Dame i gospodo, kada se analiziraju ove promene Zakona o spoljnim poslovima, očigledno je da se Kosovo i Metohija samo posredno pominje u obrazloženju Predloga zakona.
Mislim da je predlagač zakona (koji nije tu), ministar ili njegov tim, ako se već javno i putem brojnih izjava zalaže za opstanak Kosova i Metohije u okviru Republike Srbije, trebalo da ubaci jasnu formulaciju u član 5. koja bi definisala ovo zalaganje ili jednu vrstu diplomatsko-pravne borbe za Kosovo i Metohiju, o kojoj se toliko priča u medijima.
Na primer, to zalaganje bi se u članu 5. moglo definisati sledećim rečima: polazeći od činjenice da je Kosovo i Metohija sastavni deo Republike Srbije... Ili se mogla upotrebiti još odlučnija i jasnija definicija, na primer: polazeći od činjenice da je u toku proces nasilnog i protivpravnog odvajanja Kosova i Metohije od Republike Srbije...
Dakle, predlagač zakona je morao da na takav jasan i nedvosmislen način definiše novonastale okolnosti, jer zakon koji se ovde menja je donet 2007. godine, pre februara prošle godine i već poznatih događaja u vezi sa Kosovom i Metohijom. Ali, predlagač zakona i Vlada kao da nisu imali hrabrosti da unesu ovakve formulacije u član 5. zakona. Naravno, mi iz Srpske radikalne stranke, da budem sasvim jasan, podržali bismo takve izmene Zakona o spoljnim poslovima. Za nas je interes države iznad svega.
Takođe, iz ovog predloga zakona proizlazi da se vlast, kao i u slučaju uskraćivanja sredstava Ministarstvu spoljnih poslova u vreme donošenja rebalansa budžeta, odlučila za ćutanje ili izbegavanje problema Kosova i Metohije i pitanja održavanja diplomatskih odnosa sa državama koje su priznale lažnu tvorevinu na srpskoj teritoriji. Tačnije, kada se analizira tačka 4) u članu 5. jasno je zašto se predlagač opredelio za ovakav pristup, ili izbegavanje problema.
U našoj praksi radi se o primeni Halštajnove doktrine prema onim zemljama koje su priznale lažnu državu Kosovo. Treba istaći da je ovo ključno pitanje za našu diplomatiju i Ministarstvo spoljnih poslova, ali i za ministra lično. Konkretno, u svetlu ovog zakona koji se menja danas treba postaviti sledeća pitanja – kakvu strategiju treba odabrati u ovom slučaju? Naravno, postoje dve krajnosti: jedna je prekid diplomatskih odnosa sa svim zemljama koje su priznale lažnu državu Kosovo, i to je nerealna opcija, pre svega jer je propuštena prilika za to na samom početku procesa priznavanja lažne države Kosovo. Tada se radilo o jednocifrenom broju država i tada se moglo oštrije reagovati.
Takođe, tada se moglo i preventivno delovati, jer su mnoge države posmatrale i analizirale kako će Srbija reagovati u toj situaciji. Sada je jasno da je za takvu meru, jer već postoji 58 država koje su priznale tzv. Kosovo, kasno. Nažalost, među njima su i neke zemlje koje su naši značajni ekonomski partneri.
Sa druge strane, kada u ovom kontekstu predlažemo izmenu člana 5. Zakona o spoljnim poslovima svesni smo činjenice da Srbija nije Ruska Federacija, koja ima najveće zalihe gasa u svetu, ili Narodna Republika Kina, koja čak i u ovoj globalnoj ekonomskoj krizi beleži rast bruto domaćeg proizvoda; naravno, nismo ni Nemačka, koja je prošle godine zabeležila izvoz u vrednosti od oko hiljadu milijardi evra, već jedna mala i siromašna zemlja, čiji bruto domaći proizvod ne čini ni 1% svetskog. Slično je i sa teritorijom i brojem stanovnika.
U tim realnim okolnostima treba da se kreće naša spoljna politika. Ona mora da ima za cilj da se ovaj broj od 58 država koje su priznale lažnu tvorevinu Kosovo više ne povećava. Krajnosti koje treba izbeći su izolacija i ekonomska šteta koja bi nastala ako bi se doslovno primenjivala neka vrsta Halštajnove srpske doktrine prema svim zemljama koje su priznale lažnu državu.
S druge strane, promišljenim a ne propagandnim izmenama člana 5. Zakona mogla bi se izbeći druga, ne manje štetna, mogućnost. Ta druga krajnost se manifestuje, pre svega, u izbegavanju problema ili bežanju od realnih okolnosti. Nažalost, zbog aktuelne državne i spoljne politike došli smo do te druge, jednako štetne, krajnosti.
Ona se, pre svega, manifestuje i prepoznaje u suštinskoj neaktivnosti povodom priznavanja lažne države Kosovo. Ta suštinska neaktivnost je direktno dovela do situacije da strane zemlje, čak i one koje imaju nekoliko puta manji bruto domaći proizvod od Srbije ili spoljnotrgovinski deficit u razmeni sa našom zemljom ili nekoliko puta manji broj stanovnika ili veličinu teritorije u odnosu na Srbiju, mislim pre svega na zemlje iz regiona, kao što su Crna Gora, Makedonija, Hrvatska i Slovenija, neaktivnost naše diplomatije i neprimenjivanje Halštajnove doktrine povodom priznavanja tzv. države Kosovo tumače upravo kao podsticaj za priznavanje lažne države na srpskoj teritoriji.
Treba otvoreno reći, druga krajnost je potpuno neprimenjivanje Halštajnove doktrine. To je danas slučaj sa našom zemljom i to je ta krajnost koja nanosi štetu, ne manju od prve krajnosti kakva je izolacija. Čak se može sa punim pravom tvrditi da je ona, dugoročno posmatrano, dovela do još gorih posledica nego što bi dovela ona druga krajnost.
