Dame i gospodo narodni poslanici, ljudska prava su osnov savremenog društva, uslov su za civilizovano funkcionisanje svake države i modernog društva. Da bi se ljudska prava primenila u praksi potrebno je primeniti doslovno osnovne konvencije i protokole u ovoj oblasti. Dakle, nije dovoljno da se konvencije i protokoli samo usvajaju po automatizmu, bez čitanja i razumevanja, treba ih primeniti u praksi onako kako to piše u tekstu konvencije ili protokola. To posebno važi i za ovaj set protokola i konvencija koje danas razmatramo.
Svaka selektivna primena neminovno dovodi do zloupotrebe ovih prava i do dvojnih standarda koji dovode do toga da, na primer, u praksi za građane Srbije ne važe određena ljudska prava, ali za građane sa zapada veže.
Što se tiče konkretnih rešenja iz Dodatnog protokola uz Konvenciju o visokotehnološkom kriminalu, koji danas razmatramo, jasno je da ovaj protokol daje odgovore na modernu zloupotrebu računara i sprečava propagandu koja je usmerena na potenciranje neravnopravnosti među narodima. Međutim, važno je istaći i da se u ovom protokolu insistira i na slobodni izražavanja. Citiram: "Sloboda izražavanja predstavlja jednu od najvažnijih osnova demokratskog društva, kao i jedan od uslova za njegov progres."
Takođe, u protokolu se navodi i da treba voditi računa o potrebi obezbeđivanja slobode izražavanja i delotvorne borbe protiv radnji rasističke i ksenofobične prirode. Navodi se i da ovaj protokol ne treba da utiče na slobodu izražavanja u domaćim pravnim sistemima. Dakle, i prema ovom protokolu sloboda izražavanja je veoma važna i niko nema pravo da je ograničava ili da argumentovanu kritiku tumači kao nešto što spada u ksenofobiju i tako guši slobodu izražavanja.
Sledeći primer pokazuje kako bi to moglo da izgleda u našoj praksi. Na primer, ako neka antiglobalistička ekonomska organizacija ili institut objavi na svom sajtu da austrijske banke iskorišćavaju srpske građane, to je sloboda izražavanja zasnovana na istinitim podacima i argumentima a ne ksenofobija, jer, prema javno dostupnim podacima NBS, austrijske banke poseduju oko 30% srpskog bankarskog tržišta. Poznato je da su bankarske kamate u Srbiji zapadnoevropskog proseka.
Slično tome, ako se na sajtu SRS, recimo, objavi da srpski građani, kao i građani drugih zemalja istočne Evrope, finansiraju socijalni mir u Austriji i blagostanje austrijskih građana i da su zato siromašniji nego što bi bili da nema monopolskog i lihvarskog ponašanja austrijskih banaka na srpskom tržištu...
Jer, takođe je poznato, prema javno dostupnim podacima, da austrijske banke na osnovu kredita u vrednosti od 230 milijardi evra izvlače ogromne profite iz cele istočne Evrope, dakle, radi se o vrednosti od nekih 70% austrijskog BDP. I, zna se, takođe prema ekonomskim podacima, ako bi prestao taj priliv novca iz siromašnih zemalja istočne Evrope, da bi upravo bogata Austrija doživela bankrot. Kada se sve ovo uzme u obzir, onda je jasno da Austrija preko svojih banaka i finansijskih organizacija izrabljuje srpske građane i građane istočne Evrope zarad održavanja socijalnog mira u Austriji.
Uostalom, tu povezanost priznaje i komesar EU za finansije Hoakin Almunio, koji je izjavio, citiram: "Svi smo, kao i Austrija, zabrinuti zbog rizika u zemljama kao što su Ukrajina, Srbija, Hrvatska i Rumunija." Takođe, to je priznao i austrijski ministar finansija Jozef Prel koji je početkom februara posetio Ukrajinu, Rumuniju i Bugarsku upravo zbog ovih razloga.
U prilog ovoj tezi idu i podaci o porastu profita "Rajfajzen banke" u našoj zemlji iz godine u godinu, kao i uporedni podaci o sve većem zaduživanju naših građana i naših firmi u istom periodu.
Kada analiziramo ovaj primer u sklopu protokola o kome danas govorimo sve ovo napred izneto je više nego tačno i nije ksenofobija, već potpada pod slobodu izražavanja koju garantuje protokol koji danas u objedinjenoj raspravi razmatramo.
