Dame i gospodo, evo još jedan amandman za koji zaista ne postoji ni jedan jedini opravdan razlog zbog čega ga predstavnik Vlade nije prihvatio, a nadam se da ćete vi u danu za glasanje da budete ozbiljniji od kolege Balinovca koji predstavlja ovde Vladu, koji nije prihvatio jedan zaista krajnje razložan i potpuno opravdan amandman.
O čemu se ovde radi? U članu 77. Predloga zakona o državnoj upravi kaže se, da su organi državne uprave dužni da obaveštavaju javnost o svom radu preko sredstava javnog informisanja i na drugi prikladan način. Zaposleni koji su ovlašćeni za pripremu informacija i podataka vezanih za obaveštavanje javnosti odgovorni su za njihovu tačnost i blagovremenost. Ne znam da li osećate da je ovaj član nepotpun, da ovako kako je formulisan ne znači takoreći ništa, jer niko nema odgovornost ukoliko ovaj član ne bude primenjen.
Iz tog razloga i u tom smislu je kolega Milorad Mirčić podneo amandman i rekao da se na kraju stava 1. koji kaže: "Organi državne uprave dužni su da obaveštavaju javnost o svom radu preko sredstava javnog informisanja i na drugi prikladan način", posle ovoga, (kolega Mirčić je predložio) da se dodaju reči – "a sredstva javnog informisanja koja se pretežno finansiraju iz budžeta dužna su da ta obaveštenja prenesu javnosti". Da li postoji išta logičnije i normalnije od ovog predloga? Dakle, nismo čak išli ni sa obavezom prema svim sredstvima informisanja, ali prema onima koja se pretežno ili potpuno finansiraju iz budžeta, to je sasvim normalno i prihvatljivo.
Šta kaže Vlada zašto nam ne prihvata ovaj amandman? Prema Zakonu o javnom informisanju, kaže Vlada, država ne može ni neposredno ni posredno biti osnivač javnih glasila, kao što osnivač javnog glasila ne može biti ni pravno lice koje je u pretežnom delu u državnoj svojini ili se finansira iz javnih prihoda. Da li vidite da nas je Vlada ovde slagala? Ovo jednostavno nije tačno.
Ili dalje, kaže: "Zakonom o radio-difuziji propisano je da su nosioci javnog radiodifuznog servisa republička i pokrajinska radiodifuzna ustanova".
Njime su uređeni i ostvarivanje opšteg interesa u oblasti javnog radiodifuznog servisa, obaveza javnog radiodifuznog servisa u ostvarivanju opšteg interesa, kao i izvori finansiranja.
U stavu 3. u obrazloženju Vlade kaže: "Sredstva iz budžeta nisu ni u jednom zakonu predviđena kao izvori finansiranja javnih glasila". Da li smo mi ovde govorili o Republičkom budžetu i usvajasmo li taj Republički budžet? Da li Vlada misli da su narodni poslanici ljudi kratke pameti, maloumni?
Da li Vlada misli da su narodni poslanici ljudi kratke pameti, maloumni, šta li? Zaista je nedopustivo kako Vlada kroz svoje predloge vređa inteligenciju narodnih poslanika i građana Srbije koji prate rad ovog parlamenta. Pa, jesmo li mi opredelili u budžetu određena sredstva RTS ili nismo?
Jesmo li govorili ovde, kada je bilo reči o izmenama Zakona o javnom informisanju i Zakona o radio-difuziji, a pogotovu kolege iz lokalnih samouprava, na koji način se koriste sredstva lokalnih samouprava za sredstva javnog informisanja, odnosno na koje sve načine se zloupotrebljavaju ta sredstva. Koliko se tih sredstava iz lokalnih samouprava izdvaja za javna informisanja, za lokalne televizije i radio-stanice.
Znate da ste usvojili izmene i jednog i drugog zakona, Zakona o javnom informisanju i Zakona o radio-difuziji, upravo zato da bi ste vašim partijskim drugovima, koji su na lokalu, na vlasti, i dalje dozvolili i omogućili da sredstvima građana sprovode politiku vaših stranaka.
Govorili smo o tome. Čak ni nadležan ministar za tu oblast, ministar kulture, nije mnogo protivurečio tim našim primedbama, jer je čovek potpuno svestan da smo u pravu kada smo to govorili.
Verovatno, da je predstavnik Vlade ovde da bi mi on objašnjavao kako se lokalne samouprave ne finansiraju iz budžeta, opet naravno, nešto što nije tačno, a činjenica da ovaj član 77. zakona, na koji je Milorad Mirčić i amandmanski intervenisao, govori upravo o tome –da, bar ta sredstva koja građani daju za finansiranje sredstava javnog informisanja budu u tom delu kontrolisana i usmerena za ono što jeste interes građana, a to je da budu pravovaljano informisani o radu organa državne uprave, odnosno o radu jedinica lokalne samouprave.
Zato smo i u drugom stavu intervenisali – da su zaposleni koji su ovlašćeni za pripremu informacija i podataka vezanih za obaveštavanje javnosti, rekli smo i sredstava javnog informisanja, odgovorni za njihovu tačnost i blagovremenost.
Dakle, ne vidim ni u ovom obrazloženju Vlade, a čuli ste malopre, da ima i jednog jedinog argumenta koji bi nas iz SRS ubedio da možda ne treba insistirati na ovom amandmanu, a verujem da ni vas, koji ćete glasati za ovaj zakon, ovo obrazloženje Vlade nije ubedilo da je Vlada u pravu što nije prihvatila ovaj amandman.
Ne znam da li je suvišno da kažem da ovaj amandman zaista ni u najmanjem promilu ne dira u koncepcijski prilaz Vlade Republike Srbije kada je u pitanju organizacija državne uprave, nego je ovo, jednostavno, dopuna nečega što je Vlada izostavila.
Znači, ni na koji način ne može da bude ugroženo ono što je Vlada htela ovim zakonom, ali ovaj član 77. može da bude primenjiv i da zaista ima smisla ovako normiran, uz amandmansko rešenje. Bez toga gospodine Balinovac, bez ovoga što smo predvideli u amandmanu gospodina Mirčića nema svrhe član 77. Brišite taj član ili prihvatite amandman Milorada Mirčića, da bi zaista ovaj član bio primenjiv i da bi neko stvarno imao i obavezu i odgovornost kada je u pitanju obaveštavanje javnosti o radu organa državne uprave.
Nemojte to da prepuštate glavnim i odgovornim urednicima. Obavežite ih. Troše narodne pare. Troše pare ovih građana, pa dajte bar da ih obavežemo u ovom delu da na pravi način obaveštavaju građane, da imamo normalne vesti na prvom programu RTS, a ne da ono što je zaista od interesa za građane Srbije, počev od ovog našeg Parlamenta pa nadalje, da bude neka dvanaesta vest u udarnom dnevniku.
Dakle, još jednom gospodine Balinovac, prihvatite ovaj amandman. Ako vi to nećete onda pozivam kolege da to u danu za glasanje učine.

Hvala. Vidite, kad Vlada nema kriterijume za usvajanje amandmana, šta se dešava.
Kada je 30. juna Vlada usvajala ove amandmane, i ako pogledate i vidite šta je usvojeno onda će vam biti jasno da zaista nema nikakvog kriterijuma, ali su se u Vladi prešli, usvojili su amandmane nekih poslanika, za koje nisu znali da će danas kad govorimo o amandmanima biti opozicija, teška opozicija.
Grdna greška Vlade, ali šta da radimo.
Član 18. Predloga zakona o državnim službenicima kaže: "Državni službenik dužan je da prihvati radno mesto u istom ili drugom državnom organu na koje je prema odredbama ovog zakona trajno ili privremeno premešten".
Mi u SRS mislimo da ovakav član ne može da opstane u ovom predlogu zakona, odnosno sutra u zakonu, već da treba da glasi: "Državni službenik dužan je da prihvati radno mesto u istom državnom organu, a drugom državnom organu na koje je prema odredbama ovog zakona trajno ili privremeno premešten, uz svoju saglasnost".
Dozvolićete da je ovakva formulacija ovako preuređenog člana nešto što bi moralo da se prihvati, što je u interesu i radi zaštite državnih službenika od mogućih zloupotreba njihovih neposrednih rukovodilaca prilikom premeštanja u toku rada.
Kada je govoreno o ovom predlogu zakona u načelnoj raspravi, onda se čulo i od poslanika koji će glasati za ovaj zakon, a i gospodin Balinovac je to naglašavao, kako ovaj veoma vodi računa o državnim službenicima, maltene donosi se zbog državnih službenika, a evo odmah član 18. demantuje takve tvrdnje i takve stavove.
Kada se ne bi prihvatio amandman koji sam u ime poslaničke grupe SRS podnela, onda bi zaista državni službenici bili prepušteni na milost i nemilost svojim neposrednim rukovodiocima.
Ovo je, takođe, u suprotnosti, mislim na predloženi tekst, sa onim što se danas ovde pričalo, kada smo malopre govorili o zakonu o državnoj upravi. Šta ste uradili? U onom zakonu ste zaštitili svoje pomoćnike i ostala postavljena lica.
Njima ste obezbedili mir i narednih pet godina, da ih niko ne dira, kada ih ispostavljate, kada ovaj zakon stupi na snagu, a državne službenike, koji nemaju takvu zaštitu, ostavljate na milost i nemilost tim funkcionerima, koje ovim prethodnim zakonom ostavljate nedodirljivim.
Državni službenik mora da strahuje da li će taj rukovodilac da ga premesti u drugi organ, da li će da ga premesti u okviru postojećeg organa.
Naravno, otvara se mogućnost zloupotreba i mogućnost da neko nekome može da smeta ili politički ili lično ili jednostavno ne želi, neko je revnostan, službenik u pravom smislu reči profesionalac, on će da smeta nekom funkcioneru koji bi da radi nešto ispod žita i onda će on bez njegove saglasnosti da ga premesti ne samo u okviru tog postojećeg organa, nego u dogovoru sa svojim kolegom u sasvim neki treći organ.
Mislili smo da to ne može tako da opstane i da državni službenik mora da bude zaštićen od zloupotreba. Naravno, državni službenik mora da poštuje zakon, mora da radi u skladu sa zakonom, ali postoji disciplinska odgovornost ako se eventualno ogreši o službu i o zakon, ali nikako ne sme da bude prepušten na milost i nemilost nekom državnom funkcioneru.
Vlada je odbila ovaj amandman, ali ću malo da se pozabavim obrazloženjem Vlade Republike Srbije. Zaista, sve češće su Vladina obrazloženja potpuno nebulozna. Opet ponavljam ono što sam danas rekla, nedopustivo je da se Vlada ovakvim svojim obrazloženjima obraća narodnim poslanicima.
Narodni poslanici su dovoljno pametni da protumače ono što Vlada kaže, dovoljno pametni, jer su nas ovde birali građani Srbije i Vlada nema pravo da vređa inteligenciju ni narodnih poslanika, ni građana Srbije koji su nas doveli u ovaj parlament. Dakle, Vlada kaže da ne prihvata ovaj amandman.
Dalje kaže: "Celina formulacije amandmana sadrži protivrečnost" – netačna. Naime, ako je državni službenik dužan da prihvati radno mesto u istom državnom organu na koje dolazi premeštajem, jer o premeštaju je reč u ovom članu, nije moguće da je za premeštaj potrebna saglasnost državnog službenika.
Očekivala sam od Vlade, ako ne prihvati moj amandman, da mi kaže zbog čega ga ne prihvata, a ne da mi kaže da nije moguće da je za premeštaj potrebna saglasnost državnog službenika. Gospodine Balinovac, zbog čega nije moguće? Meni je jasno iz vašeg Predloga da vi mislite da nije moguće, ali hoću da nam se objasni zbog čega nije moguće, a ne da se prepiše, samo drugim redom reči ovo što je napisano u članu 18.
Dalje se kaže: "Dužnost da se nešto čini ili ne čini isključuje bilo kakvu saglasnost državnog službenika". Ovo je stvarno neka visokoumna rečenica, koju ne znam da li neko razume.
Moguće je i drukčije tumačenje, kaže Vlada – da se saglasnost državnog službenika traži samo kada se državni službenik trajno ili privremeno premešta iz jednog u drugi državni organ.
Dalje Vlada opet kaže jednu laž: "Međutim, državni službenik nikada se trajno ne premešta u drugi državni organ" – ovo jednostavno nije tačno.
Postoji član 89, koji to reguliše 93, 94. Predloga koji to reguliše i poslanici SRS intervenisali su na svaki od ovih članova na isti način, sa ciljem da se zaštite državni službenici i da se maksimalno onemogući zloupotreba državnih funkcionera u odnosu na državne službenike.
Ide jedan stav vladinog obrazloženja, molim vas da ovo pratite ako možete, jer sam se prekrstila kada sam ovo pročitala: "Nezavisno od mogućeg tumačenja amandmana, razlog zbog koga se za premeštaj zbog potrebe rada ne traži saglasnost državnog službenika ogleda se u tome što je premeštaj zbog potrebe rada – bilo u isti bilo i drugi državni organ – moguć jedino na radno mesto čiji se poslovi rade u istom zvanju kao poslovi radnog mesta s koga se državni službenik premešta i za koje državni službenik ispunjava sve uslove". Vidim krste se i druge kolege dok ovo slušaju, a to zaista i jeste za takvu reakciju.
Gospodine Balinovac, kažite ovima u Vladi što su ovo pisali da ne mogu nas da fasciniraju dugačkim rečenicama sa nekim takvim nesvakodnevnim izrazima i da sada mislimo – Bože, šta nam pametno reče ova vlada. Znamo mi odlično svaki od ovih izraza i znamo da tumačimo i analiziramo rečenice.
Zaista je krajnje vreme da se Vlada Republike Srbije prema narodnim poslanicima ophodi sa dužnim poštovanjem.
Možete da ne prihvatite naše amandmane, ali ste u obavezi da kažete zbog čega ih ne prihvatate, ne samo zato što smo mi i 30. juna i danas opozicija, a da vi 30. juna prihvatite neke amandmane poslanika koji su danas opozicija pa se sada kajete.
Dakle, mi smo opozicija i onda i sada, ali nećemo dugo biti, ali dok to jesmo, insistiramo da uvažavate poslaničku grupu koja ima 81 narodnog poslanika i da ste dužni da nam kažete zbog čega bilo koji od naših amandmana Vlada nije prihvatila, a ne da nam kao ovde kažete "iz istog razloga koji stoji u članu". Ne prihvatate zato što ne možete da prihvatite. Ovo je zaista vrlo interesantno.
Dalje kažete: "Povrh svega, državni službenik je zaštićen pravom žalbe na rešenje o premeštaju koje podnosi žalbenoj komisiji i pravom na upravni spor protiv drugostepenog rešenja žalbene komisije". Nemojte gospodo iz Vlade da se ismejavate ni sa narodnim poslanicima ni sa državnim službenicima.
Lepo vam kažemo da prihvatite ovaj amandman i da državni službenik sam odlučuje da li će da ide, ako ispunjava uslove, u drugi organ. U okviru postojećeg organa može da se raspoređuje onako kako potrebe tog organa dozvoljavaju, ali nemojte ljude da upućujete na drugostepenu žalbenu komisiju, upravni spor. Naravno, i to ostaje kao varijanta ako je državni službenik nezadovoljan odlukom nadležnog organa.
Kažete da je državni službenik zaštićen pravom žalbe na rešenje koje podnosi žalbenoj komisiji. Prvo, ko je ta žalbena komisija?
Žalbena je, ako vi kao ministar premestite nekog državnog službenika u neki drugi organ, vi formirate tu žalbenu komisiju i taj državni službenik se žali toj vašoj komisiji, potpuno ubeđen da će ta komisija uvažiti njegove razloge, a ne vaše, s obzirom na to da ste ih vi formirali.
Ako ne bude zadovoljan odlukom te komisije kažete da može da ide u upravni spor protiv drugostepenog rešenja. Naravno da može, to pravo niko ne može oduzeti zaposlenom, ali isto tako znate koliki je dug put od tog prvostepenog rešenja do pravosnažne sudske odluke. I po pet godina traje.
Pitam vas, šta će biti sa nekim ko se tuži pet godina da bi dokazao da je bio u pravu, i dokaže da je bio u pravu – kako da mu se nadoknadi tih izgubljenih pet godina? Čak i da mu se isplati naknada, a još gore da mu onaj poslodavac, po onom Lalovićevom zakonu, kaže – neću da se vratiš daću ti duplu naknadu.
Znate, nije samo ovaj zakon taj koji reguliše tu materiju. Mora mnogo zakona da se pročita i mnogo zakona da se objasni građanima Srbije koliko ova Vlada ne vodi računa ni o jednom segmentu društva, ni o jednoj kategoriji građana, pa kada ne vodite računa o državnim službenicima koji vam rade sve ovo, državni službenici vam ovo prevode, pišu, smišljaju, sve rade za vas i o njima ne vodite računa, šta onda može da očekuje neko ko nije u takvom odnosu sa Vladom Republike Srbije?
Dakle, član 18. predloženog zakona o državnim službenicima mora da se promeni na način kako sam u ime poslaničke grupe SRS predložila.
