Dame i gospodo, izražavam žaljenje što potpredsednik Vlade, gospodin Đelić nije tu, jer ipak smatramo da bi trebalo da stane iza ovog Okvirnog ugovora o zajmu sa Bankom za razvoj Saveta Evrope.
Između svih ovih predloga koji su na dnevnom redu, to je verovatno i najvažniji ugovor, ugovor o kreditu u vrednosti od 35 miliona evra i koji je deo većeg kredita od 130 miliona evra, tu je i Evropska investiciona banka, i projekta koji vidimo u obrazloženju ovog predloga zakona, negde oko 400 miliona evra. Priznaćete da su to ogromne pare, posebno u trenutku kada je Republika Srbija u jednoj vrsti ekonomske, političke i svake druge krize.
Naravno SRS nije protiv ulaganja u nauku, i to je veoma tačno objasnio predsednik Odbora za nauku, magistar Živanović, i mi nismo a priori protiv ulaganja u nauku. Smatramo da je obrazovanje, nauka isto toliko važna za razvoj ekonomije jednog društva, kao i ulaganja privredu, subvencije i svi drugi ekonomski i politički delovi politike koja dovodi do rasta produktivnosti.
To je poznato i u ekonomskoj teoriji, da upravo obrazovanje dovodi do veće produktivnosti. Naravno, pošto se radi o Banci za razvoj Saveta Evrope dužni smo da kažemo da nismo ni protiv članstva u Savetu Evrope, za razliku od članstva u EU, jer smatramo da organizacija koja ima u svom sastavu oko 50 članica i u kojoj je Ruska Federacija, a videli ste, uostalom, i ovaj izveštaj gospodina Martija, da je sigurno objektivnija i korisnija za ekonomske i političke interese Republike Srbije, da za razliku od EU ne primenjuje nadnacionalnu regulativu, tačnije tamo nema neke vrste ''Aki komuniter'', koja se mora direktno implementirati u zakone Republike Srbije.
Dakle, cela ona teorija da smo mi za neku izolaciju itd, pada u vodu samo kod ove činjenice. Znači, mi smo protiv članstva u EU, a ne protiv članstva u Savetu Evrope.
Međutim, ovaj ugovor sa Bankom Saveta Evrope treba posmatrati u širem kontekstu i u kontekstu toga da li on doprinosi u ekonomskom smislu razvoju nauke u Republici Srbiji. Rebalansom budžeta, verovatno će se to ponoviti i u samom budžetu, veoma malo se izdvaja za učenički standard, to je 17 miliona evra, studentski standard negde oko 35 miliona evra, a Fond za mlade talente dobija samo oko pet miliona evra, što je katastrofalno.
Kada je gostovao u Odboru za tehnologiju i nauku, ministar Đelić je izjavio da se za nauku ukupno izdvaja nego oko 89 miliona evra i da je plan da se u 2011. godini izdvoji 136 miliona evra. To je povećanje od 0,3% BDP-a do 0,5%, što je, priznaćete, minimalno i nedovoljno.
U tu svrhu, ako smo dobro razumeli taj ugovor kredita sa Bankom Saveta Evrope, potrebno je uzeti taj kredit da bi se povećala izdvajanja za našu nauku.
Međutim, tu se postavlja jedno logično pitanje i pitanje koje u potpunosti ruši koncepciju ovog ugovora i koncepciju da EU nema alternativu, ako se već zadužujemo za 35 miliona evra, zašto se nije moglo uraditi na jednostavniji način i ta sredstva od 100 miliona evra, koje gubimo svake godine zbog primene SSP samo u vezi carina, usmeriti i za nauku?