Što se tiče dodatnog protokola koji razmatra oblast računara i interneta, predlagač u obrazloženju zahteva da se protokol usvoji po hitnom postupku, iako nešto ranije priznaje, takođe u istom obrazloženju, da u međunarodnopravnom smislu protokol još nije stupio na snagu jer ga nije ratifikovalo najmanje pet država.
Kada se ovo ima u vidu verujem da će i predlagač priznati da je hitan postupak u ovom slučaju, blago rečeno, neadekvatan, jedino ako nas predlagač ne ubedi u nemoguće, a to je da je naša zemlja među prvih pet u Evropi po razvijenosti internet mreže. Ipak, to je veoma daleko od istine, jer, prema istraživanju Svetskog ekonomskog foruma iz 2007. godine, brojne evropske zemlje su ispred nas i u ovoj oblasti, na primer: Danska, Švedska, Švajcarska itd.
Slična garancija u vezi sa slobodom izražavanja kao u Dodatnom protokolu nalazi se i u preambuli Konvencije o visokotehnološkom kriminalu. Bez obzira na to što se u definicijama koje koristi ova konvencija naglasak stavlja na nezakonito presretanje ometanja podataka i sistema, zloupotrebu uređaja, prevare u vezi sa računarima i dela u vezi sa kršenjem autorskih prava, ipak se u preambuli ove konvencije ponovo ističe da su države članice Saveta Evrope, citiram "svesne potrebe da se obezbedi odgovarajuća ravnoteža između potrebe za sprovođenjem zakona i poštovanja osnovnih ljudskih prava".
Zatim se kao dva glavna izvora u ovoj oblasti navode Evropska konvencija o zaštiti ljudskih prava i osnovnih sloboda iz 1950. godine i Međunarodni pakt o građanskim i političkim pravima UN iz 1966. godine.
Ponovo se, kao i u protokolu, potvrđuje pravo svakog pojedinca na sopstveno mišljenje, bez ikakvog spoljnog uticaja, kao i pravo na slobodu izražavanja koje obuhvata slobodu da, bez obzira na granice, traži, prima i sa drugima deli informacije i ideje svih vrsta.
Iz ove konvencije koju danas razmatramo se vidi koliko je važna sloboda izražavanja. Slobodno se može reći da je to osnovno ljudsko pravo ili pravo koje garantuju član 10. Evropske konvencije o ljudskim pravima i član 19. Međunarodnog pakta o građanskim i političkim pravima, ali, svakako, i višedecenijska praksa Evropskog suda za ljudska prava koji je garantovao pravo na slobodu izražavanja u brojnim slučajevima.
Na primer, u vezi sa ugroženim pravima opozicionih političara u Turskoj postoji nekoliko presuda donetih početkom ove decenije, koje garantuju ova prava kurdskim političarima, ali i presude koje garantuju opozicionim političarima u Španiji pravo na slobodu izražavanja.
U tom kontekstu prava na slobodu izražavanja, koje garantuju konvencije i protokoli koje danas razmatramo, više je nego skandalozno ponašanje Haškog tribunala koji gazi sve poznate međunarodne konvencije i praksu Evropskog suda za ljudska prava i pokušava da sudi opozicionom političaru, kao što je Vojislav Šešelj, upravo zbog njegovih izjava, i to retroaktivno, sa zakašnjenjem od 10 godina, kao da on nije imao osnovno ljudsko pravo, pravo na slobodu izražavanja i iznošenje svog političkog i opozicionog mišljenja.
Zbog toga, ali i u sklopu hitnosti postupka koji se zahteva povodom ovih konvencija i protokola, neshvatljivo je ponašanje vlasti koja sarađuje sa takvim anticivilizacijskim tribunalom i još to pravda rečima da moramo poštovati međunarodne obaveze, iako je jasno da nikakve međunarodne obaveze ne mogu biti važnije od ljudskih prava. To je načelo koje treba da bude u osnovi rada svakog ministarstva, a posebno Ministarstva pravde.
Dame i gospodo, kada se radi o Protokolu o izmenama Evropske konvencije o suzbijanju terorizma očigledno je da su one donete pod uticajem događaja 11. septembra 2001. godine.
Namera zemalja članica Saveta Evrope je bila da osavremene i dopune već pomalo zastarelu Evropsku konvenciju o suzbijanju terorizma od 27. januara 1977. godine.
Ipak, pored nesumnjivo izmenjenih okolnosti u odnosu na tu 1977. godinu, u Protokolu se ponovo ističe, kao i u prethodno razmatranim konvencijama i protokolima, da ljudska prava nisu manje važna od borbe protiv terorizma, jer, kao što piše u ovom protokolu, zemlje članice žele da ojačaju borbu protiv terorizma, uz istovremeno poštovanje ljudskih prava i vodeći računa o smernicama o ljudskim pravima i borbi protiv terorizma koje je Komitet ministara Saveta Evrope usvojio u julu 2002. godine.
