Član 30. predloga ovog zakona je apsolutno suprotan članu 136. stav 2. Ustava Republike Srbije, koji jasno kaže da poslove državne uprave obavljaju ministarstva i drugi organi državne uprave određeni zakonom.
Mi na ovo skrećemo pažnju već godinama, iz zakona u zakon, ali nažalost, nijedan ministar, odnosno jedino je Saša Dragin na jedan amandman reagovao i ovde prihvatio amandman kojim smo na ovaj način intervenisali.
Naravno, ovaj put nisam ni pročitala obrazloženje Vlade zato što znam da u obrazloženju stoji da su ovakva rešenja predviđena Zakonom o državnoj upravi. Mi opet skrećemo pažnju na neustavnost Zakona o državnoj upravi, kao što danas ceo dan skrećemo pažnju na neustavnost ovog zakona o komunalnoj policiji, ali vi iz Vlade jednostavno ne reagujete na takve intervencije.
Da zanemarimo ovu neustavnost, vidite šta kaže član 30: „Način i postupak vršenja kontrole komunalne policije bliže propisuje ministar nadležan za lokalnu samoupravu.“ Najpre, kada bih bila na mestu ovog ministra, na pamet mi ne bi palo da preuzmem na svoja pleća ovoliku nadležnost i ovoliku širinu nadležnosti iz celog ovog zakona.
Pre ovoga imamo član 28. stav 2. koji kaže: „Ako prilikom upotrebe sredstava prinude nastane telesna povreda ili nastupi smrt lica, načelnik komunalne policije podnosi o tome pisani izveštaj nadležnoj policijskoj upravi.“
Sam zakon predviđa mogućnost nastupanja smrti u tom sukobu vaše naoružane komunalne policije i građana. U većini slučajeva, oni koje će ovakva policija proganjati i oni koje danas proganja komunalna inspekcija jesu ljudi koji možda prodaju na nedozvoljenim mestima, na kartonskim kutijama itd., ali u situaciji u kojoj se danas nalazi država Srbija, nažalost, biće sve više ljudi koji moraju da prodaju na kartonskoj kutiji da bi preživeli, da bi bar nešto zaradili. Vi takve ljude terate u sukob sa tom vašom policijom, a ministar, koji vrši kontrolu nad radom komunalne policije, preuzima na sebe ovu odgovornost.
Još gore od toga je ono što je predviđeno u članu 32. stav 3. Šta je tu predviđeno? Da ministar nadležan za lokalnu samoupravu donosi propis o načinu utvrđivanja potrebne psihofizičke sposobnosti iz stava 1. tačka 1) ovoga člana i rešenjem ovlašćuje zdravstvenu ustanovu za utvrđivanje ove sposobnosti i izdavanje lekarskih uverenja o tome.
Stvarno ne znam da li ovo nekome zvuči normalno. Ministar za državnu upravu i lokalnu samoupravu, ovaj sada, diplomirani je pravnik. Svi prethodni su bili (uverena sam, i budući će biti) diplomirani pravnici, bez obzira na to što je ministarska funkcija politička...

Hoću da vam skrenem pažnju na čl. 87. i 195. Pošto se vrata otvaraju, očigledno ministar stiže, mogli smo da sačekamo taj sekund da ne bismo intervenisali; evo, dolaze predstavnici Vlade. To je bila moja intervencija.

Mi nismo. Samo je to problem.

Ta sitnica je problem, što mi nismo imali tu informaciju.

Sad ste remetili.

Takođe.

