Gospodine Dačiću, vezano za ovo što ste sada rekli, pokušao sam malopre. Šta je suština? Jedno ste napisali u obrazloženju. U obrazloženju u Predlogu zakona kaže se sledeće – državljani bivših republika SFRJ ili državljani druge države nastale na teritoriji bivše SFRJ.
Nama nije sporno "državljani bivših republike SFRJ", sporan je ovaj drugi deo i tražili smo da se brišu reči "ili državljanima druge države nastale na teritoriji bivše SFRJ". U obrazloženju zakona kažete da se amandman ne prihvata jer se u evidenciji MUP nalaze građani koji su evidentirani bili da su državljani bivše SFRJ. Što se nas tiče, bivša SFRJ svi znamo šta je, bivše republike članice, takođe, svi znamo šta je – Slovenija, Hrvatska, Makedonija, BiH, Crna Gora, ali ne znamo šta su druge države, osim bivše republike članice. Ako su druge države bivše republike članice, onda nema potrebe da to pišete dva puta. Ovde ste to napisali dva puta.
Možemo da prihvatimo jednu stvar, da se piše bivša SFRJ, pošto je bilo državljanstvo bivše SFRJ, ili bivših republika članica SFRJ, ali insistiramo u svakom slučaju na brisanju terima – druge države nastale na teritoriji bivše SFRJ.
Takva država ne postoji, osim ove koje su već pobrojane. Takva država jedino može biti jedino Kosovo. Znači, nije postojalo državljanstvo druge države nastale na teritorije bilo kada – ili je bivša republika ili je bivša SFRJ, treće ne postoji.
(Ivica Dačić, sa mesta: Postoji treće, od kada se raspala SFRJ.)

 Pazite, od kada se raspala SFRJ nastala je Hrvatska. Da li je Hrvatska bivša republika SFRJ? Jeste.
Ako kažete bivše republike članice SFRJ, to je Hrvatska, može biti NDH sto puta. Ako kažete Crna Gora, bilo da je ova sada, ona je opet bivša republika SFRJ ili je državljanstvo bivše SFRJ kao celovite.
(Ivica Dačić, sa mesta: Nikad nije bila država, ali je republika.)
Ona nije bila država i to nije sporno, zato što je bivša republika SFRJ ili bivša SFRJ. To je suština, nema nove države, nastala je na teritorije SFRJ, osim tih država koje su nastale od bivših republika. Jedina koja, nedaj Bože, može nastati to je nezavisno Kosovo na teritoriji republike Srbije i želimo da budemo sigurni da u zakonu bude isključena takva mogućnost. to je ono što je suština.
Dakle, nemojte tražiti od SRS da se menja ova prva formulacija koja nije sporna. Za nas je sporno to što smo tražili da se briše. Jedino je to sporno.
Koliko god opomena da izreknete, kakvi god pritisci da budu, nećemo odustati. Dakle, ukoliko ovo nije ono što želite, onda možete slobodno zatvarati raspravu. Šta to znači u ostalom da se drži otvorena rasprava dok se ne postigne dogovor? Mi smo podneli amandman, znamo šta smo želeli tim amandmanom, to nije sporno uopšte. Dakle, želeli smo brisanje reči: "ili državljani druge države nastale na teritoriji bivše SFRJ". Smatramo da, osim bivših članica bivših republika, nema ni jedna druga država.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospođo Čomić, pre svega bih molio, ako je moguće, da pozovete ministra, pošto on nije trenutno u sali, a želeo bih njega da ubedim da prihvati ovaj amandman. Ne znam sa kim bih mogao da komuniciram ako predstavnik Vlade nije tu.

Hvala vam, gospođo Čomić. Nisam ništa loše mislio, ali zaista gospođu ne poznajem. Gospodina Dačića poznajem, ali dobro, neka bude.
Što se tiče amandmana na član 31, članom 31. je u Predlogu zakona propisano da će prateća dokumenta, to su između ostalog sva ona dokumenta o kojima smo pričali kada se govorilo o članu 13, dokumenta koja se odnose na mogućnost nadležnog organa da procenjuje nameru da li neki građanin želi ili ne želi negde da stanuje trajno. To su, između ostalog, dokumenta koja se odnose na član 18. stav 2. To su dokumenta koja se odnose na član 19, dokumenta koja se odnose na član 30, dokumenta koja se odnose na član 29.
Dakle, po predlogu vašeg zakona, podzakonski akti kojima će konačno biti stavljen u funkciju ovaj zakon biće doneti u roku od šest meseci. Kaže – do donošenja podzakonskih propisa na osnovu ovog zakona menja se prethodni itd. Pitam vas – šta će biti u međuvremenu? Predlog je bio da se u roku od tri meseca ti podzakonski akti donesu, jer vi praktično i sami kroz obrazloženje priznajete da narednih šest meseci nećete moći da sprovodite zakon. Da ima dovoljno elemenata i da je zakon dovoljno precizan, vama podzakonski akti ne bi trebali.
Vi ovde kažete – amandman se ne prihvata jer se propisivanje roka od šest meseci za donošenje podzakonskih akata u našem nacionalnom zakonodavstvu uzima i smatra kao opšteprihvaćen i dovoljan vremenski period u kome se propisi na osnovu zakona mogu izraditi i doneti. Izvinite, gde ste to i kako ste to utvrdili da je to opšteprihvaćen rok? Evo, ja taj rok ne prihvatam. Poslanička grupa SRS taj rok ne prihvata, poslanička grupa DSS taj rok ne prihvata.
Kako može Mirko Cvetković u obrazloženju da kaže da je to opšteprihvaćeni rok? Očigledno je da nije. Valjda je sama činjenica da je podnet amandman dovoljna da se vidi da to nije opšteprihvaćeni rok? Kaže se da je stvar procene predlagača zakona u kom će roku, u skladu sa svojim postojećim kapacitetima i mogućnostima, doneti propise na osnovu ovlašćenja i zakona. To je besmisleno. Ovo je nipodaštavanje Narodne skupštine. Vi ste predlagač zakona.
Narodna skupština je jedina koja ima kapacitet da odredi šta jeste a šta nije, šta je opšteprihvaćeno a šta je u skladu sa interesima građana Republike Srbije. Odakle vama hrabrost i bahatost da kažete da je stvar procene predlagača zakona? I to vam je argument zašto niste prihvatili amandman?
Ni za jedan amandman koji ste odbacili niste naveli validan razlog. Vi kažete – stvar je procene predlagača. Čemu onda amandmani? Valjda je čitav zakon stvar procene predlagača? Vi zapravo nipodaštavate i Narodnu skupštinu i čitav demokratski proces koji se ovde odvija prilikom donošenja zakona. Ako je to stvar predlagača zakona i stvar procene Vlade Republike Srbije, šta će vama uopšte parlament? Da bismo se ovde prepirali, da bi dobijali opomene i da bi vi rekli – evo, vladajuća većina može da izglasa i da je zemlja kockasta.
Nije validan argument to što kažete da je stvar predlagača zakona. Ako je to stvar vaše procene, donesite zakon sami. Nemojte ni upućivati zakone u proceduru. Nemojte nam dozvoljavati da podnosimo amandmane, nemojte uraditi ništa. Mi bismo i voleli da se vidi da ovde nema ni "d" od demokratije, da se pokaže da je ovde ogoljena diktatura Vlade Republike Srbije nad Skupštinom, da se vidi na koje ste grane doveli predstavnike građana.
Nekada je u Narodnoj skupštini sedelo 250 poslanika sa jednakim pravima i obavezama i bio je jedan koji je prvi među jednakima. Očigledno je da je sada došlo do disbalansa. Očigledno je da ovde više ne dozvoljavate opozicionim poslaničkim grupama da iznesu svoje mišljenje. I ovde se uvodi delikt mišljenje, pa ako se mišljenje ne sviđa nekome iz vladajuće koalicije, onda se opozicioni poslanici udaraju po džepu. Ovo nije validno obrazloženje.