Naravno, ponovo se i u ovom slučaju povodom hitnosti postupka koja se pominje u obrazloženju može postaviti sledeće pitanje u vezi sa činjenicom da protokol o izmenama u međunarodnopravnom smislu još nije stupio na snagu, jer ponovo sve strane ugovornice nisu izjavile saglasnost da su vezane protokolom. Ali, to je već problem pomešanih državnih prioriteta i politike ove vlade koja pokušava ovakvim dnevnim redom da sakrije ono što svaki građanin naše zemlje zna – činjenicu da je danas za Srbiju i njenu stabilnost i njene građane možda najveća opasnost ekonomska kriza; sigurno nije manja opasnost od terorizma.
Uostalom, to je globalni trend, to priznaju čak i američki rukovodioci. Na primer, Barak Obama je u svom govoru pred oba doma Kongresa krajem januara 2009. godine pre svega govorio o ekonomskoj krizi, pa tek onda o terorizmu i drugim temama.
Takođe, zašto to ne reći otvoreno, trenutno se glavni teroristi na Balkanu, Haradinaj, Tači i ostali, ne bave svojim osnovnim poslom, terorizmom, kriminalom, trgovinom organima, već izigravaju nekakve intelektualce i političare, sve zarad građenja kvazidržave Kosovo na srpskoj teritoriji, uz veliku ekonomsku pomoć i savete Brisela.
U tom smislu, imajući u vidu ovo realno stanje, tragikomično izgleda i obrazloženje predlagača povodom Predloga zakona o potvrđivanju Konvencije Saveta Evrope o borbi protiv trgovine ljudima. U suštini, predlaže se da se zakon usvoji po hitnom postupku, jer će se, navodno, tako ispuniti neophodni uslovi u procesu pridruživanja EU.
Kada se ovo pročita neminovno se postavlja pitanje – koji su to evropski uslovi u praksi? Ili, da li je ova teroristička grupa sa Kosova koja vodi tu kvazitvorevinu ispunila te evropske uslove tako što je prodavala ljudske organe i otimala ljude? Da li su zbog toga nagrađeni dolaskom Misije EU na Kosovo? Da li je zbog toga EU najavila za jesen studiju izvodljivosti za ovu kvazidržavu?
Razlika između prakse i propagande o tzv. briselskim standardima možda posredno znači da ova konvencija u članu 44. i članu 33. reguliše teritorijalnu primenu samo za Srbiju i da je zato u tzv. državi Kosovo dozvoljena trgovina ljudima i dozvoljeno je da nestaju ljudi.
Ako nije tako i ako se tzv. briselski standardi poklapaju, onda predlagač zakona treba da odgovori na direktno pitanje: da li će za korumpirane i pristrasne briselske činovnike prisutne na Kosovu i Metohiji važiti član 21. ove konvencije, koji reguliše krivična dela pomaganja i podsticanja u vezi sa krivičnim delima koje reguliše ova konvencija?
Molim da mi se da jasan odgovor na ovo pitanje.
Takođe, slična pitanja se postavljaju i kada se analizira Konvencija Saveta Evrope o sprečavanju terorizma.
Inače, i ona, kao i prethodno navedene konvencije i protokoli, ponovo garantuje slobodu izražavanja, jer u njenoj preambuli piše da nije svrha konvencije da utiče na već postojeće principe u vezi sa slobodom izražavanja.
Zatim se u toj konvenciji navode krivična dela, kao što su otmice, napadi bombama i finansiranje terorizma. Ipak, ovo poslednje krivično delo nas ponovo upućuje ka Briselu i tamošnjim korumpiranim činovnicima, jer nije nikakva tajna ko je sa Zapada, iz zemalja EU, godinama bio sponzor terorističke OVK i njenih vođa.
Takođe, u tom realnom kontekstu, a ne ovom virtuelnom, propagandnom, briselskom, treba posmatrati i odredbe konvencije Saveta Evrope koja se bavi finansiranjem terorizma, tačnije njen član 2. Ipak, bez obzira na sve ove opštepoznate činjenice i udaljenost između prakse i briselske ideologije, koja je očigledno dominantna u našoj zemlji, u obrazloženju predloga zakona o konvenciji koja reguliše sprečavanje terorizma navodi se da se zakon predlaže po hitnom postupku jer će se tako stvoriti uslovi za proces pridruživanja EU i Briselu, koji upravo, kao što smo videli, pomaže teroriste.