Član 10. u stavu 3. predviđa da maloletno lice sa navršenih 14 godina života može biti osnivač udruženja uz izjavu o davanju saglasnosti njegovog zakonskog zastupnika u skladu sa zakonom. Mi mislimo da to nije dobro rešenje i da samo punoletna lica mogu biti osnivači udruženja.
Obrazloženje koje je dala Vlada Republike Srbije zbog čega ne prihvata ovaj amandman je poprilično široko, pominje Konvenciju UN o pravima deteta, kaže: „S obzirom da se starosna granica od navršenih 14 godina života u pojedinim propisima Republike Srbije uzima kao osnov za sticanje određenih prava i odgovornosti, Predlogom zakona se propisuje da do 14 godina života izjavu daje detetov zakonski zastupnik, a sa navršenih 14 godina izjavu daje sam maloletnik, uz izjavu o davanju saglasnosti njegovog zakonskog zastupnika.“
Ministar je ovde, kada smo u načelnoj raspravi ovo pominjali i kritikovali, govorio i o pravu na rad koje garantuje Ustav. Ja bih samo da podsetim na član 52. Ustava Republike Srbije koji govori o izbornom pravu, član 60. Ustava Republike Srbije, koji upravo u tom smislu u svom poslednjem stavu kaže da se ženama, omladini (a odnosi se na pravo na rad) i invalidima omogućuje posebna zaštita na radu, posebni uslovi u skladu sa zakonom. I ovakva ustavna rešenja su na izvestan način ograničena.
Zašto inače to mislimo, osim ove povezanosti sa Ustavom, odnosno neustavnosti, rekla bih, ove odredbe? Vi danas ne možete poslati dete na ekskurziju ako oba roditelja ne overe pisanu izjavu da može da ide na ekskurziju; ne možete poslati maloletno dete ni od 17 godina, a kamoli od 14, sa babom i dedom, ujakom, tetkom, ne znam kim, na godišnji odmor negde u inostranstvo ako ne dobijete saglasnost oba roditelja overenu u opštinskoj upravi ili u nadležnom sudu.
Šta mi radimo ovi zakonom? Mi ovim zakonom i ovakvim stavom 3. ovog člana 10, u situaciji kada, nažalost, zahvaljujući, pre svega, štetočinskom radu Vlade Republike Srbije, većina roditelja nema dovoljno ni da ishrani decu, a o skupim patikama, ekskurzijama, letovanju, zimovanju mnogi u ovoj zemlji, mnoga deca mogu samo da sanjaju, mi u takvoj ekonomskoj situaciji, u takvoj socijalnoj bedi, ovim zakonom zapravo guramo tu našu decu od 14 godina kod nekoga ko će za malo para da ih uvuče u razne nevladine organizacije (govorim o onim nevladinim organizacijama koje se finansiraju iz inostranstva, koje potpuno otvoreno rade protiv interesa države Srbije i građana Srbije), guramo ih u razne sekte itd.
Dakle, vi ste, ministre, sigurna sam, bili dobronamerni kada ste ovo predložili. Mislili ste možda na neka udruženja koja otprilike liče na dečiju igru, ali kad ovako nešto propišete zakonom onda je opasnost veoma, veoma velika.
Želim samo da podsetim, vrlo kratko – kada smo govorili o Zakonu o zabrani diskriminacije jedan od kolega, koji je glasao za taj zakon, iz vladajuće koalicije, u neobaveznom razgovoru ispred me je pitao zašto nama toliko smeta gej populacija, gej brakovi itd. Pitala sam ga da li on istinski misli da je taj zakon dobar i on je rekao – da, naravno, najiskrenije i najintimnije. Na moje pitanje da li to znači da mu ne bi smetalo da njegov sin sutra dovede dečka i da ga on na krsnoj slavi predstavi gostima kao buduću snajku, rekao je – nisam baš toliko za zakon. Dakle, to je licemerno.
Pitam sad sve kolege koje će glasati za ovaj zakon da li će dozvoliti svojoj četrnaestogodišnjoj deci da se udružuju gde im padne na pamet, odnosno gde ih neko privuče parama, poklonima itd. ili će svoju dečicu da čuvaju ušuškanu u svom okrilju, a svoj ostaloj deci da kažu – mi smo demokratski, širokogrudo doneli zakon da možete da se udružujete, da vas vrbuju i Nataša Kandić, i Sonja Biserko i Jehovini svedoci i ne znam ko? Dakle, i to je licemerno.
Gospodine ministre, ne mislim da ste vi licemeran čovek, naprotiv, zato vam i preporučujem da ovaj amandman prihvatite. Hvala.