Ukoliko vam je stalo da zaista uradite nešto u interesu tih državnih službenika, u koncept zakona vam ne dira, u politiku vladinu u primeni ovog zakona ne dira, dakle, samo hoćemo pravnu sigurnost i hoćemo da zaštitimo ovu kategoriju građana Srbije od mogućih zloupotreba.
Ne znam čega Vlada tu treba da se plaši.
Ako vam je namera da zaista ne zloupotrebljavate funkcije, da zaista imate zdrav odnos prema državnim službenicima, tim pre nemate razloga da se plašite ovakvog amandmana.
Ako verujete sebi, onda zbog nekog kome možda dovoljno ne verujete, dakle, gospodine Balinovac prihvatite ovaj amandman ili vi kolege u danu za glasanje vodite računa.
Većina, odnosno jedan broj ovde prisutnih i oni koji nisu prisutni jesu bili državni službenici i opet će biti državni službenici, ima ih i kojima miruje staž u državnim službama, pa vas pitam – kada se vratite kao bivši narodni poslanici, pa vas tamo zatekne neki ministar iz neke druge partije, ne onaj koji vas je predložio da budete ovde na poslaničkoj listi i kasnije poslanik, šta takav budući, odnosno službenik kojem miruje radni staž, šta može da očekuje kada se vrati u neko ministarstvo na čelu sa ministrom koji nije iz njegove stranke.
Valjda moramo da štitimo ljude koji se bave politikom, a moramo da štitimo, svakako, svakog građanina i svakog zaposlenog u ministarstvu i ne smemo da dozvolimo da zakonom omogućavamo ministrima i drugim vladinim funkcionerima da se ponašaju kao da im je država njihova prćija.

Replika, zato što je gospodin Balinovac pokušao da se našali sa mnom i sa našom poslaničkom grupom, a to je, naravno, nedopustivo i sa velikim brojem građana Srbije koji za nas glasaju. Gospodine Balinovac, niti smo nepismeni, niti smo glupi i molim vas, ako pokušavate da nas u nešto ubedite onda probajte da to bude argumentima.
U članu 89. – "Državni službenik može, zbog potrebe rada, da bude trajno ili privremeno premešten na drugo odgovarajuće radno mesto u istom državnom organu ili privremeno premešten u drugi državni organ". Rekli smo i tražili smo da to bude uz njegovu saglasnost. Zašto? Zbog člana 93. – "Državni službenik može da bude privremeno premešten na odgovarajuće radno mesto u drugi državni organ u kome je povećan obim posla, a sva prava iz radnog odnosa ostvaruje u državnom organu iz koga je premešten". Kada je povećan obim posla, u kom organu je povećan obim posla, ko će to da ceni? Je l' i to neće da radi taj državni funkcioner, odnosno ministar?
Govorila sam o mogućoj zloupotrebi, upravo iz tog razloga da ministar koji ima nameru da ne radi po zakonu i koji zna da ne radi po zakonu, ne želi blizu sebe državnog službenika koji zna zakon i koji vidi da ministar radi suprotno zakonu. Takav ministar u svako doba može da se dogovori sa onim drugim ministrom da je tamo povećan obim posla i da skloni onoga ko bi mogao brzo da ga strpa iza brave.
U sledećem stavu kažete: "Privremeni premeštaj u drugi državni organ traje najduže šest meseci, a izuzetno može da bude produženo za još šest meseci". Koliko puta, gospodine Balinovac, po šest meseci, dodatno šest meseci? Dakle, jedanput će tog službenika koga ne želi da vidi ministar da prebaci šest meseci u drugo ministarstvo, pa produži još za šest meseci, pa je to godinu dana, pa čim se ovaj vrati, on će da ga pozajmi trećem kolegi na još šest meseci, pa još produženo šest meseci.
Zaista ne vidim zašto se plašite ovog amandmanskog rešenja koje, ponavljam, ne dira u suštinu i u koncept vladinog viđenja državne uprave, ali ako ova vlada ima nameru, bar u onom jednom segmentu koji je još ostao pošten, da radi i nastavi tako da radi, onda nemojte zbog onih vaših ministara koji su kriminalci da dovodite u situaciju da državni službenici koji su se našli u tom ministarstvu strahuju, ako slučajno negde nešto šušnu ili kažu o tom ministru, da će da lete u neko drugo ministarstvo, u neki drugi organ koji im se ne dopada.
Vezano za ovu komisiju. Kad sam rekla da komisiju formira taj visoki državni funkcioner – ministar, vi ste mi sad rekli da to ne radi ministar, nego da tu drugostepenu komisiju formira vlada. Pa, ko čini vladu nego ministri.
Naravno, ministri se dogovaraju koja će to njihova poverljiva komisija da rešava u drugom stepenu, po prigovorima državnih službenika. Ko će to da uradi za vladu nego ministri.
Dakle, nemojte na ovakav način da se igrate sa nama i nemojte da mi objašnjavate da komisiju, Bože moj, ne formiraju ministri nego formira vlada. Nije šija nego vrat.

"Selo gori a baba se češlja", čini mi se najprikladnija izreka za ovaj Vladin predlog. U Srbiji, u kojoj ništa ne funkcioniše, u kojoj su svakodnevni problemi na Kosovu i Metohiji sve veći i sve izražajniji, u kojoj se preti penzionerima smanjenjem i ukidanjem penzija, u kojoj Vladu Srbije svakodnevno potresaju afere koje se zataškavaju, kriminalne afere, u Srbiji u kojoj se i dalje nastavlja privatizacija preduzeća na kriminalan način, Vlada nema ništa da radi osim da nam predlaže zakon o zaštitniku građana. Ako je i od Vlade Vojislava Koštunice, mnogo je.
Zato bih volela, ministre Lončar, da vidim da li imate hrabrosti i da li verujete, pa da sa ovog mesta kažete građanima Srbije - dragi građani, sada ćete dobiti zaštitnika građana i u ime Vlade Srbije garantujem vam da će taj zaštitnik tako da vas štiti da niko više neće dobiti otkaz, da ničije preduzeće neće biti na kriminalan način privatizovano, da nikome više neće biti smanjena penzija itd. Ne verujem da to možete da kažete. Ako možete, bilo bi lepo da to građani čuju.
Dakle, osnovna primedba poslaničke grupe SRS jeste da je Predlog zakona o zaštitniku građana neustavan. Nama je neprihvatljivo da ministar, koji je profesor na pravnom fakultetu, ovde izađe i kaže da je ovaj predlog zakona u skladu sa nekim Vladinim nacrtom ustava, koji jeste dat u proceduru, ali koji je i dalje u toj fazi nacrta. To je neprihvatljivo. Ne znam šta vam bi da vam se omakne takva rečenica, ministre Lončar. Ne priliči vam.
Čuli ste konkretne primedbe poslanika SRS na ovaj zakon. I ja ću na svega nekoliko članova da skrenem pažnju, s obzirom da smo mi podneli odgovarajuće amandmane i da ćemo govoriti u raspravi u pojedinostima. Upravo ti amandmani i ovo što ću sada reći govori o tome da čak i kad ne bi bilo ove nepremostive prepreke, a to je ustavni osnov za donošenje zakona, kad ne bi bilo svih ovih problema koji su u Srbiji mnogo preči za rešavanje nego što je ovo, onda ovaj tekst opet ima popriličan broj primedbi koje bi trebalo da Vlada, odnosno ministar u ime Vlade usvoji, pa da bar bude koliko-toliko ovaj tekst prilagođen.
Evo, već u članu 3. stav 2. kažete da zaštitnik građana odlukom može obrazovati kancelarije i van svog sedišta. Pa, dokle više? Ova Tadićeva Narodna kancelarija u svakoj opštini gde su demokrate na vlasti otvara kancelarije na tom nivou. Imamo službe pravne pomoći pri lokalnim samoupravama, sa već tradicionalnim iskustvom i komunikacijom sa građanima. Pretpostavljam da se vi kao ministar slažete da u malo kojoj opštini ima problema sa tom službom pravne pomoći. One uglavnom funkcionišu u komunikaciji sa građanima.
Dalje, ono protiv čega smo takođe bili, još jedan paralelan organ - zaštitnik na nivou jedinice lokalne samouprave. Sad još evo mogućnosti i da ovaj veliki republički zaštitnik otvara svoje kancelarije po lokalnim samoupravama. Sve se ovo svodi na dodatne troškove građana Srbije i na priliku da vladajuća koalicija otvara tako neke interesantne, a dobro plaćene poslove, gde mogu da se smeste razni koji bi se, eventualno, pobunili protiv nekog predloga, pa doveli ovako stabilnu Vladinu većinu u pitanje.
Član 4, em što je u suprotnosti sa Ustavom, kao i ceo zakon, potpuno je suprotan Poslovniku koji je u ovoj skupštini usvojen, o kojem nemam ništa lepo da kažem, ali svejedno, kakav god je, dok je na snazi trebalo bi da se poštuje.
Član 5. vam govori ko može biti izabran za zaštitnika građana. Interesantne su tač. 3) i 4) stava 1, da taj neko mora da poseduje visoke moralne i stručne kvalitete, da ima zapaženo iskustvo u zaštiti prava građana. Zavisi ko će da procenjuje ove osobine koje ste ovde predvideli. Ovo liči na moralno-političku podobnost iz nekih vremena.
Treba da je diplomirani pravnik, da ima najmanje 10 godina iskustva, ove visoke moralne i stručne kvalitete i zapaženo iskustvo u zaštiti prava građana. Zamislite da nekoj poslaničkoj grupi ovde na pamet padne da predloži i da kaže da Biljana Kovačević-Vučo ispunjava, a sa aspekta neke poslaničke grupe možda ispunjava ove formalne uslove. Dakle, ovakva nepreciznost, ovakva mogućnost zloupotrebe, ismejavanje ovog zakona itd. za nas iz SRS je neprihvatljivo. To je još jedan od razloga zašto nećemo glasati za ovaj zakon.
U članu 8. kažete: "Smatra se da je Zaštitnik građana, odnosno zamenik stupio na dužnost itd ..." Kako može po zakonu da se smatra? Ili jeste stupio ili nije stupio na dužnost. Osim toga, ovo je regulisano propisima koji se odnose na radne odnose i nepotrebno je da se na ovaj način to predviđa.
Preskočila sam član 7. koji govori o zakletvi, a govorile su moje kolege o tome. Drugo je što je sporan tekst zakletve, a prvo je što je nemoguće da neko polaže zakletvu ako ta kategorija, ta institucija nije Ustavom predviđena.
Imamo primedbe i na čl. 12, 17, 18, ali moram da u načelnoj raspravi skratim moju diskusiju zbog ostalih kolega koji će da govore. I nadležnosti ovog zaštitnika građana, predviđene u članu 17, nisu dobro formulisane. Mi smo vam tu predložili jedan amandman. Neću ovo mnogo da komentarišem, možda ćete da prihvatite taj amandman, pa da bar te nadležnosti budu na drugačiji i valjan način formulisane.
U članu 19. kažete da je zaštitnik građana ovlašćen da pokrene postupak pred Ustavnim sudom. Ovo je nepotrebno da se specificira kao posebno za zaštitnika građana. Svaki građanin, i onaj ko ga štiti - zaštitnik, može da podnese ovu inicijativu.
Ono što je predviđeno članom 23, što je već ovde govoreno, jeste zaista sporno, da ne kažem samo interesantno. Šta će se desiti ako predsednik Republike, predsednik i članovi Vlade, predsednik Skupštine, Ustavnog suda itd. ne primi zaštitnika građana u roku od 15 dana, kako predviđa ovaj zakon? Da li će zaštitnik građana da predloži njihovo razrešenje, da li će to ovde da se prihvati? Nikakvih posledica nema. Dakle, ovo je bilo nepotrebno na ovaj način da se predvidi ili, ako je predviđeno, onda je morala da stoji i kaznena odredba - šta ako se ne poštuje ovaj član. Uostalom, šta ako se ne poštuje bilo koji od ovih članova, jer to niste predvideli.
Posebno je interesantan pretposlednji stav u članu 25, koji kaže: "Izuzetno, Zaštitnik građana može pokrenuti postupak i pre nego što su iscrpljena sva pravna sredstva itd." Mislim da je ovo stvarno neprihvatljivo, da se zaštitnik građana usred nekog eventualnog postupka na ovaj način meša, da ne dozvoli da se iscrpe redovna pravna sredstva, pa da se onda on umeša. Mislim da ste previše dali značaja ovom budućem zaštitniku građana, koji nikoga ni od čega neće moći da zaštiti, kako ste vi predvideli ovim zakonom. Ni jednog građanina neće moći da zaštiti, niti bilo koju instituciju od njih samih.
Prelazne i završne odredbe; u članu 39. i 40. ste postavili rokove koji su baš široko ostavljeni i onda se postavlja pitanje koliko će ovaj zaštitnik građana da bude zaštitnik građana da prima samo platu, a da ništa ne radi, jer ste to tako predvideli u članu 39. i 40. Skupština će izabrati tog zaštitnika u roku od šest meseci od dana stupanja na snagu ovog zakona.
Zaštitnik građana će podneti predlog za izbor zamenika u roku od tri meseca od dana stupanja na snagu, a Skupština će izabrati zamenike u roku od dva meseca od dana podnošenja. Zamislite koliko je to meseci. Ovo je bar 11 meseci.
A, u članu 40, opšti akt o organizaciji i radu stručne službe zaštitnik građana će doneti u roku od 60 dana od dana stupanja na dužnost.
Prijem zaposlenih u stručnu službu zaštitnik građana izvršiće se u roku od 60 dana od dana stupanja na snagu ovog akta o organizaciji i radu.
Dakle, on sam ne može, bez ovog akta i bez zaposlenih, da radi. Šta će da radi dok se ova procedura zaokruži i ovi postupci zatvore zaista ostaje nejasno. A neće raditi ništa ni tada, ni posle toga, jer ovako kako je koncipiran Predlog zakona postojanje ovog zaštitnika građana je samo još jedan dodatni trošak, i bilo bi lepo i dobro ministre da ovaj zakon povučete, da u nekim drugim i boljim vremenima u Srbiji predložite, vi ili neko ko bude posle vas, zakon koji će biti precizniji, jasniji, a prethodno da se donese taj Ustav, pa da ovaj zakon ima i ustavni osnov.

Dame i gospodo poslanici, zaista je otužna priča kolega poslanika koji podržavaju Vladu Vojislava Koštunice, kada u nedostatku argumenata da kažu nešto pozitivno o vladinim predlozima, pričaju kako će ova Skupština ostati zapamćena po tome da je donela najveći broj zakona. Zaista, moram da podsetim kolege, jeste ovde doneto dosta zakona, ali je mnogo više doneto izmena i dopuna zakona koje je ova skupštinska većina u osnovnom tekstu usvojila.
Dakle, morate da vodite računa da ne treba da se samo, tako da kažem, štancuju zakoni, nego ova skupština mora da donosi zakone koji su primenljivi, od kojih će građani Srbije bolje da žive i onda, kada budete tako radili, moći ćete da se pohvalite da ste uradili nešto dobro.
Uostalom, na koji način donosite zakone? Danas imamo četiri predloga zakona u objedinjenoj raspravi. Sada, ako znamo činjenicu da je Poslovnikom ograničeno pravo narodnih poslanika, mi moramo da podelimo to vreme i da ne kažemo ništa o predlogu zakona i da biste vi posle toga glasali nekakvom većinom koju pokušavate nekako da sklepate i da na taj način onemogućite nas, narodne poslanike iz opozicije, pre svega iz SRS, da ne kažemo građanima Srbije šta su u stvari ti zakoni i kakvi su ti zakonski tekstovi koji se u ovom parlamentu usvajaju.
Uostalom, i ministar je juče, kada je govorio o ova četiri predloga zakona, potrošio dvadesetak minuta. Čovek lepo kaže, o ovome može mnogo da se govori, ali iz nekog respekta prema Skupštini sveo je to na dvadesetak minuta.
Ministre, ako vi, dok čitate obrazloženje ovde, ili ga svojim rečima prepričate, mislite da je malo tih 20 minuta, zamislite onda kako je narodnim poslanicima koji osnovano žele da kritikuju ove predloge, koliko im malo vremena ostaje za to. Naravno, ovo se ne odnosi na vas, niste vi donosili Poslovnik, Poslovnik su donele kolege iz skupštinske većine.
Nikada mi nije jasno kada predstavnik predlagača govori o vladinim predlozima, a to je juče uradio i gospodin Dimitrijević, kaže da je povedena široka javna rasprava o ovim predlozima. Šta to znači? Ko je konsultovan? Ko je dao primedbe? Čije su primedbe prihvaćene?
Mi u SRS imamo jedan potpuno suprotan stav. Mislimo da vladine predloge treba da rade ljudi od struke, ljudi koji znaju materiju, da ministar ovom parlamentu odgovara da će ti zakonski tekstovi zaista biti valjani, primenljivi za dobro građana Srbije i da poslanici, koji ih donose, odnosno usvajaju, izglasavaju te zakone, odgovaraju sutra građanima da su doneli zakone koji znače nešto pozitivno u bilo kom segmentu života.
