Dame i gospodo, ponoviću više puta izrečeni i opštepoznat stav SRS o DOS-ovoj organizaciji pravosudnog sistema. Mi se protivimo amerikanizaciji i tribunalizaciji našeg pravosudnog sistema, a to znači i ovim vašim specijalizovanim sudovima i tužilaštvima za organizovani kriminal, za ratne zločine.
Stav SRS-a je da ovi poslovi mogu da se rade u okviru redovnih sudova i posledica takvog našeg stava jeste i predlog da se briše član 9. Predloga zakona o izvršenju kazne zatvora za krivična dela organizovanog kriminala, zato što pozitivnim, odnosno važećim Zakonom o izvršenju krivičnih sankcija je precizno propisana nadležnost pravosudnih organa u postupku izvršenja kazni zatvora i ovaj vaš predlog zakona zapravo narušava jedinstveni sistem izvršenja kazni zatvora.
Ne znamo šta vas je motivisalo da donosite ovaj poseban zakon. Da li vi mislite da za određena krivična dela ljudi treba da budu različito tretirani kada su na izdržavanju kazne zatvora?
Mi u SRS mislimo da svima moraju da se poštuju osnovna ljudska prava koja im garantuje, pre svega, Ustav Republike Srbije. Naravno, za izvršena krivična dela treba da dobiju i odgovarajuću krivičnu sankciju, ali nikakvi posebni tretmani, a ovde se očigledno radi u negativnom smislu - posebni tretmani, ne smeju se primenjivati ni na jednog zatvorenika u Srbiji.

Dame i gospodo narodni poslanici, valjda je ovaj predlog zakonika najbolji primer neodgovornosti, pre svega, Ministarstva pravde, pa onda cele Vlade RS, a bogami i vas gospođo Đukić-Dejanović i skupštinske većine, jer je ovo valjda jedina država na belom svetu gde se o ovako važnom predlogu zakona rasprava dok je ministar pravde u Vašingtonu, ili ma gde da je, ali u svakom slučaju nije ovde i nemamo s kim da komuniciramo, jer gospoda iz Ministarstva, čak i kada bi hteli nešto da nam kažu, ne mogu to. Iz skupštinske većine prisutno je šest ili sedam narodnih poslanika. Ne vidim ni jednog pravnika. Ne možemo ni u tom delu da ukrstimo mišljenja i stavove.
Ovo je teško izračunati, piše u razlozima za donošenje ovog zakona, da je Zakonik o krivičnom postupku donet 2001, pa menjan 2002, pa 2004, pa 2005, pa još jedanput 2005, pa 2007, i onda kažete da je to vezano za novi ustav Republike, pa onda vezano za doneti novi Krivični zakonik, pa onda zbog nekih ratifikovanih međunarodnih konvencija i ugovora itd.
Sve ovo mogu biti razlozi, ali u tom slučaju ne može ovako ozbiljan zakon da se kad god kome padne napamet, kad god ko ima nekog kome treba upodobiti tekst krivičnog postupka, da idemo na izmene zakona. Sedite jednom i napravite ljudski predlog. Donesite ga ovde, neka dođe ministar, pa da kao pravnici i stručnjaci raspravljamo o njemu.

Član 57. odnosi se zapravo na član 229. Zakonika o krivičnom postupku i trebalo bi svakako da se briše i ubeđena sam da je ministar Malović danas ovde da bih je ubedila da prihvati ovaj amandman, ali ona je u Vašingtonu i baš je briga šta mi danas ovde radimo. Ona je verovatno tamo otišla po svoje mišljenje, ali dobro.
Možda će ovih 10 poslanika vladajuće većine da glasa za ovaj amandman, pa možda nešto i bude od ovog.
Na šta se odnosi član 227? Na spisak advokata koji se koristi na osnovu ZKP-a. Rekli smo da se ovaj član 57. briše zato što je u amandmanu na član 15. sadržano ono što je predviđeno članom 57, ali nas Vlada obaveštava da treba istaći da se član 57. Predloga zakona odnosi na branioca po službenoj dužnosti, koje postavljaju organi unutrašnjih poslova, dok se odredbe člana 15. zakona odnose na branioca po službenoj dužnosti koje postavlja sud.
Ovde svakako treba da se naglasi činjenica koja prati sve krivične postupke i kada su u pitanju advokati po službenoj dužnosti, da postoji jedan uzak krug advokata koji se bave isključivo ovim poslom, koji su faktički na državnim jaslama, s obzirom da se advokati po službenoj dužnosti plaćaju iz budžeta RS i postoji sa određenim sudijama i određenim advokatima, čak i predsednicima sudova, dil koji su to advokati koji mogu da postupaju po službenoj dužnosti.

Gospođo Čomić, u ovim retkim trenucima, kada je rad ovog parlamenta dostupan javnosti, javnost treba da zna da je u toku povreda člana 149. s vaše strane, jer nismo dobili mišljenje Vlade Republike Srbije o amandmanima koji su podneti na Predlog zakona o izmenama Zakona o javnom informisanju i Predlog zakona o kulturi.
Vaše objašnjenje da ćemo u toku dana ili ne znam kada dobiti mišljenje Vlade, ne znači da je zadovoljeno ono što je predviđeno u odredbi člana 149, jer da je to tako onda smo mogli bez ikakvih problema da počnemo da radimo u 10.00 časova, a ne da umesto u 10.00 počinjemo u 12.00 časova.
Svesni ste da je Poslovnik prekršen i dva sata ste pokušali da ubedite Vladu da dostave mišljenje koje će verovatno da formiraju u elektronskoj sednici, verovatno ćete sada reći da nemam pravo da iznosim podatke iz privatnog života ministara, ali da, ministri su u dobrom delu na godišnjem odmoru, dobar deo je van Srbije i verovatno će to mišljenje da dostave telefonski.
To je njihov problem, ali hoćemo da imamo ovde mišljenje Vlade, pogotovo ako je činjenica da su izmene Zakona o javnom informisanju već danima u žiži javnosti, da smo ovde raspravljali o tom zakonu u odloženom prenosu koji je bio negde posle ponoći tog dana i kada građani nisu mogli direktno da prate šta to narodni poslanici i poslaničke grupe misle o tom vladinom predlogu.

Neposredno u toku sednice prekršili ste član 27. stav 1. tačka 5. i član 104. Poslovnika Narodne skupštine, naglašavam neposredno i u toku sednice zato što ovih dana u kontinuitetu i vi i gospođa Đukić-Dejanović kršite Poslovnik i vređate dostojanstvo Narodne skupštine.
Nije vaše isključivo pravo da procenjujete da li je dostojanstvo Narode skupštine prekršeno. Svaki narodni poslanik ima pravo da oceni i proceni da je dostojanstvo Narodne skupštine na grub način, kao što to sada radite, ugroženo.
Tražiću i po ovom i po prethodnom javljanju da se u danu za glasanje Narodna skupština izjasni da li ste povredili Poslovnik.
Gospođo Čomić, ako tvrdite da niste povredili član 149, onda bih vas molila da mi objasnite kako ste to... (Isključen mikrofon.)

Dame i gospodo narodni poslanici, član 6. Predloga zakona o izmenama Zakona o javnom informisanju zapravo je izmena postojećeg člana 95. Zakona. Obrazloženje Vladino zašto nije prihvaćen amandman koji sam u ime SRS podnela je da se amandman ne prihvata iz razloga što je Vlada podnela amandman kojim se menja član 6. Predloga zakona.
Ovo je apsolutna obmana javnosti Srbije od strane Vlade Republike Srbije i resornog ministra, gospodina Bradića, jer se ovih dana, to je opštepoznato, digla velika prašina oko ovog zakona koji predviđa potpunu kontrolu medija, gušenje i gašenje medija, kao što smo ovih dana svedoci gušenja i gašenja demokratije u srpskom parlamentu.
I onda ste vi, gospodine Bradiću, da biste prevarili javnost Srbije, novinare i urednike medija koji su posebno zainteresovani za ovaj zakon, rekli da je Vlada podnela određene amandmane i da ti amandmani značajno smanjuju one kazne koje su predviđene u Predlogu zakona.
