Dame i gospodo, pažljivo smo slušali uvodne reči potpredsednika Vlade. Očigledno je da je jedina stvar u kojoj se slažemo što se tiče ovih zakona da je najvažniji zakon u ovom setu zakona Predlog zakona o potvrđivanju Sporazuma o kreditu između EU i Republike Srbije i NBS.
Ovde ste govorili, ne znam na osnovu čega, da ćemo mi na osnovu ovog kredita i na osnovu drugih kredita uštedeti 1,5 - 2 milijarde evra, ako sam dobro razumeo. Čak i ako je tako, ne ulazim u to, dovoljno je da javnost Srbije zna da svake godine imamo deficit u spoljnotrgovinskoj razmeni sa EU, koji iznosi oko 2,6 milijardi evra, od januara do decembra prošle godine. Dakle, čak i ako je tačno ovo što ste vi rekli, da ćemo uštedeti na uzimanju „povoljnih kredita“, odgovorno vam tvrdim da je još mnogo veća cifra i veća šteta samo godišnje od razmene u spoljnoj trgovini sa EU. Jer, vi sigurno znate da se, po poslednjem izveštaju Evropske komisije, 57 ili 58% trgovinske razmene odvija između Republike Srbije i EU.
Drago mi je što ste priznali, i tu se moram složiti sa vama, da su politike EU, u ekonomskom smislu, prema Republici Srbiji i MMF-a uslovljene, da su one zajedničke. Konačno ta fama o EU kao nekom „dobrom policajcu“ i MMF-u kao lošem posle vašeg priznanja neće biti više u opticaju, jer je jasno da te dve institucije, MMF i EU, vode istu, usaglašenu politiku prema Republici Srbiji.
U uvodnim delovima Sporazuma o kreditu sa EU se već vidi da je on zaključen između Vlade Republike Srbije, Narodne banke Srbije... Guverner predstavlja Narodnu banku Srbije, s druge strane, nije mi jasno kako je moguće da Evropsku komisiju ne predstavlja makar gospodin Barozo, koji je predsednik Evropske komisije, neki od komesara, nego ste dozvolili da u tom procesu pregovaranja sa druge strane bude generalni direktor za ekonomiju. Mislim da to nije isti nivo i mislim da je to jedna vrsta, moram tako reći, poniženja za Republiku Srbiju.
Takođe, skrenuo bih vam pažnju, ako je već Evropski savet odobrio navodno makroekonomsku pomoć, kao što piše u uvodnim delovima ovog kredita, a i vi ste nam ovde rekli da ste vi koordinator za tu makroekonomsku pomoć, iz članova ovog kredita, iz uvodnog dela, iz aneksa jedan, iz aneksa dva se vidi da se ne radi ni o kakvoj makroekonomskoj pomoći, već o kreditu za koji se, da bi skandal bio još veći, ne zna ni kamatna stopa. Samo se zna da će se taj kredit navodno uzeti uz posredovanje Evropske komisije, nalog Evropskog saveta, i ne zna se od koga. Mogu samo da pretpostavim da je to Evropska banka za obnovu i razvoj, zato što u okviru ovog kredita piše da je merodavno pravo Velike Britanije.
S pravne tačke gledišta, to je potpuna besmislica, priznaćete, jer ipak se Evropska unija, vi to znate, zasniva na jednoj drugoj vrsti i tradiciji prava, na kontinentalnom pravu. Ne moram vas podsećati, ali zbog građana Srbije ću to reći, da Velika Britanija nije u „šengenu“, nije u evrozoni. I, znate koliko se protivila tom veoma važnom dokumentu, Evropskoj povelji o pravima. Nije mi jasno sa pravne tačke gledišta, ali sa ekonomske tačke možda je već dogovoreno da taj kredit bude uzet od neke engleske banke, neke američke banke ili od Evropske banke za obnovu i razvoj, koja ima sedište u Londonu i čiji su najveći akcionari Velika Britanija i SAD.
Takođe, ako se već radi o navodnoj makroekonomskoj pomoći EU, nije mi jasno zašto ste pristali da Evropska komisija bude posrednik. Zašto to ne reći? To se vidi u ovoj knjizi čiji urednik je Tanja Miščević, za koju se ne može reći da je kritički raspoložena prema EU. Videćete da Evropska komisija, koja se ovde glorifikuje, ipak ima manje uticaja od npr. KOREPER-a, tj. ambasadora pri EU ili Komiteta za sprovođenje odluka Evropske komisije. U tom smislu, to je opet jedna vrsta neadekvatnog ugovaranja kredita između Republike Srbije, NBS i Evropske komisije ili EU, kako god hoćete.
