Dame i gospodo, zakoni koji su danas pred nama predstavljani su od strane vladajuće većine kao nešto što je veoma hitno i veoma važno za građane Srbije, nešto što treba odmah da se nađe u dnevnom redu na ovom zasedanju. Očigledno, hitniji od formiranja Ustavnog suda, kao i seta zakona na koje nas obavezuje Zakon za sprovođenje Ustava, važniji od mnogo važnijih tema za koje su se mnogi u ovoj skupštini zalagali i govorili da su veoma važne.
Podsetiću vas, juče je skupštinska većina odbila da stavi na dnevni red po hitnom postupku diskusiju o rezoluciji, dekleraciji SRS o statusu Republike Srpske i naše pomoći narodu Republike Srpske, a koja se trenutno nalazi u veoma teškom stanju.
Znači, hoćete da kažete da su ovi zakoni ipak mnogo važniji od svega toga, a da vam ne pričamo o stanju u kom se nalazi srpska privreda i društvo u celini, a da ne pričamo o Kosovu i Metohiji, da ne pričamo o planovima za realizaciju raznih programa koje naša Vlada ima, za koje Skupština uopšte ne zna ili bude obaveštena kroz šest meseci, pa čisto treba da verifikuje i ono što je već odavno završeno.
Predlog zakona o potvrđivanju sporazuma između Republike Srbije i Evropske zajednice o olakšanoj proceduri za izdavanje viza, o kome se ovde govori sa toliko žuči i toliko euforije, u suštini zaista ne donosi ništa spektakularno novo građanima Srbije. Naravno, ne najvećem broju građana Srbije, već jednom delu građana koji ni do sada nisu imali prevelike probleme da dobiju vize.
Nemam ništa protiv da se tim ljudima neki olakša, ali nemojte nam to ovde predstavljati kao suštinski i krucijalni doprinos ne znam ni ja čemu.
Mi ovde imamo kategorije koje su, pročitaću vam neke od njih, članovi zvaničnih delegacija, a oni nemaju nikada nikakav problem da bilo gde otputuju, poslovni ljudi, predstavnici privrednih društava.
Vi znate, bar oni koji se razumeju u ekonomiju, da kapital zaista ne poznaje granice gde postoji interes, gde postoji poslovni interes uvek će se naći sistem. Ti ljudi nikada nisu suštinski imali problem da otputuju ili da ovde pozovu ljude da sa njima naprave ozbiljan posao. Problem je što tih poslova nema ili kada ih ima onda ih ima uz razna mita i korupciju. To je suštinski problem.
Dalje, za članove posada i vozova, novinare, lica koja učestvuju u naučnim, kulturnim i umetničkim aktivnostima, učenike, studente, postdiplomce i nastavnike, ovo je zanimljiva tema.
Pošto me interesuje da govorim o mladim ljudima o kojima su govorili, a verovatno će govoriti i druge kolege, uopšte nije problem za mlade ljude, naravno da je jedan od problema, ali nije toliko suštinski problem kako da dođu do te strane zemlje. Problem je kako da im obezbedite novac za školarinu, za stipendiju, za stručno usavršavanje, za profesore, naučne radnike. To je suštinski problem, jer to u inostranstvu košta neuporedivo više nego u našoj zemlji.
Kada se govori o sportistima, sigurno znate koliko koštaju kotizacije za razne turnire, međunarodna takmičenja, koliko košta jedan dres, jedna majica, jedan šorts, jedan par patika, lopta, puta koliko. Ovde, među narodnim poslanicima ima i aktivnih sportista i ljudi koji su se nekada bavili sportom i znaju šta su ozbiljne prepreke za učešće tih ljudi – dolaze te organizacije, dolaze verovatno i kod vas kao kod narodnih poslanika, traže sredstva, traže novac pomoću kog će otići u inostranstvo, da mogu da igraju i da predstavljaju ovu zemlju. To je suštinski problem, što tog novca nema ili su prinuđeni da se oslone na milost i nemilost privatnih sponzora i ljudi pomažu koliko mogu. To je problem.
