Dame i gospodo narodni poslanici, ministre, pažljivo smo kao i juče slušali vaše uvodno izlaganje i uvideli smo da postoje neke razlike, što je normalno, radi se o dve različite materije, o građanskom i krivičnom pravu, ali smo i videli da kada bi primenili logičko tumačili koje je u ovom slučaju Predloga zakona primereno, videli bi da se ovde više pozivate na neku kontinentalnu pravnu tradiciju, nego u prethodnom Zakonu o krivično-procesnom postupku, što je, priznaćete, nelogično. Morate da primenjujete jedan isti metod i za jedan i za drugi značajan zakonik zato što se radi o predlozima zakona koji su po 600 i 500 članova, što je ogromno i unosi jednu novinu u naš pravni sistem.
Takođe, vi ste se pozivali lično i pozivate se u obrazloženju zakona na Evropski sud za ljudska prava. Tu se radi o članu 6. Evropske konvencije o ljudskim pravima, koji garantuje pravedno suđenje, u okviru njega i stav 1. koji garantuje suđenje u razumnom roku. Nemamo ništa protiv toga, to je jedna civilizacijska tekovina, pravna, kako god hoćete, koja je neophodna u svakom pravnom sistemu, pa i u našem i u svim drugim sistemima.
Međutim, nama nije jasno, kada pogledamo obrazloženje zakona i npr. izjavu vašeg državnog sekretara Slobodana Homena, da se radi o tome da se ovaj zakonik donosi, to jest Predlog zakona je upućen u proceduru Narodne skupštine Republike Srbije, zbog, da kažem, slobodnije da se izrazim, skraćivanja roka suđenja, skraćivanja postupaka i dovođenja u okvire te Evropske konvencije člana 6. o razumnom roku.
Sa druge strane, vidimo da u obrazloženju piše da se radi o hitnom postupku, zato što se treba usaglasiti srpsko pravo u ovoj oblasti sa direktivama i uredbama EU.
Dakle, konkretno vas pitam - šta je pravi razlog, šta je osnovni razlog za donošenje ovog zakona? Još čudnije, da je javna rasprava o ovom zakonu započeta u Palati pravde, ako se ne varam 14.7. ove godine, što je priznaćete više nego malo, i više nego nedovoljno za jedan zakon koji ima skoro, u stvari, ima negde oko 500 članova, ako se ne varam.
Dakle, mislim da ove činjenice iz obrazloženja zakona i zakona iz javne rasprave govore da se nije vodila javna rasprava i to pokazuje da se ne zna šta je pravi cilj donošenja ovakvog ozbiljnog zakona.
Sa druge strane, mi smatramo da ste neke izmene, negde ima i dobrih izmena a većinom su loše, ali ima i dobrih, da ste mogli da postignete na jedan način primerenije, a to su izmene zakona, ne donošenje novog.
Takođe, ovde se ponovo pojavljuje po nama jedna neprikladna formulacija, da je sud arbitar i tu već imamo neke definicije koje podsećaju na arbitražni postupak, na arbitražu. Mi smatramo, i u tom kontekstu smo izneli juče u raspravi o Krivičnom zakoniku, da je sud onaj koji presuđuje i sud je, u skladu sa načelom istine, taj koji, tj. sudija, predsedavajući koji utvrđuje istinu i to je u sklopu načela istine, koje, priznaćete, u kontinentalnoj tradiciji je više nego važno.
U tom smislu smo se osvrnuli, i naši amandmani i naša izlaganja su oslonjeni na, recimo, iskustvo prof. Rajovića, kojeg je gospodin Jojić već pominjao i koji je, priznaćete, najveći autoritet u ovoj oblasti i poznat je svakom studentu pravnog fakulteta u zadnjih 30 godina, koji je polagao ovu materiju. Naravno, tu su advokat Besarić, itd. Ali, pre svega, hoću da kažem da se radi o jednoj vrsti stručne kritike, a ne neprincipijelne.
Vi govorite o efikasnosti u obrazloženju zakona o efikasnosti koja je neophodna, ali znate, neprikladne su definicije da se radi o dužničkom profitu. Ne može se raditi o dužničkom profitu. I sama Direktiva Evropske unije na koju se vi pozivate govori o docnji. Kada se govori o profitu u privrednom pravu, on se može samo definisati u skladu sa poveriocima, a član koji nam govori i obrazloženje da ste se pozvali na presudu Ustavnog suda Austrije, i u vezi osiguravajućih društava, nam govori i izaziva jednu vrstu osnovane sumnje da se radi o jednom neprincipijelnom rešenju koje će omogućiti još veće zloupotrebe koje postoje na finansijskom tržištu, gde upravo dominiraju banke iz Austrije i osiguravajuća društva iz Austrije. Imaćemo ono što je guverner Narodne banke Srbije pokušavao neuspešno da spreči, a to je iskorišćavanje korisnika finansijskih usluga, tj. da budem potpuno jasan, radi se o retroaktivnom povećavanju kamata, velikim maržama i kamatama, koje su posle Moldavije, najveće u Evropi, što je skandalozno. Dakle, mislimo da će ovo rešenje pre svega koristiti austrijskim bankama i austrijskim osiguravajućim društvima.
Ako ste već hteli da se pozivate na uporedno pravo Evropske unije, što da ne, nismo mi apriori protiv toga, ali ja ću vam navesti jedan mnogo bolji primer, to je presuda Ustavnog suda Nemačke u slučaju Mastriks. vi sigurno znate za nju, i presuda Ustavnog suda Nemačke u vezi Lisabonskog ugovora, gde se, parafraziram, doslovno kaže – da je nacionalno pravo Nemačke, znači Nemačke ili vodeće zemlje Evropske unije iznad akikomunitera. To je potpuno prihvatljivo. A ovo, da se izvuče iz konteksta jedna presuda Ustavnog suda jedne strane zemlje, i da se na osnovu toga favorizuje, ne kažem vi lično, ali kako će biti u praksi, favorizuju monopolisti iz jedne zemlje Evropske unije, Austrije, koje imaju skoro 20% finansijskog tržišta u Republici Srbiji, priznaćete da nije prikladno, blago rečeno.
Takođe, što se tiče nekih rešenja koje vi zastupate o efikasnosti i o razumnom roku, mi smo koristili ovu knjigu. Ovo je gospodin Slavoljub Carić, vi znate sigurno ko je, to je predstavnik Republike Srbije pri Evropskom sudu za ljudska prava, i knjiga se zove "Pravo na suđenje u razvojnom roku". Tu smo videli mnogo boljih rešenja, koja su se mogla primeniti u ovom zakonu, nego što su ova koja su po nama, izvinite nedefinisana, da će sud i stranke određivati neki razuman rok, što je priznaćete, najblaže rečeno apstraktno, nedovoljno i neprecizno. Mi smo videli u ovoj knjizi i u drugim materijalima koje smo proučavali, da na primer u Slovačkoj se radi skraćivanja postupka i dovođenja u skladu sa tim razumnim rokom iz člana 6. Evropske konvencije o ljudskim pravima – zapošljava dodatni kadar. Vrlo jednostavno rešenje. Vi treba kao neko ko je nadležan za pravosuđe da se izborite, recimo, kod ministra finansija, kod premijera da dobijete još veća sredstva da bi još višak stručnog kadra zaposlili i tako ćete doći do tog cilja predloga zakona – razumnog roka suđenja.
Sa druge strane, u Poljskoj imate sasvim drugačije rešenje. Tu su kazne za prekoračenje razumnog roka od 2.500 evra. U Britaniji imate jedan potpuno neprimenljiv sistem za nas. To pokazuje da niste bili u pravu kada ste Krivični zakonik, ZKP pokušavali da usaglasite sa anglosaksonskim. Tamo suđenja traju čak jedan dan, što je apsurdno i neprimenjivo. Besmislica je pokušavati primenjivanje anglosaksonskog prava na jednu zemlju kao što je Srbija, gde je dominantno kontinentalno pravo.
U svakom predlogu zakona, koliko se sećam, u zadnjih dve, tri godine imamo nekakvu patetičnu nazvanu tabelu o usaglašavanju sa evropskim pravom, sa pravom EU itd. Isto kao što ste to uradili u prethodnom Zakonu o krivičnom postupku, juče, ovde nije jasno na šta se vi pozivate. Govorite o sekundarnom pravu EU, o uredbama i o direktivama, a ne pominjete nešto što je primarni izvor. Negde imate konfuziju, ne vi lično, nego neko ko je pripremio tu prateću dokumentaciju. Govorite o SSP-u, govorite o uredbama, direktivama, a ne govorite o tzv. Ustavu EU, Lisabonskom ugovoru koji upravo određuje da je uredba, na primer, a to nije neka razlika koja nije bitna, da je uredba najznačajniji akt sekundarnog prava, ili zakonski akt.
Radi se o definicijama. Molim vas, morate biti precizni. Mislim da je poražavajuće za vas kao vladajuću koaliciju, i za Ministarstvo koje vodite, da mi iz SRS-a moramo da vas upozoravamo, koji smo protiv EU apriori, ne samo zbog KiM, nego i zbog toga što je u ekonomskom i svakom drugom smislu štetna za Republiku Srbiju, vas upozoravamo na greške u primeni i tumačenju akikomunitera. To je jedan skandal i to je nešto što se ponavlja, ne samo u vašem ministarstvu, već i kod gospodina Đelića koji je nadležan za tzv. evropske integracije.
Takođe, vrlo pažljivo smo proučili ovaj vaš, kako ću ga nazvati formular o usaglašavanju ove dve direktive i uredbe, u stvari, uputstva a ne direktive, a o tome sam juče govorio da je to neprikladan izraz, sa srpskim zakonodavstvom. Tu se pokazuje osnovni apsurd našeg zakonodavstva, ovog zakona i cele te megalomanske i nerealne teze da se može prilagoditi srpsko pravo sa pravom EU, u trenutku kada Srbija niti zna, niti iko u ovoj sali zna kada će biti članica EU.
Šta hoću konkretno da kažem? Ovde se pozivate na dve uredbe Evropskog parlamenta i Saveta. Molim vas, osnovna logika i logičko tumačenje vam govori, da je uredba zakonski akt evropskog prava koji se može primenjivati, prvo, samo u državi članici, i drugo, samo pod uslovom da se primenjuje u potpunosti. Ovde vam dokazujem, u vašem formularu, imate na desetine i desetine formulacija - neusklađeno, nemoguće, delimično usklađeno. Dakle, ovaj formular je farsa. Onaj "ekspert" koji vam je radio taj formular, on je to uradio, najblaže rečeno, skandalozno.
Naš predlog i neka naša konstruktivna kritika se svodi na to, da jednostavno nije primenljivo nešto što se ne primenjuje čak ni u Nemačkoj, ni u drugim državama članicama EU. Ovakav predlog zakona samo stvara jednu pravnu konfuziju, jedan haos koji će vladati u sudovima. Jedinu korist koju će neko imati od ovog zakona, to vam i odgovorno tvrdim, to su poverioci monopolisti iz Zapadne Evrope u bankarskom sektoru. Naravno, to su banke i osiguravajuća društva iz EU. Zahvaljujem.

Koliko imamo vremena?

Zahvaljujem.
Pažljivo smo slušali uvodne reči ministra i videli smo da se insistira na preuzimanju delova ili pravnih pravila iz anglosaksonskog prava. Smatramo da je to pogrešno, ne samo zbog toga što se radi o činjenici da je svakom studentu prve godine Pravnog fakulteta jasno da Republika Srbija pripada kontinentalnom pravnom sistemu, već što se radi o činjenici da i stručna javnost, kao što su i moje kolege govorile pre mene i ugledni profesori Pravnog fakulteta koji se bave krivičnim i procesnim pravom, kao što je gospodin Milan Škulić, koji nije član SRS, tako da nema dileme da li smo subjektivni ili ne, jednostavno je izrazio u toj tzv. pod navodnicima javnoj raspravi o ovom zakonu ozbiljne kritike i ozbiljnu sumnju u ovaj nacrt, tj. u ovaj predlog zakona.
Podsetiću vas, ministre, da je predstavnik vašeg tima za izradu ovog zakona gospodin iz Apelacionog suda, gospodin Majić, imao kao nekakav duel sa gospodinom Škulićem u dnevnom listu "Politika". Doslovno citiram gospodina Škulića, profesora krivičnog procesnog prava, koji kaže da je ovim predlogom zakona potpuno izbrisano načelo istine.
Vi sigurno znate šta je načelo istine jedan uvaženi kolega iz DS ovde je pominjao gospođu Zagorku Jekić, to je ova knjiga i svaki student Pravnog fakulteta u zadnjih 20 godina kada je polagao krivično procesno pravo je koristio ovaj udžbenik. U ovom udžbeniku piše da je načelo istine obaveza pre svega utvrđivanja od predsednika sudskog veća, ne od Tužilaštva, od tužioca, već od sudskog veća i sudija ne može biti po ovoj definiciji neutralan u jednom procesu. Mislim da je to potpuno jasno i ovo opet pokazujem da ne bi ispalo kao što neke kolege uvažene iz DS govore da struka i pravo i krivično procesno pravo stoje iza njih.
Znači, ovo je dokaz koji se ne može osporiti. Takođe, gospodin Škulić navodi da je jednostavno neuporedivo primenjivati načela iz anglosaksonskog prava na naše prilike. Daću vam jedan konkretan primer. Vi sigurno znate da je u Engleskoj moguće da neko bude advokat, i to ponavljam advokat, a da nije završio pravni fakultet. Najpoznatiji primer je gospođa Margaret Tačer. Dakle, to je nešto što se ne može primenjivati ovde i da ne ulazim u druge detalje da tamo ne postoji faktički ni Ustav itd. Potpuno je pogrešno da se tako nešto primenjuje u našem pravnom sistemu.
Možete reći da EU to traži od nas, možete reći da su to standardi EU, da se ne radi samo o anglosaksonskom pravu, međutim, to nije tačno.
Vi ste ovde, kao što je rekla gospođa Vjerica Radeta, naveli na nekih 200 i nešto strana i vidim da je to neki manir koji se ponavlja u svakom zakonu, izjavu o usaglašenosti sa akikomuniterom, sa pravom EU. Na tih 268 strana se navodi usklađivanje sa direktivom EU, tj. tačnije Evropskog parlamenta i Saveta iz 2010. godine.
Mogu ovde da vam govorim 15 minuta o tome, da ta direktiva nije usaglašena sa srpskim pravom, jer ste vi to naveli u formularu i na više mesta piše -neusaglašeno, nemoguće za primenu itd. Dakle, sami sebe demantujete i navodite da jedna direktiva EU nije primenjiva u srpskom pravnom sistemu.
Takođe, začuđen sam i ne mogu da verujem da niko nije postojao u tom timu koji je izradio Predlog zakona, da ne znate, ne vi lično, nego u tom timu da jednostavno, nije tačan prevod direktive EU, već se u pravnoj teoriji - Budimir Košutić, Mirko Vasiljević, ko god se bavi evropskim pravom, koristi termin uputstvo. Dakle, uputstvo zato što je to pravilan prevod, a ne direktiva. Direktiva već podseća na nešto što je obavezno u celosti, na nešto što se koristi u vojnim stvarima, a uputstvo je nešto što je okvirno i nešto što nije obavezujuće za države članice EU, a mi koliko znam, i hvala Bogu, nismo članice EU. Prema tome, potpuno je neprikladno da se jedan tako značajan zakon, jedan zakon koji ima preko 600 članova opravdava, tako što se poziva na jednu direktivu koja nije, tačnije uputstvo, koja nije obavezna i za države članice EU.
Takođe, vi govorite o obrazloženju, vi tačnije pišete u obrazloženju Predloga zakona, da je Predlog zakona usaglašen sa članovima Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju i prelaznim Trgovinskim sporazumom. To je, morate da priznate, glupost. Prelazni trgovinski sporazum se odnosi na ekonomske delove Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju i nema nikakve veze sa Zakonom o krivičnom postupku.
Takođe, što se tiče obrazloženja koji, navodno, treba da nam dokaže da se radi o usaglašenosti sa pravom EU, ispod rubrike – usaglašenost sa primarnim izvorima EU, ne stoji ništa. To je neverovatno. Vi ste se usaglasili sa SPP, sa sekundarnim pravom EU, ali nema ni govora o, na primer, Sporazumu iz Lisabona koji je važeći, a može se reći, jedna vrsta "Ustava" EU. Tu nema ni reči o obrazloženju, što pokazuje da taj koji je pisao to obrazloženje zakona, nema pojma o evropskom pravu. Bolje bi bilo malo tačnije da se rade te formulacije, jer ovo je sramota za nekoga ko piše prateći tekst obrazloženja ovako važnog zakona.
Što se tiče ove činjenice, nije mi jasno, i pitam vas – da li će se primeniti, ako se već ne spominje u obrazloženju zakona, delovi Lisabonskog sporazuma koji govore da će se uskoro formirati jedan opšti evropski tužilac, koji će imati nadležnosti za sve države članice EU, ako su finansijski interesi EU ugroženi. Radi se o jednoj veoma ozbiljnoj pravnoj problematici i neozbiljno je, a i neprikladno da se tako njoj pristupa u Predlogu ovog zakona.
Što se tiče samog zakona, smatram, a takođe su i moje kolege to iznele pre mene, da su veoma sporne odredbe koje se tiču zaštićenih svedoka. Priznaćete da se radi o jednoj materiji koja se regulisala i u zemljama koje ste naveli, ako se ne varam u uvodnom izlaganju kao uzore, to su Nemačka i Italija. Konkretno, u Italiji postoji iskustvo u borbi kriminala, iskustvo u radu sa zaštićenim svedocima koje ste vi demonstrirali da ga uvažavate time, ako se ne varam, jednoj sudnici dali ime gospodina sudije Falkonea.
Sa druge strane, podsetiću vas da vi u ovom predlogu zakona navodite da zaštićeni svedok može da svedoči pod zaštitnim merama – da se ne zna njegovo ime, da se ne zna njegov izgled, da se čak istrembluje glas i identitet.
Ministre, podsetiću vas, a vi to sigurno znate kao pravnik, da je najpoznatiji proces protiv kriminala i mafije u Italiji čuveni "Maksi proces" iz 1986 – 1987. godine, gde je optuženo negde preko 400 pripadnika Koza nostre. Glavni svedok, zaštićeni svedok kome su ubili dvoje dece, bližu i dalju rodbinu, sve njegove saradnike, bio je gospodin Tomazo Bušeta. Priznaćete da je to ipak jedno svedočenje koje je osetljivo, kako vi koristite u Predlogu zakona definiciju. Sama činjenica da se odigravalo to suđenje u bunkeru koji je tada koštao 100 miliona dolara. Međutim, taj gospodin, bivši kriminalac, svedočio je bez ikakvih zaštitnih mera.
