Moram da vam kažem da često u Narodnoj skupštini imamo iste ljude koji kažu identične stvari, bez obzira šta vi odgovorili, bez obzira kako stajala činjenica i istina, tim gore po činjenicu i istinu, ako se to ne slaže sa onim što oni izgovaraju. Ali, i to je pravo, to je demokratija, svako ima pravo da kaže šta god hoće i da misli šta god hoće, hvala bogu, živimo u takvoj zemlji.
Ono što jeste istina i ono što su činjenice ne može se na bilo koji način maskirati. A šta jeste istina? Istina je da je ponašanje tadašnje vlasti, Vuka Jeremića, Borka Stefanovića, Dragana Đilasa, Borisa Tadića, svih tih ljudi koji su vedrili i oblačili našim životima, oni su bili suštinski upravljači ovom zemljom i oni su direktno uticali na sve procese vezane za Kosovo i Metohiju. Kada je Kosovo potpuno nelegalno, protivno međunarodnom pravu, proglasilo tzv. nezavisnost, šta je uradila naša zemlja, odnosno Boris Tadić, Vuk Jeremić, Borko Stefanović, Dragan Đilas i ti ljudi koji su upravljali našim životima? Šta su uradili? Oni su radili sledeće. Prvo su postavili, i to zahvaljujući ogromnim naporima gospodina Jeremića, veličanstveno pitanje pred Međunarodnim sudom pravde, koje je rezultiralo time da jedan deo zemalja, nakon tog potpuno naopakog, štetnog postavljanja pitanja, posle toga prihvati tzv. nezavisnost Kosova i Metohije. Potpuno štetno po interese Republike Srbije, bez promišljanja, ne želim da budem zlonameran da kažem da je možda nekog promišljanja i bilo. To ćemo videti sad, neki najnoviji procesi govore u prilog tome, pa ćemo da vidimo kako će se i to završiti. Ali, to su sve fini ljudi. To su sve fini ljudi, malo su umešani u neke korupcionaške afere, ali to nema veze, to su fini ljudi. Pitanje pred Međunarodnim sudom pravde.
Sledeće, Srbija je imala poziciju da se o Kosovu i Metohiji odlučuje u Ujedinjenim nacijama i zahvaljujući Rezoluciji 1244 misija Ujedinjenih nacija na Kosovu i Metohiji, UNMIK misija, imala je apsolutnu odgovornost za upravljanje svim procesima, jer po Rezoluciji 1244 Kosovo i Metohija su sastavni deo Republike Srbije, pod privremenom međunarodnom upravom Ujedinjenih nacija. Te procese, zahvaljujući vizionarskoj ideji gospodina Đilasa, Tadića, Jeremića i Borka Stefanovića, zahvaljujući njihovoj veličanstvenoj politici koju su vodili, prebacuju se iz Ujedinjenih nacija u Evropsku uniju, čija je većina zemalja, one najveće i najmoćnije, tada već priznala tzv. nezavisnost Kosova i Metohije.
Sada vi mene da ubedite da su ti ljudi imali dobru nameru i prebacivanje iz onog tela u kome ste imali šansu da se borite prebacuju u telo u kome nemate šansu da se borite, ja to ne mogu da podržim. Ne mogu da shvatim da je to neko mogao da uradi i da sada priča bilo šta o tome kako je on na bilo koji način zaslužan ili oni su sve dobro itd. Onda ovo što najčešće spočitavaju, potpuno pogrešno i lažno, našoj vlasti se dešava 2011. godine.
Dakle, 2011. godine uvode granicu, ne administrativnu liniju, uvode granicu i tzv. carinski pečat. Godine 2011. se pojavljuje pečat kosovske carine, godine 2011. Uvode granicu i granične prelaze na Jarinju i Brnjaku. LJudi se podižu da ih pale. I, onda ćete čuti od njih – ne, ne, vi to 2013. ili 2012. uvodite, itd. Šta su palili ljudi 2011. godine? Šta su ljudi palili kad smo mi to uveli 2013. godine? Šta su palili ljudi 2011. godine?
Ali, ne samo što su ljudi palili to, nego što su onda podigli policiju da ih hapsi. Kao što su tukli oni malinare. Isto tako se dešavalo, tukli malinare, hapsili, sudovi im sudili, tužilaštva gonila. Tad nije bilo demokratije. Tad niste smeli, ne daj Bože, nešto da pomenete. I, kako je rekla Verica Barać u svom izveštaju da su mediji stavljeni pod apsolutnu kontrolu i da u Srbiji više ne može da se kaže da postoji jedan slobodni medij. Rekla pokojna Verica Barać u svom izveštaju iz 2011. godine. Dakle, ta 2011. godina bila je veoma važna da pokaže delovanje onih koji bi danas da se vrate na vlast, Boris Tadić, Dragan Đilas, Vuk Jeremić, Borko Stefanović. I njihovo delovanje vezano za KiM hronološki, činjenično od stavke do stavke.
Da vam kažem, što se tiče Tonija Blera, Havijera Solane, pa te ljude je vaša vlast oslobodila, amnestirala i rekla da su to ljudi potpuno nevini, da nemaju nikakve krivice. Neki prethodni sudovi ih osuđivali za bombardovanje naše zemlje. Došla neka nova vlast, sud ih oslobodio i rekao da su oni potpuno regularni, čisti i da mogu da budu kao ptica na grani i od tog trenutka mi imamo potpuno poverenje u vas, ono što ste vi mudrom politikom vodili, što su radili Boris Tadić, što je radio Dragan Đilas, Borko Stefanović i Vuk Jeremić.
Dakle, svojom mudrom politikom pomerili su odlučivanje iz UN u EU, pa vidimo kako nam to ide. Oni su odlučili da uspostave carine između Srba i Srba na Jarinju i Brnjaku, oni su stavili pečat kosovske carine, oni su stavili ono potpuno nakaradno pitanje pred Međunarodnim sudom pravde i toliko zakomplikovali i otežali borbu za suverenitet Srbije da je to prosto neverovatno. Ali, ozbiljna i odgovorna Vlada mora da razgovara, mora da se bavi politikom na način da brine da svi ljudi koji žive na KiM imaju pravo da žive, imaju pravo na život.
