Prikaz govora poslanika

Prikaz govora poslanika <a href="https://otvoreniparlament.rs/poslanik/6951">Dejan Mirović</a>

Govori

Dame i gospodo, u načelnoj raspravi o stanju u Nacionalnom prosvetnom savetu izneli smo koliki značaj ima ova institucija.
Po rešenjima iz zakona donetih 2003. i 2004. godine, u suštini Nacionalni prosvetni savet daje osnovne smernice u oblasti obrazovanja.
Međutim, u načelnoj raspravi smo konstatovali i da Savet ne funkcioniše u praksi. Zato su razrešeni predsednik i član Saveta.
U tom kontekstu, SRS ponovo naglašava da je ugledni akademik Mihajlo Đurić, najveći živi srpski filozof, profesor Pravnog fakulteta i jedini pravi disident iz vremena titoističkog režima, čovek koji je prvo javno kritikovao Ustav iz 1974. godine i koji je osuđen na dve godine zatvora zbog svog govora, upravo podneo ostavku na članstvo u Nacionalnom prosvetnom savetu, što takođe govori o radu ovog saveta.
Međutim, za današnju raspravu su važne i sledeće činjenice. Ma ko da bude izabran za predsednika Saveta suočiće se sa ograničenjima koja proizilaze iz katastrofalne i besmislene ekonomske politike koja se vodi u našoj zemlji i koju sprovodi i NBJ.
Na primer, u budžetu za 2009. godinu je predviđeno oko 330 miliona evra za srednje obrazovanje, a sa druge strane, ako bi se kojim slučajem ukinula štetna odluka o jednostranoj primeni Prelaznog trgovinskog sporazuma sa EU zbog kojeg gubimo, po priznanju same vlasti, oko 260 miliona evra, sredstva predviđena za srednje obrazovanje bi se mogla povećati za čak 80%.
Ako bi se ta sredstva preusmerila ka osnovnom obrazovanju, povećanje bi iznosilo oko 37%. Ove cifre su izračunate inače prema zvaničnom kursu Narodne banke iz vremena kada je usvojen budžet, u decembru 2008. godine.
Takođe, ako bi se ukinula besmislena odluka o jednostranoj primeni Prelaznog sporazuma sa EU, država bi mogla da finansira sledeća ministarstva i institucije zajedno: Ministarstvo kulture, Ministarstvo za nauku, Ministarstvo omladine i sporta, kao i Srpsku akademiju nauka i Narodnu skupštinu Republike Srbije.
Takođe, ako bi neoliberali i probriselski dogmatici iz Narodne banke Srbije i Vlade Srbije ukinuli besmislenu odluku o jednostranoj primeni Prelaznog sporazuma, država bi mogla da izgradi i obezbedi oko 60 obdaništa ili 50 dnevnih boravaka za decu sa obezbeđenim prevozom, nov nameštaj za 150 škola, izgradnju 50 fiskulturnih sala, dogradnju 22 škole ili sanaciju 90 škola, izgradnju 15 novih škola i tri mosta u Beogradu.
Dakle, bilo kakav novi predsednik Nacionalnog saveta neće, čak iako bude imao najbolju volju, moći da uradi mnogo, jer sredstva koja su potrebna za naše školstvo se poklanjaju Briselu i domaćim tajkunima. Ipak, novi predsednik Nacionalnog saveta može makar delimično da olakša ovako sumornu situaciju.
On može da doprinese neutralnom i objektivnom pristupu pri izradi smernica za obrazovanje, što je njegov zadatak, jer kao što znate kada se ideologija umeša u obrazovanje, onda dolazi do pojava koje opisuje vodeći ruski istoričar, gospođa Natalija Narušnickaja. Na primer, ona u svojoj knjizi navodi kako su Trocki i Lenjin proglasili Aleksandra Nevskog za klasnog neprijatelja, iako je on živeo u 13. veku. Ta definicija se koristila u udžbenicima za vreme Trockog.
Danas, 80 godina kasnije, u sveruskom istraživanju Nevski je proglašen upravo za najvećeg Rusa svih vremena. Ovo je primer kako ideologija ne treba da se meša sa obrazovanjem. Trockistička ideologija ili briselska svejedno. Uostalom, ima mnogo sličnosti između ove dve ideologije.
Dame i gospodo, amandman je podnet na član 24. Predloga zakona. Svrha amandmana je podizanje profesionalnog nivoa državnih službenika. Amandman je podnet zbog sve većih problema u kojima se nalazi državna administracija.
To uostalom priznaje i ministar Marković, koji najavljuje u izjavi za jedan dnevni list od 12. marta ove godine - da će u naredne četiri godine doći do smanjenja lokalne administracije za osam hiljada ljudi i da će se tako, navodno, uštedeti 12 miliona evra. Kada ovu činjenicu uporedimo sa zahtevima MMF-a, jasno je da postoji direktna veza između uslova MMF i uništavanja državnih institucija Republike Srbije. Štednja ne može biti izgovor za to zbog sledećih razloga.
Prava štednja bi bila povlačenje besmislene i štetne odluke o jednostranoj primeni Prelaznog sporazuma, koja nas košta oko 267 miliona evra, po proceni same vlasti. Dakle, to je preko 20 puta veća suma od one koja će se dobiti od otpuštanja državnih lokalnih službenika. Zato apelujem na uvaženu ministarku da prilikom najavljenog rebalansa budžeta ukine ovu odluku o jednostranoj primeni Prelaznog sporazuma. Apelujem da prihvati ovaj amandman, jer će se tako podići nivo rada državnih organa i smanjiti korupcija.
Na kraju, apelujem da ostanete dosledni u svom stavu povodom aranžmana sa MMF i da ne popustite, kao u slučaju jednostrane primene Prelaznog sporazuma, jer u štampi od 12. marta ove godine objavljeno je - da se uvažena gospođo Dragutinović ne slaže sa procenom premijera da Srbija mora da se zaduži čak za dve milijarde dolara. Zahvaljujem.
Dame i gospodo, amandman sam podneo na član 68. Predloga zakona i u obrazloženju predlagača zakona se navodi da se amandman ne može prihvatiti jer je, navodno, to uslov za prevenciju u oblasti međunarodnog kriminala. Ipak, u obrazloženju zakona se navodi da se on donosi po hitnom postupku, jer je to, navodno, neophodan uslov u procesu pridruživanja EU i Briselu.
Dakle, Vlada nije usaglasila šta je prioritet u ovom slučaju, Brisel, ili prevencija u oblasti kriminala.
Mi iz SRS-a smatramo da su ova objašnjenja netačna i da skrivaju pravi razlog za donošenje ovog zakona, jer je upravo, podsetiću vas, Oli Ren, 2. 02. 2009. godine, izjavio da Srbija ne treba da podnosi kandidaturu za EU. Dakle, hitnosti postupka za pridruživanju EU nema u praksi, čak ni u najavi birokrata iz Brisela.
S druge strane, prema istraživanju Biroa UN-a za borbu protiv kriminala, nivo kriminala na Balkanu je isti, ili čak, u nekim slučajevima, niži nego u Zapadnoj Evropi. Dakle, ni ovaj razlog se ne može navesti kao razlog za hitnost postupka.
Pravi razlog je, očigledno, izbegavanje rasprave o ekonomskoj krizi i pogubnim ekonomskim uslovima MMF-a, koje je javno izneo u jučerašnjim novinama gospodin Jager, šef Misije MMF-a za Srbiju, iako je te uslove odbacila i Ukrajina, što gospodin Homen, kao ekspert za Ukrajinu, sigurno zna. Uostalom, on je kao takav poznat i u Rusiji, prema knjizi "Narandžasta mreža", koja se bavi antiruskom revolucijom u Ukrajini iz 2004. godine. Zahvaljujem.
Dame i gospodo, povodom odluke o razrešenju članova Nacionalnog prosvetnog saveta, važno je istaći sledeće činjenice. Prema Zakonu o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja donetom 2003. godine, tačnije, prema drugom delu ovog zakona, koji reguliše razvoj, obezbeđivanje i unapređenje kvaliteta obrazovanja i vaspitanja, predviđeno je postojanje saveta koji će formirati Vlada Srbije u oblasti obrazovanja.
Takođe, u članu 10. ovog zakona iz 2003. godine, definiše se da će se formirati više saveta, a jedan od njih je Prosvetni savet. Zatim se, u članu 11. Zakona iz 2003. godine, definiše sastav Prosvetnog saveta, a u članu 12 – nadležnost ovog saveta.
Takođe, predviđeno je da je pravo ministra nadležnog za poslove obrazovanja da mu se od strane ovog saveta predlože opšte osnove školskog programa, vaspitnog programa, programa za dijasporu, standardi znanja, prostora i slično. Ukupno, Savet je imao pravo da predloži negde oko 16 vrsta predloga po rešenju Zakona iz 2003. godine. Isto tako, Savet ima pravo da daje svoje mišljenje Vladi i drugim organima i organizacijama u ovoj oblasti, na primer, o usaglašenosti obrazovnog sistema s evropskim uporednim sistemima obrazovanja.
Iz ove fraze je jasno da se, verovatno, misli na Bolonjsku deklaraciju. Takođe, prema zakonu iz 2003. godine, Savet daje svoje mišljenje i o stanju u oblasti obrazovanja i vaspitanja, što je posebno važno, o pravcima razvoja na svim nivoima obrazovanja, kao i o kriterijumima za vrednovanje rada ustanova i za odobravanje udžbenika, kao i mišljenje o kriterijumima za akreditaciju programa stručnog usavršavanja. Isto tako, u stavu 3. ovog zakona iz 2003. godine, u nadležnosti Saveta je obavljanje i drugih poslova.
Dakle, ovo su bile osnovne zakonske odredbe na kojima se zasnivao rad Saveta i one su utvrđene još 2003. godine. Kasnije, u narednim godinama, došlo je do nekoliko promena u ovoj oblasti u odnosu na Zakon iz 2003. godine. One najvažnije za ovu temu koju danas razmatramo su promene iz 2004. godine. Kao što je poznato, 2004. godine usvojen je Zakon o izmenama i dopunama Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja i tim zakonom se, u članu 2, ustanovljava, tačnije, menja se član 10. ovog osnovnog zakona koji reguliše nadležnost Saveta, ali se istovremeno menja i samo ime Saveta.
Prema Zakonu o izmenama iz 2004. godine: "Radi utvrđivanja pravaca razvoja i unapređivanja predškolskog, osnovnog i srednjeg obrazovanja i vaspitanja, obrazuje se Nacionalni prosvetni savet''. To je, u suštini, ovaj savet o kojem mi raspravljamo danas i koji je svoj osnovni oblik dobio 2004. godine, u izmenama zakona iz te godine.
U tom zakonu se navodi da je rad Saveta javan. To je, takođe, veoma važno za današnju raspravu o razrešenju članova ovog saveta. Zatim se, u članu 3. Zakona o izmenama i dopunama, menja član 11. osnovnog zakona, određuje se broj članova Saveta i ističe da se predsednik i članovi Saveta biraju po sledećim osnovama: sa liste kandidata koju podnosi Srpska akademija nauka, sa liste koju podnosi Univerzitet u Beogradu, ali i drugi regionalni univerziteti čiji je osnivač država, što je, inače, dobro rešenje, jer mi u SRS-u smatramo, bez namere da potcenjujemo bilo čiji rad, da univerziteti iza kojih stoji država imaju veći ugled i tradiciju od ovih novoosnovanih privatnih univerziteta.
Takođe, u stavu 5. ovog člana se navodi i da razna ugledna društva, kao što su Društvo za strane jezike Srbije, Društvo matematičara Srbije, Savez istoričara Srbije, Srpsko geografsko društvo, Srpsko hemijsko, Srpsko filozofsko, itd., uglavnom su taksativno navedena društva, predlažu članove Nacionalnog saveta za prosvetu. U tom smislu, u st. 7. i 8. Zakona o izmenama se navodi da kandidate predlažu i Srpska pravoslavna crkva i tradicionalne crkve i verske zajednice.
