Prikaz govora poslanika

Prikaz govora poslanika <a href="https://otvoreniparlament.rs/poslanik/6951">Dejan Mirović</a>

Govori

Amandman je podnet na član 16. stav 5. Predloga zakona. Radi se o nacionalnom savetu za regionalni razvoj. Ovaj amandman se može povezati s članom 25, gde se ponovo pominje nacionalni koordinator za IPA fond. Ponovo se pojavljuje taj famozni IPA fond, koji je možda i glavni razlog za donošenje ovog zakona.
U prethodnom amandmanu smo videli da se zbog primene Prelaznog trgovinskog sporazuma gubi 260 miliona evra a da nam IPA fond donosi manje od 200 miliona evra godišnje.
Još nepovoljnije poređenje za Vladu i ministra je kada se uporedi spoljnotrgovinski deficit Republike Srbije za 2008. godinu od oko 8 milijardi evra. U tom kontekstu, prema podacima Republičkog zavoda za statistiku, preko 50% spoljnotrgovinske razmene se odvija između EU i Republike Srbije, ona je naš glavni spoljnotrgovinski partner. Kada ovo dovedemo u vezu, dobijaju se ogromne svote novca koje odlaze ka Briselu, koje se mere milijardama evra; istovremeno, samo preko 1% dobijamo pomoć od IPA fonda.
To je realnost, ali ne ona virtuelna koju nam nudi predlagač, kroz probriselsku ideologiju, fraze o nekakvoj sinergiji, koju pominjete u obrazloženju za odbijanje ovog amandmana.
Zato je ovaj zakon potpuno neadekvatan, nepotreban i samo dovodi do povećanja političkih tenzija u državi. Ne verujem da je to bio vaš cilj, ali očigledno da vi to ne vidite, niti vidite njegove negativne efekte, jer se isključivo rukovodite probriselskom ideologijom, a ne ekonomskim podacima i ekonomskim interesima ove zemlje. Zahvaljujem.
Dame i gospodo, amandman je podnet na član 17. stav 5. Dakle, ponovo dolazimo do suštine ovog zakona, koju, izgleda, ministar izbegava, a to je selektivna pomoć koju EU daje Srbiji, dok istovremeno otima od Srbije na milijarde evra. Znači, ovo su čisto ekonomski podaci i nisu plod naše ostrašćenosti, ili neke ideologije koja je suprotna vašoj.
U tom kontekstu, možemo uporediti pogubnost ovih mera selektivne pomoći i s uslovima MMF-a. Kao što znate, upravo će uslovi MMF-a najviše pogoditi siromašne gradove i opštine u Srbiji, a u mnogo manjoj meri Beograd, Novi Sad i ostale gradove koji su u mnogo boljem položaju. Naravno, to će se desiti i sa ovim IPA fondovima, koji su glavni razlog za usvajanje ovog zakona.
U tom kontekstu, otvoreno pitam ministra, da li je IPA fond toliko značajan da treba dovesti do usijanja političke tenzije u zemlji, do očiglednog ugrožavanja teritorijalne celovitosti i političke stabilnosti u zemlji?
Posebno je to nejasno ako imamo u vidu današnju izjavu gospođe, ili gospođice Milke Forcan, jednog od rukovodilaca kompanije "Delta". Kao što znate, ona je izjavila danas da će prihod kompanije "Delta" biti preko tri milijarde evra godišnje.
U tom smislu, nama nije jasno zašto dodatno ne oporezujete ovu kompaniju i ta sredstva koja taj monopolista dobija zbog svog položaja usmerite ka regionalnom razvoju, bez usvajanja ovako teškog i štetnog zakona. Zahvaljujem.
Dame i gospodo, SRS je podnela desetak amandmana na Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o spoljnim poslovima. U ovim amandmanima smo ponovo obratili, kao i u načelnoj raspravi, posebnu pažnju na član 5. Zakona o spoljnim poslovima. Smatramo da je član 5. jedan od najvažnijih u zakonu iz 2007. godine. Na primer, u tom smislu je podnet amandman mr Aleksandra Martinovića.
Takođe, član 1. Predloga zakona o izmenama dopunama Zakona o spoljnim poslovima bolje i preciznije se definiše u odnosu na zakonski tekst i u amandmanu kolege Bojana Mladenovića, kao i u amandmanu kolege Vladana Jeremića i Srete Perića.
Slično tome, precizna definicija se traži amandmanom na član 2. Predloga zakona o izmenama i dopunama Zakona o spoljnim poslovima. Ovaj amandman je podneo kolega Mirko Munjić.
Takođe, član 42. Zakona o spoljnim poslovima iz 2007. godine, ili izmene koje se predviđaju članom 3. Predloga zakona o izmenama i dopunama Zakona o spoljnim poslovima, definišu se amandmanom koji je podnela narodni poslanik Vjerica Radeta. Isti član 42. Zakona o spoljnim poslovima se poboljšava i dorađuje i amandmanom narodnog poslanika Ognjena Mihajlovića.
Gospođa Gordana Pop-Lazić, u svom amandmanu uzima u obzir ekonomsku krizu i rebalans budžeta, kao i neophodnu štednju u javnom sektoru. Slična rešenja se predviđaju u amandmanu kolege Nikole Savića. To su u ovom trenutku veoma značajna pitanja i mi ih ovim amandmanima uzimamo u obzir. Takođe, kolega Dragan Stevanović svojim amandmanom na član 4. Predloga zakona o izmenama i dopunama Zakona o spoljnim poslovima zahteva precizno definisanje pojmova koje koristi predlagač zakona.
Na kraju, dame i gospodo, ali ne manje bitan je i amandman narodnog poslanika Nataše Jovanović na član 6. Predloga zakona o spoljnim poslovima. Ovaj amandman je u skladu sa međunarodnim okolnostima, jer mi smatramo da Ministarstvo spoljnih poslova mora brzo da reaguje povodom sve jačih pritisaka koji se vrše na našu zemlju, posebno u vezi sa priznavanjem tzv. države Kosovo.
Dakle, svi amandmani SRS imaju jasno definisan cilj. Zato ministar, koji nažalost ovde nije prisutan, treba ozbiljno da ih prouči, bez predrasuda i uz pomoć neutralnog, a ne ideološkog pristupa kao što je bio slučaj do sada. Naša namera nije bila da podnosimo amandmane radi sticanja jeftinih političkih poena. Naša namera je bila da u skladu sa srpskim nacionalnim interesima, koji su ugroženi pre svega zbog spoljnopolitičkog pritiska, podnesemo amandmane koji bi unapredili rad Ministarstva spoljnih poslova.
Mi se, kao opozicija, ne radujemo porazima i neuspesima naše diplomatije. Naprotiv, mi smo i u prethodnoj raspravi konstatovali da je spoljnopolitički položaj naše zemlje veoma ozbiljan i komplikovan. U tom kontekstu smatramo da se naša zemlja suočava sa dugoročnom neprihvatljivom političkom strategijom, koju vode pre svega SAD i koja ima za cilj da ugrozi teritorijalnu celovitost Republike Srbije, zatim njen ekonomski sistem, a time i standard naših građana.
U tom smislu ističemo da smo prilikom izrade ovih amandmana na Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o spoljnim poslovima uzeli u obzir načela spoljne politike SAD ili potrebu da im se parira pre svega zbog nasilnog i protivpravnog otimanja KiM.
Na primer, prilikom rada na ovom zakonu uzet je u obzir čuveni tzv. ''Dugački telegram'' američkog diplomate Džordža Kenana, poslat iz Moskve za Vašington 22. februara 1946. godine. Ministar koji nije tu sigurno zna da je ovaj telegram bio osnov za višedecenijsku politiku SAD prema Sovjetskom Savezu i Rusiji.
Naravno, ne tvrdimo u ovom kontekstu da je Srbija jaka i moćna zemlja kao što je to Rusija, ali dugoročna strategija koja se oslanja na načela izneta u ovom čuvenom telegramu se primenjuje i u aktuelnoj diplomatskoj praksi SAD. Ministarstvo spoljnih poslova sigurno zna da je američki diplomata Džordž Kenan proučavao čak tri uzastopna petogodišnja plana Sovjetskog Saveza. On je takođe analizirao mogućnost sovjetskog vojnog pohoda na zapadnu Evropu, kao i privrednu moć i obnovu zemlje nakon nacističke agresije.
Zbog tako studioznog pristupa Henri Kisindžer piše u svojoj ''Diplomatiji'' da je taj ''Telegram'', citiram - jedan od retkih diplomatskih izveštaja koji su izmenili pogled Vašingtona na svet.
Dakle, zbog značaja tog dokumenta, ''Telegrama'', mi smo smatrali da svaka spoljna politika, pa i ona koju vodi tako mala zemlja kao što je Srbija, treba da uzme u obzir osnovna načela američke spoljne politike.
Uostalom, taj ''Telegram'' je odavno ušao u proceduru Stejt departmenta. Još 1. aprila 1946. godine je podnet na razmatranje jednom mešovitom komitetu u formi memoranduma. Sam autor, tadašnji diplomata u ambasadi SAD u Moskvi, već je 1947. godine postao šef odeljenja za planiranje politike pri Stejt departmentu. Inače, kasnije je bio i ambasador u SFRJ.
U tom kontekstu i u skladu sa spoljnopolitičkim okolnostima u kojima se nalazi naša zemlja, važno je istaći i sledeće. Politika SAD zasnovana na ovim načelima ide i do najsitnijih detalja. To pokazuje i činjenica da je Kenanov ''Telegram'' sadržao analizu ruske istorije, čak i mentaliteta ruskog naroda.
Takođe, u tom dokumentu se preporučuje višedecenijska strategijska politika, jer tadašnje probleme između Moskve i Vašingtona nije izazvao nekakav razdor ili nedostatak komunikacije, već se radilo, kao i uvek u istoriji diplomatskih odnosa, o suprotnim interesima.
U tom smislu, ova načela se mogu primeniti u našim aktuelnim odnosima sa SAD. Ako u Ministarstvu spoljnih poslova smatraju da će jedna poseta američkog potpredsednika Bajdena izmeniti dugoročne interese SAD u vezi sa Srbijom, onda u tom resoru Vlade Srbije ne rade profesionalni, već, blago rečeno, naivni ljudi.
Interesantno je isto da Džordž Kenan u svom ''Telegramu'', koji je osnov, kao što smo izneli, moderne američke diplomatije, tvrdi da su sovjetski i američki ciljevi potpuno suprotni i da ih nikakvo američko, doslovno citiram - ulagivanje neće promeniti.
Zato Sjedinjene Američke Države, kao što je već navedeno, moraju da se pripreme za dugu borbu. Mi smo od takvih realnih činjenica pošli prilikom izrade amandmana, ali i za vreme načelne rasprave. To je realnost u našim odnosima sa SAD.
Sličan savet Republici Srbiji, Ministarstvu spoljnih poslova, daje i gospodin Karpenter iz Kejto instituta u Vašingtonu. On u izjavi za sajt Bi-Bi-Sija na srpskom jeziku, datoj 19.5.2005. godine, dakle pre četiri godine i pre nelegalnog proglašenja tzv. države Kosovo, poručuje, citiram - čak i da Srbija postane uzorna kapitalistička demokratija sa svojim Džefersonom, Amerika neće promeniti svoj stav prema Kosovu. Ta politika neće biti promenjena, bez obzira šta Srbija uradila.
Ili, dame i gospodo, ako reči američkog eksperta prilagodimo aktuelnoj praksi koja vlada u odnosima između Beograda i Vašingtona, moglo bi se zaključiti sledeće. Čak i ako srpske vlasti pristanu da se u Srbiji uvede otvoreni protektorat, na primer kao što je onaj u Bosni ili na Kosovu, ili da naše vlasti odluče da predaju „Telekom“, EPS, Komercijalnu banku MMF-u, tačnije SAD, zarad vraćanja spoljnog duga, politika SAD prema Kosovu se neće promeniti ni za jedan milimetar.
Od slične pretpostavke pri izradi naših amandmana polazimo i kada se radi o pitanju koje je potencirao tako dugo očekivani gost Džozef Bajden prilikom posete Beogradu. To je pitanje ulaska Srbije u NATO. Bajden je izjavio 20. maja, prilikom posete Beogradu sledeće: Nosim jasnu poruku da SAD želi da produbi saradnju sa Srbijom i da Srbija bude uspešna članica evroatlantske zajednice.
Kada ovu rečenicu očistimo od fraza i kada dešifrujemo izraz evroatlantska integracija, jasno je da je Bajden govorio o Severnoatlantskom paktu, tačnije NATO-u.
U tom smislu postavlja se više nego aktuelno pitanje – šta bi Srbija dobila kada bi ušla u NATO? Naravno, čak i oni koji se zalažu za ulazak u ovu antirusku organizaciju ne spore da bi nam ulazak u NATO doneo više troškova nego koristi.
Dakle, kao argument za prihvatanje Bajdenovog stava ostaje samo fraza da ćemo, ako uđemo u NATO, sačuvati KiM u okviru Srbije. Međutim, ni ova fraza se ne zasniva na čvrstim osnovama. Sledeći primer to pokazuje. Dvadesetog juna 1974. godine Turska je izvršila invaziju na Kipar. Tom prilikom je proterano 200.000 Grka na jug ostrva, a turske snage su započele okupaciju severnog dela ostrva, koja traje do dan-danas.
Međutim, kada su turske snage izvršile invaziju na Kipar, Grčka je već bila članica ovde tako glorifikovanog NATO-a. Na njenoj teritoriji su već postojale američke vojne baze. Takođe, na vlasti u Atini je bila vojna hunta, za koju poznati britanski istoričar Ričard Klog piše u svojoj knjizi sledeće: Mnogi Grci su verovali da je američka administracija imala presudnu ulogu u uspostavljanju diktature vojne hunte. Jedan od retkih inostranih zvaničnika koji su posetili Grčku tokom tih sedam godina svojevrsnog izopštenja na međunarodnom planu bio je i potpredsednik SAD Spiro Egnju, inače sin grčkog doseljenika. Takođe, hunta je vodila računa da ničim ne izaziva američke pokrovitelje i da verno izvršava svoje obaveze prema NATO.
Dame i gospodo, u ovom kontekstu poređenja sa situacijom oko Kipra opšte je poznato da je uz američku pomoć hunta ugušila demokratiju u Grčkoj i sve patriotske snage, i da se posledice vlasti tog proameričkog režima još uvek osećaju u Grčkoj. Dovoljno je samo pomenuti masakr studenata u zgradi atinske politehničke akademije u novembru 1973. godine i biće vam jasno na šta mislim.
Dakle, iz prethodno iznetog proizlazi da ni članstvo u NATO-u, ni stacioniranje vojnih baza, ni bespogovorno izvršavanje svih naloga SAD u spoljnoj i unutrašnjoj politici, ni poseta američkog potpredsednika koji je, za razliku od Bajdena, bio grčkog porekla, nisu pomogle Grčkoj u odbrani Kipra. Štaviše, Amerikanci nisu Grčku ni obavestili da će Turska napasti Kipar iako su to znali, tačnije Ankara je tražila dopuštenje od Vašingtona za takvu akciju.
Takođe, kao što smo već naveli, od 1974. godine do danas taj problem nije rešen. Dvesta hiljada izbeglica nije vraćeno u svoje domove na severu Kipra, iako su u međuvremenu i Grčka i Kipar postale članice EU, a Turska nije. Dakle, to su realnosti u međunarodnim odnosima koje se ne mogu sakriti nikakvim frazama o NATO i EU kao spasonosnom rešenju za ovu zemlju. To je realnost koja nam govori da se spoljnopolitički položaj jedne male zemlje koja se kreće u zadatim okvirima američke spoljne politike decenijama ne može promeniti ma šta da vlast zemlje uradi u tom trenutku.
To je realnost koja se može promeniti samo saradnjom sa silom koja ne zavisi od SAD i koja može, to treba otvoreno reći, da joj se suprotstavi na svakom planu. Tačnije, saradnjom sa državom koju SAD najviše poštuje iako im se interesi ne poklapaju već nekoliko decenija, a to je Ruska Federacija.
Do takvog zaključka nas dovodi činjenica je upravo ova država uložila veto u Savetu bezbednosti 2004. godine i tako sprečila usvajanje nepovoljnog plana, koji su forsirali SAD i Britanija, o ponovnom ujedinjenju Kipra, plana koji je bio toliko nepovoljan za Grke da je predviđao ostanak 40.000 turskih vojnika na tom ostrvu ili legalizovanje proterivanja 200.000 kiparskih Grka.
Dame i gospodo, amandmani SRS imaju za cilj i smanjenje javne potrošnje, ali u onom racionalnom, a ne u populističkom smislu. U tom smislu, našim amandmanima predlažemo tačnije i korektnije definicije od onih koje se koriste u Predlogu zakona ili kraće rokove jer smatramo da je zakon iz 2007. godine donet pre dovoljno vremena i da je nadležno ministarstvo imalo prostora da primeni dovoljan broj podzakonskih akata.
Dakle, svi naši amandmani su usmereni ka efikasnijem radu Ministarstva spoljnih poslova. U tom smislu, nama je prosto neshvatljivo da ministar dozvoljava da mu neko iz drugog ministarstva, konkretno iz Ministarstva ekonomije, određuje koga će zaposliti u našim diplomatsko-konzularnim predstavništvima.