Žao mi je što vi kažete ovo za Marka Đurića i za takse. Žao mi je što jednog čoveka koji je dobio batine tamo, koga su namerno izvukli i koga su maltretirali, koji se bori lavovski za to Kosovo i Metohiju, koji se bori, na kraju krajeva, kao deo jednog velikog tima, žao mi je što bilo ko posmatra na jedan takav način, zato što nije bilo slučajno, to je urađeno sa namerom da se pokaže kako oni mogu da urade bilo šta. To pokazuje u kakvom strahu treba da žive ostali Srbi. Maltretiranje Marka Đurića bilo je usmereno i prema njemu lično, ali i prema ostatku ljudi koji žive tamo i to isto i ovih pet puta što je Rosu upadao u poslednjih nekoliko godina na sever Kosova pokazuje u kakvoj atmosferi, legnu ljudi uveče u krevete na severu Kosova, u kakvoj Srbi atmosferi žive, jer oni ne znaju, tamo vladavine prava nema apsolutno, naravno, u kakvoj atmosferi oni žive i kako dane provode. E, to moramo da se borimo da menjamo i u tome nam treba saradnja sa svima, jer Srbija to sama nikako ne može. Hvala vam.

Da krenemo od ovog poslednjeg. Znate, u ovoj zemlji u vreme naše vlasti, nije ubijen neko zato što je došao na miting političke stranke, pa država poslala policiju da ga izgazi i da on umre zbog toga.
To je urađeno u vreme vaše vlasti. U vreme vaše vlasti, ubijen je Ranko Panić. Ime tog čoveka, većina tih ljudi neće da izgovori, neće da izgovore njegovo ime, zato što on nije bio na toj strani. Kada nije bio na toj strana, njegova smrt nije ni vredna. A taj čovek nije povredio nikoga. Nije uvredio nikoga. Nije možda čak ni viknuo na mitingu politike u koju je verovao, nije bacio kamen na bilo koga, nije uradio ništa što bi zaslužilo prekršaj, a ne da država dođe i da ga ubije.
Država, čiju su tadašnju vlast činili Boris Tadić, Dragan Đilas, Vuk Jeremić, Borko Stefanović, i svi oni. Ti ljudi nisu hteli da pogledaju majci Smilji u oči, nisu hteli to veče da izađu na televiziju, nisu hteli da kažu – dešava se užasna stvar u Srbiji, nećemo da budemo zemlja u kojoj se ljudi ubijaju zbog drugačijeg političkog mišljenja.
Nećemo da budemo takva zemlja. Nisu ni vodili istragu. To što se u medijima danima nije pojavila ni vest ni u 29 minutu neke informativne emisije, to treba da im služi na čast, ali to ona rečenica Verice Barać, da je u potpunosti uspostavljena kontrola nad medijima, objašnjava. Tu nema govora. Besmisleno bi bilo da to uopšte objašnjavamo dalje.
Dakle, tada su ubijani politički protivnici, prebijani ljudi, legitimisana ona deca koja su lepila plakate. Bio sam više puta prisutan, policija dolazi u pola noći, maltretira decu koja lepe plakate. Zašto lepite plakate ? Zato što nisu baš plakati na kojima je Dragan Đilas? E pa kada nije Đilas, šta ćete vi u Beogradu da lepite plakate na kojima nema Đilasa? Tako je izgledala Srbija.
Danas prolaze mitinzi, prolaze veliki skupovi, policije gotovo da i nema. Nemate policiju koja nekoga maltretira, nemate policiju koja blokira, nemate policiju koja na bilo koji način uznemirava ljude. Policija radi svoj posao u skladu sa zakonom.
I kao što sam oštro osudio napad na Borka Stefanovića, i osuđujem ga i danas, i tražim visoke kazne za te ljude, iako je to u nadležnosti tužilaštva, ali evo dajem sebi za pravo da to kažem i kažem da je to zlikovački čin, jer Srbija neće da bude takva zemlja.
I policija za četiri sata uhapsila je sve te ljude, koji su osumnjičeni za ta dela, predala ih tužilaštvu, i policajac podmetnuo svoja leđa da zaštiti Borka Stefanovića.
Ja ne mogu da zamislim u tom periodu, zamislite da je policajac podmetnuo svoja leđa da zaštiti Aleksandra Vučića, kada je dobio batine, kada su njega tukli, jer je imao drugačije političko mišljenje.
Kada su Borislavu Peleviću ispalili gumeni metak u oko.
Da li možete da zamislite kada su ih tukli i suzavcem i vodenim topovima?
Ministar sam četiri i po godine, kutija suzavca nije slučajno bačena. Vodeni topovi, ne znaju kako izgledaju, građani vodeni top na ulici. Sve je bilo drugačije. Sve je bilo drugačije, zato što tadašnja vlast, vrh vlasti je odlučivao. Ne mislite valjda da je odlučivao neki policijski komandir ili starešina, odlučivao je Boris Tadić.
Boris Tadić je komandovao državom, odlučivao, sve i svja bio. Zna se koga su zvali u Predsedništvo da pitaju da li smeju da urade ovo ili smeju da urade ono. Zna se to. Pričaju policajci. Pričaju starešine. Imaju izveštaj. Zna se koga su zvali i zna se koga su morali da zovu da dobiju ovlašćenja za to.
To vam govorim o tome kako situacija izgleda, a o atmosferi agresije, nasilja najbolje govori da, znate nama nije teško da osudimo nasilje nad bilo kim zato što ne želimo da ova zemlja bude zemlja nasilja. Stvarno mislim i kao otac maloletnog deteta da moramo da gradimo društvo u kome naša deca neće da strahuju na ulici od bilo čega.
Nažalost, kada se desi da neko iz redova tih ljudi kaže da treba da silujemo premijerku, streljamo predsednika, da vešamo poslanike, da radimo ne znam šta, onda nema nekako, znate naš je pa hajde da ga baš ne osudimo. Nema tog jasnog – da ovaj čovek je napravio užasnu stvar, osuđujemo njegov govor mržnje, osuđujemo to što je rekao, osuđujemo napade na žene, osuđujemo napade na žene koje su novinari ispred televizije. Super, ne sviđa vam se Gordana Uzelac i Mara Dragović ali ne treba da ih neko umlati zato što imaju drugačije mišljenje i zato što rade svoj posao ispred televizije u kojoj rade. Ne sviđa vam se televizija „Pink“, nemojte da je gledate, ali ne znači da treba da idemo da je spalimo, da oduzimamo frekvencije i da te novinare umlaćujemo zato što nam se ne sviđaju. Pa, gde bi to došlo kada bismo se tako ponašali?