U stavu 9. se to pravo daje i savetima nacionalnih manjina. U st. 11. i 12. se to pravo daje sindikatima i udruženjima poslodavaca. Dakle, radi se o skoro svim zainteresovanim društvenim faktorima u oblasti obrazovanja i školskog sistema.
U članu 4. Zakona o izmenama, na nešto drugačiji način se regulišu nadležnosti Saveta u odnosu na član 12. osnovnog zakona, ali ipak, u suštini, ta rešenja se oslanjaju na osnovni zakon iz 2003. godine.
Na primer, prema Predlogu zakona, u stavu 1. izmenjenog člana 12. osnovnog zakona predviđa se da Nacionalni savet utvrđuje pravce razvoja i unapređivanja kvaliteta predškolskog, osnovnog i srednjeg obrazovanja i vaspitanja. Takođe, prema izmenama Zakona, u nadležnosti Saveta je, isti član stav 4, da podnosi opšte osnove programa od predškolskog do srednjeg obrazovanja i, prema stavu 6. istog člana Zakona o izmenama, Savet ima pravo da predlaže ministru udžbenike i nastavna sredstva.
Prema stavu 8. istog člana Zakona o izmenama, Savet ima pravo i da uređuje standarde za kvalitet obrazovanja i vaspitanja, kao i stručnog usavršavanja, za kvalitet udžbenika i nastavnih sredstava, prostora i opreme.
Dakle, dame i gospodo, za našu današnju raspravu je važna sledeća činjenica, koja proizilazi iz prethodne analize Predloga zakona iz 2004. godine i osnovnog zakona iz 2003. godine, a ta činjenica je da je država, ovakvim zakonskim rešenjima, prenela veoma važne i značajne ingerencije na Nacionalni savet za prosvetu.
Ako se ovoj činjenici doda i prethodno navedeno o sastavu Nacionalnog saveta, jasno je da se radi o ozbiljnom Nacionalnom savetu, koji je sastavljen, ili treba da bude sastavljen od ljudi biranih od strane veoma uglednih institucija, univerziteta i organizacija, kao što su Srpska akademija nauka, Srpska pravoslavna crkva, državni univerziteti i ostale nabrojane organizacije i društva.
Jasno je, i prema osnovnom zakonu, ali i prema izmenama Zakona, da je Nacionalni savet veoma značajan za naš sistem obrazovanja. Zato ove odluke koje danas razmatramo, a među njima je i ona o razrešenju predsednika Nacionalnog prosvetnog saveta, koji je, inače, biran kao kandidat učiteljskih fakulteta, kao i o razrešenju člana Nacionalnog prosvetnog saveta koji je biran iz reda nastavnika Univerziteta u Beogradu, jasno pokazuju da nešto nije u redu s našim obrazovanjem i da taj sistem, ustanovljen u zakonima, ne funkcioniše onako kako bi trebalo.
To je činjenica koja proizilazi iz ovih odluka i ona se ne može sakriti nikakvim frazama nadležnog ministarstva ili Vlade. Da li je za takvo stanje u našem obrazovanju kriv Nacionalni savet, loši zakoni, ekonomska situacija ili samo ministarstvo, to je posebno pitanje.
Mi samo na osnovu ovakvih odluka o razrešenju, jer više je nego očigledno da nije razrešen samo običan član, nego i predsednik Nacionalnog saveta, ali i u skladu s analizom prethodno iznetih rešenja iz zakona iz 2003. i 2004. godine, konstatujemo da je, evidentno, loše stanje. U svakom slučaju, Ministarstvo, po logici stvari, ima najveću odgovornost, jer se sredstva namenjena obrazovanju akumuliraju i dele, upravo, preko Vlade Srbije i nadležnog ministarstva.
Takođe, smatramo da, povodom ovih odluka, treba, zbog javnosti, razjasniti odluku o razrešenju našeg velikog intelektualca, akademika Mihaila Đurića, sa mesta u Nacionalnom savetu, koja je, zajedno sa razrešenjem predsednika Nacionalnog saveta i još jednog člana, upućena u proceduru.
Znate, kada neko ko nije upućen i ne zna o čemu se radi pročita ove tri odluke, ili ako se one, što je još gore, usvoje u ovom parlamentu po automatizmu, bez detaljnog javnog objašnjenja i rasprave, a zatim se objave u medijima i, kao u većini slučajeva, površno predstave, steći će se utisak da je akademik Mihailo Đurić razrešen iz sličnih razloga kao što je to u slučaju predsednika Nacionalnog saveta i člana Nacionalnog saveta koji su razrešeni, kao što je već navedeno, zbog nepodnošenja godišnjeg izveštaja i sukoba interesa. Ako se ovo desi, onda može doći do nesporazuma i nanošenja štete uglednom akademiku Đuriću.
Zato mi iz SRS-a smatramo da treba sprečiti iznošenje činjenica o akademiku Đuriću, pre svega, zato što je, za razliku od predsednika Nacionalnog saveta za prosvetu i drugog razrešenog člana ovog saveta, akademik Đurić podneo ostavku. Naravno, ne ulazimo, niti želimo da raspravljamo o privatnim razlozima koji su navedeni u obrazloženju ostavke akademika Đurića, mi samo konstatujemo da je ta ostavka ipak podneta nekoliko godina pre kraja mandata, ili samo nekoliko meseci posle formiranja tzv. probriselske vlade u našoj zemlji.
Takođe, povodom ova tri razrešenja, ukazujemo da je akademik Mihailo Đurić u Nacionalni savet izabran od strane Srpskog filozofskog društva.
S obzirom na to da ima tako blistavu karijeru, slobodno je mogao biti izabran u Nacionalni savet i od strane Srpske akademije nauka, čiji je član, ili od strane Univerziteta u Beogradu, Pravnog fakulteta, jer svaki student Pravnog fakulteta, tačnije, sve generacije Pravnog fakulteta u Beogradu u poslednjih 40 godina znaju ko je profesor Đurić.
U tom kontekstu, poznato je da je Mihailo Đurić doktorirao 1954. godine, docent je postao 1957. godine, vanredni profesor 1964, a redovni profesor – 1969. godine. Takođe, predavao je Opštu istoriju političkih teorija, Opštu sociologiju i metodologiju društvenih nauka, a svoju hrabrost, patriotizam i nepokolebljivu odanost Srbiji pokazao je još 1971. godine, ili 18. marta 1971. godine, kada je održao svoj čuveni govor u vezi s ustavnim amandmanima.
Tada je upozorio javnost, dakle, 20 godina pre raspada SFRJ, povodom titoističkih amandmana i donošenja novog ustava: "Predložena ustavna promena iz osnova menja karakter državne zajednice jugoslovenskih naroda, ili, tačnije, predloženom promenom se, u stvari, odbacuje sama ideja jedne takve državne zajednice. Treba biti načisto s tim da je Jugoslavija već danas gotovo samo geografski pojam, budući da se na njenom tlu, tačnije, na njenim razvalinama, uspostavlja nekoliko samostalnih, nezavisnih, čak međusobno suprotstavljenih nacionalnih država".
Zatim je profesor Đurić zaključio: "Moramo biti svesni svoje istorijske odgovornosti pred narodom kome pripadamo. Moramo znati da je za srpski narod u ovom času od najveće važnosti pitanje njegovog identiteta i integriteta. Još za vreme Prvog svetskog rata, srpski narod je nedvosmisleno pokazao da mu je stalo do zajedničkog života sa drugim južnoslovenskim narodima.
Velikodušno je odbacio Londonski pakt, koji mu je nudio mogućnost stvaranja velike Srbije, baš kao što je posle Drugog svetskog rata dostojanstveno prešao preko strahovitog zločina. Više nego bilo šta drugo, danas je neophodno otrežnjenje srpskog naroda od zabluda prošlosti, da bi mogao da preživi sva današnja iskušenja. Da bi mogao da se održi usled bujice u koju je gurnut, srpski narod da mora da se okrene sebi".
Dame i gospodo, zbog ovih reči, danas i više nego aktuelnih, profesor Mihajlo Đurić je udaljen s Univerziteta, sudski gonjen i osuđen na dve godine strogog zatvora.
Takođe, zbog ovih reči su organizovani i fizički napadi na Pravnom fakultetu na profesora Đurića. Brojne javne domaće i strane ličnosti su protestovale protiv gonjenja profesora Đurića, a među njima je i nemački filozof Ernest Bloh.
Dakle, kada govorimo o današnjim razrešenjima u Nacionalnom savetu za prosvetu i kada imamo u vidu da se među ovim odlukama nalazi i ostavka akademika Đurića, mi treba da konstatujemo da je to gubitak za Nacionalni prosvetni savet. Ovakav intelektualac, profesor i akademik, ne samo da svojim znanjem može da pomogne radu Nacionalnog prosvetnog saveta, već može, slobodno se može reći, da bude uzor za sve generacije koje se danas školuju.
Naravno, mi iz SRS-a znamo ko je Mihajlo Đurić. Mi znamo da je on, sve do pojave dr Vojislava Šešelja 1984. godine, bio jedini pravi disident i znamo da je on, u svom otvorenom pismu od 20. oktobra 1984. godine, branio pravo Vojislava Šešelja na slobodu i drugačiji stav. Takođe, znamo da je Đurić jedini čovek koji je 70-ih zaista stradao zbog svojih uverenja, a ne da je kvazidisident, i to samo zato što je bio jedini čovek koji se suprotstavljao Brozovom razbijanju Jugoslavije i usvajanju Ustava iz 1974. godine, Ustava, zašto to ne reći slobodno, koji je prauzrok mnogih naših današnjih nevolja, od Statuta Vojvodine, iza koga stoji druga generacija Brozovih autonomaša, do navike olakog zaduživanja kod MMF-a, koja je dovela do bankrota početkom 80-ih, a reprizu te pojave gledamo i u ovoj, 2009. godini.
Kada govorimo o odlukama o razrešenju članova Nacionalnog prosvetnog saveta, kao i smernicama koje Nacionalni savet treba da daje u vezi s nacionalnim obrazovanjem, onda treba ponovo istaći da je ostavka Mihajla Đurića gubitak, i to zbog sledećih činjenica.
Đurić nije bio poznat samo u našoj zemlji. On je član Akademija nauka i umetnosti u Salcburgu. Predavao je filozofiju na univerzitetima u Beču i Berlinu. Objavio je više knjiga na nemačkom jeziku i živeo je više godina, upravo, na Zapadu, ali kada su 90-ih nastupila teška vremena za njegov narod, on nije imao nikakve dileme.
Odabrao je istinu, a ne propagandu, i to je dokazao u javnoj polemici s nemačkim filozofom Folkerom Gerhartom 1993. godine, kada je jasno napisao da je upravo Evropska zajednica bezobzirno nametnula, pod pritiskom Nemačke, ekstremno političko tumačenje razbijanja Jugoslavije, optuživši Srbe, upravo one koji su hteli da sačuvaju Jugoslaviju.
Ovakav stav, dame i gospodo, može biti još jedan primer za sve članove Nacionalnog prosvetnog saveta, primer za ponašanje koje može biti uzor za sve generacije koje se danas školuju. On može biti primer za sve naše intelektualce i prosvetne radnike koji se suočavaju s nametnutom i lažnom dilemom – da li Brisel ima alternativu, i sa zamenom teza, po kojoj su Evropa i Evropska unija isti pojam. To je primer i za sve one koji razmišljaju da li im je bliži Brisel ili Srbija.
Zato je ova ostavka gospodina Đurića, o kojoj mi danas raspravljamo, gubitak za Nacionalni prosvetni savet, jer bez jednog takvog umnog i iskusnog čoveka, rad ovog saveta će biti, svakako, teži. Zato mi danas treba da razdvojimo jasno i javno njegovu ostavku od druga dva razrešenja. Zahvaljujem.
Dame i gospodo, svi naši amandmani imaju za cilj da ukažu na nepoštovanje jednog od osnovnih načela međunarodnog prava, a to je načelo reciprociteta. U tom smislu je podnet i ovaj amandman na član 28.
