficit? To je bolna tema. Možete da pričate da izvozimo ovamo, onamo, ali zašto spoljnotrgovinski deficit?
Što se tiče „Energoprojekta“, da li znate da je izgubljen jedan spor od 3.600.000 evra u Londonu? Ne znate za to? Da li znate da su propali neki poslovi u inostranstvu zato što postoji krtica, insajder u samom „Energoprojektu“, koji hoće da omalovaži „Energoprojekt“? To je realnost, to su činjenice.
Pozivam male akcionare, gospodina Ćirića ste čuli, on se bori za prava malih akcionara, bori se za to da se „Energoprojekt“ ne rasturi prema onom konceptu kako je neki od Zečevića zamislio, sutra dođite kod gospodina Ćirića, kažite da sam sve pogrešio, gospodin Ćirić ima da bude vaš zastupnik da to bude u skladu sa propisima.
Ako je to efekat ove naše rasprave, ja sam prezadovoljan, gospodine Ćiriću. Ali, ako ste već toliko sposobni, onda rešite pitanje i Aerodroma Beograd, ovog otpuštanja, kupovine kola i nabacivanja ovih poslova (neuporedivo skuplji vozni park nego što može da se kupi, kupovina preko posrednika). Nema razlike između onoga što radi Aerodrom Beograd i onoga što je radio Šarančić sa lokomotivama, samo što je tamo bio voz, a ovamo su putnički automobili i neke druge stvari. Mogli su direktno i oni preko neke zadruge da obezbede.
Poenta moje rasprave jeste: kakav specifičan sastav ljudi vodi našu privredu, dobro smo i živi. Pozovite Miljka Radosavljevića, za njega je posao ovde.

Povodom ovih aktuelnih tema postavljam pitanja predsedniku Vlade i ministru finansija.
I da upozorim javnost da pitanje KiM i pitanje Telekoma nažalost imaju istu sudbinu. Postoji neka veza kada ste spajali ove dve aktuelne teme – i jedno i drugo je na prodaju. I oni koji se sekiraju zbog Telekoma mogu da shvate kako je onima koji se sekiraju zbog KiM, i onima koji se sekiraju zbog KiM je jasno kako je ovima koji pričaju o Telekomu.
Znači, dve najbolje stvari u Srbiji se prodaju. Najbolje preduzeće – nećemo najbolje preduzeće, kaže Mirko Cvetković sa svojom vladom. I onda je sada pitanje samo tehnike, taktike, medija i ostalih stvari kako će to da se prikrije, a svi unapred možemo da pretpostavimo šta će da se desi.
Zašto? Zato što je ova vlast u obavezi da razvija dobrosusedske odnose. To je uslov za evropski put i to što se mi danas nalazimo u raskoraku između Ustava i vitalnih interesa ovog naroda i onoga što je EU i njihovi zahtevi je problem zbog koga je gospodinu Mirku Cvetkoviću izuzetno teško, a on želi da veruje.
Čuli smo jednu ispovest – pregovori su tajni, nama je mnogo teško, 56 puta nam se kaže da su ovi tamo nezavisni, gospođa Tahiri hvali pregovarače kako su vrlo konstruktivni, u smislu – čim ste ušli u pregovore, seli za sto, odluka je već poznata.
Naravno, naša ideja je bila da danas dobijemo izveštaj, da dobijemo najosnovnije informacije da li ova ekipa krši Ustav Republike Srbije. Krše Ustav Republike Srbije. Krše i one zakletve koje su ovde položene. I mi ne znamo ni kako je došlo do promene onoga što je odlučila Narodna skupština, pa je zajednička rezolucija EU i navodno Republike Srbije došla na sednicu Generalne skupštine. I sad se pregovara i pristaje na nezavisnost.
A ova ekipa je pojačana. Tu se nalazi i prvi Srbin koji je bio ministar u onoj vladi. Prvi. I nemojte da se ljutite na ovoga Bojana i ove druge, imaju oni uzora svog. Samo se ti smeškaj, samo se ti smeškaj. Smeškajte se i vi što prodajete Telekom. To su vaši epohalni rezultati. Mi tražimo odgovor na pitanja – kad ćete da prekinete...?