Pre svega, naša diplomatija ali i država izgubila je ugled i ozbiljnost. Zato je svima jasno da nemamo nikakvu strategiju niti planove koji bi mogli parirati kontraudarima koji se gotovo ciklično ponavljaju na svakih par meseci u vezi sa Kosovom i Metohijom. Tu činjenicu ne mogu sakriti ni propagandne izjave iz Ministarstva spoljnih poslova, niti toliko glorifikovani proces pred Međunarodnim sudom pravde, koji je inače već na početku, sa pravne tačke gledišta, već ugrožen zbog tzv. saradnje sa Haškim tribunalom, koja je dovela do nedavne presude našim generalima i političarima.
Prosto je neverovano da niko iz Ministarstva spoljnih poslova to nije uzeo u obzir, niti je izveo pouke iz procesa koji se vodio pred Međunarodnim sudom pravde u vezi sa tužbom BiH. Kao da niko u tom nadležnom ministarstvu nije čitao presudu Međunarodnog suda pravde u tom slučaju, koja se zasniva, između ostalog, i na presudi tzv. Haškog tribunala u slučaju generala Krstića.
Prosto je neshvatljivo, jer su to javni podaci, objavljene su čak i knjige o tome, na primer knjiga "Srbija pred Međunarodnim sudom pravde"; tu je naslov "Presuda" i na mnogo mesta se, ako pročitate u celini tu presudu Međunarodnog suda pravde, ona poziva upravo na presude tzv. Haškog tribunala. Na primer, na strani 443 piše, citiram: "uništenje, kako ga je shvatio Međunarodni krivični tribunal za bivšu Jugoslaviju u slučajevima Krstić i Blagojević". Zatim se na sledećoj strani navode kao relevantni stavovi tužilaštva tzv. Haškog tribunala u slučaju Krstić.
Ovakvi stavovi su više nego neshvatljivi za svakog pravnika, a kamoli državnika ili diplomatu, jer kada pročitate, na primer, knjigu Karle del Ponte videćete da ona otvoreno priznaje da do 1990. godine nije ni znala da postoji Republika Srpska. Toliko o relevantnosti haškog tužilaštva, njegovoj nepristrasnosti i upućenosti u događaje na Balkanu.
Ipak, vlast i Ministarstvo spoljnih poslova nas ubeđuju u nešto što je nemoguće, a to je da se može sarađivati sa takvim Haškim tribunalom, a da se istovremeno postigne dobar rezultat pred Međunarodnim sudom pravde. Ovo je, dame i gospodo, teško i ozbiljno i komentarisati, jer samo pokazuje u kakvom se apsurdnom stanju nalazi naša diplomatija danas. To stanje najbolje karakteriše i definiše fraza – Kosovo i Evropa istovremeno. Ova fraza se inače najozbiljnije izgovara u trenutku kada na sajtu Evropske komisije stoji karta Kosova i Srbije kao dve odvojene države. Nažalost, ovo je samo nastavak višedecenijskih titoistočkih fraza o istoku i zapadu, severu i jugu, koje su SFRJ ostavile bez ijednog ozbiljnog saveznika u svetu.
Teško da će ove površne izmene Zakona o spoljnim poslovima to stanje popraviti. Zbog prethodno iznetih činjenica niko, pa čak ni najmanje zemlje, više ne shvata ozbiljno fraze i parole o ozbiljnoj borbi za Kosovo i Metohiju.
U tom kontekstu, ističemo da se zalažemo za jednu vrstu kompromisnog rešenja između dve prethodno nabrojane krajnosti. Zalažemo se kao stranka za rešenje koje bi sprečilo izolaciju, ali i za rešenje koje bi povratilo dostojanstvo našoj diplomatiji i inicijativu ne manje važnu na međunarodnoj sceni, ali u pravom smislu te reči, a ne u populističkom i propagandnom, rešenje koje bi se suočilo sa problemom, ali koje ne bi značilo bežanje od realnosti.
Smatramo da u ovom trenutku treba selektivno primenjivati Halštajnovu doktrinu zbog loše ekonomske situacije u zemlji i krize koja pogađa našu zemlju. Osnovno načelo za tu primenu bi bilo ekonomsko, tačnije doktrina bi se primenjivala samo u slučaju da prekid diplomatskih odnosa ne šteti spoljnotrgovinskoj razmeni naše zemlje, ekonomije u celini, ali i standardu naših građana.
U tom smislu, polazimo od slične pretpostavke kao vlast, naravno, oni to u propagandnom smislu govore, da samo jaka i ekonomski bogata Srbija može očuvati Kosovo i Metohiju u svom sastavu, ali ne stajemo na toj definiciji, već je dalje razrađujemo jer ona za nas nije opravdavanje za neaktivnost i, blago rečeno, neozbiljan pristup problemu Kosova i Metohije. Mi polazimo od ekonomskih podataka, a ne od neotitoističke zaslepljenosti zapadom, koju karakteriše i očigledno potcenjivanje Ruske Federacije, kao i mazohističko ispunjavanje želja Brisela i dogmatska primena briselske ideologije.
Na konkretnim primerima ovaj naš pristup izgleda ovako. U članu 5. zakona bi se, u skladu sa podacima iz statističkog godišnjaka Republičkog zavoda za 2008. godinu, moglo zaključiti sledeće: izvoz Republike Srbije u 2006. godini u SAD bio je manji nego onaj koji je Srbija ostvarila u trgovini sa Nemačkom. Sličan trend je zabeležen i u prethodnim godinama. Godine 2007. izvezli smo skoro sedam puta manje robe u Veliku Britaniju nego u BiH. Radi upoređivanja, u susednu Bosnu i Hercegovinu izvezeno je robe u vrednosti od 1.042.000.000 dolara. Podsećam, BiH ima tržište od 4,5 miliona stanovnika, a Velika Britanija od oko 60 miliona stanovnika. Dakle, prema ekonomskim podacima, naš izvoz na britansko tržište je više nego skroman.