Dame i gospodo narodni poslanici, zaista moram reći da je ovo jedna od čudnijih rasprava kojoj smo prisustvovali. Oni koji ovo prate ispred malih ekrana i koji nisu imali priliku da pročitaju interpelaciju, da pročitaju odgovor Vlade, oni su možda i nešto novo čuli, ali za nas koji smo pročitali i potpisali interpelaciju koju je podnela poslanička grupa SRS i koji smo pročitali odgovor koji je potpisao predsednik Vlade, gospodin Cvetković, zaista ništa novo nismo čuli.
Gospodine Srećkoviću, mislim da smo ovde morali nešto čuti od vas, da smo morali da čujemo vaše mišljenje. Prvo pitanje koje želim da vam postavim je da li ste bili u svojstvu spikera predsednika Vlade, jer ste 35 minuta čitali 15 stranica odgovora koje je potpisao premijer, predsednik Vlade, Mirko Cvetković ili ste ovde došli lično kao ministar za dijasporu, kao gospodine Srećković, da kažete - evo ovo je napisala o mom radu Vlada, odnosno predsednik Vlade, a evo šta konkretno imam da kažem o onim optužbama, o onome što je interpelacijom stavljeno vama i vašem radu? Nažalost ništa konkretno nismo čuli.
Slušali smo o svemu i svačemu, čitali ste nam koje kakve pozitivne pravne propise, opšte akte, čitali pravilnike ministarstva, kojekakve fraze i floskule, ali ništa konkretno, o konkretnim stvarima koje smo naveli u našoj interpelaciji nismo čuli.
Da bude još čudnije, ova prethodna dva govornika koja su pokušala valjda da vas odbrane, da vam daju podršku, šta li, šta bi ste vi izdvojili iz toga što su oni rekli? Šta bi bilo ko od predstavnika vladajuće koalicije da od tih 30 minuta sroči nešto u tri minuta? Pa i gospodin Miković je takođe čitao odgovor Vlade koji ste prethodno vi pročitali. Očekivali smo da ćemo čuti njegovo mišljenje, šta on o tome misli.
Što se tiče gospodine Veselinovića koji je prethodno govorio, ono je povodom interpelacije, umesto da govori o konkretnim stvarima, izneo zamerke na poslaničku grupu SRS, pa smo krivi mi što o ovome nije raspravljano na sednici Odbora za dijasporu, i ako je ovo potpuno drugi institut. Kakve veze ima Odbor za dijasporu sa interpelaciju? Nema apsolutno nikakve veze. Interpelacija se podnosi zato što želimo da se određeni podaci o ovome dospeju u javnost. I ovako će to biti teško, a što se tiče rada na sednici, to bi apsolutno bilo nemoguće.
Druga primedba, gospodina Veselinovića, koja je krajnje nekorektna, on je postavio pitanje - zašto nekoliko meseci unazad nisu održavane sednice Odbora za dijasporu, čiji je predsednik Branimir Đokić, inače član Srpske radikalne stranke. Gospodin Veselinović se pozivao i na nekakve korektne odnose, koji postoje u tom Odboru i pokazao da je krajnje nekorektan, jer on i sam dobro zna da je gospodin Branimir Đokić više meseci bio na rehabilitaciji, na bolovanju, jer je imao nesreću na pešačkom prelazu, udarila su ga kola. Imao je teške povrede i ruke i noge. Da je postojala volja kod vladajuće koalicije da se održi sednica Odbora za dijasporu i gospodin Čotrić, koji je potpredsednik tog Odbora, je mogao u skladu sa Poslovnikom o radu Narodne skupštine tu sednicu da zakaže. Međutim, nije postojala takva politička volja.
Tu dolazimo i do drugog pitanja – kako je moguće, gospodine Srećkoviću, da niko od poslanika SPO danas nije u sali, da niko od vaših kolega, evo, neki dobacuju, kažu – sramota ih je, da niko od vaših kolega nije imao šta ili nije želeo bilo šta pozitivno da kaže o vama i vašem radu? Tu su, doduše, evo, jedini od poslanika, ja ne znam, toliko su inače aktivni ti poslanici SPO, da su došli pitanje je da li bismo ih prepoznali, jedini poslanik SPO koga sam ja prepoznao je gospodin Vlajko Senić, ali koliko čujem, on više nije poslanik SPO. To je vaš stari kolega. Jedan od poslanika koji je govorio, takođe, ima duboke korene u vašoj stranci. Ali šalu na stranu, mi ne smemo zaboraviti da je vaša stranka politički mrtva duže od decenije, suštinski politički mrtva, politički mrtva zato što na izborima od 2000. godine do danas niste bili u stanju da pređete cenzus.
Kada se postavlja pitanje vaše odgovornosti, gospodine Srećkoviću, ja zaista ne želim, da se obraćam vama lično. Vi za mene ne možete biti odgovorni ni za šta. Jer, pazite, evo sada ispade smejali smo se na početku rasprave, ispade sad Srđan Srećković najbitniji problem u Srbiji. Svi mi veoma dobro znamo da to nije tako.

Veoma ste ljubazni.
Naravno, svestan sam činjenice da su poslanici SRS podneli ovu interpelaciju. Cenim vašu dobru volju, ali nema potrebe da me podsećate, jer sam i ja jedan od potpisnika te interpelacije.
Ono što je takođe činjenica je i to da je ova interpelacija podneta tek 8. septembra, a isto je tako činjenica da smo 26. i 27. jula podneli interpelacije koje se odnose na učlanjenje Srbije u NATO pakt i koje se odnose na politiku Vlade prema KiM.