To je atmosfera mržnje koja se nažalost svakodnevno i meni je žao što ti ljudi to ne vide. Ja to osuđujem gde god se pojavi i ko god da izgovori sa ove ili sa one strane i iz ovog i iz onog spektra i ljudi koji pripadaju mojoj stranci i oni drugi, ali problem je što mi imamo snage da to osudimo. Problem je što ova druga strana to ne vidi i ne želi da prihvati. Ne želi da prihvati da to inspiriše mržnju da takve stvari dovode do mržnje. Naš posao je da kao društvo radimo na tome i na tome moramo da radimo.
Što se krize tiče na Kosovu i Metohiji, stalno se imputira nekakvo rešenje. LJudi, predsednik je isto vrlo jasno rekao, nažalost rešenje nije ni na vidiku, ni na vidiku. Ne postoji nikakvo rešenje. Ne postoji nešto što je tu pred nama, evo tu se sad pravi pa će sad da se, nema toga. Prosto ga nema. Nema ga.
Prištinske institucije neće bilo kakvo rešenje. Smatraju da je rešenje da čekaju da velike zapadne sile završe ceo posao za njih. One su priznale njihovu nezavisnost. Oni smatraju da imaju veliku i snažnu podršku tih zemalja, da mogu da rade gotovo šta žele.
Još imamo nekakvu ulogu KFOR-a koji čuva nekakav krhki mir tamo i daj Bože da tako i ostane jer mi svi moramo da radimo na tome i to je najvažniji zadatak da ne bude bilo kakvog krvoprolića ili nestabilnosti. To je posao svih nas i to radi ova Vlada, to radi predsednik.
Ali, nažalost, ne postoji bilo kakva spremnost ljudi koji su danas u rukovodstvu prištinskih institucija da razgovaraju o bilo čemu suštinskom. Mi smo potpisali Briselski sporazum koji garantuje stvaranje zajednica srpskih opština. Pet godina se taj Sporazum ne sprovodi i to nije sramota samo prištinske institucije, opet kažem, ne očekujem previše od njih. Ne mislim ni da ti ljudi imaju prevelike domete niti institucije, ali sam očekivao da oni koji su bili garanti, Brisel, zašto se pregovori vode u Briselu? Pa zato što su nas tamo pomerili rezolucijama UN, da se pregovori više ne vode u UN nego u okviru EU.
Kaže - poštovani narodni poslanik, a što idete onda pred Savet bezbednosti i to je krunski dokaz? Pa zato što je Srbija članica UN. Ima pravo da traži zaštitu od tela čijeg je član. Član je UN i ima pravo da traži zaštitu od tog tela. To telo, nažalost, je političko telo koje ima pravo da uloži veto, koje ima pravo da donosi odluke na različite načine i da li tamo možemo da nešto uspemo veliko da postignemo, šta smo uspeli da postignemo veliko u UN, ne mi, šta je bilo ko je uspeo da postigne? Šta?
Velike sile kada se ne dogovore ulože veto, ne može ni da prođe rezolucija, ne može da prođe ni ovo ni ono. To je istina, ali smo mi naterani da odemo da pregovaramo vašom odlukom, odlukom vaše vlasti na terenu koji nam je manje povoljan, tamo gde su ljudi koji su u većini, drugačije posmatraju vizuru od nas.
Oni to posmatraju kao nezavisnu državu i oni sa svoje tačke gledišta postupaju onako kao što veruju u to, ali mi nismo trebali da odemo da pregovaramo u EU, nego pod okriljem da insistiramo da pregovaramo što duže možemo u okviru UN, jer su nam izgledi bolji tamo. To je istina i to je bila greška, velika skupa greška koja i danas košta Srbiju. Velika i skupa greška.
Nažalost, to rešenje krize nije ni blizu, nije ni na pomolu bilo kakvo. Ministri koji su iz redova Srba su tamo podneli ostavke i ti ljudi de fakto ni ne učestvuju u tome. Oni su zajedno sa svojim narodom na protestima. Možete da pogledate svakoga dana, ali da vam kažem da oni igraju neku ključnu ulogu, da ne obmanjujemo narod, da su oni ključni faktor, da su oni ti koji odlučuju o svemu na Kosovu, nisu. Apsolutno nisu.
Zna se ko odlučuje tamo. Nisu to, nažalost, ni Albanci. NJih ima samo biološki dovoljno više da su značajni faktor od Srba, ali nisu ni oni kljuni faktor i zato mi nikad ne apelujemo i ne očekujemo da će oni nešto da donesu ili oni da odluče. Ne idu oni sada u Ameriku slučajno. Idu da im se kaže šta će da misle o ovome, šta će da urade oko ovoga, šta će ovako, šta će onako.
Ja sam očekivao mnogo više od EU, da vam kažem iskreno. Ja živim u Evropi. Mi ne želimo da budemo ni američka ni ruska kolonija, bilo čija. Ja sam očekivao od Evrope, ja želim da pripadam evropskom kontinentu, EU, toj vrsti vrednosti.
Očekivao sam da ti ljudi urade nešto. Znate, garantovali smo nešto, vi ste to potpisali, ja sam vam garantovao, ja ću da ih nateram onda u onu stranu koja ne ispunjava da to ispuni. Onda dobijete ono čuveno, naježim se kada to čujem – pozivamo obe strane. Onda to više gubi smisao.