Međunarodna pravna pomoć u krivičnim stvarima nije samo izručenje naših građana. Uostalom, to je mera koja se može samo izuzetno primenjivati i, ono što je posebno važno, ne prema našim građanima. To je stav SRS-a već više godina. Da ovaj amandman treba prihvatiti i da se radi o veoma osetljivoj materiji, ne samo u pravnom, već i u državnom, ali i u nacionalnom smislu, pokazuje primer iz 2001. godine.
Poznato je da je tada, protivno Ustavu, bez zakonske regulative i protivno volji građana, uz kvazipravno tumačenje da je Statut Haškog tribunala jači od našeg ustava, što je potpuna pravna besmislica, izručen čovek koji je dva puta legalno biran na višestranačkim izborima, Slobodan Milošević. Kakve je to katastrofalne posledice imalo za naš pravni i državni sistem, a i nacionalnu svest, pokazuje i stanje u kome se danas nalazi ova država i naš pravni sistem.
Produkt tog haosa je i ovaj zakon, koji treba povući, jer se donosi iz propagandnih razloga, to treba jasno reći. Tačnije, zbog virtuelne fraze o nekakvim putovanjima, u trenutku kada zemlja ulazi u veliku ekonomsku krizu. Zahvaljujem.
Dame i gospodo narodni poslanici, ljudska prava su osnov savremenog društva, uslov su za civilizovano funkcionisanje svake države i modernog društva. Da bi se ljudska prava primenila u praksi potrebno je primeniti doslovno osnovne konvencije i protokole u ovoj oblasti. Dakle, nije dovoljno da se konvencije i protokoli samo usvajaju po automatizmu, bez čitanja i razumevanja, treba ih primeniti u praksi onako kako to piše u tekstu konvencije ili protokola. To posebno važi i za ovaj set protokola i konvencija koje danas razmatramo.
Svaka selektivna primena neminovno dovodi do zloupotrebe ovih prava i do dvojnih standarda koji dovode do toga da, na primer, u praksi za građane Srbije ne važe određena ljudska prava, ali za građane sa zapada veže.
Što se tiče konkretnih rešenja iz Dodatnog protokola uz Konvenciju o visokotehnološkom kriminalu, koji danas razmatramo, jasno je da ovaj protokol daje odgovore na modernu zloupotrebu računara i sprečava propagandu koja je usmerena na potenciranje neravnopravnosti među narodima. Međutim, važno je istaći i da se u ovom protokolu insistira i na slobodni izražavanja. Citiram: "Sloboda izražavanja predstavlja jednu od najvažnijih osnova demokratskog društva, kao i jedan od uslova za njegov progres."
Takođe, u protokolu se navodi i da treba voditi računa o potrebi obezbeđivanja slobode izražavanja i delotvorne borbe protiv radnji rasističke i ksenofobične prirode. Navodi se i da ovaj protokol ne treba da utiče na slobodu izražavanja u domaćim pravnim sistemima. Dakle, i prema ovom protokolu sloboda izražavanja je veoma važna i niko nema pravo da je ograničava ili da argumentovanu kritiku tumači kao nešto što spada u ksenofobiju i tako guši slobodu izražavanja.
Sledeći primer pokazuje kako bi to moglo da izgleda u našoj praksi. Na primer, ako neka antiglobalistička ekonomska organizacija ili institut objavi na svom sajtu da austrijske banke iskorišćavaju srpske građane, to je sloboda izražavanja zasnovana na istinitim podacima i argumentima a ne ksenofobija, jer, prema javno dostupnim podacima NBS, austrijske banke poseduju oko 30% srpskog bankarskog tržišta. Poznato je da su bankarske kamate u Srbiji zapadnoevropskog proseka.
Slično tome, ako se na sajtu SRS, recimo, objavi da srpski građani, kao i građani drugih zemalja istočne Evrope, finansiraju socijalni mir u Austriji i blagostanje austrijskih građana i da su zato siromašniji nego što bi bili da nema monopolskog i lihvarskog ponašanja austrijskih banaka na srpskom tržištu...
Jer, takođe je poznato, prema javno dostupnim podacima, da austrijske banke na osnovu kredita u vrednosti od 230 milijardi evra izvlače ogromne profite iz cele istočne Evrope, dakle, radi se o vrednosti od nekih 70% austrijskog BDP. I, zna se, takođe prema ekonomskim podacima, ako bi prestao taj priliv novca iz siromašnih zemalja istočne Evrope, da bi upravo bogata Austrija doživela bankrot. Kada se sve ovo uzme u obzir, onda je jasno da Austrija preko svojih banaka i finansijskih organizacija izrabljuje srpske građane i građane istočne Evrope zarad održavanja socijalnog mira u Austriji.
Uostalom, tu povezanost priznaje i komesar EU za finansije Hoakin Almunio, koji je izjavio, citiram: "Svi smo, kao i Austrija, zabrinuti zbog rizika u zemljama kao što su Ukrajina, Srbija, Hrvatska i Rumunija." Takođe, to je priznao i austrijski ministar finansija Jozef Prel koji je početkom februara posetio Ukrajinu, Rumuniju i Bugarsku upravo zbog ovih razloga.
U prilog ovoj tezi idu i podaci o porastu profita "Rajfajzen banke" u našoj zemlji iz godine u godinu, kao i uporedni podaci o sve većem zaduživanju naših građana i naših firmi u istom periodu.
Kada analiziramo ovaj primer u sklopu protokola o kome danas govorimo sve ovo napred izneto je više nego tačno i nije ksenofobija, već potpada pod slobodu izražavanja koju garantuje protokol koji danas u objedinjenoj raspravi razmatramo.
Što se tiče dodatnog protokola koji razmatra oblast računara i interneta, predlagač u obrazloženju zahteva da se protokol usvoji po hitnom postupku, iako nešto ranije priznaje, takođe u istom obrazloženju, da u međunarodnopravnom smislu protokol još nije stupio na snagu jer ga nije ratifikovalo najmanje pet država.
Kada se ovo ima u vidu verujem da će i predlagač priznati da je hitan postupak u ovom slučaju, blago rečeno, neadekvatan, jedino ako nas predlagač ne ubedi u nemoguće, a to je da je naša zemlja među prvih pet u Evropi po razvijenosti internet mreže. Ipak, to je veoma daleko od istine, jer, prema istraživanju Svetskog ekonomskog foruma iz 2007. godine, brojne evropske zemlje su ispred nas i u ovoj oblasti, na primer: Danska, Švedska, Švajcarska itd.
Slična garancija u vezi sa slobodom izražavanja kao u Dodatnom protokolu nalazi se i u preambuli Konvencije o visokotehnološkom kriminalu. Bez obzira na to što se u definicijama koje koristi ova konvencija naglasak stavlja na nezakonito presretanje ometanja podataka i sistema, zloupotrebu uređaja, prevare u vezi sa računarima i dela u vezi sa kršenjem autorskih prava, ipak se u preambuli ove konvencije ponovo ističe da su države članice Saveta Evrope, citiram "svesne potrebe da se obezbedi odgovarajuća ravnoteža između potrebe za sprovođenjem zakona i poštovanja osnovnih ljudskih prava".
Zatim se kao dva glavna izvora u ovoj oblasti navode Evropska konvencija o zaštiti ljudskih prava i osnovnih sloboda iz 1950. godine i Međunarodni pakt o građanskim i političkim pravima UN iz 1966. godine.
Ponovo se, kao i u protokolu, potvrđuje pravo svakog pojedinca na sopstveno mišljenje, bez ikakvog spoljnog uticaja, kao i pravo na slobodu izražavanja koje obuhvata slobodu da, bez obzira na granice, traži, prima i sa drugima deli informacije i ideje svih vrsta.
Iz ove konvencije koju danas razmatramo se vidi koliko je važna sloboda izražavanja. Slobodno se može reći da je to osnovno ljudsko pravo ili pravo koje garantuju član 10. Evropske konvencije o ljudskim pravima i član 19. Međunarodnog pakta o građanskim i političkim pravima, ali, svakako, i višedecenijska praksa Evropskog suda za ljudska prava koji je garantovao pravo na slobodu izražavanja u brojnim slučajevima.
Na primer, u vezi sa ugroženim pravima opozicionih političara u Turskoj postoji nekoliko presuda donetih početkom ove decenije, koje garantuju ova prava kurdskim političarima, ali i presude koje garantuju opozicionim političarima u Španiji pravo na slobodu izražavanja.
U tom kontekstu prava na slobodu izražavanja, koje garantuju konvencije i protokoli koje danas razmatramo, više je nego skandalozno ponašanje Haškog tribunala koji gazi sve poznate međunarodne konvencije i praksu Evropskog suda za ljudska prava i pokušava da sudi opozicionom političaru, kao što je Vojislav Šešelj, upravo zbog njegovih izjava, i to retroaktivno, sa zakašnjenjem od 10 godina, kao da on nije imao osnovno ljudsko pravo, pravo na slobodu izražavanja i iznošenje svog političkog i opozicionog mišljenja.
Zbog toga, ali i u sklopu hitnosti postupka koji se zahteva povodom ovih konvencija i protokola, neshvatljivo je ponašanje vlasti koja sarađuje sa takvim anticivilizacijskim tribunalom i još to pravda rečima da moramo poštovati međunarodne obaveze, iako je jasno da nikakve međunarodne obaveze ne mogu biti važnije od ljudskih prava. To je načelo koje treba da bude u osnovi rada svakog ministarstva, a posebno Ministarstva pravde.
Dame i gospodo, kada se radi o Protokolu o izmenama Evropske konvencije o suzbijanju terorizma očigledno je da su one donete pod uticajem događaja 11. septembra 2001. godine.
Namera zemalja članica Saveta Evrope je bila da osavremene i dopune već pomalo zastarelu Evropsku konvenciju o suzbijanju terorizma od 27. januara 1977. godine.
Ipak, pored nesumnjivo izmenjenih okolnosti u odnosu na tu 1977. godinu, u Protokolu se ponovo ističe, kao i u prethodno razmatranim konvencijama i protokolima, da ljudska prava nisu manje važna od borbe protiv terorizma, jer, kao što piše u ovom protokolu, zemlje članice žele da ojačaju borbu protiv terorizma, uz istovremeno poštovanje ljudskih prava i vodeći računa o smernicama o ljudskim pravima i borbi protiv terorizma koje je Komitet ministara Saveta Evrope usvojio u julu 2002. godine.
Naravno, ponovo se i u ovom slučaju povodom hitnosti postupka koja se pominje u obrazloženju može postaviti sledeće pitanje u vezi sa činjenicom da protokol o izmenama u međunarodnopravnom smislu još nije stupio na snagu, jer ponovo sve strane ugovornice nisu izjavile saglasnost da su vezane protokolom. Ali, to je već problem pomešanih državnih prioriteta i politike ove vlade koja pokušava ovakvim dnevnim redom da sakrije ono što svaki građanin naše zemlje zna – činjenicu da je danas za Srbiju i njenu stabilnost i njene građane možda najveća opasnost ekonomska kriza; sigurno nije manja opasnost od terorizma.
Uostalom, to je globalni trend, to priznaju čak i američki rukovodioci. Na primer, Barak Obama je u svom govoru pred oba doma Kongresa krajem januara 2009. godine pre svega govorio o ekonomskoj krizi, pa tek onda o terorizmu i drugim temama.
Takođe, zašto to ne reći otvoreno, trenutno se glavni teroristi na Balkanu, Haradinaj, Tači i ostali, ne bave svojim osnovnim poslom, terorizmom, kriminalom, trgovinom organima, već izigravaju nekakve intelektualce i političare, sve zarad građenja kvazidržave Kosovo na srpskoj teritoriji, uz veliku ekonomsku pomoć i savete Brisela.
U tom smislu, imajući u vidu ovo realno stanje, tragikomično izgleda i obrazloženje predlagača povodom Predloga zakona o potvrđivanju Konvencije Saveta Evrope o borbi protiv trgovine ljudima. U suštini, predlaže se da se zakon usvoji po hitnom postupku, jer će se, navodno, tako ispuniti neophodni uslovi u procesu pridruživanja EU.