Hvala.
Kao što je rekao gospodin Cvetković, krenuću od njegovog obrazloženja, mislim da na to imam pravo, on je rekao da je ovo dokaz i da je ova današnja rasprava dokaz kako demokratske institucije, citiraću ga – demokratske institucije u Srbiji sve bolje funkcionišu. Upravo se zbog ovoga što sam rekao, gospodine Cvetkoviću, sa vama se ne mogu složiti, jer kada bi demokratske institucije funkcionisale, onda bismo o interpelacijama raspravljali onim redom kojim su i podnošene.
Očigledno je da ova rasprava služi pre svega da se politička pažnja usmeri ka nekim drugim stvarima. Mislim da je, makar mogu reći nekorektno to što poslanici vaše političke stranke ovde ne prisustvuju, ali je i ovo malo drugih koji pripadaju vladajućoj koaliciji potpuni pokazatelj koliko je ovo pitanje važno, pre svega vladajućoj koaliciji, a onda samim tim možete reći i koliko je važno ostalim građanima Srbije.
Vi ste dalje rekli kako je Vlada dala punu podršku Ministarstvu dijaspore prema dijaspori. Sada, odakle ministarstvu politika i od kad ministarstvo utvrđuje politiku? Valjda Vlada Republike Srbije utvrđuje politiku. Koju vi to politiku imate? Gde je ona utvrđena? Iako ovde piše u obrazloženju još jedna stvar, a to je kako vi postupate samostalno, kako to može biti ministarstvo samostalno? Izgleda da se kod vas ti odnosi ne znaju i imam puno moralno pravo da vas pitam – a koju vi to politiku zastupate? Koja je to politika prema dijaspori? Da li zastupate zvaničnu politiku SPO, čiji ste član i koji vas je i delegirao u Vladu kao ministra, ili zastupate zvanično politiku Vlade Republike Srbije? Jer, poslednji put kada smo proveravali te dve stvari su se razlikovale.
Mi smo čuli i u prethodnom periodu predsednika vaše stranke koji kaže – imamo tri cilja, prvi je EU, drugi je EU, treći je EU. Mi smo čuli vašeg predsednika koji kaže kako treba priznati realnost na Kosovu, a to je nezavisnost KiM.
Da li vi sprovodite tu politiku ili sprovodite zvaničnu politiku Vlade prema kojoj su, makar formalno, i dalje Kosovo i Metohija sastavni deo Republike Srbije. To je važno i zbog nekih praktičnih stvari, da bismo znali kako ćete tretirati Srbe sa KiM, da li su i oni deo te dijaspore i sa kojim se onda pravom gospodin Drašković meša u te događaje, pa pokušava da naruši jedinstvo koje tamo postoji, govoreći kako je za incidente na administrativnim prelazima odgovoran neko drugi.
Vi, gospodine Srećkoviću, tvrdite sledeću stvar. Kažete – Zakon o dijaspori onemogućava proizvoljnost. Pitam vas sledeće – projekti koji se odnose na "Memorijalni turnir Veselina Boškovića", koji se odnose i na "Jedanaesti džudo trofej Zvonka Osmajlića" i projekat sa nazivom "Ravnogorska prva pobeda", da ste ministar u bilo kom drugom ministarstvu, a takvih je slučajeva bilo, znate kako se to menja, u jednom sazivu ste ministar pravde, u drugom poljoprivrede, to je praksa u prethodnih nekoliko Vlada, pa zar vi zaista mislite da ubedite bilo koga od nas da ste vi bili ministar sporta, da ovi projekti, koji su, kao što je svima poznato, u bliskoj vezi, to su ljudi koji su bili funkcioneri vaše stranke, to su ljudi koji su bili rođaci funkcionera vaše stranke, ili su i oni, ne znam sad tačno koje su funkcije obavljali, ali ono što mi tvrdimo je da se upravo kroz te projekte vidi ta proizvoljnost. Da ste bili ministar sporta, oni bi dobili pare. Da ste bili ministar kulture, oni bi dobili pare. Da ste bili ministar poljoprivrede, oni bi dobili pare.
Ovo je vaša partijska obaveza, da ne govorim o ovim događajima koji se odnose na satiru, znate ko je glavni satiričar u vašoj stranci, pa on ako ode u emisiju, gostuje u nekoj emisiji, posle je ta emisija mnogo dobra za povezivanje dijaspore i matice, pa onda oni dobijaju određenu svotu novca.
Ako čuveni satiričar iz vaše stranke učestvuje na nekoj smotri satire, ona je normalno da oni dobiju 300, 400, 500 hiljada dinara.
Dakle, ovde se prepoznaje taj pečat, gospodine Srećkoviću, i čak i oni koji su, da kažem, previše politički angažovani, mogu vrlo dobro i vrlo lepo pročitati o čemu se tu suštinski radi.
Vi nama ništa o tome niste rekli. Zašto niste bilo kakav odgovor izneli, na konkretne navode koji su poslanici SRS stavili vama na teret u ovoj interpelaciji? To vam, naravno, nije ni u jednom trenutku palo na pamet.
Sada, ako već pričamo, moram se vratiti na tu politiku Vlade. Za tu politiku koju vi sprovodite, gospodine Srećkoviću, za mene ne možete biti odgovorni vi, odgovoran je onaj ko vas je tu postavio, jer vi ste, bez želje da vas uvredim, politička anomalija, da stranka koja ne može duže od decenije da pređe cenzus, da učestvuje aktivno u političkom životu, da ima poslanike, da ima ministre, i sad mi kao treba da mislimo, evo Srećković je odgovoran za nešto.
Vi ste samo posledica. Znači, posledica tužne činjenice, da u Srbiji stranke koje osvajaju najveći deo poverenja građana, koji osvajaju najveći broj poslaničkih mesta, a to je u ovom sazivu, kao u prethodnih nekoliko SRS, nisu na vlasti, a da stranke koje ne mogu ni pomoću skoka sa motkom da preskoče taj cenzus, dolaze u priliku da o nečemu odlučuju. I kako onda mi očekujemo da Srbija bude srećna zemlja, da Srbija bude uređena zemlja, da konačno ovome društvu krene bolje i da konačno imamo nekakve rezultate i po pitanju tog rada sa dijasporom?
Vi ste pričali o normativnim okvirima, ništa niste rekli, rekli ste – evo, cilj je povratak ljudi iz dijaspore u Srbiju. Da vidimo koliko je njih došlo, da vidimo šta ste vi konkretno uspeli, da vidimo koliko je dece po dijasporini naučilo srpski jezik, da vidimo koje su konkretne koristi od tih projekata? Njih nema. Kao što nema ni konkretne koristi od ova tri projekta koja sam pominjao, Ravnogorska "Prva pobeda", 11. džudo trofej "Zvonko Osmajlić" i Memorijalni turnir "Veselin Bošković".
Ovo su projekti koji se finansiraju sa raznih nivoa, gde god je SPO na vlasti. Finansiraju se, nažalost, iz kase grada Beograda. Finansiraju se iz vašeg ministarstva. Pa zašto, ako su to sportski turniri, zašto to nije finansirano od strane Ministarstva sporta? Pa zato što je tamo G17 plus. Oni nisu ludi da finansiraju tuđe organizacije, nevladine, kad oni imaju svoje, pa će oni to finansirati. To je suština ove rasprave, a ne o tome da mi pričamo da li smo mi postavili kvalitetan normativni okvir.
Nema tog zakona gde se ne mogu pronaći rupe i gde se ne mogu prekršiti odredbe, ukoliko ne postoji kontrola. Ovde kontrola ne postoji, pa i vi sami tvrdite kako ste nezavisni i samostalni u postupanju. Da li vi možete ovde da izađete i da kažete – ne, nas non stop kontroliše Mirko Cvetković? Možete li u to ubediti bilo koga u Srbiji? Zaista mislim, mislim da ne možete.
Zbog toga mi dolazimo do toga, da je ovo možda jedan od najblistavijih trenutaka, gospodine Srećkoviću, u vašoj političkoj karijeri. Vi treba da budete zahvalni poslanicima SRS, ali treba da budete zahvalni i ovima iz vladajuće koalicije, koji su vas dovukli tu i pokušali ovom političkom uspavankom da, ja mislim, obeshrabre i poslanike SRS i sve ostale iz nekih budućih saziva, da se ponovo pokreću interpelacije kao jedan ozbiljan institut za dobijanje odgovora na određena pitanja.
Mi nijedan odgovor nismo dobili. Čitali ste nam 35 minuta, 14 strana, 13 ili 14 strana obrazloženja, koje je potpisao Mirko Cvetković. Mi želimo odgovor na suštinska pitanja. Suštinsko pitanje je zašto baš ovi turniri? Trebalo je doneti dokumentaciju koja se na te turnire odnosi, pa reći – evo, zbog toga i toga smo to uradili. Dakle, ponavlja se ista stvar da mi u Skupštini možemo da raspravljamo o svemu, ali da o onim pitanjima koja su najbitnija u ovome trenutku ne može da se raspravi.
Vi pogledajte štampane medije, elektronske medije, saopštenja predsednika Republike i predsednika Vlade – 80% se odnosi na Kim.
Jutros je ministar Bogdanović optužio predsednike opština sa severa KiM, kako oni jedno pričaju na sastancima, drugo pričaju za javnost, treće pričaju na sastancima sa Euleksom i KFOR. Šta je to ako to nije pokušaj da se to jedinstvo, kakvo takvo, koje postoji, naruši? To je ono što je suštinsko pitanje u ovom trenutku.
Kakva je politika Vlade Republike Srbije prema KiM? Da li ćete vi mirno gledati ono što predlaže predsednik vaše stranke, a to je da se KiM prizna kao nezavisna država? Da li vi u planovima vašeg ministarstva, hoćete da sutra prostor KiM tretirate kao prostor i zemlju iz regiona, pošto vi tu razliku pravite u odnosu na zemlje iz regiona i ove iz dijaspore? Mislim da su u dijaspori svi oni koji žive van matice. Van matice žive i oni koji su u Crnoj Gori. Na našu veliku žalost, vi znate da je to suprotno politici SRS, jer se mi zalažemo za uspostavljanje Velike Srbije, ali nažalost, ponavljam, i oni koji žive u Makedoniji, oni koji žive u Mađarskoj i svi ostali, oni su za nas dijaspora.
Vi ste ovde nama trebali da navedete nekakve konkretne rezultate. Tih konkretnih rezultata, gospodine Markoviću nema. Pardon, gospodine Srećkoviću. Nije nekakva bitna razlika.
Pošto moram da završavam, zamolio bih vas gospodine Srećkoviću da na ova pitanja koje smo vam postavili, da date konkretan odgovor i da pod bilo kojim okolnostima, više nam ne čitate ovaj odgovor Mirka Cvetkovića, koji ste već pročitali vi i predstavnici vladajuće koalicije.

Gospođo Čomić, pre svega moram reći da ste vi morali reagovati kada me je gospodin Srećković, malopre uvredio. On je rekao kako je …
(Predsedavajuća: Narodni poslaniče, dobili ste pravo na repliku.)
… on je mislio da sam ja odavno prešao u SNS.
(Predsedavajuća: Zato ste dobili pravu na repliku.)
Gospođo Čomić, ja sam častan čovek. Meni nešto znači zakletva koju sam položio u crkvi. Dakle, molim vas gospodine Srećkoviću, bio sam krajnje korektan prema vama. Ukoliko želite da takav ton bude i ostalih govornika SRS, onda zaista nemojte upućivati te nepotrebne uvrede.
Druga stvar, vi ste govorili o tome kako su vam svi saradnici iz SPO, toliko o tome koliko je depolitizovano vaše ministarstvo. Vi ste tu vašu kombi stranku komplet ugurali u ministarstvo, jedino je Dana ostala kući izgleda, svi ostali su došli.
Treća stvar, gospodine Srećkoviću, u vreme kada je SRS bila na vlasti, Vuk Drašković je bio u Saveznoj, ko je bio ministar inostranih poslova, da li sam bio ja ili je bio on? O čemu pričate? O kojoj odgovornosti, o kojim ratovima? Da li sam ja rekao - koja ruka digne turski barjak, seći ćemo i ruku i barjak - ili je to rekao Vuk Drašković? A sada, gospodine Srećkoviću, sedite u vlasti i sa Rasimom Ljajićem i Sulejmanom Ugljaninom, čije ste ruke hteli da potkresujete i sedite u vlasti sa SPS, a njih ste optuživali da su inspiratori zločina, da su zločinački režim i da su ubijali funkcionere SPO. Prema tome, pre nego što nešto kažete, molim vas da ipak malo bolje razmislite.