Srbija i dalje pokušava da bude vrlo ozbiljna i odgovorna, pre svega zbog onih ljudi koji žive na Kosovu i Metohiji, a ja verujem da mi našim odlukama zaista smo se pokazali kao neko ko je pokazao apsolutnu posvećenost i odgovornost. Da li je lako? Apsolutno nije lako, jer ja sam to rekao i Aleksandru Vučiću, koji je pored toga što je predsednik ove zemlje i moj prijatelj, ja sam mu rekao da mu je za njega mnogo pametnije bilo, mogao je da kao i svi ostali prođe pored te teme i da kaže – neka to rešava neko drugi, što bih ja sebi navlačio tu bedu na vrat. Evo, ostaviću nekoj sledećoj generaciji. Što? Hoće neko da mu kaže hvala za sve što je uradi? Hoće neko da mu kaže hvala što ide da se bori, što ide da se tuče tamo? Neće. Nazivaće ga i jedna i druga strana će ga nazivati kako god hoćete, ali on je rekao – nosim taj krst, nosim svoj krst zbog budućnosti Srbije. Za njega lično bi bilo mnogo lakše da nije radio ništa, kao što su radili većina njegovih prethodnika, apsolutno ništa i da kaže samo – to treba da se rešava, ostajemo posvećeni, tvrdi, čvrsti i doviđenja, prijatno.
Šta bi se time dobilo? Da li bi Srbija nešto imala od toga? Da li bi naš narod nešto imao od toga? Čovek se uhvatio da proba da nešto reši, da proba da ne ostajemo nekom sledećem taj teret na leđima, nekoj našoj deci da moraju za 10, 20, 30, 40 godina da rešavaju to. Nažalost, to što ne postoji dovoljno političke volje u svetu da se to reši, ukazuje nezrelost jednog dela elite kojima je nekad važnije neki izbori u Evropi u junu, pa nemojte sada da rešavamo ovo, a nekome je važnije da li će da ima ovako ili onako, nekome je važnije da se pravi lud da ne vidi ovo šta rade institucije Prištine i Albanije u ukidanju i carina i granica i ista zastava.
Na Kosovu nemate jednu zastavu koja je istaknuta, oni se ubiše da nas teraju da ističemo kosovsku zastavu, ljudi ne ističu ni jednu, nema jedne. Možda imaju negde u nekoj zvaničnoj instituciji, nema jedne te zastave, sve su zastave Albanije. Kad je dan zastave, nema zastave Kosova, a ubiše se na onim takmičenjima sportskim da nas nateraju da istaknu zastavu, himnu, itd.
Dakle, hoću da vam kažem, mnogo truda je uloženo i mislim kada bi u našoj zemlji našli mnogo više jedinstva da mi izađemo sa jedinstvenim stavom kako da se borimo za našu zemlju da bi to bilo bolje za naše građane.Često to nažalost nije slučaj, često vidim da ljudi pokušavaju zbog nekih svojih političkih poena da što gore to bolje. To je loša politika po nas.

Meni je važno da građani znaju da je ova Vlada odvojila sredstva i kupila zgradu, dakle, mi smo bili ti koji smo kupili zgradu Rusko-srpskog humanitarnog centra. Dakle, pre nas taj status nije bio rešen, ta zgrada nije bila u vlasništvu države, od pre dve godine ta zgrada je u vlasništvu Republike Srbije i ovo ministarstvo i Vlada Srbije su odvojili novac i rešili to statusno pitanje.
Od kada je SNS na vlasti, mislim da ne može da se kaže da je naša saradnja sa Ruskom Federacijom je bilo kakva osim odlična. To svedoči naravno ne samo broj susreta predsednika Vučića i predsednika Putina i u vreme dok je Aleksandar Vučić bio premijer već i konkretni sporazumi i realizacija konkretnih sporazuma i u vojno-tehničkoj saradnji, ali i u oblasti vanrednih situacija kakvi su apsolutno bili nemogući u nekim prethodnim vremenima.
Svakako da je ovo pitanje jedno od pitanja koje su dva predsednika razmatrala. Oni će doneti odluku jer su se tako njih dvojica dogovorili, oni će doneti odluku po tom pitanju. Kada oni budu doneli tu odluku, tada će i sve ostalo biti rešeno u tom smislu. Svakako da se ovim zakonom to ne može uspostaviti kao, da kažem, pravna norma jer to je nešto što reguliše međunarodno javno pravo i zna se da to mora biti odluka Vlade Republike Srbije, tako da zakon ovakve vrste nije, ne samo da nije u diplomatskoj praksi da se zakonom definiše da se nekakav status dodeljuje, jer to ne može biti uslovljena Vlada takvom vrstom norme. Formalno-pravno može, odnosno formalno-pravno u zakonu vi možete da stavite bilo šta, ali ovo je stvar koja se rešava, da kažem, na nivou dve države. Kada te dve države budu napravile konačan dogovor, svi ostali će biti obavešteni.

I baš je tako. Evo, u poslednje četiri godine niste znali unapred ni za jedno hapšenje. Niko nije znao. Niste mogli da pogodite nijedno ime.
Evo, da vas pitam danas da li znate da je neko najavljen, ime i prezime nekog ko će biti uhapšen? Da li znate i jedno ime? Ja vam kažem da ne znate zato što tim istragama rukovodi Tužilaštvo i kada Tužilaštvo proceni da postoji dovoljno dokaza koje je policija prikupila, da su to dovoljno kvalitetni dokazi da se na osnovu njih podigne optužnica, tada se neko hapsi, odnosno ako sudija za prethodni postupak naloži da se odredi pritvor toj osobi, tada se toj osobi uspostavlja pritvor.
Dakle, vi ste pravnik, znate kako to formaln-pravno funkcioniše i zaista tako i funkcioniše i već duže vreme. Dakle, svakako ove četiri godine kako sam ministar unutrašnjih poslova niste mogli da čujete od MUP, niti od mene da kažem - sutra će, u narednom periodu, uskoro.
To što novine pišu, novine su promašivale toliko da je meni nekad bilo smešno da čitam. Evo, pre par nedelja neke novine su rekle - evo, uskoro, u narednim nedeljama hapšenje i, evo, niko nije uhapšen. Dakle, potpuno su promašili, a da li je posao policije, Tužilaštva da sprovode borbu protiv korupcije i kriminala, apsolutno jeste i to će policija i Tužilaštvo raditi stalno, svakoga dana, kada ima dokaza. Da li će to biti za nedelju dana, dve? Ne, svakoga dana će biti neko uhapšen ako za to postoje zakonski uslovi.