U istom periodu u Italiju smo izvezli robu u vrednosti od oko 1.094.000.000 dolara, a u Nemačku robu u vrednosti od 937.000.000 dolara. Znači, opet je nekoliko puta veća vrednost izvoza od one koja je ostvarena u trgovini sa Velikom Britanijom.
Kada uzmemo u obzir ove podatke jasno je da Halštajnovu doktrinu ne treba u potpunosti primenjivati prema Nemačkoj i Italiji. Jasno je da su Nemačka i Italija naši veliki spoljnotrgovinski partneri i prekid diplomatskih odnosa sa njima bi doneo štetu našim privrednicima. S druge strane, doslovna primena Halštajnove doktrine prema Velikoj Britanije je više nego moguća. Izvoz u tu zemlju je minimalan. On je u praksi još manji, ako se zna da filijale britanskih kompanija koje posluju ovde to rade po povlašćenim uslovima. One prodaju svoje proizvode u inostranstvu i to knjiže kao srpski izvoz, što samo na papiru povećava vrednost našeg izvoza.
S druge strane, svakom neutralnom posmatraču jasno je da agresivno zalaganje Britanije za stvaranje nezavisnog Kosova Srbiji pravi više štete nego što imamo koristi od skromne ekonomske saradnje sa tom zemljom. Podsetiću vas, dame i gospodo, dovoljno je samo uporediti vrednost rudnog bogatstva i srpskih preduzeća na Kosovu, koja gubimo upravo zbog agresivne politike Britanije koja podržava stvaranje fantomske države Kosovo na srpskoj teritoriji, ili izdatke koje imamo u borbi za Kosovo i Metohiju upravo zbog britanske politike forsiranja nezavisnosti tzv. Kosova.
Da ne govorimo ovde o ljudskim tragedijama, žrtvama i problemima sa našim ljudima koji nemaju ni krova nad glavom upravo zbog te britanske politike.
Ne manje bitne jesu i posledice korupcije koju forsiraju britanski diplomatski predstavnici u Srbiji danas. Mislim na sve vrste korupcije, političke, ekonomske i druge. Srbija upravo zbog te korupcije trpi ogromne štete, pre svega u ekonomskom sektoru, jer ljudi koji svoje lične interese stavljaju pre opštih multiplikovano nanose ogromnu štetu državi, a samim tim i standardu naših građana. Znači, ne govorim o nikakvim zaverama, niti bilo koga optužujem, već jednostavno konstatujem da postoji korupcija koju proizvode pojedine strane ambasade, u ovom slučaju britanska.
U skladu sa načelom ekonomske korisnosti, mogla bi se u potpunosti primeniti Halštajnova doktrina na ovu zemlju. To se moglo omogućiti izmenama člana 5. Zakona o spoljnim poslovima i jasnim definicijama koje predlaže SRS.
Takođe, u kontekstu ovog člana 5, slična situacija se pojavljuje i u slučaju robne razmene sa SAD. Ona upravo treba da bude osnov za procenu spoljne politike prema ovoj zemlji.
Naravno, pri primeni zakona ministar je trebalo da uzme u obzir još jednu činjenicu. Ministarstvo spoljnih poslova nije izdvojeno od realnosti, od svog naroda. To je ministarstvo koje postoji u Srbiji i ono mora uzeti u obzir raspoloženje javnog mnjenja, pre ili kasnije. Ta istraživanja pokazuju, baš u slučaju SAD, da je ta zemlja najnepopularnija u našoj zemlji. Pogledajte razna istraživanja javnog mnjenja i videćete da je tako, bez obzira na sasvim suprotan stav političke i intelektualne elite koja je danas dominantna u našim medijima i tzv. Saveta za spoljnu politiku. Kao što je poznato, najavljuju se i demonstracije samo zbog posete gospodina Bajdena Beogradu.
Naravno, u kontekstu ovoga i promene člana 5. Zakona o spoljnim poslovima, treba imati u vidu sledeću činjenicu. Primena Halštajnove doktrine nije tadašnjoj Zapadnoj Nemačkoj donela ekonomsku stagnaciju, naprotiv, Zapadna Nemačka je samo napredovala u ekonomskom smislu u proteklih nekoliko decenija i svoju privredu je dovela do vodeće u EU, uz istovremeno očuvanje nacionalnog dostojanstva, upravo zbog primene Halštajnove doktrine.
Zamena je teza kada se tvrdi da ekonomski napredak i očuvanje nacionalnog dostojanstva nisu istovremeni procesi i mogući procesi. Naprotiv, samo države i zemlje koje imaju samopouzdanje i nacionalno dostojanstvo mogu izgraditi jaku i stabilnu privredu. Tek posle toga se može govoriti o ostvarivanju dugoročnih ciljeva, kao što je ujedinjenje Nemačke posle 50 godina ili povratak Kosova i Metohije u sastav Republike Srbije i u faktičkom smislu.
Dakle, zamena je teza kada se govori da treba prvo da izgubimo nacionalno dostojanstvo da bismo živeli bolje. Ovakvom spoljnom politikom koja se danas vodi i bežanjem od problema izgubićemo i nacionalnu čast, tj. Kosovo i Metohiju, i šansu da živimo bolje. Zato je predlagač zakona trebalo da izmeni član 5. tačku 1) na način koji bi omogućio primenu celokupnog člana. Opet bi se to u praksi, u slučaju Britanije i u slučaju SAD, moglo izvesti u skladu sa ekonomskim interesom Srbije.
Prema već pominjanom izvoru, izvoz u SAD u 2007. godini je bio 13 puta manji od onog ostvarenog sa BiH. Ponavljam, 13 puta manji, iako SAD imaju 66 puta više stanovnika od BiH. Neuporediv je bruto domaći proizvod BiH i SAD. Takođe, naš izvoz u Crnu Goru 2007. godine je 11 puta bio veći od onoga koji smo ostvarili na tržištu SAD. Ponovo je, kao i u slučaju kada su upoređivani podaci za BiH, neuporediv broj stanovnika, razmera je oko 500 puta u korist SAD. Slično je i sa bruto društvenim proizvodom.