Dame i gospodo narodni poslanici, građanima Srbije dosta je dobro poznat problem vojnih beskućnika. Nažalost, to je problem za koji se praktično nijedna od prethodnih vlada nije interesovala, odnosno nijedna od prethodnih vlada punih 20 godina nije učinila ništa konkretno za ove ljude i nije im omogućila ono što su im garantovali mnogi zakoni, a to je da postanu nosioci stanarskih prava i da konačno reše svoja stambena pitanja.
Trenutno negde oko 1.000 porodica živi u kolektivnim centrima. U Beogradu je to negde oko 650 porodica. To su takozvani vojni samački hoteli, iako se samo hotel "Bristol" zvanično može nazvati hotelom, dok su ostali ti vojni samački hoteli, kao što je ovaj u ulici Velimira Rajića i na primer onaj u ulici Cara Uroša 63 u Beogradu, zapravo bile vojne zgrade koje su bile klasične administrativne zgrade, u kojima su se nalazile kancelarije, da bi onda vojska početkom devedesetih kada se ukazala potreba za rešavanjem stambenih problema određenog broja ljudi, koje nije mogla da reši na drugi način, onda su praktično ti, kao što sam rekao, kancelarijski prostori preko noći promenjeni u stambene. Stavljene su table sa nazivima - vojni samački hotel itd, iako tim ljudima nije suštinski obezbeđen ni onaj minimum uslova za život. Tu nije bilo kupatila, to su bila zajednička kupatila. Posle je neko dobio jednu kancelariju, neko dve, neko je to posle pregrađivao, neki su uspeli sebi da naprave nekakvo kupatilo ili kuhinju, ali do dana današnjeg ostaje činjenica da su ti prostori krajnje neuslovni. Naravno, imajući u vidu status tih da kažem prostorija, oni nikako nisu mogli otkupiti to, prodati, menjati, raditi bilo šta, već su praktično bili osuđeni da provode godine u tom prostoru i da čekaju da li će se i kada će se njihova sudbina rešiti.
U Beogradu, kao što sam rekao, postoji nekoliko tih hotela i konkretan razlog zbog koga sada postavljam pitanje je to što su Ministarstvo odbrane i vojna ustanova Dedinje krenuli, kršenjem zakona, da te ljude isteruju iz tih soba u kojima su živeli godinama. Konkretno govorim o vojnom samačkom hotelu u ulici Velimira Rajića broj 2. Sada ću vam napraviti i dati malu retrospektivu toga. Dakle, još u martu 2011. godine doneta je prva privremena mera kojom je Prvi osnovni sud u Beogradu zabranio tuženoj Republici Srbiji – Ministarstvu odbrane – Vojnoj ustanovi Dedinje korišćenje i raspolaganje određenim sobama, a naročito da se započne ili sprovede postupak prinudnog iseljavanja tužilaca iz tih soba. Određeno je da će ova privremena mera trajati do pravosnažnog okončanja postupka.
Pošto organi Republike Srbije, Ministarstvo odbrane i Vojna ustanova nisu poštovali odluku suda, oni su poslali obaveštenje ovim nesrećnim ljudima, koji su proterani iz Hrvatske, Bosne i slično, da će isključiti vodu, struju, toplu vodu, električnu energiju itd. Oni su, kada su dobili tu pretnju, zatražili novu privremenu meru kod Prvog osnovnog suda u Beogradu. Dana 13. oktobra, dakle, pre nekoliko dana doneta je ta privremena mera, koja kaže – zabranjuje se tuženoj Republici Srbiji da zatraži ili izvrši obustavljanje snabdevanja objekata vojnog samačkog hotela Zvezdara, Velimira Rajića 2) u Beogradu, i to toplotnom energijom, električnom energijom, tekućom vodom, strujom itd, kao i da naloži, zatraži ili izvrši obustavljanje vršenja poslova odnošenja smeća iz istog objekta.
To nije ništa značilo Ministarstvu odbrane. Imam dopis koji kaže – Republika Srbija - Ministarstvo odbrane – Sektor za materijalne resurse - Vojna ustanova "Dedinje", upućen KBC-u Zvezdara, preko koga su ovi ljudi dobijali toplotnu energiju, gde se kaže - Vojna ustanova "Dedinje" izvršila je zatvaranje objekta "Dedinje" VSK Zvezdara, Hadži Mustafina bd). Objekat je iseljen, što nije tačno, čime prestaje potreba za isporukom toplote, toplotne energije, ugovorom tim i tim. Kaže – molimo za raskid ugovora zaključno sa 1. oktobrom 2011. godine.
Dakle, očigledno je da postoji nekoliko privremenih mera koje su donete od strane suda. Očigledno je da postoji potpuno ignorisanje civilnih struktura vlasti od Ministarstva odbrane. Postavljam pitanje predsedniku Vlade, gospodinu Cvetkoviću, i postavljam pitanje gospodinu Šutanovcu – da li postoji civilna kontrola Vojske u Srbiji i da li će poštovati odluke suda koje do sada nisu poštovali? Tamo su ljudi koji su svi preko 60 godina starosti, koji su bolesni. Tamo ima teških bolesnika i oni sada žive u nemogućim uslovima.
Ovo je možda i poslednje pitanje – ukoliko nastavi Republika Srbija prema svojim građanima i prema vojnim penzionerima, beskućnicima ovako da se ponaša, postoji li bilo kakva razlika između ustaša koji su na ovaj način istu tu vojsku izbacivali iz kasarni početkom devedesetih i onih koji sada postoje i rade u Vladi Republike Srbije? Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospođo predsedniče, ministra i dalje nema. Ja sam već treći ili četvrti govornik. Obaveza ministra, kada se kaže da prisustvuje u Skupštini, nije da prisustvuje u restoranu, hodniku ili u svom poslaničkom klubu, već je obaveza da prisustvuje u sali. Obrazloženje koje smo čuli od njega je bilo poprilično šturo i to je ustvari samo pročitano nekoliko rečenica iz obrazloženja koje smo već dobili uz zakon, a posao ministra i suština prisustva ministra je valjda da sedi tu i da reaguje na primedbe poslanika, da pokuša da objasni nešto što mi učinimo spornim i da eventualno nagovori još nekoga, osim ova tri ili četiri poslanika vladajuće koalicije, koji trenutno sede u sali, da ipak glasaju za ovaj zakon.
Razumem da ste vi kao vladajuća koalicija danas obavili posao tako što ste ispunili želju Stranke vojvođanskih Mađara, obećali osam milijardi Vojvodini, završili to glasanje i da su se sada svi razbežali, ali bih vas molio da ipak zovete ministra i da javite da li će prisustvovati ili ne.
Što se tiče same rasprave, danas imamo dva zakona koja su veoma bitna, po mom skromnom mišljenju. Ono što je sporno je to šta povezuje ova dva zakona. Vi znate da u skladu sa članom 157. Poslovnika mogu se razmatrati u zajedničkoj raspravi zakoni čija su rešenja međusobno uslovljena. Ovde apsolutno ništa nije uslovljeno međusobno u ova dva zakona, ali to je nešto što ste vi davno prestali da obrazlažete. Dovoljno je da se u skladu sa onom propisanom formom pojavi na čiji predlog, ali vi tu, ponavljam, pratite samo formu, a nikada suštinu.
Prvo ću se osvrnuti na ovu nacionalnu strategiju ili tragediju zaštite, napravio sam lapsus, ali izgleda da nije bilo slučajno, dakle, nacionalnu strategiju zaštite i spasavanja u vanrednim situacijama.
Evo i gospodina ministra, odlično. Mi smo već čuli primedbu koju je izneo i moj kolega gospodin Boža Delić, koji kaže da mi donosimo strategiju za zaštitu i spasavanje u vanrednim situacijama, a da smo prethodno doneli neke zakone koje je možda trebalo doneti naknadno i koji bi morali biti u skladu sa ovom strategijom. Ali, moram i proširiti njegovu primedbu i reći i to da mi još uvek nemamo neke nacionalne strategije koje su višeg ranga i veće važnosti od nacionalne strategije spašavanja u vanrednim situacijama.
Nemamo, pre svega, i to je očigledno bilo kakvu strategiju vezano za KiM, dakle vezano za AP, za deo teritorije ove države. Bez teritorije jasno nam je da nijedna država ne može postojati. Taj nedostatak, to što vi lutate, to što ne znate da li hoćete po svaku cenu u EU i da li ćete se odreći u bliskoj budućnosti KiM zarad ostvarenja tog cilja koji, ubeđen sam, nikada nećete dostići, to provejava kroz ova oba zakona i to ćemo vam i pokazati.
Ako se zanemare te javne nekakve deklaratorne izjave, vi večito pričate o nekakvoj saradnji sa Ruskom Federacijom. U ovoj nacionalnoj strategiji, koja je na velikom broju strana, nijedan jedini put niste pomenuli Rusku Federaciju, ali ste toliko puta pomenuli EU, prvo sam krenuo da to šrafiram zelenim, možda i kamere to mogu da prikažu, ali mogu vam reći da mi se onda smučio život, jer je već na prvih par strana maltene pola bilo zeleno, jer ste EU i priključenje EU u nacionalnoj strategiji pomenuli jedno 127 puta.
Konkretnih korisnih oblika saradnje nema, ali je krajnje vreme da se odlučite. Sada je već potpuno jasno da je ultimatum vodećih zemalja EU potpuno jasan i da morate izabrati Kosovo ili EU, ili što bi neki rekli, koji takođe dele sve vrednosti DS i te tzv. EU, morate izabrati da li ćete se odreći mlađeg ili starijeg sina.
To je, jednostavno dilema, sa čijim rešenjem vi morate što pre izaći. U ovoj nacionalnoj strategiji, piše se tu o zaštiti kulturnih spomenika, na primer, ali vi ni jednom rečju ne pominjete klima. Ova strategija je morala biti u skladu sa Ustavom i sveobuhvatna, za celokupnu teritoriju Republike Srbije. to, da li vi možete ili ne možete u ovom trenutku da sprovedete tu strategiju na celokupnoj teritoriji, to je drugo pitanje. Jasno je da ne možete, zahvaljujući vašoj političkoj kratkovidosti, zahvaljujući tome što ste prihvatili Euleks, zahvaljujući tome što 11 godina, ni jedan jedini put niste tražili da se u punoj meri ostvari Rezolucija 1244.
Juče je otvoren taj centar u Nišu. Vi ni sami ne znate kakav je taj centar. Dakle, vi morate da se odlučite, kao vladajuća koalicija, šta želite. Dugo vremena, ako pogledate štampu, pričali ste o centru za vanredne operacije, da će zajedno sa Ruskom Federacijom biti otvoren centar za vanredne operacije. Sada je odjedanput otvoren humanitarni centar. To su dva različita pojma, ali ta dva različita pojma u okviru sebe obuhvataju različite stvari.
Ako je to humanitarni centar, onda tu ne mogu biti, na primer, jedinice koje su stručne za razminiravanje. Već tri godine kod Paraćina, Ruska Federacija pomaže građanima Srbije. uklonila je veliki broj eksplozivnih naprava. To treba da se nastavi u nekom narednom periodu. Očigledno je da je došlo do političkog pritiska od strane zemalja, koje su više nego jasno, neprijateljski naklonjene prema Srbiji i to su vodeće zemlje EU i SAD, koje strahuju od toga, da Rusi grade nekakvu vojnu bazu u Srbiji ili osnovu za vojnu bazu u Srbiji. pretpostavljam, pod tim političkim pritiskom, da ste vi ipak odlučili da otvorite nekakav humanitarni centar.
U kojoj će meri Ruska Federacija biti prisutna na prostoru Srbije i na čitavom prostoru Balkana i koliko ćemo mi imati koristi od toga, navešću nekoliko konkretnih podataka koji će pomoći građanima, pošto predstavnici vladajuće koalicije ne samo da nisu tu, nego ih to i ne zanima, koji će pomoći građanima Srbije da vide kolika je potencijalna korist građanima Republike Srbije od te ruske vojne tehnike.