Konkretno vas pred javnošću pitam, pred svim poslanicima – da li je moguće da postoji veća opasnost u Republici Srbiji za zaštićene svedoke od ove koja je čuvena u pravnoj teoriji, u pravnoj praksi, u svim suđenjima koji se bave posebno osetljivim zaštićenim svedocima.
Dalje neću govoriti o ovome, vi sigurno znate kako su prošli i kako su ubijeni sudije Falkone i Borselino, i kako je to suđenje bili suđenje visokog rizika. Nema logike da je to moguće upoređivati sa situacijom, bez obzira što postoji kriminal u Republici Srbiji.
Takođe, pitao bih vas, a vi govorite u obrazloženju da postoji navodna ravnopravnost oružja, kako je to moguće? Sa jedne strane imate državu, imate sa jedne strane tužilaštvo, koji po budžetu Republike Srbije 2011. godinu na raspolaganju imaju nekoliko desetina miliona evra u svojoj kasi, a sa druge strane, imaćete okrivljene koji mogu da imaju prosečnu platu u Republici Srbiji od 30.000 dinara, koji moraju da plaćaju advokate, koji moraju da plaćaju dodatne troškove i sada govorite o nekakvoj ravnopravnosti oružja.
Priznaćete, logičko, jezičko, bilo kakvo sistematsko i istorijsko tumačenje govori da je to besmislica. Besmislica je, jer ne može postojati ravnopravnost između takve dve strane. Jedina garancija ravnopravnosti je sudija, predsednik Sudskog veća, Sudsko veće. To je nešto što nam elementarna logika, pravno tumačenje, jezičko tumačenje, ili kako god hoćete, govori.
Takođe, moram vas upozoriti kao pravnika i kao nekoga ko je nadležan za pravosuđe u ovoj zemlji, da preterana upotreba zaštićenog svedoka dovodi do drugog fenomena do pojavljivanja lažnih svedoka.
Gospođa Vjerica Radeta vam je navela proces Vojislava Šešelja, a ja ću vam dati konkretan podatak. U tom procesu postoji 40 lažnih svedoka. Četrdeset. Od tog ukupnog broja svedoka su negde oko dve trećine zaštićeni. Imate direktnu vezu između tzv. zaštićenih svedoka, između preuveličavanja opasnosti i davanja lažnih zaštitnih mera, i pojave lažnih svedoka. Zato mislim da su ove odredbe Predloga zakona štetne i da će dovesti do ogromne i masovne pojave lažnih svedoka u ovim procesima.
Mogu vam navesti koliko god hoćete primera iz domaćeg pravosuđa, ali mislim da je najpoznatiji, i vi to znate, a naravno neću navoditi imena, primer suđenja na Ovčaru. Sigurno znate da su dva zaštićena svedoka, neću im pominjati imena, jedan drugoga optuživali u unakrsnom ispitivanju i iznosili najgore laži i optužbe jedan za drugog. Ispostavilo se, a to smo posle videli u njihovom svedočenju u Haškom tribunalu, da se radi o patološkim ubicama, ratnim zločincima i to su ljudi koji jednostavno nisu dostojni da bilo šta govore kredibilno.
Postoje opasnosti i mislim da je ovo olako napravljen zakon i da se radi o jednoj materiji koja se godinama mora pripremati, i jednostavno, mora se sa jednim ozbiljnim pristupom, ne samo što se tiče primene anglosaksonskog prava, što je pogrešno, ne samo što se tiče tzv. usklađivanja sa evropskim pravom, već i ovih pojava tzv. svedoka, u stvari, lažnog svedoka. Zahvaljujem.

Dame i gospodo, predsedniče, ovo je vaš govor od pre godinu dana. Pažljivo smo ga proučili. Vi ništa niste konkretno rekli kakva je naša strategija. Šta ćemo raditi u nekom dužem vremenskom periodu. Koristim ovu priliku pred građanima Srbije, pred Skupštinom da vas konkretno pitam i molim vas da mi konkretno odgovorite, jer pretpostavljam da ćete vi biti zadnji govornik. Šta ćete uraditi ako neko, neću da kažem NATO pakt, neću da kažem Amerikanci nego neko, napadne Kosovsku Mitrovicu? Molim vas da mi konkretno odgovorite na to pitanje.
Drugo pitanje. Šta ćete uraditi ako Evropski savet u skladu sa Lisabonskim ugovorom, pošto se bavite EU, i to vam je osnovni cilj vaše politike, šta ćete uraditi ako Evropski savet u skladu sa Lisabonskim ugovorom donese uz blokirajuću manjinu koja je šest, a znate da samo pet država neće da prizna Kosovo, donese odluku da je uslov za integraciju Srbije u EU priznanje KiM kao nezavisne države? Molim vas da mi konkretno odgovorite na to pitanje. Takođe, mi izražavamo čuđenje kako je moguće da ne zaštitite svog ministra inostranih poslova od Francuske, Velike Britanije i SAD, nisu njega lično ponizili nego državu Srbiju.
Da li je moguće da jednostavno ne možete da stanete iza nekog koga očigledno, zbog toga što možda dobro radi ili nije dobro radio, ne ulazim u to, mrze baš vaši prijatelji iz Amerike, Britanije i Francuske. Dakle, to je toliko očigledno da čak i nama u opoziciji bode oči.
Takođe, mislim da je neozbiljno, ipak ste vi predsednik Republike, da govorite sa diplomatske, sa političke, sa kako god hoćete perspektive, da govorite da je američki ambasador na KiM, tzv. američki ambasador, bio protiv naših, pozicije, a da je navodno Merlin Vorlih naš prijatelj. Priznaćete, predsedniče, da se radi o jednoj neozbiljnoj konstataciji. Mi nećemo reći da vi treba da prihvatite naše stavove, a mi smatramo da su Amerikanci naši neprijatelji, američka administracija i to već 20 godina. Naravno, ne očekujem od vas da idete do kraja kao Slobodan Milošević, da poginete za Kosovo ili da kao Vojislav Šešelj budete devet godina zbog odbrane srpskih nacionalnih interesa u jednom političkom sudu. Ipak treba jedna vrsta ozbiljnosti i jedna vrsta političke promišljenosti, jer vi ste ipak predsednik Republike Srbije koja je ipak najjača država na Balkanu, iako je ponižena izručenjem generala Mladića, Hadžića i svih drugih srpskih heroja, iako je pokradena od strane tzv. prijatelja iz EU, ustvari likvora koji ovde imaju monopol 75% banaka ovde drže. Imao najveće kamate u Evropi. Ipak u odnosu na BiH, na Hrvatsku, na Crnu Goru, na Makedoniju, na sve one države, kvazi države, kako god hoćete, kojima se izvinjavate, vi morate da pokažete jednu vrstu dostojanstva i jednu vrstu odlučnosti.
Mi vam nećemo praviti problem ako tako postupite. Molim vas, realnost je sledeća. Opet kažem, 20 godina se vodi jedna politika koja ima za cilj uništavanje Srbije….
(Predsednik: Gospodine Miroviću, a da se malo ne obraćate predsedniku, nego parlamentu i da poštujete Poslovnik.)
Mislim da jednostavno predsednik će imati završnu reč i prošle godine smo ga pažljivo slušali, nije ništa bilo uvredljivo, ovo su dobronamerne primedbe, dobronamerni saveti, pa vidite ako hoćete nacionalno jedinstvo, treba da i da čujete jednu konstruktivnu kritiku.
Naravno, prošle godine smo čuli od predsednika da SRS ne nudi nikakvu alternativu, da ne nudimo alternativu u smislu da naša zamisao da Srbija treba biti privrženi član ODKB, da je nerealna da je Rusija daleko, itd.
Mi znamo gospodine predsedniče da je od gospodina Borisa Grizlova, predsednika ruske Dume, došlo pismo, poziv da Republika Srbija bude pridruženi član, posmatrač ODKB.
To pismo se nalazi kod gospodina Mićunovića i vi to znate. I znaju i svi i sve diplomate koje su vam to prenosile. Šta se desilo sa tim pismom? Da li nemate dovoljno političke hrabrosti i konstruktivnosti da ako već sa jedne strane imate jednu neprijateljsku situaciju, neprijateljsku politiku da probate makar to da budemo posmatrači u jednoj organizaciji koja priznaćete ima perspektivu ima i moć i silu da nas zaštiti od ovih koji pokušavaju da ocepe deo Srbije i pitanje je da li će se zaustaviti.
Takođe, želim da postavim pitanje pred javnošću Republike Srbije da li je istina da ste promenili deklaraciju od prošle godine u UN zato što su vam prijatelji sa zapada rekli doći će do pobune u Sandžaku, doći će do napada na Kosovsku Mitrovicu i MMF će povući aranžman sa Srbijom? Molim vas, da mi konkretno odgovorite na dva pitanja. Ako je tako, to je strašno. Ako je tako, znači, da se suočavate sa jednom kolonijalnom politikom, sa jednom politikom i ucenom koja nema kraja bez obzira ko je na vlasti, da li ste vi, da li će sutra Vojislav Šešelj ili da li će neko drugi biti na vlasti.
Dakle, molim vas da mi konkretno odgovorite na ova pitanja. Ako se pođe od premisli da nešto nema alternativu, onda to ne može doneti ništa dobro. U političkom, u ekonomskom u bilo kom drugom smislu.
Da li ste vi razmišljali konkretno šta će se desiti ako politika da EU nema alternativu, ako saradnja sa MMF, da saradnja sa Evropskom centralnom bankom, Evropskom investicionom bankom, Evropskom razvojnom bankom dovodi do kraha Srbije u ekonomskom, političkom i svakom drugom smislu.
Da li ste o tome razmišljali, da li imate analizu, da li imate strategiju u tom slučaju? Odgovorno tvrdim i SRS da nemate. I to nije ozbiljno ponašanje i to nije ponašanje koje dolikuje predsedniku države i koje dolikuje jednoj instituciji koja treba da brine o svim građanima Republike Srbije.
Takođe, veoma je čudno, i to mi primećujemo. Mi radimo analize vaše spoljne politike i unutrašnje naravno, kako je moguće da postoji jedna vrsta nesaglašća između vas i ministra spoljnih poslova? Kako je moguće da ste vi tek posle šest meseci došli na njegov stav iz Budimpešte u martu ove godine da Srbija neće ući u EU ako je Kosovo uslov. Do tada je on trpeo kritike upravo od vaše strane, znači, postoji jedno nesaglasje, postoji jedna nedoumica ko vodi, kako vodi spoljnu politiku, da li postoji više spoljnih politika i to nas zabrinjava kao jednu državotvornu stranku koja razmišlja pre svega o nacionalnim interesima Republike Srbije.
Takođe, mi smatramo i to jasno hoćemo da kažemo da je štetno vođenje pregovora sa tzv. Kosovom. Vi njima dajete legitimitet.
Mi znamo da je od strane EU vama naloženo ili ste ucenjeni ili kako god hoćete da se pripremi plan o saradnji između dve nemačke, između istočne i zapadne Nemačke. Što znači da postoji sve osim priznanja, to nije dobro. To nije dobro. I vi morate čitav ovaj proces da vratite u UN, morate da prekinete sa jednom praksom neprijatnih iznenađenja za naše ruske partnere, kao što ste napravili prošle godine kada samo u jednom danu promenili mišljenje o rezoluciji UN.
I umesto da ste imali usaglašen tekst kao što ste dogovorili sa Ruskom Federacijom, mi to znamo, vi ste zbog pritiska EU, ili ne znam zbog čega drugog u jednom danu promenili mišljenje o toj rezoluciji i izazvali ste jednu vrstu nepoverenja od strane naših partnera. To su pravi naši partneri i zato apelujemo na vas da se ponašate državotvorno i da pokažete jednu ozbiljnost i da mi konkretno odgovorite na sva ova pitanja koja sam postavio.
Dakle, shvatite ovo kao jednu dobronamernu kritiku, iako se ne slažemo sa vašom politikom, ne slažemo se sa izručivanjem Hagu, ne slažemo se da EU nema alternativu, ali u ovom slučaju kada sudbina KiM visi o koncu, doslovno, mi nećemo praviti nekakve partijske interese, nećemo ih stavljati iznad opštih interesa.
Zato, najmanje što možete da uradite jeste da mi konkretno odgovorite na ova pitanja pred građanima Republike Srbije, pred ovom skupštinom i pred svim ljudima na KiM i pred svima onima koji gledaju ovu sednicu. Zahvaljujem.

Dame i gospodo, ovo je taj amandman koji je izazvao najviše polemike na Odboru za zdravstvo raspravom o amandmanima. Moram da priznam da su kolege iz DS, G17, PUPS i SPS ispale korektne i glasale su za ovaj amandman koji smo mi predložili zato što u suštini ovog amandmana je jedna humana potreba da se poštuje Konvencija o pravima deteta. Moram da izrazim u tom smislu jedno čuđenje kako vi, kao priznati humanista, jednostavno ne iskoristite svoje pravo da prihvatite ovaj amandman. Mislim da ako u Odboru za zdravstvo postoji jedna vrsta slaganja da je ovaj amandman veoma potreban u ovom momentu, ne vidim razlog da se to i od vaše strane ne prihvati. Mislim da nije prikladno opravdanje da treba sačekati dan za glasanje.
Šta nas je konkretno podstaklo da podnesemo ovaj amandman? Veliki skandal, gospodine ministre, da 200 dece koja se već godinama leče u Institutu za patologiju su odlukom gospodina Aleksandra Vuksanovića, direktora RZZO, ostali bez sredstava za lečenje i u suštini posle 20 godina prvi put taj Institut za patologiju neće biti finansiran od strane RZZO, ili je to neki hir, ne znam kako to da objasnim, gospodina Vuksanovića.
Da bi bio potpuno konkretan i da bi gledaoci i svi u sali razumeli o čemu se radi, RZZO ima dve milijarde evra budžeta. Finansiranje ovog instituta gde se leči 200 dece koja imaju simptome autizma i poremećaje govora je 0,001% od te gomile para od dve milijarde evra. Ako to nije humanitarna potreba, ako to nije briga za decu, ne znam šta više treba reći. Jednostavno nema nikakvog opravdanja za takvo postupanje gospodina Vuksanovića. Opet apelujem na vas da pokažete jednu vrstu humanosti.
Navešću vam još nekoliko primera koji pokazuju da jednostavno stvari mogu da dođu do toga da imate demonstracije ispred Zavoda za zdravstveno osiguranje, gde će vam doći roditelji, deca i imaćete jedan skandal neviđenih razmera koji sigurno neće ostati u okvirima Republike Srbije. Dokle ide takvo bahato ponašanje, daću vam konkretan primer i to je nešto što smo čuli od roditelja ove dece. Tri puta, u januaru, u februaru i martu, roditelji su tražili prijem kod gospodina Vuksanovića upravo zbog ovog problema i on nije našao vremena, niti im je pismeno odgovorio.
Mislim da ćete se složiti da se radi o jednom svojevrsnom skandalu, o jednom nečuvenom postupanju i da je ovo pravi momenat da pokažete jednu dobru volju i da usvojite ovaj amandman koji upravo pokazuje da država zbog nedovoljnog kapaciteta u državnim ustanovama treba i mora da finansira i tretman privatnim ustanovama jer, priznaćete, jedanput mesečno ili jedanput u 15 dana nije dovoljno za takvu vrstu problema.
Da budem potpuno konkretan, svesno ili nesvesno, nadam se nesvesno, ako se ne usvoji ovaj amandman, desiće se da će negde oko 200 dece izgubiti šansu da se istrgne iz kandži autizma, upravo zbog jedne bahatosti, a ne možete reći da ne postoji dovoljno sredstava jer ipak, priznaćete, dve milijarde evra je ogromna suma, ne za Republiku Srbiju, nego i za mnogo veću zemlju.
Prema tome, opet kažem, apelujem na vas da prikažete jednu vrstu profesionalizma, humanosti, kao što su pokazale kolege iz Odbora za zdravstvo. U protivnom, ispašće da je Odbor za zdravstvo jedna institucija koja nema nikakav uticaj i to je, priznaćete, čudno ako je došlo do usvajanja tog amandmana na Odboru za zdravstvo.
Dakle, radi se o jednom problemu koji može da eskalira i apelujem opet na vas da pokažete jednu vrstu odgovornosti i jednu vrstu humanosti u skladu sa Konvencijom o pravima deteta. Zahvaljujem.

Dame i gospodo, iako je SRS verovatno jedina stranka u Republici Srbiji koja se zalaže za koncept bezbednosti koji se oslanja na         ODKB i na koncept koji zastupa Ruska Federacija u smislu daljeg pregrupisanja u toj oblasti, mi smo vrlo neutralno i neostrašćeno proučili sve ove sporazume i ugovore i smatramo da se oni razlikuju i da jednostavno imate jedan loš sporazum, i to otvoreno kažemo, sa Albanijom i mislimo da je on i sa pravne i sa političke tačke gledišta loš.
Imamo jedan sporazum, imamo Konvenciju – Opcioni protokol uz Konvenciju o torturi, koji je u suštini neprimenjiv. Zašto? Zato što, videli ste, pre nekoliko dana je ovde bio Zaštitnik građana koji je dužan da sprovede ovaj opcioni protokol i on jednostavno nema faktičkih mogućnosti, iako ima utemeljenje u zakonima, da i mnogo manje stvari istera, što se kaže, do kraja. Treći sporazum koji je dobar, ali koji neće moći zbog EU da bude u potpunosti realizovan kao što bi mi želeli je sporazum sa Kiprom.
Konkretno, što se tiče opcionog protokola, uz Konvenciju protiv torture, vidimo da on nema mnogo veze sa evropskim pravom, sa akikomuniterom, uz ovu patetičnu izjavu o usklađenosti sa akikomuniterom, već se to pokušava privezati uz EU uz akcioni plan i podnošenje izveštaja Evropske komisije Republici Srbiji, što je, kao što znate, dužnost gospodina Dežera i mislim da je to neumesno jer, pre svega, ova konvencija se u pravnom smislu odnosi na instituciju koju pokrivaju UN. Dakle, mislim da malo EU ima veze sa tim i da je to neumesno objašnjavanje ovog opcionog protokola.