Takođe, kada govorimo o zemljama prema kojima ne treba primenjivati Halštajnovu doktrinu, naš izvoz u Italiju je 2007. godine bio 13 puta veći od onoga koji smo ostvarili u SAD. Slično tome, naš izvoz na nemačko tržište bio je 11 puta veći nego onaj koji smo ostvarili sa SAD. Ogromne su razlike i kada se uporedi izvoz u Rusku Federaciju i onaj ostvaren u trgovini sa SAD. Preko pet puta je veći izvoz u Rusku Federaciju. Slično je i kada se upoređuje vrednost našeg izvoza u Austriju i SAD ili našeg izvoza u Grčku i SAD.
Jasno je da svi ovi, ističem, zvanični podaci pokazuju da je Srbija u ekonomskom i izvoznom smislu ne zavisi od SAD, a prethodno smo naveli ni od Velike Britanije, dakle, od dve države koje su najagresivnije kada se radi o stvaranju lažne države Kosovo na srpskoj teritoriji. U tom smislu, kako prema Britaniji, trebalo bi i prema SAD primeniti Halštajnovu doktrinu u potpunosti. Ne treba ponavljati, niti posebno podvlačiti kakve nam probleme pravi ta država u spoljnoj politici.
Naravno, i ovde se, kao i u slučaju ambasade Britanije, postavlja pitanje korupcije u našem društvu, koja se upravo podstiče iz ambasade SAD, korupcije koja pravi štetu u privredi, politici i drugim oblastima i koja utiče na standard naših građana, a verovatno i na tzv. Savet za spoljnu politiku.
Dakle, jedan izbalansiran pristup, jedna mudra, ozbiljna i državnička diplomatija bi selektivno primenila Halštajnovu doktrinu prema velikim ekonomskim partnerima u zapadnoj Evropi; istovremeno, sa druge strane, prema SAD i Britaniji bi bila primenjena u potpunosti, jer ove zemlje, to treba jasno reći, nisu naši značajni ekonomski partneri.
Da bi postojao ovakav pristup, koji nije ekstreman ali nije ni defetistički, Ministarstvo bi moralo da izmeni član 5. Zakona o spoljnim poslovima.
U prilog ovakvoj odluci i sa namerom da se utiče na ovaj predlog zakona a da on bude u skladu sa realnom situacijom, a ne sa neotitoističkim nerealnim frazama o istoku, zapadu, severu i jugu i dogmatskom probriselskom ideologijom o istovremenom postizanju ulaska u EU i očuvanju Kosova i Metohije u sastavu Srbije, navodimo i sledeće podatke.
Među prvih pet izvoznih partnera Republike Srbije u 2007. godini nema ni SAD, niti Velike Britanije. Na prvom mestu je Italija, na drugom mestu BiH, na trećem mestu je Nemačka, na četvrtom Ruska Federacija, a na petom mestu je Slovenija. Što se tiče uvoznih partnera, među prvih šest ponovo nema ni Britanije ni SAD. Prvo mesto zauzima Ruska Federacija, drugo mesto Nemačka, treće mesto Italija, četvrto Kina, peto mesto BiH, a šesto Slovenija.
Ako uporedimo i te brojke na jedan neutralan način, onda ponovo dolazimo do sličnih zaključaka. Na primer, iz Ruske Federacije uvezli smo sedam puta više robe od one koju smo u istom periodu uvezli iz SAD, ili 12 puta više iz Ruske Federacije u odnosu na Veliku Britaniju. Slične cifre se pojavljuju kada se uporedi izvoz iz Italije, koji je četiri puta vredniji od američkog ili osam puta vredniji od britanskog. Takođe, uvoz iz Nemačke je vredniji šest puta od američkog ili deset puta od britanskog, a u slučaju BiH uvoz iz ove male susedne zemlje vredniji je 1,3 puta od onoga iz SAD ili dva i po puta od onog iz Britanije. Dakle, sve su ovo argumenti koje bi Ministarstvo trebalo da primeni u slučaju da ima nameru da ozbiljno vodi spoljnu politiku. Očigledno je iz ovog predloga zakona da to, nažalost, nije slučaj.
Predlagač zakona je trebalo da promeni član 5. u tački 1) na način koji smo predložili. Jasno je da je to važan deo člana 5. u kome se navodi da Ministarstvo spoljnih poslova organizuje, u okviru svojih nadležnosti, posete na zvaničnom državnom i diplomatskom nivou. Naravno, u kontekstu rasprave o promenama zakona, ali i zbog predstojećih događaja ova tema je veoma aktuelna.
Kao što je opštepoznato, uskoro bi Srbiju trebalo da poseti američki potpredsednik Džozef Bajden. Ova poseta svakako se mora posmatrati u širem kontekstu. Da se radi samo o poseti američkog potpredsednika Beogradu možda bi se to moglo protumačiti kao jedna vrsta diplomatskog napora koji je usmeren na poboljšavanje odnosa ili tzv. resetovanje, kako se poručivalo iz Vašingtona Ruskoj Federaciji dok su se istovremeno organizovale provokacije u Gruziji. Ali, kada se ima u vidu da će Bajden posetiti Prištinu u sklopu ove turneje, kao i Sarajevo, onda se ona može tumačiti samo kao jedna vrsta grube provokacije.
Na primer, Bajden sigurno neće biti suzdržan u svojim izjavama u Prištini. Nema sumnje, on će govoriti o tzv. kosovskoj državi, o njenim navodnim perspektivama i slično. Uostalom, i prema službenom tumačenju njegove posete iznetom u Vašingtonu 15. maja, on posećuje tri zemlje, a ne dve, iako je svima jasno da ta lažna tvorevina ne može da opstane ni nekoliko meseci bez podrške SAD, odnosno prema istraživanju programa UN za razvoj, 70% stanovnika Kosova je spremno da protestuje zbog loše ekonomske situacije.