Koliko je meni poznato, Vojska Srbije raspolaže, prošle godine je to bio tačan podatak, možda se ove godine promenio, sa dva vojna helikoptera tipa M8, kada govorimo o gašenju požara. Gospodin Marić, klima glavom, znači, i dalje je dva. Oni nose po dve hiljade litara vode. Nikada više od dva ili tri helikoptera MUP nisu učestvovali u gašenju požara i oni nose 1200 litara vode. Da li je to tačno? Tačno je.
Sve ukupno, kompletna vojska i policija Srbije, kada se to sastavi je nekih 7600 litara vode, koji mogu u jednom trenutku da podignu u vazduh i da krenu u gašenje požara. Jedan ruski vojni helikopter M26, nosi 15.000 litara vode. Duplo više, nego celokupna vojska Srbije i celokupna policija Srbije. Jedan helikopter, duplo više.
Sada vidite da li je nama u interesu da sarađujemo sa Francuskom, Engleskom, Nemačkom i SAD koje nam razaraju zemlju, a ne nude nam ništa. Istovremeno su veoma zabrinute kada god postoji mogućnost da se nešto za Republiku Srbiju desi dobro. Kada neko drugi poželi da nam pomogne i da spreči neku katastrofu u budućnosti, onda se brzo nađu te naše, otvoreno kažem, neprijateljske zemlje. Onaj ko vam otima deo teritorije i ubija decu, ne može biti prijatelj. Oni se veoma brzo nađu tu, da bilo kakvu eventualnu korist za Srbiju spreči.
Mislim da treba reći i to, da postoje ruski avioni koji su učestvovali u gašenju požara u regionu. Avion B50 nosi 12.000 litara vode, Aljušin 76 je potpuno bez premca, on nosi čak 42.000 litara. Vi pogledajte i sami kolika je to moć i probajte da nađete alternativu bilo gde u regionu ili EU. Ako alternative nema, očigledno je da je nema. Onda vam postavljam logično pitanje – zašto u ovoj nacionalnoj strategiji nije oslanjanje na Rusku Federaciju? Oni su jedini koji mogu da nam ponude adekvatnu pomoć. Jedan taj Aljušin zamenjuje četiri Kanadera. Nakon 5. oktobra 2000. godine, oni avioni koji su bili na raspolaganju u to vreme SRJ, valjda su prodati Grčkoj.
Što se tiče Zakona o prebivalištu i boravištu građana, tu takođe postoji niz spornih pitanja. Naravno, kao i sve druge poslaničke grupe smo podneli amandmane. Ovog puta ću krenuti od kraja zakona, jer mislim da je bitno da i gospodin Marković odgovori prvo na određena pitanja.
U skladu sa članom 29. vi kažete – državljani bivše Republike SFRJ ili državljanima druge države nastale na teritoriji bivše SFRJ. Molim vas, gospodine Markoviću, da mi odgovorite na veoma jednostavno pitanje – koja je to druga država nastala na teritoriji SFRJ, osim bivših republika članica SFRJ? Koja je to? To je član 29. Ponoviću vam još, pošto izgleda da niste dobro čuli. U članu 29. se kaže - državljanima bivših republika SFRJ ili državljanima druge države nastale na teritoriji bivše SFRJ. Koja je to država? Da li je to nezavisno Kosovo, gospodine Markoviću?
Mi smo amandmanom predložili brisanje ovog člana. Koja je to druga država? Postoji Republika Hrvatska, Slovenija, Makedonija, Crna Gora, BiH. Jedino što ostaje je Republika Srbija. Nema druge države nastale na teritoriji bivše SFRJ.
Šta to znači? Da li je ovo stvaranje zakonskog okvira o kome su predstavnici EU govorili, kako biste u budućnosti određene podatke mogli da date KFOR-u, da date Euleks-u, odnosno da date šiptarskim vlastima u Prištini?
Gospodine Markoviću, pitaću vas i da li takav zakonski okvir stvarate članom 25, koji propisuje da nadležni organ može podatke iz evidencije prebivališta i boravišta davati državnim i drugim organizacijama i organima, kao i drugim pravnim i fizičkim licima pod sledećim uslovima.
Ovde nije jasno da li su ovo kumulativno propisani uslovi, što znači da sva tri uslova moraju biti ispunjena, ili su to alternativno propisani uslovi. Kaže da je jedan, da obezbeđuje zaštitu ličnih podataka, pa ako to obezbeđuje, može da se da.
Pre nekoliko dana smo imali priliku da čujemo gospodina Vensana Dežera koji je rekao da je već postignut dogovor između Pregovaračkog tima Republike Srbije i šiptarske strane oko matičnih knjiga, ali da postoji problem zato što u skladu sa zakonskim propisima Republike Srbije taj dogovor nije moguće sprovesti u delo, pa još uvek Republika Srbija, odnosno Vlada Republike Srbije nije u mogućnosti da matične knjige, praktično, da, vrati, ili kako god hoćete, šiptarskoj državi.
Gospodine Markoviću, kao ministra koji je nadležan za oblast matičnih knjiga pitam – da li ste vi u toku sa tim dogovorom? Da li vi znate kakav je dogovor postignut? Da li pripremate zakonske izmene zakona o matičnim knjigama, kako biste omogućili dezintegraciju, cepanje Republike Srbije i funkcionisanje te šiptarske države, koju EU i SAD pokušavaju da stvore na teritoriji Republike Srbije?
Imajući u vidu prethodne sporazume koje ste postigli, mene apsolutno ne bi iznenadilo to, da ste postigli tzv. sporazum da Šiptarima predate matične knjige.
Podsetiću vas na sporazum u oblasti katastra. Tu je u rukama Vlade Republike Srbije većina katastarskih knjiga koje su izvučene sa teritorije Kosova 1999. godine. Šiptari su nešto rekonstruisali na osnovu izjava svedoka i onda je formirani stav Vlade Republike Srbije bio da neće prepustiti Šiptarima katastarske knjige. Oni, naravno, nisu hteli da prepuste nama. Onda je napravljen dogovor po kome Vlada Republike Srbije šiptarskoj strani daje sve i po kome istovremeno šiptarska strana Vladi Republike Srbije ne daje ništa.
Formiraće se komisija koja će odlučivati o slučajevima gde postoji ne slaganje između srpskih katastarskih knjiga i onoga što su nakon 1999. godine, na osnovu izjava svedoka, pravili i rekonstruisali Šiptari, pa će utvrditi gde su neslaganja. U prvom stepenu odlučivaće komisija koja će biti formirana od manjeg broja stručnjaka koje određuje Euleks, to su stručnjaci iz EU, i većeg broja, kako piše u sporazumu, stručnjaka iz kosovske agencije za katastre. Možete mislite koliko će objektivni biti. Verovatno onoliko objektivni koliko i ovi UNMIK-ovi sudovi. To je potpuna kapitulacija Republike Srbije i tu je izdaja koju vi činite još gorom, još očiglednijom. To se apsolutno ničim ne može sakriti.
U drugom stepenu, po sporazumu koji je prihvatila Vlada Republike Srbije i pregovarački tim, nadležnost za odlučivanje ima vrhovni sud Kosova i odluke vrhovnog suda Kosova su izvršne i pravosnažne i ne mogu se osporavati pred bilo kojim drugim organom. Ukoliko to nije izdaja srpskih nacionalnih interesa, ukoliko to nije kršenje Ustava Republike Srbije, kršenje zakona Republike Srbije i faktičko priznavanje Kosova kao nezavisne države, što od vas traži EU i SAD, onda zaista ne znam šta je to.
Zato vas, gospodine Markoviću, otvoreno gledam u oči, iako vi gledate dole negde u pod, i pitam vas – da li pripremate sličan scenario i u oblasti matičnih knjiga i da li ove odredbe u Zakonu o prebivalištu i boravištu građana znače da ćete sutra na osnovu tih odredbi moći da ustupate podatke Euleksu, KFOR, EU ili bilo kome drugom? Mi smo amandman podneli kojim tražimo da možete davati samo pojedinačne podatke ako su ispunjeni svi ovi drugi uslovi, ali jednostavno nema bilo kakvog smislenog odgovora na pitanje koja je to druga država, osim bivših republika SFRJ, koja je nastala na teritoriji bivše SFRJ. Zaista vas molim da na to odgovorite.
Što se tiče ovih drugih odredbi, koje su manje sporne, SRS je insistirala na tome da rok prema kome se određuje boravište i sve ostalo, dakle, privremeni boravak u inostranstvu, da to uvek bude 60 dana. Vi ste govorili o tome da postoji potreba zbog sudskih organa, zbog upravnih postupaka da se neki ljudi mogu locirati, da ti rokovi budu kratki. Onda mi zaista nije jasno zašto ste u odnosu na postojeći zakon, u kome je rok već 60 dana, zašto ste produžili na 90.
Drugo, argument koji vi iznosite i koji su izneli predstavnici vladajuće koalicije, kako ovaj zakon treba menjati zato što je donet u doba SFRJ, to za mene nije nikakav argument. U srećnim državama zakoni se ne menjaju vekovima. Argument je da kažete šta vam smeta u tom zakonu. To što je zakon donet pre 35 ili 36 godina nije nikakva smetnja. Vi ste i nakon 2000. godine imali priliku i iskoristili ste tu priliku i menjali ste zakonska rešenja koja se u ovom zakonu nalaze.
Što se tiče člana 13, mi smo tražili kompletno brisanje tog člana, jer tu se policiji daje ovlašćenje da procenjuje nečiju nameru da li će stalno stanovati na adresi koju prijavljuje kao svoje prebivalište. Dakle, pitam vas, gospodine Markoviću, i gospodina Marića, pošto je on deo policije, kako mislite da u nekom realnom životu obavite to očitavanje namere građanina koji dođe prvi put na neki šalter? Ta osoba koja radi na šalteru po prvi put u životu ga vidi. On preda papire koji su zakonom propisani. Kako vi sada nameravate da očitate nameru onoga ko je došao u skladu sa zakonom da prijavi prebivalište? Da li ćete vi iznajmiti nekakve čitače misli? Da li ćete priključivati svakoga ko vam se možda učini sumnjivim na poligraf, na detektor laži?
Vama je jasno da ne postoji suštinski bilo kakva mogućnost da se procenjuje nečija namera, niti tu mogućnost ima šalterski službenik. Strahujem, verujem opravdano, kao i većina građana Srbije, da ako, ne daj Bože, ovakvo rešenje bude izglasano u novom zakonu, da će to omogućiti arbitrarnost u postupanju, da će omogućiti samovolju i da će praktično uspeh ili neuspeh nekog građanina, koji želi da prijavi svoje prebivalište, u realnom životu zavisiti od toga na koju nogu je tog jutra ustao taj šalterski službenik, da li je njemu lep dan ili nije, da li je primio platu ili nije, da li je padala kiša, da li ga je neko očepio u autobusu. To je nešto što svakako ne može postojati u ovom zakonu.
Još jednu stvar ću samo reći, biće prilike i u raspravi po amandmanima. To je u članu 18. gde govorite o pasiviziranju prebivališta. Vi kažete – nadležni organ će po službenoj dužnosti pasivizirati adresu prebivališta u slučaju prestanka državljanstva i u slučaju smrti građanina. Pasiviziranje adrese u skladu sa zakonom znači da neko ne živi na adresi na kojoj je prijavljen. Kada neko, ne daj Bože, umre, kada je lice preminulo, onda se više ni u kom slučaju ne može govoriti o prebivalištu ili boravištu. Šta znači pasiviziranje adrese? Da li mislite da će neko ko je preminuo doći da promeni prebivalište ili boravište? Ovo je suprotno zdravom razumu.
Dakle, ako prihvatite ove amandmane SRS ni na koji način nećete ugroziti suštinu zakona, u to nismo dirali, ali mislim da ćemo u velikoj meri sprečiti neke potencijalno veoma opasne negativne posledice. Hvala.