Kao što smo rekli, ne bavimo se demagogijom i populizmom i smatramo da za budžet Republike Srbije ovo nisu velike pare koje će se odvojiti za ova četiri savetnika za vozila itd.
Opet kažemo, naše iskustvo sa radom Zaštitnika građana i sa svim problemima sa kojima se on suočava u svom radu, videli ste pre nekoliko dana smo govorili kako jednostavno i pored nekoliko prijava gospodina Jankovića, nema nikakve šanse da se utiče na gospodina Aleksandra Vuksanovića, direktora Republičkog zavoda za osiguranje, ali o tome ćemo pričati kada dođu zakoni iz zdravstva. Dakle, sumnjamo i nažalost mislimo da, sigurni smo da to neće moći da se ispuni do kraja.
Što se tiče Sporazuma sa Albanijom, moram reći sa pravne strane, on je više nego nerazumljiv. Nije jasna teritorija na koju se odnosi Sporazum, nije jasno da li je KiM u sastavu Republike Srbije? Da li je to nekakva kvazi država ili je to deo Albanije, prosto i sam naslov Sporazuma se ne izjašnjava o teritoriji na kojoj važi taj sporazum.
Svaki student Pravnog fakulteta, već na prvoj godini ima dužnost da položi uvod u pravo i tada je dužan da nauči šta je definisanje granične linije između pojmova, verovatno imate pravnike u Ministarstvu odbrane i Ministarstvu policije i znate da gospodin Čavoški to definiše kao jednu razliku između srodnih pojmova. Ovde se uopšte ne zna na šta se odnosi Sporazum i sa pravne tačke gledišta to je, priznaćete, skandalozno i pokazuje da jednostavno ugovori koji se zaključuju u Republici Srbiji su sa pravne tačke gledišta nepotpuni, jer jednostavno postoji jedan pritisak EU, koji dovodi do toga jednostavno su nejasni zakoni, posebno ovaj Predlog zakona sa Albanijom.
Takođe, što se tiče ovog Ugovora sa Albanijom, postoji u pravu statičko i evolucionističko tumačenje. Ovaj sporazume sa Albanijom je, koliko vidimo u članu 19. zaključen na neodređeno vreme. Dakle,postoji više mogućnosti za to da li će se on primenjivati na način kao što to misli EU, a odgovorno tvrdim i mi u SRS smo sigurni da EU, znači više od četiri petine država članica EU, smatraju tzv. državu Kosovo za nekoga ko će biti član EU i smatraju da je ta kvazi tvorevina država, naravno mi to ne smatramo, mi se oslanjamo na UN, oslanjamo se na preambulu našeg Ustava. Međutim, ako pogledate Lisabonski ugovor i u tom smislu možemo tumačiti ovaj sporazum sa Albanijom, videćete da od 2014. godine blokirajuća manjina za Savet ministara EU, će biti samo šest zemalja.
Podsećam vas, da je samo pet zemalja protiv toga da se Kosovo prizna kao država. Posle 2017. godine Lisabonski ugovor propisuje da je blokirajuća većina u Savetu ministara, a vi znate sigurno i to je uostalom i vaš posao da nas vodite u tu EU, da je blokirajuća većina u Savetu ministara, koji je iznad Evropske komisije i iznad svih ovde tako glorifikovanih institucija i predstavnika da je blokirajuća većina 15 država članica.
Dakle, desiće se da li 2014, 2017. to nije teško predvideti, desiće se da će Savet ministara EU doneti takvu odluku koja će faktički priznati Kosovo kao nezavisnu državu. To je realnost koja proizlazi iz Lisabonskog ugovora i koji ni jedan neutralan i neostrašćen pravnik neće moći da demantuje.
Dakle, radi se o jednom ugovoru, koji verujte mi, za par godina će se vratiti kao bumerang pravnom i političkom sistemu Republike Srbije. Takođe, može se reći da postoji čvrst stav Republike Srbije da to ne dolazi u obzir, da nećemo priznati Kosovo itd. Međutim, moram primetiti da jednostavno potpisnik ovog sporazuma predlaže podelu Kosova i Metohije, naravno rekao da je to lični stav, a imamo i ovde jednu tzv. opozicionu stranku koja kaže da mi ne znamo šta ćemo da radimo sa Kosovom i Metohijom, nemamo stav. Ali, znate kada neko nema stav onda uzima stav od nekog drugog, od EU, od većine država EU, to znači da će oni uzeti ovaj stav ovih četiri petine država članica EU. Dakle, to je sasvim jasno i sve drugo su fraze, obmane o tzv. evropskom putu, evropskoj budućnosti i tome da ćemo da doživimo bolje itd. itd.Ovo su činjenice, ovo je jedno pravno tumačenje ovog ugovora sa Albanijom i mislim da jednostavno je to nešto što će se desiti u ubrzanom roku.
Ministar nije bio tu, rekao sam da je taj ugovor sa Kiprom dobar, za razliku od ovog sa Albanijom, i mi se naravno ne slažemo sa ministrom u smislu strategijskog pravca, gde treba da ide Republika Srbija. Opet kažem, mi smo za ovu konvenciju o evropskoj bezbednosti, gospodina Medvedeva, ali smatramo da sa Kiprom, kao sa jednom prijateljskom zemljom, svakako treba održavati odnose. Međutim, dobronamerno izražavamo sumnju da se taj sporazum neće moći ispuniti do kraja jer jednostavno to neće dati EU.
Smatramo da je već u preambuli ovog sporazume dobro, ne znam da li ste to vi ubacili ili kiparska strana, da se vrši jedno pozivanje na Povelju UN i to je dobro jer Povelja UN u članu 55. govori o ravnopravnosti svih naroda, što očigledno nije slučaj sa našim narodom, sa Republikom Srbijom, jer smo mi, najblaže rečeno drugorazredni partner tzv. EU.
Obrazloženju ovog sporazuma sa Kiprom se govori da će to biti, i ministar je to tačno rekao, da to će to biti jedna vrsta sveobuhvatne saradnje, ne samo između Ministarstva odbrane nego između dve vlade i opet kažemo da je to dobro. Međutim, mi opet smatramo da je Kipar kao jedna zemlja koja ima dosta sličnih problema kao Republika Srbija može biti i poučan primer za to što će se dešavati u budućnosti i šta treba da bude pravac Republike Srbije u daljim događajima u kojima smo govorili u prethodnom delu.
Na šta to konkretno mislim? Vi sigurno znate da je 1974. godine Turska izvršila invaziju na Republiku Kipar i proterale je tada negde oko 200 hiljada grka, stanovnika Kipra. Zauzeli su negde oko 36% teritorije, a 18% stanovnika slično kao što je slučaj sa Kosovom i Metohijom i SRJ je bilo turskog porekla, tj. bili su ta manjina koja je u dobrom delu vršila separatističke pokret. Šta se desilo u međuvremenu? Kipar je ušao u EU 2004. godine, međutim nije došlo do ujedinjenja ostrva, naprotiv, vi sigurno znate ministre da je došlo do tzv. plana o ujedinjenju, 9900 stranica ako se ne varam koji je kiparskim Grcima, u Nikoziji, predložen tek jedan dan pre referenduma. Što, morate priznati neodoljivo podseća na Rambuje. Kiparski Grci su na referendumu 76% je odbacilo taj plan jer on, inače autora prava su Velika Britanija i Amerika, on predviđa da 40 hiljada turskih vojnika ostane na severnom delu ostrva, da 120 hiljada naseljenih ljudi iz Turske ostane na okupiranom delu ostrva i da bi skandal bio pravni i potpun da se ukine privremeno parlament kiparskih Grka, predsedničke savet ako se ne varam i Vrhovni sud.
Dakle, katastrofalan plan koji su naravno kiparski Turci prihvatili velikom većinom, a kiparski Grci su to odbili. Da katastrofa ne bi bila potpuna i da taj plan o ponovnom ujedinjenju Kipra ne bi bio usvojen u Savetu bezbednosti UN pobrinula se ne jedna članica EU, ne ni SAD, nego je veto uloženo od strane Ruske federacije. To vam govori sve. Vi imate zemlju koja je u EU, vi imate zemlju koja je maksimalno uključena u taj sistem EU, u evro atlansti sistem, naravno nije u NATO, ali kada je došlo pitanje da li će se zaštiti prava kiparskih Grka, da li će se legalizovati agresija od strane Turske, ostala je samo Ruska federacija da brani interese kiparskih Grka.
Mislim i to je naš dobronameran savet za vas, da jednostavno to može biti jedno poučno iskustvo za Republiku Srbiju, za dalje korake oko Kosova i Metohije jer priznaćete da, mi možemo da govorimo o tzv. lobiranju, o tome šta je bilo devedesetih, ko je kriv, nije kriv, ali ovde treba da govorimo o budućnosti.
Vi sigurno znate da jedan od najvećih lobija u SAD je upravo Grčki. Smatra se čak da je među prvih tri i ima više grčkih iseljenika u SAD nego svih iseljenika iz bivših republika Jugoslavije. Dakle, radi se o nečemu što jednostavno je neuporedivo sa svim našim naporima, sa vašim naporima, sa naporima pre i koji će biti jer, jednostavno, ako oni nisu uspeli, tu ću biti potpuno konkretan, da ujedine Kipar i da se ta agresija faktički neutralizuje od strane Turske, onda mi to nećemo nikada uspeti. Ja vam to garantujem. Vi sigurno znate da je potpredsednik SAD bio etnički Grk, da je šef CIA, 20 godina, gospodin Tene bio etnički Grk i oni uopšte nisu uspeli da urade bilo šta smisleno i bilo šta dobro za kiparske Grke. Ponavljam – to je uradila Ruska Federacija.
To su neka iskustva i naša dobronamerna kritika i jedna realnost da jednostavno ovaj sporazum sa Kiprom neće biti ispunjen do kraja i nećemo moći ta korisna iskustva od strane grčkog dela Kipra da primenimo na KiM i na sadašnji položaj Republike Srbije. Zašto? Zato što to jednostavno EU neće dati.
Opet se vraćam na onaj sporazum sa Albanijom, jednostavno, zagovornici nezavisnosti KiM imaju i imaće tek posle implementacije Lisabonskog ugovora apsolutnu većinu u Savetu ministara EU koji je faktički sa Evropskim savetom glavno telo EU. A ovo sada, da li je Štefan Lene rekao ili nije rekao, da li je gospodin Dežer napisao neki izveštaj pa je komisija usvojila, priznaćete da su to trećerazredne činjenice. Činjenica je da glavno telo EU će po Lisabonskom ugovoru imati pravo da nam postavi takve uslove koji će biti možda još gori od onih koji su postavljeni Kipru.
Kažem – mi imamo mogućnost. Sve ima alternative, i u životu, i u pravu, i u politici, a to je jedna neostrašćena politika koja će pre svega gledati ekonomski i društveni interes Republike Srbije i koja će nam pomoći da prevaziđemo teška vremena koja nas očekuju. Zahvaljujem.

Dame i gospodo, kada se radi o ljudskim pravima, onda ne treba imati nikakva predubeđenja, ni partijska ni bilo kakva druga, jer to su opšte stvari. U tom smislu mi smo neutralno i neostrašćeno pročitali ovaj detaljan izveštaj i ne može se reći da u njemu nema dobrih stvari. Međutim, čim se politika umeša u ljudska prava ili jedna vrsta posrednog ili neposrednog pritiska, postoji nedorečenost, slično kao i kod zakona koji nam je prezentirao novi guverner pre nekoliko nedelja.
Šta hoću konkretno da kažem? Da jednostavno je izveštaj trebao da bude konkretniji, jasniji i što ne reći, hrabriji. Kao što vidimo, to je već više puta ponovljeno, 8.500 građana se obratilo 2010. godine Zaštitniku građana, što je veliki broj. Jasno je da kapaciteti, tu se slažemo sa vama, Zaštitnika građana nisu dovoljni za sva kršenja ljudskih prava koja postoje u Republici Srbiji i nad građanima Republike Srbije. Svakako se slažemo sa vašom definicijom na strani osam da postoje ranjive grupe, pre svega to su deca. To je nešto što svako društvo, ma ko bio na vlasti, mora da ima u vidu i mora da ih štiti, jer kao što ste pomenuli, kao što piše na vašem sajtu i kao što dajete izjave za medije, postoji Konvencija o pravima deteta koja se mora poštovati ne manje od Evropske konvencije za ljudska prava i ne manje od Međunarodnog pakta o građanskim i političkim pravima.
Na strani 9. kažete da su suđenja spora, slažemo se i da traju duže od tri godine, što nije retkost. Moram da vas podsetim da postoji jedan građanin, predsednik naše stranke, čije suđenje skoro devet godina nije završeno i složićete se da je to ekstremno i teško kršenje ljudskih prava.
Što se tiče reforme pravosuđa na strani 10. i to je tačno, tačno je da se ne znaju kriterijumi, tačno je da su netransparentno određeni i dobro je što ste ukazali na taj problem. Međutim, po našem mišljenju trebali ste da budete konkretni i da imenujete npr. gospodina Homena i ove koji su vodili tu tzv. reformu i da ih kritikujete argumentovano. Ništa vam se ne bi desilo.
Što se tiče strane 11, to moramo da podržimo. Tačno je da vam Evropska komisija ne daje podršku, tačno je da za razliku od tih fraza o evropskom putu, o evropskoj budućnosti i sličnom, da vam oni ne ukazuju konkretnu podršku kada se bavite problemima u Republici Srbiji. Međutim, opet moram da kažem da ste trebali da budete konkretni i da kažete da je glavni krivac za to gospodin Dežer. On je predstavnik Evropske komisije i on piše izveštaje Evropskoj komisiji i šalje ih u Brisel, Visent Dežer, predstavnik Evropske komisije u Republici Srbji. Trebali ste i tu jednu vrstu profesionalne hrabrosti da pokažete.
Što se tiče slobode mišljenja, to je na strani 13. izveštaja, trebali ste mnogo šire da obradite tu temu. Nije dovoljno samo par rečenica. To je veoma važno pitanje i jedno od osnovnih ljudskih prava. Uostalom, znate da u članu 19.
Međunarodnog pakta o građanskim i političkim pravima je upravo to istaknuto kao jedno od osnovnih prava. Vi sigurno znate i vaši saradnici da postoji bogata praksa Evropskog suda za ljudska prava koja tačno pokazuje granicu između slobode mišljenja i govora mržnje. Trebali ste malo da se oslonite i na tu praksu koja traje decenijama, to sigurno znate i koja se oslanja na Evropsku konvenciju o ljudskim pravima i da definišete jednu vrstu kriterijuma šta je sloboda izražavanja, šta sloboda mišljenja, a šta govor mržnje.
Inače, ovako paušalno možemo da tvrdimo jedno, vi drugo, vlast treće i nećemo doći do nikakvog kriterijuma koji postoje i evo ih opet u Evropskom sudu za ljudska prava Saveta Evrope u Strazburu. Mislim da je to takođe jedna vrsta nedorečenosti. Ne sporim vašu dobru nameru, ali trebali ste još detaljnije da obradite ovaj deo.
Na strani 13, i tu se slažem sa mojim kolegama iz SRS, mislim da niste trebali da se bavite blanko ostavkama. To je jedna materija koja je pre svega sa pravne tačke gledišta jasna. Pogledajte šta piše u Ustavu u članu 112. i videćete da je zakon u suprotnosti sa Ustavom i mislim da je to nešto što treba prepustiti drugim organima, Ustavnom sudu ili nekom drugom. Ipak, tu se ne radi o ljudskim pravima. Radi se o kršenju Ustava. To je tačna definicija.
Na strani 14. govorite o medijima. Podržavam da se treba istražiti i transparentnost vlasništva. To je ključno pitanje u medijima – ko su vlasnici medija, da li zloupotrebljavaju svoju političku, ekonomsku funkciju, recimo "Novosti", "Pres" itd. ili ne zloupotrebljavaju. Ne bih se bavio nikakvim sukobima između navijačkih grupa, B92, u tom smislu u kojem se vi bavite, tako široko, već bih obrnuo red stvari i pre bih se bavio recimo transparentnosti vlasništva u širem obimu nego u ovom koji ste vi uradili.
Takođe, što se tiče restitucije, to je strana 15. izveštaja, to je veoma ozbiljno pitanje. Opet kažem, morate da primenite jednu dozu opreznosti, jer podsetiću vas i vi to sigurno znate da čak i u Nemačkoj koja je najbogatija zemlja EU, kada je došlo do restitucije u vezi istočne Nemačke nije se išlo preko praga od 10.000 maraka tadašnjih. Vrlo oprezni i tu treba da budete, ne kažem vama lično i za vašu instituciju, bez populizma treba videti šta ovako siromašna zemlja, koja je sve siromašnija upravo zbog zahteva EU treba da uradi što se tiče restitucije, a da to ne bude populizam, demagogija i još jedno lažno predizborno obećanje. Shvatite ovo kao jedan dobronameran savet SRS.
Takođe, dobro je što ste na strani 18. progovorili o zloupotrebama u radnom odnosu. One su ogromne i ne samo kod domaćih poslodavaca, već i kod stranih. Daću vam jedan primer. Imate monopol stranih banaka iz EU na finansijskom tržištu Republike Srbije oko 75%. Tu treba malo profesionalne hrabrosti i više istraživačkog rada i jedne vrste političke volje da se tome stane na put, jer verujte mi, zloupotrebe su ogromne.
Takođe, mislim da ste trebali na strani 20. više o izbeglicama. Nedovoljno je samo tih par rečenica, to je ogroman problem, jer ako sami priznajete u tom izveštaju da ima najviše izbeglica u Republici Srbiji, u Evropi, onda je svakako trebalo to malo šire i opširnije obraditi.
Što se tiče reforme državne uprave, takođe trebalo je jednu vrstu profesionalne hrabrosti primeniti i reći da postoji potreba za smanjenjem birokratije, ali za smanjenjem tzv. probriselske birokratije u Republici Srbiji. Daću vam samo jedan primer, to je Kancelarija za pridruživanje EU, za evropske integracije, koja je ovim aktuelnim budžetom dobila još milion evra da bi se širila između ostalog i evrobirokratija u Republici Srbiji. Neću sada da širim temu, IPA fondovi itd.
Konačno dolazimo do naše glavne zamerke. To je strana 22. Drago mi je što je gospođa Lukšić-Orlandić tu, jer ovo je veoma značajna tema i radi se o pravima deteta.
