Prihvatam ovaj amandman.

Od 2000. do 2012. godine smo te filmove gledali jako često, samo što je bilo na svim televizijama i bilo u svim medijima, i to sa istim naslovima, pošto je neka ruka to vodila, zvala one telefonske brojeve urednika, znaju oni koji su bili pozivani, znaju ko ih je pozivao, iz kog kabineta. Znaju ime te osobe, isto. Ima i skraćenicu, ima i jedan nadimak. Zvali ih i diktirali šta da pišu.
Što se tiče tog, imali smo pre nešto više od pet godina situaciju da nisu stavili lisice na ruku licu i to lice je ubilo policajca. Znate, ko će da ode sada u tu porodicu kod deteta tog policajca da mu kaže - bap super što tvoj tata ili njegov kolega nije stavio lisice na ruke ovom licu, jer da je to uradio možda bi taj policajac danas bio živ? E, to je društvena opasnost sa kojom se suočavaju policajci. Ne možemo u jednom trenutku da kukamo za njihove cipele, za pantalone, a onda kada obavljaju posao, hajde da ne rade ništa.
Gledali smo one scene američke policije, oni stavljaju onu vezu na ruke u svakom slučaju, svakome. Time štite živote svojih policajaca, štite živote policajaca. Mi se trudimo da zaštitimo živote srpskih policajaca. Lica koja se privode i koja su osumnjičena za izvršenje bilo kog krivičnog dela, ne znamo kakvo će njihovo ponašanje biti, kada ih policija privede, možda odluče da beže u toku dovođenja, možda odluče da napadnu policajca, možda im se promeni psihičko stanje, bolje da imaju lisice na rukama, ili sredstva za vezivanje. Tako štitimo živote policajaca koji se bave ovim poslom. To ionako traje do dovođenja u policijsku stanicu, ništa strašno.

Ima samo jedna, možda ćete reći, mala, ali značajna razlika. Vlada je kolektivni organ. Dakle, Vlada se sastoji od više članova koji mogu da učestvuju u odlučivanju, dakle čiji je glas jednak u odlučivanju. Predsednik Vlade predstavlja Vladu, ali je Vlada kolektivni organ. Ministarstvo to nije i zato Vlada može da ovlasti bilo kog člana Vlade da je predstavlja. Danas sam ja ovlašćeni predstavnik Vlade u smislu ovog zakona, iako je predsednik Vlade potpisao i uputio ovaj zakon Narodnoj skupštini, a predsednik Vlade može u svakom trenutku da ovlasti, odnosno Vlada može da ovlasti drugog člana da zastupa ovaj zakon.
U ministarstvu je to nemoguće i zato sam ja danas pred vama. Da je moguće, mogao sam da ovlastim nekog od državnih sekretara ili sekretara Todorovića, koji je veteran u ovim skupštinskim raspravama, i da umesto mene sedi i razgovara sa vama, ali to je nemoguće, jer sam samo ja ovlašćen u ime ministarstva da ga predstavljam i tako je po zakonu.

Da vam kažem, u situaciji kada se zemlja suočava i sa ekonomskom konsolidacijom i kada pokušavamo da posle mnogo godina živimo od onoga što zaista zarađujemo, a ne od onog što pozajmljujemo, mi smo obezbedili tim ljudima smeštaj i ishranu, što je veoma značajno.
Izvinite, ti ljudi koji idu na stručno usavršavanje imaju svoju platu. Oni imaju svoju platu i oni pored smeštaja, ishrane, plate, jer u tom trenutku stručnog usavršavanja ne vrše svoj posao, a primaju platu, imaju i 20% dnevnice. Narodna skupština se 2008. ili 2009. godine odrekla dnevnice. Dakle, narodni poslanici su tada shvatili da ne treba da primaju dnevnice zato što je to više od onog što može država da izdrži, čak iako je simbolično.
Dakle, neko ko želi usavršavanje, znači, mi mu usavršavanjem dajemo način da napreduje, jer je to jedan od uslova u karijernom napredovanju, mi mu pružamo mogućnost, ulažemo faktički u njega, jer neko plaća to njegovo stručno usavršavanje, a u situaciji kada zemlja mora, pre svega, da razmišlja o onome što je vitalni interes, mislim da ta razlika da li mu je dnevnica ovolika ili onolika, neko ko iskreno želi stručno usavršavanje ne predstavlja uslov.
Nekada su ljudi išli bez ičega. Nisu dobijali ništa, pa su išli da se usavršavaju jer su znali da će im to znanje trebati da bi napredovali u struci da bi mogli da zauzimaju odgovarajuća rukovodeća mesta u MUP-u. Mislim da će interes onog pravog, onaj ko zbog dnevnice ide negde bolje da ne ide.