Član 70. Predloga ovog zakona kaže da je rešenje ministra konačno i da se protiv njega može pokrenuti upravni spor. Upravo ova formulacija iz člana 70. najbolja je potvrda onoga na šta mi godinama pokušavamo da skrenemo pažnju predlagačima zakona, Vladi Republike Srbije i resornim ministrima. Naši predlozi da se reč „ministar“ zameni rečju „ministarstvo“ nisu puka formalnost, već je to uvek skretanje pažnje na činjenicu da su ovakvi predlozi zakona samo zbog ovih formulacija u startu neustavni.
Pre nekoliko dana ministar Saša Dragin je shvatio kada sam obrazlagala jedan ovakav amandman i u ime Vlade Republike Srbije je prihvatio amandman. Gospodine Markoviću, očekujem da ćete i vi kao iskusan pravnik takođe razumeti da ne može ministar kao fizičko lice biti taj protiv čijeg rešenja se pokreće upravni spor. Radili ste dosta u upravi, znate da se u upravnom postupku donose rešenja, da ta rešenja donose nadležni državni organi ili, eventualno, organi lokalne samouprave kao poverene poslove i da se zaista upravni spor pokreće, ali protiv rešenja nadležnog organa.
To što imate Zakon o državnoj upravi koji nije u skladu sa Ustavom Republike Srbije, sa članom 136. stav 2. Ustava Republike Srbije, nikako nije opravdanje da možete i sve ostale zakone da donosite suprotno odredbama Ustava.
Kao pravnik trebalo bi da znate da iz jednog neprava ne može da proistekne neko novo pravo. Hvala.

Član 64. govori o osiguranju vlasnika čamaca od odgovornosti za štetu pričinjenu trećim licima. U trećem stavu ovog člana kažete, vi iz Vlade, da vlasnik inostranog čamca koji plovi u domaćim teritorijalnim vodama mora biti osiguran od odgovornosti za štetu iz stava 1. ovog člana, ako nema drugo obezbeđenje za naknadu štete ili ako međunarodnim ugovorom nije drukčije uređeno.
Mi smo predložili da se ovaj stav briše, ne zato što nama smeta ovakva odredba, nego jednostavno zato što je u koliziji sa prethodnim stavovima ovog istog člana. Možda je trebalo da ceo član preuredite, prethodno da pročitate ovaj prevod da biste znali šta piše ovde, jer vi u stavu 2. ovoga člana kažete da se „pod štetom iz stava 1. ovog člana podrazumeva i šteta koja je pričinjena trećem licu usled pada ili izbacivanjem stvari iz čamca“. Sledeći stav kaže: „Trećim licem iz stava 1. ovog člana ne smatra se lice koje se prevozi čamcem.“
Dakle, u samom tekstu ovog člana 64. jasno stoji da se naknada štete isplaćuje trećem licu, koje je ispalo iz čamca. Ali, ako se trećim licem, kako stoji u stavu 3, ne smatra ono lice koje se prevozi čamcem, onda zaista ostaje nejasno kako može da ispadne iz čamca. Ovo što je predviđeno u članu 64. nema logike.
Sada Vlada objašnjava zašto ne prihvata amandman, jer naravno, neće valjda da prihvate neki amandman poslanika opozicije, kaže: „Amandman se ne prihvata iz razloga što je u članu 64. stav 2. Predloga zakona uspostavljena obaveza, predviđeno da se pod štetom koju vlasnik čamca pričini upotrebom čamca trećim licima usled smrti, povrede tela ili narušavanja zdravlja podrazumevaju i štete koje se, usled pada stvari ili izbacivanjem stvari iz čamca, pričine trećim licima, a ne padom lica iz čamca.“
Gospođo Dragutinović, ako vi razumete ovo obrazloženje, najlepše bih vas zamolila da malo jasnije kažete ovo što ste potpuno nemušto napisali. Hvala.

Gospođo predsedavajuća, skrećem vam pažnju na član 87. našeg poslovnika koji kaže da na sednicama Narodne skupštine, pored narodnih poslanika, učestvuju članovi Vlade itd. Čitam samo onaj najbitniji deo. Gospođa ministar je ovde bila u prepodnevnom delu. Istina, nije komentarisala stavove narodnih poslanika u okviru njihovog obrazlaganja amandmana koje su podneli, ali je bar formalno sedela ovde.
Mislim da ste saglasni sa tim i znam da je to vaš stav, inače, da bez predstavnika Vlade ne može da se raspravlja, a pogotovo nije moguće da se bez predstavnika Vlade raspravlja u pojedinostima. Znate da uvek postoji mogućnost da predstavnik Vlade prihvati neki amandman ukoliko ga narodni poslanik svojim obrazloženjem ubedi da ima smisla i da je to dobro za predloženi tekst zakona, pa vas najlepše molim da obezbedite prisustvo predstavnika Vlade ili da u toku neke pauze sačekamo da dođe gospođa ministarka. Hvala lepo.