Ako uporedite te brojke, biće vam jasno da smo tih 100 miliona evra, koje faktički poklanjamo EU, u trenutku kada se protekcionizam ponovo primenjuje u svetu, navešću vam samo primer američkih sankcija prema Kini, američkih povećanja carina prema Kini, koje čak ni STO nije ocenila kao nedozvoljene, mi dajemo 100 miliona evra EU samo zbog primene SSP-a umesto da tih 100 miliona evra da usmerimo ka nauci i da povećamo izdvajanja za nauku na nekih skoro 200 miliona evra, tako da to nema nikakvog opravdanja ni u ekonomskom ni u političkom ni u društvenom ni u bilo kom drugom smislu.
Kada se sve ovo ima u vidu, onda se može reći da ta fraza, da EU nema alternativu, u stvari u praksi znači da zaduživanje nema alternativu. To će se i videti kada se konkretno analiziraju članovi ovog ugovora sa Bankom saveta Evrope, jer se u članu 3. navodi da je zajam odobren u maksimalnom roku do 20 godina.
Ako to prevedete na konkretne cifre, doći ćete do zaključka da ćemo svake godine na osnovu tog zajma, ako se bude realizovao, dobijati negde oko 1,7 miliona evra za nauku, a svake godine ćemo davati sto miliona evra EU zbog fraze ''EU nema alternativu''.
Kada uporedite tih 35 miliona evra za 20 godina ili dve milijarde evra za 20 godina koje će ići ka EU dolazite do razmera od 1:571.
Član 4. koji je verovatno najvažniji član u ovom ugovoru, predviđa da postoje tzv. dodatni troškovi. Naravno, te dodatne troškove neće plaćati druga strana, Banka Saveta Evrope, već Republika Srbija, jer u slučaju da se prva tranša ne realizuje, onda Banka Saveta Evrope ima pravo da preusmeri ta sredstva iz Srbije ka nekoj drugoj destinaciji i troškove za relokaciju tih sredstava će snositi Republika Srbija ili njeni građani.
Ako ne bude sve onako kako je predviđeno, u ugovoru se predviđa čak i suspenzija ugovora. Priznaćete, to je nešto što više podseća na ucenu, nerealni ugovor i nerealna pravna strana, a ne na jedan ugovor koji treba da dovede do boljitka naše nauke i našeg društva.
Takođe, u članu 4. se navodi da Banka Saveta Evrope finansira 27% projekta, a 73% projekta finansira EIB. Dakle, i ovde se radi o tzv. evropskim kreditima, o kreditima iza kojih stoji EU, u suštini, i zato nas ne iznenađuje da se u članu 4. predviđa, što je veoma neukusno, jer ako se radi o jednom kreditu koji ima pre svega svrhu da pomogne mladim istraživačima, postavljanje bilborda, medijska promocija zajmodavca, što je jedna vrsta prikrivene propagande EU u Republici Srbiji.
Predviđa da se, u slučaju da nastane implementacija projekta, mora primenjivati Evropska konvencija o ljudskim pravima i Evropska socijalna povelja. Odgovorno tvrdim da je to besmisleno, jer Evropska povelja o ljudskim pravima se možda može primenjivati kada je reč o EU koja je nosilac ovog projekta, ali Evropska povelja o socijalnim pravima, ona je ugovorom iz Mastrihta, sigurno znate to, ministre, gde je članom 6. predviđeno da se ne primenjuje Evropska socijalna povelja Saveta Evrope.
Šta to konkretno znači? To znači da se neće primenjivati zaštita na radu, socijalna sigurnost, socijalni dogovor između radnika i poslodavca, da se neće primenjivati ni sindikalna pravila, i to je sve ono protiv čega se EU bori u praksi. To se ne može prikriti frazom da će se navodno to primenjivati u jednom ugovoru gde EIB vodi glavnu reč.
Posebno je skandalozno da se u članu 4, i to ne treba kriti od javnosti, predviđa da će se izbor radova roba i usluga koje će se finansirati iz ovog projekta vršiti u skladu sa vodičem za nabavke EIB. Dobro znamo šta to znači u praksi. To znači da će robu, usluge, nabavke i građevinske radove, ako se budu izgradili ti stanovi koji će se iznajmljivati mladim istraživačima, vršiti favorizovane firme iz EU.