Svi pripadnici policije inače koji dolaze na usavršavanje, ono se najčešće izvodi tamo gde oni žive, dakle u policijskim upravama u kojima pripadaju, ali tamo kada dolaze, a najčešće dolaze ili u centar za osnovnu policijsku obuku ili u Kriminalističku policijsku akademiju, postoje internati, policijski hotel i smeštaj u koji mi njih stavljamo. Dakle, ti ljudi ne snose takvu vrstu troška jer smo potpuno svesni da oni ne bi mogli da plaćaju hotelski smeštaj za obuku koja traje mesec dana. Prosto je nemoguće. Ne mora sve da stoji u zakonu.
Dakle, mi pokušavamo da se prilagodimo onim mogućnostima koje policija može da pruži u određenom momentu, kako bude ekonomska snaga zemlje rasla, što sam uveren da hoće, mi ćemo poboljšavati uslove za policiju. Dakle, to je nešto na čemu možemo i moramo da radimo.

Godišnje se na KP upiše 600-700 studenata. Nemamo potrebu da smanjimo taj broj, jer mi želimo, to nije vojska. Neko ko završi KP može da radi u privatnom sektoru, u privatnom obezbeđenju. Postoje različiti profili i smerovi KP.
Mi imamo jedan snažan sektor privatnog obezbeđenja koji tek treba da zaživi u Srbiji. Zašto bi smo oduzeli mogućnost ljudima da rade i završe takvu vrstu škole, završe specijalističku obuku npr. u forenzici i da rade u privatnom sektoru.
Ministarstvo unutrašnjih poslova propisuje i kroz sistem karijernog napredovanja koji broj visokoobrazovanih pripadnika je potreban za svaku godinu za grad, za region. Što bismo primili čoveka iz Beograda i onda ga poslali da radi u Šapcu, Nišu? Onda treba da mu platimo stan, smeštaj, putne troškove i dolazimo do svih ovih problema.
Mi treba da projektujemo i da kažemo 24 policijska oficira iz Niša u tom i tom periodu, takve ljude treba da primamo i takve na konkursu. U članu 257. Predloga zakona kaže – lica koja su završila studije u roku na visokoškolskoj ustanovi obrazovanoj za ostvarivanje studijskog programa za potrebe policijskog obrazovanja iliti KP, čije su studije finansirane iz budžeta Republike Srbije i koja su imale zaključen ugovor sa ministarstvom za svaku školsku godinu, prilikom sprovođenja konkursa imaju prednost ukoliko ispunjavaju opšte i posebne uslove za zasnivanje radnog odnosa u ministarstvu.
Dakle, mi dajemo prednost diplomcima KP, ali naravno..
(Dragan Šutanovac, s mesta: To je potpisan sporazum.)
Mi sad prelazimo na jedan drugi sistem u kome hoćemo, i taj sistem ćemo vremenom izmeniti, gde hoćemo da uradimo da oni ljudi koji završe KP, ne budu oni koje mi selektujemo u prvoj godini, što je bilo do sada i ovu odredbu zato moramo da imamo, jer je do sada važio taj sistem, hoćemo da oni ljudi koji se uzimaju sa KP-a budu oni koji su najbolji, prema broju, prvoplasirani, drugoplasirani, treći, itd. Dakle, to je cilj.