Ovo je posebno neshvatljivo ako se ima u vidu da pre dva meseca na konkursu za tzv. ekonomskog atašea niko nije izabran iz državne uprave i da se ovih dana, kada se inače toliko govori o štednji, ponavlja konkurs i objavljuje u našim medijima, sa razlikom da je dozvoljeno da se za ova osetljiva i značajna mesta u diplomatsko-konzularnim predstavništvima biraju i kadrovi koji ne rade u državnoj upravi.
U tom smislu nama nije jasno kome će odgovarati ti ljudi kada i ako se zaposle u 28 predviđenih gradova širom planete. Da li će za svoj rad odgovarati Ministarstvu ekonomije, Ministarstvu spoljnih poslova ili ambasadoru u određenoj zemlji gde će raditi, ili će svi imati pravo da im naređuju. Ako bude tako, možemo samo da pretpostavimo do kakvih problema može doći u praksi.
Smatramo da je bilo bolje rešenje da je Ministarstvo spoljnih poslova (Predsedavajući: Vreme, gospodine Miroviću.) u skladu sa našim ekonomskim, ali i nacionalnim interesima, određuje ljude koji će obavljati ove dužnosti u ambasadama.
Takođe, dame i gospodo, potpuno je neshvatljiv i kriterijum koji je primenjen kada se govori o našim realnim ekonomskim interesima, zasnovanim na spoljnotrgovinskoj saradnji u ovom slučaju. Onda bi bilo logično da je za Rusiju predviđen isti broj kadrova kao za Nemačku.
Upravo ekonomski podaci to pokazuju. Prema Republičkom zavodu za statistiku za period januar-mart 2009. godine, iz Ruske Federacije smo uvezli robu u vrednosti od 560 miliona dolara, a iz Nemačke u vrednosti od 400 miliona dolara.
Međutim, ovim rešenjima je predviđeno da u Nemačku bude poslato tri puta više kadrova nego u Rusku Federaciju. Opravdanje za ovakav kriterijum ne može biti ni naša brojna dijaspora u Nemačkoj, jer ekonomski atašei neće raditi na unapređivanju kulturnih veza, izdavanju viza i slično, već, pre svega, to je jasno, na jačanju ekonomskih veza.
Isti zaključak se nameće kada se uzme u obzir da se u Rusku Federaciju šalje isti broj ekonomskih atašea kao i u zemlje koje su nam mnogo manji ekonomski partneri i sa kojima imamo nekoliko puta manju spoljnotrgovinsku saradnju, npr. sa Britanijom i SAD.
Ovo se, dame i gospodo, može protumačiti samo kao još jedan primer neotitoizma i potcenjivanja Rusije koji je prisutan u našoj vlasti ili primene dogmatsko ideološke politike, probriselske dogme, koja ne uvažava realnost i ekonomske interese Republike Srbije.
Na kraju, ne samo zbog aktuelne posete Francuskoj ministra spoljnih poslova i predsednika Republike, već i zbog prethodno iznetih podataka, treba se podsetiti reči De Gola o Četvrtoj francuskoj republici. On je tada upozorio da je tadašnji režim, Četvrte republike, napustio pozicije Francuske samo da bi sastavio kraj sa krajem i da je pristajao na katastrofalnu potčinjenost koja je dovela Francusku u tom trenutku u situaciju da njenim spoljnim poslovima rukovodi Dals, a finansijama takođe Amerikanci.
Zato je tadašnja Četvrta republika bila, po De Golu, citiram - bolesni čovek Evrope. Zahvaljujem.
Dame i gospodo, amandman narodnog poslanika Gordane Pop-Lazić je podnet na član 3. Predloga zakona o izmenama i dopunama Zakona o spoljnim poslovima. Dakle, amandman je u vezi sa izmenama člana 42. Zakona o spoljnim poslovima iz 2007. godine.
Očigledno je da je predlagač zakona najviše pažnje posvetio izmenama člana 5. Zakona o spoljnim poslovima kao i člana 42. istog zakona. Naime, članom 5. se određuju poslovi Ministarstva i u njemu ima preko 10 tačaka.
Član 42. je jedna vrsta nastavka ili dopune člana 5, jer on ima naslov: Posebne mere za unapređenje diplomatskog kadra. Takođe, član 42. se primenjuje, kako i piše u tekstu zakona, u izuzetnim slučajevima.
U tom kontekstu, svrha ovog amandmana je ukazivanje na nelogičnosti koje, nažalost, nisu karakteristične samo za Ministarstvo spoljnih poslova. Dok čitava državna administracija, predstavnici vlasti od Vlade do predsednika Republike, neprestano govore o štednji i gde se ide toliko daleko da se govori o takvim stvarima kao što su zatvaranje prozora, rad električnih uređaja i slično, istovremeno vlast ne štedi na bitnim državnim i strateškim rashodima. Dakle, o onima koji se iskazuju stotinama miliona evra.
Kada u praksi imate ovako apsurdnu situaciju, onda nema nikakvog smisla na štednju pozivati građane, kada sama država ne štedi.
Smatramo da ozbiljna država mora da obezbedi, pre svega, sigurnost svojim građanima. Tek posle toga su, na drugom mestu, zaposleni u državnoj upravi, a na trećem mestu su oni ljudi koji se zapošljavaju u izuzetnim okolnostima, upravo oni o kojima se govori u članu 42. Zakona o spoljnim poslovima. To su prioriteti za SRS. To je i redosled koji treba da sledi svaka ozbiljna država.
Dakle, treba istaći, pošto je ovde bilo dosta nejasnoća u vezi s ovim amandmanom, da se mi ne zalažemo ovim amandmanom da se ukine država ili da se ona svede na prosjački štap, niti njene institucije kao što je Ministarstvo spoljnih poslova, već upravo suprotno od onoga za šta se zalaže MMF sve zarad plaćanja spoljnog duga Republike Srbije.
Nažalost, dame i gospodo, aktuelno državno rukovodstvo kao da nema hrabrosti da se suoči sa ovakvim problemima. Sledeći primer to jasno pokazuje.
U načelnoj raspravi od pre nekoliko dana mi iz SRS smo kritikovali ministra, koji sada nije tu, zbog toga što je dozvolio da se rebalansom njegovo ministarstvo svede na 20% manje sredstava u odnosu na budžet usvojen u decembru 2008. godine.
Predložili smo tada da se ta sredstva, za koja smo duboko ubeđeni da su potrebna Ministarstvu spoljnih poslova za normalno funkcionisanje, obezbede ne dodatnim oporezivanje građana, ili povećanjem PDV, za šta se zalaže MMF i njegovi sledbenici u sadašnjoj vladi i Narodnoj banci Srbije, već socijalno pravednim oporezivanjem najbogatijih trgovačkih monopolista, kao što je kompanija "Delta".
Dakle, ako treba da biramo između normalnog funkcionisanja Ministarstva spoljnih poslova, i to u trenutku kada se zbog politike SAD forsiraju nova priznanja nezavisnosti tzv. Kosova, i oporezivanja trgovačkih monopolista kao što je kompanija „Delta“, čiji je, po javnom priznanju pi-ara te kompanije i direktora marketinga datom za jedan naš dnevni list 30. aprila 2009. godine, ''planirani prihod od prodaje pre izbijanja krize za 2009. godinu bio 3,4 milijarde evra'' (mislimo da ta cifra u novoj situaciji neće biti manja od 3 milijarde evra), ''na zarade u kompaniji „Delta“ godišnje odlazi oko 210 miliona evra, a državi poreze i doprinose plaćaju nešto manje od 200 miliona evra“, u tom kontekstu, mi iz SRS nemamo nikakvu dilemu.
Zalažemo se za dodatno oporezivanje kompanije „Delta“ zato što, kada oduzmemo iznos poreza i zarada zaposlenih u kompaniji „Delta“, privatniku koji je vlasnik te kompanije ostaje na raspolaganju skoro neverovatna cifra od preko 2 milijarde evra godišnje. Na ovaj način, ako bi se primenio naš predlog o dodatnom oporezivanju, omogućilo bi se normalno funkcionisanje države, a zatim i poboljšanje socijalnog statusa naših građana, pa i onih koji rade u Ministarstvu spoljnih poslova. Međutim, pošto država nema hrabrosti da uvede pravedno oporezivanje, mi smo prinuđeni da podnosimo amandmane koji makar donekle mogu da poboljšaju situaciju u državnom budžetu.
Nažalost, umesto da država, u situaciji kada je ekonomska kriza zahvatila sve slojeve našeg društva i kada nema sredstava za održavanje makar minimalnog standarda naših građana, a kamoli za normalno funkcionisanje tako važnog ministarstva kao što je ono koje je nadležno za spoljnu politiku, dodatno oporezuje monopolističku kompaniju „Delta“, dešavaju se potpuno suprotni procesi.
Na primer, dame i gospodo, na večeri priređenoj povodom posete Džozefa Bajdena, jedan od uvaženih gostiju je bio upravo i vlasnik kompanije „Delta“.
Ova činjenica pokazuje pravi odnos snaga u našoj državi. Ona, takođe, pokazuje našim građanima da je upravo SAD taj koji štiti oligarhe u našoj državi, a naši građani su snosili konsekvence zbog posete Bajdena, kao gospodin Ljubičić Rade i Željko Majranov iz jedne patriotske organizacije. Pokazuje i da službenici u tako važnim ministarstvima kao što je Ministarstvo spoljnih poslova ne mogu da se nadaju boljem standardu i boljim uslovima za rad dok je ovakvo stanje u našoj državi.
Takođe, dame i gospodo, ovim amandmanom podnetim na član 3. se pokreće pitanje uštede u javnom sektoru, ali SRS ističe da se amandmanom traži racionalna ušteda i da to nije antidržavno i antinacionalno lihvarsko uslovljavanje ili, u suštini, jedan nehumani proces koji ne vodi računa o interesima naših građana.
Tačnije, taj lihvarski proces u dugoročnom smislu ima samo jedan cilj, a to je uništavanje razvojnih i drugih potencijala ovog društva i ove države. Njega u našoj zemlji, a to treba jasno i otvoreno reći, propagira i zahteva MMF.
Sledeći primeri pokazuju razliku između našeg amandmana i naše koncepcije štednje i lihvarskih uslova MMF-a, koji lažno pokušavaju da se predstave našoj javnosti kao neka vrsta štednje.
Na primer, dame i gospodo, MMF traži od Srbije zamrzavanje plata i penzija. U praksi će to dovesti do pada plata i penzija zbog stope inflacije. Takođe, manje davanja opštinama u Srbiji u vrednosti od oko 160 miliona evra dovešće do još većih socijalnih problema u najsiromašnijim opštinama u Srbiji, koje zavise od budžeta Republike Srbije. Najbogatiji gradovi, kao što su Beograd i Novi Sad, ovo će manje osetiti, ali gradovi i opštine kao što su Vranje, Prokuplje, Kuršumlija i drugi će imati velike probleme.
Smanjenje troškova za 40% budžetskih korisnika sa sopstvenim prihodima u vrednosti od oko 120 miliona evra direktno će pogoditi i tako važne oblasti kao što je obrazovanje. Na primer, u tom kontekstu, rektor Univerziteta u Beogradu gospodin Branko Kovačević je izjavio: „Izgubićemo sve projekte, preživljavamo zahvaljujući svojim prihodima od kojih plaćamo materijalne troškove. U takvoj situaciji ne možemo da zadržimo dobre profesore, jer nemamo čime da ih platimo“.
Oduzimanje oko 43 miliona evra od Republičkog zavoda za zdravstveno osiguranje će značiti u praksi da iz budžeta neće biti izdvojena sredstva za ugroženo stanovništvo ili one koji imaju primanja ispod minimalnih (izbeglice, nezaposleni) jer, po zakonu, njihovo zdravstveno osiguranje plaća upravo država. U tom kontekstu, direktor Republičkog zavoda za zdravstveno osiguranje je ovim povodom izjavila: „Imaćemo tešku godinu i racionalizaciju potrošnje gde god je to moguće.“
Dakle, dame i gospodo, jasno je da će ove mere koje zahteva MMF neminovno dovesti do urušavanja srpske ekonomije, ali i društva u celini. Zato se logika MMF-a, koja se, navodno, krije iza pojma štednje, može svesti na sledeće – što dugoročno bude slabija srpska ekonomija i država, njoj će više u narednim godinama trebati stranih kredita.
Naravno, od ovog dugoročnog procesa ekonomskog izrabljivanja Srbije kao neokolonije neće imati koristi samo MMF, već i druge organizacije s njim povezane, pre svega EU, Svetska banka, Evropska investiciona banka, Evropska razvojna banka i zapadne banke i monopolisti koji rade na teritoriji Srbije. Oni će godinama naplaćivati kamate i dugove za koje će raditi cela Srbija. U tom smislu će Srbija biti sve siromašnija, a EU, zapadne banke i MMF sve bogatiji.
Dakle, u sklopu našeg amandmana mi smo morali da razjasnimo ove pojmove, jer je naš amandman potpuno suprotan u odnosu na prethodno navedena uslovljavanja MMF-a i povezanih organizacija. Mi se u sklopu našeg amandmana zalažemo za istinsku štednju, a ne za urušavanje države zarad ostvarivanja neokolonijalnih ciljeva poverilaca.
U tom kontekstu treba posmatrati rešavanje statusa tzv. Kosova u MMF-u. Ministarstvo spoljnih poslova mora da se suoči sa ovim problemom, posebno zato što smo i u uvodnom izlaganju naveli da je Ministarstvo spoljnih poslova prepustili delove svojih ingerencija Ministarstvu ekonomije.
U ovom slučaju, i u tom smislu se zalažemo i u našim amandmanima, treba postupiti upravo na suprotan način. Ministarstvo spoljnih poslova mora jasno da iznese svoj stav povodom odobrenog članstva tzv. Kosova u MMF-u.
Drugi delovi Vlade: Ministarstvo ekonomije, Ministarstvo finansija, Ministarstvo trgovine, guverner Narodne banke, koji se, inače, selektivno pojavljuje kao državni činovnik prilikom zaduživanja Srbije kod MMF-a ili, sa druge strane, kao nekakav nezavisni analitičar i posmatrač koji ne želi da preuzme odgovornost kada se radi o smanjivanju plata u državnom sektoru, moraju, u ovom slučaju, da usaglase svoju delatnost sa Ministarstvom spoljnih poslova.
U čemu je suština ovog problema sa članstvom tzv. Kosova u MMF-u, koje nam nanosi ogromnu političku i ekonomsku štetu? Očigledno je da, kao i u slučaju neuspele inicijative za kolektivno priznanje Kosova na Konferenciji u Damasku, iza prijema Kosova u MMF, to je valjda svima jasno, stoje upravo SAD.
Uostalom, to je priznao i dugo očekivani gost Džozef Bajden 22. maja 2009. godine u Prištini, kada je izjavio: „Prijem Kosova u MMF je još jedan dokaz da međunarodna zajednica prihvata realnost nezavisnog Kosova“.
Bajden je tada otvoreno priznao i da SAD podstiče i druge države da priznaju nezavisnost tzv. Kosova, što je, složićete se, neverovatna drskost i postupak koji je skoro nezapamćen u međunarodnoj diplomatiji. Daću vam primer Abhazije i Južne Osetije, gde se Ruska Federacija upravo zaustavila na priznanju Južne Osetije i Abhazije iako je, za razliku od SAD, u tom ratu bila prinuđena da se brani od napada, i nije nastavila, za razliku od SAD, da lobira i ucenjuje druge države, kao što to radi SAD u slučaju priznanja tzv. Kosova.
Međutim, povodom ovog veoma važnog pitanja, prijema Kosova u MMF, radi se, pre svega, o direktnoj šteti koju Srbija trpi zbog ovako dvostrukih i primitivnih standarda SAD. Ta ekonomska šteta, o kojoj upravo pričamo u našim amandmanima, dolazi od SAD i upravo je neuporediva sa onom koju mi pokušavamo da sprečimo našim amandmanom na član 3. Predloga zakona o izmenama i dopunama Zakona o spoljnim poslovima.
Sledeći podaci to pokazuju. Prema NBS, dug lažne države Kosovo koji Srbija plaća iznosi 1.110.000.000 dolara. To je suma koja je preko dvadeset puta veća od ukupnih sredstava predviđenih za Ministarstvo spoljnih poslova rebalansom budžeta. S druge strane, samo u periodu od 2002. do 2009. godine Srbija je platila na ime ovog duga fantomske države Kosovo 427 miliona dolara. To je, takođe, ogromna suma, koja je nekoliko puta veća od one kojom raspolaže Ministarstvo spoljnih poslova i sva DKP Republike Srbije u inostranstvu o kojima mi danas raspravljamo u našim amandmanima.
Dakle, dame i gospodo, Srbija i njeni građani u praksi finansiraju nezavisnost lažne države Kosovo, a ta tvorevina istovremeno proteruje Srbe i otima oko 15% teritorije naše države. Kada se iznese ovaj argument, da Srbija preko plaćanja duga tzv. Kosova u suštini finansira ovu lažnu tvorevinu, onda se kao po komandi iznosi fraza kako Srbija u slučaju odustanka od plaćanja duga lažne države Kosovo odustaje i od diplomatske borbe za svoju južnu pokrajinu. Ili da bi se, ako bi se obustavilo plaćanje duga ili finansiranje te lažne tvorevine, priznalo na posredan način da ta lažna država postoji. Ova fraza bi možda imala i osnova, da tzv. Kosovo nije nedavno primljeno u MMF.