Mi smo u mnogo akcija ove godine uhapsili mnogo lica i za korupciju i za drogu i za oružje i za kriminal različite vrste i nastavićemo to da radimo. To je posao policije i Tužilaštva.
Što se tiče predsednika, predsednik je govorio o okvirima. On je govorio o tome da će se u državi boriti protiv korupcije i kriminala, kao što smo se borili od trenutka kada smo došli na vlast i to borbom protiv onih čija imena, uglavnom, niko nije smeo da pomene.
Mi smo se borili protiv tih ljudi na ozbiljan, odgovoran, zakonito zasnovan način i to ćemo nastaviti da radimo.
Dakle, predsednik je rekao da daje podršku svim državnim organima u borbi protiv korupcije i kriminala i da svako ko se ogrešio o zakon mora za to da odgovara. Da li ćemo za nekog pronaći dokaze, da li će Tužilaštvo procenjivati da je dovoljno dokaza, da li će sudovi određivati pritvor i da li će ta lica na kraju biti osuđena i na koliko, stvar je krivičnog postupka i svih onih subjekata pravosuđa koji na tome rade.
Dakle, niti je neko mogao da čuje najavu, niti zna i jedno ime, niti je mogao da zna unazad i jedno ime, niti može danas da kaže će neko u narednom periodu biti uhapšen i kako se taj zove. Ne postoji taj čovek koji to može da uradi. Može, ima taj čovek, zove se tužilac. On procenjuje.

Ono što hoću da kažem, veoma je važno da predsednik Vučić nikada nije rekao da će neko lice biti uhapšeno. Kada je govorio o načelima, o borbi protiv korupcije i kriminala i kada je rekao da će obračun biti sa onima koji su se ogrešili iz redova SNS, pa šta ima prirodnije od toga? Šta ima prirodnije nego da predsednik u redovima stranke koju vodi želi da ta stranka bude potpuno čista, da svi oni kojima je narod dao poverenje budu oni koji će biti oslobođeni svakog tereta kriminala i korupcije, da ne postoje u našim redovima oni koji tim kriminalnim radnjama mogu da se bave? Da li će neko biti osumnjičen i da li će on biti pritvoren, već sam govorio, o tome odlučuju tužilaštvo i sudovi. Na policiji je da prikupi dokaze ako tih dokaza ima.
Što se tiče svega ostalog, predsednik je više puta izražavao uverenja da će policija i tužilaštvo umeti da se suoče i izbore sa nekim izazovima koji postoje u našem društvu i da će u najkraćem mogućem roku rešavati te slučajeve.
Nekada smo bili na visini zadatka, nekada nismo. Nekada nismo uspevali da rešimo nešto u najkraćem mogućem roku. Ja da vam kažem da je sve uvek bilo idealno, nije. Neka krivična dela nismo rešili ni danas i to jeste teret koji stoji i tužilaštvu i policiji. Posao je da završe taj posao da kraja i onim profesionalcima u tužilaštvu koji od oktobra 2013. godine vode istrage i to jeste njihov zadatak i onim ljudima u policiji koji su dužni da obezbede dokaze, odnosno da pomognu tužilaštvu kao organu istrage da te procese dovede do kraja.
Predsednik podržava rad organa koji se bore protiv korupcije. Ja sam mu na tome zahvalan i uz tu veliku podršku i dok je bio šef biroa za koordinaciju službi bezbednosti, dok je bio premijer i sada kada je predsednik Republike znači profesionalcima da svoj posao rade u skladu sa zakonom.

Samo, vezano za ovaj deo oko uzbunjivanja.
Dakle, još od 2010. godine, ja sam to mogao da vidim i 2014. godine i drugim godinama, i kroz Zakon o vanrednim situacijama obaveza lokalnih samouprava je da obezbedi i održava sistem za uzbunjivanje. Logično je bilo da se takva odluka donese zato što u nekim opštinama imamo jednu, dve ili tri sirene i lakše je jednoj opštini valjda da održava jednu sirenu i da se stara… Na kraju krajeva, sedište opštine se tu nalazi, ti ljudi se tu nalaze, nego da dolazi neko iz Republike da proverava u svakoj opštini centralizovano da li svaka sirena funkcioniše. Na kraju krajeva, u čijem je najvećem interesu ta sirena da bude funkcionalna, građana te opštine.
Mi smo i doneli ovaj zakon sad, koji se donosi, odnosno koji je predložen da ga Narodna skupština donese, vi u tom zakonu imate, kada govorim o licencama, v sada predlog da se licence faktički izdaju pravnom licu. Upravo zato planove odbrane su do sada donosili pojedinci. Mi smo čak omogućili da naredne dve godine, kroz prelazne i završne odredbe ovog zakona, važe licence i za ta fizička lica, ali smo hteli da pravna lica budu ta koja će donositi planove, jer se radi o složenoj i kompleksnoj materiji i često ta fizička lica, ti pojedinci nisu mogli dovoljno kvalitetno i dovoljno dobro da to urade. Zato smo želeli i da ovaj sistem bude stvar koja će biti uređena na ovakav način. Mi imamo neku vrstu upravnog nadzora kroz Sektor za vanredne situacije. Mi smo kontrolisali da li se te sirene zanavljaju. Ne ide to najvećom brzinom, ali ide. Dakle, imamo situaciju da u nekim gradovima, opštinama nije funkcionisalo po 30%, 40% sirena koje su bile predviđene.
Trudićemo se da to uradimo na pravi način i, naravno, zbog građana Srbije. Najveći deo transfernih sredstava opštine dobijaju iz republičkog budžeta. Nije nikada bio problem da se pomogne, zaista, ni u vanrednim situacijama, ni u ostalom, ali kroz jednu dobru komunikaciju između ministarstva i svake opštine, uveren sam da možemo da rešimo ovaj problem.

Iako nije baš u skladu sa dnevnim redom, ali želim da vam dam obaveštenje vezano za ovo.