Mi ne plaćamo ni blizu 600 ljudi. Mi plaćamo 40 ljudi na budžetu. Toliko plaća Republika Srbija. Tolike su potrebe MUP-a. Tako je predviđeno da će nam za četiri godine trebati, to je neki kadrovski plan. Ostali ljudi su samofinansirajući studenti koji su se upisali na Kriminalističko-policijsku akademiju. Naprosto, želeli su da se upišu. Kao da su upisali pravni ili ekonomski fakultet. To je njihova želja. Mi to ne možemo da sprečimo, niti imamo nameru da sprečimo.
Kažem vam – to što neko ima nameru da se zaposli u MUP-u, ne znači da će se ta namera ostvariti. Ako se upiše sa 70 bodova i ako možda nije najbolji student ili nije najbolji učenik i nema najbolje rezultate, nema najbolje testove, ne pokaže se najboljim – zašto bi ga policija uzela? Zato što on ima želju? To bi bilo besmisleno. Ne završe svi KPA i zaposle se u policiji. Ali, o tome ljudi treba da razmišljaju. Ne završe ni svi drugi fakultete pa se zaposle. Naprosto se to ne dešava. Jer, ljudi moraju da imaju neke sposobnosti da bi dobili radno mesto.
U svakom slučaju, trudimo se da ukažemo, upravo kroz taj broj ljudi koji se plaća iz države, kolike su potrebe MUP-a. I treba da se takmiče. Tih 40 će, ja se nadam, biti najboljih 40, sa najboljim prosekom. U oktobru smo imali tri dame koje su bili najbolji studenti, prvi put, posle dugo vremena. Dakle, najbolje moraju da idu napred i ti najbolji, od tih 40 koje država plaća, će svakako imati prioritet. Možda se neko od njih u međuvremenu predomisli pa više ne želi da radi u policiji, onda će na njihovo mesto ući sledeći po rangu. Ali, nećemo uzeti onog poslednjeg po rangu, zato što je on zvao, na primer, Dragana Šutanovca ili Nebojšu Stefanovića, svejedno, i rekao – izvinite, ja sam se javio. Dakle, najbolji i od najboljih tih prvih 40 koje država plaća, za koje će država platiti školovanje, treba da idu napred.

Ako vas dobro tumačim, vi ste želeli javnost, odnosno transparentnost u obaveštavanju o konkursu, jer konkurs u ovom slučaju ne može biti javan. Javni konkurs znači da svako može da se javi na njega, raspisujete u nekom dnevnom listu poziv i svako može da se javi za to radno mesto. Onda nema karijernog napredovanja. Dakle, da bi bilo karijernog napredovanja i da bi se ispoštovalo sve što treba, imate interni konkurs. Interni konkurs se objavljuje i zaposleni su o njemu obavešteni. Zato nismo mogli da prihvatimo vaš amandman.

Ovo su uslovi propisan naravno za poštovanje u čitavoj državnoj upravi, dakle u svim ministarstvima, ali da budemo potpuno plastični. Imate lice koje je mogući izvršilac krivičnog dela i vi ga dovodite u Ministarstvo koje se bavi gonjenjem tih krivičnih dela. Vi njega već dovodite u položaj da može da utiče možda i na ishod istrage po sopstvenom slučaju, da uzmemo teoretski. Znači, zapošljavate u organ koji se time bavi što je potpuno nemoguće. Znači, neprimereno je. Država mora kroz neku vrstu bezbednosne provere da izvrši nekakvu proveru i da kaže – neka se završi postupak i ako je sve u redu konkurišite za radno mesto. Dakle, dok postoji takva vrsta sumnje prosto je neprimereno da neko bude primljen u rad MUP-a.

Mi smo ovde u članu 172. stavili u stavu 3. – kada se utvrdi, dakle radi se o posebnim slučajevima prestanka radnog odnosa, kada se utvrdi da je pravosnažnom presudom osuđen na bezuslovnu kaznu zatvora u trajanju dužem od šest meseci, za krivična dela koja se gone po službenoj dužnosti danom donošenja rešenja itd.
Dakle, radi se o krivičnim delima koja se gone po službenoj dužnosti. Slažem se sa vama što se tiče prestanka, slažem se sa vama da metodološki treba da bude isto. Ako se stavi, i to vas molim, samo da proverim još jednom, znači, ako se stavi da se neko ne može primiti zbog sumnje da je izvršio krivično delo, da se goni po službenoj dužnosti za takvo krivično delo, onda je logično da mu zbog takvog dela može prestati radni odnos i obrnuto, znači, sasvim je isto.

Prihvatiću vaš amandman.

Ne bi to bilo isto.
(Dragan Šutanovac, s mesta: U stranci sam mislio.)
Gospodin Babić je predstavnik zakonodavne vlasti koja kontroliše rad MUP, ali ne rade se valjda u strankama bezbednosne provere. Ne znam da li u nekim drugim strankama, ali kod nas se to ne radi.
Što se tiče ovog amandmana, ja prihvatam vaš amandman i smatram da ste u pravu, da ovo treba ovako da bude.