Kada se ovo pročita neminovno se postavlja pitanje – koji su to evropski uslovi u praksi? Ili, da li je ova teroristička grupa sa Kosova koja vodi tu kvazitvorevinu ispunila te evropske uslove tako što je prodavala ljudske organe i otimala ljude? Da li su zbog toga nagrađeni dolaskom Misije EU na Kosovo? Da li je zbog toga EU najavila za jesen studiju izvodljivosti za ovu kvazidržavu?
Razlika između prakse i propagande o tzv. briselskim standardima možda posredno znači da ova konvencija u članu 44. i članu 33. reguliše teritorijalnu primenu samo za Srbiju i da je zato u tzv. državi Kosovo dozvoljena trgovina ljudima i dozvoljeno je da nestaju ljudi.
Ako nije tako i ako se tzv. briselski standardi poklapaju, onda predlagač zakona treba da odgovori na direktno pitanje: da li će za korumpirane i pristrasne briselske činovnike prisutne na Kosovu i Metohiji važiti član 21. ove konvencije, koji reguliše krivična dela pomaganja i podsticanja u vezi sa krivičnim delima koje reguliše ova konvencija?
Molim da mi se da jasan odgovor na ovo pitanje.
Takođe, slična pitanja se postavljaju i kada se analizira Konvencija Saveta Evrope o sprečavanju terorizma.
Inače, i ona, kao i prethodno navedene konvencije i protokoli, ponovo garantuje slobodu izražavanja, jer u njenoj preambuli piše da nije svrha konvencije da utiče na već postojeće principe u vezi sa slobodom izražavanja.
Zatim se u toj konvenciji navode krivična dela, kao što su otmice, napadi bombama i finansiranje terorizma. Ipak, ovo poslednje krivično delo nas ponovo upućuje ka Briselu i tamošnjim korumpiranim činovnicima, jer nije nikakva tajna ko je sa Zapada, iz zemalja EU, godinama bio sponzor terorističke OVK i njenih vođa.
Takođe, u tom realnom kontekstu, a ne ovom virtuelnom, propagandnom, briselskom, treba posmatrati i odredbe konvencije Saveta Evrope koja se bavi finansiranjem terorizma, tačnije njen član 2. Ipak, bez obzira na sve ove opštepoznate činjenice i udaljenost između prakse i briselske ideologije, koja je očigledno dominantna u našoj zemlji, u obrazloženju predloga zakona o konvenciji koja reguliše sprečavanje terorizma navodi se da se zakon predlaže po hitnom postupku jer će se tako stvoriti uslovi za proces pridruživanja EU i Briselu, koji upravo, kao što smo videli, pomaže teroriste.
Ovaj apsurd je teško razumeti, ali još teže ozbiljno komentarisati. Jedino moguće objašnjenje je da je tzv. briselska ideologija u našoj zemlji izgubila dodir sa stvarnim životom i odnosima u svetu i u regionu.
Dame i gospodo, povodom predloženih konvencija i protokola može se zaključiti da su predložene konvencije i protokoli, u suštini, u praksi neprimenljivi, jer ova vlast nema ni hrabrosti, ni mogućnosti da ih primeni prema teroristima u Prištini i posebno prema njihovim mentorima i pomagačima u Briselu.
Takođe, njihovo usvajanje neće ništa bitno promeniti u tzv. briselskom putu naše zemlje, jer, kao što smo videli posle poslednjeg vanrednog samita EU održanog u Briselu (koji "Dejli telegraf" od 3. marta ove godine otvoreno opisuje kao katastrofu), istočna Evropa je u velikim problemima, jer zapadnoevropske bogate države ne žele da pomažu naš region.
Na pomoć ne mogu računati čak ni zemlje članice EU, kao što je Mađarska, koja je inače u dugovima od oko 200 milijardi dolara i čija se valuta, forinta, prema zvaničnom kursu Narodne banke Mađarske sredinom avgusta prošle godine menjala u odnosu 235 forinti za jedan evro, a pre nekoliko dana je vredela najmanje u istoriji u odnosu na evro – odnos je bio 312 forinti za jedan evro.
Isto tako, videli ste, gospođa Merkel ne želi da pomogne čak ni jednom gigantu kao što je "Opel", samo zato što nije u većinskom nemačkom vlasništvu. Zato je, dame i gospodo, nerealno očekivati bilo kakvu ozbiljnu pomoć za našu zemlju.
Slično se može reći i za propagandni trik o tzv. putovanjima bez viza, koje navodno zavise od usvajanja ovih konvencija i protokola. Za svako putovanje, bilo koje vrste, potrebna je ekonomija koja to obezbeđuje. Ništa od toga ne postoji kod nas i mogu se očekivati samo još lošiji pokazatelji u ovoj godini.
Takođe, kada se analizira izjava Oli Rena od 4. marta 2009. godine o viznim olakšicama za zapadni Balkan, jasno je da nema nikakvih garancija za Srbiju, jer on nas ni ne pominje u toj izjavi, već samo neodređeno govori o mogućnosti da neke zemlje zapadnog Balkana do kraja ove godine možda dobiju vizne olakšice. Ovome treba dodati i onu izjavu Oli Rena od 9. februara ove godine u kojoj preporučuje da se ne podnosi kandidatura za EU, i stvari u vezi sa našom zemljom su potpuno jasne.
Nažalost, jedino što može realno da se primeni u vezi sa ovim konvencijama i protokolima se ne primenjuje. To je zaštita slobode izražavanja, koju garantuju ove konvencije i protokoli. Vlast ne samo da ne štiti slobodu izražavanja, već je grubo gazi, posebno kada su u pitanju prave, a ne kvaziopozicione partije.
Zato se hitan postupak koji se predlaže za ove protokole i konvencije može posmatrati samo na jedan jedini način – kao providno zamajavanje javnosti ili skretanje pažnje sa glavnih problema ove zemlje, ekonomske krize i skandaloznog antikriznog programa, čiji je jedini cilj pomaganje domaćim tajkunima (videli smo konkretno ko su oni na Kopaoniku) i stranim bankama koje izrabljuju naše građane.
Pod dva, rasprave o ekonomskom samoubistvu ili gubitku od 260 miliona evra koji donosi jednostrana primena Prelaznog sporazuma sa EU u trenutku kada nam je svaki evro važan. Pod tri, rasprave o recesiji koja, po anketi Instituta za tržišna istraživanja, već pogađa preko 50% od 200 vodećih domaćih privrednika; rasprave o višemesečnom uzaludnom plaćanju kamata na stendbaj aranžmane sa MMF-om, kao i rasprave o novom aranžmanu sa MMF-om, iako čak i ukrajinska vlada gospođe Timošenko uviđa da je to pogubno za privredu svake zemlje i da su mnogo povoljniji upravo ruski krediti.
To su primarne teme o kojima treba da razgovaramo u ovoj skupštini i zbog kojih treba da usvajamo zakone po hitnom postupku. Zahvaljujem.
Dame i gospodo, u vezi s povredom čl. 104, 27, 31, 73, 221. Poslovnika i na osnovu povrede člana 97. Ustava Republike Srbije stav 16, ali i na osnovu povrede Bečke konvencije o diplomatskim odnosima iz 1961. godine.
(Isključen mikrofon.)
Dame i gospodo, javljam se na osnovu čl. 225. i 226. Poslovnika, u skladu sa članom 5. Ustava koji garantuje ulogu stranaka u demokratskom oblikovanju političke volje građana, kao i u skladu sa članom 21. Ustava, koji zabranjuje svaku diskriminaciju, neposrednu ili posrednu, po bilo kom osnovu, pa i na osnovu političkog ili drugog uverenja, kao i u skladu sa Preporukom Saveta Evrope R97/20, koja reguliše i garantuje slobodu izražavanja. Sva ova prava garantuje i Evropska Konvencija o ljudskim pravima iz 1950. godine i Međunarodni pakt o građanskim i političkim pravima iz 1966. godine.
Dakle, mene interesuje da li ova ljudska prava važe bez razlike i bez izuzetaka u našoj zemlji i u našem društvu? Ako važe, onda tražim od nadležnih organa obaveštenje, ali i zaštitu ljudi u ovoj zemlji, povodom napada ostrašćenih političkih ekstremista koji lažno optužuju ljude bez dokaza.
Konkretan povod za zaštitu narodnih poslanika i mene lično od optužbi bez dokaza od strane ostrašćenih političkih ekstremista je gospođa Čomić.
Dame i gospodo, amandman je podnet na član 2. stav 1. Predloga zakona. Amandmanom se traži produžetak roka za privremeno izuzimanje poreza na dohodak građana, tačnije poreza na prihode od kapitala po osnovu kamate na devizne i druge depozite građana. Amandmanom se rok produžava do 31. decembra 2010. godine, umesto rešenja predviđenog u zakonu koje predviđa rok do 31. decembra 2009. godine.
U suštini, amandman je podnet jer smatramo da će kriza koja nastupa biti duga i da niko ne može predvideti njeno trajanje. Posebno to nisu u stanju vlasti, koje su se pokazale više puta kao loš prognozer. Treba se samo setiti onih nerealnih i tragikomičnih izjava iz oktobra 2008. godine po kojima finansijska kriza neće čak ni doći do naše zemlje ili još besmislenije varijacije iste teze po kojoj je finansijska kriza naša šansa, ili tako neke konstrukcije.
Poučeni tim iskustvom i lošim ili nerealnim prognozama vlasti, kao i jednostranom primenom sporazuma sa EU, koji najviše u suštini odgovara monopolistima kao što je kompanija "Delta", amandmanom tražimo produžavanje roka na dve godine. Dakle, radi se o minimalnoj preventivnoj meri.
U tom kontekstu amandman je zasnovan na predviđanjima i analizama iz ozbiljnih stranih izvora. Na primer, "Gardijan" je objavio 17. januara 2009. godine, povodom velikog pada akcije banke "Barklis" od čak 25%, da je kriza ušla u drugu fazu i da su u Vajtholu, sedištu britanske vlade, održani vanredni sastanci povodom budućnosti britanskog bankarstva.
Takođe, profesor ekonomije sa Njujorškog univerziteta gospodin Rubini, koji je još pre dve godine predvideo aktuelnu krizu, smatra da će u 2009. godini biti prisutna recesija u evrozoni, Britaniji, Japanu i Kanadi, kao i u drugim razvijenim zemljama.
Američki ekspert smatra da se finansijska kriza nezadrživo širi i da se sa rizičnih hipotekarnih kredita proširila i na one sigurnije, kao i na kreditne kartice, studentske kartice i komercijalne zajmove. Zato je bankama potreban dodatni kapital da pokriju očekivane gubitke u idućoj godini.
Ovaj američki profesor čak iznosi da su kreditni mehanizmi potpuno zamrznuti. Jedini zajmodavac je centralna banka, a u normalnim vremenima to je poslednja adresa na koju se obraćate kada vam je potreban novac.
Dakle, on posredno priznaje ono što je već jasno – govore ruski i kineski ekonomisti – da će američka centralna banka morati da doštampava novac ne samo u ograničenim količinama i bez pokrića, uostalom, to radi već od avgusta 1971. godine, već će doštampavati novac u velikim količinama radi spasavanja američke privrede. Zna se do čega to dovodi pre ili kasnije, do hiperinflacije i potpunog kraha finansijskog sistema.
Takođe, u ozbiljnim stranim ekonomskim krugovima se predviđaju sledeći rokovi, oni su ponovo potpuno suprotni od onih optimističkih prognoza na kojima se zasniva Predlog zakona koji je pred nama: na primer, već pomenuti profesor sa Njujorškog univerziteta smatra da će 2009. godina biti, citiram, "jako teška i bolna, najgora u proteklih šest decenija". Eventualni efekti monetarnih mera koje preduzimaju vlade širom sveta će se možda osetiti tek 2010. godine. Dakle, po najpovoljnijoj prognozi možda će se, ponavljam, tek u 2010. godini desiti neka vrsta poboljšanja.
Zato treba preventivno prihvatiti duži rok koji mi predlažemo u amandmanu, posebno ako se uzme u obzir da postoje prognoze koje su još sumornije od prethodno iznetog. U našoj štampi je pre neki dan objavljena prognoza poznatog eksperta koji je radio u Reganovoj administraciji, koji predviđa takođe štampanje još veće količine novca i još dužu depresiju u Americi i povezanim privredama, kao i teške dane za EU u ekonomskom i političkom smislu.