Šta je problem sa posetama vojnim i civilnim grobljima? Problem je to što kada imate tekst koji ste mogli da pročitate u novinama o našem vojnom groblju u Solunu, koje održava jedan stariji čovek, a čiji su to otac i deda održavali ranije i koji nema naslednika, pa šta će se dogoditi sa našim vojnim grobljem u Solunu kada taj čovek bude, želim mu dug život, ali kada jednog dana umre. Zašto država nema rešenja za to pitanje? Čemu poseta vojnom groblju koje više niko ne održava i koje neće ni postojati za nekoliko godina ako se ovako nastavi državna politika. To je posledica politike vladajuće većine.
Ova vlada ne pravi nikakve dugoročne strategije, ne pravi planove, ne pravi programe. Ovde se ispunjaju samo zahtevi EU ili zemalja EU. Treba da se zapitamo da li su to zemlje koje su istinski prijatelji Republike Srbije. Podsećam vas, te zemlje otvoreno daju izjave kojima podržavaju secesiju i otimanje 15% naše teritorije, Kosova i Metohije. Postavlja se pitanje, da li su nam preči ovi zakoni ili oni koji štite interes prvenstveno građana Republike Srbije.
Jasno nam je, naravno, da je ovakav zakon, ovako napisan, jedan vid predizborne kampanje. Stranke vladajuće većine se dogovaraju da li će to biti u ovom mesecu ili onom, svejedno, ali smo shvatili da će izbora biti. Sada treba prikazati i ovaj zakon kao korak prema EU i pridruživanju, kao korak, a pitam vas – šta će se dogoditi ako države EU ili EU prizna nezavisno Kosovo i kaže, da, to je naš cilj, mi želimo da Kosovo bude nezavisno, želimo da ga otmemo Srbiji. Šta će tada skupštinska većina reći? Da li ćete i onda reći, da, to su naši prijatelji, treba i dalje da radimo po njihovom diktatu.
Žao mi je što nemam vremena da se više osvrnem na sve ono o čemu smo pričali, o ekonomskoj sferi, o svim štetnim sporazumima na koje smo vas upozoravali, koji će se prelomiti preko leđa građana Srbije. To je ono što je suštinski problem. Ovde smo slušali o hitnosti toga i imali smo situaciju da jutros oko sat vremena poslanici vladajućih stranaka govore po Poslovniku o raznim temama. Razumem da to mora da uradi poslanik opozicije koji nema drugu priliku da postavi pitanje, ali imali smo koleginicu iz vladajuće stranke koja je jutros postavila pitanje – kako da se izvrši reforma, odnosno promene penzionog sistema. Prosto sam bio fasciniran da predstavnik vlasti pita Narodnu skupštinu ovde, kao da je opozicija, šta da radi.
Gospodo, vi kontrolišete Vladu i imate većinu u Skupštini; i ministre i članove upravnih odbora, direktore, razne funkcionere i poluge vlasti. Imate mogućnost da predložite zakon. Imate mogućnost da ga usvojite na Vladi, da ga donesete u ovu skupštinu i da ga promenite. Imate svaku mogućnost. To je jedna zanimljiva tema, s obzirom na to da je položaj penzionera u Srbiji danas izuzetno težak, a pri tom govorim i o civilnim i vojnim penzionerima. Ti ljudi su stvarno dovedeni na ivicu bede.
Mi smo se zalagali i zalažemo se i dalje za primenu švajcarskog modela usklađivanja penzija sa platama, tako bi se te penzije realno povećale, jer je sada kupovna moć tih ljudi na tako niskom nivou da je to zastrašujuće. To je ponižavajuće. Oni su te penzije stekli gradeći ovu zemlju. Tu smo govorili čak vezano posredno i za drugu tačku dnevnog reda, za Sporazum o readmisiji.