Ministre, rekli ste da su ova četiri zakona, u toj nekoj širokoj javnoj raspravi, meni imaginarnoj, u 90% prihvaćeni. Pitam vas, da li ste konsultovali potrošače i da li znate koliko će još dugo izdržati mnogi građani Srbije da budu potrošači, koliko njih može da podmiri onu vašu lažnu potrošačku korpu? Šta ćete sa onima koji ne mogu da kupe, koji nemaju od čega da žive? Da li Vlada Republike Srbije vodi računa o takvim potrošačima, takvim građanima Srbije? Da li Vlada Republike Srbije vodi računa o cenama?
Vi ste ovde predložili Zakon o cenama, a da li znate, da li ste u toj širokoj javnoj raspravi došli do podataka koliko je puta svaki proizvod roba široke potrošnje poskupeo od kada ste vi ministar, od kada je ova vlada na vlasti? Imamo priliku da iz sredstava javnog informisanja saznamo kada poskupljuje gorivo, električna energija. Ali, toliko je poskupljenja da ni sredstva javnog informisanja ne stižu to da prate. Svaki dan, ništa novo ne govorim građanima Srbije, niti ćete vi uspeti da ih ubedite ako pokušate mene da demantujete da nisam u pravu, jer svako ko je bio jutros u prodavnici naišao je na bar dva artikla koji su jutros skuplji nego juče. To je svakodnevna pojava.
Dakle, to je ono što bi trebalo i krajnje je vreme da Vlada Srbije počne na taj način da razmišlja i na taj način da radi. Pustite te priče da mi, kao na maratonu, samo izglasavamo zakone, donosimo zakone, jer je to put u Evropu.
Put u Evropu je veći standard građana, put u Evropu je oživljavanje proizvodnje, pravna sigurnost građana. Vi tim putem ne idete gospodine ministre, niti Vlada koju danas ovde predstavljate.
Kada ste govorili o ovim zakonima, rekli ste, spominjali ste antimonopolsku komisiju, rupe u postojećem zakonu itd. Valjda znate da ta antimonopolska komisija nikada nije radila. Sada se postavlja pitanje da li će ova, koju ste vi nazvali revolucionarnom promenom – komisija za zaštitu konkurencije, početi da radi i kako će da radi.
Ta revolucionarna promena košta građane Srbije 50 miliona dinara. Toliko treba iz budžeta Republike Srbije da se izdvoji za tu komisiju za zaštitu konkurencije. Pitanje je da li to toliko vredi i da li će zaista imati efekte. Rekli ste jedan tačan podatak, tačnu činjenicu – da veća konkurencija znači i niže cene.
Naravno, slažem se, to je potpuno logično, ali bih volela da kao predstavnik Vlade pokušate da objasnite narodnim poslanicima i javnosti Srbije zašto Vlada Republike Srbije i vaš kolega Velimir Ilić ne pokušaju da nateraju Nenada Bogdanovića, gradonačelnika Beograda da primenjuje Zakon o prevozu u javnom i drumskom saobraćaju, da podeli dozvole onim taksistima koji već dve godine čekaju na red. Zašto sada ovo spominjem? Zato što sam pre nekoliko dana čula tog istog Bogdanovića kako kaže da veći broj taksi vozila na ulicama Beograda znači veće cene. Vi se valjda ne slažete sa tim, jer ste rekli ono što je ispravno – da veća konkurencija znači niže cene.
Neću govoriti pojedinačno o ovim vašim predlozima, biće reči u pojedinostima, ali ću samo vrlo kratko da prokomentarišem zakon o zaštiti konkurencije, dva člana koja su mi, kao pravniku, vrlo interesantna i karakteristična.
Prvo, načelno, ovim predlogom zakona ste propisali u najmanju ruku čudne nadležnosti Vladi Republike Srbije i govorićemo o tome kada budemo pričali o amandmanima, ali bih prokomentarisala, i očekujem da ćete i vi da posle ovoga date vaš komentar na moju primedbu, član 36. – Savet o zaštiti konkurencije ima pet članova, iz reda uglednih stručnjaka u oblasti prava ili ekonomije, koji raspolažu potrebnim znanjima iz oblasti zaštite konkurencije.
Kažite sada ko predlaže republičkom parlamentu članove Saveta. Ovlašćeni predlagači su Udruženje pravnika Srbije, Naučno društvo ekonomista Srbije, Advokatska komora Srbije, Privredna komora Srbije i na kraju, kao jedan od predlagača, Vlada Republike Srbije.
Ovo je jednostavno neprihvatljivo. Izostavili ste Helsinški odbor za ljudska prava, ne znam kako se zove, Biljane Kovačević-Vučo, kako se zove njena nevladina organizacija itd. Kakva privredna komora, kakva udruženja?
Ako ovaj parlament treba da imenuje taj savet, onda Vlada treba da predloži parlamentu, da Vlada bude odgovorna za te ljude koje predloži.
Znate dobro koliko problema imamo sa postojanjem tih saveta i komisija koji su tako predlagani od raznih institucija i organizacija mimo Vlade Republike Srbije i nijedan od tih saveta i komisija nisu počeli da rade. I vi, kao član Vlade, znate da sam u pravu kada ovo kažem. Jedino svi uredno primaju plate. Nemojte i vi da se pridružite tome, razmislite i prihvatite kada budemo govorili o amandmanu, prihvatite taj amandman.
Interesantan mi je još i član 45. gde vi potpuno svesno u neravnopravan položaj stavljate članove Saveta sa predsednikom Saveta. Ne može predsednik Saveta da bude značajniji i da njegov glas vredi više nego glas ostalih članova Saveta. Ne može on da bude taj koji će da prevagne kod odlučivanja.
Svaki član Saveta, pa i predsednik mora da ima jednak značaj. Predsednik je, kao i u svim drugim organima, prvi među jednakima. Morate i o tome da povedete računa, naravno, osim ako iza ovoga ne pokušavate da sakrijete nešto što ćemo saznati tek kada se budu imenovali ti ljudi. Ni to nas ne bi iznenadilo, obzirom na status Vlade, obzirom na vrlo nestabilnu većinu iz svakodnevne trgovine. Moguće je da je i ovo jedan od zakona koji će da obezbedi još neki dan trajanja Vlade.
Dakle, ministre, nisu vam dobri predlozi. Bilo bi dobro da shvatite ozbiljno poslaničku grupu SRS, da razmislite o tome da ove predloge uradite na jedan bolji, svrsishodniji i celovitiji, konkretniji i jasniji način, jer ovi vaši zakoni više liče na neku lošu poeziju, nego na zakonski tekst.
Morate da znate, vaši saradnici pretpostavljam to znaju, da zakonska norma mora da bude precizna, tačna, koncizna, primenjiva i da ima što manje rupa u zakonu. Po ovim zakonima, po jednom od ovih zakona i dalje će nam se reklamirati ono što se "prodaje na kiosku, a nisu novine".

Dame i gospodo narodni poslanici, ovo je, čini mi se, treći put da na predlog Vlade Republike Srbije na dnevnom redu imamo predloge zakona o državnoj upravi i državnim službenicima.
Zakon o državnoj upravi bio je ovde već u jednoj ozbiljnoj raspravi. Predstavnik predlagača bio je gospodin Lončar, ministar. Raspravljali smo, čini mi se, u nekoj noćnoj sednici. Izneli smo niz primedbi na vladin Predlog zakona o državnoj upravi.
Tada se činilo da ministar Lončar ima razumevanja i uradio je nešto što nije uobičajeno, dakle, u već poodmakloj raspravi, povukao je vladin Predlog iz procedure, sa objašnjenjem da je shvatio da narodni poslanici zaista imaju dosta primedbi, da su u pitanju ozbiljne primedbe i da će on i Vlada da razmotre te primedbe i da se pred ovim parlamentom pojavi jedan usklađen, sa primedbama koje su se iznele, zakonski tekst.
Pretpostavljam da zbog toga danas gospodin Lončar nije ovde, da je poslao gospodina Balinovca, koji tada nije učestvovao u radu Parlamenta. Ali, videli ste, mi uglavnom imamo potpuno identičan tekst sa onim koji smo onoliko kritikovali i na koji smo izneli sve one primedbe.
Zato ću danas, kao i ostale kolege koji su govorile verovatno biti u situaciji da kažem nešto što sam već rekla o ovom predlogu zakona.
Mi poslanici SRS smo i tada i sada uložili veliki broj amandmana sa namerom da pomognemo Vladi da prihvatanjem naših amandmana dođemo zaista do jednog teksta koji ne bi bio za jednokratnu upotrebu, koji bi bio primenjiv i koji bi bio ozbiljan zakon, upravo onako kako zahteva materija koja je predviđena da se reguliše ovim zakonom.
Ukratko ću da pređem preko nekih najinteresantnijih primedbi koje ima SRS na oba ova zakona. Već u članu 3. Predloga zakona o državnoj upravi, stav 1. kaže se da, rad organa državne uprave podleže nadzoru Vlade, a mi smo i onda i sada, obrazlagali, a i sada ćemo, predlagali Vladi da taj prvi stav treba da glasi da – nadzor nad radom organa državne uprave vrši Vlada.
Vi ste gospodine Balinovac u raspravi sa koleginicom Čomić čitali ovde odredbu Ustava koja kaže upravo ono što ja sada kažem. Zašto to nije u Predlogu zakona, ne znam, valjda ćete i to da nam kažete?
Dalje, imamo primedbu na član 9. Predloga zakona, koji kaže da su organi državne uprave dužni da strankama omoguće brzo i delotvorno ostvarivanje njihovih prava i pravnih interesa. Ovako koncipiran član je, prema stavu SRS, vrlo pogodan za zloupotrebu. Mislimo da ovde treba da stoji – da su organi državne uprave dužni da rade, postupaju u skladu sa zakonom, onda je to nešto jasno i konkretno.
Malopre sam, kada sam vam iz klupe dobacivala primedbu, rekla sam da je ovaj predlog zakona pun, kako mi pravnici kažemo, rupa u zakonu. Zaista će biti, primenom ovog zakona, ko ga bude primenjivao, u situaciji da i te kako zloupotrebljava nedorečene, neprecizne odredbe ovog predloga zakona.
U članu 14. ste rekli da organi državne uprave izvršavaju zakone, druge propise i opšte akte Narodne skupštine i Vlade, tako što donose propise, rešavaju o upravnim stvarima, vode evidenciju, izdaju javne isprave i preduzimaju upravne radnje, odnosno izvršne poslove. Niste predvideli da organi državne uprave vrše inspekcijski nadzor, a složićete se da je to jedan od glavnih poslova organa državne uprave i da je neophodno da to bude sadržano u ovom zakonu.
U članovima 25, 26. i još nekoliko narednih članova imate nešto što apsolutno demantuje vašu tvrdnju da ovaj zakon znači depolitizaciju organa državne uprave. U članu 25. predvideli ste da pomoćnika ministra postavlja Vlada na pet godina na predlog ministra, prema zakonu kojim se uređuje položaj državnih službenika.
Na nekoliko mesta imate – prema zakonu kojim se uređuje položaj državnih službenika. Vi, kao pravnik, trebalo bi da znate da ovako nešto nije smelo da stoji u ovom zakonu, s obzirom na to da je zakon o državnim službenicima još uvek u fazi predloga, još nije počela rasprava o njemu, a kamoli da je usvojen, pa da je stupio na snagu.
Vi znate, tek kada zakon stupi na snagu, možete neki drugi zakon da usklađujete sa tim, a ne da jedan predlog usklađujete sa drugim predlogom. A i sami znate kako stojite sa skupštinskom većinom i gde vam je garancija da će i ova dvojica, što su vam danas prišli, glasati baš za ovaj zakon.
Dakle, nikako niste smeli da ovo unesete u ovaj predlog zakona. Ali, nešto drugo je ovde interesantno. Pomoćnike ministra, sekretare ministarstva, nekakve savetnike kakve imate, nekakve savete, šta sve niste predvideli, sve ste predvideli da se bira na pet godina. Šta to znači?
Vlada traje četiri godine, a ovi službenici, vladini sekretari, savetnici, pomoćnici ministra traju pet godina. Šta mi srpski radikali očekujemo, pošto znate da mi, kao što često kažem, pored onoga što se vidi u redovima, mi čitamo i među redovima. Kada vam ovaj zakon stupi na snagu možete da izvršite, u skladu sa ovim zakonom, reizbor pomoćnika ministara, sekretara i da svi oni budu sa vekom trajanja pet godina na tim svojim funkcijama.
Vaša Vlada ima vek još dva, tri meseca. Šta to znači, da ću sutra ja kao ministar posle narednih izbora imati iz DSS, G17, SPO, SPS, Nove Srbije, stranaka koje su sada na vlasti, pomoćnika ministra, sekretara ministarstva i razne savetnike. I vi to nazivate depolitizacijom organa državne uprave.
Gospodine Balinovac, mi smo ozbiljni ljudi, ozbiljno radimo svoj posao i nemojte na ovaj način da nas dezavuišete.
Predložili smo vam da brišete ove posebne savetnike, savetnika ministra, savete ministara itd. a nemam sada vremena detaljno da govorim o svim tim predlozima, ali u raspravi o pojedinostima govorićemo sve ono što smo zapravo one noći govorili. Ponovićemo to još više puta, jer je očigledno da vam je to neophodno da bi Vlada ozbiljno shvatila primedbe narodnih poslanika.
Dalje, u članovima 43. i 44. govorite o unutrašnjem uređenju organa državne uprave, o aktu o unutrašnjem uređenju i sistematizaciji radnih mesta. Niste predvideli da se akt o sistematizaciji objavljuje u "Službenom glasniku", što mislimo da nije dobro. Ako organi lokalne samouprave moraju da objavljuju svoje sistematizacije, ne znam zašto tu mogućnost niste ostavili i na ovom nivou.
Naravno, jasno je da su ovo interesantniji poslovi i da to treba da ostane u što većoj tajnosti i zašto biste vi sada obaveštavali javnost o tome koliko ćete imati ovih raznih savetnika, ministara itd.
Predvideli ste u članu 47. da se nadzor nad radom sastoji od nadzora nad zakonitošću rada i nadzora nad svrsishodnošću rada organa i državne uprave i imalaca javnih ovlašćenja u vršenju poverenih poslova državne uprave. Ako ste vi ovo pisali, kladim se da ne razumete šta ste hteli da kažete ovom rečenicom. Ali, u svakom slučaju, s obzirom na to da je ovoliko besmislena, predložili smo da se ovaj stav briše, a pogotovo što ovaj nadzor nema nikakvih sankcija.
Šta znači da nešto nadzirete ako nema nikakvih sankcija, ako u toku nadzora ustanovite neke nepravilnosti. Dakle, potpuno suludo i besmisleno.
Imamo još dosta primedbi i na ovaj zakon, ali s obzirom na ograničeno vreme za našu poslaničku grupu i želju mojih kolega da svi učestvuju, odnosno dosta njih, u radu po ovim predlozima, reći ću još samo par rečenica vezanih za zakon o državnim službenicima.
U članu 2. imamo primedbe, u članu 6. članu 10. itd. U članu 6. kažete da državni službenik odgovara za zakonitost, stručnost i delotvornost svoga rada. Šta vam znači ta delotvornost? Ko će to da ocenjuje? Zaista ste uveli neki "novogovor" u oba ova predloga zakona i neophodno je da ovo ispravite ako hoćete da imamo zakone u duhu našeg pravosudnog sistema.
Mislili smo da bi bilo dobro da umesto "delotvornost" kažete "blagovremenost", jer to zaista ima smisla s obzirom na zakone koji određuju određene rokove.
Svi državni službenici su jednaki, to kažete u članu 10. kada se odlučuje o napredovanju i nagrađivanju i ostvarivanju njihove pravne zaštite. Bilo bi dobro da ste ovde mislili na državne službenike od zasnivanja radnog odnosa.
Znači o njihovim pravima iz rada i po osnovu rada, a ne samo o napredovanju, nagrađivanju, jer kada ovo kažete jasno je da mislite na određene službenike, naravno na određene stranačke aktiviste.
Nije vama potpun ovaj član 11. koji govori o uslovima rada, gde ste zaboravili da napišete da državni službenik ima pravo na uslove rada koji mu neće ugroziti život, pa ovo dalje što ste napisali, zdravlje itd. Valjda je prevashodno da se zaštiti život.
U članu 14. državni službenik ima pravo da bude član sindikata i profesionalnog udruženja i njihovih organa upravljanja. Ako zaista niste mislili ništa što može da se protumači iz ovog člana, onda vam je ovaj član veoma opasan.
Dakle, ako vi sami i Vlada niste imali krajnje namere, onda vam je ovaj član opasan, jer ako ostane ovako kako ste ga napisali, postoji velika verovatnoća u mogućnost infiltriranja raznih nevladinih organizacija u državne sektore. Zato bi trebalo da ovaj član malo promenite, odnosno da prihvatite naš amandman i da vidite na koji način bi to trebalo da se reguliše.
Interesantni su vam i ovi članovi 18, 19, 20, koji govore o premeštaju zaposlenih u državnoj upravi. Kažete da je državni službenik dužan da prihvati radno mesto u istom ili drugom državnom organu na koje je, prema odredbama ovog zakona, trajno ili privremeno premešten.