Takođe, u sklopu zahteva iz ovog amandmana, ali i završne reči uvaženog ministra povodom rasprave u pojedinostima od prekjuče, treba istaći da se nemački ekonomisti zalažu za što veće poreske olakšice i smanjivanje poreza u narednom periodu. Tako profesor ekonomije iz Hamburga gospodin Mihael Brojniger smatra da je neophodno da se smanje porezi kako bi se podstakla potrošnja u Nemačkoj.
Opet kod nas Vlada postupa potpuno suprotno i usred finansijske krize povećava poreze, i to one koji pogađaju najsiromašnije slojeve, kao što su akcize, a čak javno razmatra i mogućnost povećanja PDV-a.
S druge strane, kao i zapadne, i kineske zvanične novine objavljuju više nego jasne naslove povodom ozbiljnosti finansijske krize, na primer naslov - Mit o Volstritu se ruši. Više je nego jasno za svakoga ko zna koliko su američka i kineska privreda i finansije povezane.
Takođe, i vodeći ruski ekonomista gospodin Mihail Hazin iznosi svoja predviđanja o trajanju krize koja su u suprotnosti sa predviđanjima iz Predloga zakona. On takođe predviđa da će federalne američke rezerve početi da štampaju velike količine novca i da će kriza dostići vrhunac u narednom periodu. Inače je gospodin Hazin, slično kao i prethodno navedeni eksperti, još pre nekoliko godina izneo tačna predviđanja o nastupanju krize.
U intervjuu za najtiražniji ruski dnevni list od 28. oktobra 2008. godine on je izneo i tri varijante razvijanja krize. Prva: ako federalne rezerve prestanu da štampaju dolar na nerealnim osnovama, čitav američki sistem pada brzo, za oko dva-tri meseca i dolazi do ponavljanja 1929. godine. Ovo se po sistemu spojenih sudova preliva i na povezane privrede, jer dolar je glavna rezervna valuta, sa oko 70% učešća u globalnoj ekonomiji. Druga varijanta je da američke federalne rezerve umerenije doštampavaju novac. U tom slučaju pad sistema se odlaže za dve i po do tri godine. Treća varijanta: hiperinflacija ili maksimalno štampanje novca od strane američkih federalnih rezervi, što dovodi do pada sistema za godinu, godinu i po.
Dakle, dame i gospodo, vrhunac krize je pred nama. Naravno, svim ovim poznatim ekonomistima iz raznih krajeva sveta je jasno da je glavni krivac za ovu krizu Volstrit i njegova pogrešna ekonomska politika koju pokreće, u suštini, nezajažljiva pohlepa i iskorišćavanje siromašnih.
Takođe, nije nikakva tajna da se takva politika zasniva na nerealnom dolaru i finansijskim manipulacijama, po sistemu spojenih sudova, uz podršku krupnih monopola, što se odražava i na američku centralnu banku, jer je poznat dominantni udeo privatnog kapitala u američkoj centralnoj banci.
Naravno, sve se to odražava i na instrument federalnih rezervi, ovde tako glorifikovani MMF, fond u kome upravo SAD imaju jedino pravo veta i dominantnu ulogu. Na primer, već početkom devedesetih SAD su imale 17,7% ukupnih glasova u MMF-u. Vlada, umesto da razume ovu novu globalnu realnost i razmere krize, zaključuje stend-baj aranžman upravo sa MMF-om, i to u trenutku kada su samo za šest meseci sve velike njujorške investicione banke nestale ili su promenile svoj status. Skoro neverovatno.
Takođe, Vladu i guvernera u dogmatskoj veri prema ideologiji MMF-a nisu pokolebale ni najave da će do sredine 2009. godine u londonskom sitiju, drugom moćnom berzanskom centru na koji se oslanja neoliberalna ideologija, biti ukinuto 15% radnih mesta. Vladu nisu pokolebale ni takve promene kao što je jačanje Azijskog monetarnog fonda Kine, Južne Koreje i Japana, u vrednosti od 80 milijardi dolara, koji garantuje finansijsku stabilnost zemalja južne Azije bez tzv. učešća i saveta MMF-a koji je kompromitovan u ovom delu sveta još od 1998.
Sličan proces se razvija i u Južnoj Americi gde se osniva Banka juga, koja okuplja Argentinu, Boliviju, Brazil, Ekvador, Paragvaj, Urugvaj i Venecuelu. Dakle, to je južnoamerička banka koja funkcioniše upravo bez tzv. saveta MMF-a i sličnih institucija kompromitovanih i u ovom delu sveta još osamdesetih godina.
Ovdašnju neoliberalnu ideologiju i glorifikovanje MMF-a koje zastupa Vlada ne može da pokoleba, izgleda, ni izjava ruskog ministra finansija Aleksandra Kudrina, koji je u novembru 2008. godine zatražio formiranje novih globalnih finansijskih institucija koje bi zamenile upravo MMF i Svetsku banku. Vladi i guverneru ne znače ništa očigledno dvostruki standardi koje primenjuje MMF. To čak i štampa na Zapadu priznaje. Na primer, "Dejli mejl" iznosi da se MMF ne usuđuje da traži od SAD ono što traži od siromašnih zemalja.
Ovakva politika Vlade, koju u suštini vodi kompromitovani MMF, pokušava se prikriti površnim promenama koje su predviđene u ovom zakonu. Te promene nisu u skladu sa ozbiljnošću krize i predlagač pokazuje nerealni optimizam ili neozbiljnost kada predviđa ovako kratke rokove koji su predviđeni u članu 2. Predloga zakona.
Uvaženi ministar, čiju stručnost ne dovodimo u pitanje, nas je u svom završnom izlaganju prekjuče pozvala da osim Džozefa Stiglica iznesemo stav još nekog nobelovca koji kritikuje rad MMF-a. Uvažena gospođo Dragutinović, mi smo Stiglica citirali pre svega zato što je poznat široj javnosti, inače smatramo, kao i vi, da on delimično nekorektno, posle rada u Svetskoj banci, govori i piše o svom iskustvu. Ali, za razliku od vas, smatramo upravo suprotno - Stiglic u svojim kritikama često štedi MMF i Svetsku banku, upravo zbog svog minulog rada.
Mnogo bliži istini je dobitnik Nobelove nagrade za ekonomiju iz 2004. godine gospodin Edvard Preskot. On smatra da MMF i Svetsku banku treba ukinuti, jer su oni instrumenti spoljne politike bogatih država. Profesor Preskot smatra da ova institucija više šteti, nego što koristi svetskoj privredi. Što se tiče MMF-a, zajmova i Svetske banke, dobitnik Nobelove nagrade za ekonomiju za 2004. godinu profesor Preskot smatra da je politika ovih ustanova, koja se sastoji u odobravanju sve većih zajmova zemljama u krizi, isto što i davanje droge čoveku zavisnom od kokaina.
Dame i gospodo, amandman je podnet na član 19. Predloga zakona o taksama. Povezan je sa drugim amandmanima koje je podnela SRS.
Dakle, kako je uvaženi kolega Lidija Dimitrijević istakla, mi smo principijelno protiv ovog zakona koji u trenucima finansijske krize povećava takse za naše građane, jer kao što piše u Predlogu zakona, citiram upravo iz obrazloženja - predlaže se povećanje pojedinih iznosa taksi.
Ipak, predlagač odbija naše amandmane na ovaj set budžetskih pratećih zakona, uglavnom sa obrazloženjem - posredno ili neposredno - da bi usvajanje amandmana dovelo do pada budžetskih prihoda. Međutim, takva briga o budžetskim prihodima je blago rečeno neprincipijelna.
Kada se gubitak zbog prihvatanja naših amandmana na zakon o taksama ili akcizama uporedi sa onom ogromnom sumom koju proizvodi nerazumna odluka o jednostranoj primeni Prelaznog sporazuma, koja će po priznanju same vlasti proizvesti pad budžetskih prihoda od 260 miliona evra, što je minimalna procena, onda dolazimo do takvog zaključka, upravo suprotno - objašnjenje o padu budžetskih prihoda je bilo potrebno u Predlogu zakona carinskih tarifa ili navođenjem makar u jednom predlogu pratećih budžetskih zakona.
Koje će naše firme imati koristi od jednostrane primene ovog štetnog sporazuma sa EU? Mi ne tražimo da nas predlagač ubedi u ono što već znamo. Na primer, da će trgovinski monopoli, kao što je kompanija "Delta", imati koristi od jednostrane primene štetnog sporazuma sa EU. Odgovor znamo - imaće?
Korisno bi bilo da predlagač objasni povodom ovih zakona koje će naše industrijske firme, dakle firme u sektoru koji nešto stvara a ne bave se trgovinom i preprodajom, imati koristi od ovakvog štetnog ugovora?
Dovoljno je samo pogledati odredbe tog toliko glorifikovanog Prelaznog trgovinskog sporazuma ili aneksa koji prate taj sporazum i biće jasno da naše industrijske firme neće imati koristi od jednostrane primene Prelaznog sporazuma.
Na primer, u Aneksu 1a Prelaznog sporazuma se predviđa da će se carinske stope za industrijske proizvode snižavati sledećim redosledom. Danom stupanja na snagu ovog sporazuma carina će se sniziti na 70% osnovne carine. Prvog januara prve godine nakon stupanja na snagu ovog sporazuma carinske stope će se sniziti na 40% osnovne carine. Prvog januara druge godine nakon stupanja na snagu ovog sporazuma carinske stope će se ukinuti. Znači, u roku od dve godine biće ukinute sve carine u industrijskom sektoru.
Takođe, do istog zaključka dolazimo i kada se uzme u obzir da industrijska proizvodnja u padu, bez obzira što ona čak ni 2007. godine nije uspela da dostigne nivo iz 1998. godine. Istovremeno, čak i domaći ekonomisti upozoravaju da će realna stopa rasta BDP-a biti oko 0,5%, a ne 3,5%.
Ovome treba dodati i da je deficit u trgovini sa Nemačkom, kao glavnom industrijskom, izvoznom i ekonomskom silom u EU, sa kojom ćemo navodno da se takmičimo na našem tržištu nakon jednostrane primene Prelaznog sporazuma, porastom za 20% u prvih deset meseci 2008. godine.
Kada govorimo o primeni Prelaznog sporazuma i povećanju taksi i akciza koje u suštini prate ovu nerazumnu odluku, treba obratiti pažnju na sledeću analizu i događaje od pre nekoliko dana. Analitičari američke agencije Stratford, to je inače agencija koja je 2003. godine predvidela tačan datum početka američke agresije na Irak, izneli su početkom novembra 2008. godine procenu da je Srbija, zajedno sa baltičkim državama, kao Bugarskom, Rumunijom i Hrvatskom, na vrhu liste država koje će u 2009. godine biti na udari finansijske krize.
Nažalost, pokazalo da je to bila tačna analiza. U glavnom gradu Letonije Rigi 14.1.2009. godine je došlo do velikih socijalnih nereda izazvanih ekonomskom krizom. Na demonstracijama je bilo oko 20.000 ljudi, što je ogroman broj za tako malu zemlju. Demonstranti su se sukobili sa policijom, uhapšeno je preko 100 ljudi, više desetina je povređeno i hospitalizovano. Policija je inače koristila gumene metke i suzavac.
Inače, ovi sukobi nisu izazvani gasnom krizom, jer Letonija već duže vreme plaća tržišnu cenu za ruski gas, nije krala gas kao Ukrajina, već činjenicom upravo suprotnom da je letonski spoljni dug već krajem 2007. godine dostigao 33,5 milijardi dolara i da je Letonija bila prinuđena da podigne stope poreza upravo zbog ovde takvog glorifikovanog MMF-a.
Slična situacija se ponovila i pre nekoliko dana u Sofiji, ispred bugarskog parlamenta, kada je došlo do velikih sukoba između demonstranata i policije. Spoljni dug Bugarske je već krajem 2007. godine dostigao cifru od 33 milijarde 880 miliona dolara. Obratite pažnju, sve se dešava u glavnim gradovima država koje su članice EU, a spoljni dug je još pre godinu dana bio uporediv sa našim.