Nije tačno da su državni organi uradili sve što je trebalo u vezi prava deteta. Dokumentovaću vam to i ovde su dokumenti koje je gospođa Lukšić-Orlandić, što uopšte nije loše napisano, uputila Republičkom zavodu za zdravstveno osiguranje, Institutu za javno zdravlje "Milan Jovanović – Batut". Međutim, vi sigurno znate gospođo Lukšić-Orlandić o čemu se radi, 200 dece i to najugroženije kategorije, sa patologijom govora, koji zbog bahatosti gospodina Aleksandra Vuksanovića, direktora Republičkog zavoda za zdravstveno osiguranje posle 20 godina je ukinuto finansiranje, možete misliti taj skandal, instituta za patologiju govora u gradu Beogradu. Posle 20 godina, to je nečuveno nešto i mislim da za to nema nikakvog opravdanja, jer se radi o sumi, ako se ne varam, tako su nam roditelji rekli, od 150.000 evra.
Sa druge strane, imate budžet RZZO, kojim komanduje gospodine Aleksandar Vuksanović, od dve milijarde evra. Znači, vi imate budžet od dve milijarde evra jedne institucije i oni nisu, tj. gospodin Aleksandar Vuksanović kao najodgovorniji, u stanju da izdvoje 0,001% da bi se 200 dece, kako su nam saopštili roditelji, videli smo i dokumentaciju i sve, da bi im se pružila pomoć i podrška u skladu sa Konvencijom o pravima deteta ili, da budem konkretan, da ne bi to 200 dece postalo trajno autistično.
Vi znate, gospođo Lukšić-Orlandić o čemu se radi i kako je to kršenje prava deteta.
Dakle, to je naša glavna primedba i molim vas da obratite pažnju, jer nema većeg kršenja prava od kršenja prava deteta. To vam govori Konvencija o pravima deteta, to vam govori i međunarodni pakt i, u ostalom, vi ste uputili jedan takav zahtev RZZO 14. aprila 2011. godine i on je dobro napisan.
Posle toga ste uputili "Batutu", ali upozoravam vas da se radi o jednom jeftinom triku gospodina Aleksandra Vuksanovića, jer upravo RZZO finansira Institut "Batut". Dakle, to su povezane institucije ili je, prostije da kažem, RZZO nadređen Institutu "Milan Jovanović Batut".
Dakle, trebalo bi ipak i tu pokazati jednu vrstu profesionalne hrabrosti jer priznaćete da se radi o skandalu nezabeleženih razmera, o skandalu koji se verovatno nije desio zadnjih 20 godina u našem zdravstvu, o skandalu koji se nije desio 20 godina, kada se radi o ljudskim pravima. Priznaćete da se radi o jednom problemu koji nema veze ni sa partijama, nema veze ni sa Srpskom radikalnom partijom, niti sa bilo kojom partijom ovde, nego se radi o bahatosti, o neodgovornosti, a daću vam konkretan primer koji su nam roditelji saopštili u vezi gospodina Aleksandra Vuksanovića.
U januaru, martu i februaru ti nesrećni roditelji tražili su prijem kod gospodina Aleksandra Vuksanovića i on se nije udostojio ni pismeno da im odgovori. Pismeno im nije odgovorio, a ne da nije našao vremena da primi roditelje od 200 dece koji imaju tako strašne probleme. Dakle, to je nešto za normalnog, razumnog čoveka nepojmljivo, jedna vrsta bahatosti čoveka koji je na tako odgovornom mestu i koji raspolaže budžetom od dve milijarde evra.
Apelujem na vas i na gospođu Lukšić-Orlandić, koja se očigledno ozbiljno bavi ovom problematikom, da pokažete profesionalnu hrabrost. Znam da su pozicije gospodina Vuksanovića veoma jake, u jednoj je vladajućoj partiji, ali morate da shvatite da se radi o 200 dece, da se radi o ljudskim pravima i da vi, u skladu sa ovim zahtevima koje ste podneli u aprilu i u maju 2011. godine, postupite i da budete uporni, dosledni i samo tako ćete moći ove definicije i sa strane 22 Izveštaja da prevedete sa reči u delo.
Takođe, što se tiče Konvencije o pravima deteta, ona se potpuno i nesumnjivo odnosi na ovaj slučaj zato što se radi o tome da je detetu potrebno obezbediti zdravstvenu zaštitu, zdravstveni standard, uključivanje u normalan razvoj, uključivanje u školski program i sve ono što ovo društvo treba da obezbedi.
Da bi skandal bio još veći sa RZZ i sa gospodinom Aleksandrom Vuksanovićem, Vlada Republike Srbije je donela 2009. godine Uredbu o nacionalnom programu preventivne zdravstvene zaštite dece sa psiho-fiziološkim poremećajima i govornom patologijom, koju je potpisao potpredsednik Vlade.
U ovoj uredbi, koja je očigledno dobro napisana, ima negde oko dvadesetak strana, piše da se taj program mora ispuniti u periodu od 2009. godine do 2012. godina. Kako kada već na prvom koraku RZZ i njegov direktor, Aleksandar Vuksanović, ukidaju finansiranje za 200 dece sa ozbiljnim poremećajima kojima je to jedina šansa i to se radi posle 20 godina finansiranja te institucije? Molim vas, to je skandal. Da li onda treba da bacimo sve ove uredbe, da bacimo sve ove zakone i da onda jednostavno po pravu koje bi trebalo da je u civilizovanom svetu prevaziđeno, znači ko ima bolju poziciju, ko je jači, ko ima više para da određuje da l i treba spasiti 200 dece ili treba za neku svoju sopstvenu promociju, poput one gospodina Vuksanovića, kada je govorio za "Politiku" da treba pokazati solidarnost u zdravstvu? Od toga nema "s" na papiru, a ne nešto drugo.
Prema tome, ponovo apelujem na vas i na gospođu Lukšić-Orlandić da ozbiljno pristupite ovom problemu. Razgovarali smo sa tim roditeljima. Verujte, to je zaista uznemirujuće jer to su deca koja godinama pate od tih poremećaja i njihova jedina šansa je da država i RZZO stanu iza njih i da finansiraju te tretmane koji su potrebni gotovo svakodnevno. Znate kakva je razlika između svakodnevnog tretmana i tretmana koji predlaže gospodin Vuksanović jedanput mesečno? Znači, njima uzimate osnovno ljudsko pravo, pravo na život, pravo na zdravstvo, pravo na infuziju itd.
Prema tome, molim vas, ovo nije stranačko pitanje, nema veze sa SRS, ti roditelji nisu članovi naše stranke, radi se o humanom pitanju, o pitanju ljudskih prava gde vi morate primeniti još veću količinu profesionalne odlučnosti, veću količinu nezavisnosti i jedne profesionalne odgovornosti jer se radi o pitanju koje nije apstraktno, nije evropski put bez alternative ili reforma državne uprave itd, radi se o konkretnom pitanju, o 200 dece kojima je potrebna pomoć i morate to da uradite kao nezavisna institucija. Ovo nije stranačko pitanje, već pitanje ljudskih prava i pitanje humanosti. Zahvaljujem.

Dame i gospodo, moram da izrazim zadovoljstvo što je ponovo potpredsednik Vlade tu, jer nadam se da je otkrio ko je juče pisao onakve zakone gde se navodi da navodno postoji sud Evropske zajednice. Kao što znate, u Lisabonskom ugovoru postoji samo sud EU i to je skandalozno da mi iz opozicije moramo da vam ukazujemo na takve greške u tom evropskom pravu na koje se toliko pozivate.
Vratio bih se na ovaj zakon. Ponovo vidimo iste aktere kao juče. Ponovo vidimo da su glavni poverioci strane banke, tj. banke iz EU koje rade na teritoriji Republike Srbije samo što se danas ne spominje Evropska investiciona banka, ne spominje se Narodna banka Srbije već se radi o javnom preduzeću "Srbijagas" koje se, isto kao i Republika Srbija i Narodna banka Republike Srbije, zadužuje kod banaka iz EU koje su prisutne u monopolističkoj formi na teritoriji naše države.
Zaključak iz toga nije čudan a to je da su kamate lihvarske, da su velike i već u obrazloženju zakona vidimo da su one negde preko 5% što ćete priznati da je takođe skandalozno, jer euribor je negde oko 1%, a marža 4,19%, što je i sada neprihvatljivo kao što smo rekli juče. Na primer, ruski kredit za infrastrukturu je bio negde oko 3% a sada vidite šta će se desiti ako, ne daj bože, euribor kao pre nekoliko godina dođe na 5 ili 6%. Imaćemo takozvane evropske kredite od 8 ili 9%, možda i dvocifrene, sve je moguće.
Radi se o sumi koja je velika i za budžet i za naše građane koji pune taj budžet, negde oko 180 miliona evra plus 30 miliona, što znači da je glavnica negde oko 210 miliona evra, bez kamata, bez troškova, tako da mislimo da je trebalo ipak sa jednom opreznošću prići ovakvom olakom zaduživanju, ovako olakoj obećanoj brzini ulaska u EU jer ona nam donosi samo ovako štetne kredite, porast nezaposlenosti, porast inflacije i dalje urušavanje političkog i ekonomskog sistema Republike Srbije.
Konkretno, u članu 1. Predloga zakona vidimo da je tu "Banka Inteza", "Societe General bank", "Hypo Alpe Adria bank" i "Erste bank", a tu je i "Komercijalna banka". Ne bi se začudili da u nekom budućem periodu i ona bude dokapitalizovana, u stvari prodata Evropskoj banci za obnovu i razvoj. To nije neka tajna. Naš kolega iz stranke, gospodin Ivan Ninić je više puta pisao o tome da će verovatno doći do prodaje "Komercijalne banke" takozvanim evropskim prijateljima i Evropskoj banci za obnovu i razvoj.
Dakle, kada pogledate taj član 1. videćete da se u stvari radi o preslikanoj vezi, stanju na finansijskom tržištu Republike Srbije, a to je da preko 75% drže banke iz EU i zato postoje ovako lihvorske i najveće kamate u Evropi. Verovatno je samo Moldavija na toj žalosnoj negativnoj listi pre nas.
Takođe, ugovor o kreditu je zaključen 6. jula 2011. godine, garancija prema članu 2. se mora aktivirati u roku od mesec dana i, naravno, ona će se prema članu 2. platiti iz budžeta.
Posebno je neprihvatljivo i to je još jedna vrsta dokaza o kakvom se finansijskom tržištu radi trenutno u našoj zemlji, član 3. U članu 3. se navodi da će sve ove banke, znači banke iz EU, "otplatu kredita" citiram "indeksirati u dinarima prema valutnoj vrednosti evra". Šta to znači? Znači da faktički u Republici Srbiji postoji dvovalutni sistem. Postoji zvanična valuta, to je dinar i nezvanična, faktička, valuta to je evro. Umesto da se postupi sa jednom vrstom državničke i ekonomske odgovornosti i da se jednostavno forsira ta zvanična valuta Republike Srbije – dinar, mi dozvoljavamo da strane banke iz EU, faktički podrivaju poverenje u dinar, podstiču inflaciju i priznaje se postojanje dvostrukog valutnog sistema.
Zašto je to opasno? Opasno je zato što, evro je dobar i to nije nikakva tajna za velike izvoznike kao što su Nemačka i Francuska, možda se može primeniti u mini državama kao što je Crna Gora ili tako nešto, ali za srednje države evropske, kao što je Srbija, Češka, čak i Poljska evro je poguban. Najbolji je primer Grčke, gde ste videli šta se desilo, kakva je kriza nastala zato što postoji politički projekat, a politički projekat je evro. Jer, ako ne postoji budžet koji podržava evro, ili je on minimalan kao što je budžet EU, ako ne postoje jedinstveni porezi na evropskom nivou, a ne postoje, onda je ta valuta jednostavno jedna vrsta političke volje a ne ekonomskih okolnosti. U tom smislu, primena evra, čak i u ovom faktičkom vidu, a ne daj Bože da Srbija uđe u tu evro zonu, je pogubna za naše izvoznike, za standard, za inflaciju, za spoljni dug i za sve ono što su doživele zemlje poput Grčke i zemlje nekog srednjeg nivoa.
Pametni ljudi u EU koji su iskusili taj tzv. raj u koji treba Srbija da uđe su protiv evra. Na primer, guverner poljske Nacionalne banke je za Finantional Times 25. maja 2011. godine decidirano rekao da Poljska neće prihvatiti evro. Mađarska je u martu 2011. godine odbila pakt za evro. Takođe, možda i najpoznatiji ekonomista sa prostora bivše Jugoslavije, gospodin Mensinger, koji je dugo bio guverner Centralne banke Slovenije je rekao da ga evro podseća na utopiju kakvo je bilo bratstvo i jedinstvo u bivšoj SFRJ.
To su činjenice, to je nešto što se ne treba skrivati od naše javnosti i zato je ovaj član 3. ovog predloga zakona štetan jer, faktički, uvodi i podržava dvovalutni sistem u Republici Srbiji. Nije nikakva tajna da to dovodi do urušavanja naše privrede, to je čak priznao i novi guverner u intervjuu u NIN-u, pre sedam dana, gde kaže da čak u jednoj Turskoj, koja nam u ničemu ne može biti uzor, se zabranjuje indeksiranje kredita u stranoj valuti. Tako da, ne vidim zašto ne bismo pokazali jednu vrstu hrabrosti, jednu vrstu, konačno, jednog stava dostojanstvenog prema EU, ako ni u čemu drugom, makar u toj vrsti ultimatuma da se tako beskonačno i bezrazložno zaduživanje mora vršiti u evrima.
Do čega će nas dovesti ovaj član 3. kao i ostali krediti koji se indeksiraju u evrima? Dovešće do inflacije koja je od januara do marta bila negde oko 14%, dovešće do deficita od 1,4 milijardi evra, od čega će sigurno preko 700 miliona evra ići ka bogatim zemljama EU, jer nas je na to dovela fraza – EU nema alternativu. Znači, preko 56% spoljne trgovine se vrši sa EU i, naravno, do evropskog standarda u pravom smislu reči, a ne ovog virtuelnog duga od 22 milijarde evra u martu ove godine. To je ta svetla budućnost koja nas čeka, kao što je u Mađarskoj, gde je dug već prestigao tu cifru od 100 milijardi evra. Vidimo da se čak i oni osvešćuju i pokušavaju da vode neku nezavisnu politiku u odnosu na EU i MMF.
Šta se u međuvremenu dešava u periodu od januara do marta ove godine? Jedini koji su imali prihode, koji su imali neki skok aktivnosti su oni koji posluju na finansijskom tržištu Republike Srbije, a to su banke iz EU. Na primer, upravo ova "Sosijete Ženeral" banka koja se pominje u Predlogu zakona je zaradila 25 miliona samo od kamata i provizija u ova tri meseca, "Unikredit" koja se takođe pominje – 34 miliona evra, a "Erstebanka" – 14 miliona evra.
Dok je narod sve više i više siromašan, dok raste nezaposlenost i spoljni dug, strane banke iz EU se bogate. To je činjenica koju niko ne može da ospori. To je i kontekst ovog zakona, to je kontekst ovog zaduživanja i svega onoga što će uslediti, ili se već desilo u vezi zaduživanja kod ovih banaka.
Čak je i gospodin najevropljanin koji je dobio tu nagradu, gospodin Dugalić, sekretar Udruženja banka priznao da su kamate u republici Srbiji u proseku na kredite 12,43%, što je skandalozno, a najblaže rečeno, lihvarski i zelenašenje.
Jedino ko hvali ove nakaradne uslove zaduživanja je predstavnik MMF u Republici Srbiji, gospodin Bogdan Lisovik, koji je posetio Privrednu komoru u aprilu ove godine i zatražio je da se prodaju javna preduzeća, da se otpuste radnici i, naravno, najlepše se izrazio o stanju u bankarskom sektoru.
Radi se o vrlo jasnom Predlogu zakona koji je štetan, koji je jedino koristan za banke monopoliste na teritoriji Republike Srbije – za "Erste banku", za "Sosijete Ženeral" banku, za "Hipo Alpe Adria" banku. Ne vidim zašto ne postoji jedna vrsta političke i ekonomske volje koja postoji čak u zemljama EU, kao što je Mađarska, a vidimo da i u Grčkoj postoji početak takve volje, da se tim bankama i tim lihvarskim kamatama stane na put.
Nemam iluzije da vi smete da uvedete porez, ekstra porez, tzv. tranzicioni porez koji bi trajao recimo tri godine i gde bi se oporezovale upravo te banke lihvari, koji bi svakako, u svakom pogledu pomogao starim građanima, penzionerima, onima koji se školuju, onima koji koriste zdravstvenu zaštitu. Međutim, očigledno je da nemate hrabrosti za takav jedan korak. Sve dok takva politika bude u ekonomskom delu Vlade Republike Srbije, neće nam biti bolje. Ova fraza – EU nema alternativu, mogla bi da se prevede na konkretan život i na konkretne ekonomske uslove "zaduživanje kod evropskih banaka nema alternativu". Zahvaljujem.

Drago mi je da je potpredsednik Vlade tu, jer je ipak on učestvovao u potpisivanju i kreiranju ovih ugovora o kreditima. Mislim da svakako treba ovu raspravu malo uozbiljiti i ostaviti se nekih fraza. Jednostavno, radi se o vrlo važnim ugovorima, o daljem zaduživanju Republike Srbije i, rekao bih, o tipskim ugovorima jer ponovo, kao i u prethodnim prilikama, vi iz Vlade ne možete da se usaglasite kolika je visina kamate. Gospodin Ćirić je rekao pet, vi ste rekli jedan zarez nešto, tako da postoji očigledno različito tumačenje tih kredita.
Što se tiče kredita finansijskog ugovora sa Evropskom investicionom bankom, ja bih prvo nešto rekao o obrazloženju tog kredita. Iz njega se vidi da je jednostavno kredit napravljen ponovo u jednom nama već poznatom krugu između Saveta Evropske unije, Evropske investicione banke, Republike Srbije i Narodne banke Srbije. Međutim, u kreditu nema uopšte, osim fraze posrednik, ne znamo koja će to banka davati te kredite tim srednjim preduzećima. Možemo da nagađamo iz uslova ovoga kredita da će to biti jedna od banaka koja posluje na teritoriji Republike Srbije i verovatno će to biti jedna od onih banaka iz EU koja drži 75% finansijskog tržišta Republike Srbije, što nam konkretno govori da će Evropska investiciona banka dati kredit jednoj banci ili više njih iz EU. To je suština ovog kredita i to je suština cele ove priče da će nam navodno biti bolje od ovih kredita.