Naš režim ne postavlja pitanje proteranih ljudi, mi se ne trudimo da pokrenemo ona pitanja koja muče građane Srbije, koja nas bole. Ovde treba da dođe ne znam koliko hiljada ljudi koji zaista nemaju nikakve uslove da budu smešteni. Mi nismo kao država spremni da ih prihvatimo, mi nismo spremni da prihvatimo i da rešimo problem onih koji su već u našoj zemlji.
Da li ste videli kako izgledaju prihvatni kampovi, onaj privremeni smeštaj, kada ljudi spavaju u poljskim krevetima, na dušeku, odvojeni od drugih paravanima. O sanitarnim uslovima, o higijeni, o hrani da ne pričam.
Koliko vas je otišlo u takav kamp i videlo kako ti ljudi žive, a sada govorimo o tome da dođe još 50, 100, 200 hiljada, nije važno, i jedan čovek, ko će da mu ponudi smeštaj, ko će da mu ponudi posao, kako da izdržava porodicu, kako da se istinski integriše u naš sistem. Na ta pitanja nemamo odgovor, zato što je ovo još jedan od onih zakona, hajde da prođe. Nema strategije. Nema ozbiljne reforme.
Nažalost, meni je prosto neverovatno da ni ova vladi ni Skupštini, pošto sam pre svega poslanik, žao mi je što moje kolege toliko ne žele da se upuste u dubinu problema i da im problemi građana Srbije budu zaista na prvom mestu. Kada sam govorio o penzijama, zastrašujući je nedostatak interesovanja države da u sklopu bilateralnih odnosa, npr. sa BiH i Hrvatskom, reši problem. Inače, pišu nam ljudi koji zaista imaju taj problem, da ostvare svoja prava, a govorim o penzionerima koji su svoja prava na penziju ostvarili u BiH i Hrvatskoj, na razliku u isplati penzija u odnosu na ono što su primali na osnovu Uredbe Vlade Republike Srbije.
Ta penzija je u početku bila 50%, zatim 60% i došla je do 70%. Oni su 12 godina primali toliko umanjene penzije. Kada su naši organi razgovarali sa organima BiH i Hrvatske, nije im palo na pamet da se bore za to. Sada ću vam pročitati kako danas zvuči odgovor koji dobija neki naš građanin kada uputi takav zahtev npr. BiH. Evo, Federalni zavod za penzijsko-invalidsko osiguranje BiH, gospodin taj i taj:
"Poštovani gospodine, u vezi sa vašim zahtevom da vam se isplati razlika penzije koju ste primili po Uredbi Vlade Republike Srbije i one koju primate od 1. 06. 2004. godine od bosansko-hercegovačkog nosioca osiguranja, obaveštavamo vas da Sporazumom o socijalnom osiguranju između BiH i SRJ, danas Srbije kao njenog sukcesora, nije predviđena mogućnost isplate razlike penzija, već samo nastavak isplate".
Onda naša država te građane upućuje da tuže matični fond. Sa kojim sredstvima da tuže matični fond, kome da se obrate, ko od tih ljudi ima novca da unajmi advokata i da se bavi skupim i dugotrajnim sudskim procesom?
Umesto da se zalažemo da se ovakve stvari rešavaju, da se problemi naših građana koji treba da ostvare pravo na razlike u penzijama, po zakonu, za tih 12 godina i iz BiH i iz Hrvatske, da naša država insistira svaki dan na tome, mi to nemamo na dnevnom redu. Mi na dnevnom redu imamo ovakve sporazume koji niti će nešto rešiti, niti će biti na korist većine građana Srbije.
Zato vas pozivamo da prestanete da se bavite šminkom, da prestanete da se bavite samo masovnom produkcijom nekakvih papira, a posle ćete reći da ste doneli 156 sporazuma, koji suštinski nisu omogućili građanima bolji život. Ako hoćete, počnite da se bavite svojim poslom, postanite ozbiljna i odgovorna Vlada, odnosno pošto ste vladajuća većina, pritisnite svoje ministre. Ako nećete, stanite u stranu i pustite da srpski radikali povedu Srbiju, da se omogući bolji život, da konačno građani Srbije vide bolju i zdraviju budućnost koju zaslužuju.