Ovde se neću baviti tom hijerarhijom, ali vi ste pomenuli da je EU pravno lice; onda treba da kažete da u tom pravnom licu postoje mnogo uticajnije institucije od Evropske komisije, npr. Evropski savet. Ne moram vas podsetiti na čuveni izjavu Žaka Delora, koji je bio ipak najuticajniji predsednik Evropske komisije, koji je rekao da Evropska komisija u praksi i u načinu delovanja EU ne može mnogo da postigne. Međutim, to je već jedna vrsta, neću reći obmanjivanja javnosti, ali netačnog informisanja o pravim odnosima u EU.
U preambuli ovog kredita se kaže da je na zahtev Srbije Savet EU pružio makrofinansijsku pomoć Beogradu, u skladu sa postojećim programom MMF-a. To je dobro i dobro je da se konačno skinu rukavice i da znamo da ono što traži MMF, tačnije njegovi predstavnici u Republici Srbiji, gospodin Lisovik i šef misije za Srbiju Albert Jeger, traži i EU.
Šta je to konkretno? Dovoljno je da pogledate nekoliko poslednjih izjava ovih predstavnika i videćete da su to zahtevi usaglašeni sa EU. Dakle, gospodin Lisovik kaže da treba prodati „Telekom“ jer bi to navodno pomoglo da se smanji javni dug. Znači, prodajemo nešto da bismo vraćali dug, a ne da bismo podigli konkurentnost, kako nas ubeđuje premijer. Takođe, on je protiv neopravdanih ustupaka sindikatima. U trenutku kada je inflacija 10%, to, priznaćete, nije baš dobro, čak je štetno za standard naših građana i zaposlenih. I, podržava politiku NBS, koja je referentnu kamatnu stopu podigla na 12% u trenutku kada guverner Šoškić govori da će navodno inflacija biti 6%. Dakle, ovo se ne slaže sa realnom praksom, ni sa realnom inflacijom u Republici Srbiji.
Takođe, gospodin Jeger, znači EU, usaglašeno podržava i poskupljenje struje od 13,5% i ubeđuje nas u nešto što je nemoguće, da to neće podići inflaciju, što je, priznaćete, za svakog studenta prve godine ekonomskog fakulteta besmislica. U članu 1. Sporazuma sa EU, tj. navodno kredita, navodi se da će se on isporučiti u dva dela po sto miliona evra, da je trajanje osam godina, međutim, već u članu 3. se kaže da će Evropska komisija moći da otkaže taj kredit, znači, to je uslovan kredit, zbog nekakvih vanrednih okolnosti. Kakve su to vanredne okolnosti na tržištima kapitala nije jasno i ne piše u ovom ugovoru. To otvara jednu veliku mogućnost za zloupotrebu. Verujte mi, mislim da to nije dobro ugovoreno jer Republika Srbija u ovom članu nema nikakvo pravo na obeštećenje.
Takođe, iz člana 4. ovog ugovora o kreditu je jasno da će Republika Srbija, tj. njeni građani, iz budžeta plaćati ukupan iznos provizije i troškova vezanih za finansijske transakcije, kao i za pripremu i izvršenje ove transakcije. Dakle, pripremu kredita, troškove kredita, a videćemo i u članovima koji slede za ovim, dolazak tzv. eksperata Evropske komisije u Srbiju će plaćati Republika Srbija i njeni građani.
Znači, ne radi se o nekom povoljnom kreditu. Daleko od toga da je to makroekonomska pomoć; to je jedan kredit koji je više nego povoljan za Evropsku komisiju, koja je posrednik u ovom poslu.
U članu 4. se govori o nekakvoj nezavisnoj advokatskoj firmi koja je prihvatljiva za Evropsku komisiju. Ne znam šta to znači, verujte mi. Govori se da EU traži od Republike Srbije da Ministarstvo pravde takođe potvrdi ugovor, što je opet neadekvatno kada se sa ove druge strane ne zna ni ko potpisuje u ime Evropske komisije ovaj kredit. Ne potpisuje ga ni Barozo, ni komesar EU, nego mogu da pretpostavim, jer ovde nema nikakvog potpisa niti imena, da je to načelnik Direkcije za ekonomske poslove. To je jedna direkcija koja je ispod običnog člana Komisije, komesara, da ne pričamo o predsedniku Komisije ili Evropskom savetu itd.
U članu 6. navodi se da će Evropska komisija dodatno uslovljavati kredit na bazi nalaza svoje provere da li je ekonomska politika Republike Srbije u skladu sa smernicama Evropske komisije, znači, MMF-a i svega ovoga što sam već napomenuo.
U članu 5. Republika Srbija se obavezuje, citiram, „da neće zahtevati reprogramiranje kredita ili bilo kakvo oslobađanje u pogledu kredita“. Kako je to moguće? Kako su moguće tako detaljne odredbe, a ne zna se ni od koga će se uzeti krediti, ni kolika je kamata, niti neki osnovni delovi kredita?