Gospodine Balinovac, ne može Vlada ovako da se igra državnim službenicima. Mora da postoji obaveza da državni službenik mora da da svoju saglasnost, pogotovo kada je u pitanju premeštanje na radno mesto u drugom državnom organu.
U okviru jednog organa u redu je da rukovodilac može da premešta, ali da to bude i u drugom organu, a bez saglasnosti, nema nikakve sigurnosti za državnog službenika i apsolutno zavisi od svog pretpostavljenog, a opet je to ono što sam rekla na početku, otvaranje mogućnosti raznih zloupotreba.
Imate neodređenosti i nedorečenosti u članu 21. članu 24. ali zbog malo vremena ne mogu detaljno da se u ovom delu pozabavim ovim problemom. Ali, imate probleme kod disciplinske odgovornosti. Niste predvideli obaveznost postojanja disciplinske komisije, a mi mislimo da treba da postoji disciplinska komisija, koja bi sprovela postupak, predložila rukovodiocu meru. Naravno, on bi bio taj koji bi izrekao meru, ali zašto mu tovarite toliko obaveza na vrat, da on mora da zna i da vodi postupak, da se bavi uzimanjem izjava itd, a sa druge strane otvarate mu veliku mogućnost da radi šta mu padne na pamet i kako mu padne na pamet.
Trebalo bi da nam objasnite član 160. stav 1. tačka 6). Govori se o podacima koji se upisuju u centralnu kadrovsku evidenciju. Tačka 6) kaže, između ostalog, da se upisuje "datum navršenja radnog veka".
Ne znam da li vi znate gospodine Balinovac, šta znači ovaj termin, s obzirom na to da u Zakonu o penzijskom osiguranju više nema svih karakteristika navršenog radnog veka i morali biste da objasnite šta ste ovim hteli da kažete, na šta se misli, da ne bi bilo zabune u primeni i da ne bude problema kod zaposlenih na koje se odnosi ovaj član zakona.
Takođe nije logično ono što je predviđeno u stavu 3. člana 171. gde kažete: "O pravima i dužnostima nameštenika rešenjem odlučuje rukovodilac ili državni službenik" itd.
Pa, vi kao pravnik, gospodine Balinovac, ovo niste smeli, a pogotovo kao sekretar Sekretarijata za zakonodavstvo, da propustite da dođe do narodnih poslanika. Ne možete ugovor o radu da menjate rešenjem. Ovde ste morali da predvidite aneks ugovora o radu, jer je rešenje jedna kategorija, a ugovor sasvim druga kategorija.
Dakle, pošto me kolege opominju, zaista sam uzela previše vremena, reći ću još samo toliko da poslanici SRS neće glasati za ovaj zakon. Govorili smo već zbog čega. Govorićemo i danas. I u raspravi o pojedinostima, mada sam ubeđena da ćete, pošto sada nije ministar Lončar ovde, vi gospodine Balinovac da prihvatite neke amandmane, s obzirom na to da ste sebi predvideli malo dužu funkciju, pet godina i niste vezani za Vladu, pa nemate strah da glasate za naše amandmane.

Dame i gospodo, mi smo pre nekih pola sata dobili izveštaj Odbora za prosvetu, koji se odnosi na amandmane koji su podneti na Predlog zakona o visokom obrazovanju. Sada ću da vas upoznam kako to statistički izgleda.
Predlog zakona ima 130 članova i podneto je 137 amandmana. Predstavnik predlagača - ministar Vuksanović je, u ime Vlade, prihvatio 34 amandmana. Od toga je 20 vladinih amandmana. Usvojen je jedan jedini amandman poslanika SRS, zato što se slučajno poklapa u tekstu sa Vladinim amandmanom. Mislim da ovi podaci dovoljno govore i o Predlogu zakona i o odnosu ministra i Vlade prema stavu najveće poslaničke grupe u ovom parlamentu.
Sada pitam ministra i pitam Vladu, gde je ovde autentičan stav Vlade, autentičan tekst Predloga zakona, i kako će uopšte izgledati ovaj tekst, kada se od 130 članova, 34 amandmanski promene? Na šta će ličiti ono što je Vlada u startu predložila narodnim poslanicima, da raspravljamo i da eventualno usvojimo?
Očigledno je, kada se pogleda, opet se vraćam na ovu statistiku, čiji su amandmani prihvaćeni, naravno, nama je jasno zbog čega su prihvaćeni. Verovatno će ovi amandmani sprečiti situaciju od pre dva dana, kada ste ovde imali ono vrlo interesantno glasanje.
Voleli bismo mi u SRS, u našoj poslaničkoj grupi, s obzirom da znamo da je gospodin Vuksanović usvojio, u ime Vlade, 34 amandmana, da nam obrazloži, pošto nemamo mišljenje Vlade, a trebalo bi da imamo, zbog čega naših 40 amandmana nije usvojeno. a svakako da su i kvalitetni i smisleni, i da bi poboljšali tekst zakona.
Član 10, na koji sam u ime poslaničke grupe podnela amandman i predložila da se član i naslov iznad ovog člana brišu, odnosni se na sastav nacionalnog saveta. Naš principijelan stav je da ovaj nacionalni savet nije trebalo formirati ovim zakonom. Govorio je kolega Krasić malopre o Nacionalnom prosvetnom savetu koji je predviđen Zakonom o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja.
Mi smo i kada je taj zakon donošen iznosili naš stav. Mislimo da ovako značajne stvari mora da radi država, da ne mogu da se formiraju paralelni državni organi, da ako imamo i jedan i drugi ovaj savet, onda se zaista postavlja pitanje šta radi ministar, šta radi ministarstvo. Onda je trebalo da se ukine ministarstvo, a da ostanu ovi saveti.
Naš predlog je, kad već imamo u ovom Zakonu o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja Nacionalni prosvetni savet, da je bilo dovoljno da se tom Nacionalnom prosvetnom savetu proširi delatnost na ono što predviđa Zakon o visokom obrazovanju i da taj jedan savet može da obavlja ove poslove, ali ne na način na koji to do sada radi Nacionalni prosvetni savet predviđen Zakonom o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja.
Taj Nacionalni prosvetni savet "proslavio se" i postao je poznat po tome što je, zajedno sa ministrom Vuksanovićem, uveo bosanski ili bošnjački jezik, što u Istoriji učenici osmog razreda uče o Miši Kovaču, o Terezi Kesoviji.
Čudi me samo kako su izostavili onog Marka Petrovića Tomsona i one što pevaju o Čavoglavi, ustaške peske koje su pevali ovde u Sava centru. Naravno, mi se plašimo iz tog iskustva da će i ovaj savet koji predviđate ovim zakonom obavljati na isti način posao, kada je u pitanju visoko obrazovanje.
U članu 10. predviđeno je da nacionalni savet ima 15 članova. Dakle, kada bi ostao ovaj član o postojanju nacionalnog saveta, kada mi ne bismo imali ništa protiv da postoji nacionalni savet, onda način na koji je to regulisano članom 10. takođe bi morao značajno da se menja.
Nacionalni savet ima 15 članova, bira deset, dva ili tri, a onda kažete u stavu 2, Konferencija univerziteta, odnosno Konferencija akademija strukovnih studija objavljuje javni poziv za prijavljivanje kandidata za članove nacionalnog saveta, i onda rok za prijavljivanje 20 dana, pa lista prijavljenih kandidata stavlja se na uvid javnosti u roku od deset dana.
I na kraju u sledećem stavu kažete da Konferencija univerziteta, odnosno Konferencija akademija strukovnih studija upućuje konačan predlog od najviše 15 kandidata Narodnoj skupštini u roku od 30 dana.
Koja je svrha tog javnog objavljivanja, ako isti onaj koji je objavio konkurs razmatra eventualne primedbe nakon tog javnog uvida i, naravno, ponovo će Narodnoj skupštini da predloži ono što bi predložio i bez tog javnog uvida, jer dalje nema uvida u to ko je eventualno imao konkretne primedbe i da li su te primedbe usvojene, da li nisu i zašto nisu. Dakle, ovo je na ovaj način predviđeno potpuno besmisleno, potpuno pravno neodrživo.
U poslednjem stavu ovog predloga zakona stoji da - članovi nacionalnog saveta imaju pravo na naknadu za rad u visini koju utvrdi Narodna skupština. Ovo je suština zbog čega nam treba još jedan savet. Savet od 15 članova, komisija i tako dalje, to je taman dovoljno za još jednu trgovinu, za još jedno glasanje.
Stoji samo da će nacionalnom savetu naknadu utvrđivati Narodna skupština, a ne stoji ono što je činjenica, a to je da za početak rada ovog saveta treba da se izdvoji 14 miliona dinara iz državnog budžeta. Dakle, još jedan namet, još jedno zavlačenje ruke u džep, ne zato da bi se zaista poboljšalo stanje u visokom obrazovanju, nego zato da bi razne strančice u okviru Vlade i u okviru tzv. vladajuće većine mogle da zadovolje svoje interese, a građani Srbije treba za ovaj savet da izdvoje 14 miliona dinara.
Dakle, bilo bi dobro da je ministar, kada je na Odboru prihvatao neke amandmane, prihvatio i ovaj amandman, jer zaista nema svrhe, nepotrebno je postojanje ovog saveta. Imamo već jedan savet. On bi mogao da obavlja i ovaj posao. Naravno, pod uslovom da se država malo više pozabavi tim problemom, da imamo državni stav, državne interese, a ne pojedinačne interese, interese raznih nevladinih organizacija. Ova vlada, odnosno ovaj parlament je na predlog Vlade doneo mnogo loših zakona, mnogo zakona koji su doneli negativne posledice u razne sfere društvenog života u Srbiji.
Ali, neka nova vlada, ozbiljna i poštena, patriotska, moći će da ispravi te negativne posledice i da izbriše posledice tih i takvih donetih zakona. Ako donesemo ovako loš zakon o visokom obrazovanju, onda niko više to ne može da ispravi. Ovde se ne radi o tome da usvajanjem i primenom ovog zakona, samo o tome koliko je to materijalno, koliko utiče na građane Srbije, već se radi o tome da bi ovaj zakon, kada bude usvojen i kada se bude primenjivao, imao dalekosežne posledice, jer bi uništio nekoliko generacija studenata, budućih stručnjaka, dok bi se u nekoj novoj vladi, skupštinskoj većini vratili na neke tradicionalne sisteme učenja i studiranja.
Još je nešto interesantno kod ovog zakona i kod aktuelnog ministra, dakle, da je ministar i Ministarstvo, da su već u ovoj godini vršili upis studenata po ovom zakonu, odnosno predlogu zakona, o kojem još raspravljamo, koji još nije stupio na snagu, koji još nije usvojen i pitanje je da li će biti.
Dakle, i ovo je još jedan od dokaza da ovoj vladi ne trebaju zakoni, da ova vlada radi onako kako joj trenutno odgovara, kako joj koja interesna grupa trenutno uslovi i zaista bi bilo dobro da narodni poslanici, s obzirom da Vlada neće očigledno, da narodni poslanici prihvate i ove amandmane, a ako već ministar neće da povuče ovaj predlog zakona, a zaista, mislim da nema tog ozbiljnog ministra koji ne bi povukao iz procedure zakon koji od 130 članova ima 137 amandmana.
Neće postojati ministrov i Vladin predlog kada se usvoje 34 amandmana i baš bih volela da posle rasprave u pojedinostima ministar objasni šta mu je u stvari zakon. Ni sam neće znati, jer biće kao što se već dešavalo ovde sa nekim zakonima, pa ćemo imati izmene i dopune kada službe u ministarstvu sednu, pa kada slože amandmane, ustanoviće koliko nelogičnosti ima i onda ćemo imati izmene i dopune zakona koje se već primenjuju kod upisa studenata u ovu školsku godinu.
Još jednom pozivam narodne poslanike da usvoje amandman SRS. Ne treba nam još jedan balast, ne treba da još 14 miliona dinara građana Srbije dajemo kojekakvim članovima nacionalnog saveta, da bi se zadovoljili interesi malih strančica koje uslovljavaju Vladu Republike Srbije kod svakog glasanja. Vlada mora da prihvati činjenicu da više nema podršku u ovom parlamentu i da prestane sa prihvatanjem kojekakvih uslova, da se lepo raspišu izbori, da građani Srbije kažu ko je u Srbiji trenutno sposoban da vodi Srbiju i visoko obrazovanje u okviru državnih poslova.
Naravno, nije sporno da bi to bila SRS i zbog toga se ne raspisuju izbori, ali mi smo svakako spremni da posle narednih izbora, prihvatimo odgovornost za Srbiju i da garantuje i studentima i univerzitetskim profesiroma mnogo bolji zakon, mnogo bolji status, jer ovaj zakon niti vodi računa o onim pravim profesorima, a najmanje o studentima. Ovo je zakon donet za privatne univerzitete, za privatne fakultete koji se, naravno, formiraju u okviru interesnih grupa i u Vladi i mimo Vlade Srbije.

Dame i gospodo, kolege poslanici, i danas, evo od jutros, govorimo o Predlogu zakona o visokom obrazovanju u pojedinostima, odnosno po podnetim amandmanima, i u radu učestvuju uglavnom poslanici SRS.
Mislimo da to nije dobro. Bilo bi dobro da čujemo šta o našim predlozima i našim amandmanima misle i kolege koje planiraju da glasaju za ovaj zakon, a pogotovo bi bilo dobro da čujemo šta o tome misli predstavnik Vlade, ovde fizički trenutno prisutni ministar Vuksanović, jer smo danas pre podne radili u ministrovom odsustvu, a i kada je prisutan, što se tiče učešća u radu, potpuno je isto kao i da ga nema.
Vi dobro znate da smo mi ovde imali razne ministre koji su predstavljali Vladine predloge. Imali smo ministre koji su bogami i vređali narodne poslanike i na neki način se svađali sa poslanicima, i držali nam politički čas, ali bar su primećivali da u ovoj sali sede narodni poslanici i da govore o Vladinom predlogu.
Ovaj Vuksanović, jednostavno, očigledno nije zainteresovan za ovaj zakon, ako uopšte zna šta nam je predložio u ime Vlade, s obzirom da je juče u načelnoj raspravi rekao svega tri rečenice, a od toga se u dve zahvaljivao nekim poslanicima koji su podneli amandmane.
U obraćanju bivšem ministru jedan sa drugim su komunicirali po onoj "ja tebi vojvodo, ti mene Serdare".
Dakle, kada je u pitanju član 47, na koji sam u ime poslaničke grupe SRS podnela amandman, i to na stav 7, koji govori o organizaciji visokoškolske ustanove, i kaže: "Fakultet, odnosno umetnička akademija, ima svojstvo pravnog lica ako ostvaruje najmanje tri odobrena, odnosno akreditovana studijska programa."
Predloženo je da se brišu reči - ako ostvaruje najmanje tri odobrena, odnosno akreditovana studijska programa. Zašto? Zato što je ovaj stav člana 47. očigledan preduslov za uništavanje državnih fakulteta, pre svega državnog Pravnog fakulteta koji je, trebalo bi, a zapravo i predstavlja jednu zaista instituciju visokog obrazovanja koja je po mnogo čemu i preteča visokog obrazovanja i koja je sa dugom tradicijom, ali koja ovaj novi zakon, odnosno novu odredbu sigurno neće moći da ispuni.
Nemoguće je da Pravni fakultet, a i mnogi fakulteti, pogotovo društvenog smera, ostvare ovo što predviđa ovaj član; da bi imali svojstvo pravnog lica treba da ostvare najmanje tri odobrena studijska programa.
Govorili smo o tome u načelnoj raspravi, ali nažalost nismo dobili nikakav odgovor, osim što se i u nekim diskusijama kolega koji će glasati za ovaj zakon i kada se i ovo spominjalo govorili o Bolonjskoj deklaraciji koja, za vašu informaciju a i radi javnosti pre svega, nije nikakav obavezujući akt, jer da jeste onda bi bila konvencija a ne deklaracija. Osim toga, Bolonjska deklaracija čak ne predviđa ovo što ste vi predvideli u članu 47. stav 7. ovog zakona.
Vi ste opet, kao i u mnogim predlozima zakona, veći katolici od pape, vi opet nudite i ono što se od vas ne traži. Naravno, uvek je to na štetu građana Srbije. Ovaj put je to na štetu državnih fakulteta, velikog broja studenata, odnosno svih studenata univerziteta i državnih fakulteta u Srbiji, ali zato ovde otvarate vrata privatnim fakultetima i naravno poznato je da je ministar Vuksanović lobista Gaše Kneževića i Gorana Pitića, kada je u pitanju njihov privatni fakultet, koji su osnovali kada su prestali da obavljaju ministarske funkcije.
I ne samo ovaj član, nego i ostali su podređeni tim privatnim interesima, privatnim fakultetima i zaista to nije dobro. Ako to Vlada ne vidi i ako na neki drugi način gleda, onda bi trebalo narodni poslanici da malo ozbiljnije pročitaju i pogledaju i naše amandmane, i predloženi zakonski tekst, i da se uvere da mi zaista želimo da ovaj zakon bude primenljiv, bar ovaj član i ovaj stav, i da to zaista bude zakon koji će na pravi način da reguliše ovu veoma značajnu oblast društvenog života.