Posle učlanjenja tzv. Kosova u MMF Srbija je bila dužna da preispita svoju politiku prema plaćanju ovog duga ali i svoju celokupnu politiku prema MMF-u. Izbegavanjem ovog problema od strane Ministarstva spoljnih poslova, koje je očigledno prihvatilo štetnu politiku ekonomskog dela Vlade i NBS, dela Vlade koji potpuno nekritički sledi sve što MMF zahteva od Srbije, nanelo je veliku štetu našoj zemlji, i to treba jasno reći, ali i našoj diplomatiji i našim građanima koji u praksi finansiraju lažnu državu Kosovo na teritoriji Republike Srbije.
Posebno je neshvatljivo ovakvo ponašanje Ministarstva spoljnih poslova ako se ima u vidu da je članstvo tzv. Kosova u MMF u suštini politička provokacija SAD slično kao i poseta Džozefa Bajdena. Dakle, postojao je način da se izbegnu dve krajnosti. Jedna krajnost je priznanje postojanja lažne države putem definitivnog odricanja od plaćanja tog duga. Druga krajnost je plaćanje duga MMF-u koji je primio Kosovo u svoje članstvo.
Ministarstvo spoljnih poslova je u okviru ove dve krajnosti bilo dužno da nađe prihvatljivo rešenje sa kojim bi morali da se saglase i oni delovi Vlade koji slepo slede svaku odluku MMF-a. Na primer, pitanje plaćanja duga se moglo usloviti pitanjem članstva tzv. Kosova u MMF-u. Tako bi, dame i gospodo, postupila svaka ozbiljna vlast. To je ozbiljna i promišljena spoljna politika koja automatski donosi ogromnu uštedu građanima Srbije, ali i očuvanje nacionalnog dostojanstva, što nije manje važno. Ali, ponovo kao da nije bilo dovoljno hrabrosti u Ministarstvu spoljnih poslova da se ovakvo kompromisno rešenje utvrdi kao načelo naše spoljne politike.
Zato je, dame i gospodo, Republika Srbija došla u najgori mogući položaj, u onu drugu krajnost o kojoj govorim. Republika Srbija plaća dug tzv. Kosova iako je ta tvorevina primljena u MMF, iako to u suštini nije ekonomsko već političko pitanje.
U tom kontekstu citiraću profesora Borisa Begovića, koji ni u kom slučaju nije blizak SRS. On je bio član tima u vreme pregovora o statusu KiM. Ipak, on je jasno izneo pre nekoliko nedelja za jedan naš dnevni list da bi prijem tzv. Kosova u MMF značilo samo "demonstraciju sile i da bi bio besmislen i paradoksalan sa ekonomske tačke gledišta" jer, kao što navodi profesor Begović, "lažna tvorevina Kosovo koristi evro, a Fond daje finansijsku podršku nacionalnoj valuti. Tako bi se došlo u paradoksalnu situaciju da kada MMF sklopi stend-baj aranžman sa Kosovom, onda novcem pomaže Evropsku centralnu banku, a ne kosovske finansijske institucije. Dakle, reč je o političkom, a ne o ekonomskom potezu''.
Profesor Begović ističe i da se radi o presedanu, da jedna tvorevina koja nije član UN postane član MMF. Takav presedan se retko primenjivao. Poznat je, ipak, primer Zapadne Nemačke. U tom realnom, a ne u virtuelnom i dogmatskom smislu koji se pojavljuje u našoj javnosti i vlasti, postavljaju se i sledeća pitanja, na koje odgovor mora da da Ministarstvo spoljnih poslova.
Da li će naši predstavnici npr. u istom sastavu kao što su bili na godišnjoj skupštini MMF-a i Svetske banke u aprilu ove godine, dakle guverner i dva potpredsednika Vlade, prisustvovati narednim sličnim skupovima MMF-a i Svetske banke kada na njime bude, a to je sad već izvesno, učestvovala i delegacija tzv. Kosova?
Ili, ako delegacija iz Srbije ne bude prisustvovala, onda neće moći da se ugovaraju dalja zaduživanja Republike Srbije, što inače mi iz SRS svesrdno pozdravljamo.
Vlast koja, s druge strane, vidi rešenje svih problema u tom bezglavom zaduživanju, iako svi ekonomski podaci pokazuju suprotno, svakako će podržati taj proces.
S druge strane, postavlja se i pitanje - ako delegacija Republike Srbije bude prisustvovala tim skupovima MMF-a i Svetske banke zajedno sa delegacijom tzv. Kosova, onda će u suštini vlasti početi da primenjuju plan predstavnika EU Volfganga Išingera. U Ministarstvu spoljnih poslova sigurno znaju da je taj plan prezentiran krajem 2007. godine i u suštini je identičan onome koji se primenjivao između Zapadne i Istočne Nemačke 1973. godine.
Zato je i realno ono poređenje sa Zapadnom Nemačkom i njenim statusom u MMF.
Taj Išingerov plan se zasniva na tzv. dobrosusedskim odnosima između dve Nemačke, a u našem slučaju to bi bili odnosi između lažne države Kosovo i Republike Srbije.
U nešto prikrivenijem vidu se takav plan nalazi i u toliko glorifikovanom Sporazumu o stabilizaciji i pridruživanju, tačnije u čl. 10, 14 …
Dakle, taj Išingerov plan se u nešto prikrivenijem vidu nalazi i u toliko glorifikovanom SSP,  tačnije u čl. 10, 14, 15, 16. i 88.
Dakle, dame i gospodo, kada analiziramo prethodno pomenute događaje oko učlanjenja tzv. Kosova, dolazimo do zaključka da u našoj praksi primena ovog plana izgleda kao posledica primene dugoročne strategije SAD o kojoj smo govorili u prethodnom izlaganju, čija načela je utvrdio Džordž Kenan u dokumentu o kojem smo govorili upravo u prethodnom izlaganju.
To je ta strategija za koju Ministarstvo spoljnih poslova, a očigledno ni Vlada, nemaju nikakav dugoročni odgovor.
Protiv te strategije u diplomatskom smislu Srbija se može boriti samo uz diplomatsku pomoć Rusije, što je najbolje demonstrirano na skupu Organizacije islamske konferencije u Damasku održanom pre nekoliko dana, kada je upravo prisustvo ruskog ministra spoljnih poslova Sergeja Lavrova bilo ključno za blokiranje novog talasa priznavanja nezavisnosti Kosova iniciranog od strane SAD. Mada mi, naravno, u ovom slučaju ne sporimo zalaganje i trud ministra Jeremića iako on, i to treba istaći, za razliku od gospodina Lavrova nije ni bio u Damasku za vreme zasedanja.
U svakom slučaju, amandman SRS podnet na član 3. Predloga zakona o izmenama Zakona o spoljnim poslovima treba prihvatiti. Taj amandman treba prihvatiti iako je on iznuđen, to moram otvoreno reći, nezavidnim ekonomskim stanjem u kome se našla naša država. Stanjem koje je posledica pogrešne državne i spoljne politike, politike koja ne razume realnost u kojoj se nalazi danas Republika Srbija. A ta realnost nam pokazuje da SAD na osnovu svoje dugoročne strategije preduzima sve, ponavljam sve, na razgradnji teritorijalne celovitosti Republike Srbije i urušavanju, samim tim, ekonomskog sistema, a time i standarda naših građana.
Dok se ova realnost ne razume, i dok se Srbija ne poveže u diplomatskom i svakom drugom smislu sa moćnim saveznikom koji to može sprečiti diplomatskim i ekonomskim sredstvima, dešavaće se takvi spoljnopolitički i ekonomski neuspesi kao što je prijem tzv. Kosova u MMF. Zahvaljujem.
Dame i gospodo, ovaj amandman je veoma važan jer se radi o skraćivanju rokova za reagovanje Ministarstva spoljnih poslova. Rok koji gospođica Nataša Jovanović traži je 30 dana. U tom smislu je i ovaj amandman, u širem kontekstu, zasnovan na sledećim činjenicama i pokušaću u ovom kratkom vremenu koje je ostalo za našu poslaničku grupu da obrazložim kontekst ovog amandmana.
Smatramo da postoji usaglašenost spoljne politike SAD i Britanije na Bliskom istoku i Balkanu. Od te činjenice polazimo. Ta činjenica pokazuje i zašto SAD nikada neće odustati od forsiranja nezavisnosti lažne države Kosovo ma šta Srbija uradila i ma ko bio na vlasti u našoj zemlji.
Na primer, u izjavi od 23. maja 2009. godine, kada je pozvao članice Organizacije islamske konferencije da priznaju tzv. nezavisno Kosovo, Dejvid Miliband, ministar spoljnih poslova Velike Britanije, objasnio je i širi kontekst svojih reči: "Britanija snažno podržava bliske političke odnose između muslimanskih i zapadnih zemalja. Zato je potrebna dublja saradnja između Zapada i muslimanskih zemalja kada je reč o Kosovu".
Mi smatramo da su uzroci za takav stav SAD i njihovog satelita Velike Britanije sledeće činjenice.
Prema dogovoru iz Osla 1993. godine, bilo je predviđeno da se palestinska država formira 1998. godine ili najkasnije do 1999. godine. Ovaj dogovor je bio usaglašen između predstavnika palestinske samouprave, s jedne strane, i Amerikanaca i Izraelaca, sa druge strane.
Da se kojim slučajem taj dogovor realizovao, bila bi okončana najduža svetska kriza, koja formalno traje od 1947. i 1948. godine i Prvog arapsko-izraelskog rata, a faktički još od Balfurove deklaracije, donete potpuno neočekivano, u jeku trajanja Prvog svetskog rata 1917. godine, od strane tadašnjeg britanskog ministra inostranih poslova.
Ovaj problem je doveo i do rata 1956. godine između Izraela, Britanije i Francuske, s jedne strane, i Egipta sa druge, kao i do šestodnevnog rata između Izraela i arapskih država 1966. godine i Jon-kipurskog rata 1973. godine, koji je potresao svet jer je izazvao veliku naftnu krizu i skok cene nafte od 400% i ekonomsku krizu u Americi i na Zapadu, koja je imala veće razmere nego ova aktuelna.
Svi ovi ratovi, tačnije podrška SAD Izraelu su doveli do toga da danas oko četiri miliona Palestinaca živi u izbeglištvu, što stvara ogromno nezadovoljstvo na Bliskom istoku upravo prema SAD. Da bi se ovo nezadovoljstvo nekako amortizovalo, američki posrednici su s vremena na vreme organizovali diplomatske pregovore.
Međutim, kada je trebalo ispuniti već prethodno pominjani dogovor iz Osla 1998. i 1999. godine, SAD je iznenada, posle dogovora u Dejtonu, koji nije čak pominjao KiM, uz medijsku pompu izvršio agresiju na SRJ, navodno zbog ugroženosti kosovskih Albanaca.
Slična situacija se ponovila i nekoliko godina kasnije, jer istovremeno kada je došlo do poznate izjave predsednika Džordža Buša u junu 2002. godine, kada je iznet novi plan za stvaranje palestinske države, koji je nešto kasnije dobio naziv ''mapa puta'' i koji je predviđao u tri faze intenzivne diplomatske pregovore koji bi se okončali formiranjem palestinske države u vremenski određenom roku 2005. godine, na Balkanu je posle nekoliko godina poštovanja Rezolucije 1244, u kojoj se na više mesta naglašava da je Kosovo i Metohija deo Republike Srbije, pojavljuje neka nova mapa puta.
Prvi ju je prezentirao već pominjani Vašingtonski institut za mir, dakle institut koji finansira američka država, koji je osnovan od strane regionalne administracije i Kongresa SAD 1984. godine. Tačnije, tu novu mapu puta za Kosovo je prvi izneo Danijel Server, koji je rukovodio grupom eksperata sa Instituta za mir. Upravo zbog toga naglašavam da je ovaj amandman gospođice Nataše Jovanović veoma bitan, zbog hitnosti reagovanja na ove očigledno povezane događaje.
Šef Odjela za Balkan Danijel Server je bio specijalni predstavnik SAD na Balkanu tokom bosanskog građanskog rata. U predlogu koji je izneo Institut za mir u julu 2002. godine se navodi - međunarodna zajednica treba da odluči o konačnom statusu Kosova u određenom vremenskom periodu, na primer za tri godine.
Dakle, prema ovom predlogu Vašingtonskog instituta za mir, vremensko rešavanje statusa Kosova se poklapa sa onim koji je predviđen u mapi puta za stvaranje palestinske države. To je osnov našeg problema, osnov kojim treba da se bavi naše Ministarstvo spoljnih poslova.
U istom predlogu se navodi da se Kosovo kreće ka nezavisnosti sa nepromenljivim granicama i da ona mora biti realizovana u roku od tri godine.
Posle ovakvog predloga događaji se odvijaju skoro automatski. Šef Unmika Mihael Štajner izjavio je već 13.11.2002. godine u Berlinu da će konačni status Kosova biti rešen u roku od tri do četiri godine. U aprilu 2004. godine britanski ekspert za Balkan Džejms Ker-Lindzi, najavljuje da će nova američka administracija voditi, navodno, novu politiku, koja će ''dovesti do rušenja mitova, a jedan od njih je da KiM treba da ostane u Srbiji''. Istovremeno, navodi on, i Palestinci treba da se oslobode mitova i da prihvate realnost na okupiranim teritorijama u Gazi i na Zapadnoj obali.
U julu 2004. godine oglašava se i Medlin Olbrajt, koja izjavljuje da će 2005. godina biti odlučujuća za Kosovo. Zašto se odjedanput pominju ti rokovi, nije jasno. Slično govori i njen naslednik Kolin Pauel i, naravno, šef Unmika Soren Jesen Petersen u septembru 2004. godine i portparol Stejt departmenta Ričard Baučer i britanski premijer Bler, koji se lično zalaže da se čitav proces određivanja takozvanog status Kosova ubrza iako je svima jasno da je on već rešen Rezolucijom 1244.
Čak i nemački „Zidojče cajtung“ konstatuje da je status Pokrajine ''odjedanput nametnut kao urgentno i sudbinsko pitanje''.
U tom kontekstu i potrebe hitnosti reagovanja, koje se pominje u amandmanu gospođice Jovanović, navodimo izjavu Džordža Buša u Vašingtonskoj nacionalnoj zadužbini za demokratiju, gde on otvoreno povezuje Bliski istok i Balkan, iznoseći prave razloge za konstantno antisrpsko delovanje SAD.
Buš je napao one koji kritikuju antimuslimansku politiku SAD na Bliskom istoku, dakle u Palestini i Iraku, a kao navodni argument u odbrani antimuslimanske politike SAD na Bliskom istoku, Buš je naveo zaštitu muslimana na Kosovu i u Bosni.
Na kraju, palestinska država, naravno, nije proglašena 2005. godine. Rok je i dalje prolongiran.
Ova globalna farsa se završava tako što doživljava epilog u američkom gradu Anapolisu u novembru 2007. godine, kada je pod patronatom SAD postignut zadnji dogovor između izraelske i palestinske delegacije koji predviđa, ovo posebno naglašavam, da palestinska država bude proglašena 2008. godine.
Naravno, od toga nije bilo ništa, ali je skoro istovremeno, početkom 2008. godine, kao što je već poznato, na Balkanu SAD isforsirao proglašenje takozvane nezavisne države Kosovo. Zahvaljujem.
Amandman je podnet na član 14. stav 2. Predlaže se izmena stava jer je rešenje u važećem Zakonu o poljoprivrednom zemljištu bolje od predloženog. Amandman je podnet u kontekstu opšteg stava SRS i mi, kao što su već moji prethodnici izneli, smatramo da zakoni treba da budu u skladu sa realnom situacijom u našoj zemlji, a ne sa virtuelnim frazama i probriselskom ideologijom.
U tom smislu, dovoljno je da se uporede fraze iz obrazloženja zakona i realnost, tačnije besmislena i štetna odluka da se jednostrano primenjuje Prelazni trgovinski sporazum sa EU koji, kao što je već naveo kolega Aleksić kada je citirao izjavu gospođe Dragutinović, pokazuje da Srbija gubi zbog ovakve besmislene i štetne odluke oko 267 miliona evra.
U okviru načelne rasprave i rasprave o amandmanu interesuje nas da li se ministar slaže, iako je sada trenutno izašao, sa primenom jednostranom Prelaznog sporazuma, jer u javnosti se spekulisalo da se on ne slaže sa ovako besmislenom i štetnom odlukom. Ako je tako, svakako podržavamo taj njegov razuman stav.
S druge strane, mislim da je ministru jasno da ovakva besmislena i štetna odluka o jednostranoj primeni Prelaznog trgovinskog sporazuma najviše koristi uvozničkom lobiju, tačnije trgovačkom monopolisti kao što je kompanija "Delta". Međutim, to je već problem koji ne može da reši ministar i to je pitanje za njegove nadređene, premijera i predsednika.
U svakom slučaju, amandman je podnet i zbog činjenice da naša poljoprivreda nema nikakvih šansi na tržištu EU, iako nas birokrate iz EU ubeđuju u suprotno.