U tom smislu treba istaći da je američki potpredsednik kao ličnost daleko od toga da bude neko ko je uzor za nekog umerenog državnika i diplomatu ili neko ko bi mogao da ostvari napredak u srpsko-američkim odnosima prvenstveno zbog svojih ličnih sposobnosti.
Ova poseta Bajdena se ne može čak uporediti sa onom posetom državnog sekretara Kolina Pauela od pre nekoliko godina. Pauel je ipak posetio Srbiju u trenutku kada SAD nisu najavljivale da će pokrenuti pitanje Kosova i Metohije, koje je još tada bilo rešeno Rezolucijom Saveta bezbednosti 1244. Takođe, ma koliko da je za vreme svog mandata radio protiv interesa Srbije, jer poznata je njegova presudna uloga u izručivanju i otmici pokojnog Slobodana Miloševića, o kojoj otvoreno piše Karla del Ponte, nikada sebi nije dozvolio izjave koje su u pravom smislu te definicije, dakle onako kako ih definiše preporuka Saveta Evrope o govoru mržnje iz 1997. godine, bile govor mržnje, kao što je to radio Bajden više puta.
Dovoljno je samo analizirati nekoliko izjava Bajdena, na primer: skandaloznu i ratnohuškačku izjavu za poznati američki nedeljnik "Tajm" od 3. maja 1993. godine kada je doslovno izjavio "da SAD moraju da predvode zapad u vazdušnim napadima protiv Srba"; ili sličnu izjavu datu za jedan vašingtonski radio od 15. maja 1993. godine kada on govori o nekakvoj ekspanziji Srba; ili onu izjavu posle susreta sa Biljanom Plavšić, koju je skoro nemoguće citirati; kao i njegove skoro histerične pozive na eliminisanje Srba kao naroda iz vremena agresije NATO pakta iz 1999. godine, kada je tadašnji senator Bajden predlagao, doslovno, ponovno uvođenje konclogora za naš narod. Dakle, Bajden ima više nego istaknutu ulogu u ovoj svojevrsnoj zbirci antisrpskog govora mržnje, koji naravno nikada nije sankcionisan.
Naravno, mislim da sada nije ni vreme ni mesto da navodim sve skandalozne izjave Bajdena, koje su ipak na nivou šefa primitivnog propagandnog biroa. Namera mi je bila samo da pokažem da te izjave nisu bile istrgnute iz konteksta, već da su one rezultat dubokog ubeđenja američkog potpredsednika.
Osim uvredljivog i propagandnog karaktera koji ima, ova poseta Bajdena, po svemu sudeći, neće imati nikakav pozitivan efekat u odnosima između SAD i Srbije, tzv. resetovanje. Zašto to tvrdim?
Ministarstvo spoljnih poslova je sigurno proučavalo istoriju diplomatskih odnosa SAD i Srbije, zatim između Jugoslavije i SAD. Ono sigurno zna kako je protekla poslednja poseta jednog američkog državnog sekretara bivšoj SFRJ, 21. juna 1991. godine. Sigurno znaju da se tada Bejker sastao sa svima relevantnim republičkim liderima, sa vođstvom JNA, gospodinom Markovićem i separatističkim liderima sa Kosova. Prema pisanim svedočenjima aktera tih susreta, Bejker je svim svojim sagovornicima izneo različite stavove i oni su to, naravno, protumačili svako na svoj način, pa je tako ionako loša situacija u bivšoj Jugoslaviji postala još komplikovanija i gora za njene građane posle posete tadašnjeg američkog državnog sekretara Džejmsa Bejkera. Samo šest dana nakon posete Bejkera, 27. juna, započeo je masakr multinacionalnih snaga JNA u Sloveniji.
Ovu pouku Ministarstvo i ostali vladini zvaničnici treba da imaju na umu kada bude došao u posetu tako dugo očekivani američki potpredsednik.
Takođe, što se tiče očekivane ekonomske pomoći koja će navodno doći iz SAD nakon posete Bajdena, tu postoje više nego relevantna svedočanstva koja pokazuju koliko je nerealno i naivno očekivati tako nešto od američkih zvaničnika. Na primer, opšte je poznato da je pre nekoliko sedmica u poseti našoj zemlji bio poslednji premijer SFRJ Ante Marković.
Naravno, u skladu sa zamenom teza i neoliberalnom ideologijom koja je sada dominantna u našoj javnosti i vlasti, Ante Marković je predstavljen kao čovek koji nije imao niti jednu manu, niti grešku u političkom i ekonomskom smislu. U suštini, pomoću selektivnog prikazivanja događaja on je prikazan kao jedna vrsta spasioca kome tadašnji lideri nisu dali šansu da, uz pomoć "dobronamernog Zapada", spasi Jugoslaviju. Stvarnost je ipak bila drugačija od ove propagandne fraze i od fraza koje se koriste u obrazloženju zakona.
Poseta Markovića je organizovana negde u prvoj polovini 1989. godine i nju je najbolje opisao jedan od aktera te posete, bivši američki ambasador u SFRJ, poslednji američki ambasador u toj bivšoj državi Voren Cimerman.
U svojoj knjizi "Poreklo jedne katastrofe" Cimerman, opisujući Markovićevu posetu, na strani 29 i 30 piše sledeće, citiram: "Više od svega Marković je želeo podršku Zapada. Na SAD je gledao kao na ključnu zemlju." Ovo je veoma aktuelno u ovoj 2009. godini. Zatim Cimerman navodi: "Marković je želeo da poseti Vašington i da se sretne sa predsednikom Bušom, želeo je jasne potvrde američke podrške svojim programima, a iznad svega želeo je novac." Zatim Cimerman navodi da je Marković tražio ni manje ni više nego četiri milijarde dolara. I ovo zvuči poznato i aktuelno.