Poslanici koji će glasati za ovaj zakon, uglavnom, kada govore bilo o našim ili o svojim amandmanima, stalno ističu neke insinuacije i neke zaključke kako smo mi do sada radili po nekom lošem zakonu, kako imamo loš visokoobrazovni sistem i da je neophodno da taj sistem uskladimo, sa kim nemam pojma, pošto ovo što ste predvideli u ovom članu i delu čije sam brisanje tražila, recimo nema ni nemački univerzitet, ni njihov visokobrazovni sistem, ali eto vi ste zacrtali da treba ovde kod nas to da bude.
S druge strane, govorite kako opet iz nekih, vi to uglavnom pripisujete nekoj prošlosti, mada je to posebno karakteristično za ovih pet godina poslednjih, govorite o odlasku visokobrazovanih ljudi, veoma stručnih, najstručnijih kadrova iz Srbije i kažete da gde god odu naši stručnjaci da su prvoklasni. Zaista jesu. E onda, sada morate da se izjasnite da li mi imamo dosad loš visokoobrazovni sistem, ako imamo onda ne možemo imati dobre visokoobrazovane stručnjake. Tu nešto nije u redu, tu se javlja nekakva kolizija, nešto što ne odgovara pravom stanju.
Ovo što sam rekla govori o tome da vi niste dovoljno ozbiljno pristupili rešavanju ovih problema i regulisanju ove oblasti, nego jednostavno – vi ste, ili vam je neko zacrtao, ovde je govoreno da su ovde dosta umešane i nevladine organizacije, i nevladin sektor i očigledno jeste – postoji neki dogovor da se ovo na ovaj način reguliše, da se ovaj zakon usvoji i očigledno da nikog nije briga kakve će posledice on imati.
I dalje tvrdim, a i moje kolege su to pre mene govorile, ministar nije zainteresovan, da ne želi da učestvuje u radu sa narodnim poslanicima, i još jednom ponavljam da on očigledno i ne zna šta nam predlaže. Zato još jednom molim kolege poslanike da usvoje naše amandmane i da bar koliko-toliko uljudite ovaj tekst.

Dame i gospodo, član 61. Predloga ovog zakona, u nadnaslovu piše Školarina. Dakle, ovo je ono o čemu bi trebalo posebno da se povede računa, s obzirom da se ovde čulo juče u načelnoj raspravi da Vlada Republike Srbije, a valjda i vladajuća većina koja će glasati za ovaj zakon, u prvi plan stavlja studenta, da se vodi računa o studentima u svakom pogledu.
Mi smo vam juče tvrdili da to nije tačno, da vi ovim zakonom uopšte ne mislite na studente, bar ne u onom smislu u kome bismo mi srpski radikali želeli da to bude. Videćete i govoreno je i u načelnoj raspravi, govorićemo i po amandmanima u onom delu koji se odnosi na ispitne rokove, na ocenjivanje itd, koliko ste tu oštetili studente.
A kada je u pitanju školarina, u stavu 2. predviđeno je da se merila za utvrđivanje školarine utvrđuju opštim aktom visokoškolske ustanove. Mi smo se usprotivili ovako uopštenoj odredbi i amandmanom, koji sam u ime poslaničke grupe podnela, predvideli smo da taj stav 2. treba da glasi: "Kriterijumi za utvrđivanje školarine uređuju se opštim aktom visokoškolske ustanove i usaglašavaju na konferenciji univerziteta, odnosno konferenciji akademija, strukovnih studija, odnosno sa odgovarajućim studentskim konferencijama".
Zašto mislimo da ovo treba na ovaj način da se reguliše? Zato što bi ovo predloženo rešenje, mislim na Vladin predlog, dovelo i dovešće, pošto ćete vi to naravno da usvojite, do nekontrolisano visokih cena školarina.
I danas su veoma visoke cene školarina i mi srpski radikali mislimo da je to nedopustivo, da bar u prvu godinu studija moraju, odnosno trebalo bi da se upišu svi zainteresovani svršeni srednjoškolci koji ispunjavaju uslove da upišu određeni fakultet, i ne sme se dozvoliti da materijalni status studenta, odnosno njegove porodice bude kočnica za eventualni upis, odnosno da od tog materijalnog statusa zavisi da li neko, ko inače ispunjava sve uslove, može da upiše fakultet ili da ga ne upiše.
Naravno, znamo mi praksu svih ovih privatnih univerziteta, znamo kako se studira na BK univerzitetu, znamo da se tamo gde se plati upis i plati ispit, da ne može da se padne na ispitu. Naravno, mi želimo da se takve stvari izbegnu, želimo da studenti zaista uče i nauče, ali da im se stvore uslovi da uz neku prihvatljivu školarinu mogu da se upišu na fakultet, da bi mogli u optimalnim uslovima da uče.
Jer ova vaša odredba će dovesti do toga da će fakulteti da se utrkuju ko će veće školarine da odredi i onda će da se upisuju na fakultete svi oni koji imaju puno para i koji verovatno i neće završiti fakultete, a možda s jedne strane zato što i sami nemaju predispozicije, a s druge strane što fakulteti neće moći da im pruže efikasan način studiranja, efikasan studij, zato što će se zbog tih visokih školarina fakultetima otvarati široko vrata i upisivaće se i mnogo veći broj studenata, nego što to kapacitet fakulteta u svakom pogledu može da izdrži i podrazumeva.
Zašto smo predložili ovakvo amandmansko rešenje? Zato što mislimo da bi bilo normalno da iste grupe fakulteta u čitavoj Srbiji imaju jednaku školarinu. Dakle, da se ne desi da recimo na Pravnom ili Medicinskom fakultetu u Beogradu kažu - oni u Nišu imaju 1.000 dinara manju školarinu, hajde i mi da smanjimo još za 1.000 dinara, da bismo na tako maloj razlici upisali što veći broj studenata, da mi dobijemo više para, a da li ćemo imati uslove da tim studentima pružimo odgovarajuću nastavu, baš nas briga.
Mi smo želeli da se takve stvari izbegnu. Iz tog razloga je predložen ovaj amandman koji sam u ime SRS, odnosno naše poslaničke grupe, ponudila i Vladi, odnosno ministru kao njenom predlagaču, a pošto se on oglušio na to i ne znam uopšte šta misli Vlada ni o ovom amandmanu, kao ni o ostalim amandmanima koji nisu prihvaćeni, nudim kolegama poslanicima da se u danu za glasanje izjasne, da prihvate ovaj amandman.
Razmislite, pogledajte i videćete da zaista veoma je smislen i da bi ovo bilo dobro rešenje za sve buduće studente, jer ipak mi moramo da vodimo računa o toj generaciji, o budućim stručnjacima, o ljudima koji će nas zameniti i na ovom mestu i na mnogim mestima na kojima se danas nalazimo.
Danas se ovde čulo u nekoliko navrata, od strane predstavnika onih koji misle da je ovaj zakon bogom dan i da je najbolje viđeno rešenje, kako su i univerzitetski profesori i fakulteti itd. konsultovani i da svi imaju veoma pozitivno mišljenje u odnosu na ovaj predlog zakona o visokom obrazovanju.
Ja ću morati te kolege da demantujem i da vas podsetim na zaključke Konferencije pravnih fakulteta Srbije, koja je održana povodom ovog predloga zakona; zaključci su dostavljeni predsedniku Republike Srbije, predsedniku Vlade Srbije, predsedniku Narodne skupštine, ministru prosvete i sporta, ministru pravde, ministru za državnu upravu i lokalnu samoupravu, šefovima poslaničkih grupa, predsedniku Izvršnog veća AP Vojvodina, predsedniku Ustavnog suda Srbije, Advokatskoj komori Srbije, Advokatskoj komori Vojvodine i sredstvima javnog informisanja.
Na toj konferenciji, koja je održana početkom marta ove godine, doneto je nekih 11, 12 zaključaka – i radi javnosti i radi onih kolega koji pokušavaju da nas ubede da svi mi iz SRS, koji i juče ceo dan, i danas ceo dan i večeras ko zna do kada ćemo da govorimo o Predlogu zakona i da pokušavamo da vas ubedimo da uredite ovaj predlog da zaista bude primenljiv i smislen i da, pre svega, pomogne budućim studentima i sadašnjim – dakle, prvi zaključak ove konferenicje je da Predlog zakona u potpunosti ukida autonomiju fakulteta i to statusnu, upravljačku, finansijsku i kadrovsku, što je kako kažu potpuno neprihvatljivo.
Nedopustivo je da se fakulteti sa višedecenijskim iskustvom i vrhunskim rezultatima u radu, koji predstavljaju preteče univerziteta, dovode u situaciju da moraju ponovo da traže dozvolu za rad i akreditaciju. O tome su govorile kolege koje su u ime naše poslaničke grupe podnosile amandmane u ovom delu. Ovakav predlog zakona je suprotan intencijama Bolonjske deklaracije, koje su usmerene ka izgradnji jedinstvenog evropskog prostora obrazovanja i unapređenje kavaliteta i efikanosti obrazovanja, koji inače u potpunosti podržavam. Ovakav predlog zakona je suprotan iskustvima evropskih univerziteta, a posebno zemalja iz okruženja.
Konferencija konstatuje da su u postupku donošenja zakona potpuno prenebregnuti rezultati javne rasprave na pravnim fakultetima i zahteva da se prilikom izrade novog nacrta ovog zakona primeni princip javnosti i redovna zakonodavna procedura. Ne bi trebalo dopustiti da se u ime navodne reforme visokog obrazovanja, u ime države, a suprotno njenim interesima, uništavaju baš državni pravni fakulteti, kao vitalne institucije visokog obrazovanja.
Pravni i faktički položaj u kojem bi se u slučaju donošenja zakona našli svi pravni fakulteti u zemlji izrazito bi nepovoljno uticao na obrazovanje pravničkog kadra.
A on predstavlja personalni temelj pravne države. Konferencija smatra da su funkcije koje su Predlogom zakona namenjene univerzitetu predimenzionirane i u potpunosti neodgovarajuće za državne univerzitete sa velikim brojem fakulteta u različitim oblastima obrazovanja studenata i zaposlenih.
Konferencija smatra da su predložena rešenja iz zakona suviše uopštena i neodređena, tako da ostavljaju previše prostora za podzakonsku regulativu i arbitrarnost, čime se bitno narušavaju elementarna pravila pravne sigurnosti.
Konferencija smatra neprihvatljivim vraćanje moralno-političke podobnosti na univerzitet, sada pod novim vidom profesionalne etike. Takođe smatraju neprihvatljivim hitan postupak za donošenje ovog zakona, što kako kažu predstavlja prvi takav primer u zakonodavnoj praksi Srbije.
Amandmani poslaničke grupe SRS su u ovom smislu, a naravno imamo i mnogo više amandmana i sveobuhvatniji su, obuhvataju zaista svaku oblast, i zato mislim da bi bilo dobro da i vi koji mislite da je ovo dobar zakon ipak sagledate koliko će on u primeni imati loše posledice i koliko je u suštini loš zakon, koliko će unazaditi sistem studiranja, koliko će u loš položaj dovesti studente, koliko će svršenih srednjoškolaca ostati neupisano zato što nemaju sredstava da upišu fakultet.
Pa pozovite ministra, možda će vas da posluša, s obzirom da nas iz SRS očigledno ne čuje i ne vidi, ali pokušajte vi da ga ubedite da povuče ovaj zakon. Uradio je po ovom zakonu upis, to sam danas govorila, na fakultete ove godine i ništa više ne može da uradi s obzirom da niti će biti formiran nacionalni savet, ni komisija.
Dakle, nema razloga da se žuri, bar ne zbog ove školske godine. Ima dovoljno vremena da se uradi jedan zaista dobar zakonski tekst, pa da onda ozbiljno o njemu razgovaramo i da ga usvojimo, jer ovo što ćete verovatno u danu za glasanje da usvojite jeste veoma loše rešenje i jedina uteha i budućim studentima, profesorima i građanima Srbije koji imaju nameru da upišu svoju decu na studije jeste da će ova vlada suviše kratko trajati, da neće imati vremena da primenjuje ovaj zakon. Ali, šta da radimo, menjaćemo ga.

  Dame i gospodo narodni poslanici, ovde bih postavila jedno principijelno pitanje poslanicima skupštinske većine i Vladi Srbije, a to je, zašto mi uopšte donosimo zakone kada se ti zakoni ne primenjuju. Zakon o radio-difuziji je jedan od primera takvih zakona i nažalost nije jedini.
Mi ovde potrošismo silno vreme, pričamo, upozoravamo, objašnjavamo, to naravno vladajućoj većini ne dopire do svesti i onda posle izvesnog vremena ista priča, ono što smo mi govorili u vreme kada je donet ovaj zakon, čije izmene i dopune danas po drugi put treba da raspravimo.
Danas smo čuli od ministra resornog sve ono što smo mi govorili u vreme kada je zakon donošen, da je zakon neprimenjiv, da uzalud se piše, odnosno predlaže ovo što je napisano, da to jednostavno nema mogućnosti da se sprovede u praksi. Sada u obrazloženju ovog predloga zakona o izmenama i dopunama Zakona o radio-difuziji mi imamo, i ministar je to i lično rekao, sve ono kao da su prepisivali stenograme naših diskusija iz vremena kada je donošen ovaj zakon.
Kaže - zakonom je predviđeno da se trajanje mandata članova prvog saziva saveta utvrdi žrebanjem, što je praktično postalo neizvodljivo itd. Dakle, pre nego što se to u praksi primenjivalo mi smo rekli da je to neizvodljivo i nije trebalo da čekamo da se dođe na praktičnom primeru da pokažemo da je to nemoguće.
Dalje kažete - očigledno je da su odredbe o žrebanju iz Zakona o radio-difuziji neprimenjive i da je pitanje pojedinačnih trajanja mandata članova saveta ostalo nerazrešeno. Mi smo se ovde toliko smejali kada je predsednik Skupštine iz neke šerpe izvlačio imena članova Radiodifuznog saveta, da zaista ne znam zašto vi to sada naknadno konstatujete. Dakle, ništa novo.
Zašto sve ovo uvodno govorim. Zato što sve ovo što nam je predloženo u ovim izmenama i dopunama ima istu sudbinu. Ovo je nešto i ove izmene i dopune zakona su nešto na čemu mi potrošismo današnji dan. Vi ćete to u danu za glasanje možda nekako da sklepate većinu, pošto ste na izdisaju, i da izglasate, i opet ćemo imati još jedan zakonski tekst koji je u praksi neprimenjiv i koji se u suštini neće ni primenjivati.
Ovde ste u kaznenim odredbama, kažete - predviđene kazne za radio pirateriju u Zakonu o radio-difuziji su veoma blage.
Prvo, rekao vam je danas gospodin Vučić da nam ministar nije objasnio, a ni sada ga nema da objasni, da li je uopšte nekome naplaćena kazna po dosadašnjem zakonu. Mi vam tvrdimo da nije. Dakle, nemoguće je odrediti da li su blage ili su stroge kazne ako uopšte nisu primenjivane.
Drugo, ne radi se o blagim kaznama. Radi se o tome da se nije primenjivao zakon i da neko sasvim drugi treba da odgovara zato što se zakon nije primenjivao, a ministar nam nije objasnio ko je to. Jeste on pričao kako nije dobar ovaj zakon čije izmene i dopune tražimo, ali on je ipak ministar godinu i po dana i nije logično da mu je toliko vremena trebalo da shvati da ima zakon koji ne može da se primenjuje.
Da, bavio se Borom Čorbom. Ali, od danas mu nije savetnik i zato ministar ima problem.
Kada je ministar govorio da će ovim izmenama i dopunama zakona da počne sređivanje haosa u eteru, to je zaista neverovatno. Pročitala sam pažljivo i predlog iz zakona i obrazloženje. Nigde nisam videla ni naznaku na koji način će se to, primenom ovog neprimenjivog zakona, uvesti red u eter, u radiodifuzne organizacije. Da li je ministar, kada je ovo govorio, mislio o redu koji ima nameru da uvede na televiziji, antisrpskoj televiziji B92 ili na nekad svom Studiju B, gde je on žario i palio, a danas ga nasledio Nenad Bogdanović.
I govorila je koleginica malopre o tome kako taj Studio B, televizija koja bi trebalo da bude gradska televizija, beogradska, kako informiše, odnosno ne informiše iz pojedinih delova Beograda. Iz gradskih opština gde su radikali na vlasti nemate saopštenja, nemate izveštaja sa konferencija, a redovno se jednom nedeljno drže konferencije. Nemate saopštenja o stranačkim aktivnostima SRS u Beogradu, a redovno imamo aktivnosti, i promocije knjiga Vojislava Šešelja, i plave karavane, i sve one aktivnosti koje su uobičajene, i podela našeg materijala, novina itd.
Svaki put obavestimo i tu i ostale televizije, ali naravno informacija o tome nema, zato imamo kada se sakupe troje-četvoro ljudi iz nekakve mladeži Demokratske stranke, tog tamo Čedinog krila, onda o tome imamo prilog od desetak minuta u udarnim vestima u 22 časa.