Obavešten sam, naravno, o ovom slučaju, u smislu da je došlo do određene rasprave i sukoba između građana i privatnog obezbeđenja koje je angažovano, vezano za ovaj slučaj. Ono što mogu da vam kažem je da je policija postupala, da smo o svemu prikupili obaveštenje i obavestili nadležno tužilaštvo, koje je dalo nalog da se podnesu odgovarajuće prijave, u skladu sa onim što je tužilaštvo procenilo da se tamo događalo, i protiv tih iz privatnog obezbeđenja i protiv onih sa druge strane, iz redova ljudi koji su bili protiv njih i koji su tamo protestvovali.
Ono što ja hoću da kažem jeste da ću svakako insistirati da sve mora da se uradi u skladu sa zakonom. Ko god da je u pitanju, mora da poštuje zakone i dozvole, ako ih ima da može da radi, ako nema dozvola neće moći da radi. To je jedna stvar.
Druga stvar, molim vas da i vi vašim nastupima ne pozivate na bilo kakvu vrstu nasilja. Ovo je pravno uređena država u kojoj će morati da se radi u skladu sa zakonom i naravno, svako ko je nezadovoljan može da obavesti i tužilaštvo i policiju i da ide na sud, da traži zadovoljenje svog prava. Nije dobro da bilo ko od građana uzima pravdu u svoje ruke. To je uvek pogrešno, to je uvek loše, to vodi bilo kakvog vrsti nasilja, a nasilje je nešto što nam ne treba.
Hoćemo da gradimo društvo na principu vladavine prava i ovde ćete videti, u ovom konkretnom slučaju ljudi da će ljudi morati sve da urade u skladu sa zakonom. Nekada ljudi nisu zadovoljni odlukama organa koji donose određene odluke. Ni ja nekad nisam zadovoljan tim odlukama, ali moram da ih poštujem. Dakle, u ovom konkretnom slučaju ne zna, ne mogu da kažem da znam celokupnu situaciju, prosto znam samo za incident, jer je to u domenu delokruga rada ministarstva, ali ću se potruditi da saznam i da građani znaju da će imati potpuno poštovanje prava.
(Srđan Nogo: Replika.)

Država nije ostala nedorečena. Pokrenuta je krivična istraga protiv tadašnje gradske vlasti i gradonačelnika za kojeg su postojale, odnosno postoje osnove sumnje da je zloupotrebio pomoć koju je dobio od države. Jedan deo tih, u kasnijem postupku, navoda je odbačen, ali jedna grupa krivičnih, da kažem, navoda, jedna grupa indicija je pretočena u krivičnu prijavu i taj krivični postupak traje i danas.
Meni je žao što naravno on nije ni dan danas završen posle svih ovih godina. Godine 2016. je bilo prvo ročište pred sudom. Ja se nadam, ne mogu da utičem na sud, ne znam koliko će im trebati, ali ja se nadam da će i ovaj, da kažem, dobiti sudski epilog bez prejudiciranja naravno šta i kako. Ja imam svoje mišljenje o tome. Videćemo naravno šta će sud reći na osnovu prikupljenih dokaza.
Evidentno je da je koruptivnih radnji u Kraljevu bilo. To su građani i sami prijavili. To su, da kažem, i tada je, posle promene vlasti, bilo prikupljeno dosta dokaza. Jedan deo dokaza je uništen. Naravno, šta da radite u tom nekom postupku nije bilo moguće to sprečiti 2010. ili 2011. godine. Ali, uveren sam da će građani Kraljeva dobiti pravdu, da će dobiti sudski epilog nekoga ko je zloupotrebljavao novac baš u momentu kada je to građanima Kraljeva bilo najpotrebnije.

Ono što jeste zapanjujuće kada govorite o tome, ono što jesu bile vanredne situacije kada ste vi sa vašim koalicionim partnerima tukli te malinare. Znate, kada ste ih tukli, prebijali, kada ste ljude maltretirali, prevrtali im vozila, sve sa ovim ljudima sa kojima delite sada ove vrednosti.
Vidim da ste fascinirani ovom rečju – evrofanatizam, ali to ste nas pomešali sa vama. Vi ste evrofanatici. Vi ste danas najveći evrofanatik u Srbiji jer podržavate ljude koji su uspostavili granicu na Jarinju i Brnjaku, ljudi koji su uspostavili granicu između Srba i Srba. LJudi koji su dozvolili da Srbi dođu, da moraju da pale granice na Jarinju i Brnjaku 2011. godine, a onda ste ih tukli, maltretirali, progonili i hapsili, vi i vaši koalicioni partneri, Dragan Đilas, Vuk Jeremić, Borko Stefanović i svi ostali. Vi ste sa tim ljudima sa kojima delite vrednosti prebijanje malinara, evrofanatizma, ispunjavanje svakog naloga Brisela i onih koji su uspostavljali i granice između Srba i Srba i oni koji su odlučili da se o KiM ne raspravlja više u UN nego u EU. Sa tim ljudima danas obilazite Srbiju, delite njihove vrednosti i vi ćete u stvari i služiti kao mehanizam njihovog dolaska na vlast.
Vi treba da budete ta lažna ponuda biračkom telu koje treba da kaže – da, ovo su nekakvi ljudi iz desnice, oni nemaju veze sa EU ne bi li i taj deo glasova uzeli i oni postali premijeri, ministri. Pa, nećete valjda vi biti premijer u toj koaliciji. Zna se ko će da vodi i finansijske elemente kao što su vodili u vreme kada su bili na vlasti. Tada su vedrili i oblačili i njihove firme imale promete po 18 milijardi dinara za vreme dok su bili vlast. To nije moralno ako ništa drugo, a vi ste sa tim ljudima sada najbliži partneri, najbliži nema boljih. To su ljudi koji su sa vama uveli zajedno „Velikog brata“ na državnu televiziju a na račun dece u Pionirskom parku. Ima li šta moralnije od toga.

Vaša vlada je to uvela, vaša vlada Đilasa, Vuka Jeremića, vi ste to uveli. Šta su ljudi spaljivali 2011. godine? Šta su spaljivali ljudi 2011. godine? Spaljivali su ono što ste vi postavili?
Pa, ne možete vi tako lako da se izvučete iz toga, sedite sa Vukom Jeremićem, Đilasom, Borkom Stefanovićem koji su politički oci tog i rijalitija koji se emitovao na državnoj televiziji o trošku svih građana, a koji je bio u prostoru dečijeg centra „Pionirski grad“, to je ono što je bilo namenjeno za našu decu. Nije to izrađeno na privatnom, na našem.