Član 74. u 1. stavu propisuje šta su poslovi garantnog fonda i daje definiciju, kaže: „Garantni fond se osniva radi ekonomske zaštite putnika u javnom prevozu i trećih oštećenih lica, u slučajevima kada je šteta pričinjena upotrebom neosiguranog ili nepoznatog prevoznog sredstva, kao i za štetu za čiju naknadu je odgovorno društvo za osiguranje nad kojim je pokrenut stečajni postupak, u skladu sa ovim zakonom.“
U samoj ovoj definiciji ste opravdali sve naše amandmane kojima tražimo brisanje garantnog fonda, odnosno predlažemo da garantni fond ne bude sastavni deo ovog zakona. Čuli ste i čućete naša obrazloženja da se apsolutno protivimo paradržavnim organima, iza kojih se zapravo kriju različita ministarstva.
Ako govorimo o upotrebi neosiguranog ili nepoznatog prevoznog sredstva, zar to nije posao ministarstva policije? Da li Ministarstvo policije radi svoj posao ako imamo ovakva vozila koja su opisana u članu 74?
Ili, kažete – za naknadu štete odgovornog društva za osiguranje nad kojim je pokrenut stečajni postupak. Već postoji neko ko vodi stečajni postupak, već postoji neka agencija koja vodi evidenciju o svim započetim ili završenim stečajnim postupcima, ali sve to nije dovoljno, treba još jedan fond, treba još jedan trošak na leđa građana Srbije. Nastavićemo o ovome, naravno. Hvala vam.

Danas, gospođo ministre, govorimo o zakonu o obaveznom osiguranju u saobraćaju.
Kao pravnik, iz ovog naslova odmah zaključujem da više nećemo imati problema u oblasti osiguranja u saobraćaju, ali vi ovim zakonom niste predvideli nijedan instrument države koji bi doveo do toga da više nemamo neosiguranih vozila.
Ovaj vaš garantni fond svakako nije taj instrument i ne može biti taj instrument, jer ovaj garantni fond je još jedan trošadžija budžetskih sredstava, i to ne samo za finansiranje članova tog fonda, upravnog odbora, nadzornog odbora, direktora itd., već iz budžeta Republike Srbije predviđate izdvajanje određenih sredstava koja će ovaj fond trošiti da bi, ali samo u ekonomskom smislu, zaštitio učesnike u javnom saobraćaju koji mogu da pretrpe štetu od, između ostalog, neosiguranih vozila.
Opet ono što sam govorila pre pola sata ili sat vremena, otprilike – niste predvideli da to rade organi koji su po drugim zakonima nadležni da kontrolišu ovu oblast, već izmišljate neke nove organe, organizacije, ne znam kako biste to nazvali, i ovde nam u obrazloženju ovog zakona kažete da, osim sredstava iz člana 83. stav 4, koja je potrebno obezbediti u roku od dve godine nakon stupanja na snagu ovog zakona, za sprovođenje ovog zakona iz budžeta Republike Srbije nije potrebno obezbediti dodatna sredstva. Gospođo Dragutinović, ovo nije tačno.