Dakle, uvođenje reda u medije na ovaj način je nemoguće i bilo bi dobro da je ministar ovde i da posluša, da ne dođe u situaciju kao i sve njegove kolege, da mi pričamo, kao što smo mu pričali kada je ovde govorio pre dva meseca, kada smo govorili o Zakonu o javnom informisanju, da ne donosi zakon koji je u koliziji sa ovim zakonom. On kaže - ako usvojite onaj, onda ćemo mi menjati ovaj. Prosto neverovatno koliko je neozbiljan i arogantan stav Vlade Republike Srbije prema narodnim poslanicima i prema ovom parlamentu.
Ministar je danas rekao, u najmanju ruku, čudnu rečenicu da će RTS postati javni servis kada bude uplaćena prva pretplata na RTS.
To je zaista nešto što niko ne može da protumači na način na koji je ministar želeo da se to protumači i pitam ga ko je to kadar da od RTS napravi javni servis, u pravom smislu reči javni servis. Ne očekuje to valjda od bivšeg julovskog ministra, danas direktora RTS.
Pogotovo je nelogično da status javnog preduzeća RTS dobija nekom prvom uplatom i valjda da bi bili sigurni da će i dobiti tu prvu uplatu onda Vlada predviđa da se pretplata za RTS naplaćuje preko računa za struju. To je prosto neverovatno, a neverovatno je, naravno, i to da se uvodi pretplata, bez obzira što se danas čulo kakvi su komentari bili ovih koji sada ponovo vraćaju pretplatu na RTS u vreme kada je ta pretplata doneta.
Vi znate i građani Srbije znaju, vi možda nećete da priznate, jer vi živite dobro, ali nažalost građani Srbije žive veoma loše i mnogo im je teže sada da plate pretplatu od 300 dinara koju vi predviđate, nego što je bila pretplata iz onog vremena kada ste vi bili toliko protiv toga da ste bazirali izbornu kampanju na plaćanju pretplate na RTS i dobili ste izbore 2000. godine na kampanji protiv pretplate za RTS. Lagali ste građane Srbije, obmanjivali ste građane Srbije. Tada su vam ukazali poverenje, a kad će ponovo, moraćete bogami da počekate.

Nije replika, ali mi je drago da je gospodin Milošević primetio pogubno delovanje vašeg restriktivnog Poslovnika Narodne skupštine, koji za posledicu ima skoro praznu salu kada se ovde govori o veoma važnom zakonu, odnosno Predlogu zakona o visokom obrazovanju.
S obzirom na primedbu koju je gospodin Milošević izneo, moram da kažem da jeste činjenica da vrlo malo poslanika SRS danas u sali, ali to je zbog toga što su svi naši poslanici u poslaničkom klubu, gde gledaju direktan prenos suđenja iz Haga, gde naš predsednik, gospodin Šešelj, svedoči kao svedok odbrane u predmetu Slobodana Miloševića.
Dozvolićete, bez obzira na važnost ovog posla ovde, posle činjenice da dva meseca nismo bili u prilici da čujemo svog predsednika, niti da znamo šta se s njim dešava, naši poslanici su se odlučili za taj deo posla.
Što se tiče Predloga zakona o visokom obrazovanju, ministar nam je ovde rekao, pohvalio se čovek, kako je ovaj zakonski tekst uobličen za tri meseca, nakon raznih konsultacija sa raznim relevantnim ljudima i institucijama. Osim toga, rekao je da se on ne obraća narodnim poslanicima već se obraća javnosti - ministre, onda nije trebalo da obmanjujete javnost Srbije.
Nije tačno, i vi znate da nije tačno, da je ovaj zakonski tekst uobličen za tri meseca i nije tačno da ste konsultovali sve relevantne faktore. Nemate za ovaj tekst saglasnost ni Pravnog fakulteta u Nišu, ni Pravnog fakulteta u Novom Sadu, ni Konferencije pravnih fakulteta Srbije. Sve to dobro znate, jer ste dobili pismene primedbe svih ovih institucija, kao što su dobile sve poslaničke grupe u ovom parlamentu.
Mi koji ozbiljno radimo ovaj posao i koji smo ozbiljno u politici znamo i sećamo se da je ovakav tekst zakona trebalo da bude ponuđen Narodnoj skupštini još 2001. godine, ali se, ministre Vuksanoviću, ni Zoran Đinđić nije usudio da sa ovakvim zakonom izađe pred narodne poslanike.
Sećamo se svi, u toku 2001. godine čitali smo visokoumne izjave tadašnjeg ministra, gospodina Gaše Kneževića, da zakon nije donet, nije stupio na snagu, ali se on primenjuje. To je Gašo Knežević koristio u vreme kada je sa Pravnog fakulteta isterivao gospodina prof. dr Vojislava Šešelja zato što je, takođe smo bili u prilici da čitamo, sebi zadao domaći zadatak - on ili ja. Dakle, još tada je nezakonito i neustavno primenjivano ono čime se vi danas dičite, a nemate razloga da se dičite, da je vaš ručni rad, da ste vi to uradili u tako kratkom roku.
Takođe znamo da je ovaj zakon više puta bio predložen parlamentu i da je više puta povlačen iz procedure, da je uvek bio predmet nekakvih dogovora i ucena.
A vi, ministre, morate da kažete narodnim poslanicima i javnosti Srbije, jer ste rekli, i u redu je, da se obraćate i javnosti Srbije, da objasnite jednu od tih šetnji Predloga zakona između Vlade i Narodne skupštine. Od Nemanjine ulice, gde je zgrada Vlade, do Kralja Milana, gde je zgrada ovog parlamenta, u odnosu na Vladin predlog pojavilo se 12 novih članova teksta zakona.
Morate da nam kažete. Gospođo (obraća se ministrovom saradniku), pričam o onom što znam da je tačno. Znam šta je pisalo u tim članovima. Znam koji su to članovi. Znam ko je to osujetio, ali tražim da to ministar ovde kaže - ko je između zgrade Vlade i zgrade parlamenta dodao 12 članova zakona. Ko vam je signalizirao, pre nego što se podeli narodnim poslanicima, da ga brže bolje vratite u Vladu i da izbrišete tih 12 članova. Šta ste vi to za tri dana mogli da uradite, jer je toliko trajala ta procedura.
To ste dužni i zahtevam da to objasnite narodnim poslanicima.
Što se tiče ovog predloga zakona, čuli ste zaista relevantna mišljenja univerzitetskih profesora iz SRS, ali svakome od nas, koji smo čitali ovaj zakon, jasno je da je Predlog zakona namenjen privatnim univerzitetima, privatnim fakultetima, koji dobijaju potpuno odrešene ruke, dok se društvenim fakultetima ruke potpuno vezuju ovim predlogom.
S obzirom da imamo malo vremena za našu poslaničku grupu, koliko imamo potrebe da govorimo o ovom predlogu, podneli smo veliki broj amandmana i o amandmanima ćemo da govorimo u pojedinostima, ali još bih vas nešto ministre pitala.
Da li znate da Soroš gradi univerzitet u Pećincima? Da je potpuno protivpravno jedna sekta iz Novog Sada, koja je locirana u Novom Sadu, kupila 13 hektara zemljišta od mesne zajednice Pećinci, koja ne može da raspolaže tim zemljištem. Ako to ne znate, onda ne možete da budete ministar. Morate da podnesete ostavku. Ako to znate, a ćutite i odobravate, onda morate u zatvor.
Morate da nam kažete šta se dešava sa tim budućim univerzitetom u Pećincima, koji se gradi na utrinama i pašnjacima, a utrine i pašnjaci su vraćeni selima na korišćenje i zakonom na osnovu koga su vraćene još 1993. godine zabranjena je bilo kakva gradnja na tim utrinama, osim gradnja ribnjaka. Univerzitet valjda nije ribnjak.
Nažalost, u načelnoj raspravi raspodelili smo tako vreme u poslaničkoj grupi da više ne mogu da govorim, ali čućete mnogo toga u raspravi u pojedinostima.

Dame i gospodo, pre nego što počnem da govorim o ovom amandmanu i ovom zakonu, hoću da podsetim kolege koje sinoć nisu bile na kraju ove sednice, jer je bilo zaista malo prisutnih narodnih poslanika i kada je jedan od kolega to stavio kao primedbu na Poslovnik onda je predsednik Skupštine rekao – da, tačno je da poslanici nisu u sali, u skladu sa Poslovnikom, jer je u sali mnogo više poslanika nego što treba da ih bude. Ovo jednostavno ponavljam zato što nisam mogla sopstvenim ušima da verujem da je predsednik parlamenta to sinoć rekao. Ali, šta je tu je, Poslovnik je takav kakav je. Nama srpskim radikalima naravno ne smeta da radimo poslanički posao upravo onako kako građani Srbije od nas očekuju.
Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o doprinosima za obavezno socijalno osiguranje je jedan od predloga, kako stoji u obrazloženju, datih u okviru daljih aktivnosti na sprovođenju fiskalne reforme, a u skladu sa ekonomskom i socijalnom politikom Vlade Republike Srbije. Naravno, mi srpski radikali imamo svoj stav i iznosimo uporno i redovno svoj stav o pogubnoj ekonomskoj i socijalnoj politici Vlade Republike Srbije. Uostalom, to građani Srbije znaju najbolje, znaju mnogo bolje nego mi sami, zato što mi poslanici ipak živimo bolje nego građani Srbije koje ovde predstavljamo.
U Predlogu ovog zakona (tačka koja govori o efektima predloženih mera) kaže se da se očekuje od ovog zakona da će imati pozitivne efekte na prihode organizacija za obavezno socijalno osiguranje, kao i za privredu. To možda jeste bila želja predlagača, ali ovo što je predloženo u ovom zakonu niti će imati te efekte, niti je dobro za građane, a čuli ste već od kolega koji su govorili o prethodnim amandmanima poseban osvrt na poljoprivrednike, i to zaista jeste problem o kojem bi Vlada Srbije morala da povede računa.
Ali, uopšte, koncept ovog zakona nije dobar, govorili smo to, mada je bilo malo vremena kada smo govorili u načelu, jer je ovo bio jedan od 12 zakona iz paketa Mlađana Dinkića, da je kaznena politika predviđena u ovom zakonu veoma rogobatno postavljena, zakon ne pravi razliku između poreskih obveznika koji svoje obaveze uopšte ne ispunjavaju i ne dostavljaju poreske prijave od onih koji zbog trenutne situacije ne plaćaju poreze.
Tako se stvara zaista jedno dodatno nezadovoljstvo među poreskim obveznicima i među građanima uopšte, a Vlada se ponaša kao da joj je upravo to cilj. Svaka normalna vlada čini poteze kojima će građani biti zadovoljni, a ova vlada, sadašnja Vlada Republike Srbije kao da svesno radi sve da se poveća nezadovoljstvo građana Srbije.
Ovi efekti koje predviđa Vlada u ovom zakonu nisu mogući, pre svega zbog člana 2, na koji smo takođe imali amandman, gde je predviđena osnovica za dobrovoljno penziono osiguranje od 3.000 dinara.
Naravno, nije prihvaćen naš predlog da to bude 5.000 dinara, jer se ta sredstva vraćaju u privredu i na taj način bi zaista ovaj zakon imao nekakav efekat. Zašto se olako prelazi preko toga i zašto se ne prihvataju amandmani Srpske radikalne stranke, kada su zaista smisleni, opravdani, ostaje nejasno, ali shvatićemo to za mesec ili dva dana kada se budu donosile izmene i dopune ovog zakona; evo, ja vas pozivam da zapamtite ovo, videćete da će to biti predloženo u novom zakonu.
Juče je neko govorio kako se predstavnici Vlade, a i skupštinske većine hvale velikim brojem donetih zakona u ovom parlamentu. Bilo bi dobro zaista u tim hvalospevima da se napravi jedna analiza, da se kaže koliko je doneto novih zakona, kompletnih zakona, a koliko smo ovde vremena proveli raspravljajući po šesti, sedmi, dvanaesti put o izmenama i dopunama nekih zakona. To govori o stručnosti, o kvalitetu i o namerama Vlade.
Znate, znamo mi, bar mi pravnici dobro znamo, da je zakon živa materija i da su zakoni podložni promenama, da treba da se menjaju kad god se primeti da je u zakonu izostavljeno nešto sa čim se u primeni zakona susrećemo, ipak, ozbiljan predlagač mora da vodi računa da napravi zakon koji će da traje bar onoliko koliko traje mandat predlagača. Mi do sada nismo ovde doneli takav zakon. Nijedan zakon nije takav, a da nije već promenjen, da može da se računa koliko traje predlagač da će da traje i zakon.
To je neozbiljno i to je neodgovorno prema građanima, prema ovom parlamentu. Znate, ako mi o izmenama jednog zakona raspravljamo 10 puta, to košta građane Srbije. Vi volite često da govorite o tome kako mi koji ovde govorimo trošimo pare građana Srbije, ali ja kažem da to nije tako. Mi ovde radimo, ali onaj ko nam podmeće škart zakone, loše prevode, taj je odgovoran za potrošeno vreme. Nikad ne kažem "izgubljeno vreme", kao što vi kažete, jer naravno, nije naše vreme izgubljeno, samo je potrošeno. U ovom slučaju i u ovakvim slučajevima, nažalost, uzalud potrošeno.
Član 8, na koji sam podnela amandman u ime poslaničke grupe SRS, odnosi se na član 39. osnovnog zakona, a taj član 39. glasi: "Kada je period za koji se obračunava doprinos kraći od mesec dana, a ispunjeni su uslovi za primenu najniže mesečne osnovice doprinosa, obračun doprinosa se vrši na srazmerni iznos najniže mesečne osnovice doprinosa."
Tu je dodat jedan novi stav: "Kada zaposleni radi sa skraćenim radnim vremenom po osnovu invalidnosti u skladu sa rešenjem nadležne organizacije za obavezno penzijsko i invalidsko osiguranje, a ispunjeni su uslovi za primenu najniže mesečne osnovice doprinosa po osnovu zarade i drugih primanja iz člana 13. ovog zakona, obračun doprinosa vrši se na srazmeran iznos najniže mesečne osnovice doprinosa."
U poslednjem stavu imate predlog jedne izmene: "Srazmerni iznos najniže mesečne osnovice doprinosa utvrđuje se od najniže mesečne osnovice doprinosa srazmerno broju dana, odnosno broju časova rada u mesecu za koji postoji obaveza obračuna doprinosa."
Pošto se ovaj član odnosi na invalide, na ljude koji rade sa skraćenim radnim vremenom zbog invalidnosti, najčešće se radi o tome da su ti ljudi invalidi postali kod poslodavca kod koga verovatno i danas rade, jer je veoma teško da neko ko je postao invalid kod nekog drugog poslodavca dobije posao kod novog poslodavca. Rekla bi čak da je to, s obzirom na naše zakonodavstvo, faktički nemoguće. I o tome smo govorili kada je to bilo na dnevnom redu.
Mi srpski radikali se uvek trudimo i pokušavamo da svojim predlozima zaštitimo te socijalno i ekonomski najugroženije slojeve stanovništva. Ako je neko postao invalid kod poslodavca kod kojeg sada radi, čak i kod nekog drugog poslodavca, smatramo da je mnogo humanije ovo što smo predložili u amandmanu na član 8, a to je: "Kada zaposleni sa skraćenim radnim vremenom po osnovu invalidnosti u skladu sa rešenjem nadležne organizacije za obavezno penzijsko i invalidsko osiguranje, a ispunjeni su uslovi za primenu najniže mesečne osnovice doprinosa po osnovu zarade i drugih primanja iz člana 13. ovog zakona, obračun doprinosa vrši se na iznos najniže mesečne osnovice doprinosa."
Dakle, Vlada je, kao predlagač, rekla: "srazmeran iznos najniže mesečne osnovice doprinosa", a naš amandman je da nema nikakvog srazmernog iznosa, nego da se odnosi na najniži mesečni iznos osnovice doprinosa. Zaista smatramo da je to humanije, da to neće mnogo koštati ni poslodavca, državu pogotovu, i da poslodavac mora da vodi računa o ljudima koji su zaposleni a invalidi su, pogotovo ako su invalidi postali kod tog poslodavca.
Kada smo govorili o Zakonu o radu i još nekim zakonima pričali smo o poslodavcima, o odnosu poslodavaca i zaposlenih, i zaista ne možemo očekivati da poslodavac, ako ga zakon na to ne obaveže, bude iole human prema zaposlenom invalidu u svom preduzeću.
Naravno, ovo se ne odnosi apsolutno na sve poslodavce, ali svi mi dobro znamo kako se ponašaju poslodavci tajkuni, dobro znamo da, recimo, zaposleni u BK kompaniji kod Karića ne primaju ni zdravi i pravi redovno platu, a zamislite kakav je odnos prema invalidima. Takvih, nažalost, ima popriličan broj u Srbiji.
Mi moramo, kao parlament, da poučimo Vladu, da ubedimo Vladu, da nateramo Vladu da nam daje takve predloge da zakoni koji se donose u ovom parlamentu, pored toga što treba da vode računa i o budžetu, to je osnovno za Vladu Srbije, moraju da vode računa i o građanima Srbije.
Moraju da vode računa o svim kategorijama građana, a o invalidima na jedan poseban i human način, jer to kao ljudi moramo da obezbedimo, pre svega, a kao parlament svakako.