Dame i gospodo, amandman je podnet na član 34. Predloga zakona i svrha ovog amandmana je ukazivanje na potrebu poštovanja Ustava kao najvišeg pravnog akta. Kao što su već istakli moji prethodnici u ovoj diskusiji iz SRS i u ovoj novoj utopiji EU pravo i poljoprivreda su dve najvažnije oblasti.
Na primer, 2002. godine preko 50% budžeta EU se trošilo na poljoprivredu, daleko iza su bila strukturalna politika sa 35% i interne političke oblasti sa 6%.
S druge strane, najveći deo zakonodavstva EU, oko 40%, upravo se odnosi na poljoprivredu. Takođe, Bela knjiga koja se bavi pripremama zemalja centralne i istočne Evrope propisuje čak oko hiljadu mera. Kada uzmemo u obzir da tzv. Briselsko pravo ili Aki komuniter ima preko 100 hiljada stranica jasna je povezanost između poljoprivrede i prava na koje insistiramo upravo u ovom amandmanu.
Mi iz SRS ne idealizujemo EU, kao što to neki rade, naprotiv smatramo da u realnosti ona favorizuje poljoprivrede zemalja iz zapadne Evrope, a istovremeno primenjuje dvostruke i štetne standarde kada se radi o istočnoj Evropi.
To proizlazi iz činjenica da do 2013. godine nove članice EU iz istočne Evrope neće moći da imaju subvencije jednake onima koje se već primenjuju u zapadnoj Evropi.
Dame i gospodo, očigledno je da izmene Zakona o spoljnim poslovima koje danas razmatramo imaju za cilj povećanje bezbednosti u našim diplomatsko-konzularnim predstavništvima, jer su promene u vezi sa tačkom 25) iz člana 5. Zakona o spoljnim poslovima.
Međutim, te promene verovatno imaju veze sa najavom da postoji mogućnost otvaranja konzulata u Crnoj Gori (tri) i u Hrvatskoj (jedan).
Tačnije, za Hrvatsku je predviđeno premeštanje konzulata iz Rijeke, a to je konkretno izjavio ministar 28. aprila 2009. godine. Verovatno se u tom smislu predviđa izmena člana 42, u kome se predviđa da ministar može bez sprovođenja konkursa doneti rešenje o prijemu u radni odnos na neodređeno vreme.
S druge strane, u Zakonu od 2007. godine se taksativno navode kvalifikacije potrebne za takav postupak. Izmenama Zakona se taj kriterijum širi.
Po našem mišljenju to nije dobro, jer, citiram: "Ministar može bez sprovođenja internog i javnog konkursa doneti rešenje o prijemu drugih lica u radni odnos na neodređeno vreme do četiri godine, radi obavljanja odgovarajućih poslova u diplomatsko-konzularnom predstavništvu".
Ovo su, najblaže rečeno, sporne odredbe, po kojima se ministru daju suviše velika ovlašćenja. Iako su ove izmene Zakona u vezi sa najavljenim otvaranjem konzulata u susednim zemljama gde živi srpski narod, u tom kontekstu nas interesuje i sledeće. Zašto se unapred i javno najavljuje otvaranje konzulata u Crnoj Gori, iako to vaš kolega gospodin Roćen nije hteo čak ni da potvrdi?
Da li su to samo propagandne izjave? Zatim, po kojim kriterijumima su birani gradovi u kojima će se nalaziti ti konzulati? Na primer, prema poslednjem popisu iz 2003. godine u Pljevljima živi 70% Srba. Ipak, u tom gradu nije predviđeno otvaranje konzulata.
Takođe, gospodine ministre, ako sve to nije propagandna akcija, onda se postavljaju i sledeća pitanja. Zašto Ministarstvo spoljnih poslova, umesto što povećava broj službenika i diplomata, ne pomaže direktno srpskom narodu u susednim zemljama? Ili, zašto se ne insistira na poštovanju Okvirne konvencije za zaštitu nacionalnih manjina Saveta Evrope iz 1992. godine, konkretno člana 5. koji garantuje uslove potrebne za održavanje i razvijanje kulture pripadnika nacionalnih manjina, kao i njihove vere i jezika; takođe, člana 9. u kome se garantuje sloboda izražavanja, pravo na radio i televizijski program, štampane medije; člana 11. koji reguliše nazive gradova, imena ulica i topografske oznake; člana 12. koji garantuje nastavu i udžbenike na srpskom jeziku; člana 17. koji garantuje veze između srpskog naroda u susednim zemljama i Republike Srbije? Ministar sigurno zna da su i Crna Gora i Hrvatska članice Saveta Evrope i da je njihova dužnost da poštuju ovu konvenciju.
Slično se može zaključiti kada govorimo o Evropskoj povelji o regionalnim i manjinskim jezicima iz 1992. godine koju je SCG ratifikovala 2005. godine.
Kada sve ove činjenice imamo u vidu stiče se utisak da vlast i Ministarstvo spoljnih poslova smatraju da saradnja sa Savetom Evrope i EU znači samo ispunjavanje obaveza, a da Srbija, kao matica najbrojnijeg naroda na prostoru bivše SFRJ, nema prava da bilo šta traži za svoje sunarodnike. Otvoreno to treba reći.
To je štetan način razmišljanja i veoma je sličan onom stavu koji je zastupao ministar na 119. ministarskoj sednici Komiteta Saveta ministara Evrope u Madridu, kada je tražio od Saveta Evrope da zauzme statusno neutralan stav prema pitanju Kosova i Metohije jer je za to osnov Rezolucija 1244, prema ministru. Ta vest je objavljena u našim medijima i nadam se da je to bio ministrov lapsus, jer opšte je poznato da Savet Evrope nije priznao tzv. Kosovo. Opšte je poznato da u našem Ustavu piše da je Kosovo i Metohija deo Republike Srbije i, konačno, opšte je poznato da se u Rezoluciji 1244 više puta navodi da je Kosovo i Metohija deo SRJ. Zato bi ministar trebalo da nam danas razjasni svoj stav iznet u Madridu 12. maja 2009. godine.
Dame i gospodo, Predlogom zakona o izmenama i dopunama Zakona o spoljnim poslovima menjaju se odredbe Zakona iz 2007. godine. Već u prvom članu Predloga zakona o izmenama i dopunama Zakona o spoljnim poslovima menja se član 5. Zakona iz 2007. godine. Mi smatramo da bi ipak trebalo, u skladu sa rešenjima iz 2007. godine, dodatnu pažnju obratiti na član 1. osnovnog zakona. U tom kontekstu, trebalo je prilagoditi neka rešenja iz ovog člana novonastaloj realnosti, posebno onoj nakon februara 2008. godine ili realnosti nakon proglašenja tzv. države Kosovo, tačnije NATO države, na srpskoj teritoriji.
Zašto je ovaj prvi član Zakona iz 2007. godine tako značajan i zašto je predlagač zakona trebalo da obrati veću pažnju na njega, a ne na neke druge članove? Pre svega, jer taj član reguliše sledeće oblasti: poslove koje obavlja Ministarstvo inostranih poslova, postupak odlučivanja o otvaranju i zatvaranju diplomatsko-konzularnih predstavništava Republike Srbije u inostranstvu, ali i predstavništava stranih država i međunarodnih organizacija u Republici Srbiji; zatim, raspolaganje imovinom u inostranstvu, prava i obaveze diplomata i drugih zaposlenih u Ministarstvu. Takođe, ali ne manje bitno, u ovom članu se posebno naglašava da se na pitanja koja nisu uređena ovim zakonom primenjuju opšteprihvaćena pravila međunarodnog prava, kao i potvrđeni međunarodni ugovori u ovoj oblasti.
Što se tiče prvog stava ovog člana, jasno je da on pre svega zavisi od sredstava koja dobija Ministarstvo. Dakle, gospodine ministre, biću potpuno otvoren, mi sada možemo da se takmičimo u ponavljanju fraza, da iznosimo strategiju naše spoljne politike i predstavljamo naše programe i da dajemo populističke izjave ili da razmatramo sa pravničke tačke gledišta da li će uspeti proces pred Međunarodnim sudom pravde i da u tom kontekstu dajemo realnu ili lažnu nadu našim građanima i istovremeno da skupljamo političke poene, pre svega ovde mislim na vlast.
U suštini, osnovni test uspešnosti i ozbiljnosti jedne spoljne politike ili njenog značaja u ukupnoj državnoj politici se može svesti na jedno jedino, osnovno pitanje – koliko novca jedna država daje za svoju spoljnu politiku? Ovo pitanje posebno je važno u slučaju naše zemlje jer ona je, nažalost, u situaciji, priznali mi to ili ne, da se bori za svoj opstanak, jer očigledno postoje sile koje žele da unište Srbiju kao državu. To je realnost, a ostalo su fraze, politički i nacionalni mazohizam i bežanje od problema, predizborni ili politički marketing.
Uostalom, i sam predlagač zakona u obrazloženju za hitnost postupka priznaje da postoje, citiram, "izmenjene okolnosti i potrebe Ministarstva, odnosno diplomatije Srbije". U tom smislu i u skladu sa spoljnopolitičkom situacijom, koja je veoma ozbiljna, svaka odgovorna vlast, svaki ministar koji ima čast da vodi ovako važan resor, koji je možda uz ekonomski deo Vlade i najvažniji resor u Vladi – jer mi smo se, podsećam, kao država odavno odrekli oslanjanja na argumente iz sfere odbrane, čak i onih preventivnog karaktera, u smislu odvraćanja – dakle, svaki ministar zadužen za spoljne poslove bi trebalo da se bori da njegovo ministarstvo ima ozbiljna sredstva u okviru celokupnog budžeta, ali bruto domaćeg proizvoda.
Analize pokazuju da nije tako u našoj zemlji. One jasno pokazuju da se Ministarstvo spoljnih poslova nije dovoljno zalagalo za bolji tretman i veća budžetska davanja.
Zato član 1. Zakona o spoljnim poslovima, dakle zakona koji se na neki način ovde menja, ne može da se primeni u praksi. Zato ne može da se pravda ni hitnost postupka koja se traži u Predlogu zakona. Tačnije, potpuno je nerealno da se članovi Zakona, npr. član 5, menjaju, a zatim to predstavlja kao promena od velike važnosti. Potpuno je nerealno da se govori o merama koje će poboljšati, navodno, bezbednost u Ministarstvu i diplomatsko-konzularnim predstavništvima, a istovremeno dobijate ili dajete nedovoljno sredstava iz budžeta za ovako važno ministarstvo i to još više smanjujete rebalansom budžeta. Sledeći uporedni podaci to pokazuju.
Godine 2007. procenjivalo se da je naš bruto domaći proizvod oko 30 milijardi evra; zatim je 2008. godine, krajem decembra, usvojen republički budžet. Tada je, podsećam, prema zvaničnom kursu NBS evro vredeo oko 85,9 dinara. Dakle, ovo su finansijski okviri u kojima se nalazi i naša država i Ministarstvo spoljnih poslova. U tom smislu, ukupni rashodi predviđeni budžetom usvojeni u decembru su iznosi 748.000.000.000 dinara ili oko 8.700.000.000 evra, prema kursu koji je već prethodno naveden. Dakle, radi se o ogromnoj cifri. Da li je ona realna ili ne, to je posebno pitanje i govorićemo o njemu kada na red dođu ekonomski zakoni.
Sa druge strane, gospodine ministre, u istom tom budžetu usvojenom ne tako davno, dakle, pre nekoliko meseci, za Ministarstvo spoljnih poslova je predviđeno oko 5.795.000.000 dinara ili oko 67.000.000 evra.
Dame i gospodo, ističem, to je manje od 1% rashoda budžeta. Ova cifra je predviđena za ministarstvo inostranih poslova i neuporediva je sa bruto domaćim proizvodom iz 2007. godine. Ovu godinu smo uzeli kao godinu u kojoj nije bilo krize.
U tom smislu jasno je da činjenica do koje smo došli upoređivanjem budžetskih rashoda pokazuje da ministar nije uspeo da se u godini u kojoj je proglašena nezavisnost tzv. Kosova, ili uz izmenjene spoljnopolitičke okolnosti (kako se između ostalog i priznaje u obrazloženju zakona koji danas razmatramo), izbori ni za jedan posto od budžetskih rashoda.
Sa druge strane, možemo samo da pretpostavimo koliko bi više problema imali oni koji forsiraju stvaranje lažne države Kosovo kada bi naša diplomatija dobijala, kojim srećnim slučajem, 2% ili, kojim čudom, 3% od budžetskih rashoda.
Ne krivim isključivo i lično ministra za ovako loš položaj naše diplomatije. Smatram da ima ljudi u vlasti koji su mnogo odgovorniji od njega za ovakav položaj naše diplomatije – predsednik, premijer, verovatno i pojedini strani ambasadori.
Ipak, ministar nadležan za ovaj resor je morao da svoje napore usmeri ka dobijanju sredstava u okviru Vlade, a ne na medijske nastupe, kojima se ponekad u formalnom smislu ne može prigovoriti, ali koji u suštini ništa ne znače ako ne stoje ozbiljna budžetska sredstva iza njih. Jasno je da sa sredstvima koja ne čine ni 1% od ukupnih budžetskih sredstava niti jedan ministar ne bi mogao ništa značajno da uradi na poboljšanju našeg spoljnopolitičkog položaja, bez obzira na svoje iskustvo ili kvalifikacije.
Sledeći podaci pokazuju kako država u suštini loše i neozbiljno tretira ovako važnu oblast kao što su spoljni poslovi. Takođe, oni pokazuju i koliko je u suštini nerealna, sporedna hitnost postupka koja se tako dramatično traži u obrazloženju ovog zakona.
Inače, gospodine ministre, kada se analiziraju ovi podaci, stiče se utisak kao da je nekome stalo, naravno ne mislim na vas lično, da naša diplomatija ima što manje uticaja ili da bude što manja smetnja onima koji rasturaju Srbiju, njenu ekonomiju i njenu teritorijalnu celovitost. Na primer, od ukupne cifre koja je predviđena za Ministarstvo spoljnih poslova, oko 3.757.000.000 dinara je predviđeno za diplomatsko-konzularna predstavništva. Dakle, upravo ona predstavništva o čijoj se bezbednosti govori u obrazloženju ovog zakona. To je po kursu iz decembra 2008. godine bilo oko 43.000.000 evra. Takođe, za troškove putovanja naših diplomata je predviđeno 157.000.000 dinara ili oko 1.700.000 evra.
Sa druge strane, u istom periodu Ministarstvo ekonomije je raspolagalo budžetskim sredstvima u iznosu od 44.364.000.000 dinara ili oko 516.000.000 evra. Dakle, to je suma koja je preko sedam puta veća od one kojom je raspolagalo ministarstvo nadležno za spoljne poslove. Ponavljam, preko sedam puta veća suma, ili oko 12 puta veća suma od one kojom se finansiraju naše ambasade i konzulati.
Dakle, skoro neuporedivo i neshvatljivo, posebno ako se zna da je, u suštini, najvažniji ekonomski resor Ministarstvo finansija, a ne ekonomije.
Sledeći podaci, koji se takođe zasnivaju na budžetu donetom u decembru 2008. godine, pokazuju koliko je ministarstvo nadležno za tako važnu oblast kao što su spoljni poslovi zapostavljeno u našoj državi. Oni u suštini pokazuju vaš rad i koliko su obrazloženja iz ovog predloga zakona skretanje pažnje sa glavne teme.
Na primer, Ministarstvo životne sredine i prostornog planiranja je, po budžetu usvojenom pre nekoliko meseci, dobilo oko 5.780.000.000 dinara. To je oko 67.000.000 evra. Dakle, za Ministarstvo životne sredine i prostornog planiranja je predviđena ista suma kao i za Ministarstvo spoljnih poslova. Skoro neverovatno i neshvatljivo, ako se imaju u vidu nove okolnosti koje se pominju u obrazloženju zakona!
Naravno, ne potcenjujemo značaj ovog ministarstva, ali ipak smatramo da je značaj spoljnih poslova veći, posebno u situaciji za koju predlagač priznaje da zahteva hitnost postupka.
Slična situacija se ponovila i prilikom aktuelnog rebalansa budžeta – ponovo se ministar nadležan za spoljne poslove nije izborio za veća davanja iz budžeta, ili ponovo njegovi nadređeni nisu imali sluha za pojačavanje aktivnosti ministarstva nadležnog za spoljne poslove.
U tom kontekstu, dok su se smanjivala sredstva predviđena za Ministarstvo spoljnih poslova, ponovo smo morali da slušamo medijske tirade o važnosti naše diplomatije, borbe za Kosovo i Metohiju koja će se voditi u okviru međunarodnog prava i međunarodne politike i fraze – Kosovo kao jedina tema koja stvara razdor između Srbije i dobronamernih Sjedinjenih Američkih Država.
Ponovo smo morali da zaključimo, kada smo analizirali sredstva dodeljena Ministarstvu spoljnih poslova, da iza tih fraza ne stoji ozbiljna državna politika.
U tom smislu posmatramo i obrazloženje iz ovog predloga zakona. Naravno, kao posledica ove neozbiljnosti proces priznavanja fantomske države Kosovo se nastavlja, a kulminacija te neozbiljnosti ili najveći neuspeh u proteklom periodu, koji se pokušava medijski minimizirati, jeste svakako već izvesno učlanjenje tzv. Kosova u MMF.