Gospođo Đukić-Dejanović, smatram da ste vi povredili Poslovnik, jer je očigledno da je gospodin Marković pogrešno protumačio moje izlaganje. Rekao je da je moj govor bio maliciozan. Zaista mislim da je to krajnje neprimereno. Odgovarao je na primedbe koje sam dao i to protumačio potpuno drugačije.
Zaista vas molim, u ime neke kolegijalnosti, da primenjujete Poslovnik kako treba. Potpuno je očigledno svima u ovoj sali, bez obzira na to kojoj stranci pripadaju, kao što je očigledno i gospodinu Markoviću, da imam pravo na repliku. Zaista ne želim da oduzimam vreme svojim kolegama iz poslaničke grupe, želim da iskoristim ono na šta mi je Poslovnik dao pravo. Ako vi mislite da više ni ovaj Poslovnik ne valja, da nije dovoljno restriktivan, onda izvolite i promenite ga. Dajte bar do tog trenutka te mrvice koje ste ostavili opoziciji, pustite nas bar to da sakupljamo.
Molim vas da mi date repliku, u skladu sa onim što je gospodin Marković rekao. Pogrešno je protumačio moje izlaganje i vezano za države bivše SFRJ, rekao je da je moj govor bio maliciozan. To je više nego dovoljna osnova da dobijem reč.