Takođe se navodi u članu 6, to je skandalozno, da će Republika Srbija plaćati kamatnu stopu u skladu sa pismenim obaveštenjem Evropske komisije. Iz ovog ugovora se vidi da je poslednji rok za pismeno obaveštenje Evropske komisije 15 dana pre isporučivanja prve tranše. Dakle, Republika Srbija, NBS i građani Republike Srbije neće do 15 dana pre faktičke isporuke prve tranše kredita znati kakva je kamata! To je skandal i u pravnom, i u ekonomskom i bilo kakvom drugom smislu.
U članu 6. se, moram tako reći, stidljivo pominje da je predviđeno i plaćanje zatezne kamate. Dakle, ne zna se osnovna kamata, ali zna se da će se zatezna kamata nametnuti u visini godišnjeg euribora, koji je sada oko 1,9%. Podsetiću vas, samo pre nekoliko godina, 2008. godine, on je iznosio oko 5%. Dakle, znamo zateznu kamatu, znamo da je ona promenljiva, znamo da može biti veoma nepovoljna za Republiku Srbiju, ali ne znamo od koga se uzima kredit, koliko je osnovna kamata. Imamo samo floskule i fraze, u smislu one čuvene da EU nema alternativu, da je to navodno makroekonomska pomoć EU. Odgovorno tvrdim, i SRS, da se ne radi ni o kakvoj makroekonomskoj pomoći, već da se radi o uslovljenom kreditu, koji je vrlo nepovoljan za građane Republike Srbije, Republiku Srbiju i NBS.
U tom lihvarskom kontekstu u članu 6. se jasno navodi da je Republika Srbija dužna da plati ne samo zateznu kamatu, već i sve troškove i izdatke.
Takođe, u članu 7, ponovo u lihvarskom kontekstu, navodi se da zajmodavac, tj. Evropska komisija ili neko ko stoji iza nje, verovatno Evropska banka za obnovu i razvoj, neće uključivati klauzulu o prevremenoj otplati u uslove i odredbe ovog kredita, osim ako zajmoprimac izričito to ne zahteva. Međutim, Republika Srbija je, u članu 9, dužna da nadoknadi sve troškove i dodatke, provizije, gubitak kamate pretrpljen usled prevremene otplate.
Dakle, čak i ako kojim čudom Republika Srbija smogne snage i ekonomskih sredstava da plati prevremeno taj nepovoljan kredit, kojem se ne zna ni kamata, ni od koga uzimamo, to neće biti moguće. Faktički to neće biti moguće, jer to ugrožava tu lihvarsku zaradu i sve administrativne i druge troškove koje će naplatiti Evropska komisija, naš navodni prijatelj, Republici Srbiji.
U tom smislu, u članu 8. se izričito navodi da će Republika Srbija snositi sve troškove i izdatke isplate kredita, kao i bilo koje druge troškove u vezi sa kreditom. Koji su to drugi troškovi? Srbija mora da plati troškove, citiram, dobijanja pravnih mišljenja, kreditne dokumentacije, troškove rejtinga i naravno putne troškove.
Šta to znači u praksi? Da će neko doći, recimo, iz Evropske komisije ili iz Evropske banke za obnovu i razvoj, utvrđivati uslove kredita, u kojima se ne zna ni kamata, ni da li će se isplatiti svih dvesta miliona evra, i te troškove će plaćati građani Republike Srbije. To je pravi evropski put i to je ono što se pokušava sakriti iza nekakvih fraza da EU nema alternativu i da ćemo živeti bolje ako uđemo u EU.
Ovaj kredit i svi ekonomski podaci pokazuju da se neće to desiti i da nećemo živeti kao građani u zapadnoj Evropi, nego kao građani u Rumuniji, Bugarskoj, da ne navodim druge primere, kao u Mađarskoj itd. A vi znate šta se tamo dešava, znate kakva je kriza i znate šta radi premijer Orban – pokušava da spasi tu zemlju od uslova EU, MMF-a, uvođenjem finansijskih poreza upravo bankama, stranim preduzećima iz EU. Dakle, to je cilj do kojega se stiže kada se ide putem bez alternative.
Takođe, Republika Srbija je dužna (ne zna se kome, jer se ne zna ko sa ove druge strane potpisuje ovaj nepovoljan dokument) da dostavlja relevantne informacije i dokumenta drugoj ugovornoj strani. Kome? Pitam vas otvoreno, kome? Da li gospodinu Barozu, da li nekom komesaru koji je nadležan za finansije, Evropskom savetu, koji ima realnu moć u toj instituciji, u toj tvorevini EU, nekom neimenovanom načelniku neke direkcije koji je ispod komesara EU ili možda ovim komitetima koji imaju stvarnu moć i koji usmeravaju pravi rad Evropske komisije? Ni tu ne vidim nikakvu detaljnu formulaciju.