Ovaj apsurd je teško razumeti, ali još teže ozbiljno komentarisati. Jedino moguće objašnjenje je da je tzv. briselska ideologija u našoj zemlji izgubila dodir sa stvarnim životom i odnosima u svetu i u regionu.
Dame i gospodo, povodom predloženih konvencija i protokola može se zaključiti da su predložene konvencije i protokoli, u suštini, u praksi neprimenljivi, jer ova vlast nema ni hrabrosti, ni mogućnosti da ih primeni prema teroristima u Prištini i posebno prema njihovim mentorima i pomagačima u Briselu.
Takođe, njihovo usvajanje neće ništa bitno promeniti u tzv. briselskom putu naše zemlje, jer, kao što smo videli posle poslednjeg vanrednog samita EU održanog u Briselu (koji "Dejli telegraf" od 3. marta ove godine otvoreno opisuje kao katastrofu), istočna Evropa je u velikim problemima, jer zapadnoevropske bogate države ne žele da pomažu naš region.
Na pomoć ne mogu računati čak ni zemlje članice EU, kao što je Mađarska, koja je inače u dugovima od oko 200 milijardi dolara i čija se valuta, forinta, prema zvaničnom kursu Narodne banke Mađarske sredinom avgusta prošle godine menjala u odnosu 235 forinti za jedan evro, a pre nekoliko dana je vredela najmanje u istoriji u odnosu na evro – odnos je bio 312 forinti za jedan evro.
Isto tako, videli ste, gospođa Merkel ne želi da pomogne čak ni jednom gigantu kao što je "Opel", samo zato što nije u većinskom nemačkom vlasništvu. Zato je, dame i gospodo, nerealno očekivati bilo kakvu ozbiljnu pomoć za našu zemlju.
Slično se može reći i za propagandni trik o tzv. putovanjima bez viza, koje navodno zavise od usvajanja ovih konvencija i protokola. Za svako putovanje, bilo koje vrste, potrebna je ekonomija koja to obezbeđuje. Ništa od toga ne postoji kod nas i mogu se očekivati samo još lošiji pokazatelji u ovoj godini.
Takođe, kada se analizira izjava Oli Rena od 4. marta 2009. godine o viznim olakšicama za zapadni Balkan, jasno je da nema nikakvih garancija za Srbiju, jer on nas ni ne pominje u toj izjavi, već samo neodređeno govori o mogućnosti da neke zemlje zapadnog Balkana do kraja ove godine možda dobiju vizne olakšice. Ovome treba dodati i onu izjavu Oli Rena od 9. februara ove godine u kojoj preporučuje da se ne podnosi kandidatura za EU, i stvari u vezi sa našom zemljom su potpuno jasne.
Nažalost, jedino što može realno da se primeni u vezi sa ovim konvencijama i protokolima se ne primenjuje. To je zaštita slobode izražavanja, koju garantuju ove konvencije i protokoli. Vlast ne samo da ne štiti slobodu izražavanja, već je grubo gazi, posebno kada su u pitanju prave, a ne kvaziopozicione partije.
Zato se hitan postupak koji se predlaže za ove protokole i konvencije može posmatrati samo na jedan jedini način – kao providno zamajavanje javnosti ili skretanje pažnje sa glavnih problema ove zemlje, ekonomske krize i skandaloznog antikriznog programa, čiji je jedini cilj pomaganje domaćim tajkunima (videli smo konkretno ko su oni na Kopaoniku) i stranim bankama koje izrabljuju naše građane.
Pod dva, rasprave o ekonomskom samoubistvu ili gubitku od 260 miliona evra koji donosi jednostrana primena Prelaznog sporazuma sa EU u trenutku kada nam je svaki evro važan. Pod tri, rasprave o recesiji koja, po anketi Instituta za tržišna istraživanja, već pogađa preko 50% od 200 vodećih domaćih privrednika; rasprave o višemesečnom uzaludnom plaćanju kamata na stendbaj aranžmane sa MMF-om, kao i rasprave o novom aranžmanu sa MMF-om, iako čak i ukrajinska vlada gospođe Timošenko uviđa da je to pogubno za privredu svake zemlje i da su mnogo povoljniji upravo ruski krediti.
To su primarne teme o kojima treba da razgovaramo u ovoj skupštini i zbog kojih treba da usvajamo zakone po hitnom postupku. Zahvaljujem.