Sada ću da vas demantujem, zato što u članu 6. u prvom stavu niste promenili ništa. Zato mi nije jasno zašto niste uzeli u obzir amandman koji sam podnela. U članu 6. predviđeno je da se novčanom kaznom umesto od 30.000 do 200.000 dinara ranije odgovorni urednik, a sada osnivač kažnjava kaznom od milion do 10 miliona dinara. Vi to niste promenili ni u prelogu Vlade i to javnost treba da zna. Dakle, ova drakonska kazna ostaje i dalje na snazi.
U drugom stavu ste zaista uneli jednu promenu, a taj drugi stav je novina uopšte u odnosu na član 95. Predvideli ste da se novčanom kaznom od 200.000 do 2.000.000 dinara za prekršaj iz ovog člana kazni i odgovorni urednik javnog glasila. Tačno, Vlada je ovde iznos smanjila, nije više 200.000 do 2.000.000, već je to kazna od 100.000 do 1.000.000 dinara. Ona prethodna kazna do 10.000.000 dinara za osnivača ostaje i dalje.
Očigledna je vaša namera, gospodine Bradiću, i namera Vlade Republike Srbije. Bez konačnog stava Vlade Republike Srbije i amina Borisa Tadića svakako da mi danas ne bismo raspravljali o ovom predlogu zakona. Zato mi ne želimo da kritikujemo pojedinačno vas kao ministra ili vašeg nalogodavca i predsednika stranke Mlađana Dinkića, koji je krenuo u hajku protiv novina, odnosno medija, već SRS za ovu hajku protiv medija i za očigledno uvođenje medijskog mraka u Srbiji proziva direktno Borisa Tadića, koji jeste taj koji je formirao ovu vladu, koji jeste taj koji, kao predsednik, može da odbije potpisivanje ovog zakona ako u parlamentu bude usvojen.
Ubeđeni smo i mi srpski radikali učinićemo sve što je u našoj moći da ovaj zakon ne bude usvojen. Vama toplo preporučujemo da dok je još vreme povučete ovaj zakon, jer ne daj bože ako bude usvojen, zaista neće biti ništa ni od medija, ni od informisanja, ne samo kada su u pitanju vlasnici i odgovorni urednici, govorim pre svega sa aspekta građana Srbije, koji treba da budu obavešteni o svemu što se u zemlji Srbiji dešava i to da budu obaveštavani bez cenzure, onako kako to zaista zaslužuju. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, mislim da je potrebno da podsetimo, pre svega zbog javnosti, da smo o predlozima zakona o izmenama Zakona o javnom informisanju i zakona o kulturi raspravljali na nejavnom delu sednice, odnosno na sednici koja je odloženo prenošena na RTS, negde posle jedan sat posle ponoći, i nažalost građani zainteresovani da čuju nešto vezano za ove dve oblasti, pre svega da čuju šta to Vlada Republike Srbije predlaže i šta to zapravo znači za njih, nisu mogli to da čuju.
A kada se amandmani obrazlažu u roku od dva minuta, kako ovaj naš nakaradni Poslovnik predviđa, onda je zaista poprilično komplikovano približiti građanima Srbije ono što bi bilo neophodno da znaju o predlogu ne samo ovog, nego o predlogu svakog zakona.
Znate, ako vi iz dana u dan, i to je već postala praksa, i očigledno ne slučajna, nego potpuno namerna sa vaše strane, gospođo Đukić-Dejanović, a onda naravno uz saglasnosti skupštinske većine, na koji način vi uopšte mislite da građani Srbije se informišu o tome šta radi ovaj parlament?
U kom smislu? U smislu kakve mi to zakone ovde donosimo. Svaki zakon koji se donese u ovom parlamentu na ovaj ili na onaj način dodiruje svakog ili većinu, ili određen broj ili određenu ciljnu grupu građana Srbije. Zbog toga nije dobra praksa koju ste uveli i bilo bi dobro da nas poslušate, da izađemo iz tog začaranog kruga, da počnemo da radimo kao sav normalan svet i da svi budemo pred očima javnosti. Nema razloga da se krije da u ovoj sali kada se raspravlja o ovako važnim pitanjima nema ili gotovo nema poslanika vladajuće koalicije …
(Predsednik: Izvinite, pošto govorite duže od dva minuta, da li hoćete da koristite vreme poslaničke grupe?)
Da, hvala. Dakle, mi smo u načelnoj raspravi o Predlogu zakona o kulturi mogli da čujemo zaista jedan broj izuzetno kompetentnih ljudi i rasprava koje su vrlo argumentovane. Sa ponosom želim da istaknem da u poslaničkoj grupi SRS imamo dva narodna poslanika, Lidiju Vukićević i Branimira Đokića, koji su ne samo nama ovde, nego celokupnoj srpskoj javnosti poznati kao ljudi koji su se i obrazovali i profesionalno se bave kulturom.
Oni su zaista imali značajne primedbe na Predlog ovog zakona i izneli su to u načelnoj raspravi, zato što odlično poznaju i srpsku kulturnu scenu, i sve probleme koji je prate i položaj ljudi koji su na ovaj ili onaj način vezani za kulturu, odnosno na koje se ovaj zakon odnosi.
Mi smo, kada smo se dogovarali o amandmanima, vodili računa o tome da, upravo zato što se ovaj zakon pojavljuje posle 18 godina i kulturna javnost Srbije ga jedva čeka, ne opteretimo amandmanima ovaj postojeći tekst, već smo za naše uslove podneli manji broj amandmana, očekujući da će Vlada Republike Srbije i vi gospodine Bradiću da ispravno shvatite našu nameru da ovim amandmanima uredimo ovaj željno čekani Predlog zakona, ali nismo dobili to što smo očekivali.
U članu 20. sam predložila, inače član 19. i 20. govore o strategiji razvoja kulture Republike Srbije, da u tom članu 20. koji govori o strategiji, šta strategija sadrži, odnosno šta su osnovne postavke kulturnog razvoja, da je neophodno da se ovde doda da u ovoj oblasti budu obrađena i kapitalna investiciona ulaganja u objekte i opremu nacionalnih i javnih ustanova kulture.
Zaista, ništa normalnije od toga, jer kako stoji u obrazloženju - u strategiji razvoja kulture neophodno je u planu realizacije utvrditi pitanja kapitalnih investicionih ulaganja u objekte i opremu ustanova kulture, kako bi se na planski način dugotrajno planirale investicije u delatnostima kulture. Ništa nije bilo normalnije nego da ovaj amandman, ministre, prihvatite. Niti je ideološki, niti je politički, čisto životan.
Naravno, vi ste prihvatili amandman gospođe Gorice Mojović. Nemam ništa protiv, njen amandman je sličan, ali nije istovetan kao što je amandman koji sam podnela, ali ono što zaista vređa jeste činjenica, o tome su govorile i kolege iz Socijalističke partije Srbije i DSS, mislim i NS, da vi u obrazloženju zašto ne prihvatate nečiji amandman, konkretno moj amandman, svi su govorili u nekim šiframa, potpuno otvoreno da kažem i da pročitam obrazloženje – amandman se ne prihvata iz razloga što je prihvaćen amandman narodne poslanice Gorice Mojović na član 20. Predloga zakona.
Gospodine Bradiću, opšte je poznato da gospođa Gorica Mojović vedri i oblači na beogradskoj kulturnoj sceni već celu deceniju, ali ne zato što se za to obrazovala, što je profesionalno, stručno u toj oblasti, nego to radi po partijskom zadatku.
Zato sam rekla vređa ovakvo obrazloženje i ovo govori o vašem odnosu, i vašem ličnom bogami, a i cele Vlade, a i skupštinske većine, prema naporima poslanika opozicije da, koliko god to možemo, a u svakoj oblasti, bar mi iz SRS, možemo sasvim sigurno da pomognemo vama iz vlasti, samo bi trebalo da imate malo više sluha i da nas gledate kao narodne poslanike, a ne da nas delite naše i vaše.