Danas se primenjuje neki drugi poslovnik?

Zašto?

Ja sam postavio pitanje, a oni su negirali ovako, mimikom. Kao što vi meni namigujete, tako su i oni ovako napravili.

Gospođo Čomić, koliko mi imamo vremena kao poslanička grupa?       

Dobro. Ovim amandmanom smo hteli da ukažemo i skrenemo pažnju predlagaču da će slaba vajda biti od ovog zakona jer ukoliko zakon sadrži samo taksativno nabrojane dobre želje ili uvažava interese samo nekih, onda od tog zakona nećemo imati nikakve koristi.
Moram vam skrenuti pažnju da će malu korist imati građani u nekim opštinama gde jedinice lokalne samouprave poveravaju određenu vrstu javnog prevoza privatnicima, ukoliko sa svojim redom vožnje i svojim linijama nisu pokrili celokupnu teritoriju, pa onda imamo situaciju kada je konkurs da oni prijave liniju, a kada treba da se radi, posle 15 dana kažu da im se ne isplati da voze do tog i tog udaljenog sela jer ima jedan ili pet putnika. Onda imamo sela koja gube prevoz dnevno, a neka sela gube prevoz apsolutno, ako mogu tako da kažem. Neka sela su imala jedanput u toku nedelju dana prevoz, a sada više nemaju ni taj prevoz.
Postavlja se pitanje da li ovaj zakon treba da razreši i tu društvenu funkciju koju neko mora da obavlja? Ne očekujemo od auto-prevoznika da sanira sve društvene probleme, ali onaj ko mu poverava neki posao mora da predoči da uzima i odgovarajući rizik. Tako je ranije bilo kada su bila društvena preduzeća koja su se bavila ovim poslom, pa su i najzabačenija sela imale neki svoj prevoz.
Danas privatnika interesuje samo profit, zarada, ništa više drugo. Ne snosi on tu neku društvenu odgovornost. Društvena odgovornost spada na onoga koji poverava vršenje tih poslova na jedinice lokalne samouprave, a šta sve možemo da imamo u jedinicama lokalne samouprave jasno vam je.
Kad je moguće da se kupi odbornik, kada je moguće da se kupi mesto, da se zaposli ko kako hoće itd, onda nije ni čudo što dobar broj sela koja su 20 ili 30 kilometara od opštinskog mesta udaljena nemaju prevoz, a onda kada pogledate ovaj predlog zakona i vidite neka rešenja, onda vidite da ni kombi ne može da ide tamo u organizovanom nekom sistemu.
Da se sada vratim na član 35. Srpska radikalna stranka je tražila da se u tom novom članu 44g stav 2. briše. Tu ste napisali da lice iz stava 1. ovog člana, to je jedino mesto u zakonu gde tako počinje neki stav, a to lice iz stava 1. ovog člana su i privredna društva i sve ono, ali da preskočimo to, da to stavimo na teret Vuku Karadžiću, kaže – ta lica su dužna da izvrše naložene inspekcijske mere.
Zašto se ovo posebno potencira? Zašto to u članu 44g kada već to sve postoji u članu 44a i u članu 44? "Nesmetano vršenje inspekcijskog nadzora i da bez odlaganja omogući uvid u zahtevanu dokumentaciju i podatke itd", pa to se podrazumeva, to mora.
Gde se nalaze inspekcijske mere? Nalaze se u članu 44. i u članu 44a. Pogledajte sada kako to izgleda kod nas kada se u našem pravnom sistemu prave takve gimnastike, gde je nekome palo napamet kako da doskoči nečemu, pa ajde ubaci sve i svašta.
Član 44. počinje rečima da republički inspektor za drumski saobraćaj ima prava i dužnosti. Pa, on nije fizičko lice da ima prava i dužnosti, može da ima samo neka ovlašćenja. On je ovlašćen, a iz reči "ovlašćenje" kod ovlašćenog službenog lica proističe čitav sistem prava i dužnosti.
A onda nastavljate dalje, pa u članu 44a kažete da u vršenju inspekcijskog nadzora republički inspektor za drumski saobraćaj dužan je. Nije on dužan nego je ovlašćen. Nije on dužan banci, nije dužan ženi, nije dužan nikome, nego je ovlašćen da preduzima. Kada on kao ovlašćeno službeno lice za inspekcijski nadzor nešto preduzima, to dobija atribute da država radi. Vi ovde kažete "dužan je" i dodajete reči "ovlašćen je".