Istovremeno, kako je izneo gospodin Boris Begović, nastavićemo da plaćamo dug tzv. Kosova, jer za regulisanje tog duga je sada potrebna saglasnost tri a ne dve strane, i to u trenutku kada je iz Međunarodnog monetarnog fonda poručeno da će se kamate na godišnjem nivou na kredit koji je nedavno odobren menjati na svakih sedam dana.
U tom kontekstu citiram izjavu gospodina Borisa Begovića, koji je inače učestvovao na pregovorima u vezi sa statusom Kosova. Ovo je izjava od 7. maja 2005. godine: "Srbija će nastaviti da vraća kosovski dug, jer da bi se desilo suprotno mora da postoji saglasnost sve tri strane, odnosno naše zemlje, Kosova i Međunarodnog monetarnog fonda." Više nego jasno, gospodine ministre.
S druge strane, mi kao država trpimo ovakvo skandalozno ponašanje MMF-a kao da ne postoji nijedan drugi finansijski izvor u svetu, iako je svima poznato da je ruski bankarski sektor u mnogo boljem stanju nego onaj na zapadu.
Na primer, prema istraživanju Centra za ekonomska istraživanja Moskovske finansijsko-industrijske akademije, nijedna od sto najvećih ruskih banaka nema nivo gubitaka koji prelazi rizičnih 17%. Ipak, Srbija uzima kredite od MMF-a, a on dalje od zapadnih banaka, koje su u mnogo goroj situaciji od ruskih.
Istovremeno, Kosovo postaje član Međunarodnog monetarnog fonda, a Srbija plaća njegov dug! Skoro neverovatna spoljna i ekonomska politika.
Dame i gospodo, sume dodeljene Ministarstvu spoljnih poslova iz Zakona o izmenama i dopunama Zakona o budžetu Republike Srbije za 2009. godinu su analizirane u vrednosti evra od 94,7 dinara.
U vezi sa tim i u skladu sa obrazloženjem iz Predloga zakona…
(Predsedavajuća: Dvadeset minuta.)
Da li mogu da nastavim? (Da.)
Na sledećem primeru ćemo pokazati koliko su nerealne fraze iz obrazloženja zakona, fraze o načinu obavljanja poslova bezbednosti u našim predstavništvima i unapređivanju naše diplomatije.
Rebalansom budžeta predviđeno je izdvajanje za Ministarstvo spoljnih poslova iznosa od oko 5.053.000.000 dinara. To je oko 53.000.000 evra, dakle, oko 14.000.000 evra manje nego što je bilo predviđeno budžetom koji je usvojen pre nekoliko meseci, u decembru 2008. godine. Ovo je, gospodine ministre, skandalozna činjenica. Ona u potpunosti ruši sve one nerealne fraze iz obrazloženja zakona.
Mi iz Srpske radikalne stranke razumemo da je nastupila ekonomska kriza, shvatamo da treba da se štedi, ali oduzeti preko 20% sredstava Ministarstvu spoljnih poslova u trenutku kada se vodi ogorčena diplomatska bitka za 15% naše teritorije dovodi vaše zaposlene u težak socijalni položaj i u položaj koji će direktno uticati na rad naše diplomatije, na poslove iz oblasti bezbednosti o kojima govorite i na tzv. unapređenje naše diplomatije, i sve to u trenutku kada oni koji žele da unište Srbiju lobiraju po celom svetu, od Saudijske Arabije do Makedonije, za priznavanje tzv. države Kosovo.
Ovo je, najblaže rečeno, neverovatna neozbiljnost, nemar i nepoštovanje državnih institucija i službenika koji decenijama rade za ovu zemlju.
Zato mi iz Srpske radikalne stranke ne možemo da shvatimo da ministar nadležan za spoljne poslove ćuti o ovoj činjenici. Nije nam jasno zašto je dozvolio da se već oskudna sredstva namenjena za njegovo ministarstvo smanjuju na ovako grub i drastičan način.
Zato se pitamo da li se ministar već pomirio sa činjenicom da će svaki dalji neuspeh naše diplomatije biti stavljen njemu lično na teret?
Da li se možda sprema za neku drugu dužnost? Ili, zašto je pristao na tako nezahvalnu ulogu? Zašto se nije javno oglasio, makar radi zaposlenih profesionalaca u svom ministarstvu i radi zaštite njihovog integriteta, i izneo činjenice o ovako brutalnom smanjenju sredstava?
Ponavljam, kriza ne može da bude opravdanje za ovako drastično smanjivanje sredstava.
Ona možda nisu mogla biti uvećana, ali su morala makar da ostanu na onom nivou iz decembra 2008. godine, jer država nije neozbiljna institucija, država je u stanju da obezbedi dovoljna sredstva za funkcionisanje ministra i ministarstva nadležnog za spoljne poslove.
Dovoljno je bilo da se pokaže malo državničke mudrosti ili hrabrosti i danas ne bismo morali da raspravljamo o tako sramnoj činjenici, i to u trenutku kada je 58 država priznalo nezavisno tzv. Kosovo i kada je ono primljeno u MMF.
Na primer, gospodine ministre, država je mogla da prikupi sredstva za normalno funkcionisanje naše diplomatije tako što bi opozvala jednostranu primenu Prelaznog trgovinskog sporazuma sa EU, koja u našem budžetu proizvodi gubitak od 260 miliona evra.
Ta sredstva su se mogla naći u sklopu normalnog funkcionisanja ministarstva, jer su ona preko četiri puta veća od onih koja dobija Ministarstvo spoljnih poslova.
Takođe, gospodine ministre, država je mogla da zaštiti profesionalce u Ministarstvu spoljnih poslova tako što bi dodatno oporezovala trgovinske monopoliste, kao što je kompanija "Delta" koja je prošle godine imala prihod od 2.400.000.000 evra. Prema javnom priznanju samog vlasnika "Delte", ova kompanija je plaćala poreze državi u iznosu koji je bio manji od 10% vrednosti ovih prihoda.
Da bi zaštitila delovanje naše diplomatije u ovim izmenjenim okolnostima (čije postojanje i vi priznajete u obrazloženju Predloga zakona) država je mogla da dodatno oporezuje zapadne banke koje u našoj zemlji, otvoreno treba reći, lihvarski zarađuju na kamatama koje su najveće u regionu, verovatno i u Evropi, posebno "Rajfajzen banku", koja otvoreno priznaje nezavisno Kosovo u svojim brošurama.
Nažalost, državni vrh nema ni hrabrosti ni sposobnosti da se uhvati u koštac sa ovim pitanjima, već smanjuje davanja za jednu tako važnu oblast kao što su spoljni poslovi.
Takođe, kada analiziramo fraze iz Predloga zakona, treba imati u vidu da su ukupni rashodi, prema rebalansu, oko 7.600.000.000 evra. Dakle, ponovo troškovi za Ministarstvo spoljnih poslova ne čine ni 1% ukupnih budžetskih rashoda predviđenih rebalansom.
Sa druge strane, gospodine ministre, rashodi predviđeni za Ministarstvo ekonomije su ponovo nekoliko puta veći od onih koji su predviđeni za vaše Ministarstvo spoljnih poslova. Zato je posebno neshvatljivo vaše ćutanje, ako se zna da su neke druge vaše kolege stale u zaštitu profesionalaca koji rade u njihovim resorima. Oni su javno upozorili da će zbog nedostatka sredstava biti ugrožen njihov rad na terenu.
Ministar u tom kontekstu sigurno zna koliko je važan rad naših profesionalnih diplomata u inostranstvu. On sigurno zna koliko je važno da se ti ljudi koji predstavljaju našu zemlju osećaju sigurno i da imaju obezbeđen socijalni položaj, ne samo zbog njihovog svakodnevnog rada, kao što je regulisanje viza, pružanje usluga našim građanima koji žive i rade u inostranstvu, ili koji su na službenom ili turističkom proputovanju u određenoj zemlji, ne samo zbog kontakta sa nadležnim ministarstvima u zemljama gde rade, već i zbog tzv. neformalne diplomatije koja često donosi bolje rezultate nego ona koja ide kroz uobičajene diplomatske kanale.
Ako se u obrazloženju zakona navodi da je jedan od razloga za donošenje ovog zakona, citiram, "unapređenje diplomatskog kadra Ministarstva spoljnih poslova", treba istaći da se u praksi taj kadar usavršava i unapređuje, pre svega, preko službovanja u inostranstvu, usavršavanja stranih jezika i posebno preko sticanja iskustva i ličnih veza koje će doneti koristi Srbiji.
Navešću nekoliko primera koji pokazuju koliko je pogubno da se u ovako ozbiljnoj situaciji smanjuju sredstva predviđena za Ministarstvo i koliko su nerealne vaše fraze iz obrazloženja zakona. Na primer, kada se radi o saradnji sa nekim evropskim zemljama, usled nedostatka sredstava naše diplomate neće biti u mogućnosti da organizuju konferencije i naučne skupove koji su posvećeni jugoslovenskoj krizi, agresiji NATO pakta, nelegalnom proglašenju nezavisnosti tzv. države Kosovo, izgradnji "Južnog toka" kroz Srbiju, kao i skupove posvećene istorijskim, diplomatskim, kao i privrednim vezama.
Ministar sigurno zna da to nisu skupovi koji služe samo za sastajanje i neobavezne razgovore. To su skupovi na kojima naše diplomate uspostavljaju važne lične kontakte sa ljudima koji imaju veliki ugled u zemlji gde službuju.
Na primer, ako naša ambasada u Rimu organizuje skup koji je posvećen prolasku "Južnog toka" kroz Srbiju, doći će predstavnici italijanskih kompanija koje učestvuju u ovom projektu, na primer kompanija "Eni", koja je 16. maja 2009. godine u Sočiju postigla dogovor da učestvuje u prodaji gasa kroz tranzitne zemlje, među kojima je, kao što znamo, i Srbija. Na kakve prihode "Eni" računa najbolje pokazuje podatak da je propusna moć "Južnog toga", prema ovom dogovoru od pre nekoliko dana, povećana sa 31 na 64 milijarde kubnih metara.
Ili, ako naša ambasada organizuje skup u Rimu koji je posvećen godišnjici bombardovanja, doći će veliki broj italijanskih političara koji su bili protiv bombardovanja NATO pakta ili koji su makar zauzeli neutralan stav povodom tih događaja, na primer zbog potrebe da se ne zaoštravaju odnosi sa Rusijom.
Tako bi naše diplomate mogle da razgovaraju, na primer, sa bivšim predsednikom parlamentarnog Odbora za spoljnu politiku Italije Đakomom Nignoneom, koji je 26. marta 1999. godine povodom početka NATO agresije izjavio da zaoštravanje odnosa na relaciji istok - zapad zapravo sprečava konstituisanje autonomne evropske politike.
Diplomate bi mogle na tim skupovima da razgovaraju sa spoljnopolitičkim komentatorom lista "Korijere dela sera" gospodinom Venturinijem, koji je bio naklonjen Srbiji tokom bombardovanja, ili sa gospodinom Skalfari Euđenijem, osnivačem lista "Republika", koji nije podlegao NATO huškačkoj histeriji iz tog vremena. Ili, gospodine ministre, da kojim slučajem naša diplomatija ima dovoljno sredstava i da ste se vi izborili za to, navedena ambasada u Rimu može na skupove da poziva i čuvenog senatora Đulijana Andreotija, čoveka koji je nekoliko puta bio predsednik italijanske vlade i za koga se smatra da je odlučujuće uticao na italijansku politiku tokom proteklih nekoliko decenija. On takođe poznaje balkansku krizu do najsitnijih detalja i, što je još važnije, Andreoti se 1999. godine povodom bombardovanja više puta izjasnio, povodom Povelje UN i Statuta NATO pakta.
Takođe, da se kojim slučajem ministar izborio za ozbiljniji budžet, na skupove koje bi organizovala naša ambasada u Italiji mogle bi biti pozvane i vođe sindikalnih saveza u Italiji koji su se protivili NATO bombardovanju, kao što su gospodin Koferati D'Antoni i ostali, ili ugledni profesori međunarodnog prava, kao što je gospodin Aldo Bernandi, koji se i tada zalagao za poštovanje međunarodnog prava.
Da kojim slučajem Ministarstvo ima ozbiljan budžet, pozvani bi bili verovatno i gospodin senator Kasteli iz "Lige za sever", kao i bivši gradonačelnik Milana gospodin Formentini, ili 98 italijanskih poslanika koji su se 1999. godine protivili bombardovanju Srbije, iako su tada bili deo vladajuće koalicije.
Naravno, gospodine ministre, da ste se tada potrudili, kojim slučajem, da ste kojim slučajem obezbedili veći budžet, još veći efekti bi se postigli u Ruskoj Federaciji, gde je prijateljstvo prema Srbiji toliko jako da nema niti jedne parlamentarne stranke, ozbiljnog političara, bivšeg ili sadašnjeg naučnika ili intelektualca, koji nije prosrpski nastrojen. Uostalom, i vi to lično znate, jer znate kako ste bili dočekani na međunarodnoj diplomatskoj akademiji u Moskvi, u novembru 2007. godine. Sigurno znate koliko bi bilo korisno da se uspostave veze sa mladim diplomatama koji će kroz 10-15 godina određivati osnovne pravce spoljne politike Ruske Federacije, sile koju samo u Srbiji potcenjuju neotitoisti na vlasti, iako je čak i Henri Kisindžer još pre desetak godina napisao u svojoj "Diplomatiji" da će, citiram, "Rusija uvek predstavljati bitan faktor u svetu".
Naravno, svi ovi kontakti postaju nerealni kada se uzme u obzir da Ministarstvo dobija minimalna sredstva, koja su rebalansom budžeta smanjena, ponavljam, za dodatnih 20%. Zato fraze iz obrazloženja zakona o unapređenju diplomatskog kadra, hitnosti postupka i slično, kao i sam predlog zakona koji danas razmatramo, treba shvatiti kao sklonost bivšeg američkog ministra spoljnih poslova Dalesa, o kome i njegove bivše kolege pišu da je precenjivao uticaj propagande. Zahvaljujem.
Dame i gospodo, kada se analiziraju ove promene Zakona o spoljnim poslovima, očigledno je da se Kosovo i Metohija samo posredno pominje u obrazloženju Predloga zakona.
Mislim da je predlagač zakona (koji nije tu), ministar ili njegov tim, ako se već javno i putem brojnih izjava zalaže za opstanak Kosova i Metohije u okviru Republike Srbije, trebalo da ubaci jasnu formulaciju u član 5. koja bi definisala ovo zalaganje ili jednu vrstu diplomatsko-pravne borbe za Kosovo i Metohiju, o kojoj se toliko priča u medijima.
Na primer, to zalaganje bi se u članu 5. moglo definisati sledećim rečima: polazeći od činjenice da je Kosovo i Metohija sastavni deo Republike Srbije... Ili se mogla upotrebiti još odlučnija i jasnija definicija, na primer: polazeći od činjenice da je u toku proces nasilnog i protivpravnog odvajanja Kosova i Metohije od Republike Srbije...
Dakle, predlagač zakona je morao da na takav jasan i nedvosmislen način definiše novonastale okolnosti, jer zakon koji se ovde menja je donet 2007. godine, pre februara prošle godine i već poznatih događaja u vezi sa Kosovom i Metohijom. Ali, predlagač zakona i Vlada kao da nisu imali hrabrosti da unesu ovakve formulacije u član 5. zakona. Naravno, mi iz Srpske radikalne stranke, da budem sasvim jasan, podržali bismo takve izmene Zakona o spoljnim poslovima. Za nas je interes države iznad svega.
Takođe, iz ovog predloga zakona proizlazi da se vlast, kao i u slučaju uskraćivanja sredstava Ministarstvu spoljnih poslova u vreme donošenja rebalansa budžeta, odlučila za ćutanje ili izbegavanje problema Kosova i Metohije i pitanja održavanja diplomatskih odnosa sa državama koje su priznale lažnu tvorevinu na srpskoj teritoriji. Tačnije, kada se analizira tačka 4) u članu 5. jasno je zašto se predlagač opredelio za ovakav pristup, ili izbegavanje problema.
U našoj praksi radi se o primeni Halštajnove doktrine prema onim zemljama koje su priznale lažnu državu Kosovo. Treba istaći da je ovo ključno pitanje za našu diplomatiju i Ministarstvo spoljnih poslova, ali i za ministra lično. Konkretno, u svetlu ovog zakona koji se menja danas treba postaviti sledeća pitanja – kakvu strategiju treba odabrati u ovom slučaju? Naravno, postoje dve krajnosti: jedna je prekid diplomatskih odnosa sa svim zemljama koje su priznale lažnu državu Kosovo, i to je nerealna opcija, pre svega jer je propuštena prilika za to na samom početku procesa priznavanja lažne države Kosovo. Tada se radilo o jednocifrenom broju država i tada se moglo oštrije reagovati.
Takođe, tada se moglo i preventivno delovati, jer su mnoge države posmatrale i analizirale kako će Srbija reagovati u toj situaciji. Sada je jasno da je za takvu meru, jer već postoji 58 država koje su priznale tzv. Kosovo, kasno. Nažalost, među njima su i neke zemlje koje su naši značajni ekonomski partneri.