Međutim, Cimerman navodi kako je to dobijanje pomoći u praksi izgledalo. Citiram sledeće: "Nije dobio ništa od toga. Američka vlada nije platila ništa za vreme njegove posete. U stvari, jedini obrok koji nije morao sam Marković da plati bio je radni doručak u Savetu za spoljne poslove u Njujorku". Zatim Cimerman navodi sledeće: "Kratki susret sa predsednikom Bušom bio je donekle razočaravajući, njih dvojica zato nisu stigli do ključnih jugoslovenskih problema. Na isteku dodeljenih mu pola sata Marković je srdačno ispraćen, a da nije uspeo ni da pomene većinu svojih molbi za ekonomsku pomoć."
Dakle Cimerman otvoreno iznosi da premijer bivše Jugoslavije, zemlje od 22 miliona stanovnika, nije dobio ništa od obećane pomoći SAD, čak ni protokolarnu pažnju, kao što proizlazi iz prethodnih citata.
Dame i gospodo, iz ovoga jasno proizlazi da Srbija, koja ima nekoliko puta manje stanovnika od bivše Jugoslavije, ne može da se nada nikakvoj direktnoj američkoj pomoći, bez obzira na naivne predstave iz pisma predsednika Republike Srbije Džordžu Bušu iz 2004. godine.
Postavlja se pitanje kakva je onda svrha Bajdenove posete, ako nije ekonomske prirode, a to proizilazi iz prethodnih citata koji pokazuju da SAD nikome ne daju značajnu ekonomsku pomoć, već isključivo svoj kapital plasiraju preko lihvarskih uslova MMF-a, organizacije kojoj plaćamo dug Kosova, iako ona priznaje Kosovo kao državu.
Iz prethodno iznetog je više nego jasno da nije svrha posete ni politička pomoć ili naklonjenost Srbiji aktuelnog potpredsednika SAD koji je, naprotiv, srbofobičan, najblaže rečeno. Jasno je da Bajdenova poseta može biti samo u vezi sa Kosovom i Metohijom.
U tom kontekstu, ponovo se vraćamo na predlog za izmenu člana 5. i dodavanje dodatnih garancija za teritorijalnu celovitost Republike Srbije. Sledeća Bajdenova izjava oslikava pravi cilj njegove posete Beogradu i Prištini.
U novembru 2005. godine u Komitetu za spoljne poslove Senata SAD održana je rasprava o statusu Kosova i Metohije. Tadašnji senator Džozef Bajden je otvoreno izneo pravi razlog za američku politiku prema Kosovu i Metohiji. Citiram, prema navodima koji su objavljeni u našim medijima: "Priština je jedan od svega nekoliko muslimanskih gradova u svetu gde se SAD ne samo poštuju, već i cene. Ako Kosovo završimo kako treba", kaže Bajden, "podsetićemo muslimane širom sveta kako su se SAD našle u pomoći kosovskom stanovništvu i pomogle mu da izgradi snažno, nezavisno, multietničko društvo."
Godine 2009, 15. maja, izneto je službeno tumačenje Bajdenove posete, a to je – pomoć koju Bajden pruža Kosovu i Bosni treba da imaju u vidu i države na Bliskom istoku.
Podsećam Ministarstvo spoljnih poslova da je ono bilo dužno da uzme u obzir ovakvu strategiju SAD. Jer, ovo je opštepoznati, javni podatak. U tom smislu, Ministarstvo je bilo dužno da zaštiti srpske nacionalne interese i da se suprotstavi na politički i miran način jednoj vrsti globalne kompenzacije koju vrši Vašington zbog antimuslimanske politike koju SAD vode na Bliskom istoku, u Iraku, Palestini i Avganistanu.
Ovakve argumente i analize o pravim razlozima za politiku SAD prema Srbiji potvrđuju i izjave američkog pulena ili instrumenta, Hašima Tačija, u kojima on podržava američku agresiju i etničko čišćenje u Iraku i Avganistanu i čak lažno upoređuje Albance, Iračane i Avganistance, uz nebulozne tvrdnje da su svi oni posle američkog bombardovanja slobodni ljudi.
Više je nego jasno šta je pravi cilj posete Džozefa Bajdena regionu i ne treba se zanositi lažnim nadama, niti treba obmanjivati narod da će doći do nekakve promene u odnosima sa SAD ili do pružanja nekakve ekonomske pomoći.
U tom smislu, predlagač zakona je trebalo, u skladu sa tačkom 11) istog člana i posebno tačkom 12), da nam ponudi jednu analizu međunarodnog položaja Republike Srbije i bilateralnih odnosa sa drugim državama.
U skladu sa tačkom 11) trebalo je da objasni zašto nije došlo do unošenja jasnih definicija o značaju Kosova i Metohije za Republiku Srbiju. Nije omogućio ni da se realno analiziraju spoljnopolitički aspekti odbrane i nacionalne bezbednosti, jer ma koliko se vlasti i kontrolisani mediji trudili da to zanemare, Kosovo i Metohija čine 15% naše teritorije.
Takođe, da je predlagač zakona prilikom izrade ovih promena Zakona imao u vidu realne okolnosti, on je mogao da omogući da se putem unošenja jasnih definicija o Kosovu i Metohiji, upravo u skladu sa prethodno navedenim činjenicama, ali u skladu i sa međunarodnom diplomatijom, napravi dugoročna analiza međunarodnog položaja Republike Srbije.
Pitam Ministarstvo spoljnih poslova da li ta analiza uopšte postoji? Ako postoji, koliko ima strana? Koliko je autora ili timova radilo na njenoj izradi i koliko dugo?
Takođe, nadam se da ta analiza, ako uopšte postoji, uzima u ozbir i sledeće činjenice i načela spoljne politike: na primer, definicije već pominjanog Henrija Kisindžera, dugogodišnjeg američkog državnog sekretara i savetnika brojnih američkih predsednika u protekle četiri decenije, čoveka koji, slično kao Andreoti u Italiji ili Jevgenij Primakov u Ruskoj Federaciji, godinama ili decenijama kreira unutrašnju i spoljnu politiku svoje zemlje.