Sve su to inspekcijske mere. Međutim, naložene inspekcijske mere imaju neki svoj redosled. Postoji pravo žalbe, znate? Ne možete onda da kažete – dužan je da izvrši bez odlaganja. Mere kod kojih to mora da se uradi bez odlaganja su samo one koje su u funkciji otklanjanja opasnosti po život, zdravlje, bezbednost, ali ovde se ne radi o saobraćajnoj policiji, ovde se radi o inspektoru za drumski saobraćaj koji kontroliše papire, kontroliše status lica koja se tim poslom bave i da li se pridržavaju minimuma propisanog u pogledu statusa tih lica, a ne saobraćajnih znakova itd.
Stvarno se čudim. Recimo, u članu 44a koji je u vezi sa članom 44g, imate u stavu 1. tačka 6) koja kaže – privremeno oduzme vozilo koje je upotrebljeno za izvršenje prekršaja. Ovde ima nekih prekršaja koji mogu da se urade bez vozila, znate?
Vi samo na jednom mestu ovde imate obavezno izricanje mere oduzimanja vozila, ali to je već mera u prekršajnom postupku, a ovde se radi o privremenom oduzimanju kao inspekcijskoj meri. To su dve različite stvari, tako da, kako je to ovde napisano, pa još ako se uzme u obzir ovo iz G - dužan da izvrši inspekcijske mere, onda mu žalba i ne treba. Nemoj da pišeš žalbu, to je ta poruka.
Onda je moguće, prema članu 48, 49. i 50, gde se nalaze privredni prestupi i prekršaji, onda je moguće, recimo, ako imaš zastavicu na kabini kamiona, gde je reklama za tvoju firmu ili žig tvoje firme, da ti neko oduzme kamion, prema ovoj formulaciji kako je ovde napisano.
To je strašno. Zašto se ovakvi propisi prave? Još strašnije je da se AP poverava vršenje inspekcijskog nadzora, ne znam kako vam je to palo na pamet. Slažem se da ste taj posao, kao povereni državni posao, dali jedinicama lokalne samouprave, to se slažem. To ima nekog rezona.
Sada vi pravite neku novu Vladu, neka nova ministarstva. Malo je Pajtiću sve ovo što ima, nego da mu date još neke stvari. Jednostavno, pravi se zakon koji ne predstavlja celinu, a pravi se zakon koji jeste putokaz ili protočni bojler, ali pravi se takođe i zakon u kome postoje neke sive zone, gde može da se natrči i da inspektor za drumski saobraćaj završi posao. Sve po zakonu, a u suštini, da se prikriva neki monopol.
Pošto kod nas vrlo često idu ovu cirkusi, radi javnosti da malo popričamo. Vi ako biste uzeli autobus od Vranja do Beograda, privatno, da ga zakupite morali bi da date otprilike 500 evra u dinarskoj protivvrednosti. Onda, 50 putnika, da im obezbedite 10 sendviča, da im obezbedite kiselu vodu, pivo, i tako 50 hiljada ljudi da skupite vama treba hiljadu autobusa. Neka bude prosečna cena 400 evra, to je 400 hiljada evra. Neko je dao 400 hiljada evra da se u autobusima nalaze siromašni protivnici vlasti, onih koji ne vole EU, ali zbog sendviča ima da skandiraju EU i NATO paktu.
U ovoj državi neko ne vrši kontrolu ko je to platio. Da li Beko, da li Mišković, da li Cane Subotić, da li Đilas, da li ovaj, da li onaj, znate? A, došli sve siromasi, nema za šta kuče da ih ujede. Ništa. Kaže se – žrtve tranzicije. Došli da podrže onoga koji će korak pre da dođe od Borisa Tadića u EU. Sada svi mi treba da štrajkujemo mozgom. Znači, da isključimo mozak i to prihvatimo zdravo za gotovo. A, naši inspektori drumskog saobraćaja imaju odredbu kojom mogu da kontrolišu i to. Da vidim kada ćete to da prekontrolišete.
Sada sam malo uveo ovu temu, da svako od nas razmisli – ko je taj koji će da baci 400 hiljada evra? Samo onaj koji želi da utiče na vlast, da njegovi dođu na vlast, kako on ne bi platio poreze koje je dužan državi.
Gospođo Čomić, nadam se da ćete o tome da obavestite gospodina Mrkonjića. Hvala vam.