Sa druge strane, kada u ovom kontekstu predlažemo izmenu člana 5. Zakona o spoljnim poslovima svesni smo činjenice da Srbija nije Ruska Federacija, koja ima najveće zalihe gasa u svetu, ili Narodna Republika Kina, koja čak i u ovoj globalnoj ekonomskoj krizi beleži rast bruto domaćeg proizvoda; naravno, nismo ni Nemačka, koja je prošle godine zabeležila izvoz u vrednosti od oko hiljadu milijardi evra, već jedna mala i siromašna zemlja, čiji bruto domaći proizvod ne čini ni 1% svetskog. Slično je i sa teritorijom i brojem stanovnika.
U tim realnim okolnostima treba da se kreće naša spoljna politika. Ona mora da ima za cilj da se ovaj broj od 58 država koje su priznale lažnu tvorevinu Kosovo više ne povećava. Krajnosti koje treba izbeći su izolacija i ekonomska šteta koja bi nastala ako bi se doslovno primenjivala neka vrsta Halštajnove srpske doktrine prema svim zemljama koje su priznale lažnu državu.
S druge strane, promišljenim a ne propagandnim izmenama člana 5. Zakona mogla bi se izbeći druga, ne manje štetna, mogućnost. Ta druga krajnost se manifestuje, pre svega, u izbegavanju problema ili bežanju od realnih okolnosti. Nažalost, zbog aktuelne državne i spoljne politike došli smo do te druge, jednako štetne, krajnosti.
Ona se, pre svega, manifestuje i prepoznaje u suštinskoj neaktivnosti povodom priznavanja lažne države Kosovo. Ta suštinska neaktivnost je direktno dovela do situacije da strane zemlje, čak i one koje imaju nekoliko puta manji bruto domaći proizvod od Srbije ili spoljnotrgovinski deficit u razmeni sa našom zemljom ili nekoliko puta manji broj stanovnika ili veličinu teritorije u odnosu na Srbiju, mislim pre svega na zemlje iz regiona, kao što su Crna Gora, Makedonija, Hrvatska i Slovenija, neaktivnost naše diplomatije i neprimenjivanje Halštajnove doktrine povodom priznavanja tzv. države Kosovo tumače upravo kao podsticaj za priznavanje lažne države na srpskoj teritoriji.
Treba otvoreno reći, druga krajnost je potpuno neprimenjivanje Halštajnove doktrine. To je danas slučaj sa našom zemljom i to je ta krajnost koja nanosi štetu, ne manju od prve krajnosti kakva je izolacija. Čak se može sa punim pravom tvrditi da je ona, dugoročno posmatrano, dovela do još gorih posledica nego što bi dovela ona druga krajnost.
Pre svega, naša diplomatija ali i država izgubila je ugled i ozbiljnost. Zato je svima jasno da nemamo nikakvu strategiju niti planove koji bi mogli parirati kontraudarima koji se gotovo ciklično ponavljaju na svakih par meseci u vezi sa Kosovom i Metohijom. Tu činjenicu ne mogu sakriti ni propagandne izjave iz Ministarstva spoljnih poslova, niti toliko glorifikovani proces pred Međunarodnim sudom pravde, koji je inače već na početku, sa pravne tačke gledišta, već ugrožen zbog tzv. saradnje sa Haškim tribunalom, koja je dovela do nedavne presude našim generalima i političarima.
Prosto je neverovano da niko iz Ministarstva spoljnih poslova to nije uzeo u obzir, niti je izveo pouke iz procesa koji se vodio pred Međunarodnim sudom pravde u vezi sa tužbom BiH. Kao da niko u tom nadležnom ministarstvu nije čitao presudu Međunarodnog suda pravde u tom slučaju, koja se zasniva, između ostalog, i na presudi tzv. Haškog tribunala u slučaju generala Krstića.
Prosto je neshvatljivo, jer su to javni podaci, objavljene su čak i knjige o tome, na primer knjiga "Srbija pred Međunarodnim sudom pravde"; tu je naslov "Presuda" i na mnogo mesta se, ako pročitate u celini tu presudu Međunarodnog suda pravde, ona poziva upravo na presude tzv. Haškog tribunala. Na primer, na strani 443 piše, citiram: "uništenje, kako ga je shvatio Međunarodni krivični tribunal za bivšu Jugoslaviju u slučajevima Krstić i Blagojević". Zatim se na sledećoj strani navode kao relevantni stavovi tužilaštva tzv. Haškog tribunala u slučaju Krstić.
Ovakvi stavovi su više nego neshvatljivi za svakog pravnika, a kamoli državnika ili diplomatu, jer kada pročitate, na primer, knjigu Karle del Ponte videćete da ona otvoreno priznaje da do 1990. godine nije ni znala da postoji Republika Srpska. Toliko o relevantnosti haškog tužilaštva, njegovoj nepristrasnosti i upućenosti u događaje na Balkanu.
Ipak, vlast i Ministarstvo spoljnih poslova nas ubeđuju u nešto što je nemoguće, a to je da se može sarađivati sa takvim Haškim tribunalom, a da se istovremeno postigne dobar rezultat pred Međunarodnim sudom pravde. Ovo je, dame i gospodo, teško i ozbiljno i komentarisati, jer samo pokazuje u kakvom se apsurdnom stanju nalazi naša diplomatija danas. To stanje najbolje karakteriše i definiše fraza – Kosovo i Evropa istovremeno. Ova fraza se inače najozbiljnije izgovara u trenutku kada na sajtu Evropske komisije stoji karta Kosova i Srbije kao dve odvojene države. Nažalost, ovo je samo nastavak višedecenijskih titoistočkih fraza o istoku i zapadu, severu i jugu, koje su SFRJ ostavile bez ijednog ozbiljnog saveznika u svetu.
Teško da će ove površne izmene Zakona o spoljnim poslovima to stanje popraviti. Zbog prethodno iznetih činjenica niko, pa čak ni najmanje zemlje, više ne shvata ozbiljno fraze i parole o ozbiljnoj borbi za Kosovo i Metohiju.
U tom kontekstu, ističemo da se zalažemo za jednu vrstu kompromisnog rešenja između dve prethodno nabrojane krajnosti. Zalažemo se kao stranka za rešenje koje bi sprečilo izolaciju, ali i za rešenje koje bi povratilo dostojanstvo našoj diplomatiji i inicijativu ne manje važnu na međunarodnoj sceni, ali u pravom smislu te reči, a ne u populističkom i propagandnom, rešenje koje bi se suočilo sa problemom, ali koje ne bi značilo bežanje od realnosti.
Smatramo da u ovom trenutku treba selektivno primenjivati Halštajnovu doktrinu zbog loše ekonomske situacije u zemlji i krize koja pogađa našu zemlju. Osnovno načelo za tu primenu bi bilo ekonomsko, tačnije doktrina bi se primenjivala samo u slučaju da prekid diplomatskih odnosa ne šteti spoljnotrgovinskoj razmeni naše zemlje, ekonomije u celini, ali i standardu naših građana.
U tom smislu, polazimo od slične pretpostavke kao vlast, naravno, oni to u propagandnom smislu govore, da samo jaka i ekonomski bogata Srbija može očuvati Kosovo i Metohiju u svom sastavu, ali ne stajemo na toj definiciji, već je dalje razrađujemo jer ona za nas nije opravdavanje za neaktivnost i, blago rečeno, neozbiljan pristup problemu Kosova i Metohije. Mi polazimo od ekonomskih podataka, a ne od neotitoističke zaslepljenosti zapadom, koju karakteriše i očigledno potcenjivanje Ruske Federacije, kao i mazohističko ispunjavanje želja Brisela i dogmatska primena briselske ideologije.
Na konkretnim primerima ovaj naš pristup izgleda ovako. U članu 5. zakona bi se, u skladu sa podacima iz statističkog godišnjaka Republičkog zavoda za 2008. godinu, moglo zaključiti sledeće: izvoz Republike Srbije u 2006. godini u SAD bio je manji nego onaj koji je Srbija ostvarila u trgovini sa Nemačkom. Sličan trend je zabeležen i u prethodnim godinama. Godine 2007. izvezli smo skoro sedam puta manje robe u Veliku Britaniju nego u BiH. Radi upoređivanja, u susednu Bosnu i Hercegovinu izvezeno je robe u vrednosti od 1.042.000.000 dolara. Podsećam, BiH ima tržište od 4,5 miliona stanovnika, a Velika Britanija od oko 60 miliona stanovnika. Dakle, prema ekonomskim podacima, naš izvoz na britansko tržište je više nego skroman.
U istom periodu u Italiju smo izvezli robu u vrednosti od oko 1.094.000.000 dolara, a u Nemačku robu u vrednosti od 937.000.000 dolara. Znači, opet je nekoliko puta veća vrednost izvoza od one koja je ostvarena u trgovini sa Velikom Britanijom.
Kada uzmemo u obzir ove podatke jasno je da Halštajnovu doktrinu ne treba u potpunosti primenjivati prema Nemačkoj i Italiji. Jasno je da su Nemačka i Italija naši veliki spoljnotrgovinski partneri i prekid diplomatskih odnosa sa njima bi doneo štetu našim privrednicima. S druge strane, doslovna primena Halštajnove doktrine prema Velikoj Britanije je više nego moguća. Izvoz u tu zemlju je minimalan. On je u praksi još manji, ako se zna da filijale britanskih kompanija koje posluju ovde to rade po povlašćenim uslovima. One prodaju svoje proizvode u inostranstvu i to knjiže kao srpski izvoz, što samo na papiru povećava vrednost našeg izvoza.
S druge strane, svakom neutralnom posmatraču jasno je da agresivno zalaganje Britanije za stvaranje nezavisnog Kosova Srbiji pravi više štete nego što imamo koristi od skromne ekonomske saradnje sa tom zemljom. Podsetiću vas, dame i gospodo, dovoljno je samo uporediti vrednost rudnog bogatstva i srpskih preduzeća na Kosovu, koja gubimo upravo zbog agresivne politike Britanije koja podržava stvaranje fantomske države Kosovo na srpskoj teritoriji, ili izdatke koje imamo u borbi za Kosovo i Metohiju upravo zbog britanske politike forsiranja nezavisnosti tzv. Kosova.
Da ne govorimo ovde o ljudskim tragedijama, žrtvama i problemima sa našim ljudima koji nemaju ni krova nad glavom upravo zbog te britanske politike.
Ne manje bitne jesu i posledice korupcije koju forsiraju britanski diplomatski predstavnici u Srbiji danas. Mislim na sve vrste korupcije, političke, ekonomske i druge. Srbija upravo zbog te korupcije trpi ogromne štete, pre svega u ekonomskom sektoru, jer ljudi koji svoje lične interese stavljaju pre opštih multiplikovano nanose ogromnu štetu državi, a samim tim i standardu naših građana. Znači, ne govorim o nikakvim zaverama, niti bilo koga optužujem, već jednostavno konstatujem da postoji korupcija koju proizvode pojedine strane ambasade, u ovom slučaju britanska.
U skladu sa načelom ekonomske korisnosti, mogla bi se u potpunosti primeniti Halštajnova doktrina na ovu zemlju. To se moglo omogućiti izmenama člana 5. Zakona o spoljnim poslovima i jasnim definicijama koje predlaže SRS.
Takođe, u kontekstu ovog člana 5, slična situacija se pojavljuje i u slučaju robne razmene sa SAD. Ona upravo treba da bude osnov za procenu spoljne politike prema ovoj zemlji.
Naravno, pri primeni zakona ministar je trebalo da uzme u obzir još jednu činjenicu. Ministarstvo spoljnih poslova nije izdvojeno od realnosti, od svog naroda. To je ministarstvo koje postoji u Srbiji i ono mora uzeti u obzir raspoloženje javnog mnjenja, pre ili kasnije. Ta istraživanja pokazuju, baš u slučaju SAD, da je ta zemlja najnepopularnija u našoj zemlji. Pogledajte razna istraživanja javnog mnjenja i videćete da je tako, bez obzira na sasvim suprotan stav političke i intelektualne elite koja je danas dominantna u našim medijima i tzv. Saveta za spoljnu politiku. Kao što je poznato, najavljuju se i demonstracije samo zbog posete gospodina Bajdena Beogradu.
Naravno, u kontekstu ovoga i promene člana 5. Zakona o spoljnim poslovima, treba imati u vidu sledeću činjenicu. Primena Halštajnove doktrine nije tadašnjoj Zapadnoj Nemačkoj donela ekonomsku stagnaciju, naprotiv, Zapadna Nemačka je samo napredovala u ekonomskom smislu u proteklih nekoliko decenija i svoju privredu je dovela do vodeće u EU, uz istovremeno očuvanje nacionalnog dostojanstva, upravo zbog primene Halštajnove doktrine.
Zamena je teza kada se tvrdi da ekonomski napredak i očuvanje nacionalnog dostojanstva nisu istovremeni procesi i mogući procesi. Naprotiv, samo države i zemlje koje imaju samopouzdanje i nacionalno dostojanstvo mogu izgraditi jaku i stabilnu privredu. Tek posle toga se može govoriti o ostvarivanju dugoročnih ciljeva, kao što je ujedinjenje Nemačke posle 50 godina ili povratak Kosova i Metohije u sastav Republike Srbije i u faktičkom smislu.
Dakle, zamena je teza kada se govori da treba prvo da izgubimo nacionalno dostojanstvo da bismo živeli bolje. Ovakvom spoljnom politikom koja se danas vodi i bežanjem od problema izgubićemo i nacionalnu čast, tj. Kosovo i Metohiju, i šansu da živimo bolje. Zato je predlagač zakona trebalo da izmeni član 5. tačku 1) na način koji bi omogućio primenu celokupnog člana. Opet bi se to u praksi, u slučaju Britanije i u slučaju SAD, moglo izvesti u skladu sa ekonomskim interesom Srbije.
Prema već pominjanom izvoru, izvoz u SAD u 2007. godini je bio 13 puta manji od onog ostvarenog sa BiH. Ponavljam, 13 puta manji, iako SAD imaju 66 puta više stanovnika od BiH. Neuporediv je bruto domaći proizvod BiH i SAD. Takođe, naš izvoz u Crnu Goru 2007. godine je 11 puta bio veći od onoga koji smo ostvarili na tržištu SAD. Ponovo je, kao i u slučaju kada su upoređivani podaci za BiH, neuporediv broj stanovnika, razmera je oko 500 puta u korist SAD. Slično je i sa bruto društvenim proizvodom.
Takođe, kada govorimo o zemljama prema kojima ne treba primenjivati Halštajnovu doktrinu, naš izvoz u Italiju je 2007. godine bio 13 puta veći od onoga koji smo ostvarili u SAD. Slično tome, naš izvoz na nemačko tržište bio je 11 puta veći nego onaj koji smo ostvarili sa SAD. Ogromne su razlike i kada se uporedi izvoz u Rusku Federaciju i onaj ostvaren u trgovini sa SAD. Preko pet puta je veći izvoz u Rusku Federaciju. Slično je i kada se upoređuje vrednost našeg izvoza u Austriju i SAD ili našeg izvoza u Grčku i SAD.
Jasno je da svi ovi, ističem, zvanični podaci pokazuju da je Srbija u ekonomskom i izvoznom smislu ne zavisi od SAD, a prethodno smo naveli ni od Velike Britanije, dakle, od dve države koje su najagresivnije kada se radi o stvaranju lažne države Kosovo na srpskoj teritoriji. U tom smislu, kako prema Britaniji, trebalo bi i prema SAD primeniti Halštajnovu doktrinu u potpunosti. Ne treba ponavljati, niti posebno podvlačiti kakve nam probleme pravi ta država u spoljnoj politici.
Naravno, i ovde se, kao i u slučaju ambasade Britanije, postavlja pitanje korupcije u našem društvu, koja se upravo podstiče iz ambasade SAD, korupcije koja pravi štetu u privredi, politici i drugim oblastima i koja utiče na standard naših građana, a verovatno i na tzv. Savet za spoljnu politiku.
Dakle, jedan izbalansiran pristup, jedna mudra, ozbiljna i državnička diplomatija bi selektivno primenila Halštajnovu doktrinu prema velikim ekonomskim partnerima u zapadnoj Evropi; istovremeno, sa druge strane, prema SAD i Britaniji bi bila primenjena u potpunosti, jer ove zemlje, to treba jasno reći, nisu naši značajni ekonomski partneri.
Da bi postojao ovakav pristup, koji nije ekstreman ali nije ni defetistički, Ministarstvo bi moralo da izmeni član 5. Zakona o spoljnim poslovima.
U prilog ovakvoj odluci i sa namerom da se utiče na ovaj predlog zakona a da on bude u skladu sa realnom situacijom, a ne sa neotitoističkim nerealnim frazama o istoku, zapadu, severu i jugu i dogmatskom probriselskom ideologijom o istovremenom postizanju ulaska u EU i očuvanju Kosova i Metohije u sastavu Srbije, navodimo i sledeće podatke.
Među prvih pet izvoznih partnera Republike Srbije u 2007. godini nema ni SAD, niti Velike Britanije. Na prvom mestu je Italija, na drugom mestu BiH, na trećem mestu je Nemačka, na četvrtom Ruska Federacija, a na petom mestu je Slovenija. Što se tiče uvoznih partnera, među prvih šest ponovo nema ni Britanije ni SAD. Prvo mesto zauzima Ruska Federacija, drugo mesto Nemačka, treće mesto Italija, četvrto Kina, peto mesto BiH, a šesto Slovenija.