Socijalni neredi su se dogodili 16. januara ove godine u glavnom gradu Litvanije, uhapšeno je oko 150 ljudi, korišćeni su takođe gumeni meci. Kako navodi gospodin Vladislav Sotirović, protestovalo se upravo u Viljnusu, koji je inače pompezno ove godine proglašen za kulturnu prestonicu Evrope.
Razlozi su ponovo bili spoljni dug, koji je već krajem 2007. godine dostigao 27 milijardi dolara, kao i primena programa MMF-a, koji je doveo do povećanja PDV-a, ostalih poreza, mesečne takse za sve automobile u zemlji, akciza na benzin.
Dame i gospodo, naravno, ovaj amandman nije predložen ni da bi se Vladi dalo opravdanje da se zaduži u inostranstvu zbog gubitka prihoda od akciza ili taksi. Na primer, kod MMF-a, da bi se pokrio manjak koji je nastupio zbog jednostrane primene Prelaznog sporazuma.
Naprotiv, mi smo protiv novog zaduživanja, posebno kod tako kompromitovane institucije kao što je MMF.
Mi smo protiv stend-baj aranžmana sa MMF, jer kao što smo čuli i nobelovac Štiglic je prilikom posete našoj zemlji izjavio da nema mnogo koristi od uslova koje nameće MMF prilikom zaključivanje takvih aranžmana. Mi se kritički odnosimo i prema uslovima koje nameće Svetska banka.
Sledeći primer potvrđuje opravdanost našeg stava. Upravo je tako glorifikovani kod nas MMF, koji navodno brine o stabilnosti Srbije i naših građana, sugerisao upravi grada Beograda da ukine subvencije za sve komunalne usluge, posebno za vodu, grejanje i prevoz. Niko to nije demantovao do sada, iako je to objavljeno na konferenciji za štampu od 4.12.2008. godine.
Dakle, građani treba da znaju da MMF nije nikakva dobronamerna institucija, već najgori mogući poverilac, slabo prikriveni lihvar, koji će uništiti sva njihova socijalna prava, samo zarad otplate duga po svaku cenu i daljeg zaduživanja. To pokazuje upravo primeri baltičkih država.
Što se tiče uslova Svetske banke, profesor međunarodne političke ekonomije na Oksfordskom univerzitetu i direktor globalnog programa ekonomskog upravljanja gospodin Vuds smatra da je Svetska banka previše neosetljiva za potrebe siromašnih članica i da troškove kredita zbog postojeće strukture odbora banke snose upravo zemlje dužnici ili u praksi najsiromašnije zemlje.
Moram da primetim da takav način rada Svetske banke i MMF neodoljivo podseća na rad naše Vlade. Ona će, kao i Svetska banka, troškove jednostrane primene Prelaznog sporazuma od 260 miliona evra, ponavljam to je minimalna procena, upravo preko povećanja taksi o kojima mi danas raspravljamo i setu budžetskih zakona, prevaliti na leđa najsiromašnijih građana Srbije.
Tako naša Vlada u potpunosti primenjuje načelo MMF-a i Svetske banke o borbi protiv socijalnih davanja i subvencija, sve zarad pomaganja bogatih oligarha. Naravno, u tome je podržava i guverner, koji je 16.1. izjavio za jedan dnevni list da nije potpuno zadovoljan budžetom, jer bi bilo bolje da je bilo još smanjivanja plata i penzija.
To je prava politika MMF-a, to je ona politika koja je dovela do ekonomskog kraha u Letoniji i Litvaniji. To je ona politika koja je godinama širila propagandu o tzv. baltičkim tigrovima i najbržem rastu BDP-a u EU. Ali, realnost nije nešto tako.
Vlada ne treba da sledi pogubne smernice MMF-a, jer upravo su to radile baltičke države. Da ne sledi te pogubne smernice, ona ne bi dozvolila da se ovako loši i neprimereni predlog zakona o taksama nađe u proceduri, slično kao i onaj o akcizama koje smo razmatrali, makar zarad brige o najsiromašnijim slojevima građana i socijalne odgovornosti o kojoj se toliko priča.
Dame i gospodo, amandman treba prihvatiti zbog sledećih razloga. Takse su, prema udžbeniku Javne finansije koji se koriste upravo na beogradskom Ekonomskom fakultetu, protivnaknade za učinjene usluge državnih organa. Dakle, nema nikakvih opravdanih ekonomskih razloga za uvođenje većih taksi u ovom trenutku, jer po ekonomskoj teoriji privredne usluge državnih organa ne smeju da budu predmet plaćanja taksi.
Jasno je da glavni razlog za povećanje taksi i akciza je u suštini pokrivanje gubitaka koje izaziva nerazumna odluka o jednostranoj primeni Prelaznog sporazuma. Jasno je i da se sve to radi u okviru smernica kompromitovane institucije kao što je MMF, za koje hrabri i dalekovidi političar, kao što je Ugo Čaves, smatra da je treba ukinuti.
Znate, ako već nije povučena tako štetna i nerazumna odluka o primeni Prelaznog sporazuma, koji treba da finansiraju naši građani preko većih akciza i taksi, treba je bar malo ublažiti usvajanjem amandmana na zakone koje danas razmatramo, a dodatne budžetske prihode u ovoj teškoj situaciji treba potražiti kod onih koji imaju najviše koristi od ove štetne ekonomske politike, kod domaćih monopolista i kod stranih banaka i stranih preduzeća, koji iznose ogromne profite iz naše zemlje, a ne kod najsiromašnijih građana Srbije.
Dame i gospodo, uvaženi poslanik Donka Banović i ja smo podneli istovetan amandman na član 1. Predloga zakona o dopunama Zakona o carinskoj tarifi...
Dame i gospodo, uvaženi poslanik Donka Banović i ja smo podneli istovetan amandman na član 1. Predloga zakona o dopunama Zakona o carinskoj tarifi.
Da se ne bismo ponavljali, izneću nešto širi kontekst za podnošenje ovog amandmana. Razlozi za podnošenje ovog amandmana su, pre svega, principijelne prirode. Zakon u celini ne valja.
Mi u SRS, kao i većina neutralnih ekonomista, u ovom trenutku ne verujemo u frazu o tzv. slobodnom tržištu i ukidanju carina zarad ideologije. SRS se najoštrije protivi ovom zakonu u celini jer, kao što piše u obrazloženju, pre svega on omogućava primenu Prelaznog sporazuma o trgovini i trgovinskim pitanjima između Evropske zajednice, sa jedne strane, i Republike Srbije, sa druge strane.
Inače, ovakvo obrazloženje je u formalnom smislu i nekorektno, jer u praksi se radi, kao što je opštepoznato, o jednostranoj primeni sporazuma. Isto tako, jednostrana primena je pojava koja je poznata u pravnoj nauci, na primer u odnosima između kolonije i metropole. Dakle, Predlog zakona donosi samo štetu našem budžetu. Jednostrana primena sporazuma, koja će nas koštati oko 23 milijarde dinara ili 260 miliona evra, prema kursu NBS iz decembra 2008. godine, jeste drugi razlog za podnošenje amandmana takođe isto principijelne prirode.
Smatramo da je carinska politika veoma važan instrument ukupne ekonomske politike i da ona mora, pre svega, da se prilagodi realnim globalnim uslovima, a ti uslovi u ovom trenutku nalažu upravo povećanje carinskih stopa, a ne njihovo smanjivanje.
Imamo u vidu i razvoj moderne ekonomske teorije. Tačnije, ekonomski tim SRS nije opterećen dogmatskim pristupom. Pri izradi amandmana ne primenjuje ideologiju MMF-a i Brisela, koja u suštini zastupa liberalizaciju po svaku cenu, liberalizaciju od koje imaju koristi samo velike kompanije iz bogatih zemalja.
Ona se, u suštini, svodi samo na jedno pravilo: bogati treba da imaju još veće prirode, a to moraju da finansiraju siromašne zemlje.
Za razliku od ovog pristupa, koji je zasnovan na ideologiji ili interesima velikih monopolista, zaduživanju i liberalizaciji carinskih stopa, mi smatramo da je ekonomska nauka napravila, ako bismo hteli slobodnije da se izrazimo, pun krug. Naravno, ovde se ne misli na Karla Marksa, jer njegov pristup ima više veze sa ideologijom i po tome je sličan ovoj vladajućoj briselskoj ideologiji, koja takođe obećava utopiju i to kroz nekoliko godina, kada i ako stupimo u virtuelni briselski raj.
Naprotiv, smatramo da je politika beskrajnog zaduživanja i ukidanja carinskih stopa, kao izvora budžetskih sredstava i povećanja poreza koji pogađaju domaće stanovništvo, a ne strane izvoznike ili, tačnije, politika koju finansiraju MMF i EU, u suštini pogrešna. Treba naglasiti da je to zajednička politika ove dve organizacije.
Upravo u članu 117. SSP se navodi da će EU usklađivati svoju politiku sa MMF-om. Tačnije, to je politika koja je omogućila da se uopšte pojavi ovako štetan predlog zakona u proceduri u trenutku kada nastupa finansijska kriza.
Umesto da predlog zakona bude povučen, jer je još u oktobru ili novembru 2008. godine bilo jasno da će finansijska kriza pogoditi i našu zemlju i budžet Republike, on je ušao u proceduru upravo u trenutku kada ni vlast ne negira da je moguć rebalans budžeta.
Takođe, pri izradi amandmana pošli smo od opštepoznatih ekonomskih pravila. Poznato je da su protiv zaduživanja bili još stari ekonomisti i osnivači moderne nauke u ovoj oblasti. Danas vodeći svetski ekonomisti, kao što je nobelovac Džozef Štiglic, takođe istupaju protiv liberalizacije i zaduživanja koje forsira upravo MMF i EU, dakle protiv politike čiji je produkt ovaj predlog zakona.
Čuli ste i videli ste nastupe Štiglica prilikom njegove nedavne posete Beogradu, ali za onoga ko prati ekonomsku nauku bez ostrašćenosti i dogmatskog metoda, nije nikakva tajna da je Štiglic još 2002. godine, u svojoj knjizi "Protivrečnosti globalizacije", prevedene na srpski jezik, napisao: "Mi sada daleko bolje sagledavamo reformski proces nego što smo to mogli pre pet godina, kada su MMF i Svetska banka požurili sa zaključkom da njihove strategije funkcionišu. MMF ne ostvaruje samo one ciljeve koji su određeni njegovim izvornim delokrugom rada - da jača globalnu stabilnost i da obezbeđuje kapital koji će zemljama, koje se suočavaju sa opasnošću recesije, omogućiti da vode ekspanzivnu politiku. On, naprotiv, ostvaruje finansijske interese zajednice Zapada. To znači da MMF ima ciljeve koji su često jedni sa drugima u konfliktu". Dakle, to je izneo Štiglic još 2002. godine. Više nego jasno.
Ipak, u našoj zemlji ne samo da ne postoji nikakva kritika MMF-ovskog načina vođenja politike, nego se taj pristup, nasuprot realnim okolnostima, čak neukusno glorifikuje do krajnjih granica, i to upravo od vlasti.
Na primer, otvoreno se iznosi da je MMF imao ključnu ulogu kod donošenja budžeta. Guverner i ministri čak sa nekom vrstom prikrivenog strahopoštovanja govore o ovoj finansijskoj instituciji. Stvara se veštačka tenzija, po sistemu da li će i kada će MMF aminovati ekonomski program naše vlasti, i sve to uprkos tome što je ta institucija još više izgubila svoj ugled kod ozbiljnih ekonomista i ozbiljnih država još kada je Štiglic napisao svoju knjigu, pre skoro sedam godina.
Dakle, koncept neoliberalizma, ukidanja carina, olakog zaduživanja i borbe protiv socijalnih davanja, čiji je produkt ovaj zakon, doživeo je svoj potpuni krah posle nastupanja globalne krize. Uostalom, da se MMF protivi subvencijama za siromašne slojeve stanovništva, na primer za grejanje, priznao je čak i gradonačelnik Beograda.