Gospođo Čomić, hteo sam da pričam o amandmanu, pošto imam veliko iskustvo, a kad se svi svađaju, vi meni koknete opomenu, pa za svaki slučaj o amandmanu da pričam, jer imam loše iskustvo. Ovo kažem preventivno.
Moram da vas blago ukorim zbog ove današnje rasprave, gospođo Čomić, sve lepo ću posle da ispričam o amandmanu, jer nemoguće je da član DS ide na repliku sa članom DS. To je po Poslovniku zabranjeno.

Nije bilo da u okviru iste poslaničke grupe jedan drugom repliciraju, to nije bilo. Ne može Vuk sa Brankom da ide na repliku, zato što su ista poslanička grupa i pripadaju istoj stranci. Vi ne čitate sajt Narodne skupštine, dotični koji pobeže, on je, po vašem sajtu NS, član SRS.

Dobro, ovo sam vas ubedio, sad idemo dalje.
Šta smo tražili ovim amandmanom? Ovim amandmanom smo tražili, gospođo Čomić, da se prekršajne kazne, odnosno novčana kazna za privredni prestup prilagodi nekom kriterijumu. Znači, 2006. godine je odlučeno da u članu 48. novčana kazna za privredni prestup iz tog člana bude od 100-400 hiljada dinara za pravna lica itd. Molim vas, to je kraj 2006. godine.
Nemoguće je da smo mi od 2006. godine do danas imali inflaciju koja bi bila 300%. Zašto kažem da je nemoguće? Kada uzmete 2006, 2007, 2008, 2009. i 2010. godinu, zvanične podatke o rastu cena na malo, to je još uvek kod nas merilo za inflaciju, videćete da ne može da se dođe do 300%. Ova vlada kao predlagač je pronašla da se to desilo 300%.
Pošto je tamo bilo predviđeno od 100-400 hiljada, sada je Vlada u novom Predlogu zakona rekla, sada je kazna od 300 hiljada do milion dinara. Znači, od 300 hiljada do milion dinara novčana kazna za privredni prestup, a moram da okrenem jednu stranu još, znači, ima 17 slučajeva ili 17 dela privrednog prestupa. Mi smo tražili amandmanom da se to smanji i da novčana kazna bude u rasponu od 200-500 hiljada dinara.
Na šta se pozivamo? Pozivamo se na zvanične podatke državnih organa, da prosto inflacija nije bila tolika, da za ove četiri godine nije se toliko obezvredio taj iznos o kome se radi.
Vlada kaže, njima više odgovara ovako, da mogu da uzmu i da završe posao i neće biti nikakvih problema. Međutim, moram da skrenem pažnju, gospođo Čomić, na jednu stvar, mi smo juče imali zakon o izmenama i dopunama Zakona o finansijskom lizingu.
U tom zakonu smo dobili definiciju simulovanog posla finansijskog lizinga. Znači, kada je nešto klasična simulacija, da bude onako narodski – kupus gleda, meso vadi. To je ta varijanta. Gospođo Čomić, da vas podsetim, i u fudbalu postoji nešto slično, kada centarfor padne u šesnaestercu, a kao da ga on nije udario, nego on simulira penal, on dobija kaznu, žuti karton, crveni karton itd. Kada fudbalski klub namešta utakmicu, ako ga uhvate, kažnjen je, to vam je u Italiji, oduzimaju se bodovi, Juventus ode u drugu ligu itd.
Mi danas živimo u vremenu velikih simulacija. Simulira se nešto, a prikriva se nešto drugo. Moramo da budemo oprezni, pošto je vreme prevara sa gledišta ovih novčanih kazni, jer moguće je da na prvi pogled deluje inspektoru da je neko učinio privredni prestup, pa ukoliko mu se ljuljne ovolika kazna, kod nekih malih koji se bave ovim poslom, to može biti zatvaranje firmi, apsolutno.