Ako uporedimo i te brojke na jedan neutralan način, onda ponovo dolazimo do sličnih zaključaka. Na primer, iz Ruske Federacije uvezli smo sedam puta više robe od one koju smo u istom periodu uvezli iz SAD, ili 12 puta više iz Ruske Federacije u odnosu na Veliku Britaniju. Slične cifre se pojavljuju kada se uporedi izvoz iz Italije, koji je četiri puta vredniji od američkog ili osam puta vredniji od britanskog. Takođe, uvoz iz Nemačke je vredniji šest puta od američkog ili deset puta od britanskog, a u slučaju BiH uvoz iz ove male susedne zemlje vredniji je 1,3 puta od onoga iz SAD ili dva i po puta od onog iz Britanije. Dakle, sve su ovo argumenti koje bi Ministarstvo trebalo da primeni u slučaju da ima nameru da ozbiljno vodi spoljnu politiku. Očigledno je iz ovog predloga zakona da to, nažalost, nije slučaj.
Predlagač zakona je trebalo da promeni član 5. u tački 1) na način koji smo predložili. Jasno je da je to važan deo člana 5. u kome se navodi da Ministarstvo spoljnih poslova organizuje, u okviru svojih nadležnosti, posete na zvaničnom državnom i diplomatskom nivou. Naravno, u kontekstu rasprave o promenama zakona, ali i zbog predstojećih događaja ova tema je veoma aktuelna.
Kao što je opštepoznato, uskoro bi Srbiju trebalo da poseti američki potpredsednik Džozef Bajden. Ova poseta svakako se mora posmatrati u širem kontekstu. Da se radi samo o poseti američkog potpredsednika Beogradu možda bi se to moglo protumačiti kao jedna vrsta diplomatskog napora koji je usmeren na poboljšavanje odnosa ili tzv. resetovanje, kako se poručivalo iz Vašingtona Ruskoj Federaciji dok su se istovremeno organizovale provokacije u Gruziji. Ali, kada se ima u vidu da će Bajden posetiti Prištinu u sklopu ove turneje, kao i Sarajevo, onda se ona može tumačiti samo kao jedna vrsta grube provokacije.
Na primer, Bajden sigurno neće biti suzdržan u svojim izjavama u Prištini. Nema sumnje, on će govoriti o tzv. kosovskoj državi, o njenim navodnim perspektivama i slično. Uostalom, i prema službenom tumačenju njegove posete iznetom u Vašingtonu 15. maja, on posećuje tri zemlje, a ne dve, iako je svima jasno da ta lažna tvorevina ne može da opstane ni nekoliko meseci bez podrške SAD, odnosno prema istraživanju programa UN za razvoj, 70% stanovnika Kosova je spremno da protestuje zbog loše ekonomske situacije.
U tom smislu treba istaći da je američki potpredsednik kao ličnost daleko od toga da bude neko ko je uzor za nekog umerenog državnika i diplomatu ili neko ko bi mogao da ostvari napredak u srpsko-američkim odnosima prvenstveno zbog svojih ličnih sposobnosti.
Ova poseta Bajdena se ne može čak uporediti sa onom posetom državnog sekretara Kolina Pauela od pre nekoliko godina. Pauel je ipak posetio Srbiju u trenutku kada SAD nisu najavljivale da će pokrenuti pitanje Kosova i Metohije, koje je još tada bilo rešeno Rezolucijom Saveta bezbednosti 1244. Takođe, ma koliko da je za vreme svog mandata radio protiv interesa Srbije, jer poznata je njegova presudna uloga u izručivanju i otmici pokojnog Slobodana Miloševića, o kojoj otvoreno piše Karla del Ponte, nikada sebi nije dozvolio izjave koje su u pravom smislu te definicije, dakle onako kako ih definiše preporuka Saveta Evrope o govoru mržnje iz 1997. godine, bile govor mržnje, kao što je to radio Bajden više puta.
Dovoljno je samo analizirati nekoliko izjava Bajdena, na primer: skandaloznu i ratnohuškačku izjavu za poznati američki nedeljnik "Tajm" od 3. maja 1993. godine kada je doslovno izjavio "da SAD moraju da predvode zapad u vazdušnim napadima protiv Srba"; ili sličnu izjavu datu za jedan vašingtonski radio od 15. maja 1993. godine kada on govori o nekakvoj ekspanziji Srba; ili onu izjavu posle susreta sa Biljanom Plavšić, koju je skoro nemoguće citirati; kao i njegove skoro histerične pozive na eliminisanje Srba kao naroda iz vremena agresije NATO pakta iz 1999. godine, kada je tadašnji senator Bajden predlagao, doslovno, ponovno uvođenje konclogora za naš narod. Dakle, Bajden ima više nego istaknutu ulogu u ovoj svojevrsnoj zbirci antisrpskog govora mržnje, koji naravno nikada nije sankcionisan.
Naravno, mislim da sada nije ni vreme ni mesto da navodim sve skandalozne izjave Bajdena, koje su ipak na nivou šefa primitivnog propagandnog biroa. Namera mi je bila samo da pokažem da te izjave nisu bile istrgnute iz konteksta, već da su one rezultat dubokog ubeđenja američkog potpredsednika.
Osim uvredljivog i propagandnog karaktera koji ima, ova poseta Bajdena, po svemu sudeći, neće imati nikakav pozitivan efekat u odnosima između SAD i Srbije, tzv. resetovanje. Zašto to tvrdim?
Ministarstvo spoljnih poslova je sigurno proučavalo istoriju diplomatskih odnosa SAD i Srbije, zatim između Jugoslavije i SAD. Ono sigurno zna kako je protekla poslednja poseta jednog američkog državnog sekretara bivšoj SFRJ, 21. juna 1991. godine. Sigurno znaju da se tada Bejker sastao sa svima relevantnim republičkim liderima, sa vođstvom JNA, gospodinom Markovićem i separatističkim liderima sa Kosova. Prema pisanim svedočenjima aktera tih susreta, Bejker je svim svojim sagovornicima izneo različite stavove i oni su to, naravno, protumačili svako na svoj način, pa je tako ionako loša situacija u bivšoj Jugoslaviji postala još komplikovanija i gora za njene građane posle posete tadašnjeg američkog državnog sekretara Džejmsa Bejkera. Samo šest dana nakon posete Bejkera, 27. juna, započeo je masakr multinacionalnih snaga JNA u Sloveniji.
Ovu pouku Ministarstvo i ostali vladini zvaničnici treba da imaju na umu kada bude došao u posetu tako dugo očekivani američki potpredsednik.
Takođe, što se tiče očekivane ekonomske pomoći koja će navodno doći iz SAD nakon posete Bajdena, tu postoje više nego relevantna svedočanstva koja pokazuju koliko je nerealno i naivno očekivati tako nešto od američkih zvaničnika. Na primer, opšte je poznato da je pre nekoliko sedmica u poseti našoj zemlji bio poslednji premijer SFRJ Ante Marković.
Naravno, u skladu sa zamenom teza i neoliberalnom ideologijom koja je sada dominantna u našoj javnosti i vlasti, Ante Marković je predstavljen kao čovek koji nije imao niti jednu manu, niti grešku u političkom i ekonomskom smislu. U suštini, pomoću selektivnog prikazivanja događaja on je prikazan kao jedna vrsta spasioca kome tadašnji lideri nisu dali šansu da, uz pomoć "dobronamernog Zapada", spasi Jugoslaviju. Stvarnost je ipak bila drugačija od ove propagandne fraze i od fraza koje se koriste u obrazloženju zakona.
Poseta Markovića je organizovana negde u prvoj polovini 1989. godine i nju je najbolje opisao jedan od aktera te posete, bivši američki ambasador u SFRJ, poslednji američki ambasador u toj bivšoj državi Voren Cimerman.
U svojoj knjizi "Poreklo jedne katastrofe" Cimerman, opisujući Markovićevu posetu, na strani 29 i 30 piše sledeće, citiram: "Više od svega Marković je želeo podršku Zapada. Na SAD je gledao kao na ključnu zemlju." Ovo je veoma aktuelno u ovoj 2009. godini. Zatim Cimerman navodi: "Marković je želeo da poseti Vašington i da se sretne sa predsednikom Bušom, želeo je jasne potvrde američke podrške svojim programima, a iznad svega želeo je novac." Zatim Cimerman navodi da je Marković tražio ni manje ni više nego četiri milijarde dolara. I ovo zvuči poznato i aktuelno.
Međutim, Cimerman navodi kako je to dobijanje pomoći u praksi izgledalo. Citiram sledeće: "Nije dobio ništa od toga. Američka vlada nije platila ništa za vreme njegove posete. U stvari, jedini obrok koji nije morao sam Marković da plati bio je radni doručak u Savetu za spoljne poslove u Njujorku". Zatim Cimerman navodi sledeće: "Kratki susret sa predsednikom Bušom bio je donekle razočaravajući, njih dvojica zato nisu stigli do ključnih jugoslovenskih problema. Na isteku dodeljenih mu pola sata Marković je srdačno ispraćen, a da nije uspeo ni da pomene većinu svojih molbi za ekonomsku pomoć."
Dakle Cimerman otvoreno iznosi da premijer bivše Jugoslavije, zemlje od 22 miliona stanovnika, nije dobio ništa od obećane pomoći SAD, čak ni protokolarnu pažnju, kao što proizlazi iz prethodnih citata.
Dame i gospodo, iz ovoga jasno proizlazi da Srbija, koja ima nekoliko puta manje stanovnika od bivše Jugoslavije, ne može da se nada nikakvoj direktnoj američkoj pomoći, bez obzira na naivne predstave iz pisma predsednika Republike Srbije Džordžu Bušu iz 2004. godine.
Postavlja se pitanje kakva je onda svrha Bajdenove posete, ako nije ekonomske prirode, a to proizilazi iz prethodnih citata koji pokazuju da SAD nikome ne daju značajnu ekonomsku pomoć, već isključivo svoj kapital plasiraju preko lihvarskih uslova MMF-a, organizacije kojoj plaćamo dug Kosova, iako ona priznaje Kosovo kao državu.
Iz prethodno iznetog je više nego jasno da nije svrha posete ni politička pomoć ili naklonjenost Srbiji aktuelnog potpredsednika SAD koji je, naprotiv, srbofobičan, najblaže rečeno. Jasno je da Bajdenova poseta može biti samo u vezi sa Kosovom i Metohijom.
U tom kontekstu, ponovo se vraćamo na predlog za izmenu člana 5. i dodavanje dodatnih garancija za teritorijalnu celovitost Republike Srbije. Sledeća Bajdenova izjava oslikava pravi cilj njegove posete Beogradu i Prištini.
U novembru 2005. godine u Komitetu za spoljne poslove Senata SAD održana je rasprava o statusu Kosova i Metohije. Tadašnji senator Džozef Bajden je otvoreno izneo pravi razlog za američku politiku prema Kosovu i Metohiji. Citiram, prema navodima koji su objavljeni u našim medijima: "Priština je jedan od svega nekoliko muslimanskih gradova u svetu gde se SAD ne samo poštuju, već i cene. Ako Kosovo završimo kako treba", kaže Bajden, "podsetićemo muslimane širom sveta kako su se SAD našle u pomoći kosovskom stanovništvu i pomogle mu da izgradi snažno, nezavisno, multietničko društvo."
Godine 2009, 15. maja, izneto je službeno tumačenje Bajdenove posete, a to je – pomoć koju Bajden pruža Kosovu i Bosni treba da imaju u vidu i države na Bliskom istoku.
Podsećam Ministarstvo spoljnih poslova da je ono bilo dužno da uzme u obzir ovakvu strategiju SAD. Jer, ovo je opštepoznati, javni podatak. U tom smislu, Ministarstvo je bilo dužno da zaštiti srpske nacionalne interese i da se suprotstavi na politički i miran način jednoj vrsti globalne kompenzacije koju vrši Vašington zbog antimuslimanske politike koju SAD vode na Bliskom istoku, u Iraku, Palestini i Avganistanu.
Ovakve argumente i analize o pravim razlozima za politiku SAD prema Srbiji potvrđuju i izjave američkog pulena ili instrumenta, Hašima Tačija, u kojima on podržava američku agresiju i etničko čišćenje u Iraku i Avganistanu i čak lažno upoređuje Albance, Iračane i Avganistance, uz nebulozne tvrdnje da su svi oni posle američkog bombardovanja slobodni ljudi.
Više je nego jasno šta je pravi cilj posete Džozefa Bajdena regionu i ne treba se zanositi lažnim nadama, niti treba obmanjivati narod da će doći do nekakve promene u odnosima sa SAD ili do pružanja nekakve ekonomske pomoći.
U tom smislu, predlagač zakona je trebalo, u skladu sa tačkom 11) istog člana i posebno tačkom 12), da nam ponudi jednu analizu međunarodnog položaja Republike Srbije i bilateralnih odnosa sa drugim državama.
U skladu sa tačkom 11) trebalo je da objasni zašto nije došlo do unošenja jasnih definicija o značaju Kosova i Metohije za Republiku Srbiju. Nije omogućio ni da se realno analiziraju spoljnopolitički aspekti odbrane i nacionalne bezbednosti, jer ma koliko se vlasti i kontrolisani mediji trudili da to zanemare, Kosovo i Metohija čine 15% naše teritorije.
Takođe, da je predlagač zakona prilikom izrade ovih promena Zakona imao u vidu realne okolnosti, on je mogao da omogući da se putem unošenja jasnih definicija o Kosovu i Metohiji, upravo u skladu sa prethodno navedenim činjenicama, ali u skladu i sa međunarodnom diplomatijom, napravi dugoročna analiza međunarodnog položaja Republike Srbije.
Pitam Ministarstvo spoljnih poslova da li ta analiza uopšte postoji? Ako postoji, koliko ima strana? Koliko je autora ili timova radilo na njenoj izradi i koliko dugo?
Takođe, nadam se da ta analiza, ako uopšte postoji, uzima u ozbir i sledeće činjenice i načela spoljne politike: na primer, definicije već pominjanog Henrija Kisindžera, dugogodišnjeg američkog državnog sekretara i savetnika brojnih američkih predsednika u protekle četiri decenije, čoveka koji, slično kao Andreoti u Italiji ili Jevgenij Primakov u Ruskoj Federaciji, godinama ili decenijama kreira unutrašnju i spoljnu politiku svoje zemlje.
Sigurno je Ministarstvu spoljnih poslova poznato da su i Lorens Iglberger i Brent Skoukroft bili njegovi prvi saradnici, kao i nama veoma poznati Ričard Holbruk, kao i visoki funkcioneri tzv. Klintonove administracije, Toni Lejk i mnogi drugi.
U tom smislu, u skladu sa raspravom o promenama Zakona o spoljnim poslovima, pitam Ministarstvo spoljnih poslova da li je pri izradi spoljnopolitičke analize, ako ona uopšte postoji, i u skladu sa tačkom 12. Zakona o spoljnim poslovima, u vezi sa politikom prema Kosovu i Metohiji, imalo u vidu osnovna načela američke spoljne politike koja je Henri Kisindžer izneo još 1979. godine: "Moj pristup je bio strategijski, geopolitički, nastojao sam događaje dovoditi u uzajamne veze, stvarati, izazivati podsticaje i pritiske u jednom delu sveta kako bih uticao na zbivanja u nekom drugom delu sveta"?
Dakle, ovo je definicija iz 1979. godine. Međutim, to su više nego aktuelne reči, jer prema toj definiciji Kisindžer i njegov tim su utvrdili nekoliko osnovnih načela kojima su se rukovodili, a to je, pre svega, načelo povezivanja, jer naše je stanovište da su događaji u različitim delovima sveta međusobno povezani.
U kontekstu prethodno iznetog i pošto je više nego jasno da SAD imaju dugoročnu strategiju prema Kosovu i Metohiji, koja je više nego očigledno povezana sa događajima na Bliskom istoku, kako kaže naš budući gost Bajden, želeo bih da konkretno dobijem odgovor na pitanje koje se iz ovih izmena Zakona uopšte ne može dobiti, jer očigledno je da nema nikakve analize, niti bilo kakve strategije. Ili se ta strategija zasniva, nažalost, na neotitoističkoj logici o istoku, zapadu, severu i jugu i sličnim neozbiljnim frazama koje su u suštini, uz bezglavo zaduživanje kod MMF-a i ostalih finansijskih institucija, i dovele do raspada druge Jugoslavije.
Možda se ta strategija zasniva na dogmatski usmerenoj prozapadnoj politici koja se vodila u ovoj zemlji u proteklih devet godina i koja je doživela svoj potpuni krah u februaru 2008. godine, kada su upravo te zemlje koje su nam navodno bile prioritetni partneri predvodile proces, da bi apsurd u koji je zapala naša spoljna politika bio još veći, u potpunosti protivan međunarodnom pravu, Povelji UN i brojnim rezolucijama UN, a to je proces nelegalnog priznavanja nezavisnosti tzv. Kosova.
Ili se možda ta strategija, kojim čudom, ako uopšte postoji, zasniva na realnim okolnostima, ima za cilj jedino moguće i realno rešenje u ovim okolnostima, a to rešenje je prioritetno savezništvo sa Ruskom Federacijom, državom koja jedino može da nam obezbedi normalne odnose sa Zapadom i da nam obezbedi uvažavanje naše zemlje od strane Zapada.