I vi i gospođa Mojović ste bili na onom skupu DS ili je to bio već ZES, nemam pojma više, kada je upravo jedna dama iz tog kulturnog vašeg uskog miljea tamo građane pozdravila sa građanima prvog reda i označila sve druge građanima drugog reda.
Mi u SRS nikada nismo niti ćemo na taj način deliti građane, ali od vas, kao predstavnika Vlade, očekujem da vam svaki poslanik bude isti i da nikada više sebi ne dozvolite ovaj luksuz ili propust, ili neodgovornost, ili neozbiljnost da jednog poslanika stavite kao etalon za nešto, a svi drugi treba da se prilagođavamo i da sledimo primer, odnosno da nas ubedite da je gospođa Gorica Mojović primer koji treba da sledimo. Mi tako ne mislimo.

Dame i gospodo narodni poslanici, dugogodišnje iskustvo u primeni propisa iz oblasti imovinsko-pravne, građevinske, stambene i iz propisa koji regulišu delokrug rada katastra i zemljišne knjige, daje mi za pravo da vam, gospodine ministre, kažem da ste nam predložili veoma loše, neprecizne, nedorečene i bogami, rekla bih, nedovršene predloge zakona.
Reći ću najpre nešto uopšteno, pre svega rukovodeći se onim što ste vi rekli danas ovde i što ste ovih dana izjavljivali u medijima, a potom ću, koliko to vreme bude dozvolilo, da komentarišem pojedinačno zakone, odnosno članove predloga ovih zakona.
Mislim da niste obratili dovoljno pažnje i niste vodili računa o članu 86. Ustava Republike Srbije, koji govori o oblicima svojine, i svakako svaki predlog zakona koji nije apsolutno usklađen sa Ustavom ne bi trebalo ni da se nađe pred narodnim poslanicima, a kamoli da se eventualno usvoji.
Javne rasprave o ovim predlozima nije bilo. Verovatno ćete reći da, bio je jedan skup u Subotici, jedan skup čini mi se u Beogradu, ali to što vi nazivate javnom raspravom sve je samo ne javna rasprava. Podsećam vas da ste dogovorili sa predsednikom odbora da se održi sastanak, da održite sastanak sa resornim odborom u parlamentu još dok je zakon bio u nacrtu. To je bilo nekih desetak dana pre nego što je izašao predlog zakona. Taj sastanak je odložen.
Dakle, shvatili ste zapravo da ne želite da razgovarate sa narodnim poslanicima pre nego što u formi predloga zakon dođe pred parlament, odnosno kada već dogovorite skupštinsku većinu i onda vas, otprilike, baš briga šta će narodni poslanici da kažu kao svoj komentar na vaše predloge.
Ovo nije ništa lično. Ovo se odnosi na sve ministre u Vladi Republike Srbije.
Danas imamo sreću da o ovim zakonima ne raspravljamo u ilegali, s obzirom da je već postala praksa da ovaj parlament, evo naredni set zakona biće raspravljan u ilegali, biće neki odloženi prenos možda posle ponoći, završiće se ujutru oko pet-šest sati i onda gospođa Đukić-Dejanović, koja se simpatično smeška sad, kaže da je javnost rada obezbeđena.
Nije, gospođo Đukić-Dejanović, i strašno je ovo što radite sa parlamentom, posebno u ovom delu gde niste dozvolili građanima Srbije da čuju ni raspravu o setu krivičnih zakona, ni o zakonu o informisanju, pa evo ni o ovom sledećem setu zakona. To nije dobro, ali vi ste se za to opredelili i mi tu, nažalost, ne možemo ništa da uradimo.
Gospodine Duliću, da ste imali iskrenu nameru da sa narodnim poslanicima raspravljate o ovim predlozima onda biste se tako i ponašali. Najpre mi je neverovatno da danas ceo dan niste, posle onih izlaganja predstavnika predlagača, imali potrebu da prokomentarišete, a bilo je tu raznih mišljenja, raznih ideja, predloga itd. Očigledno ste se odlučili danas da se branite ćutanjem i nemate nameru da komunicirate sa narodnim poslanicima. Navikli smo na drugačijeg Olivera Dulića, ali valjda okolnosti menjaju ljude, pa sad šta da radimo.
Ali ste zato ovih dana sve prisutniji u medijima hvaleći ove zakone, pogotovo malo pominjete zakon o državnom premeru i katastru. Da li mislite da zakon nije dovoljnog značaja ili mislite da građane ne interesuje? Ni jedno ni drugo nije tačno, ali se zato hvalite legalizacijom, hvalite se nekim ubrzanim, pojednostavljenim postupkom legalizacije.
Gospodine Duliću, sada ću, pre svega zbog građana Srbije, tačno, precizno da objasnim da ovaj zakon u idealnim uslovima, bar kada je u pitanju legalizacija, neće moći da se primenjuje za najmanje dve godine. Dakle, vi zapravo niste ni planirali da danas predložite u ovom zakonu deo o legalizaciji.
Vaši saradnici, mislim da je državni sekretar bio u pitanju, u jednoj emisiji lepo je žena rekla - nemamo još uvek kompletno rešenje postupka legalizacije, ići ćemo samo u ovom zakonu u deo o prostornom planiranju, a legalizaciju ćemo kada se još konsultujemo sa strukom da predložimo u posebnom zakonu.
To je bilo četiri ili pet dana pre nego što smo dobili, odnosno pre nego što je Vlada usvojila ovaj predlog, jer ste se naprasno predomislili da skarabudžite petanaestak zakona vezanih za legalizaciju samo zato da bi se skrenula pažnja javnosti sa člana 106. Predloga ovog zakona, o kojem ćemo takođe da govorimo, jer je već u javnosti počeo dosta da se komentariše član 106. Predloga ovog zakona.
Kažete, juče čini mi se, u jednoj emisiji jednu neverovatnu stvar, ali to je istina od 5. oktobra naovamo, kako zapravo vi iz DOS-a primenjujete zakonske propise. Kažete da imate neograničeno poverenje u Dragana Đilasa, da verujete da će on da zaustavi bespravnu gradnju, tajkun da, u Beogradu i da ćete zato dozvoliti da se u Beogradu legalizuju svi objekti. Dalje kažete - kod ostalih predsednika opština videću ko će mi uliti poverenje da su u stanju da zaustave bespravnu gradnju i tamo gde to zaključim dozvoliću legalizaciju.
Gospodine Duliću, primena nekog propisa ne zavisi i ne sme da zavisi od ministra, i ne sme da zavisi od predsednika opštine primena, propisa mora da bude takva da su svi pred zakonom jednaki i da je zakon isti za sve. Učila sam vas to još kad ste bili predsednik parlamenta i učinilo mi se da ste zapamtili, ali izgleda zaboravili ste. Pokvarila vas ova vlada, gospodine Duliću, mnogo.
Šta su osnovni problemi, šta su osnovni nedostaci zapravo ovih predloga? Vi kažete da će ovaj zakon proizvesti smanjenje planskih akata i da će to ubrzati postupak legalizacije. Vi ste predvideli, gospodine Duliću, da se prostorni planovi u gradu Beogradu, Autonomnoj pokrajini Vojvodina, lokalnim samoupravama donose u roku od 18 meseci i to je optimalan rok, s obzirom na činjenicu da vi ništa niste radili, ni vaši prethodnici, ministri iz ove oblasti, a imali ste pravnog osnova da radite i pre 2003. godine, a imali ste pravnog osnova i po ovim vašim tzv. demokratskim zakonima.
Sećate se Dragoslava Šumarca, sećate se zakona iz 2003. godine, pa onog javnog poziva građanima Srbije da svi koji imaju nelegalne objekte, da se samo registruju u svojim opštinama do nekog, čini mi se, beše 15. novembar te godine i da ne moraju ništa od dokumentacije da prilože, samo moraju da prilože dokaz o uplati takse administrativne za lokalni nivo i za republički nivo.
Ovo što vi radite je slično tome. Vi kažete da ljudi koji su već podneli, investitori koji su već podneli zahteve za legalizaciju da ne moraju ponovo da podnose zahteve, ali da u roku od 30 dana od dana kada dobiju obaveštenje da im nedostaje neki dokument, da taj dokument moraju da dostave i ako to ne urade u roku od 30 dana da će nadležni organ da odbije njihov zahtev za legalizaciju.