Moram da kažem, gospodine Đeliću, vi opet kao čovek koji je zadužen za evropske integracije u Vladi Republike Srbije i koji predvodi taj proces protiv kojega smo mi, mislim da je nedopustivo da ste dopustili da u ovom obrazloženju postoje ozbiljne tehničke greške. Vi se pozivate na član 309. Ugovora o funkcionisanju evropske zajednice. To ne postoji, to vi znate. Postoji samo EU, posle Lisabonskog ugovora.
Takođe, u članu 11. ili 12. imate pozivanje na sud Evropske zajednice. Sud evropske zajednice, gospodine Đeliću, ne postoji. Ja to odgovorno tvrdim i to svi znaju. Bilo ko da je pročitao bilo šta o EU zna da postoji samo sud EU. To je skandalozno da vi koji se kunete u EU ne znate kako se zove najvažniji pravosudni organ u EU. Dopustićete da je to skandalozno i da mi iz opozicije, koji smo protiv EU i u ekonomskom, političkom i u svakom drugom smislu, moramo da vas upozoravamo na takve tehničke, skandalozne greške. Mislim da je to jednostavno ne poznavanje EU i dokaz da se Vlada Republike Srbije i sav taj probriselski front faktički samo skriva iza fraze da EU nema alternativu, a u stvari ne zna ništa u suštini o njoj.
Vi sigurno znate i ovde je pominjano, te primer Irske, Slovačke, Grčke itd, itd. Mislim da je bilo korektno od strane predlagača zakona da nam nešto pobliže kaže o Evropskoj investicionoj banci i da, na primer, navedete Protokol br. 5. koji prati Lisabonski ugovor, gde se tačno govori ko su glavni akcionari i ko poseduje najviše sredstava u Evropskoj investicionoj banci.
Odgovorno tvrdim i to nije nikakva tajna i to postoji u Protokolu koji prati Lisabonski ugovor na koji se vi pozivate da je glavni akcionar Nemačka, Francuska, Italija i Velika Britanije. Dakle, upravo one zemlje odakle dolaze koje su upropastile Grčku. To je Evropska investiciona banka. Vi sigurno znate, i to nije nikakva tajna, da su upravo Francuske i Nemačke banke, Francuske sa 90 i nešto milijardi i Nemačke sa 60 i nešto milijardi najveći poverioci Grčke države. Upravo se mi zadužujemo kod ovih dobronamernih poverioca koji imaju najveće akcije i najveće aktive u Evropskoj investicionoj banci.
Dakle, ne radi se ni o kakvoj ustanovi koja pomaže Republiku Srbiju već se radi o ustanovi gde odlučuje Nemačka, Francuska i druge zemlje, jer je po Statutu Savet guvernera glavni u toj banci i on odlučuje većinom od upisanih glasova, a to je 50%. Tako je i u upravnom odboru, tako je i u Odboru direktora.
U tom smislu, trebalo je napisati obrazloženje zakona, da se radi o jednoj instituciji koja se ne zasniva na ekonomskim postulatima, već upravo suprotno, jer Odbor direktora Evropske investicione banke je dužan, tj. predsednik, da bira potpredsednike te banke. Sada ću citirati te delove Protokola o Evropskoj investicionoj banci: "Pravično prema nacionalnoj zastupljenosti". Stari poslanici znaju šta to znači, a i mi se sećamo da je to bio ključ koji se koristio u bivšoj SFRJ. Dakle, nema nikakvog govora o nekakvim ekspertima, o nekakvim savršenim zakonima, već se jednostavno radi o forsiranju onoga koji ima najviše kapitala. U ovom slučaju to su nemački i francuski bankari.
Takođe, što se tiče tog protokola, koji vi prećutkujete u obrazloženju Predloga zakona o zaduživanju, tog protokola koji faktički utemeljuje funkcionisanje Evropske investicione banke, u članu 20. se navodi da će banka na tržištima kapitala pozajmljivati sredstva i dalje ih po komercijalnim kamatama prosleđivati, ili državama članicama ili, po još gorim uslovima, prosleđivaće ih ovakvim zemljama kao što smo mi, koje pokušavaju da uđu u jednu nadnacionalnu organizaciju koja se već u svojim temeljima drma, i to je jasno, od Grčke, Bugarske, Rumunije, pa sve do Irske, koju tako citirate.
Na kraju, što se tiče obrazloženja zakona, nije mi jasno zašto niste primenili član 27. iz Protokola o funkcionisanju Evropske investicione banke, koji izričito dozvoljava da se u svakom ugovoru koji zaključuje Evropska investiciona banka može govoriti o arbitražama. U Predlogu zakona nemate arbitraže, već je naveden kao neki rešavajući organ sud Evropske zajednice, koji ne postoji, kao što sam već rekao, već postoji samo sud Evropske unije, što faktički govori, da budem potpuno jasan, da će sud Evropske unije braniti evropske banke na teritoriji Republike Srbije, ako bude došlo do spora sa Republikom Srbijom, sa Narodnom bankom i sa svim našim preduzećima, ako oni budu uopšte dobijali ovaj kredit kada se bude to realizovalo.
Što se tiče samog Predloga zakona i njegovih članova, ponovo imate skandalozne definicije. Već u uvodu Predloga zakona piše da definicija posrednika označava bilo koju banku u Republici Srbiji koju odabere, ponavljam, koju odabere Evropska investiciona banka. Dakle, Evropska investiciona banka će odabrati neku banku na teritoriji Republike Srbije, da se ne lažemo, to će biti jedna od ovih koja drži 75% našeg bankarskog sistema iz Evropske unije, i ona će onda prosleđivati opet pod uslovima Evropske investicione banke, prosleđivaće verovatno i firmama iz Evropske unije koje posluju na teritoriji Republike Srbije.
Dakle, potpuno je jasno da se može desiti da Evropska investiciona banka da kredit banci iz zapadne Evrope, koja deluje na teritoriji Republike Srbije, a zatim će se to proslediti nekom stranom preduzeću. To je evropski put u suštini i u realnosti. Međutim, da bi se sve to zabarušilo mora da postoji i nešto što se uvek pojavljuje u ovakvim ugovorima, a to je propaganda, propaganda Evropske unije, i u članu 6. Predloga zakona se navodi da posredničke banke i Narodna banka Republike Srbije su dužni, citiram, da elektronskim putem na svom sajtu i na druge načine vrše propagandu u ime Evropske investicione banke. Pošto se u prethodnim članovima navodi da će sve troškove ovog kredita plaćati Republika Srbija, tj. građani Republike Srbije, to konkretno znači sledeće – propagandu Evropske investicione banke i sve prateće troškove će plaćati građani Republike Srbije. Eto, to je u suštini ono što se primenjuje u ovom štetnom ugovoru.
Takođe, da ne bi bilo nikakve sumnje u to odakle će se nabavljati oprema za ta srednja preduzeća, u članu 6. Predloga zakona se navodi da je korisnik, to znači to preduzeće, dužan da opremu kupuje, citiram, na zadovoljstvo banke, u skladu sa vodičem za nabavku Evropske investicione banke. Dakle, jasno je da će Evropska investiciona banka određivati gde će se i kako će se kupovati oprema za nastavak tih projekata, o kojima ne znamo ništa. Ne piše ništa u Predlogu zakona. Možemo da nagađamo kakvi će to biti projekti. Možda će to biti neki eksperti koji će doći iz Evropske unije, možda neće, videćemo. Nadam se da ćemo vas videti još u vezi ovih kredita.
Naravno, kao što sam već pomenuo, u članu 9. Republika Srbija plaća takse i sve stručne bankarske troškove. Ponovo vidimo u članu 11, moram to da ponovim, da piše da se ugovorne strane obavezuju da će nadležan u sporovima biti sud Evropske zajednice. Znači, sud koji ne postoji u pravnoj i ekonomskoj teoriji, već postoji samo Sud Evropske unije. To je, priznaćete, skandalozno. Ne tražim ničiju odgovornost, ali malo se zamislite ko vam je pisao ovaj predlog zakona, jer ipak vi vodite sektor za takozvane evropske integracije.
U svakom slučaju, smatramo da je ovaj kredit štetan i da je jedan u nizu štetnih kredita koji se zaključuje sa Evropskom investicionom bankom. Smatramo da su kamate previsoke. Smatramo da nisu jasno definisani uslovi kredita i smatramo da je u suštini ovo politički više nego ekonomski kredit.
Dakle, bolje bi bilo da se okrenete ka saradnji sa partnerima koji nam ne nude i ne ucenjuju sa ovako ekonomski štetnim kreditima, na primer, sa Ruskom Federacijom, koja daje mnogo manje kamate, ali vi, izgleda, niste u stanju ni dokumentaciju za taj već famozni kredit od milijardu dolara da uradite. Zahvaljujem.

Dame i gospodo, svakako smatramo da treba bez velikih strasti i neutralno posmatrati ovaj predlog, jer on je i sa pravne i sa ekonomske tačke gledišta zanimljiv. Mi u tom smislu nećemo ulaziti u motive predlagača zakona, mada se može reći da mogu postojati samo tri motiva. Jedan je ekonomske vrste. Drugi ispunjavanje standarda EU i treći je čisti populizam ili iskorišćavanje opravdanog nezadovoljstva naših građana van Beograda, Novog Sada i nezadovoljstvo radom Vlade.
Što se tiče ispunjavanja evropskih standarda, dovoljno je da pogledamo tu tzv. deklaraciju koju sada svaki predlog zakona ima o usklađenosti sa akikomuniterom i videćemo da se ovaj zakon ne podudara ni sa Sporazumom o stabilizaciji i pridruživanju, niti sa primarnim ili sekundarnim delovima akikomunitera ili prava EU. Dakle, ostaje nam kao motiv za predlaganje ovog zakona ekonomsko poboljšanje ili populizam ili tačnije iskorišćavanje nečega što postoji kao jedna vrsta nezadovoljstva.
Na žalost, ovde smo imali čitav dan priliku da slušamo po malo oportunističke teze, da Vlada je kriva, Beograd je kriv, Ujedinjeni regioni su krivi itd, itd. Mi iz SRS smatramo da postoji krivac i to je glavni krivac za ovako loše stanje u regionima Srbije, u opštinama u gradovima i to je MMF. Ne treba bežati od te teme, jer to je jasno svakome ko pogleda šta se Vlada RS dogovorila 26. marta 2009. godine sa MMF. Na žalost, tu je učestvovao i predlagač ovog zakona, tako da ne može se reći da nije upoznat sa time i on je jedan od onih koji su vodili pregovore sa MMF i upravo je MMF tražio od Republike Srbije zamrzavanje plata i penzija, smanjenje davanja lokalnim samoupravama prema računici iz marta 2009. godine 160 miliona evra. To su ogromne pare. I to su upravo ti razlozi zbog kojih je posle dve godine primenjivanja uslova ili ultimatuma kako god hoćete MMF došlo do kraha lokalne samouprave u Srbiji.
Dakle, krivac je u MMF i u onima koji ispunjavaju te uslove. To su brojke, to su činjenice i to se ne može osporiti niti prebacivanjem krivice na Vladu, niti prebacivanje krivice na Beograd ili u obrnutom smeru na one koji za sada zastupaju ovaj predlog zakona. Dakle, prvo treba reći kako je došlo do ovakvog kraha i zašto je u jednom konkretnom smislu došlo do urušavanja lokalnih samouprava.
Takođe, tu ne treba ni opravdavati EU koja, vi to sigurno znate preko Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju, tačnije člana 114. ima udruženu ekonomsku ulogu zajedno sa MMF i EU i MMF zajednički deluju i zajednički nam nameću sve ove uslove koji su pogubni za lokalnu samoupravu. U tom smislu, ja moram da primetim da postoji jedan sukob između predlagača zakona lično, koji je dobar ekonomista i nekoga ko je bio potpredsednik Vlade, koji na žalost je ispunjavao upravo uslove tog MMF i zato je došlo do ovako čudno, moram reći, predloga zakona koji je nedorečen, nejasan i u suštini videćete da nikakvo poboljšanja za ovu državu u celini neće biti, već samo za njene delove, a za druge delove države i za druge delove ekonomije će samo doći do pogoršanja.
Zato je potpuno, kod tog dvojstva između ekonomiste i predlagača zakona nejasno, kada on kaže 27.10.2010. godine da treba povećati plate i penzije i povećati potrošnju i smanjiti nezaposlenost. Mi se potpuno slažemo s time. Ali zašto to nije bilo zastupano principijelno, jasno i odlučno upravo u pregovorima sa MMF. Dakle, postoji jedna vrsta, izgleda sukoba između ekonomske realnosti i jedne vrste populizma. Takođe, kada pogledamo budžet Republike Srbije za 2011. godinu uvidećemo da negde oko 790 miliona evra se izdvaja iz poreza na dohodak građana i da su to prihodi budžeta. S druge strane, u okviru te sume imamo ukupno negde oko 400 miliona evra od poreza na zarade građana.
Dakle, ta cifra treba da se raspodeli tako da 80% od nje ide lokalnim samoupravama. Ali šta će se onda desiti sa drugim korisnicima budžeta? Šta će se desiti sa penzionerima? Šta će se desiti sa Ministarstvom unutrašnjih poslova? Šta će se desiti sa našim obrazovanjem, sa socijalno ugroženima? Dakle, imaćemo pojedine samouprave koje će neminovno imati koristi od toga, ali ko će izdržavati penzionere? Ko će izdržavati policiju? Ipak je Srbija jedna celina, ne možete gledati samo jedan grad kao odvojeni elemenat Republike Srbije. Tako da u tom smislu čitav zakon je nedefinisan, nejasan i on u suštini za Republiku Srbiju kao celinu je štetan.
Takođe, u članu 9. zakona se navodi da će grad Beograd dati tri miliona evra za pomoć opština. To je, priznaćete za jedan takav veliki budžet, sasvim malo i nedovoljno. I to je isto jedna vrsta populizma i to treba jasno reći. Naravno ovde smo slušali kritike kako mi iz opozicije, iz SRS ne nudimo nikakva rešenja i samo kritikujemo i to je, priznaćete jedna paušalna odredba i daćemo vam konkretna rešenja, ali za njih je potrebna jedna politička hrabrost, politička hrabrost koja će pre svega imati u vidu ekonomski interese Republike Srbije.
Prvo, naš predlog je da se, i to nam je ponovo dao ideju mađarski premijer, koji je bio juče u poseti Republici Srbiji, da se uvede jedan tranzicioni porez, jedan ekstra porez, uprave na one koji su najveći monopolisti u Republici Srbiji, a to su strane banke ili banke iz EU. Ako je gospodin premijer Mađarske imao toliko hrabrosti, iako je ta zemlja u EU, ne vidim zašto predlagač zakona ili vladajuća većina nemaju hrabrosti da jednostavno uvedu takvu vrstu poreza, koja će prema svim javnim podacima Mađarskoj doneti negde oko 700 miliona evra ekstra prihoda. To je mnogo više nego što će se dobiti ovim štetnim presipanjem sredstava sa Republike na lokal i to je sasvim jasno.
Drugi naš predlog, i to je takođe konstruktivan predlog i predlog za koji treba imati i političke, ekonomske i svake druge hrabrosti jeste da odustanete od primene štetnog prelaznog trgovinskog sporazuma sa EU, jer niko u ovoj sali ne može demantovati da će u 2011. godini upravo zbog tog i te primene koja je ekonomski štetna, a verovatno vama politički dobra, Republika Srbija izgubiti negde oko 130 miliona evra samo zbog pada prihoda od carina.
Dakle, imate jedan konkretan predlog, imate drugi konkretan predlog, a možemo i da budemo još jasniji i još precizniji. Imate monopoliste kao što je Delta. Imate gospodina Miškovića, imate gospodina Beka i sve one koji su u nekoj vrsti međuprostora između zakona i neke sive zone. Uvedite i njima poreze. Uvedite jednu vrstu socijalne, ekonomske i svake druge pravedenosti i dobićete mnogo više sredstava nego što se ovde pominju i u vašem predlogu, negde oko 23 milijarde dinara ili 230 miliona evra i dobićete i pobošljanje centralne vlasti i poboljšanje lokalne vlasti.
Naravno, što se tiče, ovde smo slušali da su to evropski standardi, da to treba primeniti itd, itd.
Podsetiću vas, vi to sigurno znate, da prema važećem Lisabonskom ugovoru imate tačno jednu odredbu koja je daleko od toga da je ekonomski opravdana, ali verovatno politički, da upravo najrazvijenija zemlja EU, Nemačka, ima pravo na dodatne transfere regionima u istočnoj Nemačkoj. Ako vodeća zemlja EU primenjuje takav standard, zašto ga vi ne primenite? Zašto se povijate pred zahtevima MMF? Pokažite malo ekonomske i političke hrabrosti. Glavni problem ove privede i lokala nije Vlada, nije čak ni Grad Beograd, iako mi ne mislimo ništa dobro ni o Vladi ni o onima koji vode danas Beograd, nego upravo MMF i EU koji vode i određuju politiku.
Jednostavno, krivac za loše stanje naših opština, naših regiona i gradova se zna. Jednostavno, treba da pokažete jednu vrstu političke i ekonomske hrabrosti, kao što je pokazao vaš jučerašnji gost, gospodin Orvan, i da oporezujete, ponovo ponavljam, i to je naš konkretan predlog, strane banke, monopoliste, upravo iz EU, koji imaju preko 75% finansijskog tržišta u Republici Srbiji. Ukinite Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju, jer je on štetan za naš budžet, za našu privredu i za sve one koje vi hoćete da pomognete i, naravno, da oporezujete gospodina Miškovića i gospodina Beka. Po njihovim podacima, na primer, "Delta" kažu da ima prihod, oni sami kažu, od dve milijarde evra, a da plaća porez od dvesta miliona.
Dakle, jedna vrsta dobronamernog saveta od naše strane i jedna vrsta konstruktivnog predloga koji neće rasplamsati strasti, neće razbijati jednu vezu između Beograda i regiona, već će doprineti jednoj ekonomskoj stabilnosti, jednom normalnijem političkom životu, koji očigledno EU i MMF uništavaju već godinama u Republici Srbiji. Dakle, stvari su jasne, samo ih treba pogledati pravim očima, neutralno, nepristrasno i bez ikakve ostrašćenosti i videćete šta je glavni problem i zašto ljudi tako loše žive u regionima. Zahvaljujem.