Interesantan je i primer bivšeg šefa američkih federalnih rezervi Alena Grinspena. Čovek koji je, faktički, vodio američku ekonomiju zadnje dve decenije, a slobodno se može reći dobrim delom i svetsku, čovek koji je verovatno i najveći krivac za ovu finansijsku krizu, priznao je u oktobru 2008. godine, pred kongresnim odborom koji ga je ispitivao upravo o krahu američke ekonomije, da je politika tzv. slobodnog tržišta, koju je zastupao dok je bio na čelu američke centralne banke, u suštini pogrešna. Na direktno pitanje kongresmena Veksmena - da li smatrate da je vaša ideologija ispravna ili da nije bila uspešna, Grinspen je odgovorio doslovno: "Sasvim tako".
Nobelovac Štiglic, inače ovo priznanje Grinspena je prokomentarisao sledećim rečima: "Kako to sada i Grinspen sam priznaje, samoregulacija je stvar suprotna zdravom razumu".
Ipak, iako se čak i Grinspen odrekao svoje liberalne ideologije, neki u našoj zemlji uporno i po svaku cenu, na uštrb budžetskih prihoda, i dalje zastupaju tu štetnu dogmu i tvrde da će naše malo tržište samo regulisati gubitke koje proizvodi štetna odluka o primeni Prelaznog sporazuma. Takođe, da je slobodna trgovina nešto što samo po sebi donosi boljitak i da zato treba ukinuti sve carine u narednim godinama.
Dame i gospodo, zato mi i danas, kada se obrazlaže odluka jednostrane primene prelaznog sporazuma, slušamo fraze o slobodnoj utakmici između naših firmi i kompanija monopolista sa zapada, koji su prisutni upravo u regionu i koji se samo formalno vode kao firme iz zemalja kojima smo okruženi. Na primer, najveći, navodno slovenački izvoznik u 2007. godini, bio je "Revos" sa 1,2 milijarde evra, ali ta firma je u vlasništvu "Renoa" i glavni profit ide ka Francuskoj.
Takođe, posebno je neshvatljiva ova dogmatska glorifikacija politike MMF i EU od strane vlasti, ako se zna da je još pre sedam godina ovde toliko glorifikovani MMF imao velikih problema da bi objasnio kako je moguće da se on zalaže istovremeno za pomoć siromašnim zemljama, kao što je još uvek naša, dok istovremeno sprovodi neoliberalnu politiku tzv. slobodnog tržišta, koja upravo koristi bogatima i privredama koje se pomažu upravo od tih zapadnih zemalja.
To objašnjavanje nemogućeg i u našoj zemlji dovelo je do apsurdne situacije koju sam već naveo, da se iznosi fraza o nekakvoj slobodnoj fer utakmici između naših proizvođača i multinacionalnih kompanija, iako upravo te kompanije imaju profite i subvencije često veće od našeg BDP ili celokupnog budžeta.
Takvu nerealnu i štetnu politiku, koja je dovela i do ovako štetnog predloga zakona, koji omogućava da se prihodi budžeta smanje za 260 miliona evra, u trenutku kada se demagoški govori da svi moramo da štedimo, čak i na sijalicama, još pre sedam godina je Štiglic napisao upravo o ovome što se ne govori u našoj javnosti, da je to najveći propagandni problem MMF i pokušava da objasni nešto što ne postoji.
Taj problem se uvek pojavljuje kod svakog programa MMF-a. Štiglic je to definisao na sledeći način: "Ta tenzija je utoliko veća zato što ovaj konflikt ne može biti iznet javno. Ako bi nova uloga MMF javno bila priznata, podrška toj instituciji mogla bi da opadne. Uprošćena ideologija slobodnog tržišta obezbedila je paravan iza kojeg stoje stvarni poslovi u okviru novog mandata koji obavlja MMF.'' Ti stvarni poslovi se lako mogu shvatiti kada se uzme u obzir da su, kao što piše Štiglic, upravo zapadni finansijski interesi dominirali shvatanjima u MMF.
Dakle, naši građani treba da shvate da se ne radi ni o kakvom slobodnom tržištu, pomaganju siromašnima, održavanju stabilnosti ili bilo čemu sličnom. Radi se o pojavi staroj koliko i celo čovečanstvo, dugu, kamati ili iskorišćavanju siromašnih ili slabo prikrivenom zelenaštvu.
Zato treba odbaciti u celini ovaj predlog zakona koji je pred nama. Potrebno je da se okrenemo radu, podizanju produktivnosti i industrijske proizvodnje. Tek posle oporavka naše privrede i promene globalnih ekonomskih tokova, moguće je snižavanje zaštitnih mera, mera čija je osnova oduvek bila snažna carinska politika.
Naravno, mi nismo u načelu protiv ugovora o slobodnoj trgovini, posebno kada se radi o ugovoru sa Ruskom Federacijom iz 2000. godine. To je jedina naša prava razvojna i izvozna šansa, i nikakve fraze o briselskom putu ili parole iz MMF-a ne mogu sakriti tu istinu.
Dame i gospodo, amandman je podnet na član 14. Predloga zakona o izmenama i dopunama Zakona o porezima na imovinu. Dakle, radi se o delu zakona koji regulišu članovi od broja 11 do 15. U suštini, radi se o osnovi samog zakona, a to je, prema obrazloženju iz Predloga zakona, osnovni razlog za donošenje ovog zakona, odnosno problem koji zakon treba da reši je podsticanje razvoja tržišta kapitala. Zbog toga se predlaže izuzimanje prenosa uz naknadu hartija od vrednosti i udela u pravnom licu. Interesantno je i da predlagač zakona priznaje da, što se tiče poreza na imovinu, ne postoje obavezujući propisi EU sa kojima je potrebno usaglašavanje.
Dakle, zakon nije predložen zbog usaglašavanja sa "Aki komuniter", kao što je bio slučaj sa većinom tzv. briselskih zakona. Prethodno iznetim činjenicama treba dodati i sledeće: Predlog zakona, koji je pred nama, deo je paketa zakona ili tzv. pratećih zakona budžeta, to je ovih sedam zakona među kojima je i najvažniji, nažalost i najštetniji, zakon o izmeni carinskih tarifa.
Taj zakon, kao što je poznato, po kursu NBS iz vremena kada je budžet ušao u skupštinsku proceduru, dovodi do gubitka budžetskih prihoda od 260 miliona evra, ovo je minimalna procena. Dakle, prva asocijacija bi bila, kada se sagleda ova celina, da se smanjuju porezi, jer se ogromna suma od 260 miliona evra prevaljuje na leđa najsiromašnijih građana preko povećanja akciza i da zato, na drugoj strani, mora negde doći do poreskih olakšica. To bi bilo ekonomski opravdano i socijalno odgovorno ponašanje Vlade.
Kada uporedimo poreze koji se povećavaju, znači akcize ili koji će se povećati prema najavama iz vlasti - PDV, i ove poreske olakšice koje predviđa zakon o porezu na imovinu, uvidećemo da se radi o socijalnoj, ekonomskoj i državnoj demagogiji, jer je jedan od vodećih ekonomista u našoj zemlji, gospodin Ćurčin, izjavio prošle godine za jedan nedeljnik da se samo 10% ukupnih finansijskih transakcija u našoj zemlji odvija na berzi. Dakle, berza je u našoj zemlji, blago rečeno, nerazvijena.
Zato je jasno da prosečan građanin naše zemlje neće imati nikakve koristi od ovog poreskog zakona, ili minimalne. On se bori da preživi, njegova osnovna briga je potrošačka korpa ili njen minimalni iznos. Dakle, umesto da se razmišlja o smanjenju poreza koji pogađaju najsiromašnije slojeve stanovništva, kao što je PDV, poreske olakšice se usmeravaju ka najbogatijim delovima stanovništva.
Inače, kao što navodi autor udžbenika "Javne finansije", koji se koristi na Ekonomskom fakultetu u Beogradu, prof. dr Božidar Raičević, u Srbiji su već relativno niske stope poreza na imovinu, ali sa druge strane, stopa PDV od 18% je veća nego u Španiji, gde iznosi 16% ili Velikoj Britaniji, gde iznosi 15%.
Mislim da niko razuman ne može da tvrdi da Srbija ima veći BDP od Španije ili Britanije ili da po glavi stanovnika ima veći BDP. Takođe, niko ne može da ospori da PDV pogađa najsiromašnije slojeve stanovništva. Opet nema nikakvog ekonomskog opravdanja, osim demagogije, za ovakav zakon. U ekonomskoj teoriji, upravo prema profesoru Raičeviću, koji je redovni profesor na Ekonomskom fakultetu i na Prirodno-matematičkom fakultetu, PDV ima nekoliko značajnih nedostataka: povećano administriranje i troškove naplate i plaćanja, relativno izraženiji inflatorni potencijal, neprimerenost uvođenja na subcentralnom nivou i, najvažnije, izraženija agresivnost.
Tokom rasprave u načelu sam izneo definiciju koja pokazuje kako PDV deluje na najsiromašnije slojeve. Naravno, negativno. Ovaj amandman je podnet u vezi sa drugim delom definicije, gde stoji: "Pojedini segmenti privrede - turizam i poljoprivreda posebno, nastoje da ubede kreatore ekonomske politike u nužnost uvođenja smanjenih ili sniženih stopa PDV-a, kako bi uspeli da zadrže konkurentnost i svoju poziciju na tržištu.''
Dakle, upravo PDV pogađa privredne grane koje mogu biti naša komparativna prednost. Naša industrija ne može da se nosi sa zapadnoevropskom. Uostalom, ona i u pretežnom delu nije u domaćem, našem vlasništvu. To nije dobro i treba to otvoreno reći, posebno kada se ona nalazi u rukama stranih vlasnika koji misle samo na profit, kao što je to slučaj u vezi sa "Sartidom".
Sada upravo, zbog ekonomske krize koja je stvorena zbog pohlepe Vol Strita i zapada, dolazi do recesije u industriji. Zato je U.S. "Steel" Srbija bez ikakvog razmišljanja ugasio peći, jer misli samo o sebi, a ne o širim društvenim ciljevima grada ili država u kojoj se nalaze.
Sličan primer se desio i pre neki dan u Košicama u Slovačkoj, kada je ista firma, bez ikakvog razmišljanja, kada su nastali prvi problemi zbog krađe gasa koju je počinila Ukrajina, poslala na prinudni odmor 10.000 radnika. Toliko o socijalnoj odgovornosti stranih vlasnika, tzv. investitora.
Dakle, to su investicije koje su veoma nestabilne i osetljive na ciklična ekonomska kretanja. Njih treba dodatno opteretiti poreskim stopama, takođe, to treba otvoreno reći, i domaće monopoliste koji imaju ogromnu imovinu, npr. vlasnika "Delte", nikako najsiromašnije slojeve stanovništva preko akciza i PDV-a.
Naravno, jasno je da Predlog zakona koji je pred nama ima cilj da prikrije najnerazumniju ekonomsku odluku koja je mogla biti doneta u ovom trenutku, a to je jednostrana primena Prelaznog sporazuma. Mnogi su danas kritikovali ovde, ali i u javnosti i prethodnih dana, tu jednostranu primenu ekonomskog sporazuma sa EU. Svi se slažu da je to izuzetno štetna odluka. Međutim, ako logično izvedemo te činjenice do kraja, onda i tzv. briselski put u ekonomskom smislu je štetan.
Dodajmo ovome izjavu češkog predsednika Vaclava Klausa, hrabrog političara, koji uvek govori istinu, po kojoj u EU nema demokratije već da se radi o "pseudodemokratiji".
Posle ovoga će biti sasvim jasno da briselski put našoj zemlji donosi ekonomsku propast i urušavanje demokratije. Zato treba tražiti alternativu. Mi je, za razliku od Češke, imamo u ekonomskom, političkom, ali i u istorijskom smislu.
Dame i gospodo, Predlog zakona o carinskoj tarifi je verovatno najznačajniji zakonski tekst koji danas razmatramo, nažalost, pre svega, zbog negativnih efekata do kojih će dovesti.
