Dame i gospodo narodni poslanici, predsedavajuća, na samom početku svog današnjeg izlaganja želela bih ministru da postavim jedno pitanje, naravno, u vezi sa današnjom temom.
Ministre, kako biste okarakterisali sledeću situaciju? Radnja se dešava u kafiću u jednom poznatom beogradskom tržnom centru. Direktor jedne vrlo poznate firme i njegov pomoćnik pozivaju jednog po jednog radnika do stola i saopštavaju im da od sutra ne rade. Nude im dve opcije: da potpišu ugovor o sporazumnom raskidu odnosa ili ugovor o tehnološkom višku. Radnici se, naravno, odlučuju za ovu drugu opciju. Međutim, direktor, mlad, sposoban menadžer, tada saopštava da postoji i treća varijanta – prebacivanje na drugo radno mesto umesto otkaza, bez obzira na stručnu spremu, posle čega će oni sami da daju otkaz ne traživši ništa, uz napomenu da ugovor o tehnološkom višku donosi izvesne posledice po onoga ko ga traži, a to znači da će se oni pobrinuti da se ta osoba koja je tražila taj ugovor više nikada ne zaposli u istoj branši bilo gde u gradu.
Da apsurd bude veći, ministre, u isto vreme na gotovo svim televizijskim stanicama emituje se prilog o poseti ministara preduzeću čiji rukovodioci dele pomenute savete radnicima. Da li je ovo, ministre, zlostavljanje, i ako jeste, kakav biste savet dali radnicima?
Ovo, naravno, nije izolovan slučaj. O primerima iz prakse se, uostalom, najviše govorilo tokom današnjeg dana, a ponajmanje o samom Predlogu zakona. Ubeđena sam da svako od nas poznaje nekoga u svojoj okolini, bio to rođak, prijatelj, komšija, ko je zlostavljan na radu, iako se o tome nerado govori, iako se tome ne posvećuje dovoljno pažnje, a trebalo bi jer je, i prema podacima koje navodi predlagač u obrazloženju, zlostavljanje na radu uzelo maha.
Kada je u pitanju sam Predlog zakona o sprečavanju zlostavljanja na radu, otvaraju se dva pitanja: prvo, da li je neophodan zakon koji bi regulisao ovu problematiku? Odgovor je, naravno, potvrdan i sa time se svi slažemo. Međutim, drugo pitanje glasi: da li je predloženo zakonsko rešenje dobro, odnosno da li će njegova primena sprečiti zlostavljanje? Zbog svih onih koji su zlostavljani, koji su se osetili građanima drugog reda, kojima je povređeno ljudsko dostojanstvo, koji su zbog toga trpeli posledice, zbog nade da im se to više neće događati, volela bih da kažem – da. Nažalost, Predlog zakona, u ovom obliku u kom je danas pred nama, konfuzan, neprecizan, nedorečen, biće vrlo teško primenjiv u praksi. Njegova primena u praksi izazvaće mnogobrojne probleme.
Pojedine njegove odredbe mogu da se tumače na raznorazne načine. One neće uneti te drastične promene u ponašanju, jedan sasvim drugi kodeks ponašanja, koji nam je svima, kao društvu koje se suočava sa velikim problemima, neophodan. Čini se da u to ne veruje ni sam predlagač. Na takav zaključak navodi, recimo, član 4. koji predviđa da je „poslodavac dužan da, u cilju stvaranja uslova neophodnih za zdravu i bezbednu radnu okolinu, organizuje rad na način kojim se u najvećoj mogućoj meri sprečava pojava zlostavljanja na radu“.
Znači, i sam zakonodavac unoseći formulaciju „u najvećoj mogućoj meri“ ne veruje da je moguće sprečiti zlostavljanje na radu. Zar se i Predlog zakona ne zove zakon o sprečavanju zlostavljanja na radu? Umesto toga, u startu se unosi izvesna doza rezerve što se tiče uspešnosti primenjivanja pomenutog zakona u praksi.
S druge strane, jedna takva formulacija može da bude predmet raznoraznih subjektivnih procena. Tako, recimo, poslodavac može da izbegne odgovornost pozivajući se na ovaj član, uz obrazloženje da je učinio sve kako bi u najvećoj mogućoj meri sprečio zlostavljanje.
Da ponovim, pojedine odredbe su nedorečene, neprecizno definisane, ostavljaju prostor za proizvoljna i subjektivna tumačenja. Takav je i član 12, koji predviđa da zaposleni koji sazna za ponašanje za koje opravdano veruje da predstavlja zlostavljanje ima pravo da inicira pokretanje postupka. Prvo, šta znači: „za koje opravdano veruje“? Nečije verovanje može da bude zasnovano na subjektivnoj proceni. Drugo, šta znači: „ima pravo da inicira pokretanje postupka“? To znači da ima pravo, ali i nije dužan da to uradi.
Zar nam svima nije cilj da zlostavljanje sprečimo? Zar se svi za to ne zalažemo? Ukoliko nam je to svima cilj, onda posao, složićete se, mora da se odradi do kraja. Zakon će, takav kakav jeste, odnosno njegova primena u praksi, izazvati, da ponovim još jednom, mnogobrojne probleme, a neki od tih problema su i procene šta je zlostavljanje, a šta je sprovođenje radne discipline.
Jedna od primedaba je i predugačak rok od 60 dana koji je ostavljen poslodavcu da od dana na stupanju na snagu obavesti zaposlene o zabrani vršenja zlostavljanja i pravima, obavezama i odgovornostima. Zatim, tu su i formulacije poput onih da zaposleni ima pravo da pismenim putem bude upoznat sa zabranom vršenja zlostavljanja itd.
Da zaključim, nesporno je da se svi slažemo da zlostavljanja na radu ne sme biti. Međutim, očigledno je da se ne slažemo s tim kolike i kakve će efekte izazvati primena ovog zakona u praksi. Zakon, ma koliko imao dobru nameru, ukoliko nije dobro napisan – mi tvrdimo da nije, a ni predlagač danas nije izneo argumente kojima bi pobio ovu našu tvrdnju – nije dobar. Zakon sam po sebi, ukoliko je nemoguća njegova adekvatna primena u praksi, nije dobar i ništa ne znači.
Znači, zalažemo se za sprečavanje zlostavljanja na radu, ali ne i za ovako napisan zakon, konfuzan, nedorečen, pun subjektivnih procena. Još jednom da ponovim, od dobre namere do dobrog zakona ipak treba mnogo više od onoga što nam je danas predlagač ponudio.