Mogu da vam navedem nekoliko primera u građevinskoj industriji od mosta kod Beške, do ovog mosta preko Ade, do obilaznice oko Beograda, Koridora 10, gde se upravo, zbog pritiska ili ultimatuma EIB, forsiraju firme iz EU, tačnije austrijske firme "Por" i "Alpine", i to u trenutku kada je građevinska industrija Srbije u ogromnoj krizi, kada upravo iz Privredne komore Srbije sekretar Odbora za građevinarstvo, gospodin Rodić, kaže da će za dve do tri godine nelojalna konkurencija iz EU uništiti srpske građevinske firme.
To su činjenice, kao što su i činjenice da su naše firme prinuđene da grade na tržištu Ruske Federacije, iako nemaju nikakvu podršku, niti bilo kakvu razvojnu banku iza njih. To su činjenice, a ostalo su fraze da EU nema alternativu i da ne treba razmišljati u skladu sa ekonomskim interesima ove zemlje.
Što se tiče samog ugovora sa Evropskom bankom Saveta Evrope, naravno, u članu 4, koji je izgleda i najvažniji u ovom ugovoru, predviđa se da se u slučaju implementacije projekta mora primeniti monitoring ili da će doći do suspenzije tog projekta.
Kakva je to vrsta monitoringa? Ko će vršiti taj monitoring? Najvažnije je pitanje, ko će plaćati taj monitoring? Naravno, Republika Srbija, njeni građani, a ljudi koji će vršiti monitoring su spoljni konsultanti iz banke Saveta Evrope. Dakle, mi ćemo plaćati i dolazak tzv. konsultanata iz Saveta Evrope i oni će po svom nahođenju vršiti revizije na tom projektu.
Da li znate šta to znači? Da budem konkretan, to znači da će po najverovatnijem scenariju, doći do suspenzije projekta, plaćanja zatezne kamate i onoga što se desilo sa mostom preko Ade, koji volšebno sada košta negde oko 400 miliona evra, a na početku je bilo oko 90 miliona evra. To su uslovi i to je praksa EU kada odobrava kredite, i to je nešto što se ne može sakriti od građana Srbije.
U članu 6. se navodi da će se, ako dođe do promenjenih okolnosti ili ako Srbija faktički zapadne u jednu vrstu dužničke krize, u nemogućnosti otplate ovog kredita primeniti zatezna kamata. Zatezna kamata, pod veoma nepovoljnim uslovima i zatezna kamata koja će se oslanjati na promenljivu kamatnu stopu.
Naravno, vi možete reći da neće doći do dužničke krize, ali navešću vam samo dva primera koji pokazuju da javni dug nije osnovni uzrok dužničke krize, nego upravo privatni dug, koji kada se sabere sa javnim dugom u Republici Srbiji već je prešao 70% bruto domaćeg proizvoda. To su dva primera.
Prvi primer je Island, drugi primer je Irska. Obe te države se nisu zaduživale u javnom sektoru preko tog kriterijuma, od 60%, pakta o stabilnosti EU, ali s druge strane, privatni sektor, upravo zbog toga što banke nisu bile pod kontrolom države i Centralne banke, dovele su do toga da čitav finansijski sistem te dve države dođe u jednu vrstu bankrota.
Prema tome, nije ni iznenađenje kada član 7. ovog štetnog ugovora sa bankom Saveta Evrope predviđa da će sve dažbine i takse, bilo koje vrste, kao i sve troškove proistekle iz zaključenja, izvršenja, likvidacije ugovora i sudskih taksi koje će plaćati Republika Srbija, a ne druga strana, znači, predviđa se očigledno jedna vrsta spora.
U Prilogu 1 Ugovora su prikazane tabele koje nam ništa ne govore, šta više, one su besmislene, jer se kaže da će ukupan projekat, u vezi s ovim ugovorom, koštati 130 miliona evra. Šta to znači?