U članu 9. ugovor je uslovljen time da će otplata ovog kredita biti prioritet i biće uslovljena drugim, navodno, kao što vi kažete, povoljnim kreditima EU. Dakle, ako se desi da Republika Srbija zbog uslova MMF-a i EU dođe do jedne vrste krize, bude na pragu bankrota, kao što su bile Irska ili Grčka, onda će prioritet imati ovaj nepovoljan kredit, za koji se ne zna kolika će biti kamata, a ja vam tvrdim da će biti više nego nepovoljna i da to demantuje upravo način rada Evropske banke za obnovu i razvoj i svih onih poverilaca koji stoje iza nje i iza duga Republike Srbije.
U članu 11. se stidljivo navodi da će sa druge strane potpisati rukovodilac odeljenja Generalnog direktorata za ekonomske i finansijske poslove Evropske komisije. S druge strane, ovde imamo spisak srpskih ministara, guvernera i, vidimo, imamo i garanciju ministra pravde. Priznaćete da je to malo neprikladno, jer ipak smo mi ozbiljna država, bar se nadam, da se u tom smislu ponižavamo, u pravnom i ekonomskom, da se ređa red lica koja vode ovu državu, a sa druge strane se ne zna ko je taj činovnik koji će to potpisati. Mislim da je trebalo, pošto je to ipak vaš partner, da razgovarate sa gospodinom Barozom ili sa komesarom za finansije u Evropskoj komisiji, pa da oni to potpišu i da to dobije neku vrstu ozbiljnosti, a ovako je više nego neozbiljno.
Naravno, u članu 12. se govori o pravoj svrsi ovog kredita, a to je regulisanje uslova pod kojima će EU staviti na raspolaganje zajmoprimcu tj. Republici Srbiji novčana sredstva od odgovarajućih finansijskih transakcija aranžiranih od stane EU. Dakle, Evropska komisija je samo jedna vrsta posrednika koji će zaraditi na ovom kreditu i koji će omogućiti da neko, da li Evropska banka za obnovu i razvoj ili neka privatna banka, zaradi na budžetu Republike Srbije i na građanima koji pune taj budžet.
Takođe, posebno je skandalozno, sa pravne tačke gledišta, to što se u članu 12. Sporazuma o kreditu pozivate na Ugovor o funkcionisanju EU. Da objasnimo našim građanima, to je Lisabonski ugovor. Lisabonski ugovor je izuzetno nepovoljan za nove članice i za Republiku Srbiju. Opet ću vam navesti ovu knjigu. Ponovo je urednica Tanja Miščević i ponovo nema nikakve veze sa nama. Ovo je edicija o evropskim vrednostima, o uslovima EU. Jasno piše u tom ugovoru da će Evropska komisija od 2014. godine biti za jednu trećinu manja, što znači da ako jednog dana, ne daj Bože, Republika Srbija uđe u EU, mi po pet godina nećemo imati komesara u EU. To nas čeka kada uđemo u taj navodni raj.
Takođe, u članu 42. tog Lisabonskog ugovora, na koji se vi pozivate u ovom kreditu, potpuno nepotrebno, piše da će sve članice EU, znači, buduće, ako Srbija, ne daj Bože, jednog dana bude član te organizacije, morati da pomognu u slučaju oružanih sukoba drugim članicama EU u skladu, citiram, „sa obavezama u okviru Severnoatlantskog saveza“. Dakle, put ka EU je put ka NATO paktu. To jasno stoji u Lisabonskom ugovoru, na koji se vi pozivate u članu 12. To su isto, kao i u slučaju MMF-a, dve povezane institucije, dve povezane organizacije i nikakve fraze o Evropskoj uniji bez alternative, o nekakvoj neutralnosti, ne mogu sakriti tu istinu.
Takođe, Lisabonski ugovor nam može doneti još jednu veoma nepovoljnu odredbu. Vi znate da se predviđa, nije još konkretno realizovano, ali se predviđa Lisabonskim ugovorom uvođenje tužioca za zaštitu finansijskih interesa EU. Zamislite sad da uđemo u Evropsku uniju i taj tužilac ovde kaže da su dobri krediti evropskih banaka, koji su posle Moldavije najveći u Evropi. Šta ćete uraditi? Ništa. Aki komuniter će biti iznad prava Republike Srbije. Kao što ste i predvideli u članu 13. Sporazuma o kreditu EU da Sud pravde Evropske unije, koji niko ne poštuje u Evropskoj uniji, prva ga Nemačka ne poštuje, bude iznad prava Republike Srbije. Zahvaljujem.