Dame i gospodo, ministre, nažalost, potpredsednik Vlade gospodin Đelić nije ovde, a smatram da je trebalo da bude ovde, pošto je on bio zagovornik ovog politički motivisanog menjanja akciza. Jer, kao što je i gospodin ministar Ugljanin rekao, ovde se radi o malim pomeranjima, pa je baš zbog toga jasno da je u ovom slučaju pozadina politička odluka ili jedna odluka koja se zasniva na frazi da, navodno, EU nema alternativu u ekonomiji, politici itd.
Već na samom početku Predloga zakona vidi se da se radi o jednom apsurdu jer se Predlog zakona poziva na član 97. Ustava, gde se određuje da Republika Srbija uređuje i obezbeđuje poreski sistem. Odgovorno tvrdim da ne postoji nikakva jedinstvena poreska politika u EU. A, vi sigurno znate da i u ekonomskoj teoriji, na primer u udžbeniku Javne finansije, koji se koristi na Ekonomskom fakultetu u Beogradu, jasno stoji da su i akcize deo poreske politike.
Možda postoji monetarna politika, postoji za 17 zemalja EU, jer Evropska centralna banka vodi taj proces u vezi evra, ali ne postoji jedinstvena poreska politika na nivou EU. Dakle, potpuno je apsurdno da EU nama preko jednog drugorazrednog ili trećerazrednog organa kao što je Evropska komisija, odgovorno tvrdim da je to trećerazredni organ u odnosu na Savet EU, u odnosu na Evropski savet i na druge institucije EU, jer ona ne donosi zakone, ona samo priprema zakone uslovno, prema tome, vama je faktički jedan u praksi Sekretarijat Evropskog saveta i Saveta EU poslao neko mišljenje koje je relevantno izgleda samo za tu komunikaciju koju ima gospodin Đelić sa njima i obratno. Radi se, ipak, o jednoj zameni teza i to treba jasno reći da ne bi bilo nikakve dileme u našoj javnosti.
Takođe, u zakonu se navodi da je cilj ovog zakona usaglašavanje strukture oporezivanje sa standardima EU i dalja postepena harmonizacija akcizne politike sa propisima i standardima EU. Pošto ne postoji jedinstvena poreska politika na nivou EU, dakle, ovo je jedna obmana. Radi se, jednostavno, o nečemu što možda postoji samo u nekoj virtuelnoj propagandi koja se ovde vrši u Republici Srbiji, ali u praksi to ne postoji.
Drugo, u Predlogu zakona, i to vidimo, to je jedan novi manir da svaki zakon i predlog zakona imaju neku patetičnu izjavu o usklađenosti prava Republike Srbije sa Aki komuniterom ili sa pravom EU. U toj patetičnoj izjavi, o usklađenosti sa pravom EU, što ne postoji u ovoj poreskoj oblasti, imamo pozivanje na Lisabonski ugovor. To je faktički „ustav” EU, 90% tih odredbi je preuzeto iz „ustava”, pa se navodi da član 110. i član 111. omogućuju da nijedna država članica ne može da ima veće poreze od onih koji postoje za unutrašnje tržište. Ovde, opet, vidite obmanu, radi se o državama članicama, i za proizvode izvezene na teritoriju nekih od država članica mora da postoji smanjenje fiskalnog opterećenja. Imamo članove 110. i 111. koji važe za EU. Mi još nismo ni kandidat, a ako bog da nećemo ni biti.
Nažalost, u ovom predlogu zakona se ne pominje član 113. Lisabonskog ugovora, gde se kaže da Savet EU, ne Evropska komisija, opet ponavljam, koja je trećerazredno telo u EU, usvaja mere koje se odnose na harmonizaciju zakonodavstva u oblasti poreza i akciza, u meri u kojoj je ova harmonizacija neophodna da bi se osiguralo funkcionisanje unutrašnjeg tržišta. Radi se o Savetu, o jednom telu koje je zakonodavac i vlada, a što ne postoji u političkoj teoriji, to samo postoji u ovom političkom-ekonomskom sistemu, kao što je EU. Jer, priznaćete, u normalnim sistemima, i nacionalnim i federativnim, i kako god hoćete, nemoguće je da jedna vlada usvaja zakone. To postoji samo u EU, taj nakaradni sistem, koji se pokušava ovde primeniti.
To je još jedan dokaz da se Evropski savet nije oglasio po ovom pitanju, koje je navodno toliko važno za našu privredu i državu. Šta se dalje dešava? U toj patetičnoj izjavi o usklađenosti koja postoji u Predlogu zakona, opet dolazi do jedne obmane, a ovog puta u pravnom, a ne u ekonomskom smislu, pa se navodi da se Predlog zakona poziva na dve direktive Saveta EU, ponavljam Saveta a ne Evropske komisije, to su: Direktiva Saveta 2003/96 i Direktiva 95/96. Odgovorno tvrdim, a ovde je i prevod Lisabonskog ugovora, da ne postoji i da se u pravnoj teoriji, što se tiče Aki komunitera, ne koristi naziv direktiva i da je to obmana. Radi se o uputstvu i to je taj zakonski akt koji proklamuje samo jedan cilj, a nacionalnim organima i nacionalnim institucijama se ostavlja na volju da oni upotrebe svoje metode i svoja sredstva da bi to ispunili. Radi se o jednom zakonskom aktu koji je daleko od toga da je direktiva, već se radi o jednom poluobavezujućem uputstvu koje važi za države članice, a ne za države koje nisu čak ni kandidati za EU. Dakle, radi se o jednoj obmani i verovatno se ovde htelo zameniti uputstvo sa uredbom ili sa odlukom koje su obavezujuće u potpunosti za države članice. Treba ipak koristiti neke precizne definicije u pravnom i ekonomskom smislu, jer očigledno je da se ove direktive, najblaže rečeno, ne odnose na Srbiju, čak i kad bi Srbija bila država članica EU one ne bi bile obavezujuće u potpunosti, kao što je rekao i gospodin Stevanović. Jer, videli ste da dvostruke akcize postoje, a to je navela i bivši ministar Dijana Dragutinović, u prvoj državi EU po ekonomskoj stazi, a to je Nemačka, i u drugoj, a to je Francuska. Dakle, radi se o dvostrukim standardima, o jednom obmanjivanju i nametanju jednog političkog zahteva od strane EU. Jer, ako prva i druga ekonomija u EU nemaju usaglašene akcize, već imaju više vrsta akciza, zašto bi to radila Srbija.
Molim vas, to je logički zaključak, jer ako oni ne primenjuju te standarde i uputstva, zašto bismo mi to primenjivali. Zašto bismo to uradili, ako se to direktno odnosi na naše preduzeće, jer NIS je naše preduzeće, nije samo rusko, 49% NIS je srpsko preduzeće. Ne možemo reći, evo, sada su došli neki zli Rusi i oteli nam NIS. Nije tačno. To preduzeće je 49% naše, preduzeće koje, takođe, doprinosi našem budžetu. Nemojmo da zamenjujemo teze, o tome se radi.
Radi se o jednoj vrsti političke i ekonomske provokacije, mi smo to rekli gospodinu Đeliću kad je ovde bio, jer je upravo sastanak tog neobavezujućeg Komiteta za primenu Prelaznog trgovinskog sporazuma bio zakazan za 22. mart ili dan pre posete ruskog premijera, dakle, radi se o jednoj provokaciji, o nelojalnoj konkurenciji i uostalom imate u našim medijima, otvoreno, da je 2. marta 2011, neke dve nedelje pre toga, Udruženje naftnih kompanija Srbije, a nije tačan naziv jer je tu i MOL i INA i OMV, tražilo izmenu akciza. Ovde se radi da EU stala je iza austrijskih, mađarskih i drugih preduzeća iz EU i da je to jedna vrsta pritiska na industrijsku svojinu u vlasništvu Republike Srbije od 49%.
To je istina koja se ne može demantovati nikakvom frazom da EU nema alternativu, da se radi o nekoj direktivi, a ne radi se o direktivi nego o Uputstvu i da se radi o nekakvom ispunjavanju evropskih standarda koje ne poštuju dve glavne države EU Nemačka i Francuska.
Dakle, kad bismo analizirali sav ovaj proces, počev od Prelaznog trgovinskog sporazuma i dalje od SSP i do ovog sramnog predloga, došli bismo do zaključka koji je poznat u pravnoj teoriji još od vremena kolonijalizma. Jedna strana, u ovom slučaju, srpska strana, ima ograničenu ugovornu sposobnost, jer joj druga strana nameće svoje ekonomske zahteve, protežira svoje firme, u ovom slučaju naftne firme iz Austrije i Mađarske, i dovodi do toga, do konkretnog rezultata, da građani Republike Srbije zbog političke faze, da EU nema alternativu, trpe velike i štetne posledice. Danas će, po ovom predlogu, biti manje povećanje, a sutra će biti veće povećanje, plaćaćemo skuplje gorivo, zato što navodno EU nema alternativu. U tom slučaju, proučavajući ovaj tekst Lisabonskog ugovora, čuju je redakciju uradila gospođa Tanja Miščević, bivši direktor Kancelarije za pridruživanje, dolazimo do još jednog zaključka koji će vama sigurno biti interesantan.
Naime, radi se o tome da će se ako jednog dana, ne daj bože, Srbija postane članica EU morati primeniti i član 28. Lisabonskog ugovora, na koji se poziva ovaj predlog zakona, a to znači, zajedničke carine prema trećim zemljama. Dakle, ukinuće se jedina izvozna šansa Republike Srbije, a to je Ugovor o slobodnoj trgovini i ukinuće se Ugovor o slobodnoj trgovini sa Turskom.
Prema tome, EU bez alternative dovodi do toga da će svi ti ugovori, u najvećoj meri sa Ruskom Federacijom, koji imaju potencijal da budu razvojna šansa za našu industriju i naš izvoz, biti ukinuti zbog nekakvog sna, nekakvog mita o EU bez alternative.
Vrlo je prosto i vrlo je jasno, ako se pogleda ovaj predlog zakona, bez pristrasnog pristupa, bez ostrašćenosti, vidite da je ovo štetan zakon, da je donet zbog političkih razloga i u tom smislu mi kao stranka koja je protiv članstva u EU, ne samo zbog političkih razloga i otimanja KiM, već i zbog ekonomskih razloga, glasaćemo protiv ovog zakona. Zahvaljujem. (Aplauz)

Pre svega ću u svom izlaganju se osvrnuti na ovaj predlog o izboru člana Saveta guvernera i mislim da je to jedna veoma važna tema. Imali smo pre nekoliko dana i Predlog zakona o zaštiti korisnika finansijskih usluga i takođe u junu 2010. godine imali smo i te značajne promene Zakona o NBS i to je tada prezentovano, neuspešno po našem mišljenju, tadašnji guverner Jelašić.
Zakonom o NBS iz 2003. godine i ovim veoma značajnim izmenama iz 2010. godine precizira se da postoje faktički tri organa NBS koji su značajni, a to su Izvršni odbor, guverner i Savet guvernera. Zašto je Savet guvernera značajan? Zato što on faktički utvrđuje smernice, donosi statut, godišnje izveštaje, kurs dinara, strategiju razvoja NBS.
Gospodin koji je kandidat za novog člana Saveta guvernera, gospodin Kosta Josifidis, profesor Ekonomskog fakulteta u Subotici, treba da učestvuje u jednom značajnom poslu kao što je izbor i odluka o izboru strategije razvoja NBS. Kada pogledate njegovu biografiju videćete da je on čovek koji se pre svega bavi tzv. evropskim integracijama, on predaje na Fakultetu Evropske integracije, Makroekonomiju EU i Ekonomiju EU i u tom smislu nije teško doneti zaključak da će on pre svega biti zadužen da sprovodi ono što piše u obrazloženju izmena zakona iz 2010. godine.
Šta to konkretno znači? Znači da se NBS, isto kao i Vlada Republike Srbije, kao parlamentarna većina odlučila za jedan put bez alternative, za jedan nekritički put, a to je EU po svaku cenu, EU kao jedna vrsta dogme.
U obrazloženju zakona iz 2010. godine se navodi da je osnovni cilj NBS da bude članica evrozone, da bude članica tih centralnih banaka EU i da bude pre svega u smislu jednog podržavanja statuta Evropske centralne banke. Šta to konkretno znači?
U praksi EU vi imate jednu potpuno nelogičnu situaciju i jednu situaciju koja se retko pominje u našoj javnosti, a to je da postoji jedan ogroman demokratski deficit u funkcionisanju Evropske centralne banke i svih drugih organa koji odlučuju faktički u EU, pre svega mislim na Evropski savet, na Savet ministara, a ovde toliko glorifikovana i predstavljana kao jedna vrsta fetiša Evropska komisija je faktički trećerazredni organ EU koji je ispod ovih institucija koje sam naveo.
Vi faktički imate u EU i to će ovde profesor sa Ekonomskom fakulteta u Subotici pokušati da uvede i u naš politički, finansijski i drugi život da Evropski parlament faktički nema nikakvu moć nad Evropskom centralnom bankom, čak štaviše guverner Evropske centralne banke gospodin Žan Klod Triše je biran bez ikakve konsultacije i bez ikakvog glasanja u Evropskom parlamentu.
To je priznaćete jedna vrsta apsurda, jedna vrsta činjenice koja pokazuje da u EU ne postoji demokratija. U funkcionisanju evropskih institucija postoji ogroman demokratski deficit, jer ako se tako važna institucija i tako važan čovek, kao što je gospodin Triše, biraju bez učešća evropskog parlamenta, onda se radi samo o političkim dogovorima i radi se o jednoj vrsti odlučivanja pomoću jedne vrste političkih kompromisa. To je opštepoznato, poznato da je gospodin Triše došao na to mesto kao posledica dogovora između Francuske i Nemačke.
Dakle, ako se primene ti tzv. evropski standardi u praksi, ne ono što se prikazuje u našim medijima da tamo je sve idealno, nego ako se to primeni u praksi videćete da će naš parlament na kraju izgubiti bilo kakvu moć odlučivanja što se tiče NBS, što se tiče izbora guvernera i što se tiče izbora člana Saveta guvernera, a o tome danas i razgovaramo.
Šta to konkretno znači? To konkretno znači da će se jednostavno primenjivati i Lisabonski ugovor, i to piše u Zakonu o NBS, u obrazloženju, Lisabonski ugovor koji će faktički dovesti do toga da ćemo, ako jednog dana ne daj bože budemo članice EU, morati da ispunjavamo direktive i naloge tzv. finansijskog tužioca, koji će moći da određuje da li su na primer zapadne banke ovde ugrožene, da li su one oštećene novim Predlogom zakona o zaštiti korisnika finansijskih usluga.
To tvrdi gospodin Dugalić, koji je sekretar Udruženja banaka i koji je očigledno, može se reći jedan opšti utisak, faktički jači na finansijskom tržištu ove države nego guverner, nego Vlada, samo zato što je predstavnik jedne monopolističke grupacije banaka iz EU koja drži 75% finansijskog tržišta RS.
To su činjenice, a ove fraze o nekakvom ugledanju na Evropsku centralnu banku, uvođenju evra, to je ipak, priznaćete kada se neutralno pogledaju ekonomski podaci, kada se neutralno prouči funkcionisanje EU, jedna vrsta farse.
Dakle, radi se o tome da ne treba obmanjivati građane i treba otvoreno reći da su kamate u Republici Srbiji ogromne, lihvarske i najveće u regionu i u Evropi najveće posle onih u Moldaviji. Treba otvoreno reći da sve zemlje članice EU iz Istočne Evrope imaju preko 75% banaka u vlasništvu stranaca. S druge strane, to se ne primenjuje u Zapadnoj Evropi, jer tamo je to negde od 15-20%, u četiri glavne zemlje akcionara Evropske centralne banke to je čak i ispod 14%.
Postoje dvostruki standardi u ekonomiji, dakle, postoje dvostruki standardi i u funkcionisanju Evropske centralne banke i to je činjenica, koja se ne može osporiti, čak iako gospodin Josifidis bude primenjivao to znanje iz makroekonomije EU i drugih predmeta koje predaje. Šta hoću da kažem? Jednostavno, radi se o jednoj vrsti štetne prakse, jedne prakse koja ne treba da se primenjuje u našim uslovima, posebno kada monopol stranih banaka dostiže takav nivo kao što je u sadašnjem trenutku.
Takođe, treba otvoreno reći da je evro jedan politički projekat, jer nemoguće da postoji valuta koja iza sebe nema budžet, koja nema harmonizovanu poresku politiku i zakonodavstvo, i da je to jedna vrsta projekta političkog, koji omogućava tako velikim izvoznicima kao što su Nemačka i Francuska, pre svega, da svoje proizvode, višak proizvoda izvoze ka tržištima istočne Evrope.
Ako je nama cilj da budemo deo te evrozone, onda treba postaviti pitanje kako je moguće da se u Grčkoj već tako ozbiljno raspravlja o uvođenju drahme. Kako je moguće u jednoj tako ipak zemlji koja je preko 20 godina u EU, da je evro dovede do tako negativnih konsekvenci? Jedini logičan odgovor je da je evro štetan za male zemlje, da je evro štetan za istočnu Evropu i da je evro politički projekat, koji se ovde prikazuje kao nešto što je ekonomski uspešno, a to očigledno nije tako.
Takođe, kada vidite da taj ceo projekat se drma u samim osnovama, da šengenski sporazum faktički više ne važi, da imate krizu evra, da imate demokratski deficit, koji postoji još od Rimskog ugovora pa nadalje, i kada svim tim podacima dodate jednu činjenicu, koja se pokušava sakriti u našoj javnosti, da po članu 133. Rimskog ugovora o osnivanju Evropske zajednice, sve države su dužne da vode usaglašenu carinsku i trgovinsku politiku prema trećim zemljama, onda ćete doći do jednog logičnog zaključka.
Logičnog zaključka koji u potpunosti ruši evrounijatsku propagandu u ovoj zemlji. Kada se bude primenjivao taj član i kada Srbija bude jednog dana član EU, moraće se ukinuti Sporazum o slobodnoj trgovini sa Ruskom Federacijom. Dakle, jedini sporazum o slobodnoj trgovini, jedina naša izvozna šansa i jedina šansa da ova zemlja i ova ekonomija stanu na svoje noge i da počnu da proizvode i prodaju u inostranstvu. To je posledica evropskog puta, to je posledica ovih lažnih standarda, koji se primenjuju i u tzv. evropskom zakonu o NBS.