Pošto opet ovde nema ministra Dinkića, uz sve uvažavanje koleginica, one nisu ravnopravni sagovornici narodnim poslanicima, jer niti mogu da odgovore na naše pitanje, niti da daju neko objašnjenje. Pretpostavljam, čak sam ubeđena da uglavnom dele naše mišljenje, ali šta će, tu su drugim povodom. Zato i dalje mi insistiramo da kada se raspravlja o predlozima zakona, pogotovo kada se govori o pojedinostima, kada konkretno predlažemo određene izmene kroz amandmane, da je neophodno, da moramo da insistiramo, to očekujem od svih vas, da ovde sedi resorni ministar.
Ako je tu resorni ministar, onda zaista možemo da očekujemo da kada mu objasnimo neki naš amandman... Jer, kad podnosimo amandmane mi zaista dajemo vrlo kratka obrazloženja, ne zato što nećemo da napišemo sve što bismo ovde rekli, nego zato što je to prosto nemoguće. Setite se kako je ova sednica zakazana: tri dana pred početak, 45 tačaka dnevnog reda. Naravno da je bilo nemoguće da u obrazloženju amandmana posvetimo više pažnje našim argumentima, pa smo uglavnom pisali (to se odnosi na sve poslaničke grupe koje su eventualno imale amandmane) vrlo kratka obrazloženja, ubeđeni da će, kada govorimo o amandmanima, ovde sedeti ministar, pa ćemo da mu objasnimo.
Ako bi ministru došlo do svesti da izmena člana 8. na način kako smo mi predložili ne košta ništa državu, vrlo malo košta poslodavca, a mnogo čini jednoj kategoriji ljudi, a to su zaposleni invalidi – valjda je to kategorija ljudi kojima zaista treba pomoći, ne treba ih sažaljevati, nema potrebe, ali im pomoći onoliko koliko je u nadležnosti parlamenta i Vlade Republike Srbije – dakle, da je slučajno ministar Dinkić tu, ubeđena sam da bih ga uverila da su argumenti koje sam iznela ispravni i da bi u ime Vlade ovde prihvatio amandman.
Zato očekujem i od poslanika skupštinske većine da skrenu pažnju ministrima da je njihov opstanak u direktnoj vezi sa stavom ovog parlamenta, pa bi bilo lepo da to poštuju i da nas bar saslušaju i eventualno prihvate ono što im se učini da mogu da prihvate.
(Predsedavajući: Prekoračili ste vreme.)
Završavam. Konkretno ovaj amandman niti koncepcijski nešto remeti Predlog zakona, niti koncepcijski remeti fiskalnu politiku Mlađana Dinkića. Jednostavno, jedan human gest. Očekujem da će kolege narodni poslanici, u odsustvu ministra, u danu za glasanje prihvatiti ovaj amandman.

Evo još jednog predloga zakona koji atakuje na džepove građana Srbije – Zakon o republičkim administrativnim taksama, odnosno njegove izmene i dopune.
U delu obrazloženja ovog zakona – Procena iznosa finansijskih sredstava potrebnih za sprovođenje zakona Vlada kao predlagač kaže: "Za sprovođenje ovog zakona nije potrebno obezbeđivati posebna finansijska sredstva u budžetu Republike Srbije." Naravno da nije, ali jesu potrebna dodatna finansijska sredstva da bi se napunio budžet Republike Srbije. To predlagač nije rekao, ali ćemo zato mi to da kažemo i da obrazlažemo.
Predložila sam u ime poslaničke grupe SRS da se član 3. Predloga izmena i dopuna Zakona o republičkim administrativnim taksama briše, a reći ću i zašto. Zato što član 3. govori o članu 31. osnovnog zakona. Član 31. osnovnog zakona kaže da se novčanom kaznom od 1.000 do 20.000 dinara kažnjava za prekršaj odgovorno lice u organu iz člana 2. ovog zakona. Sada je od strane Republičke vlade kao predlagača ovog zakona predloženo da se 20.000 zamenjuje sa 50.000 dinara.
Sada ću da vam pročitam i zašto će eventualno neko biti kažnjen kaznom od 50.000 dinara. Dakle: ako izvrši radnju po podnetom zahtevu, odnosno podnesku, bez dokaza o naplati takse u smislu člana 4. ovog zakona; ako u rešenju ili drugoj ispravi, za koju je taksa plaćena, ne označi da je taksa plaćena, iznos takse i tarifni broj po kojem je taksa plaćena.
Molim vas, da li bi iko normalan, da li bi jedan zdrav um mogao da predvidi da se čovek kazni kaznom od 50.000 dinara zato što u rešenju ili drugoj ispravi, za koju je taksa plaćena, ne označi da je taksa plaćena i iznos takse koji je plaćen i tarifni broj po kome je plaćena itd. Ovo je neverovatno.
Naravno, administrativna taksa treba da se plaća, mora da bude umerena, mora da odgovara ekonomskom i socijalnom statusu većine građana u Srbiji. Bez obzira na potrebu punjenja budžeta, Vlada Republike Srbije mora da vodi računa na neki drugi način, a ne samo – kada nešto para zafali, idemo na izmene i dopune zakona kojima se uzimaju pare od građana Srbije.
Ne znam da li ste vi svesni da građani to više ne mogu da podnesu; koliko god su svesni i hoće da ispunjavaju svoje obaveze prema državi, građani nemaju da plate ni administrativnu taksu. Dakle, dovodite ljude do toga da ne mogu osnovnu dokumentaciju koja im je potrebna da uzmu iz opštinskog ili nekog drugog organa uprave, zato što nemaju dovoljno para da plate administrativnu taksu.
A kako se ovde dalje kaže, kaznom od 1.000 dinara do 50.000 dinara, kako Vlada predlaže, kazniće se i neko ko taksenu marku propisno ne poništi. Da li nekome ovo zvuči normalno, molim vas? Neko ko radi za platu od 20.000 dinara slučajno u gužvi ne poništi propisno jednu taksenu marku, on će lepo budžetu Republike Srbije, odnosno Mlađanu Dinkiću da plati kaznu od 50.000 dinara! Da li neko misli da je ovo normalno? Ako ima nekoga ko tako misli, da ja odmah odustanem od amandmana?
Istom kaznom kazniće se i neko ako ne obavesti obveznika da je za podneti zahtev, odnosno podnesak (ali morate da izađete ovde da kažete da mislite da je ovo normalno), dužan da plati taksu... A, nije prošao test, to je problem; neka ga naknadno testiraju, možda nešto i bude od njega. Ako ne obavesti obveznika da je za podneti zahtev (nemojte vi mene da ometate, molim vas), odnosno podnesak, dužan da plati taksu propisanu Tarifom za spise i radnje u određenoj upravnoj radnji, odnosno upravnim stvarima ili taksu ne naplati, odnosno ne obavesti Poresku upravu radi otpočinjanja postupka prinudne naplate.
Dakle, sada je bitno da treba blagovremeno da se obavesti Poreska uprava radi prinudne naplate i teško onom ko slučajno nije platio administrativnu taksu. Stižu poreznici sa heklerima, obijaju stanove, a juče smo o tome govorili, mogu valjda i da ubijaju, jer nigde ne piše da ne mogu, a sve mogu po pitanju prinudne naplate.
Dalje, novčanom kaznom od 1.000 do 50.000 dinara kazniće se ko ne naplati taksu za zahteve, podneske ili druge spise koji, netaksirani ili nedovoljno taksirani, stignu poštom iz inostranstva pre uručenja zatraženog rešenja ili druge isprave, odnosno pre saopštenja obvezniku da je radnja izvršena i ko u rešenju, ispravi, dokumentu ili pismenom, koji se izdaju bez plaćanja takse, ne označi svrhu izdavanja i na osnovu kojeg člana ovog zakona, odnosno tarifnog broja je oslobođeno od plaćanja takse.
Dakle, pored ovog nenormalnog povećanja ovog maksimuma kazne za sve prekršaje sa 20.000 na 50.000 dinara, imamo opet ono što je karakteristično za sve predloge Vlade Republike Srbije, ove i one prethodne. Dakle, karakteristika svih vlada od 2000. godine do ove je, kada je u pitanju naplata taksi, kada je u pitanju kaznena politika, da se pravi nenormalan odnos, kao u ovom slučaju od 1.000 do 50.000 dinara.
Svaki put kada govorimo o tome ja pitam, a pitam i sada, ko je taj i šta su merila, ko će da proceni da neko ko nije propisno poništio taksenu marku plati 1.000 dinara, a ko će da plati 50.000 dinara? Da li to znači da tamo u nekoj opštini u kojoj je na vlasti neko ko rado primenjuje ovaj zakon, a službenik na šalteru je neko ko ima saznanja da pripada nekoj opozicionoj stranci, taj će da plati 50.000 dinara što nije poništio taksenu marku, a onaj koji je iz iste stranke, on će da plati 1.000 dinara? Na koji način, kojim kriterijumima će se razdvajati ovih 1.000 i 50.000 dinara i sve ono što stoji između?
Dakle, uopšte ovakvo normiranje administrativnih taksi, sudskih taksi, kazni u svim zakonima je nešto što SRS, naša poslanička grupa, ne može da prihvati i mi redovno govorimo o tome zato što znamo da primena ovog zakona pravi strašne probleme na terenu i to znaju građani koji to lično dožive, a kada čuju naše objašnjenje onda im je jasno kako mogu takve stvari da se dese.
U obrazloženju zašto ne prihvata ovaj amandman Vlada kaže: "Amandman se ne prihvata iz razloga što je predloženo povećanje maksimalnog iznosa do koga se mogu izreći novčane kazne za prekršaj odredaba zakona kojim su uređene republičke administrativne takse u funkciji usaglašavanja sa zakonom kojim su uređeni prekršaji, kao sistemskim zakonom u oblasti prekršaja."
Ovo je lepo Vlada slagala. Ovo nema veze sa ovim, ali kada smo govorili o tom zakonu o prekršajima i uopšte o svim zakonima pojedinačno, uvek skrećemo pažnju da Vlada mora da počne ozbiljno da radi, da Vlada mora da kodifikuje propise, da mora određenu vrstu kazni, taksi itd. da svrsta sve u jedan zakon, da ne može da se provlači kroz 500 zakona i kada treba da se zamažu oči, da se zavaraju građani zašto se povećavaju određene takse, da se onda obrazlaže da je to zato što su se u ovaj zakon prikupile sve moguće takse koje su kroz razne druge zakone predviđene, pa sada treba da budu objedinjene u ovom zakonu.
Dakle, nas srpske radikale naravno ne možete prevariti, Vlada ne može da nas prevari, mi pratimo sve što se dešava. Mi ovaj posao ozbiljno radimo i dobro znamo šta je sadržano u Zakonu o prekršajima, možemo da uporedimo sa ovim zakonom. Ovo što radi Vlada Republike Srbije nije dobro za građane Srbije, zato što se građanima Srbije iz dana u dan zavlači ruka u džep direktno povećanjem taksi, povećanjem kazni, a na onaj drugi način svakodnevnim povećanjem cena, obaranjem cena poljoprivrednih proizvoda.
Jednostavno, Vlada Republike Srbije, dopalo se to vama ili ne, vama koji podržavate Vladu, toliko je loša da zaista ne znam kako više imaju obraza da se predstavljaju kao Vlada, kako više mogu da kažu da vladaju Srbijom, kada ništa ne rade u interesu građana Srbije. Ništa, apsolutno ništa.
Da je ovde neko od predstavnika Vlade volela bih da me demantuje, da mi kaže – niste u pravu, Vlada je uradila to, to i to. Vlada Republike Srbije u interesu građana Srbije nije uradila apsolutno ništa. Vi koji mislite drugačije, izađite, pa kažite šta je to ova vlada uradila, osim što svaki dan povećava takse, što svaki dan povećava poreze, što se svaki dan povećavaju cene, što se igraju sa građanima Srbije.
U aprilu izađe ministar pa kaže da nema govora o povećanju cene struje, dođe juli mesec i cena struje se poveća. Izađe pre deset dana i kaže da nema govora o povećanju cene goriva, treba da se smanji PDV, da se primeni onaj maksimum koji je zakonom ostavljen kao mogućnost da ga Vlada primenjuje, prođe deset dana i cena goriva se poveća. Predstavnici Vlade ponašaju se kao da ne žive u Republici Srbiji, u kojoj vrše vlast, i svojim izjavama, svojim ponašanjem pokazuju kao da ne znaju, da li oni zaista ne znaju, šta piše u predlozima zakona koje nam predlažu.
Ja sam čak sklona i u to da verujem, zato što predstavnik predlagača ovde ne obrazloži nijedan predlog zakona, jer od paketa, kako Mlađan Dinkić zove 12 zakona koji nemaju veze jedan sa drugim, jesu iz iste oblasti, ali nikakve veze konkretne nema da bismo mogli objedinjeno o njima da raspravljamo, znači on o 12 zakona govori sedam minuta i naravno da verovatno i ne zna šta piše u ovim predlozima. Zato bi bilo lepo da bude ovde pa da čuje kada mu mi govorimo i kada mu predlažemo da usvaja amandmane Srpske radikalne stranke.
Valjda je svima jasno da mi zaista ozbiljno pristupamo ovom poslu i da zaista sa valjanim obrazloženjem tražimo od Vlade Republike Srbije kao predlagača da prihvati naše amandmane. Naravno, pošto Vlada to očigledno neće, jer Vlada ima svoju politiku na koju narodni poslanici ne mogu da utiču, trebalo bi i bilo bi dobro da kolege narodni poslanici povedu računa, da nateraju Vladu tako što neće glasati slepo za svaki predlog koji Vlada ovde ponudi.
Jer, ako se ozbiljno bavite politikom i ako imate nameru i ubuduće da se bavite politikom, vi ste ti, mi smo ti koji ćemo da idemo među građane i da objašnjavamo zašto je poskupelo gorivo, zašto je pala cena pšenice, zašto je poskupela struja, zašto su pojeftinile maline. To građani pitaju nas na terenu i vas će da pitaju, a vi nemate odgovor zato što slepo podržavate sve što vam Vlada Republike Srbije ponudi.
Vlada Republike Srbije se ponaša toliko loše da zaista ne zaslužuje više podršku ovog parlamenta, ali znate, po onoj narodnoj – može kako hoće, ali ne može dokle hoće.

Dame i gospodo, u svim normalnim državama postojanje zakona o porezu na dodatu vrednost podrazumeva uređeno finansijsko tržište, u startu podrazumeva donošenjem zakona, smanjenje cena određenih proizvoda. Kada je u pitanju država Srbija, odnosno Vlada Republike Srbije, onda zakonom o porezu na dodatu vrednost imamo potpuno drugačiju sliku, nego što je to u svetu. Koliko god da predstavnici vlasti tvrde da mi nismo u pravu kada ovo govorimo, svi građani Srbije znaju da jesmo.
Neprihvatljivo je da danas ovde ne sedi ministar finansija. Danas govorimo o amandmanima na jednu grupu zakona koji su veoma važni za svakog građanina Republike Srbije pojedinačno. Veoma važni zato se što ovim zakonima, primenom ovih zakona gura se ruka građanima u džep. Naravno, ministar Dinkić nije u stanju da podnese i da čuje sve ono što ćemo mi srpski radikali da mu kažemo povodom ovih zakona. Nije u stanju da bude ovde, da obrazloži sve one laži koje ovih dana priča, zapravo, ne samo ovih dana, nego kada god govori o Zakonu o PDV.
Priča građanima Srbije kako je primenom poreza na dodatu vrednost sve maltene u Srbiji pojeftinilo, a građani dobro znaju da je baš od primene ovog zakona došlo do povećanja poreskih stopa, jer se porez od 18%, porez na dodatu vrednost, nije usklađivao sa onim postojećim porezima, nego se dodavao na one postojeće poreze. Naravno, to u zakonu ne piše. To jeste neko zloupotrebio, ali valjda Ministarstvo ima instrument da to na terenu spreči, da se takve stvari ne dešavaju.
Svi građani znaju da su, od momenta donošenja ovog zakona, svi proizvodi poskupeli za 18%. Nigde se nije desilo da nešto, gde je porez bio 20%, da se smanji za 2%, jer je PDV 18%. Ne, nego je PDV dodat na one, u to vreme, postojeće poreze.
Onda nam ministar u medijima priča kako se samo čeka da se smanji stopa PDV na ovo ili ono, pa će onda sve da pojeftini, pa će da pojeftini gorivo.
Šta imamo na terenu? Šta imamo u životu? Poskupelo je gorivo, struja, meso, sve što građani kupuju u prodavnicama, ali su pojeftinile maline, pšenica; ono što država treba da plaća, izgubilo je svaku cenu, svaku vrednost. Poljoprivrednici će ove godine, zaista, definitivno biti dovedeni na prosjački štap. Em ih Mlađan Dinkić i Vlada Srbije udara svojim instrumentima, em u svakom kraju Srbije se dešava, svaki drugi dan, nevreme. Ali, umesto da Vlada Srbije to ima u vidu, pa da pokuša da, ono što je od Boga dato i uništeno, pomogne seljacima.