Sto trideset miliona evra najmanje. To može dostići 400 miliona evra, cenu ovog preskupog mosta preko Ade. Možda neće. Verovatno hoće, ali je posebno sporno što se u ugovoru predviđa da se, iako se ne zna koliko će koštati, on mora realizovati do 30. juna 2014. godine. Ne zna se koliko košta. Ne zna se ko će izvoditi radove. Ne znaju se čak ni kamate, što ćemo posle objasniti, ali se zna da do 30. juna 2014. godine mora da se realizuju sve tranše inače će se primeniti zatezne kamate.
To nije nikakvo iznenađenje, ako se ima u vidu da se u tom dodatku ugovora, tj. u ovim tabelama, govori o iznajmljivanu stanova mladim istraživačima, protiv čega nismo, ali smatramo da njima treba dati u vlasništvo te stanove, a ne iznajmljivati. Sledeća definicija je skandalozna, besmislena i prosto je skandal da se može naći u jednom ovakvom aktu koji se primenjuje u Narodnoj skupštini i razmatra, a to je da će se iznajmljivati stanovi po pristupačnim cenama.
Šta to znači? Šta su pristupačne cene? Zašto to nema u ugovoru? Ko će odrediti šta su pristupačne cene? To je skandal. To ne mogu sakriti nikakve fraze o EU koje se navode ispod tih tabela, a posebno je smešno to da se, navodno, ugovor pravda frazom da je EU odgovor na proces globalizacije.
To je pisao neko ko, ili ne želi stvarnost, ili je potpuno ostrašćen u tom putu bez alternative, jer je EU sa MMF-om i ostalim organizacijama glavni motor i glavni podstrekivač globalizacije. Ovo je potpuno neprimereno i netačno, i u skladu je sa drugim definicijama u prilogu gde se navodi da će da postoje troškovi za opremu, a ne navodi se koliki su, niti se navodi odakle će se kupovati oprema, a odgovorno tvrdim da će se ta oprema kupovati u EU.
U tabeli nema ništa, konkretno, što se tiče izvora finansiranja. Navodi se da se čak i ne zna kakve će biti kamate. Zamislite ugovor o kreditu u kojem se ne zna kamatna stopa. Ovde se navode četiri mogućnosti za visinu kamatne stope. Prva gde će kamatna stopa biti varijabilna ako se radi o vremenskom roku od 15 godina ili imate drugu mogućnost, ako se radi o vremenskom roku od 20 godina, da će ponovo biti varijabilna, ali da je razlika u marži od 0,61% do 1,15%. Imate treću i četvrtu varijantu kamate gde se navodi da će biti fiksna kamata od 3,69 do 4,41, što je ogromna kamata.
Na kraju želim da kažem, time ću i rezimirati, da postoje mnogo bolji načini da se nauka i mladi istraživači pomognu od strane države. To je ono što sam već naveo na početku. Ukidanje SSP i njegovog ekonomskog dela i usmeravanje tih 100 miliona evra ka nauci i onda ćemo imati mnogo veći procenat BDP-a za nauku i mlade istraživače.
Druga mogućnost, i za nju takođe treba politička hrabrost kao što je ova, potrebna za odbacivanje fraze da EU nema alternativu, jeste da uradite ono što je urađeno u naučnoistraživačkom centru koji se zove "Skolkovo", gde su upravo oligarsi pokazali jednu vrstu društvene odgovornosti i uložili deo svojih prihoda u razvoj nauke u Ruskoj Federaciji.
Daću jedan primer, i tu ću završiti svoje izlaganje. Pre neki dan smo pročitali u novinama da kompanija "Delta maksi" ima prihod od, ako se ne varam, dve milijarde evra. Neka daju pet ili deset posto za mlade istraživače, i to će biti veća suma nego svi ovi ugovori koji su štetni, koji su jedna vrsta ucene i koji su napravljeni da bi se finansirale firme iz Austrije i EU u celini.