Sigurno je Ministarstvu spoljnih poslova poznato da su i Lorens Iglberger i Brent Skoukroft bili njegovi prvi saradnici, kao i nama veoma poznati Ričard Holbruk, kao i visoki funkcioneri tzv. Klintonove administracije, Toni Lejk i mnogi drugi.
U tom smislu, u skladu sa raspravom o promenama Zakona o spoljnim poslovima, pitam Ministarstvo spoljnih poslova da li je pri izradi spoljnopolitičke analize, ako ona uopšte postoji, i u skladu sa tačkom 12. Zakona o spoljnim poslovima, u vezi sa politikom prema Kosovu i Metohiji, imalo u vidu osnovna načela američke spoljne politike koja je Henri Kisindžer izneo još 1979. godine: "Moj pristup je bio strategijski, geopolitički, nastojao sam događaje dovoditi u uzajamne veze, stvarati, izazivati podsticaje i pritiske u jednom delu sveta kako bih uticao na zbivanja u nekom drugom delu sveta"?
Dakle, ovo je definicija iz 1979. godine. Međutim, to su više nego aktuelne reči, jer prema toj definiciji Kisindžer i njegov tim su utvrdili nekoliko osnovnih načela kojima su se rukovodili, a to je, pre svega, načelo povezivanja, jer naše je stanovište da su događaji u različitim delovima sveta međusobno povezani.
U kontekstu prethodno iznetog i pošto je više nego jasno da SAD imaju dugoročnu strategiju prema Kosovu i Metohiji, koja je više nego očigledno povezana sa događajima na Bliskom istoku, kako kaže naš budući gost Bajden, želeo bih da konkretno dobijem odgovor na pitanje koje se iz ovih izmena Zakona uopšte ne može dobiti, jer očigledno je da nema nikakve analize, niti bilo kakve strategije. Ili se ta strategija zasniva, nažalost, na neotitoističkoj logici o istoku, zapadu, severu i jugu i sličnim neozbiljnim frazama koje su u suštini, uz bezglavo zaduživanje kod MMF-a i ostalih finansijskih institucija, i dovele do raspada druge Jugoslavije.
Možda se ta strategija zasniva na dogmatski usmerenoj prozapadnoj politici koja se vodila u ovoj zemlji u proteklih devet godina i koja je doživela svoj potpuni krah u februaru 2008. godine, kada su upravo te zemlje koje su nam navodno bile prioritetni partneri predvodile proces, da bi apsurd u koji je zapala naša spoljna politika bio još veći, u potpunosti protivan međunarodnom pravu, Povelji UN i brojnim rezolucijama UN, a to je proces nelegalnog priznavanja nezavisnosti tzv. Kosova.
Ili se možda ta strategija, kojim čudom, ako uopšte postoji, zasniva na realnim okolnostima, ima za cilj jedino moguće i realno rešenje u ovim okolnostima, a to rešenje je prioritetno savezništvo sa Ruskom Federacijom, državom koja jedino može da nam obezbedi normalne odnose sa Zapadom i da nam obezbedi uvažavanje naše zemlje od strane Zapada.
Veoma je važno da se razjasni da li postoji uopšte bilo kakva strategija. Ako ne postoji, onda sve ove promene Zakona o spoljnim poslovima o kojima danas raspravljamo imaju samo i isključivo propagandnu svrhu, posebno kada se radi o članu 5, koji je jedan od najznačajnijih članova Zakona o spoljnim poslovima.
Unošenje jasnih definicija u vezi sa pitanjem Kosova i Metohije bilo je neophodno i zbog tačke 16) člana ovog zakona, jer prema njoj Ministarstvo spoljnih poslova, u okviru svojih nadležnosti i prema definiciji Zakona o spoljnim poslovima, predlaže upravo Vladi strategiju razvoja spoljnih poslova i druge mere kojima se oblikuje spoljna politika.
Takođe, Ministarstvo ima dužnost, prema ovom članu, da informiše vlade drugih država i međunarodnu javnost o stavovima Vlade Republike Srbije i da radi na jačanju ugleda Republike Srbije u međunarodnim odnosima. U tom smislu ide prikupljanje i analiziranje informacija stranih medija koje se odnose na Srbiju.
U tom smislu bi se mogla primeniti i najnovija iskustva iz zemlje i sveta, na primer, informacioni tokovi u slučaju petodnevnog rata na severnom Kavkazu, u avgustu 2008. godine, jer je situacija bila veoma slična onoj koja postoji u vezi sa našom južnom pokrajinom. Taj sukob traje decenijama, ako ne i vekovima. Takođe, postoji komunističko nasleđe i pitanje granice iz tog doba. S druge strane, pojavljuju se i svi oni akteri kao i kod nas u slučaju proglašenja tzv. države Kosovo – Ruska Federacija, SAD, NATO pakt, EU, OEBS. Naravno, kao i u slučaju tzv. države Kosovo, zapad je naoružavao jednu stranu i podsticao je na rat, a ne na mirno rešavanje sukoba i prihvatanje kompromisa.
Ipak, opšte je poznato da je u avgustu 2008. godine došlo do rata u kome je Gruzija doživela veliki poraz. Istovremeno, kao i u našem slučaju, pokrenuta je velika akcija koja je trebalo da stvori virtualnu realnost. Ipak Ruska Federacija je uspela da izvuče pouke iz događaja na Balkanu i da uspešno parira toj vrsti medijske manipulacije, pre svega preko satelitskog programa na engleskom jeziku "Russia today" .
Naravno, ne tvrdim da smo mi u stanju da finansiramo globalni satelitski program koji vredi oko sto miliona dolara jer prethodno smo izneli kolika su ukupna sredstva predviđena rebalansom za Ministarstvo spoljnih poslova, a ona su svakako manja od ovih sto miliona dolara, međutim, ova oskudna sredstva treba upotrebljavati na najbolji mogući način, a to sigurno nije besmisleno razbacivanje na tzv. lobiranje u SAD.