Predlažem i pozivam vas, gospodina Mrkonjića i ove u zakonodavstvu Vlade, da je nemoguće da je inflacija bila 300%, pa ste rekli da se iznosi kazni povećavaju za inflaciju, da bi danas te kazne odgovarale onome što je bilo kao početna ideja kada su propisivani privredni prestupi i pratila se inflacija.
To mogu da shvatim. To je opravdani način povećanja novčane kazne. Ovde ne postoji opravdanje za povećanje kazne. Ne ulazim sada u ovu težinu ovih privrednih prestupa. Zašto? Sudija koji bude radio moraće da primeni princip individualizacije i da na bazi toga proceni da li će ići sa minimalnom, sa maksimalnom itd.
Ovako kada se odseče, pa se kaže, 300% dižemo sve, onda se stiče utisak da praktično država misli da putem novčanih kazni od privrednih prestupa treba da zaradi, da postigne ekstrazaradu. To je po meni neprihvatljivo.
Pozivam sve poslanike da kod svih ovih naših propisa koji to povećavaju, imamo to u vidu. Opravdano je ukoliko povećanje prati inflaciju, a ukoliko ide mnogo više od te inflacije, onda mogu kao neki čovek koji se malo razume u ekonomiju da kažem, vi računate za dve godine da neće da se menja ovaj zakon u delu prekršaja i privrednih prestupa, pa ste već ukalkulisali buduću inflaciju. To nikada nije bio kriterijum kada se vrše ove izmene i ovi događaji.
Inače, što se tiče onih uniformi, moram da vam skrenem pažnju. U mnogim situacijama danas kada se nađemo i kad nam se pojavi čovek sa uniformom mi postavljamo pitanje da li je to stvarno uniforma, da li je to stvarno ovlašćeno službeno lice sa uniformom, ili je možda čovek skoknuo do buvljaka, obezbedio to, pa ajde malo honorarno da završi neki posao.
Zato mislim da je tendencija da se sva ova novčana kažnjavanja na licu mesta izbace iz pravnog sistema, da se to jednostavno izbaci iz pravnog sistema, jer ostaje nedoumica, uz sve rizike da se neko sad nalazi na tom mestu, možda se više nikada neće naći itd. Jednostavno tendencija da se izbacuje kažnjavanje na licu mesta.
Još jedna stvar. Eto sad da vam odam jednu tajnu, nije bogzna neka tajna. Putovali ste u inostranstvo pa ste videli kako su neki gradovi rešili taksi prevoz. U nekim gradovima na zadnjoj šoferšajbni nalazi se displej s vremenom još koliko može da vozi. Znači još koliko časova može do završetka njegovog radnog vremena, u skladu sa propisima koje regulišu bezbednost saobraćaja na putevima.
Nema više digne se prst pa se zaustavi taksi. Niko u Parizu neće da vam stane. Onda oznaka, crvena lampica zauzeto. Zelena lampica slobodan, idem po putnika. Bela lampica, isključujem se. Hajde kad već idemo prema Evropi. Nemojte da vas ja učim evropskim standardima. Nemojte aman da vas ja učim. To su elementarne stvari koje treba da se sprovedu kod nas. To je samo jedna od tih ideja. Imam još puno ideja, ali nakostrešila mi se nešto Gordana, pa da prekinem na vreme.