Da li ste vi svesni, gospodine Duliću, koliko ljudi u ovom momentu nije u stanju da plati izradu projekta, projektne dokumentacije. Gospođo draga, da li treba projekat ili ne treba, to u ovom momentu ne zna niko zato što ste vi u zakonu napisali tehnički izveštaj o stanju objekta. Šta je to, da li to iko zna? Volela bih, očekujem, gospodine Duliću, posle mog izlaganja da ćete da objasnite šta je to, ne zbog mene, nego zbog građana Srbije, da znaju šta im je taj tehnički izveštaj o stanju objekta.
Ovo je zakon o legalizaciji, tako ga zovem kolokvijalno, pre svega zbog građana Srbije, jer ih to najviše interesuje i zbog opredeljenja SRS. Mi svoje lokalne kampanje dobrim delom zasnivamo upravo na čvrstim obećanjima da ćemo učiniti sve da legalizujemo maksimalan broj objekata koji su izgrađeni bez građevinske dozvole.
Mi to nikad ne zovemo bespravnim objektima, jer u 90% ljudi koji su zidali takve objekte nisu odgovorni što su morali da grade bez građevinske dozvole. Odgovorna je država zato što nema prostorni plan, zato što ne postoje planovi detaljne regulacije i zato što, nažalost, neće postojati ni najmanje u naredne dve godine, jer ste vi to sad još i zakonom propisali.
Dalje, vi ste u ovim zakonima potpuno ili u dobrom delu onemogućili sudsku zaštitu. Da li je vama logično, gospodine ministre, da neko u nekoj opštini proceni da investitor ne ispunjava uslove za kuću u kojoj živi sa porodicom, to mu je krov nad glavom, koju je gradio možda 15 godina odvajajući od usta, i taj neko proceni da on ne ispunjava uslove, jer je možda trebalo da mu da 100 evra, a on nije imao da mu da.
Naravno, ne mislim da su svi službenici podmitljivi, ali nažalost korupcija je nešto što krasi, pre svega, Vladu Republike Srbije, a onda verovatno analogno, zbog one riba od glave smrdi, i ostale državne organe.
Vi kažete u zakonu da neko kome zahtev bude odbijen može da uloži žalbu Ministarstvu. Rešenje Ministarstva je konačno, odmah se dostavlja nadležnoj inspekciji i nadležni inspektor neodložno donosi rešenje o rušenju i pristupa se rušenju objekta.
Zar vam se ne čini da je suviše veliki ulog da ne dozvolite da građani imaju pravo da na sudsku zaštitu u ovom postupku, jer vi ako nekome srušite kuću u kojoj živi, vi dovodite ozbiljno u pitanje njegovu porodicu, gospodine ministre, u svakom pogledu.
U pogledu egzistencije, znate šta se sve dešava kada dođe do rušenja, da su ljudi spremni da pale i sebe i porodicu, da ubiju sebe, pre svega. Vi ste rekli danas u toku rasprave da mora da se razlikuju objekti koji su sagrađeni do 13. maja 2003. godine i oni koji su posle tog datuma. Vi kažete, onaj koji je gradio posle 13. maja 2003. godine vršio je krivično delo.
Gospodine ministre, neka vas nauče vaši pravnici u Ministarstvu da, recimo, ako je neko gradio objekat 19. jula 2003. godine, da ste vi danas izvršili krivično delo zato što ste rekli da je taj neko vršio krivično delo, pošto je nastupila apsolutna zastara, s obzirom da je za ovo krivično delo predviđena kazna zatvora od tri godine.
Nemojte mnogo sa tim bombastim pričama, nego pričajte o onom da li zaista imate spremnosti da pomognete građanima Srbije. Kažete u nekim novinama od pre dva-tri dana, ne dolazi u obzir da rušimo kuće zato što neko nema para da plati legalizaciju.
Ovo nije tačno, jer ovako u zakonu ne piše. U zakonu piše, i dobro je što ste ukinuli one Šumarčeve duple dozvole, jednu dozvolu uz idejni projekat, pa drugu dozvolu uz glavni projekat, u međuvremenu se zaključuje ugovor sa direkcijom, ali nije dobro što ste izdavanje tog odobrenja uslovili potpisivanjem ovog ugovora i početkom plaćanja naknade direkciji.
Predviđeno je da će lokalne samouprave utvrđivati naknadu za legalizaciju ovih objekata. Mi u SRS mislimo da to nije dobro. Mislimo da to mora da ide sa nivoa Ministarstva. Istina je da lokalne samouprave znaju stanje na terenu bolje nego što može da se zna u Beogradu. Da bi se maksimalno izbegle zloupotrebe i da bi svi građani bili u istoj situaciji, to bi moralo da se uradi na ovaj način.
Morate da vodite računa i o ekonomskoj situaciji danas u državi Srbiji. Zamislite koliko će objekata biti porušeno zato što ljudi neće biti u stanju jer ne primaju platu, ostali su bez posla, vi im nećete dati, odbićete njihov zahtev za izdavanje dozvole, zato što ne mogu da zaključe ugovor, odnosno mogu, ali ne mogu da plaćaju rate. To je isto kao da nisu ni zaključili ugovor.
Ugovor da bi se zaključio uslov je da se plati prva rata koja nije jednaka kao sve druge rate, nego je znatno veća. Otprilike predstavlja jednu četvrtinu od ukupnog iznosa koji treba da se plati. Ne znam da li znate sve ove podatke, gospodine Duliću, ali moram da naglasim da niste do sada imali volje da radite ništa na ovu temu i pomenuću vam velika naselja na teritoriji opštine Zemun: Busije, Plavi Horizont, Grmovac.
Ne znam da li ste bili, recimo, u Busijama i Plavom Horizontu i da li ste negde u Srbiji videli tako isplanirana naselja kao što su ta naselja. Smeškajte se, smeškajte se, ponosna sam što sam bila deo ekipe koji je formirao ta naselja, naravno, na čelu je bio dr Vojislav Šešelj. On je ponosan na to svoje delo i ima čime da se ponosi.
Problem je upravo to što su ta naselja gradili radikali, i zbog toga grad Beograd osam godina ne donosi, ne pada im na pamet da donesu planove regulacije, a mogli ste da ih donesete, niste morali da čekate prostorni plan, kao što sada to predviđate.
Šta još strašno predviđate u ovim zakonima? Žao mi je što ne mogu član po član da analiziram, ali to ćemo naravno kada budemo govorili o pojedinostima. Predviđate da će biti predmet rušenja svi objekti koji se ne uklope u te buduće prostorne planove i planove regulacije. Vi na taj način dovodite pod sumnju i objekte koji su izgrađeni sa dozvolom.
Vi ne želite da učinite jedan radikalan rez u ovoj oblasti, a taj radikalan rez, volela bih ministre zaista da me slušate, bi jedni mogući bio da ste u primeni, prelaznim i završnim odredbama ili u onom poslednjem članu rekli – zakon stupa na snagu osmog dana od dana objavljivanja, a primenjivaće se, pa da ste odredili rok od dve godine koji je optimalan. A da ste u međuvremenu u prethodnim članovima obavezali ovaj novi katastar, ili postojeći katastar svejedno, da se izvrši jedno aviosnimanje, da se definitivno ustanovi svaki objekat i objektčić sagrađen na teritoriji države Srbije.
Jedino na taj način biste mogli da zaustavite bespravnu gradnju, a da onda nadležne službe navale navrat-nanos danonoćno da rade ovako kao mi u Skupštini, da se maksimalno brzo uradi prostorni plan, da se urade planovi regulacije i onda kao država imate obraza da kažete svom građaninu – od danas više nema bespravne gradnje.