Ministarstvo je trebalo da izvuče pouke iz prethodnih uzaludnih pokušaja lobiranja iz prošle i ove decenije. Na primer, videli ste koliko je dugo Saudijska Arabija, o kojoj je pričao ministar, razmišljala da li da prizna nezavisnost tzv. Kosova.
Priznanje Kosova od strane Rijada je ipak još jedan veliki neuspeh naše diplomatije, jer ova značajna zemlja je vodeća članica OPEK-a i OIK-a. Zato je moglo da se nađe načina da se parira američkom pritisku. Zato je potpuno neshvatljivo da u Ministarstvu i u Vladi i dalje postoji, slobodno se tako može reći, naivna predstava o tome da nekakva lobiranja u SAD mogu izmeniti politiku te zemlje prema tzv. nezavisnom Kosovu.
Ministarstvu spoljnih poslova i vlasti je sigurno poznato da je bivši premijer SRJ bio američki državljanin Milan Panić. Tako nešto nisu uspeli da postignu ni brojni ministri u dosovskim vladama koji su se školovali u SAD i Velikoj Britaniji, ili koji su radili za zapadne banke. Verovatno im je poznato da je on pokušao da lobira u svojoj drugoj domovini, SAD. Prema svedočenju njegovog naslednika na premijerskom mestu, tadašnji državni vrh se saglasio sa Panićevom idejom o lobiranju. Bilo je predviđeno da se za ovu namenu iskoriste celokupne devizne rezerve tadašnje SRJ. One su tada iznosile oko 250 miliona dolara.
Međutim, dame i gospodo, nijedna pi-ar agencija nije htela da zaradi ovu sumu, navodno nije htela da krši sankcije. Odbijena je čak i ponuda za direktno plaćanje. Takav gest bi možda bio i razumljiv da američke pi-ar agencije nisu prihvatile novac od kosovskih Albanaca koji su se tada nalazili u okviru države koja se zvala SRJ. Na primer, agencija "Ruder i Fin" je dobila 250.000 dolara za šest meseci svog rada u istom periodu od kosovskih Albanaca.
Dakle, kada se uporede ove cifre, jasno je da su te agencije samo produženi instrument američke spoljne politike, a ne nekakve organizacije koje se rukovode ekonomskim razlozima.
Do sličnog zaključka se dolazi i kada se analiziraju pokušaji tzv. lobiranja u SAD nakon 2000. godine. Ministar sigurno zna da je kabinet predsednika Republike angažovao pre nekoliko godina za lobiranje u SAD jednu kompaniju čiji su vlasnici bili izraelski državljani. Jedan od njih je bio šef kabineta bivšeg izraelskog premijera. On je inače pred telavivskim sudom osuđen za prevaru i kršenje poverenja. Kao što je poznato, naš položaj u SAD se nakon tog tzv. lobiranja samo pogoršao.
Takođe, naš položaj u SAD nije izmenila ni činjenica da je za srpsku stranu u Vašingtonu tokom 2005. godine lobiralo čak šest pi-ar agencija, niti činjenica da je bivši kanadski premijer Brajan Malruni 2001. godine pristao da uz veliku medijsku pompu organizuje srpski lobi u SAD.
Slična situacija se ponovila i kada se organizovao tzv. srpski kokus u Kongresu SAD.
U tom kontekstu Ministarstvo je trebalo da sasluša razumnu i realnu analizu Martina Slezingera iz Instituta "Vudro Vilson", koji je još pre nekoliko godina, tačnije 2004. godine, za Bi-Bi-Sijev sajt na srpskom jeziku izjavio da je većina kongresmena ili senatora potpuno nezainteresovana za Kosovo i da kongresna rezolucija ni na koji način ne obavezuje američku administraciju.
Ni u Srbiji ni na Kosovu ne bi trebalo da se misli da rezolucija koju predloži pet ili šest kongresmena, o kojoj se nekoliko sati vodi debata, ukazuje na generalno raspoloženje u Kongresu. Garantujem vam da ogromna većina članova nema baš nikakav stav o Kosovu.
To je, dame i gospodo, prava realnost i od nje treba da polazi Ministarstvo spoljnih poslova i sve druge institucije ove države.
Koliko je besmisleno lobiranje u SAD pokazuje sledeći primer. Opšte je poznato da je grčki lobi jedan od najuticajnijih u SAD. Na primer, Brežinski smatra da je taj lobi među prva tri po uticaju u SAD. Takođe, prema zvaničnom popisu iz 2000. godine, bilo je više Grka u SAD nego Srba, Hrvata, Albanaca i drugih naroda sa prostora bivše Jugoslavije zajedno.
Na popisu održanom te godine njihov broj je bio oko 1.153.000. Grci su bili prisutni u svim oblastima javnog života SAD. Početkom sedamdesetih godina potpredsednik SAD je bio sin grčkog doseljenika. Bivši šef američke obaveštajne agencije bio je takođe potomak grčkih doseljenika, Džordž Tenet. Godine 1988. Majkl Dukakis je bio predsednički kandidat ispred Demokratske stranke.
Ipak, ni tako organizovan lobi kao što je grčki nije uspeo ni za pedalj da promeni američku politiku u vezi sa Kiprom, iako taj problem traje od 1973. godine, dakle preko tri decenije.
Tu politiku nije promenila ni činjenica da je grčki lobi imao apsolutnu nadmoć u Kongresu 1973. godine, niti činjenica da je Kongres doneo odluku da uskrati Turskoj pomoć po odredbama dokumenta o stranoj pomoći.
Ništa se tim povodom nije promenilo u američkoj spoljnoj politici već preko tri decenije. Američka administracija nije uvažila zahteve Kongresa.
Dakle, ako grčki lobi, koji je toliko moćan i uticajan, nije uspeo da promeni ništa u američkoj spoljnoj politici, to sigurno neće uspeti nikakav srpski kokus, niti bilo kakve nerealne predstave da bilo kakva diplomatska akcija Srbije može promeniti stav SAD, koji je očigledno povezan sa situacijom na Bliskom istoku i antimuslimanskom politikom koju SAD vode u tom regionu. Zahvaljujem.