Veoma je važno da se razjasni da li postoji uopšte bilo kakva strategija. Ako ne postoji, onda sve ove promene Zakona o spoljnim poslovima o kojima danas raspravljamo imaju samo i isključivo propagandnu svrhu, posebno kada se radi o članu 5, koji je jedan od najznačajnijih članova Zakona o spoljnim poslovima.
Unošenje jasnih definicija u vezi sa pitanjem Kosova i Metohije bilo je neophodno i zbog tačke 16) člana ovog zakona, jer prema njoj Ministarstvo spoljnih poslova, u okviru svojih nadležnosti i prema definiciji Zakona o spoljnim poslovima, predlaže upravo Vladi strategiju razvoja spoljnih poslova i druge mere kojima se oblikuje spoljna politika.
Takođe, Ministarstvo ima dužnost, prema ovom članu, da informiše vlade drugih država i međunarodnu javnost o stavovima Vlade Republike Srbije i da radi na jačanju ugleda Republike Srbije u međunarodnim odnosima. U tom smislu ide prikupljanje i analiziranje informacija stranih medija koje se odnose na Srbiju.
U tom smislu bi se mogla primeniti i najnovija iskustva iz zemlje i sveta, na primer, informacioni tokovi u slučaju petodnevnog rata na severnom Kavkazu, u avgustu 2008. godine, jer je situacija bila veoma slična onoj koja postoji u vezi sa našom južnom pokrajinom. Taj sukob traje decenijama, ako ne i vekovima. Takođe, postoji komunističko nasleđe i pitanje granice iz tog doba. S druge strane, pojavljuju se i svi oni akteri kao i kod nas u slučaju proglašenja tzv. države Kosovo – Ruska Federacija, SAD, NATO pakt, EU, OEBS. Naravno, kao i u slučaju tzv. države Kosovo, zapad je naoružavao jednu stranu i podsticao je na rat, a ne na mirno rešavanje sukoba i prihvatanje kompromisa.
Ipak, opšte je poznato da je u avgustu 2008. godine došlo do rata u kome je Gruzija doživela veliki poraz. Istovremeno, kao i u našem slučaju, pokrenuta je velika akcija koja je trebalo da stvori virtualnu realnost. Ipak Ruska Federacija je uspela da izvuče pouke iz događaja na Balkanu i da uspešno parira toj vrsti medijske manipulacije, pre svega preko satelitskog programa na engleskom jeziku "Russia today" .
Naravno, ne tvrdim da smo mi u stanju da finansiramo globalni satelitski program koji vredi oko sto miliona dolara jer prethodno smo izneli kolika su ukupna sredstva predviđena rebalansom za Ministarstvo spoljnih poslova, a ona su svakako manja od ovih sto miliona dolara, međutim, ova oskudna sredstva treba upotrebljavati na najbolji mogući način, a to sigurno nije besmisleno razbacivanje na tzv. lobiranje u SAD.
Ministarstvo je trebalo da izvuče pouke iz prethodnih uzaludnih pokušaja lobiranja iz prošle i ove decenije. Na primer, videli ste koliko je dugo Saudijska Arabija, o kojoj je pričao ministar, razmišljala da li da prizna nezavisnost tzv. Kosova.
Priznanje Kosova od strane Rijada je ipak još jedan veliki neuspeh naše diplomatije, jer ova značajna zemlja je vodeća članica OPEK-a i OIK-a. Zato je moglo da se nađe načina da se parira američkom pritisku. Zato je potpuno neshvatljivo da u Ministarstvu i u Vladi i dalje postoji, slobodno se tako može reći, naivna predstava o tome da nekakva lobiranja u SAD mogu izmeniti politiku te zemlje prema tzv. nezavisnom Kosovu.
Ministarstvu spoljnih poslova i vlasti je sigurno poznato da je bivši premijer SRJ bio američki državljanin Milan Panić. Tako nešto nisu uspeli da postignu ni brojni ministri u dosovskim vladama koji su se školovali u SAD i Velikoj Britaniji, ili koji su radili za zapadne banke. Verovatno im je poznato da je on pokušao da lobira u svojoj drugoj domovini, SAD. Prema svedočenju njegovog naslednika na premijerskom mestu, tadašnji državni vrh se saglasio sa Panićevom idejom o lobiranju. Bilo je predviđeno da se za ovu namenu iskoriste celokupne devizne rezerve tadašnje SRJ. One su tada iznosile oko 250 miliona dolara.
Međutim, dame i gospodo, nijedna pi-ar agencija nije htela da zaradi ovu sumu, navodno nije htela da krši sankcije. Odbijena je čak i ponuda za direktno plaćanje. Takav gest bi možda bio i razumljiv da američke pi-ar agencije nisu prihvatile novac od kosovskih Albanaca koji su se tada nalazili u okviru države koja se zvala SRJ. Na primer, agencija "Ruder i Fin" je dobila 250.000 dolara za šest meseci svog rada u istom periodu od kosovskih Albanaca.
Dakle, kada se uporede ove cifre, jasno je da su te agencije samo produženi instrument američke spoljne politike, a ne nekakve organizacije koje se rukovode ekonomskim razlozima.
Do sličnog zaključka se dolazi i kada se analiziraju pokušaji tzv. lobiranja u SAD nakon 2000. godine. Ministar sigurno zna da je kabinet predsednika Republike angažovao pre nekoliko godina za lobiranje u SAD jednu kompaniju čiji su vlasnici bili izraelski državljani. Jedan od njih je bio šef kabineta bivšeg izraelskog premijera. On je inače pred telavivskim sudom osuđen za prevaru i kršenje poverenja. Kao što je poznato, naš položaj u SAD se nakon tog tzv. lobiranja samo pogoršao.
Takođe, naš položaj u SAD nije izmenila ni činjenica da je za srpsku stranu u Vašingtonu tokom 2005. godine lobiralo čak šest pi-ar agencija, niti činjenica da je bivši kanadski premijer Brajan Malruni 2001. godine pristao da uz veliku medijsku pompu organizuje srpski lobi u SAD.
Slična situacija se ponovila i kada se organizovao tzv. srpski kokus u Kongresu SAD.
U tom kontekstu Ministarstvo je trebalo da sasluša razumnu i realnu analizu Martina Slezingera iz Instituta "Vudro Vilson", koji je još pre nekoliko godina, tačnije 2004. godine, za Bi-Bi-Sijev sajt na srpskom jeziku izjavio da je većina kongresmena ili senatora potpuno nezainteresovana za Kosovo i da kongresna rezolucija ni na koji način ne obavezuje američku administraciju.
Ni u Srbiji ni na Kosovu ne bi trebalo da se misli da rezolucija koju predloži pet ili šest kongresmena, o kojoj se nekoliko sati vodi debata, ukazuje na generalno raspoloženje u Kongresu. Garantujem vam da ogromna većina članova nema baš nikakav stav o Kosovu.
To je, dame i gospodo, prava realnost i od nje treba da polazi Ministarstvo spoljnih poslova i sve druge institucije ove države.
Koliko je besmisleno lobiranje u SAD pokazuje sledeći primer. Opšte je poznato da je grčki lobi jedan od najuticajnijih u SAD. Na primer, Brežinski smatra da je taj lobi među prva tri po uticaju u SAD. Takođe, prema zvaničnom popisu iz 2000. godine, bilo je više Grka u SAD nego Srba, Hrvata, Albanaca i drugih naroda sa prostora bivše Jugoslavije zajedno.
Na popisu održanom te godine njihov broj je bio oko 1.153.000. Grci su bili prisutni u svim oblastima javnog života SAD. Početkom sedamdesetih godina potpredsednik SAD je bio sin grčkog doseljenika. Bivši šef američke obaveštajne agencije bio je takođe potomak grčkih doseljenika, Džordž Tenet. Godine 1988. Majkl Dukakis je bio predsednički kandidat ispred Demokratske stranke.
Ipak, ni tako organizovan lobi kao što je grčki nije uspeo ni za pedalj da promeni američku politiku u vezi sa Kiprom, iako taj problem traje od 1973. godine, dakle preko tri decenije.
Tu politiku nije promenila ni činjenica da je grčki lobi imao apsolutnu nadmoć u Kongresu 1973. godine, niti činjenica da je Kongres doneo odluku da uskrati Turskoj pomoć po odredbama dokumenta o stranoj pomoći.
Ništa se tim povodom nije promenilo u američkoj spoljnoj politici već preko tri decenije. Američka administracija nije uvažila zahteve Kongresa.
Dakle, ako grčki lobi, koji je toliko moćan i uticajan, nije uspeo da promeni ništa u američkoj spoljnoj politici, to sigurno neće uspeti nikakav srpski kokus, niti bilo kakve nerealne predstave da bilo kakva diplomatska akcija Srbije može promeniti stav SAD, koji je očigledno povezan sa situacijom na Bliskom istoku i antimuslimanskom politikom koju SAD vode u tom regionu. Zahvaljujem.
Dame i gospodo, amandman je podnet na član 4. stav 1. i njegova svrha je da ukaže na potrebu obezbeđivanja jednakih prava za sve. Dakle, smisao ovog zakona ne treba da bude zaštita ili favorizovanje jedne marginalne grupe, ma koliko ona bila agresivna ili zastupljena u medijima.
Takođe, našim amandmanima se ukazuje i koliko je Predlog zakona neadekvatan i neprimeren ovom trenutku, kada svi znamo da ekonomska kriza nastupa u našoj zemlji. U tom kontekstu, potpuno je neadekvatno da se povećava državna administracija, a to se upravo predviđa, jer se uvodi poverenik za zaštitu ravnopravnosti.
Ovome treba dodati i podatak iz obrazloženja zakona, po kome će se iz budžeta Republike Srbije za 2010. godinu izdvojiti oko 40 miliona dinara za ove namene, što je, prema zvaničnom kursu NBS od 20. marta, oko 423 hiljade evra.
Dakle, u trenutku kada se zbog lihvarskih uslova MMF najavljuju čak i porezi na penzije i plate, što je ne samo štetno, već i besmisleno u ovom trenutku, Vlada troši pare na jedan predlog zakona koji, u suštini, iritira ne samo crkve, već i veliku većinu građana, i to upravo zbog ovog favorizovanja ove jedne marginalne i agresivne grupe.
To je prosto neshvatljivo i jedino se može objasniti na sledeći način: doslovnom primenom probriselske dogme, koja je odavno izgubila svaki dodir sa realnim životom i sa našim građanima.
Dame i gospodo, amandman je podnet na član 5. Predloga zakona i njegova svrha je da ukaže na važnost tačnog definisanja pravnih pojmova koji se koriste u zakonima. To je posebno važno jer se u članu 5. pominje pojam govora mržnje. Govor mržnje mora biti definisan na način kako je to urađeno u osnovnom međunarodnom izvoru za ovu oblast, a to je Preporuka Komiteta ministara SE iz 1997. godine.
U toj preporuci SE se ističe da svako narušavanje slobode izražavanja mora da bude u skladu sa članom 10. Evropske konvencije o ljudskim pravima i da ''mora usko da se tumači i da bude regulisano zakonom i formulisano jasnim i preciznim izrazima'' i, naravno, višedecenijskom praksom Evropskog suda za ljudska prava.
Nažalost, dame i gospodo, nijedan od ovih kriterijuma ministar nadležan za ljudska prava nije imao u vidu kada je osmog oktobra 2008. godine, u izjavi za jedan naš dnevni list, izjavio da poslanici vladajuće većine treba da oduzimaju mandate drugim poslanicima, i to po apstraktnim ili političkim kriterijumima, kao da je Skupština pravosudni organ, a ne zakonodavno telo.
Dakle, ta izjava je u suštini bila zalaganje za ukidanje slobode izražavanja i u potpunoj je suprotnosti upravo sa ovim duhom zakona koji danas razmatramo i sa brojnim međunarodnim konvencijama.
Međutim, dame i gospodo, to su već dvostruki standardi koje propagira Brisel i u praksi ih sprovodi upravo u Srbiji. Zahvaljujem.
Zahvaljujem. Dame i gospodo, amandman je podnet na član 8. i ponovo se, kao i u drugim amandmanima SRS, insistira na preciznoj i jasnoj definiciji.
U amandmanu podnetom na član 5. smo ukazali koliko je važno da se govor mržnje tačno i jasno definiše. Ukazali smo i koliko je važno da se u tom smislu koriste relevantni međunarodni izvori, kao što je Preporuka Komiteta ministara Saveta Evrope o govoru mržnje iz 1977. godine i takođe smo ukazali koliko je važno da se garantuje i sloboda izražavanja, kao osnovno ljudsko pravo koje štite upravo konvencije koje se pominju u obrazloženju Predloga zakona.
Na primer, član 19. Pakta o građanskim i političkim pravima iz 1966. godine u stavu 1. propisuje da niko ne može biti uznemiravan zbog svog mišljenja. U stavu 2. istog člana se propisuje da svako ima pravo na slobodu izražavanja.
Dame i gospodo, to su osnovna ljudska prava i blago rečeno je neozbiljno kada ministar, koji je upravo nadležan za ljudska prava, predlaže u izjavi za Novosti od 8. oktobra 2008. godine da poslanici vladajuće većine, a ne sud, treba da odlučuju šta je govor mržnje i usput ne pominje osnovno ljudsko pravo, pravo na slobodu izražavanja.
Dakle, ovo su veoma ozbiljne stvari ili oblast za koju postoje brojni međunarodni izvori i zato čak ni probriselska dogma ni ideologija ne može da opravda niti sakriti činjenicu da se radi o neozbiljnim i političkim, a ne pravnim tumačenjima.
Zato ovaj zakon treba povući iz procedure, jer je jasno da se neće tumačiti kako treba i okrenuti se ka važnim temama, kao što su – ekonomska kriza ili slepo ispunjavanje uslova MMF, koji između ostalog dovode do ovog skandala sa računima Infostana. Zahvaljujem.
Dame i gospodo, amandman je podnet na član 13. Predloga zakona. Amandmanom se ukazuje na ono što je očigledno, a to je da je postojalo očigledno prepisivanje zakona, jer kao što je poznato, aparthejd je pojam koji se vezuje za Južnu Afriku i Afriku kao kontinent.
Ako je već bila namera da se navede neki primer za diskriminaciju, onda je adekvatan primer pre svega KiM. Ili ako se već insistiralo na nekom međunarodnom primeru, najsličnija situacija aparthejdu je ona koja je danas prisutna u Palestini.
Što se tiče genocida, on se i ne pominje u Evropskoj konvenciji za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda iz 1950. godine, tačnije, u članu 14. ove konvencije koji zabranjuje diskriminaciju. Dakle, i navođenje genocida u ovom zakonu, koji u suštini reguliše ljudska prava, potpuno je neadekvatno. U tom kontekstu jasno je da Predlog zakona ima samo jednu svrhu, a to je propaganda probriselske ideologije.
S druge strane, glavne teme se providno izbegavaju: pregovori sa MMF ili tajnost tih pregovora na koju se obavezala naša Vlada, to je javni podatak; takođe, monopol austrijskih banaka u našoj zemlji. To su, dame i gospodo, glavne teme i na to ukazuje ovaj amandman. Dakle, ekonomija - a ne briselska propaganda, nacionalna tema standard - a ne aparthejd, sistem koji ne postoji već 20 godina i koji je postojao na drugom kontinentu.
Dame i gospodo, amandman je podnet na član 1. stav 2. Predloga zakona. Svrha amandmana je da ukaže na neadekvatnost Predloga zakona u trenutku kada čak i probriselska vlast priznaje u Srbiji da je nastupila ekonomska kriza i da će ona potrajati nekoliko godine. Na primer, gospodin Ljajić, ministar nadležan za socijalnu politiku, u jednim dnevnim novinama juče izjavio je da će kriza trajati duže nego što se to mislilo.
S druge strane, u suštini Predlog zakona se bavi jednom marginalnom grupom u trenutku kada je ekonomska kriza zahvatila celu našu zemlju, a ne fokusira se na političku diskriminaciju koja je najveći problem ove zemlje kada se radi o ljudskim pravima. Naravno, tu pre svega mislim na ograničavanje slobode izražavanja, koju garantuje Evropska konvencija o ljudskim pravima iz 1950. godine.
Opozicione partije pre svega, ali i intelektualci koji se ne slažu sa vladajućom probriselskom dogmom su na udaru ove prakse. Nažalost, videli smo da je upravo ministar koji je nadležna za ljudska prava i koji treba najviše da ih štiti predlagao 8. oktobra 2008. godine u izjavi za ''Novosti'' da se poslanicima oduzimaju mandati na osnovu političkog, a ne pravnog tumačenja slobode izražavanja, jer bi to tumačenje, po njegovoj verziji, vršila vladajuća većina u Skupštini, a ne pravosudni organi.
Dakle, bez pozivanja na međunarodno-pravne principe, praksu Evropskog suda za ljudska prava, praksu Vrhovnog suda SAD i član 19. Univerzalne deklaracije o pravima čoveka, ministar u suštini predlaže da se svako ko se ne slaže sa vladajućom dogmom i kritikuje probriselsku ideologiju, politiku ove vlasti, može biti optužen za politički nekorektan govor koji remeti... (Predsedavajući: Vreme.)... probriselsku idilu u Srbiji i širi neprijateljstvo prema Briselu.
To je zapravo, dame i gospodo, upravo ugrožavanje slobode izražavanja i gušenje demokratije i to od strane ministra koji je nažalost nadležan upravo za ljudska prava.