Interesantno je po kom osnovu su spojeni ovi zakoni i predlozi zakona. Pored većeg napora, nismo uspeli da vidimo nit koja povezuje ove zakone. Pokušaćemo da obrazložimo naš stav, stav SRS, pre svega o Predlogu zakona o Evropskoj konvenciji o predelu, o ukidanju diplomatskih viza sa Alžirom i o dvostrukom oporezivanju sa Indonezijom.
Što se tiče ove konvencije iz 2000. godine, koju je doneo Savet Evrope, osnov te konvencije i to se vidi već u obrazloženju je tzv. održivi razvoj. Nažalost, do dan-danas nema neke definicije tog održivog razvoja koja bi bila opšteprihvaćena, može se samo nešto u okvirnim konturama reći da se radi o jednoj definiciji koja uključuje, kao što piše u obrazloženju ovog predloga zakona, i ekonomske i socijalne i kulturne komponente, naravno i ekološke, koje su osnov ove konvencije.
Međutim, treba biti realan i treba imati u vidu da ipak održivi razvoj, pre svega, zavisi od privredne snage jedne zemlje, od njene ekonomske moći i on se uglavnom u nauci i teoriji vezuje za rast BDP, za prihod po glavi stanovnika. Videli smo pre nekoliko dana da su to kod nas varijabilne kategorije, dan-danas se ne zna koliki je bio pad BDP. Po nekim podacima bio je 3%, a po nekim podacima 6%, ali to je druga tema.
Što se tiče održivog razvoja, teško da će taj održivi razvoj imati konsekvence i na ekološki razvoj, ako se zna da je spoljni dug dostigao oko 22,9 milijardi evra, što je ogromna cifra, priznaćete za ovakvu populaciju od 7,5 miliona ljudi.
Taj dug će svakako uticati i na ove ekološke zakone i na svu tu ekološku ofanzivu ministra Dulića, za koju mi ne tvrdimo da iza nje stoji loša namera, već naprotiv. Ali, znate, teško je u jednoj zemlji, kojoj BDP padne 6 ili 3 procenata, donositi neke zakone koji su u skladu sa ovom konvencijom o zaštiti predela.
Takođe, kada pogledamo ova konvencija je dosta apstraktna i dosta ima opširnih članova. Međutim, njena konkretna primena će biti veoma teška u ovoj situaciji. Navešću vam jedan konkretan primer. Žao mi je što tu nije ministar ili gospodin Đelić, da mi odgovore na nekoliko konkretnih pitanja u vezi primene ove konvencije o predelu, tj. ekološkog zakonodavstva.
Kako nameravaju da se izbore sa očiglednim štetnim delovanjem "US steel" u Smederevu, koji je navodno najveći srpski izvoznik a, priznaćete, ipak je to firma u vlasništvu SAD, tj. tamo ide i profit i sve? Imamo i podatke koji su javni, koji su izneti u januaru ove godine, na primer, da je prekoračena ta granice nedozvoljenih čestica u toj oblasti gde je "US steel". To je, na primer, izneto u izveštaju Zdravstvenog centra "Sveti Luka" u Smederevu.
Takođe, u članu 2. ovog predloga zakona o primeni ove ekološke konvencije se nešto malo bliže definiše područje primene. Evo, kada to primenimo na Sartid, kada primenimo na seoska područja, koja se takođe pominju u ovoj konvenciji, svakako bi trebalo obići i sela kao što su Vranovo, Ralja itd, koja su ugrožena od štetnog i neekološkog delovanja Sartida tj. "US steel".
Sada ovde neću ulaziti u to kako to je prodato, kako je to bilo, to su već teme za neke druge zakone. Ovde je, pre svega, fokus na ekološkoj štetnosti navodno najveće i najbolje investicije u zadnjih ne znam koliko godina, decenija.
Međutim, mi tvrdimo da nije tako i da je ta firma, da je to preduzeće "US steel" Srbija zaštićeno, ne samo u medijima, nego je zaštićeno i od strane ove vlasti, koja ne pokazuje ni delić želje da bude oštra i da primenjuje zakone kao što se to primenjuje u slučaju NIS.
Takođe, što se tiče člana 2, morske oblasti, to jednostavno za našu zemlju nije primenjivo posle referenduma koji je organizovan od strane EU u Crnoj Gori, ali to je već druga tema.
Čl. 5. i 6. se navode kao najvažniji članovi ove konvencije o predelu i tu se govori o ''podizanju svesti''. Verovatno se misli na ekološku svest, na svest građana i na delovanje na najširu javnost, što piše u 5. i 6. članu i što je dobro.
U tom smislu treba ponovo navesti da je upravo primer koji će pokazati da Vlada Republike Srbije, nadležna ministarstva i tzv. nevladine organizacije, koje se bave ovim temama, pokažu svoju doslednost, principijelnost i brigu za zaštitu građana, upravo na primeru "Sartida" i na primeru ovog zagađivanja, koje je kulminiralo početkom 2011. godine, sa konkretnim primerima koje sam naveo.
U tom smislu preporučio bih, i žao mi je što niko od ministara nije tu, jedan primer iz svetske prakse, koji pokazuje kako jedna odgovorna vlast, koja brine o građanima, koja brine o ekološkoj svesti u javnosti, rešava ovako značajne probleme.
Godine 2006. na jednom sastanku, koji je održan u gradu Tomsku u Sibiru, odlučeno je da se naftovod, koji je trebalo da poveže istočni Sibir sa Kinom i sa SAD, radi se o jednoj investiciji koja se meri milijardama evra, izmesti od jezera Bajkal 350 do 400 kilometara. Prvobitnim projektom je bilo planirano da taj naftovod prolazi negde na 40-ak metara od obale jezera koje se smatra svetskom baštinom.
Vi sigurno znate da je Unesko uvrstio to je jezero kao jedan, da tako kažem, ekološki dragulj u svoju listu zaštićenih svetskih dragocenosti. Međutim, ruske vlasti su pokazale jednu vrstu ekološke svesti i, bez obzira na velike gubitke koje će imati ta trasa, koja je 300 do 450 kilometara pomerena od Bajkalskog jezera, oni su primenili taj drugi projekat i tako su izašli u susret regionalnim vlastima, "Grinpisu" i svim ekološkim udruženjima i organizacijama koje su se bavile ovim problemom.
Prema tome, kada s jedne strane uporedite ovaj veliki projekat i veliko skretanje trase jednog ogromnog naftovoda i ovu nemoć, nezainteresovanost ili ne znam kako da to objasnim kada se radi o Sartidu, koji je ovde blizu, mislim da se radi o jednom primeru koji mora biti podsticaj za vlasti, za resornog ministra i za sve one ljude koji će raditi na primeni ove konvencije, protiv koje mi nismo u principu, iako smatramo da je ona okvirna, jedan primer kako treba raditi u praksi i kako treba primenjivati ovu konvenciju.
Takođe, mogu navesti i jedan međunarodni primer. Vi sigurno znate da je već završena prva trasa gasovoda "Severni tok" i da je za taj gasovod, pre svega, bio problem, ne u tehničkom smislu, polaganje tih cevi kroz Baltičko more, već ekološke dozvole Danske, Finske, Švedske, Nemačke i Rusije.
Nekoliko godina su rađene studije i rađeni su projekti koji bi uspeli da tu ekološku ravnotežu Baltičkog mora dovedu u istu ravan sa ekonomskim interesima, koji su nesumnjivo veliki, jer to je projekat negde u vrednosti od preko sedam milijardi evra, i tek kada su bili doneti svi dokumenti u ekološkom smislu, što se tiče teritorijalnih voda, što se tiče dna Baltičkog mora, taj projekat je pokrenut u tehničkom smislu, i to tek 2009. godine.
Znači, četiri godine je trebalo da se donesu sve dozvole u ekološkom smislu i da to krene. Videli ste, posle godinu dana je to završeno i u rad će biti pušteno krajem ove godine. Dakle, to je još jedan primer za ministarstva, za ministra, za Vladu i za sve one koji hoće da primenjuju ovu konvenciju o predelu, da jednostavno ekologija nije jedna vrsta propagande, već jedna vrsta potrebe koja ide uz ekonomske interese i koja nije manje važna od ekonomskih interesa.
Kada se desi da propaganda i politički interesi nadvladaju nad tim ekonomskim potrebama, onda imate jednu vrstu manipulacije. Mogu da vam navedem, u tom smislu dovoljno je da pogledate politiku koju vodi frakcija Zelenih u Evropskom parlamentu i videćete da se oni više zalažu za rat, za bombardovanje od SRJ pa do Libije, nego za neke ekološke standarde.
U tom smislu bih vam preporučio, žao mi je što ministar nije tu, jedno vrlo interesantno izlaganje u vezi ekologije i politike, koje je održao češki predsednik Klaus u Srpskoj akademiji nauka, pre nekoliko meseci, kada je bio u zvaničnoj poseti Srbiji.
Tako da ne treba idealizovati sve ono što dolazi iz EU što se tiče ekoloških zakona. Treba kritički i, pre svega, u smislu tog pominjanog održivog razvoja videti šta je dobro za naše interese, šta je dobro za naše građane i šta koristi tom održivom razvoju, podizanju standarda, podizanju socijalnih, kulturnih i drugih prava naših građana.
Takođe, što se tiče ovih ekoloških zakona koji se obrađuju u smislu ove konvencije, treba navesti, mi tu imamo jasan stav, da mi nismo protiv konvencija Saveta Evrope i da mi odvajamo Savet Evrope kao jednu krovnu organizaciju, u kojoj je i Ruska Federacija i druge države, od EU.
Dakle, mi pravimo razliku između konvencija Saveta Evrope i direktiva i uredbi, a može se reći u praksi i pojedinih ultimatuma EU. Smatramo da su to dve različite organizacije i dve organizacije koje se ipak za nijansu drugačije ponašaju prema nacionalnim, ekonomskim i svim drugim interesima Republike Srbije.
U tom smislu, navešću vam jedan konkretan primer. To pokazuje da je ipak to zakonodavstvo Saveta Evrope na jednom humanijem nivou od EU, od Aki komunitera, a to je jednostavna činjenica da Evropska socijalna konvencija, koja je doneta 1961. godine u Torinu, već decenijama primenjuje se u Savetu Evrope.
Međutim, Evropska zajednica i EU nije ratifikovala tu konvenciju i nije je na direktan način uvela u Aki komuniter, iako je upravo ta konvencija direktno povezana sa ovom konvencijom koju mi sada razmatramo, jer govori o uslovima zapošljavanja, o zdravlju radnika i svim onim činjenicama koje idu uz jedno ekološko zakonodavstvo.
Takođe, u članu 7. Konvencije se navodi, taj član ne potire ovo što smo mi sada izneli, da treba promovisati razmenu stručnjaka i mi protiv toga nismo. Mi smo protiv toga da se dobijaju donacije i da se obučavaju stručnjaci koji su došli iz inostranstva, uglavnom iz EU. To je ta vrsta zloupotrebe, jer se u članu 6. navodi da se obuka stručnjaka vrši u skladu sa ovom konvencijom.
Mi upozoravamo, i pre nekoliko dana je bila rasprava o Zakonu o privrednim društvima, gde se u obrazloženju zakona videlo da su taj zakon, u stvari, pisali stručnjaci iz Nemačke, što je, priznaćete, ipak, u smislu ove vrste prava, gde svaka zemlja ima posebno zakonodavstvo i gde "Aki komuniter" nije toliko usaglašen, više nego čudno.
Postavlja se pitanje da li se neki zakon, da li se neke konvencije donose samo zato da bi se dobijale donacije, koje će ići upravo tzv. ekspertima iz EU. Mislim da zato taj član 6. konvencije treba vrlo pažljivo primeniti, treba doneti i podzakonske možda propise koji bi to bolje regulisali.
Takođe, što se tiče člana 10. opet ćemo reći da mi nismo protiv tog prava Saveta Evrope, a što se tiče definicije, one opet kažem moraju da budu jasnije i da budu primenjene u samoj proceduri, jer podsetiću vas da je u Davosu februara 2009. godine održana jedna konferencija, gde je opet već pominjani češki predsednik Klaus pomenuo da se radi o zloupotrebi ekološkog zakonodavstva upravo od strane EU.
Što se tiče zakonodavstva UN, znate da je pre dve godine održana jedna velika međunarodna konferencija i da je došlo do nesuglasica, jer zakonodavstvo nije bilo precizno određeno i precizno formulisano. Šta hoću da kažem? Znači, ovu konvenciju treba primeniti u skladu sa onim uslovima koji postoje u Republici Srbiji i ne treba praviti fetiš od toga ili, kao što kaže gospodin Klaus, neku novu religiju, jer radi se o interesima naših građana.
U članu 12. Konvencije, i upravo u kontekstu ovoga što smo pričali, postoje definicije koju omogućuju strože odredbe i njih treba primeniti upravo na "Sartid". Treba tu pokazati jednu vrstu hrabrosti, i političke, i ekološke, i ekonomske i bilo kakve, jer je to priznaćete navodno najveći srpski izvoznik, to nije tačno, nego je to najveći izvoznik na teritoriji Srbije, koji ima izvoz negde oko 700 miliona evra, što, ako uzmete da samo 1% od tog ogromnog izvoza, koji je zasnovan između ostalog i na preferencijalnom tretmanu što se tiče struje i drugih pogodnosti koje ima "Sartid", treba primeniti da bi se ove ekološke štete predupredile, kao što se desilo početkom 2011. godine.
Što se tiče ovih drugih zakona koji se ovde danas razmatraju, mi smatramo da treba razvijati odnose sa Indonezijom. Postoji, naravno, velika geografska udaljenost, ali treba naglasiti da to dvostruko oporezivanje je jedna tekovina koja treba da se primeni u saradnji sa ovom zemljom jer, pre svega, radi se o najvećoj muslimanskoj zemlji na svetu, koja ima preko 200 miliona stanovnika.
Za razliku od tzv. prijatelja iz Ankare i drugih zemalja koje se ovde forsiraju kao navodni prijatelji, ona nije priznala tzv. tvorevinu Kosovo, tako da, u tom smislu ovo je jedan korak, ne kažem da je to sudbonosni korak u saradnji sa jednom ovako dalekom zemljom, ali svakako to je korak u dobrom smislu.
Što se tiče Alžira, to je takođe muslimanska zemlja koja nije priznala Kosovo i koja je u ekonomskom smislu vrlo značajna, jer vi sigurno znate da je to prvi proizvođač tečnog gasa u svetu, četvrti proizvođač gasa u svetu i to je zemlja koja pokazuje jednu vrstu dobronamernosti i u Organizaciji islamske konferencije i u Pokretu nesvrstanih.
To nije u ovim trenucima bez značaja kada vidimo da je, što je svojevrsni apsurd, EU mnogo više neprijateljski raspoložena prema Srbiji u smislu priznanja Kosova nego Organizacija islamske konferencije, što pokazuje svu besmislenost i apsurdnost fraze da EU nema alternativu i da su tu, navodno, neki prijatelji i neko tržište koje će nam omogućiti prosperitet.
U tom smislu i kao jedna vrsta zaključka, mi smatramo da treba razvijati, pre svega, ekonomske odnose sa našim prirodnim i ekonomskim partnerom, kao što je Ruska federacija, naravno, i sa ovim značajnim zemljama kao što je Alžir, koje su prebogate, imaju prirodna bogatstva.
Upozoravamo javnost u okviru rasprave o ovim konvencijama da, kada jednog dana, ne daj bože, Srbija bude članica EU, prema članu 133. Ugovora o osnivanju Evropske zajednice, tačnije Ugovora iz Rima, svi ugovori o slobodnoj trgovini neće moći da se primenjuju.
Dakle, kada se desi taj dugo očekivani dan za neke, Srbija će morati da izađe iz ugovora o slobodnoj trgovini sa Rusijom, sa Ukrajinom, sa Belorusijom i sa svim onim zemljama gde postoji tržište za naše proizvode.

Dame i gospodo, veoma smo pažljivo saslušali guvernera i njegovo izlaganje koje je trajalo preko trideset minuta i to izlaganje nas je uverilo da je zaključak koji smo doneli posle pažljivog čitanja Predloga zakona potpuno ispravan. Mislimo da je namera koja je postojala pri donošenju ovog predloga zakona, koji će se verovatno usvojiti, dobra i da je ovaj zakon neophodan, međutim, i sam guverner je pomenuo jedan od ključnih članova, ili ključni član ovog zakona, a to je član 54. Dakle, radi se o sporu kojem smo prisustvovali već duže vreme u javnosti – da li je moguća retroaktivnost, kakva je ta retroaktivnost, da li će biti delimična, da li će biti potpuna, da li će ona ugroziti pravnu sigurnost, kao što je rekao guverner?
Smatramo da je guverner, nesumnjivo, stručan čovek, može se reći najstručniji od svih guvernera do sada, posebno u odnosu na Jelašića. Jer, poznato je da ste vi profesor na Ekonomskom fakultetu. U tom smislu, treba da ide dalje i da uvede potpunu retroaktivnost, jer se retroaktivnost, sa pravne tačke gledišta, uvodi kada je povoljna za one na koje se odnose članovi zakona.
Ovaj zakon, koliko znamo, odnosi se upravo na potrošače, a ne na banke. U tom smislu, guverneru, mislimo da je trebalo da pokažete još veću principijelnost, doslednost i da izbegnete privid, to je moj lični utisak, da je pravi guverner u ovoj zemlji gospodin Dugalić. On se, vi to sigurno znate i viceguverner to zna, tako žestoko borio protiv ovog zakona i tako neprincipijelno nastupao kao sekretar Udruženja banaka da je to ostavilo jedan mučan utisak i u stručnoj i u široj javnosti. Prema tome, ako je on bio protiv te retroaktivnosti koja je, po našem mišljenju, u skladu sa pravnom sigurnošću, što se tiče onih ljudi na koje se odnosi ovaj zakon, trebalo je da budete dosledni u članu 54. i da na svih dvanaest miliona ugovora primenjujete ove odredbe koje će se samo delimično primenjivati.
Zašto tako mislimo? Danas smo imali priliku da ovde ugostimo ljude iz Fidesa. Pogledajte šta radi njihov premijer, pogledajte sa kakvom hrabrošću se bori i sa kakvom hrabrošću primenjuje zakon, koji je pravedan zakon u socijalnom, ekonomskom i svakom drugom smislu, pogledajte kako se principijelno odnosi prema pogubnim stavovima MMF-a.