Kako ćete to sada da kažete? Mi se ne zalažemo za bespravnu gradnju, naprotiv, mi srpski radikali se zalažemo maksimalno za zakonitost u svakom segmentu društva u zemlji Srbiji, ali kako ćete da objasnite čoveku koji živi sa roditeljima u porodičnoj kući, gde je deo te parcele građevinska parcela, gde je ta kuća izgrađena, a u nastavku parcele u katastru ili u zemljišnoj knjizi piše vrt, a prenamena nije izvršena i ne može da bude dok ne budu doneti planovi detaljne regulacije, i taj čovek ili ta porodica mora da živi tri generacije u istoj kući, a imaju mogućnost, imaju i parcelu, imaju i sredstva, mogu da sagrade kuću, ali ona će biti i dalje bespravna zato što država ne stvara uslove za legalnu gradnju.
Naravno, o zakonu o katastru ima takođe mnogo šta da se kaže, ali nažalost vreme rezervisano za našu poslaničku grupu je već pri kraju. Evo, ima još dva minuta.
Dobra vam je namera da svi podaci, lična karta jedne nepokretnosti, kako bih rekla, bude na jednom mestu. Mi u SRS mislimo da je to mesto mogla biti zemljišna knjiga, odnosno gruntovnica, a da je katastar i dalje mogao da radi poslove premera, kao što je radio i do sada. Nije velika greška što ste vi to objedinili u katastru. Jedino ste mogli između ostalog da zaštitite onih 600 sudija koje će gospođa Malović da otpusti, mogli su da budu zemljišnoknjižne sudije, jer su osposobljeni, ali dobro to je vaš izbor.
Ovde ću samo da vam pomenem član 56. i nadam se da ćete odmah to da prokomentarišete, radi se o premeru državne granice. Ukoliko prihvatite amandman SRS, bićemo uvereni da ste slučajno napravili ovu omašku.
O čemu se radi? Niste predvideli kako ćete izvršiti premer državne granice Srbije između Makedonije, Crne Gore i Albanije. Morali ste, a mi smo vam amandmanom predložili kako to da uradite – ako prihvatite amandman, računaćemo da su vam namere bile časne i da je u pitanju samo greška predsednika.

Dame i gospodo narodni poslanici, četiri su bitna razloga zbog kojih sam izdvojila mišljenje i glasala protiv predloga ove grupe od 7 zakona iz krivično-pravne oblasti juče na Odboru za pravosuđe i upravu.
Jedan razlog je taj što je nedopustivo da se sedam tačaka dnevnog reda, sa ovako ozbiljnom materijom, spaja u jedinstvenu raspravu i ovo je pre svega neodgovoran odnos vas, gospođo Malović, prema poslu koji obavljate, jer sam potpuno ubeđena da ste vi u dogovoru sa vladajućom većinom tražili da se ove tačke spoje u jedinstvenu raspravu.
U ozbiljnim državama, svaki od ovih zakona zahtevao bi bar petnaestodnevnu raspravu u parlamentu. Pošto vi vrlo često idete po belom svetu i informišete se kako tamo radi pravosuđe, ne verujem da su vam igde rekli da može ovakvih pet-šest zakona, koliko ih ima, sedam zapravo, da se raspravlja u jedinstvenoj raspravi.
Drugi razlog zbog čega sam izuzela mišljenje jeste što juče na Odboru za pravosuđe nije bila prisutna gospođa Malović, bio je gospodin Ćosić. Verujem da je on dobrim delom učestvovao u skidanju sa cd-ova ovih Sanaderovih zakona, jer je očigledno da se radi o tim zakonima, to ćete videti i u načelnoj raspravi i u raspravi o pojedinostima. Bez obzira na to, nije moglo na Odboru da se raspravlja bez prisustva ministra pravde.
Gospodin Boško Ristić, predsednik Odbora, juče je rekao, s obzirom da smo ovo izneli i na Odboru, da će on da iznese stav naš o tome da ove tačke ne mogu da se spajaju. Sada ga namerno prozivam zato što je obmanuo članove Odbora, jer taj stav nije izneo.
Sledeći razlog zbog čega sam izuzela mišljenje jeste obesmišljavanje rada parlamenta, rada Odbora i ovo što vi radite, ovo štancovanje zakona, kao da se radi na normu je prosto neverovatno. Kao i ono što ste malopre vi, gospođo Čomić, pre ove pauze onako usput nas obavestili da ćete danas da nam kažete do kada ćemo sutra biti u televizijskom prenosu, a prethodno niti ste nas obavestili da će se raditi sutra, u neradni dan, niti ste pitali Narodnu skupštinu da li je saglasna s tim, niti ste izneli razloge zbog čega to tako mora.
Ako su u pitanju vaši aranžmani za godišnje odmore, onda je trebalo da to planirate prilikom utvrđivanja dnevnog reda. Ne znam samo, kada smo već kod utvrđivanja dnevnog reda, još uvek nismo dobili zakon o socijalnom osiguranju, predlog, a juče ste izglasali da ćemo o tom zakonu raspravljati u parlamentu.
Četvrti, a trebalo bi zapravo prvi, i glavni i osnovni, razlog zbog kojeg sam izuzela mišljenje jeste taj što mi danas imamo predlog, gospođo Malović, izuzetno loših zakona. To je vaš manir. Zakoni koje predlažete Narodnoj skupštini, ne samo vaš, nego i ministara pre vas, zakoni se predlažu parlamentu u skladu sa trenutnom situacijom, sa jednim predmetom krivičnim, sa grupom krivičnih predmeta, i onda da prevaziđete nešto što ste vi zacrtali u vašim glavama da mora baš tako da bude rešeno, ako već nije rešeno u postojećim zakonima, onda vi idete sa izmenama i dopunama zakona ili donošenjem potpuno novih zakona, da biste te slučajeve upodobili zakonskoj regulativi.

Dame i gospodo narodni poslanici, reklamiram član 21. stav 1. tačke 2. i 3. Gospođo Čomić, trebalo bi da vam bude očigledno, samo zbog činjenice koliko se narodnih poslanika iz različitih poslaničkih grupa prijavilo da reklamira Poslovnik, koliko ste od početka današnjeg dana kršili, odnosno gospođa Đukić-Dejanović koliko je kršila Poslovnik.
U jednom obrazloženju na jednu reakciju po Poslovniku kaže da je bitno ono što imamo napisano, a nije bitno ono što ona sa tog mesta kaže i što poslanici izglasaju kada je u pitanju Predlog zakona o socijalnom osiguranju koji uopšte nismo dobili.
S druge strane, drugom narodnom poslaniku kažete da nije važno to što je napisano, već ono što je rečeno, a odnosi se na činjenicu da ste spojili u jednu objedinjenu raspravu dva predloga zakona. Jedan je po hitnom postupku, kako nam je Vlada predložila, drugi je u redovnom postupku. To nije moguće, gospođo Čomić, iz razloga što na taj način ugrožavate pravo narodnih poslanika, odnosno onemogućavate narodne poslanike da rade svoj posao shodno članu 147, a odnosi se na podnošenje amandmana.
Nije isti režim podnošenja amandmana ako je u pitanju zakon po hitnom postupku ili ako je zakon u redovnoj proceduri. Zaista, ovakvo kršenje Poslovnika je nešto što govori da ste vi u nekoj čudnoj panici, juče odbijate sve amandmane poslanika SRS, danas…

Gospođo Đukić-Dejanović, obraćam se direktno vama, a na osnovu vaše obaveze iz člana 27. Poslovnika, koja vas obavezuje da vodite računa o primeni Poslovnika, kako na samoj sednici, tako naravno i na skupštinskim odborima. Pre dva dana se desio skandal na Zakonodavnom odboru, tako što su svi amandmani poslanika SRS odbijeni kao nepotpuni, bez obrazloženja šta je to nepotpuno. Naravno, nama je jasno da ovde skupštinska većina ne želi da čuje poslanike SRS šta imaju da kažu o Zakonu o budžetskom sistemu.
Naravno, u okviru toga i o radu Vlade, vladinim merama i o gladnim i nezaposlenim u Republici Srbiji. Ovo je zaista skandalozno šikaniranje jedne poslaničke grupe, samo zato što skupštinska većina ne želi da čuje naše mišljenje. Formalno da, u Poslovniku postoji takva mogućnost, ali je obaveza Zakonodavnog odbora da utvrdi, odnosno da kaže koji su to elementi nepotpunosti.