Hvala najlepše.
Gospodine Markoviću, ovo što ste rekli jednostavno ne stoji. Pročitaću ponovo odredbu člana 29. pre svega zbog građana. Kaže: "Državljanima bivših Republika SFRJ (Slovenija, Hrvatska, Makedonija, BiH i Crna Gora) ili državljanima druge države nastale na teritoriji bivše SFRJ". Koja je država nastala na teritoriji bivše SFRJ, osim bivših republika koje su sve, na žalost, u svojim granicama? Nema šeste, gospodine Markoviću. Nema tu bilo kakve mogućnosti za preciziranje, odnosno postoji, ukoliko ste dobronamerni, kako kažete.
Podneo sam amandman kojim sam tražio da se briše: "ili državljanima druge Republike nastale na teritoriji bivše SFRJ". Time se ne dira u ovoj član zakona, ne dira se u celokupan zakon. Onda to prihvatite, pa da vidimo da niste zlonamerni i da to nije bilo kakva izdaja.
Druga stvar, rekli ste da je šef pregovaračkog tima dolazio u Skupštinu. Moram da vas obavestim da sedam puta zakazujemo sednicu Odbora za KiM i da gospodin Stefanović odbija da dođe. Čak smo, zna gospođa Slavica Đukić-Dejanović, išli i na granični prelaz Brnjak, pošto nam je prethodnih pet puta odgovorio kako ne može da dođe u Narodnu skupštinu zato što je dole na terenu i brine o građanima, a kada smo mi rekli da nema problema i ponudili šest alternativnih lokacija na koje smo spremni da dođemo, onda nije bio ni dole. Gospodina Bogdanovića smo zatekli u kafani, umesto na pregovorima. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, čini mi se kao da je već zaboravljeno da je ova današnja rasprava rasprava o više zakona, a ne samo o Zakonu o rebalansu budžeta. Iskoristiću priliku, za razliku od svih drugih, da kažem nekoliko reči o Zakonu o javnom dugu koji, koliko vidim, vladajuća većina po drugi put pokušava da provuče na mala vrata, iako će te izmene zakona koje predstavljate kao sitne i nebitne imati debele posledice po živote svih građana Srbije, a pre svega na živote građana Beograda. Sam premijer je potrošio 50 sekundi, pažljivo sam ga slušao, govoreći o ovom zakonu, a postoji dosta toga što je u ovom zakonu sporno.
Prva stvar, mislim da svakako niste mogli pustiti u proceduru ovaj zakon po hitnom postupku. To propisuje član 167. Poslovnika o radu Narodne skupštine koji kumulativno propisuje dva uslova koja moraju biti ispunjena da bi neki zakon po hitnom postupku bio uvršten u raspravu. Prvi zakon kaže da se po hitnom postupku donose zakoni kojim se uređuju pitanja i odnosi nastali usled okolnosti koje nisu mogle da se predvide, a nedonošenje zakona, to je drugi, po hitnom postupku bi moglo da prouzrokuje štetne posledice po život i zdravlje ljudi, bezbednost i rad organa i organizacija itd. Jasno je da ni jedan od ova dva kumulativna uslova nisu ispunjena, ali šta da radimo, to je već volja vladajuće većine na koju ne možemo uticati.
Druga velika primedba je to što uvodite neke termine koji nisu zakonski, koji do sada nisu bili zakonski i koji svakako nisu ustavni termini. Do sada je ovaj zakon govorio o lokalnim samoupravama, o Republici itd, a sada uvodite jedan termin koji kaže jedinica teritorijalna autonomija, pa bih vas zamolio, gospodine Cvetkoviću, da objasnite šta podrazumevate pod jedinicom teritorijalne autonomije jer je, na primer, Jožef Kasa poznat po zahtevima za teritorijalnu autonomiju Mađara u Vojvodini. Tako nešto, hvala bogu, u Srbiji još uvek ne postoji, a vi kada govorite o jedinicama teritorijalne autonomije, govorite i o jedinicama lokalne samouprave.
Pretpostavljam da nemate neko pravničko znanje, da ste vi ekonomista po struci, pa vas moram podučiti da jedinica lokalne samouprave svakako ne može da se podvede pod termin teritorijalna autonomija. Zamislite, na primer, da opština Lazarevac ima nekakvu svoju autonomiju. To bi značilo da donosi statut, da donosi ustav, da ima svoju policiju, da ima svoju akademiju nauka itd. To jednostavno nije slučaj.
Siguran sam da će zlonamernim tumačenjem od strane barem pola vaših koalicionih partnera to dovesti do brojnih problema u primeni ovoga i bojim se da bi ovo moglo biti iskorišćeno i kasnije, da se kaže – evo, teritorijalna autonomija postoji, to je odavno u zakonima. Ovo je, koliko znam, prvi takav zakon.
Sad, konkretni problemi i promašaji zbog kojih bi, siguran sam, zbog kojih će doći do brojnih štetnih posledica i zbog kojih apelujem na vas da u ime Vlade povučete ovaj zakon. Vi ste ovim zakonom, kako i sami kažete, uveli mogućnost dugoročnog zaduživanja jedinica teritorijalne autonomije, pretpostavljam da se radi o pokrajinama i o jedinicama lokalne samouprave, kaže – emitovanjem dugoročnih hartija od vrednosti radi finansiranja investicionih razvojnih i prioritetnih programa i projekata.
Druga stvar, što po meni nije trebalo uraditi, kažete - ovim zakonom se izuzima tako zaduživanje od ograničenja propisanih za zaduživanje radi finansiranja kapitalnih investicionih projekata.
Moramo se vratiti malo u prošlost nekoliko godina svega, ne toliko daleko da bismo sagledali kako se kroz godine menjao ovaj zakon i kakve su te dosadašnje promene zakona posledice ostavljale. Kada ste doneli ovaj zakon pre nekoliko godina, tada je postojala mogućnost zaduživanja lokalnih samouprava, ali najviše do iznosa od 50% u iznosu na visinu sopstvenih prihoda budžeta u prethodnoj kalendarskoj godini i to je bio maksimalni iznos dozvoljeni za zaduživanje i vi ste to u tom trenutku predstavljali kao nekakav evropski standard.
Nedugo potom, 2008. godine vi znate da je u Beogradu došlo do neprirodne koalicije između DS, SPS, SPO, G 17, LDP i mnogih drugih, ima tu desetak, petnaestak stranaka, niko ne zna tačno koliko ih zapravo ima, a na veliku žalost i štetu građana Beograda za gradonačelnika je izabran Dragan Đilas. Krajem 2008. godine nivo zaduženja Grada Beograda je bio 20 milijardi, zapamtite taj podatak, gospodine Cvetkoviću. Ubrzo po dolasku na vlast Dragana Đilasa krenulo se sa jednom politikom zaduživanja bespoštednog i već krajem, odnosno negde do sredine 2009. godine, dakle, otprilike godinu dana mu je bilo potrebno, došlo se do te granice koja iznosi u tom trenutku negde oko 29 milijardi dinara, granice zaduženja. Dakle, zadužio se Grad Beograd za godinu dana nekih 10 milijardi i tada kada je došlo do sukoba između te štetočinske politike besomučnog zaduživanja koju forsira Dragan Đilas i Zakona o javnom dugu, stradao je, verovali ili ne, zakon.
Vi ste tada promenili Zakon o javnom dugu, dodali ste svega nekoliko stavova u ovaj isti član 36. pa ste rekli da je limit 50% za zaduženje, ali da se izuzetno može, evo pročitaću nam, gde kaže - izuzetno se može zadužiti preko 50% ukoliko je za kapitalne investicije. Izuzetno, naravno kod tog zaduživanja nije ništa, jer praktično nema sednice Grada Beograda da nije došlo do novog zaduženja, nekad milijarda, nekad dve, nekad tri, nekad pet i mi smo u kratkom roku za nekih 18 meseci svega došli do novog zaduženja od preko 18 milijardi dinara, tačnije 18 milijardi i 639 miliona, ukoliko su ovi podaci koji su zvanični tačni, a ubediću vas i objasniću vam da čak i ti zvanični podaci nisu tačni, nego da je to zaduženje neuporedivo veće.
Koliko je to veliko zaduženje, to pokazuje da je za 2,5 puta povećano za taj kratak vremenski period i da je sa 33% u odnosu na sopstvene prihode budžeta u prethodnoj godini došlo na nivo od 77. Vi i dalje tvrdite da Grad Beograd nije zadužen i da bi građanima Srbije približili koliko je to zaduženja dnevno, 41 milion dinara i nešto stotina hiljada dnevno je zaduživan Grad Beograd u tom periodu.
Vi vidite kakve je prethodna izmena zakona donela posledice i vi sada još gore rešenje nudite i stavom 6, novim koji uvodite, kažete izuzetno da ograničenje iz stava 2. do 4. ovog člana se ne odnose. Dakle, sva prethodna ograničenja u pogledu zaduživanja koja su postojala sada više neće postojati. Do sada je moglo da se zaduži do 50%, pa izuzetno preko 50%, a nikako preko 15% za svaku narednu godinu da dospeva kamata i glavnica. Sada potpuno brišete ta ograničenja.
Ne znam da li ste vi svesni toga, gospodine Cvetkoviću, Grad Beograd je u ovom trenutku zadužen za narednih 30 godina. Šta će raditi naredne vlasti, naredne generacije? Da li će samo vraćati dugove koje su u ovom trenutku pravi vlast DS ili Dragana Đilasa ili će i oni možda biti u situaciju da po neki dinar koji naprave i potroše ili da, ne daj Bože, i oni uzmu neki kredit za neki kapitalni investicioni projekat.
Međutim, nije ni ovo zaduženje konačno. Zašto? Zato što se ne poštuje ni ovakav zakon o javnom dugu. Reći ću vam i kako i sve to možete proveriti. Ni Dragan Đilas ni gradska vlast ne poštuju, jer Skupština Grada ne izglasava nikada ta zaduženja. Nabrojaću vam nekoliko većih: za nabavku 83 trolejbusa, ukupna vrednost je bila dve milijarde i 419 miliona. Zakon o javnim nabavkama propisuje da naručilac može pokrenuti javnu nabavku ako je predviđeno u planu javnih nabavki i ako su za tu nabavku obezbeđena sredstva u budžetu lokalne samouprave. Ako nema obezbeđenih sredstava, to je javni dug i odluku o javnom dugu mora doneti Skupština Grada. Od dve milijarde i 419 miliona, koliko je potrošeno za te trolejbuse, u budžetu je bilo obezbeđeno svega jedan milion, to nije čak ni jedan posto, nije ni 0,1, to je 0,04% od ukupne vrednosti nabavke. Ali, on je potpredsednik DS i to što je ovo očigledan kriminal i očigledno kršenje zakona, to vas očigledno ne zanima.
Slično je urađeno i sa ovim čuvenim španskim tramvajima i sa zgradom "Ineksa" gde je od nekih javnih preduzeća potpuno protivzakonito uzeto milijardu dinara, pa su ceh toga morali ponovo da plate građani Beograda kroz poskupljenje usluga.
Sada vas pitam, još jednu stvar moram dodati, to je da je u ovom trenutku deficit budžeta Grada Beograda negde oko 13 milijardi dinara, pored ovih zaduženja koja prevazilaze 51 milijardu. Kako je moguće, gospodine Cvetkoviću, da vi sada potpuno uklanjate ograničenja u visini zaduživanja? Vi ste Zakonom o javnoj svojini pre nekoliko dana dali opštinama nekakvu imovinu kojom će raspolagati, danas ste rekli da će ta imovina biti korišćena kao kolateral, odnosno kao garancija bankama za novčana potraživanja. Oni će imati sada i šta da daju u zalog. Jasno je da vi ovaj zakon pravite ne za građane Srbije, nego pre svega za strane banke koje će sada davati kredite, debelo ih naplaćivati i imati obezbeđenje u nekretninama koje su izuzetno vredne, a koje ste vi prethodnih dana zakonom poverili gradovima i opštinama u Srbiji.
Vi kažete jedina, dakle, vi nemate bilo kakvu mogućnost kontrole i moći će svako da se zaduži ko ima dovoljan broj odbornika praktično za narednih hiljadu godina nikakvih ograničenja nema i jedino ograničenje, vi kažete, kada lokalna samouprava ne bude izmirivala te tranše kredita, onda će Vlada Republike Srbije obustaviti transfer tim prezaduženim opštinama. Pitam vas – šta ćete vi time postići? To što će prestati da se isplaćuju plate, to što više neće biti lokalne samouprave. Evo, Beograd je zadužen ko zna koliko, 50, 60, 70 milijardi dinara. Kada ne budemo mogli sutra da isplaćujemo te dugove, vi ćete obustaviti transferna sredstva, zatvoriti gradsku upravu i šta ćete onda raditi? Hoćete li građane Beograda raseljavati po okolnim opštinama, deliti im nove kontejnere i besplatne priključke za struju? Ne možete se na taj način igrati sa građanima bilo koje opštine u Srbiji.
Drugo veoma bitna stvar, da bi bilo potpuno jasno da se ovo zaduženje i ove promene zakona ponovo rade samo radi Beograda i Dragana Đilasa, jer ni jednoj drugoj opštini ili gradu u Srbiji nije potrebno dodatno zaduženje, jer nisu iskoristili ni postojeće zakonske mogućnosti, daleko su od toga.
Daću vam pregled koji smo dobili od Uprave za javni dug, dakle od Ministarstva finansija, kolika su zaduženja da druge gradove u Srbiji. Pročitaću, zbog vremena, samo za najveće. Na primer, Sremska Mitrovica ima četiri miliona dinara, a Beograd 51 milijardu, pa kaže Subotica ima 900 miliona, Novi Sad, koji je drugi grad po veličini u Srbiji ima milijardu 482 miliona, a grad Beograd preko 50 milijardi. Grad Niš 612 miliona. Niš koji je pet puta manji od Beograda, 100 puta je manje zadužen. To znači da je realno svaki Beograđanin 20 puta više zadužen prosečno od prosečnog građanina Niša.
I na kraju, pošto završavam, moraću vas pitati još jednu stvar. Pošto je gradska uprava, odnosno gradonačelnik se obratio Ministarstvu finansija, Upravi za javni dug, dopisom od 20. aprila 2011. godine, broj 40-1852/11-g i od 10. maja 2011. godine i traženo je mišljenje Ministarstva finansija o dugoročnom zaduživanju grada Beograda u ukupnom iznosu od 17,5 milijardi dinara.
Mi smo pokušali preko Zakona o dostupnosti informacija od javnog značaja da dobijemo od Gradske uprave odgovor na pitanje – za šta je traženo tih 17,5 milijardi? Oni neće da nam daju. Pa vas kao predsednika Vlade i kao ministra finansija, u čijoj se organizaciji nalazi Uprava za javni dug, pitam i tražim da mi kao narodnom poslaniku dostavite taj dokument, kako bi javnost Srbije i mi kao parlament saznali za šta je traženo tih dodatnih 17,5 milijardi. Hvala.