Sigurno znate, kao stručnjak, kao profesor, da, najblaže rečeno, one formulacije iz pisma o namerama koje je potpisao guverner Jelašić, vaš prethodnik, nisu dobre, posebno iz pisma o namerama od 3. decembra 2009. godine, gde se doslovno kaže da „treba likvidirati preostalo učešće srpskih banaka na našem tržištu“. Prema tome, vaša formulacija da je među ciljevima ovog zakona, između ostalog, i rast konkurencije jednostavno nije tačna. Na ovom tržištu postoji monopol banaka iz zapadne Evrope. Možemo da pričamo o italijanskim bankama, o austrijskim. Vi to sigurno znate i znate da je procenat prisutnosti tih banaka preko 70% na srpskom tržištu. Dakle, oni drže monopol i oni su ti koji određuju neprirodno i potpuno neekonomski visoke kamate, o kojima je govorio naš ovlašćeni izvestilac.
Što se tiče usaglašavanja sa EU, nadam se da vi nemate istu nameru kao gospodin Jelašić, a to je da u potpunosti kopirate Statut Evropske centralne banke, jer smatramo da je to duboko nedemokratski princip delovanja. Vi znate kako je Žan-Klod Triše izabran, po osnovu političkih kriterijuma, za tzv. guvernera Evropske centralne banke. To je nešto što zabrinjava, isto kao i nedostatak parlamentarne kontrole nad Evropskom centralnom bankom, koja ne postoji od strane Evropskog parlamenta.
Ovde kako-tako još uvek postoji neka kontrola nad centralnom bankom, iako vi nećete da kažete, što mislim da je potpuno pogrešno, šta je sa našim deviznim rezervama, gde se one nalaze i da li je to, u sklopu ove velike krize, koju ste isto pomenuli, neka banka koja je sigurna, neka kojoj treba pomoć ili nacionalizacija, kao što je bio primer sa „Hipo-Alpe-Adria bankom“.
Što se tiče konkretno ovog zakona, smatramo da je on mogao biti kraći i jasniji. To pokazuje da je postojala jedna vrsta lošeg kompromisa između onih koje zastupa gospodin Dugalić, tj. banaka iz EU, i vas kao stručnjaka koji je očigledno imao dobru nameru, ali nije išao u toj dobroj nameri do kraja.
Pre svega, član 6, koji se tiče oglašavanja finansijskih usluga, mogao je da bude jasniji. Po nama, trebalo je iskoristiti jednu definiciju da sve odredbe moraju biti ispisane na isti način. Znate da je to jeftin trik banaka, gde su odredbe ispisane na različit način, i u tom smislu se najveći broj ljudi varao pri uzimanju kredita.
Takođe, sličnu odredbu ste mogli da primenite i u članu 15, a to je informisanje u predugovornoj fazi; u članu 19, a to je ugovor o kreditnim elementima; posebno u članu 17, koji je veoma obiman i ima oko dvadeset stavova.
Takođe, ako ste već tako detaljno prikazali, vidim da je to jedna vrsta novog manira, videli smo i u prethodnom zakonu, usklađenost sa direktivama Evropske unije, dali ste čitavu tabelu, zašto niste dali obrazac koji se pominje u članu 19? Vidimo da se on pominje i u članu 25. Mislim da je taj obrazac mnogo važniji od evropske direktive, za koju ćete priznati da je ona u sklopu Aki komunitera, na jednom mnogo nižem nivou nego uredba. Ta direktiva, šta god se prikazivalo u našoj javnosti, jeste jedna vrsta okvirnog zakona, okvirnog uputstva, koje čak ni zemlje članice EU ne primenjuju. Dovoljno je da pogledate sve presude Evropskog suda pravde koje nisu primenjivane u Nemačkoj, Francuskoj i u svakoj drugoj zemlji. Prema tome, ne treba praviti fetiš od te direktive, posebno što sami kažete u toj tabeli na kraju Predloga zakona da nisu usaglašene sve odredbe.
Takođe, što se tiče člana 9. i opštih uslova poslovanja, opet jedna neodređena definicija koja je u kontekstu ovoga što sam prethodno pričao. Pošto, priznaćete, postoji monopol banaka iz EU na našem tržištu, trebalo je napisati, recimo: uslovi poslovanja banaka moraju biti slični ili isti kao što su uslovi u centralama tih stranih banaka.
Takođe, što se tiče člana 10. i obaveze informisanja, trebalo je iskoristiti neku formulaciju – odmah, ili dati neki rok. Slično mislimo i za član 13.
Što se tiče člana 14. i obuke zaposlenih, nije jasno gde će se vršiti ta obuka, u banci ili u NBS. To je potpuno nedorečeno i nejasno, kao što je čitav zakon.
Što se tiče člana 16, on je veoma dobar, jer se kaže da se zabranjuje korišćenje izraza „besplatan kredit“. Ali, molim vas, to treba da bude manir koji se mora primeniti na sve finansijske uslove, na sve kredite. Na primer, gospodin Đelić predstavlja kredite Evropske centralne banke kao pomoć, kao donaciju. Ne postoji pomoć kada se radi o kreditu, samo postoje kamate i uslovi vraćanja. Prema tome, radi se o jednoj vrsti zamene teza, najblaže rečeno. Slično je i sa kreditima EU itd. To su već neki drugi zakoni, o kojima smo već pričali.
Što se tiče člana 29. i obaveštenja o nominalnoj kamatnoj stopi, takođe treba da postoji neki rok. Ovo je opet nešto okvirno, nešto nedorečeno i nešto što, priznaćete, ne obavezuje banke na neki rok koji je prihvatljiv.
Takođe, u članu 42. piše da je banka dužna da odgovori u roku od 30 dana na prigovor korisnika. Trebalo je da stavite rok od sedam dana. Trebalo je da primenite ovlašćenja koja imate, vi ste ipak guverner NBS, bez obzira na sve one koje predstavlja gospodin Dugalić, bez obzira na MMF, bez obzira na pismo o namerama, bez obzira na uslovljavanje EU. Kao intelektualac, kao profesor, ipak morate da iskoristite nešto što je u okviru vaših mogućnosti, a to je predlog ovog zakona, koji je mogao biti još jači i principijelniji.
Takođe, što se tiče člana 43, vezano za zahtev Narodne banke Srbije upućen bankama u okviru ovog procesa, mislimo da rok treba da se smanji sa osam na tri dana.
Naravno, što se tiče pravnih osnova na kojima možete da zasnivate svoju politiku i oštriju politiku prema bankama, koje se, priznaćete, kao što je rekao gospodin Buha, minimalno kažnjavaju... Kazne su potpuno neadekvatne njihovim prihodima; vi znate da smo u prva tri meseca ove godine imali preko dvesta miliona evra prihoda i da je to preko 30% više u odnosu na prošlu godinu. Znači, jedini deo našeg društva i naše ekonomije i finansijskog tržišta, jedini deo koji se u okviru ove krize i u okviru ovog siromašenja građana razvija na osnovu lihvarskih kamata, jeste strani bankarski sektor koji je prisutan na našem tržištu. To je činjenica koju ne možete izbeći i ne možete reći da nije tačno.
U jednom delu obrazloženja pominjete Ugovor o funkcionisanju EU, član 169. Radi javnosti, radi se o famoznom Lisabonskom ugovoru. Taj Lisabonski ugovor, kao primarno pravo koje je iznad direktive EU, daje vam mogućnost, pošto se već pozivate na njega i pošto ovde postoji jedna, ne mislim na vas lično, ali postoji jedna opšta histerija da se mora ući u EU po svaku cenu... On vam dopušta, u stavu 4, citiram, „strože mere zaštite“, znači, strože mere zaštite u odnosu na potrošače. One moraju biti usmerene na banke monopoliste, na lihvarske kamate koje postoje i na ovo drsko i sramotno ponašanje koje ovaj gospodin koji je dobio nagradu najevropljanin, gospodin Dugalić, pokazuje u medijima.
Što se tiče Direktive 48 iz 2008. godine, koja je u tom sistemu ispod Lisabonskog ugovora, i u njoj imate opravdanje za ovo što mi tražimo od vas. To su, citiram, „efikasne, srazmerne i odvraćajuće kazne“. Kazne su morale da budu veće, to je nešto minimalno što ste morali da uradite.
Znam da niste u mogućnosti da uradite kao premijer Orban, znam da niste u mogućnosti da vodite jednu potpuno nezavisnu politiku u odnosu na MMF i na one koji stvarno vode privredu i ekonomiju ove zemlje, pre svega mislim na EU i na sve one ultimatume koji su potpisani u pismu o namerama, ali kao čovek koji je stručan vi možete mnogo više da uradite. Očigledno je da postoji neki minimalni napredak u odnosu na gospodina Jelašića koji nam je ovde držao neka predavanja i pokušavao da skrene razgovor na devedesete, što je, priznaćete, jedan jeftin trik i nije primereno jednom zakonu koji se pre svega odnosi na budućnost, a budućnost ove zemlje je za vas, ne za vas lično, nego za većinu, ulazak u EU. Mi smatramo da nije, već da je budućnost u saradnji s Rusijom, ali to je već neka druga tema.
Što se tiče samog Lisabonskog ugovora, možete da primenite neke dobre stvari iz tog Lisabonskog ugovora. Ako već stremite ka toj Evropskoj uniji, ka tako netransparentnim sistemima kao što je onaj koji se tiče Evropske centralne banke, imajte u vidu da postoje i negativne strane tog Lisabonskog ugovora, koji će se primenjivati ako, ne daj bože, uđemo u EU. Vi ćete biti ispod finansijskog tužioca koji će se uvesti zbog Lisabonskog ugovora i koji će imati pravo da dolazi ovde i da određuje da li su interesi zapadnih banaka ugroženi, a sigurno će biti iz neke zemlje kao što su Nemačka, Francuska. Jasno je kako će se sve to završiti.
U tom smislu, imate jedan rok da pokušate da izmenite ovaj zakon, da pokušate da pomognete potrošačima, da pokušate da pomognete da ovo tržište ipak u okviru nekih pravila ekonomske struke postoji kao tržište gde se konkurencijom, a ne monopolom određuje cena kamate koja je, priznaćete, to je javni podatak, toliko velika da je u Evropi veća samo možda u Moldaviji. Prema tome, to je naš opšti stav, a u raspravi o amandmanima iznećemo još neke detalje. Zahvaljujem.

Dame i gospodo, pažljivo smo saslušali ministra Ćirića; on je uglavnom ponovio ono što piše u obrazloženju ovog predloga zakona. Tu vidimo da se insistira na tome da je ovaj predlog zakona usaglašen sa zakonodavstvom EU, govori se o nekakvih šest-sedam godina primene prethodnog zakona, onda se ponovo govori da se za vreme tranzicije moraju menjati zakoni itd. Mi postavljamo pitanje – koliko će trajati ta tranzicija, da li trideset godina, da li dvadeset, da li pedeset i kada će se to završiti? To je malo neozbiljna formulacija.
Drugo, on je govorio o pravima manjinskih akcionara. U tom smislu, ne vidim razlog zašto se nisu njihova prava i prava svih akcionara bolje zaštitila u čl. 81. i 82, gde njihova informisanost, priznaćete, nije baš na najvišem nivou, tj. njihovo pravo da saznaju neke činjenice koje nisu adrese akcionara, direktora ili vodećih delova akcionarskog društva ili drugih društava, već o poslovanju i o nečemu što ih interesuje, jer oni dobijaju dividende od tih akcija. To su neke primedbe što se tiče njegovog izlaganja.
Naša osnovna primedba odnosi se na to da li je uopšte trebalo doneti novi zakon, da li je bilo prostora da budu dovoljne samo izmene. Ministar u obrazloženju zakona pravda ovaj veliki posao (radi se o zakonu koji ima 600 članova) time da postoji potreba da se ovaj zakon usaglasi sa zakonodavstvom Evropske unije, tj. sa Aki komuniterom. Odgovorno tvrdim da je Aki komuniter u ovoj oblasti, u oblasti kompanijskog prava, sasvim nedovoljan, da nacionalne države u EU imaju mnogo bolje i detaljnije zakonodavstvo i da je Aki komuniter u ovoj oblasti na nivou poreza i poreskog prava, što je, priznaćete, minimalna regulativa.
Da bi se zabašurila ova istina dolazimo do nekakve tabele na kraju obrazloženja ovog zakona; to je, moram da priznam, veoma detaljno urađeno. Imamo izjavu da li je Predlog zakona usaglašen sa direktivama 68, 36, 101, međutim, kada pogledamo to vidimo da su to u stvari direktive koje dopunjuju one stare direktive koje su donete pre Predloga zakona, čak iz 1977. i 1982. godine, ako se ne varam, tako da se radi o jednoj, u pravnom smislu, čudnoj situaciji, najblaže rečeno.
S druge strane, ako se već usaglašava ovaj predlog zakona i ako se on donosi upravo zbog Aki komunitera, kako je moguće da se u ovoj tabeli priznaje da neke odredbe, i to ne bilo koje nego veoma važne, o nadzornom odboru, o elektronskom regulisanju, nisu usaglašene sa tim novim direktivama Evropske unije? Dakle, ovo u potpunosti ruši opravdanje da je zakon donet radi usaglašavanja sa EU. Takođe, jasno je da se neke odredbe koje se odnose na članice EU ne mogu primeniti.
Ali, s pravne tačke gledišta postavlja se jedno, rekao bih najvažnije, pitanje u vezi s ovim zakonom, a to je: zašto se predstavlja da su direktive obavezne za pravni sistem Republike Srbije kada to nije tačno? Vi znate šta po ustavu EU (koji nije usvojen ali devedeset i nešto posto je preneto u Lisabonski ugovor) znači direktiva – okvirni zakon u oblasti gde evropsko zakonodavstvo nije dominantno u odnosu na nacionalna zakonodavstva.
Dakle, to je jedna vrsta... Ne kažem da vi to radite, ali to je jedna vrsta obmane javnosti, jer direktiva nije obavezna ni za članice EU a kamoli za zemlju koja pokušava po svaku cenu, po cenu uništavanja socijalnog mira, uništavanja svojih preduzeća, da uđe u EU i da tamo bude drugorazredni član kao što su Bugarska, Rumunija, Mađarska i sve druge zemlje. Uostalom, dovoljno vam pokazuje stav mađarskog premijera, koji, iako ta zemlja predsedava EU, radi sve suprotno od onoga što mu govori Evropska centralna banka, Evropska komisija i tzv. zapadni investitori ili investitori iz Nemačke koji su dominantni u Mađarskoj.
Tu dolazimo do ključnog dela ovog zakona. Zašto je on donet ako nije usaglašen sa EU, zašto se donosi ako direktiva nije obavezna? Imamo odgovor u obrazloženju zakona. To su očigledno bili konsultanti iz Evropske banke za obnovu i razvoj, to piše u obrazloženju, i bili su konsultanti iz Nemačke. Pitam vas, žao mi je što ministar nije tu, da li su ti konsultanti iz Nemačke bili plaćeni? Ko ih je platio? Mi ili je možda bila neka donacija? Neću da tvrdim ni jedno ni drugo, da je tačno, ali iskustvo govori uglavnom da se te donacije ili krediti koje naši građani otplaćuju i otplaćivaće u sledećim godinama koriste za angažovanje konsultanata iz zemalja Evropske unije.
Video sam u vašem timu neke ljude koji su stručnjaci, doktori pravnih nauka, koji su sedeli tu, i ne vidim razlog zašto se oni ne bi prihvatili tog posla u potpunosti. S druge strane, ne vidim razlog da se angažuju strani stručnjaci, koji očigledno nisu u potpunosti upoznati sa regulativom u ovoj oblasti.
Daću još jedan primer koji to tačno pokazuje. U zakonu postoji samo jedan član – ako se ne varam, to je član 18 – koji se bavi ustanovom probijanja pravnog lica. Vi znate da je to kod nas jedna nova vrsta pravne ustanove i pravnog postupanja, i za naše zakonodavstvo i za naše sudstvo. Na zapadu postoji duga tradicija tog regulisanja, pre svega postoji ona čuvena presuda s kraja osamnaestog veka, Solomon protiv Solomona, ali nećemo se baviti tim detaljima i nećemo ovde, kao neki drugi poslanici, čitati spremljene govore, nego ćemo biti konkretni.
Šta je ovde konkretno? Ovde je, očigledno, prepisan slovenački zakon iz te oblasti, a s druge strane je izvučena jedna formulacija koja u potpunosti prikazuje suštinu te pravne definicije, a to je prevara. Znači, šta je prevara, da budem konkretan – kada se stvori jedno akcionarsko društvo čiji su članovi isključivo delovi jedne porodice. Mogu da vam navedem hiljadu primera, mogu da vam pričam o Karićima, mogu da vam pričam o Miškovićima, ali nećemo se time baviti u ovom trenutku. Neka se bave time ove stranke koje finansira Karić itd. To je već druga tema.
S obzirom na to da zakon nije donet zbog usaglašavanja sa evropskim direktivama, s obzirom na to da je nedovoljan i da od šeststo članova zakona postoji samo jedan koji se bavi tim veoma ozbiljnim pitanjem probijanja pravnog lica, on je u potpunosti promašen. Tvrdim da ste mogli, ako ste već imali dobru nameru, da donesete zakon ili izmene zakona koje bi bile prilagođene našoj praksi.
Pogledajte, najautoritativnija knjiga u ovoj oblasti je knjiga koju je napisao dekan Pravnog fakulteta, koja se zove „Kompanijsko pravo“. On tvrdi, to je 2007. godine objavljeno, da je u ovoj oblasti naša sudska praksa nerazvijena, da je zakonodavac kolebljiv. Dakle, trebalo je da prilagodite upravo taj član 18, ili da ga proširite, da bude najmanje duplo veći, duplo više stavova, da bi se ipak, s obzirom na to da je ovde i berza minimalna i da postoje neke okolnosti o kojima je pričao kolega Stevanović, prilagodilo našem zakonodavstvu, našem sudstvu i realnosti koja postoji ovde.
Ove fraze o Evropskoj uniji, o direktivama mene podsećaju na onu frazu i onu histeriju oko usaglašavanja akciza. Kao, navodno, postoji ta direktiva koja je obavezna, međutim, nije tačno. Jedino što je obavezno, i to za zemlje članice, to su uredbe. To je potpuno različit pojam od direktiva EU.
Dakle, pozivam vas da povučete ovaj zakon ili da ga usaglasite sa srpskom situacijom, sa našom privredom i sa pravim stanjem u našem društvu. Zahvaljujem.