Naravno, o tome niko ne razmišlja. Nemamo, kaže Ivana Dulić-Marković, zakon o proglašenju elementarne nepogode, ali imamo tamo neku ekipu, Komisiju za elementarne nepogode. Ta Komisija verovatno dobija naknadu za svoj rad, samo ne znam na osnovu čega je formirana, na osnovu čega radi ako nema zakona za proglašenje elementarnih nepogoda.
Dakle, ministri iz Vlade Republike Srbije, pogotovo ova jedna grupacija ministara iz jedne strančice, zaista prave budale i od ovog naroda i od ovog parlamenta.
Mi srpski radikali to ne možemo da dozvolimo i nećemo da dozvolimo. Mi zato govorimo o svakom amandmanu i zato podnosimo amandmane na ove zakone.
Podnela sam amandman na član 3. Predloga zakona o izmenama i dopunama Zakona o porezu na dodatu vrednost. Ovaj član 3. odnosi se na član 6. osnovnog Zakona. Amandman se odnosi na stav 3. Taj stav, po izmenjenom tekstu, odnosno po izmenama ovog zakona glasi: da ministar bliže uređuje postupak zamene dobara u garantnom roku, što se smatra prenosom celokupne, ili dela imovine, sa ili bez naknade, ili kao ulog iz stava 1. tačka 1. kao i šta se smatra uobičajenim količinama poslovnih uzoraka i poklonom manje vrednosti iz stava 1. tačka 3. i 4. ovog člana.
Amandman koji sam podnela u ime poslaničke grupe SRS glasi: "Nadležno ministarstvo bliže uređuje postupak zamene dobara u garantnom roku, šta se smatra prenosom celokupne ili dela imovine, sa ili bez naknade, ili kao ulog, iz stava 1. tačka 1), kao i šta se smatra uobičajenim količinama poslovnih uzoraka i poklonom manje vrednosti iz stava 1. tačka 3) i 4) ovog zakona".
Zašto ovaj amandman? Mi smo u svim zakonima koji su ministrima davali ovlašćenja, po nama, neprihvatljiva, podnosili amandmane i umesto ministra u nadležnost Ministarstva stavljali određene poslove. Jer, zakonima koje nam Vlada predlaže, ministrima se daju zaista preširoka ovlašćenja, daje im se toliko obaveza da, kada bi stvarno hteli ozbiljno rade svoj posao, ne bi bili u stanju da ga rade.
Zamislite da poverimo Mlađanu Dinkiću da on uređuje postupak zamene dobara u garantnom roku, da on utvrđuje šta se smatra uobičajenim količinama poslovnih uzoraka i poklonom manje vrednosti, itd.
Zaista, ovako nešto ne bismo prihvatili ni kada bi bio u pitanju ministar, u koga srpski radikali imaju poverenja. Kada je u pitanju Mlađan Dinkić, onda nikako ne možemo da prihvatimo da on zakonom dobije ovakva ovlašćenja.
Uopšte, videćete i čućete u toku današnje rasprave šta je sve predviđeno ovim zakonom o PDV, o izmenama i dopunama Zakona o porezu na dodatu vrednost, o kome se toliko priča od strane ministra finansija, kao da sada nešto epohalno treba da se donese, kao da će sada svi da počnu bolje da žive posle ovog zakona, kao i da će da poveća plate, penzije, smanji nezaposlenost. Naravno, biće sve suprotno. Biće sve suprotno zato što će ponovo doći do poskupljenja, zato što će opet građani da osete na koji način funkcioniše primena ovog zakona u realizaciji ministra finansija Mlađana Dinkića.
Kao što sam rekla na početku, svuda u svetu ovakvim zakonom se zaista na pravi način uređuje ova oblast. Potrebno je da postoji ovakav zakon, ali ne da se stvari regulišu na način kako to predstavlja Mlađan Dinkić i ne da on sebi daje ovlašćenja koja su predviđena u ovom zakonu.
Ja vas zato pozivam, pošto Mlađan Dinkić nije tu, da se suoči sa nama i da čujemo šta on misli o našim amandmanima, naravno, njega to ne interesuje. On zna da je u stanju da uslovi skupštinsku većinu, da mora da se donese svaki njegov zakon.
Poslanici, kada sa njima pojedinačno razgovaramo su apsolutno protiv nekih zakonskih rešenja, ali šta će ljudi, moraju da poštuju stranačku disciplinu. U vrhu stranaka koje čine vlast nikome ne pada na pamet da se odrekne Mlađana Dinkića, jer bi to značilo da mora da se odrekne i sopstvene fotelje.
Dakle, ova vlada iz dana u dan pokazuje da ne vlada u interesu građana Srbije, da vlada u ličnim interesima pojedinaca i zato vas kolege pozivam kada je u pitanju Zakon o porezu na dodatu vrednost da ozbiljno razmislite o amandmanima SRS, da ih usvojite.
Videćete da je kroz neka zakonska rešenja Mlađan Dinkić usvojio naše amandmane – naknadno, ne u vreme kad smo ih mi predlagali kao amandmane, nego kada je shvatio da je to neophodno kroz primenu zakona. Desiće se i posle ovog zakona isto, imaćemo još jednu izmenu i dopunu, ako ne prihvatite naše amandmane, i zato vam preporučujemo da razmislite, prihvatite naše amandmane, a Mlađan Dinkić neka se ljuti, ništa vam od toga neće biti.

Zakon o poreskom postupku i poreskoj administraciji, ovaj osnovni koji danas peti ili šesti put menjamo, donet je u ovako drakonskom obliku još u vreme Vlade Zorana Đinđića i njegov ministra Božidara Đelića. Od donošenja ovog zakona, Božidara Đelića u narodu su prozvali "Boža derikoža". Bilo je nekoliko izmena ovog zakona, (ovo je šesta izmena) a u svakoj izmeni još rigoroznija, još neustavnija rešenja, nezakonita rešenja.
Zaista je neverovatno da se Ministarstvo ponaša kao da u Ministarstvu finansija nema nijednog pravnika. Ovo što ste predvideli u ovim izmenama, čućete u toku rasprave i od ostalih kolega iz SRS, a sada ću govorili o članu 7, ovo ni pravnik pripravnik ne bi sebi dozvolio da predloži kao zakonsko rešenje.
Petar Jojić je predložio da se član 7. Predloga zakona o izmenama i dopunama Zakona o poreskom postupku i poreskoj administraciji briše. U njegovom obrazloženju stoji ono što smo mi u načelnoj raspravi govorili i dali kao osnovu zamerku izmena ovog zakona, a to je, da je predloženim rešenjima poreska uprava preuzela ulogu i zakonodavne i sudske vlasti.
Na šta se odnosi član 7? Odnosi se na član 66. osnovnog Zakona. U članu 66. osnovnog Zakona, radi javnosti i radi podsećanja, nije kratak član, ali moram da ga pročitam, kaže se: "Radi obezbeđenja naplate poreza koji nije dospeo na naplatu ali koji nije utvrđen, ili je pokrenut postupak utvrđivanja ili kontrole, a postoji opasnost da poreski obveznik osujeti, onemogući, odnosno učini neefikasnom njegovu naplatu, Poreska uprava može rešenjem ustanoviti privremene mere za obezbeđenje naplate". Ovaj prvi stav je neverovatan.
"Rešenje iz stava 1. ovog člana sadrži i obrazloženje zbog čega Poreska uprava smatra da postoji opasnost da poreski obveznik osujeti, odnosno onemogući naplatu nedospelog poreza", a sada se još dodaje: "a postaje izvršno danom dostavljanja poreskom obvezniku".
Dalje se kaže: "Privremene mere su, u smislu ovog zakona, založna prava na pokretnim stvarima, nepokretnostima, novčanim sredstvima i potraživanjima poreskog dužnika.
Postupak ustanovljavanja i prestanka založnih prava iz stava 3. ovog člana sprovodi se shodnom primenom čl. 87. i 91. ovog zakona.
Privremene mere traju do naplate poreza radi čijeg su obezbeđenja ustanovljene ili do momenta kada poreski obveznik pruži odgovarajuće obezbeđenje poreske obaveze, u smislu člana 74. stav 2. ovog zakona.
Izuzetno od stava 5. ovog člana, privremena mera iz člana 87. stav 1. tačka 3) ovog zakona traje do momenta dostavljanja rešenja o prinudnoj naplati poreza iz novčanih sredstava na računima poreskog obveznika organizaciji nadležnoj za prinudnu naplatu.
Protiv rešenja iz stava 1. ovog člana poreski obveznik može izjaviti žalbu. Žalba iz stava 7. ovog člana ne odlaže izvršenje."
Izmenama ovog člana, gde je predviđeno da rešenje postaje izvršno danom dostavljanja poreskom obvezniku, u koliziji je sa ovim pretposlednjim stavom, gde se kaže: "Protiv rešenja iz stava 1. ovog člana poreski obveznik može izjaviti žalbu."
Trebalo je da neko od pravnika ozbiljno sedne i, ako je već dobio zadatak da menja ovaj član, da onda to bude usklađeno sa nekim osnovnim zakonima koji su osnov za primenu i donošenje i ovog zakona.
Obrazloženje zašto Vlade ne prihvata amandman kaže: "jer je predloženo rešenje u skladu sa odredbama člana 261. stav 3. tačka 3) Zakona o opštem upravnom postupku", dalje, "kojim je utvrđeno da prvostepeno rešenje postaje izvršno, između ostalog, dostavljanjem stranci, ako žalba ne odlaže izvršenje. Produženje roka izvršnosti lišeno je svakog osnova i negativno utiče na efikasnost naplate poreza".
Ovaj prvi stav koji govori o primeni Zakona o opštem upravnom postupku, u obrazloženju je dobro napisan, ali u suštini, u Predlogu zakona nije. Ako žalba na neko rešenje ne odlaže izvršenje, to ne znači da može da se zanemari načelo drugostepenosti u upravnom postupku. Ono mora da postoji i mora da postoji mogućnost ulaganja žalbe na rešenje prigovora. Za bilo koji upravni akt mora da se ostavi mogućnost za drugostepeno postupanje po tom aktu.
Iako ne odlaže izvršenje, takve žalbe se, u principu, u kratkim rokovima podnose i uvek može da se desi da se u žalbi iznese neki novi momenat, neka nova činjenica, nova saznanja koja mogu da opredele nadležni organ da ipak odloži izvršenje dok se ne utvrdi ili ako je već utvrdio da postoje opravdani razlozi da, zapravo, nema mesta izvršenju. U ovom zakonu, ne samo u ovom članu, nego uopšte u ovom zakonu o tome se nije vodilo računa.
Ovaj zakon, i bez izmena i sa ovim izmenama, poresku administraciju pretvara u bandu provalnika i pljačkaša. Mi smo to rekli i kada smo govorili o ovom osnovnom Zakonu. Ne može kome god padne na pamet da čoveku uđe u kuću, i da mu zapleni stvari.
Porez mora da se plaća i to nije sporno, ali mora država da nađe suptilniji način. Ili, ako će da primenjuje silu, onda se zna ko je u državi za to zadužen, zna se šta radi policija, zna se šta rade sudovi. Ne može svaka služba da organizuje nekakve svoje inspekcije, inspektore i da svako može u svako doba dana i noći da vam zakuca na vrata i još, ako ne otvorite, da provali i da dođe i kaže – procenio sam da vam ovaj TV košta toliko i nosim ga zato što vi niste platili porez. To tako ne može.
Suština je ovaj stav 2. vladinog obrazloženja: "Produženje roka izvršnosti lišeno je svakog osnova i negativno utiče na efikasnost naplate poreza".
Dakle, porez mora da se naplati. Način i sredstva se ne biraju. Može i preko mrtvih, ali je bitno da se porez naplati. Ponavljam, porez mora da se plaća i porez mora da se naplati, ali ne na način koji se radi još 2000. godine, još od one Đinđićeve, Živkovićeve i ove današnje Vlade.
Vi ovde, u članu 66. koji je još nakaradniji posle ovih izmena, a nakaradan je i u osnovi, imate pretpostavke – "Radi obezbeđenja naplate poreza koji nije dospeo za naplatu ali koji nije utvrđen, ili je pokrenut postupak utvrđivanja ili kontrole". Zamislite, "postoji opasnost da poreski obveznik osujeti, onemogući, odnosno učini neefikasnom njegovu naplatu".
Ko je taj ko ima pravo da procenjuje da li ću ja, kao poreski obveznik, da eskiviram plaćanje poreza ili neću?! Čak i ako neke prethodne poreze nisam platila na vreme, možda ću u određenom momentu da imam bolju materijalnu situaciju, ako je to bio razlog, ili da mi proradi savest, ako ranije nije, ili da shvatim da državne obaveze moraju da se plaćaju, ako to ranije nisam shvatila.
Dakle, nema opravdanja da se, zamislite, u zakonu pretpostavlja da možda neko neće platiti porez i onda mora da se pristupa drastičnim drakonskim merama da bi se taj neko naterao da plati porez.
Kaže se da, rešenje iz stava 1. (ono što sam malopre čitala) sadrži obrazloženje – zbog čega rešenje sadrži obrazloženje, zamislite, to piše u ovom zakonu; kao da ne postoji u opštem upravnom postupku forma šta svako rešenje mora da sadrži. Zbog čega poreska uprava smatra da postoji opasnost da poreski obveznik osujeti, odnosno onemogući naplatu nedospelog poreza?!
Dakle, tamo neki službenik iz poreske administracije se zameri sa nekim poreskim obveznikom ili on sa njim, svejedno, i on će da dođe i da kaže da procenjuje da taj nije spreman da plati neki budući porez.
Onda će on lepo da napiše rešenje, pa ovde kaže – rešenje mora da ima, zamislite, "obrazloženje", rupa na saksiji. On će u obrazloženju da napiše da je procenio da ovaj neće da plati porez i onda će on da ide, da mu obija vrata, da mu pleni stvari, da radi šta mu padne na pamet, da juri njegove poverioce. Prosto neverovatno.
Čemu taj strah, čemu to nepoverenje u odnosu na građane, na poreske obveznike? Bez obzira što je od 2000. godine oporezovano sve osim vazduha koji se diše, bez obzira na to, građani su uglavnom disciplinovani i svoje obaveze svakako izmiruju i srećni su ako mogu da ih izmire.
To što ste vi tolike i tako visoke poreze uveli, može da se desi da neko nekada nije u situaciji da na vreme izmiri svoju poresku obavezu. Ali, mora da postoji određen postupak, u krajnjem slučaju, mora da se vodi sudski postupak i da, ovo što ste vi predvideli poreskim izvršiocima – to mora da bude posao sudskih izvršilaca, mora da se angažuje policija, itd.
To je dakle, u onoj poslednjoj, krajnjoj instanci, ako se porez ne plati, a ne pod nečijom pretpostavkom, nekog poreznika, kome poreski obveznik nije tutnuo u džep neki dinar, taj će da proceni da će ovaj ubuduće biti nesavestan građanin; pa će onda on da primenjuje sve ove mere i da mu donese rešenje na koje nema prava žalbe, jer je ono izvršno danom dostavljanja poreskom obvezniku. Ne ni narednog dana, nego danom dostavljanja.
Dakle, on može da nađe poreskog obveznika – taj iz poreske administracije može da sretne poreskog obveznika na ulici, prepozna ga, zna ga, i kaže mu: primi ovo rešenje. Taj čovek primi rešenje – nije stigao ni da dođe kući, ni da dođe u svoj poslovni objekat na osnovu kojeg plaća porez, tamo je već stigla ekipa poreznika, već mu plene robu; on možda nosi pare u džepu, možda je spreman da plati taj porez u narednih pola sata, ali nije stigao do svoje kuće, pre njega su stigli radnici poreske administracije, izvršioci i plene stvari, baš ih briga što je on bio spreman da plati taj porez.
Naravno, to je opet prilika da se dešava ono što svi građani znaju – kako rade pojedini ljudi iz poreske administracije, naravno, ne svi, naravno, ne većina.
Uvek kada govorimo o ovakvim stvarima, naglašavam da je većina građana u Srbiji časna i da su pošteni ljudi. Da su većina zaposlenih u svim državnim službama časni i pošteni ljudi. Ali, onih malo, koji to nisu, zloupotrebljavaju ovaj i ovakve zakone. Onaj ko nije dobio neki dinar u džep kada ode u prodavnicu ili u neku drugu zanatsku radnju, nije bitno gde, ako ne dobije ono što je očekivao u džep, on će tako lepo da primeni ovaj član 66. zakona, sa ovom vašom neverovatnom izmenom da – rešenje postaje izvršno danom dostavljanja poreskom obvezniku.
Dakle, otvarate mogućnost zloupotreba i, što je najvažnije, dovodite u jako nesiguran položaj sve poreske obveznike. Umesto da, ono što pričate, otvarate mogućnost za mala i srednja preduzeća, za razne individualne ideje, umesto da stvarno to radite kroz ovakve zakone, vi samo pričate na medijima, u nekim javnim emisijama, a kada dođe zakon, mislite – ne znaju ljudi šta je, ko će da pročita ceo zakon, ko će da čita zakone u "Službenom glasniku". Ali, ljudi na terenu i te kako znaju šta im rade ti pojedinci iz poreskih uprava. Znaju koliko moraju da plate da bi se poštovao ovaj zakon, jer ako slučajno ne plate, onda će imati ovo o čemu sam pričala u prethodnim minutima.