Član 114. govori o donošenju statuta i imenovanju direktora garantnog fonda. Predložila sam brisanje, kao što su poslanici SRS predložili brisanje svih članova koji se odnose na konstituisanje i rad garantnog fonda, ali bih rekla nekoliko rečenica vezanih za donošenje ovog zakona.
Zaista mi nije jasno, gospođo Dragutinović, koja vas je muka naterala da sad donosite ovaj zakon kad, radi javnosti pre svega, ovaj zakon stupa na snagu tek 90. dana od dana objavljivanja. Pojedine odredbe ovog zakona primenjivaće se danom stupanja Srbije u EU. Ovo je zaista neverovatno!
Umesto da se bavite onim što je danas problem svih građana Srbije, umesto da se kao ministar finansija ili kao deo Vlade, odnosno cela Vlada, bavite problemima koje danas građani imaju, koji su izazvani krizom u Srbiji, da učinite sve što je u vašoj moći da mesečno ne ostaje 10.000 ljudi bez posla, da učinite sve što je u vašoj moći da počne konačno nešto u Srbiji da radi, a ne da se zatvara (i ono gde eventualno rade ljudi za nekih 10.000-12.000 dinara), vas uopšte nije briga ni za tešku ekonomsku i socijalnu situaciju građana Srbije, vi donosite zakone koji se možda nikad neće primenjivati, jer nemate nijednu garanciju da …

Član 19, kao i tačka 9. ovog člana, u stvari, ceo Predlog zakona o regionalnom razvoju, u suprotnosti je s Ustavom Republike Srbije, konkretno, sa članom 8. stav 1. Ustava, koji garantuje da je teritorija Republike Srbije jedinstvena i nedeljiva.
Ovo je, sama po sebi, veoma opasna ideja, kao što je opasna ideja predsednika države Borisa Tadića, koji je, nakon razgovora sa zamenikom američkog predsednika Džozefom Bajdenom, izašao u javnost s idejom o regionalizaciji Srbije, o promeni Ustava, bez konsultacija na nekom širom nivou i pribavljenog mišljenja javnog mnjenja, jer, na kraju krajeva, građani Srbije su ti koji bi, eventualno, odlučivali o takvoj promeni Ustava.
Član 19. i ono što je drugi razlog zbog čega srpski radikali insistiraju da ovaj zakon ne bude donet jeste nagomilavanje državne administracije i formiranje paradržavnih organa. O tome govorimo već devet godina svim vladama i svim skupštinskim većinama, koje su napravile haos od državnih organa; više se ne zna ko je za šta zadužen, ko šta radi.
Danas imamo slučajeve, recimo, da poskupi gorivo, i nema odgovornosti Vlade, to radi Agencija. Priča se o poskupljenju struje – nema Ministarstvo ništa s tim, to radi Agencija.
Potpuno ste svesno i namerno…

Član 26. tačka 8) Predloga ovog zakona je zapravo razrada člana 19.
(Predsedavajući: Izvinjavam se, budite ljubazni, samo malo mikrofon spustite, slabo vas čujem.)
Hvala lepo.
Dakle, član 26. tačka 8) je, faktički, razrada člana 19. koji govori o subjektima regionalnog razvoja. To je jedan od razloga zbog čega je nama ovaj predlog zakona veoma sporan.
Mi kao subjekte regionalnog razvoja, kad kažem mi, mislim na Vladu Republike Srbije, predviđate Vladu, Ministarstvo i ministarstva nadležna za poslove finansija i prostornog planiranja, u skladu sa zakonom (nisam baš razumela šta znači – Ministarstvo i ministarstva), AP Vojvodinu, glavni grad, Agenciju za privredne registre, Republičku agenciju za prostorno planiranje (kažete – u skladu sa zakonom), Fond za razvoj Republike, jedinice lokalne samouprave, u skladu sa zakonom, Nacionalni savet za regionalni razvoj (čije sam brisanje predložila još kada smo govorili o članu 19, između ostalog, zbog toga što već devet godina pričamo o agencijama koje su balasti i iza kojih se kriju sve dosadašnje vlade Republike Srbije).
Za sve ono što nije popularno da se odluči i kaže građanima Srbije, služe razne agencije. Nakupilo ih se negde oko 103 i kada ste došli u situaciju da donosite nekakve programe izlaska iz ekonomske krize, onda su se i sami predstavnici Vlade prisetili da bi bilo dobro da se ukinu neke agencije.
To je samo farsa, koja je trebalo da bude predstavljena građanima Srbije, da građani pomisle kako je Vlada štedljiva i kako štedi baš na državnim organima, ali od usvajanja tog plana na sednici Vlade Republike Srbije, do dana današnjeg, imali smo pet-šest zakona koji su usvojeni i svaki od njih je imao još po jednu paradržavnu organizaciju.