Mi tvrdimo, da su svi naši amandmani potpuni, da su svi, kao i desetine hiljada amandmana koji su u prethodnom periodu podnošeni, apsolutno su u skladu sa Poslovnikom i molim vas, pre svega, radi javnosti, insistiramo da predsednik Zakonodavnog odbora, gospodin Vlatko Ratković, kaže narodnim poslanicima i Skupštini, šta je to nepotpuno u amandmanima koje su podneli poslanici SRS na Predlog zakona o budžetskom sistemu.

Bilo bi dobro da zaista predstavnik Vlade, naravno, gospođa Dragutinović to ne može, s obzirom na to da nema ingerencije, kada je ovaj zakon u pitanju, da bar ovaj amandman bude prihvaćen, s obzirom na to da je Zakonodavni odbor apsolutno protivposlovnički, protivzakonito, protivustavno, tiranski, nedemokratski, diktatorski, siledžijski, ne znam kako još, odbacio amandmane Poslanika poslaničke grupe SRS i to samo iz jednog jedinog razloga, što niste želeli da se čuje šta to predstavlja izmena člana 116. Zakona o radu.
Predstavlja to da će zaposleni građani Srbije, od danas, odnosno od sutra kada budete usvojili ovaj predlog zakona, biti apsolutno prepušteni na nemilost poslodavcima, koji će ih na neodređeno vreme puštati na prinudne odmore. Za taj period, davaće im 60% od ionako mizerne i bedne zarade i dovešće ih u situaciju da će biti zaposleni, što bi rekao Tadić – sačuvaće radno mesto, ali neće moći da žive od toga što će dobiti na ime toga što će ostati kao zaposleni, a na prinudnom odmoru.
Najgore od svega je to, što je ovaj prinudni odmor na neodređeno vreme, što znači da mogu do penzije slobodno da računaju da ih poslodavci neće vraćati na posao, i nije tačno ono što je izneo ovde ministar Ljajić i što pokušavaju predstavnici Vlade da predstave u medijima. Nije tačno da je ova izmena Zakona u interesu zaposlenih, predlog ove dopune Zakona je apsolutno i isključivo u interesu poslodavaca.
S obzirom na način kako ne želite da se o tome govori, čak smo sve više u ubeđenju da je ovo jedan jedini član Zakona o radu dopunjen upravo po nalogu nekih tajkuna koji imaju desetine hiljada zaposlenih, govorila sam to i u načelnoj raspravi, koji rade za zaradu od 14-15 ili 16.000 dinara, i oni će sad lepo na osnovu ovog zakona da idu na prinudne odmore, zato što će ti tajkuni, čiji su oni robovi zahvaljujući neodgovornoj Vladi Republike Srbije, da ispadnu fini, neće da daju otkaze, oni će svoje poslovne prostore da izdaju za neki trenutno profitabilniji biznis, s obzirom na kupovnu moć građana Srbije, koja je iz minuta u minut, a ne iz dana u dan, sve slabija i sve lošija.
I govorila sam to i u načelnoj raspravi, jedan, pored korupcije i kriminala koji krase Vladu Republike Srbije, koji krase državni vrh Republike Srbije, loša kriminalna i neodgovorna privatizacija, loši zakoni o radu od 2000. godine do danas, osnovni su razlozi zašto sve veći broj građana Srbije i na ovako već veliki, iz dana u dan …

Dame i gospodo narodni poslanici, ne bih da trošim vreme da objašnjavam koliko je poslovnički bilo nemoguće spojiti ove tačke dnevnog reda koje su danas spojene u jedinstvenu raspravu, ali jasno je da vi ovo niste učinili slučajno. Ovo je urađeno zbog pretpostavke da će među ovim tačkama dnevnog reda najveću pažnju narodnih poslanika privući budžetski sistem i vidite da su svi narodni poslanici, iz svih poslaničkih grupa, koji su učestvovali u radu, govorili uglavnom o Predlogu zakona o budžetskom sistemu.
Trebalo je da Predlog zakona o dopuni Zakona o radu prođe bez ijedne javno izgovorene rečenice, zato što ovaj predlog zakona, ovaj jedan jedini član koji se menja, nije ono što ste vi pokušali da nam predstavite i u obrazloženju ovog zakona i u javnosti kada se pominje izmena Zakona o radu.
Ekonomska kriza i socijalna beda u kojoj se Srbija danas nalazi posledica su pre svega loše i kriminalne privatizacije i loših zakona o radu, svih Dosovih zakona od 2000. godine do dana današnjeg. Vi, gospodine ministre, najbolje znate, vrlo često u medijima, čini se, iskreno govorite o vašim utiscima sa raznih sastanaka i razgovora sa građanima Srbije koji su ostali bez posla, koji rade a ne primaju platu, koje su novi poslodavci isterali sa posla, koji rade za plate od kojih ne može da se živi. I, verujte, gospodine Ljajiću, mnogo lakše biste obavljali svoju sadašnju funkciju da ste se opredelili da Narodnoj skupštini predložite jedan dobar, pravičan zakon o radu.
SRS, naša poslanička grupa, vrlo je otvoreno i jasno komentarisala sve predloge zakona o radu, govorimo o predlozima od 2000. godine do dana današnjeg, od onog zakona koji je izglasan bez postojanja skupštinske većine. Treba li da podsećam na gospodina Novakovića koji je iz Soluna glasao na daljinski za zakon o radu, taj prvi Dosov zakon?! Na tekst zakona o radu u vreme vašeg prethodnika, glasanjem za amandmane, svi poslanici opozicije su glasali za sve amandmane, tada zakon nije prošao u tekstu koji je Vlada predložila, ali deo te tadašnje opozicije danas je vlast. Interesantno je da im danas valja taj zakon protiv kojeg su bili nekad, na isti način, kao i poslanici SRS što su glasali.
To je način funkcionisanja svih dosadašnjih vlada i odgovornost je ne samo ove vlade, nego svih dosadašnjih vlada zašto se nikada niste opredelili da nama predložite da Parlament donese jedan sveobuhvatan zakon, koji bi obuhvatio sve ono što su zaista problemi i zaposlenih i poslodavaca na način da zakon bude, koliko je god to moguće, jednako dobar i poslodavcima i zaposlenima. Svi dosadašnji zakoni o radu od 2000. godine isključivo su vodili računa o poslodavcima i vi to, takođe, vidite, gospodine ministre, u vašem svakodnevnom poslu. Teško da to može da se sazna u kabinetu.
S obzirom na to da vi dobar deo svoga posla obavljate na terenu, vidimo to u medijima, tamo se sigurno ljudi ne libe da vam kažu mnogo više od onoga što vam mi, odnosno što vidimo i čujemo u medijima. I vi znate, sasvim izvesno, koji su to sve problemi ovog zakona, i kako bi dobar zakon o radu mogao značajno da pomogne desetinama ili stotinama hiljada građana Srbije koji su od 2000. godine zbog loše politike u oblasti privatizacije i u oblasti rada i zapošljavanja, koji su doveli toliki broj građana na ivicu egzistencije.
Ja ću da prokomentarišem, onoliko koliko mi vreme dozvoljava, jedan broj članova Zakona o radu da bih vam skrenula pažnju na nešto što je i obaveza vašeg ministarstva i vas kao ministra, i što bi možda dovelo do toga da vam stvarno padne na pamet – da predložite nov zakon o radu.
Ovo igranje sa izmenama jednog člana, opet, da biste udovoljili poslodavcima, u dobrom delu tajkunima, to nije dobro. To nije dobro, jer se vi predstavljate kao socijalno odgovorna Vlada. Socijalno odgovorna vlada mora da vodi računa o svakom građaninu Srbije.
Vi niti ste socijalna, niti ste odgovorna, vi ste loša, neodgovorna i štetočinska Vlada, za sve građane Srbije, odnosno za ogromnu većinu građana Srbije i u svakom segmentu društva, pa tako i u ovoj oblasti koja je u nadležnosti vašeg ministarstva, gospodine Ljajiću!