Niste bili u stanju da kažete šta je vas opredelilo da predložite promenu ovog zakona. Vi zakon ne donosite da bi stajao u fioci, nego ga donosite da bi se primenjivao u praksi.
Pokazao sam vam, pošto vi očigledno ne znate i niste upućeni, do kakvih je štetnih posledica ova prethodna izmena Zakona dovela u praksi. Vi toga jednostavno niste bili svesni. Tražio sam od vas da vidim šta vas je opredelilo da sada dalje idete u izmene.
Vi morate odgovarati. To što kažete da će biti šest puta monitoring strožiji, to je potpuna besmislica. Vi nemate bilo kakvu mogućnost da ograničite lokalnu samoupravu koja se zadužuje, i to, za šta se do sada zaduživala lokalna samouprava, nije nikakav kapitalni projekat, kapitalna investicija. Zaduživali su se za krečenje vrtića, za kupovinu transportnih vozila i kojekakve druge budalaštine, koje se svakako ne mogu nazvati kapitalnim investicijama.
Kapitalna investicija je auto put, to je most i to su neke krupne saobraćajnice. Krečenje ili kupovina dva ili tri vozila, to nije kapitalna investicija za grad Beograd.

Dame i gospodo narodni poslanici, za nekoliko dana navršiće se puna godina od kako je predsednik SNS Tomislav Nikolić u sadejstvu sa predsednikom Republike Srbije, Borisom Tadićem i ministrom policije Ivicom Dačićem, u javnost izneo najmonstruoznije i najgore moguće optužbe protiv predsednika SRS dr Vojislava Šešelja i oni su tada preko lista "Blic" najpre, a nakon toga i preko svih ostalih dnevnih novina izneli u javnost Srbije tvrdnju kako je dr Vojislav Šešelj iz haške tamnice naručio navodno ubistvo Tomislava Nikolića. Oni su tada tvrdili da je ubistvo naručeno od Luke Bojovića, čelnika "Zemunskog klana", da je tu tvrdnju državnim organima Republike Srbije preneo Miloš Simović i onda su dalje tu priču dodatno razvlačili, ulepšavali i osmišljavali, pa pričali kako je to trebalo da izgleda, pa pričali kako je već određena bila ekipa za ubistvo, kako su već imali određeno oružje, kako su se već znali detalji ubistva i kako je to ubistvo trebalo, odnosno atentat, trebao da bude obavljen 28. juna, na Vidovdan, u Kruševcu na propalom mitingu SNS i oni su na taj način pretpostavljam pokušali da pažnju javnosti skrenu sa toga, ali je zbog ovih monstruoznih laži porodica dr Vojislava Šešelja, njegova supruga, njegova četiri sina, njegovi unuci koje niko imao da zaštiti jer se on već devetu godinu nalazi u Haškom tribunalu, prošli kroz pravi medijski linč i kao pravi pakao.

Vojislav Šešelj je podneo tada krivičnu prijavu protiv Tomislava Nikolića, a Elena Božić-Talijan, Vjerica Radeta i ja podneli smo krivične prijave protiv Tomislava Nikolića zbog širenja lažnih vesti i lažnih optužbi. On je izneo još jednu neverovatnu laž, a to je da je dr Vojislav Šešelj iz Haškog tribunala pre dve ili tri godine, već naručio jedno ubistvo nekoga čoveka, nisu želeli da kažu kog, ali je Bože moj, dobri Tomislav Nikolić odlučio da to ubistvo ne sprovede u delo, pa čak je rekao tom čoveku, bio je poprilično oštar, pa mu je rekao – ako izvršiš to ubistvo, više ne dolazi u stranku. Eto, toliko je Gandi iz Bajčetine pravdoljubiv.

Drugu krivičnu prijavu koju smo podneli, krivična prijava protiv Aleksandra Vučića i Simovićevih advokata, Želimira Čubrila i ovog drugog, da je navodno predsednik SRS naredio to ubistvo.

Ni jedna od ove tri krivične prijave nije procesuirana i ja tražim odgovor od predsednika Vlade Republike Srbije, tražim odgovor od MUP i tražim odgovor od Ministarstva pravde Republike Srbije, zašto je to tako. Da li je moguće, da predsednik bilo koje parlamentarne stranke može biti izložen takvom linču, a da država ne učini bilo šta da ga zaštiti. Odnosno, sudija Vuk Rabrenović koji vodi ovaj postupak, dakle, po tužbi dr Vojislava Šešelja protiv Tomislava Nikolića za klevetu, ta krivična prijava podneta je u julu, početkom jula prošle godine, broj je K 21907/10. On je dva puta pisao Administrativnom odboru Narodne skupštine RS, tražeći da se u skladu sa zakonom Administrativni odbor izjasni o imunitetu Tomislava Nikolića i da taj postupak može dalje da krene. On je pisao u septembru 2010. godine, odgovora nikakvog nije bilo i onda je ponovo pisao u martu 2011. godine. Evo, polako ističe jun mesec i dalje nema bilo kakvog odgovora, dakle, nastavlja se praksa da politički očuh Tomislava Nikolića, Boris Tadić preko Administrativnog odbora i Nenada Konstantinovića, koji je štitio i mandate, ukradene mandate SNS, koji su ukrali od nas, nastavljaju i dalje da ga štite.

Dakle, SRS ne želi da ulazi u to kakvu će odluku doneti Administrativni odbor, ali smatramo da je godinu dana više nego dovoljan rok i da ste u skladu sa Poslovnikom i u skladu sa zakonom morali staviti to na dnevni red Adminstrativnog odbora, morali ste doneti kakvu god odluku, pa neka se Tomislav Nikolić lepo krije iza imuniteta, neka kaže to što sam lagao i pričao kako hoće neko da me ubije crnom strelom, što sam lagao kako je Vojislav Šešelj nekakav monstrum, to su bile laži pa ću se ja kriti iza imuniteta, ali ne može više da krije Nenad Konstantinović, ne može da ga krije skupštinska većina DS i njegov politički očuh Boris Tadić. Dakle, tražimo jasan odgovor, kakav god on bio. Hvala.