Ja živim u Beogradu, na našem izgrađenom, tamo gde su naša deca trebala da imaju prostor, tu je izgrađen taj rijaliti koji je trebalo da služi da Đilas zaradi novac. I zaradio ga je.
Oni su donosili zakone, pa zašto niko nije uhapšen? Pa, donosili su zakone u to vreme da mogu nekažnjeno da pljačkaju, da se bogate i da im niko ne može ništa. Promenjeni su ti zakoni, ali šta ćete, u to vreme postoje neka pravna sigurnost, morate da poštujete zakone koji su bili na snazi. Ja u stvari kažem, vi ste deo te koalicije.
Vi ste danas isto, sa svim zalaganjima koje imaju i Borko i Đilas i Jeremić i za NATO zalaganja i za zalaganja vezana za rijaliti i zalaganja za ukidanje frekvencija onih televizija koje vam se ne sviđaju i prebijanje novinara.
Vi ste deo toga. Vi ste deo te koalicije i jedna od njenih funkcionera. Nećete vi baš biti u najvišim vrhovima vlasti kada ta vlast dođe, ako ikada dođe.
Vi ćete biti u nekim drugim nivoima, ali oni koji su sada tu, koji su onako kao papet masteri koji faktički upravljaju celim tim sistemom, oni će upravljati Srbijom i opet izvlačiti sve te pare kao što su to radili.
Oni imaju danas na računu milione i Vuk Jeremić i Đilas, milione evra, ne dinara. To su pravi milioneri koji su imali u sve u svojim rukama, sve vreme svoje vlasti i opet pokušavaju da se dočepaju te fotelje.

Ne bih o gospodinu Rakiću, on je bio državni službenik i više nije sa nama na ovom svetu, te zaista o njemu ne bih nijednu reč.
Što se tiče onoga o čemu ste vi govorili. Pa vi ste upravo sa onima koji su bili potpuna emanacija tog režima. Vi ste sa onima koji predstavljaju režim, koji su bili šefovi tih stranaka koji su doneli sve to u Srbiju.
Ne neki članovi stranaka, ne neki sitni funkcioneri, vi ste bili sa onima koji su odlučivali o sudbini koji su bili ministri, gradonačelnici, predsednici tih stranaka. Vi ste bili sa ljudima.
Pa, Borko Stefanović i Vuk Jeremić, to je bila samo tuča koji će od njih više da uradi za nezavisno Kosovo. Pa, to je bila samo razlika da vidimo koji će od njih dvojice tog dana da zablista oko toga.
Znači, vi ste sa tim ljudima u koaliciji. Niste vi u koaliciji sa nekim tamo članom neke od tih stranaka, vi ste sa njihovim šefovima i sa Borisom Tadićem, koji je bio tada i predsednik te stranke.
Vi faktički imate kontinuitet svih predsednika Demokratske stranke, pokupili ste da budete u društvu svih koji odlučivali da slučajno nekoga ne propustite. Svi koji su odlučivali o Kosovu u UN, da izađe i da bude u EU tamo gde valjda ćemo bolje da prođemo nego u UN, vi ste s njima ušli u koaliciju. Ušli ste sa onima koji su bili i ostali sinonim korupcije.
Na kraju krajeva, o tome govori Verica Barać koja je rekla tada i govorila o korupciji, sistemskoj korupciji koja je govorila o kontroli nad medijima, da ne postoji nijedan aspolutno nijedan slobodan medij u Srbiji. To je govorila o Draganu Đilasu, o njegovoj kontroli nad sekundama, o njegovom bogaćenju, o potpunoj čeličnosti nad svim medijima.
A koliko je nama, bilo ko davao, pa ja nisam mogao za četiri godine da gostujem jednu sekundu na STB koji je tada imao veoma malu gledanost. Nijednu jedinu sekundu. Toliko o tome koliko je ko nama bilo šta nešto davao. Hvala.

S obzirom da smo dali mogućnost sada da privredna društva vrše usluge obuke, dakle Republika Srbija će imati svoj centar na koji mi hoćemo da se oslonimo u Mladenovcu, koji će biti naš ključni centar za obuku svih onih kadrova koji se bave vatrogasno-spasilačkom službom u okvirima države. Između ostalog, jedan od ključnih centara će biti tu.
Mi smo pružili mogućnost i privrednim društvima da vrše obuku i da to naplaćuju naravno ko je dobio licencu za obavljanje tih delatnosti, tako da će se odnositi na ta sredstva. Ta sredstva će i moći da budu korišćena i za njihovo, da kažem, finansiranje.
Ono što jeste važno bilo, jer smo imali do sada primedbe sa pravom DRI kada lokalna samouprava izdvoji sredstva iz budžeta za određenu delatnost koja nije navedena kao delatnost lokalne samouprave, onda je uvek bilo pitanje da li su ta sredstva namenski ili ne potrošena?
Sada smo omogućili da iz lokalne samouprave, autonomne pokrajine i Republike budu finansirane delatnosti tih društva. Naravno, biće važno da se vodi računa da to bude namenski zaista, da to bude u skladu sa standardom koji predviđaju i licence koje smo ovim zakonom definisali. U svakom slučaju, to je suština onog što smo predvideli kroz rešenja.

Pre svega, to se dogodilo negde tridesetak dana nakon što sam postao ministar MUP. Dakle, sve ono što se dešavalo u policiji pre toga, sve ono za šta su postojali dokazi mi smo podnosili krivične prijave, predavali nadležnim tužilaštvima, pa nek sudovi odlučuju ko je kriv, a ko nije kriv.
Ono što jeste situacija danas jeste da danas u vrhu policije nema ljudi koji sarađuju sa kriminalcima, nema onih koji štite bilo koga i nema onih koji će bilo koga zbog partijske, političke, finansijske, socijalne ili bilo koje druge pripadnosti zaštititi, već ćemo te ljude procesuirati, kao i one koji su prikupljali podatke da bi ih predavali nekim stranim službama, kao i one koji su prikupljali podatke da bih dali kriminalcima. Svako ko ima bilo kakav kontakt koji nije zakonit biće uhapšen, procesuiran, predat tužilaštvu i sudovima u skladu sa zakonom.