Podsetila bih na član 12. Zakona o radu koji u stavu 1. kaže – da zaposleni ima pravo na odgovarajuću zaradu, bezbednost i zaštitu života i zdravlja na radu, zdravstvenu zaštitu, zaštitu ličnog integriteta i druga prava u slučaju bolesti, smanjenja ili gubitka radne sposobnosti i starosti, materijalno obezbeđenje za vreme privremene nezaposlenosti, kao i pravo na druge oblike zaštite u skladu sa Zakonom i opštim aktom.
Dobro znate, a znaju i građani Srbije, da ogroman broj zaposlenih nema ono što mu predviđa član 12. Predloga ovog zakona, opet zbog činjenice – da je zakon loš i da u kaznenim odredbama ne fali dlaka s glave onome ko drži zaposlene više meseci ili više godina, pri čemu im ne isplaćuje platu, a da im ne uplaćuje obaveze prema socijalnom ili penzionom osiguranju. Pa se i država upustila u to, u prethodnom sazivu Vlade, da iz sredstava budžeta isplati razliku, odnosno onaj deo koji nisu isplatili poslodavci, pa opet taj posao nije završen i opet imamo situaciju sada više ne samo kod poslodavaca iz privatnog sektora.
Evo, čuli ste, da li to beše sinoć ili preksinoć, predsednik jedne opštine u Srbiji kaže – da opština, lokalna samouprava koja se finansira iz budžeta uspeva da isplati samo zarade zaposlenima, a o isplatama doprinosa, socijalnom i penzijskom, kaže da nema ni govora zbog umanjenog transfera od strane Ministarstva, odnosno Vlade Republike Srbije prema lokalnim samoupravama.
Dakle, pomenula sam član 12. da bih vam skrenula pažnju da kao ministar obezbedite primenu člana 12. Predloga ovog zakona, jer će biti mnogo manje problema, pre svega kod građana Srbije, a i vama će biti lakše u vašem ministarstvu.
Član 14. kaže da se ugovorom o radu ili odlukom poslodavca može utvrditi učešće zaposlenog u dobiti ostvarenoj u poslovnoj godini, u skladu sa zakonom i opštim aktom. Upozoravali smo i kada je donošen ovaj zakon i svaki put kada se bilo koji zakon donosi.
Zakon ne sme da sadrži reč "može". Zakon mora da kaže da se nešto ''mora'' ili ''ne mora'', da nešto ''jeste'' ili ''nije''. Svaki put kada je u pitanju "može", to se zloupotrebljava. Evo, recite koji to poslodavac koristi, odnosno primenjuje član 14? Sigurna sam nijedan ili vrlo mali broj poslodavaca, zato što ih zakonom niste na to obavezali. Kao, zakon je rekao "može", a vi ga prepuštate na savest tajkunima koji drže monopol po Srbiji u svim oblastima ili u većini.
Obaveze poslodavaca, iz člana 16. su, recimo, u stavu 1, u tački 1) da zaposlenom za rad isplati zaradu u skladu sa Zakonom ili tačka 4) da zaposlenom obezbedi obavljanje poslova utvrđenim ugovorom o radu.
Kada biste primenjivali, odnosno naterali poslodavce da primenjuju ove dve tačke člana 16, onda ne bi bilo potrebe za izmenom, odnosno dopunom Zakona, kako ste nam to danas predložili.
Član 76. Zakona govori o naknadi štete – ako krivicom poslodavca zaposleni ne koristi godišnji odmor ima pravo na naknadu štete u visini prosečne zarade u prethodna tri meseca, utvrđene opštim aktom i ugovorom o radu. I ovaj član sam pročitala zato što je vrlo blizak ovom članu čiju izmenu vi predviđate. Zašto se ne primenjuje i u slučaju člana 116. ovo što je predviđeno članom 76?
Član 112. kaže – da se minimalna zarada utvrđuje odlukom Socijalno-ekonomskog saveta za teritoriju Republike Srbije. Ako Socijalno-savet ne donese odluku o roku od 10 dana onda odluku o minimalnoj zaradi donosi Vlada.
Ovo citiram da bi skrenula pažnju i podsetila na vreme kada je donošen ovaj zakon i kada smo govorili mi, srpski radikali, da ovaj Socijalno-ekonomski savet ne treba da se formira i da ne treba da preuzme ingerencije Vlade. Vi sami ovde tretirate to, zapravo, da oni mogu, ali ne moraju da rade svoj posao, a ako ga ne rade – onda će to da uradi Vlada, što u stvari Vlada i treba da radi.
Mislila sam da citiram i poglavlje koje se odnosi na potraživanja zaposlenih u slučaju stečajnog postupka, zato što je to izuzetno aktuelno u ovom periodu kada se stotinama preduzeća preti stečajem i kada veliki broj zaposlenih ostaje bez posla, ostaje bez zarade, ostaje bez penzionog i socijalnog osiguranja, ostaje bez zdravstvenog osiguranja., što je neverovatno, ali se, nažalost, dešava u državi Srbiji.
Pomenuću samo jedan slučaj: pre dva dana žena iz komšiluka mi kaže da su, na Birou, u Agenciji za zapošljavanje ubeležili u njenu radnu knjižicu da više nema prinadležnosti koje prima, jer je dobila posao. Žena nije dobila posao, to je način da vi pripremate statističke podatke, već su joj rekli da dođe za nekoliko dana da se ponovo prijavi toj agenciji.
Dakle, manipulišete i životima ljudi, i radnim mestima, i statističkim podacima.
Gospodine ministre, vi povremeno iskreno nastupate kada govorite o problemima zaposlenih i o problemima onog dela građana Srbije koji je u nadležnosti vašeg ministarstva, ali znate, i to je varka. Lepo zvuči ono što kažete, ali ne preduzimate ništa da se promeni takvo stanje, a možete, bez obzira na ekonomsku situaciju – vaše ministarstvo i vi lično možete, evo pre svega izmenom Zakona ili donošenjem novog zakona o radu, ali ne na ovaj način.
(Predsedavajući: Ja bih se zahvalio.)
Član 116, vidim da ističe vreme, ali mi dozvolite samo jednu rečenicu, gospodine predsedavajući, u vezi ovog člana, jer član 116. je, čiju izmenu predviđate, komentarisaću kada budemo govorili o pojedinostima, takođe, jedna velika zabluda koja će dovesti veliki broj građana na neodređeno vreme, uz vašu saglasnost, gospodine Ljajiću, u situaciju da rade za plate koje su daleko ispod minimalca i da neće moći da prehrane porodicu.
Hvala. (Aplauz.)

Hvala lepo. Gospodine ministre, iskoristiću ovo pravo na repliku, upravo da objasnim ono što malopre nisam stigla pa ne znam kako ste vi zaključili šta sam htela da kažem vezano za dopunu ovog zakona. Predvideli ste da se članom 116. doda novi stav koji kaže d, ''izuzetno, u slučaju prekida rada, odnosno smanjenja obima rada koje zahteva duže odsustvo, poslodavac može, uz prethodnu saglasnost ministra, uputiti zaposlenog na odsustvo duže od 45 radnih dana, uz naknadu zarade iz stava 1. ovog člana.''
A stav 1. ovog člana kaže da zaposleni ima pravo na naknadu zarade najmanju u visini 60% prosečne zarade u prethodna tri meseca, s tim da ne može biti manja od minimalne zarade utvrđene u skladu sa ovim zakonom, za vreme prekida rada, do kojeg je došlo bez krivice zaposlenog, najduže 45 radnih dana u kalendarskoj godini. Floskula je, gospodine Ljajiću, i ovo što ste vi sada rekli i što je promovisao kao visokoumno Boris Tadić – da svi treba da čuvamo radna mesta. Naravno, ali država treba da omogući nova radna mesta. Država treba da zaštiti zaposlene od gubitka posla, ovaj član i jeste namenjen poslodavcima, jer vi sad bez ograničenja dozvoljavate poslodavcima da, kao, ima firmu, da pošalje ljude na prinudni odmor, da im isplaćuje 60% ionako jadne i bedne plate.