Osnovna svrha ovog predloga zakona je jednostrana primena Prelaznog sporazuma sa EU ili ukidanje carinskih prihoda i prihoda od PDV-a u trenutku kada više niko ne spori da je naša privreda i država u ozbiljnim problemima.
Sledeća poređenja pokazuju koliko je štetan Predlog zakona o carinama, koji omogućava jednostranu primenu Prelaznog sporazuma. Prema izjavi uvaženog ministra finansija od 6. decembra, dakle na dan kada je predstavljen budžet, zbog jednostrane primene sporazuma sa EU Srbija gubi oko 23 milijarde dinara ili, po kursu NBS iz tog perioda, to je oko 260 miliona evra. To je veća suma od one koja je bila predviđena za ulaganje sa Fijatom. To je suma koja je veća od onih minimalnih i tako napadanih od strane MMF 12,7 milijardi dinara, predviđenih u rebalansu budžeta za povećanje penzija.
Takođe, cifra od 260 miliona evra je četiri puta veća od sume koja je predviđena za MIP, ona je četiri puta veća od sume koja je predviđena za ministarstvo koje se bavi zaštitom životne sredine, tri i po puta je veća od one koja je predviđena za Ministarstvo pravde, za jednu trećinu je veća od sredstava Ministarstva za infrastrukturu, ili skoro šest puta veća od sume predviđene za KiM.
Dakle, umesto da se ta sredstva od 260 miliona evra usmere ka Ministarstvu spoljnih poslova, koje bi tako, sa četvorostruko većim sredstvima, zastupalo naše interese u svetu, u trenutku kada se vodi diplomatska borba za KiM, ili da utroostruče sredstva za naše pravosuđe i da se našim sudijama omoguće bolji uslovi rada i veće plate, ili da se tih 260 miliona evra usmere ka našim poljoprivrednicima, ili za izgradnju infrastrukture.
Nažalost, ona se, faktički, ovim zakonom o promeni carina poklanjaju EU, tačnije firmama iz bogatog dela ove nadnacionalne organizacije. Nema nikakvog ekonomskog opravdanja za ovakvu odluku. U tom kontekstu, sasvim je bila razumljiva izjava uvažene gospođe Dragutinović od pre nekoliko meseci, tačnije izjava od 5. oktobra 2008. godine.
Ona je tada izjavila: "Primena prelaznog sporazuma treba da sačeka njegovo usvajanje od strane EU". Takođe, u istom mesecu i eksperti Instituta za tržišna istraživanja su ocenili da, ako se primeni SSP, doći će do većeg porasta spoljnotrgovinskog deficita.
Protiv jednostrane primene Prelaznog sporazuma su se pre nekoliko meseci izjasnili pojedini privrednici, kao što smo već čuli. Ako se ekonomska situacija u našoj zemlji pogoršala od tada, a što je i Vlada priznala kada je smanjila svoju prognozu rasta BDP na oko 3,5%, a što je verovatno optimistička prognoza, ako se uzme u obzir procena najveće bonitentne firme na svetu "Dun and bradstreet", koja je u svom januarskom izveštaju procenila smanjenje ekonomskog rasta u Srbiji 2009. godine na 2,5%, takođe i deficit veći je od predviđenih 1,5% BDP-a.
Ipak odlučuje da uprkos pogoršanju ekonomske situacije dođe do primene Prelaznog sporazuma sa EU. Zbog toga bih, da je naravno ovde, pitao ministra finansija, da li je neko vršio pritisak na nju da promeni svoje mišljenje povodom jednostrane primene Prelaznog sporazuma? Zašto je odustala od svog principijelnog i ekonomski opravdanog stava iz oktobra 2008. godine?
Zanima me odgovor i zato što je ministar, kako doktor ekonomskih nauka i predavač na ekonomskom fakultetu, sigurno zna da trenutno velike svetske privrede za koje nemački ministar finansija gospodin Per Štajnbrik priznao da će biti novi finansijski centri moći, kao što su Brazil, Kina, Indija i Ruska Federacija, upravo podižu carinske stope.
Na primer, kao što u decembru 2008. godine objavljeno u našim medijima, Rusija je podigla carine na uvoz automobila sa 25% na 30%, ako i carine na uvoz poljoprivrednih proizvoda. Indija je povećala za 20% carine na neke prehrambene proizvode. Indonezija je povećala carine za oko 500 vrsta proizvoda. Carine su podigli ili to nameravaju da urade Australija, Brazil i Argentina.
S druge strane, zapadne privrede u kojima je kriza i počela i koje su u suštini i proizvele tu krizu rade upravo suprotno od onog što se predviđa zakonima o kojima mi danas raspravljamo. Na primer, na sajtu BBC su 5. 1. 2009. godine objavljeni detalji ekonomskog programa novoizabranog američkog predsednika.
Paket ekonomskih mera o kome se pregovara u Američkom kongresu predviđa poreske olakšice u iznosu od 300 milijardi dolara. S druge strane, dok zapadne zemlje smanjuju poreska opterećenja, Vlada povećava poreze i dodatno opterećuje siromašniji deo stanovništva, a sve zarad finansiranja neshvatljive odluke o jednostranoj primeni Prelaznog sporazuma.
Najbolji primer za taj apsurd je Predlog zakona o akcizama. Poznato je da su akcize, prema definiciji našeg vodećeg stručnjaka u oblasti javnih finansija, prof. dr Božidara Raičevića sa Ekonomskog fakulteta u Beogradu, citiram prema njegovoj knjizi "Javne finansije", "upravo posebni specijalni porezi na potrošnju i zbog akciza su jeftiniji proizvodi srazmerno više poreski opterećeni od proizvoda iste vrste sa višim cenama. Zato logično strada najsiromašniji sloj stanovništva, jer kako jeftinije proizvode šire kategorije potrošača sa slabijom poreskom snagom, to oni nose srazmerno veći teret oporezivanja".
Takođe, jasno je da će naši građani upravo zbog jednostrane primene Prelaznog sporazuma, po najavama iz vlasti, plaćati veći PDV. Na primer, guverner NBS 23. 12. 2008. godine je izjavio:" Ako prihodi u budžetu u prvom kvartalu 2009. godine ne dostignu planirani nivo, biće neophodna revizija budžeta, zamrzavanje zarada, smanjenje penzija i povećanje PDV."
Takođe, rebalans budžeta nije isključio ni državni sekretar u Ministarstvu finansija u svojoj izjavi od 19. 12. 2008. godine:"Dakle, očekivani problemi sa prihodima budžeta u prvom kvartalu ove godine se neće rešiti na jedan jedini i logičan i ekonomski opravdan način, a to je odustajanje od jednostrane primene prelaznog sporazuma i povlačenje Predloga zakona o carinama", a koji je pred nama.
Naprotiv, suma od 260 miliona evra će se u suštini prebaciti na građane Srbije, tačnije na njihov najsiromašniji sloj, i to preko povećanja akciza i PDV-a. Do takvog zaključka se ponovo dolazi i kada se analizira i ekonomska definicija PDV-a.
Prema definiciji iz već pomenute knjige, PDV nije pogodan za ostvarivanje socijalno-političkih ciljeva oporezivanja, niti se njime može realizovati princip pravednosti u oporezivanju.
Teret ovog poreza podjednako snose svi i bez obzira na svoju ekonomsku snagu. Represivan efekat jedinstvene stope ogleda se u većem opterećenju ekonomski slabijih slojeva stanovništva, čijom primenom jedva uspevaju da omoguće zadovoljenje osnovnih životnih potreba. Dakle, više nego jasno.
Prethodno izneti argumenti, ekonomski, socijalni, ponovo pokazuju da treba povući iz procedure Predlog zakona o carinama; nažalost, za to nema volje. Kao da neko po svaku cenu, iz političkih ili nekih drugih razloga, želi da naturi ovaj štetni sporazum, iako će verovatno upravo njegova primena dovesti do rebalansa budžeta.
Zbog toga se može zaključiti da se pravi razlozi za ovako neracionalnu odluku svakako nalaze u primeni briselske ideologije ili vladajuće dogme koja u suštini i nema veze sa ekonomijom, već sa utopijom, neradom i propagandnom, dakle sa pojavama koje je odavno opisao veliki ruski pravnik Ivan Iljin, a to je već širi fenomen koji treba da izučava sociologija, a ne pravo ili ekonomija.
Međutim, jednostrana primena Prelaznog sporazuma i pratećeg Zakona o carinama odgovara i određenim monopolistima u našoj zemlji. To nije nikakva tajna. Na primer, 11. 1. 2009. godine generalni direktor Delta maksi grupe je izjavio da će trgovina u Srbiji imati koristi od jednostrane primene trgovinskog sporazuma sa EU.
Ovome treba dodati ocenu Dijane Marković-Bajalović, predsednika Komisije za zaštitu konkurencije, da postoje monopoli ili nedovoljna konkurencija u oblasti maloprodaje prehrambenih proizvoda i da je"prema ostvarenom prometu, broju prodajnih objekata i kvadraturi na beogradskom tržištu Delta monopolist sa 70%".
Dakle, upravo će kompanija Delta, kao monopolista u sektoru trgovine, imati koristi od jednostrane primene Prelaznog sporazuma. Istovremeno, ta primena sporazuma će u suštini 260 miliona evra prebaciti na leđa najsiromašnijih građana Srbije preko naplate akciza i povećanja PDV.
Zauzvrat, građani neće dobiti veliko smanjenje cena, kako se najavljuje iz propagandnih razloga, u suštini da bi se zamaglila sama suština ovog sporazuma. Do velikog smanjenja cena neće doći, to priznaje čak i ministar trgovine.
Dakle, jedno što će taj sporazum i prateći Predlog zakona o carinama omogućiti jeste povećanje prihoda monopolista u ovoj zemlji, prihoda koji su toliko veliki da se već sada mogu upoređivati sa prihodima celokupnog budžeta Srbije.
Prema sajtu kompanije Delta, u 2007. godini Delta je ostvarila prihod od prodaje milijardu i 720 miliona evra, u 2008. godini planirani prihod kompanije je bio još veći i iznosio je skoro neverovatnih dve milijarde i 880 miliona evra. Takođe, na sajtu ove kompanije se može videti da se Delta bavi uvozom automobila, rezervnih delova i da će u ovoj oblasti ponovo ona imati koristi od smanjenja carina koje predviđa ovaj predlog zakona.
Na sajtu se vidi da se kompanija Delta bavi prodajom kozmetike, distribucijom hrane, mineralnih đubriva i da poseduje ogroman lanac supermarketa. Upravo se ti svi proizvodi pominju u Prelaznom sporazumu sa EU.
S druge strane, na sajtu Delte nema nikakvih podataka o dobrotvornim i socijalnim davanjima kompanije, pomoći najsiromašnijim građanima i bilo čemu sličnom. Nema podataka o izgradnji zadužbina, infrastrukturnih objekta i mostova, koji bi bili poklon ovom društvu i ovoj zemlji.
Zato, zbog svih ovih podataka, sramno je što niko na sastanku privrednika, vlasti i sindikata, održanom 9. 1. 2009. godine u Beogradu, nije se usudio da javno pozove vlasnika Delte na socijalnu odgovornost u trenutku kada zemlja ulazi u ozbiljnu ekonomsku krizu.
Niko se nije usudio da ga upita, šta će uraditi da pomogne svojoj zemlji i narodu u trenutku kada ima godišnji prihod od skoro 3 milijarde evra, što je uporedivo sa skoro 40% budžetskih prihoda cele Srbije. Niko se nije usudio da javno postavi ovo logično pitanje vlasniku kompanije Delta, ni prisutni na skupu, predsednik države, ni premijer, ni potpredsednik Vlade, niti bilo ko od ministara.
Kada se sve ovo ima u vidu, nije čudno što se niko do danas nije usudio od strane vlasti da predloži poreske zakone koji bi bili pravedniji od ovih koji su sada pred nama. Pravedne poreske zakone u pravom smislu te reči, zakone koji bi teret ovog štetnog Prelaznog sporazuma, u iznosu od 260 miliona evra, prebacili upravo na monopolistu koji jedini ima koristi od ukidanja carina, a ne na najsiromašnije građane. Zahvaljujem.