Što se tiče svih ostalih, ima ih mnogo, Sektor unutrašnje kontrole je podneo mnogo krivičnih prijava. Ja ne mogu sada da vam kažem šta je status tih prijava, odnosno dokle su sudski sporovi stigli, jer ne postoji jedinstvena baza koju MUP može da dobije. Dakle, to radi Ministarstvo pravde.
Što se tiče svih ostalih slučajeva, mi ne možemo da se baziramo na izjavama, medijskim spekulacijama i svemu onome. Sve to može da se proveri, ali kada ste imali postupke, sudske postupke, koji su okončani, i ti svi sudski postupci su završeni na način da nije bilo bilo kakvih sumnji, dokaza ili bilo čega iznetog, šta može MUP nakon toga da uradi? Ništa. Sudski postupci okončani, niko u tim postupcima nije izneo bilo kakvu tvrdnju, čak ni insinuaciju, čak ni ti ljudi koji su navođeni u novinama i samo u novinama navođeni, ni policajci koji su bili prisutni nikada nisu pitani direktno na ta pitanja, negirali da se to dogodilo, pitani ti ljudi, negirali da se to dogodilo, i to mnogo pre nego što sam ja postao ministar unutrašnjih poslova. Dakle, sve to završeno u sudskom postupku, pravosnažno. Nakon toga vi više nemate bilo kakav mehanizam da bilo šta utvrđujete. Iznošenje tih teza hiljadu puta neće ih učiniti više istinitim. Samo će učiniti da mi vodimo jednu raspravu u nedogled.

Ja bih malo po amandmanu gospodina Orlića. Tu je bila jedna zanimljiva stvar kada je govorio.
Ima jedna grupa ljudi koja izvodi nešto, nazvao bih to mađioničarskim trikom, ali neću da vređam mađioničare. Ovo je trik koji kada uzmete, pokradete novac, prvo što uradite posle toga, izađete i kažete – ja se sada bavim opozicionom politikom.
E, to je čuveni trik, jer nakon te rečenice vas niko ništa ne sme više da pita, jer ako vas pita, vi ćete ići negde da kukate kako vas neko progoni, ispituje, istražuje, ne daj bože zato što ste vi pokrali novac, to je normalno, to je bilo potpuno prirodno. Ne, nego zato što se sada bavite opozicionom politikom.
Do juče ste bili vlast, upravljali državom, pokrali pare i odjednom se sad bavite čuvenom rečju – opoziciona politika. Ovako, jedan veliki naslov u neonu svetli i vi sad kažete meni – više sad niko ne sme ništa da pita, gde sam krao, kako sam krao, šta sam uzimao od naroda, nema veze, samo nek se ja bavim opozicionom politikom.
Ako slučajno dođe, npr, DRI - šta će oni ljudi i šta traže uopšte, ko je njih uopšte zvao i otkud im uopšte pravo da istražuju bilo šta. To treba da dobiju poziv od tih koji su pljačkali, da dođu, pa onda da dođu. Ako ne dobiju poziv, onda da ne dolaze. Nedaj Bože poreska uprava. Sačuvaj bože i sakloni, samo oni da ne dolaze, a ne daj Bože da dolazi neko od državnih organa koji se bave borbom protiv korupcije. Ako oni utvrde da ste krali, naravno, ne smeju da podižu bilo kakve optužnice, prijave, jer to je pritisak, jer se vi bavite, pogodićete, opozicionom politikom, veliko u neonu i, naravno, taj trik prolazi fantastično. E, sad, kad neko nešto pita, oni onda odmah beže preko granice da kukaju tamo negde da su odjednom mučeni, izmučeni i niko ne kaže – jeste, mi smo pod istragom, ne zato što smo imali neki verbalni delikt, niko nas ne istražuje zato što smo rekli nešto, istražuju nas zato što smo otimali pare. Ne, taj deo zaborave da kažu. Obično ide onaj trik, nazvao bih ga, kažem, mađioničarskim, ali ne bih ove poštene ljude koji se bave mađioničarstvom da uvredim.

Nije mi poznat slučaj, ali svakako pošaljite Tužilaštvu i Sektoru unutrašnje kontrole policije. Neka se sve ispita. To jeste princip za koji se zalažemo.
Ono što jeste problematično jeste to što vi i vaša stranka koja je u grupaciji kojoj sada pripadate upravo u grupaciji ljudi kao što ste sami rekli, koji su donosili zakone koji su im omogućavali protivzakonito delovanje. Pre svega u privatizaciji kompanija u Srbiji, firmi, uništavanju naše privredne supstance. To urade na način da kasnije budu nekažnjeni. Donosili su zakone, ne kažem vi lično, ali, svejedno danas Dveri pripadaju grupaciji stranaka sa Draganom Đilasom, Vukom Jeremićem, Borkom Stefanovićem, Dušanom Petrovićem, svim onim ljudima koji su u privrednom smislu uništili, razorili naše društvo.
Mi smo imali situaciju da smo gubili na sat desetine radnih mesta. Četristo hiljada ljudi je ostalo bez ikakve šanse da rade u ovoj zemlji. Dakle, ti ljudi su ostali bez ičega.
Ali, ono što je najgore, što je donet takva zakon da vi kroz privatizaciju ste mogli da uđete u poslove privatizacije firme, da ne ispunite privatizacionu obavezu, da tu firmu raščerečite, rasprodate, da radnike otpustite, a onda je kao jedina posledica bilo raskidanje ugovora o privatizaciji, onda se državi vraća olupina od firme koja je bila inicijalno, radnici na ulici, a oni što su to formalno kupili negde u belom svetu, i nikom ništa. Pojeo vuk magarca što kaže narod. Problem je upravo što sada prihvatate grupaciji sa tim ljudima i jeste da su to ljudi koji su donosili zakone da bi kasnije bili zakonski nekažnjivi za delovanje koje su imali.
Ne znam, šta me više brine to ili evrofanatizam gospodina Obradovića, to su mi sad dve stvari koje me bune najviše.
(Srđan Nogo: Replika.)