Dobro znate da desetine hiljada zaposlenih u Miškovićevim mini i maksi marketima imaju platu ispod ''minimalca'', da je tamo osnovna plata nešto manje od 15 hiljada dinara, pa sa minulim radom neko stigne do 16, 17, 18, a minimalna zarada je u Srbiji oko 17 hiljada, plus obavezan dodatak za topli obrok, to iznosi oko 21 hiljadu dinara. Objasnite mi da ne štitite tajkune i da ne štitite poslodavca.
Na ovaj način ćete omogućiti i Miškoviću i ostalima koji imaju zaposlene da mogu da ih upute zato što im se ne isplati, da možda, u nekom periodu, zbog slabe kupovne moći stanovništva zatvori ili da izda neku prodavnicu ili neki mini market, nekom za dobre pare, da te zaposlene uputi na neodređeno vreme, uz vašu saglasnost, jer tako ste predvideli ovim zakonom...
(Predsedavajući: Vreme predviđeno za repliku je isteklo. Zahvaljujem vam se.)
Hvala. (Aplauz.)

Ovaj amandman kolege Aleksića, kao i svi amandmani SRS, ide u jednom pravcu – pokušali smo da skrenemo pažnju na to zašto ovaj predlog zakona nije dobar. Ali, ovaj zakon ima mnogo više mana od onih koje su izražene u ovom amandmanu.
U načelnoj raspravi sam upozoravala ministra Milana Markovića da je ovakav zakon protivustavan, jer policija može da se vezuje samo za državne organe, a ne za lokalnu samoupravu. Pitanje je dokle ćemo stići u državi Srbiji ako ćemo da uvodimo posebne, specijalne policije u svaku oblast? Sada možemo da očekujemo, verovatno, od ministra Dulića da u zakonu koji će da nam predstavi ovde predvidi i građevinsku policiju.
Nismo u stanju, odnosno vi kao vlast niste u stanju da organizujete da ova država normalno funkcioniše zbog jednog jedinog, osnovnog problema, a to je problem korupcije. Onda nam ministar Marković kaže da je potrebno da se stvori autoritet koji su do sada bili komunalni redari ili komunalni inspektori, a po ovom zakonu biće komunalna policija, i njihov autoritet treba da se stvara činjenicom da će oni biti naoružani palicama i lisicama. To nije dobro.
Videćete u praksi, ako uopšte dođe do primene ovog zakona, s obzirom na to da je on, videćete u daljoj raspravi, u mnogo čemu neprimenljiv, koliko će problema u primeni ovakvog zakona biti. Palica i lisice ne mogu da budu autoritet službenika opštine, lokalne samouprave, već to mora biti primena zakona i odlučna borba protiv korupcije i kriminala. Očigledno je da u sadašnjoj vlasti, osim priče o tome, nema spremnosti da se to zaista na delu uradi.
Ovih dana, od one načelne rasprave do danas, javljalo nam se dosta ljudi koji su sada u komunalnoj inspekciji, inspektora i redara, i apsolutno su podržali našu raspravu tvrdeći da veliki broj njih svoj posao želi da radi časno i pošteno i u skladu sa zakonom, ali, nažalost, mnogi čelnici opština im to ne dozvoljavaju.
Znate, ako kod nekog predsednika opštine, kod nekog člana veća može da dođe građanin (naravno, svaki građanin treba da ima pristup da može da dođe do funkcionera svoje opštine) i da urgira da ono što je on uradio... ne znam, stavio je šut na javnu površinu negde gde to nije dozvoljeno, njegov šut može nesmetano da stoji, a onaj pored njega, čak i ako je ostavio manju količinu šuta, biće kažnjen, o njegovom trošku će to da se skloni, platiće i kaznu i uklanjanje tog šuta. Njega niko ne pita, odnosno ne prihvata njegovo obrazloženje da je to tu privremeno zato što on trenutno adaptira svoj objekat, a ovaj drugi nema nikakvog obrazloženja zašto to tu stoji, njega niko ne dira.
Dakle, ako i dalje budete zastupali takve stavove, džabe vam lisice, džabe vam palice. Lisicama i palicama samo ćete dovesti do problema na ulici.
Pitala sam i ministra Markovića, pitam i sad – da je ovaj zakon bio na snazi u predizbornoj kampanji za ove poslednje lokalne izbore, kad je Demokratska stranka sklanjala tezge ispred Robne kuće u Zemunu, tezge koje su uredno postavljene u skladu sa ugovorom koji je zaključen sa nadležnim javnim preduzećem „Poslovni prostor“, šta bi se desilo da su tada komunalni inspektori bili komunalni policajci, da su maltretirali te ljude, da su im stavljali lisice naočigled građana, da su koristili palicu da ih na taj način uklone odatle, da su ih pretresali itd, a ljudi apsolutno u pravu?
Dakle, izazivate da se problemi rešavaju na fizički način. U jednom članu zakona čak je predviđeno šta ako nastupi smrt u toku takve intervencije.
Nažalost, vi ovim zakonom i tako nešto omogućavate. Ministar je pokušao da objasni, čak se smeškao i rekao je da se to odnosi na slučaj da neko od stresa može da doživi infarkt zato što dolazi komunalni policajac sa palicom i sa lisicama koje će da mu stavi, da ga pretresa na licu mesta, nasred ulice itd.
Pokušao je da objasni da će to komunalna policija raditi isto kao što radi regularna, normalna policija. To nije moguće. Policija ima policijske stanice.
Komunalna policija to nema, nemaju gde da vrše taj pretres. Oni mogu ljudima da obijaju automobile... Ako čovek pobegne od svog automobila da ga ne bi identifikovao policajac, govorim o onome što se realno dešava u životu, po ovom zakonu taj policajac može da mu obije auto, da vidi šta u tom autu ima, da uzme šta misli da treba da uzme. Biće mnogo problema ako, ne daj Bože, dođe do primene ovog zakona.
Ono na šta takođe želimo da skrenemo pažnju jeste pitanje koje smo postavili ministru Markoviću, na koje nam je dao nemušt odgovor.
U obrazloženju predloga ovog zakona stoji da nisu potrebna dodatna sredstva u budžetu za realizaciju ovog zakona. To je nemoguće. Ovaj zakon predviđa posebne uniforme, palice, lisice, polaganje stručnog ispita, posebnog, posebne lekarske komisije itd. i nemoguće je da tu neće biti dodatnih troškova.
Ministar je rekao da je budžet nepromenjiva konstanta, što je nemoguće, pogotovo u državi Srbiji gde se već priprema drugi rebalans budžeta. Ministar za lokalnu samoupravu i Vlada Republike Srbije su znatno smanjili sredstva lokalnim samoupravama i to je već problem na terenu.
Svaki dan slušamo i čitamo o tome. Bukvalno je u pitanju osnovno funkcionisanje lokalnih samouprava zbog takvog odnosa države prema lokalnoj samoupravi i zbog takve tzv. decentralizacije, o kojoj vi samo pišete, a u suštini ne radite ništa na tome.
Ti novi ljudi koji budu zaposleni moraju da primaju plate iz budžeta. To ne vidimo u predlogu ovog zakona, ali ministar kaže – lokalne samouprave će same da ocenjuju koliko mogu da zaposle tih komunalnih inspektora, policajaca, pa ako ne mogu na 5.000 stanovnika da zaposle jednog, neka zaposle manje od toga.
To znači da vi ovaj zakon donosite reda radi, da ste svesni da on suštinski ništa neće promeniti, da se on zapravo neće ni primenjivati, ali da i vi, gospođo predsedavajuća i gospođo predsedniče, možete negde u javnosti da kažete koliko je to zakona doneo ovaj parlament.
Prestanite, gospodo iz Vlade, da nam predlažete zakone od kojih građanima može biti samo gore. Pokušajte da obratite pažnju na stvarne probleme ovog društva i ovog naroda.
Predložite nam neko konkretno, ali pravo rešenje koje će pomoći da se zaposle ljudi, koje će pomoći da se otvore proizvodni pogoni koji će pomoći da se stvara infrastruktura, a penzioneri dobijaju veće penzije, da se mesečno ne otpušta 10.000 zaposlenih. Probajte, za promenu, da radite u interesu građana. A ovaj zakon vam je loš, neustavan i neprimenjiv.