Moguće je kada počinje čovek karijeru da se uzme iz različitih struktura i da počinje da uči posao.
Ali, da li bi mogao da bude, recimo, komandant specijalne brigade vojske, da bude uzet iz redova, recimo karijerni policajac? Da li bi mogao komandant, recimo bataljona vojne policije da se preuzme iz te strukture, ili može biti samo neko ko u karijernom razvoju kroz vojsku Srbije napreduje u tom smislu?
Dakle, direktor se bira na javnom konkursu, zato što je direktor lice, državni službenik na položaju, kojeg postavlja Vlada, a ljudi koji su, recimo načelnici policijskih stanica, ili policijskih uprava, su oni policajci koji su svojim radom, zaslugama, školovanjem došli do tog nivoa.
Tužilac ima određena znanja, ali nema policijska znanja koja imaju karijerni policajci. Prosto, nije radio taj posao.
(Dragan Šutanovac: Zavisi zašto.)
Ali nije radio taj posao, nije komandovao trupama i onda karijerni sistem u tom smislu nema previše, onda bolje da ne idemo u karijerni sistem, bolje onda da otvorimo samo konkurse i da se javljaju, možda ima neki entuzijasta koji je završio neki drugi fakultet, ali dobar je u tome, osposobljen.
Onda, zašto bi primali one sa KPA? Šta će nam onda oni? Pa, bolje da uzimamo onda samo najbolje, možda ima na nekim drugim fakultetima boljih od tog konkretnog studenta sa KPA. Među tih 40, možemo da uzmemo sa Vojne akademije.
Dakle, hoću da vam kažem ako poštujemo karijerni sistem, ako dajemo prednost ljudima sa KPA, onda moramo da uvažimo i to šta su predispozicije ljudi koje stavljamo za karijerne policajce. To, pre svega moraju biti ljudi iz policije.

Možda to nije tako u Londonu, ali zato što London, odnosno Britanija nema takvu vrstu Ustava.
Naš Ustav u članu 55. stavu 5. vrlo jasno kaže: „Sudije Ustavnog suda, sudije, javni tužioci, Zaštitnik građana, pripadnici policije i pripadnici Vojske ne mogu biti članovi političkih stranaka“. Ustav.

Ja prosto ne mogu da shvatim zašto bi predviđali da neko ko štrajkuje, ko je u procesu obustave rada nosi sredstva prinude i oružja. Dakle, on je u obustavi rada, dakle ne izvršava svoju dužnost, šta će mu oružje, šta radi s njim? Odloži oružje, pa lepo ima protest, štrajkuje, ima pravo na to, nije sporno. Šta će mu oružje? Ne vidim šta bi radio sa njim u toku obustave procesa rada. Kad se vrati na posao uzme oružje i nastavi sa procesom rada.
Što se tiče minimuma procesa rada, verujte da, ako smo danas čitav dan pričali o tome šta je interes građana Srbije, interes građana Srbije je da imaju policiju koja obavlja svoje dužnosti. Kada se ljudi zapošljavaju, a po svaku hoće da se zaposle u Ministarstvu unutrašnjih poslova, to je jagma, to je pritisak, koji je neverovatan. Ja zaista nisam znao da je toliki pritisak ljudi koji žele da se zaposle u Ministarstvu. To je ogroman pritisak, zaista. I onda žele da se zaposle u ministarstvu koje se bavi obezbeđivanjem, bezbednosti, sigurnosti građana Srbije 24 sata dnevno, i onda odluče da izađu i protestuju, onda je najbolje da budu dva policajca koja rade, a ovi ostali u protest. Ne znam da li ljudi shvataju da se tako najozbiljnije narušava bezbednost. Uopšte nije bitno da li je to usmereno protiv neke Vlade, ministra, neispunjenje ovih ili onih. U tom momentu mi imamo problem što ne ispunjavamo bezbednosne pretpostavke za koje nas građani plaćaju, i to je problem.
Zato smo predvideli da nađemo neko pomirljivo rešenje, 60% ljudi je neki broj koji garantuje ispunjavanje bezbednosnih preduslova da Srbija bude bezbedna. Tih 40% ljudi je sasvim dovoljan broj, pogotovo u MUP-u, koje je veliko i brojno, da iskaže svoje nezadovoljstvo, protest, itd.
Podsetiću da u mnogim zemljama EU uopšte nije dozvoljeno ni sindikalno organizovanje, a kamoli štrajk.