Interesuje me koliko nam je vremena ostalo?

Dame i gospodo, amandmanom predlažemo da se izbeglim licima omogući, pored zakupa na određeno vreme, zaključivanje ugovora o otkupu nepokretnosti pod uslovima koje određuje Zakon. Možemo da kažemo da amandman na neki način izjednačava sve izbeglice, odnosno poništava taj neravnopravan položaj u koji su neki stavljeni. Naime, nekim izbegličkim porodicama koje koriste nepokretnost u državnoj svojini koja je pribavljena donatorskim programom, voljom donatora ostavljena je mogućnost da ih pod određenim uslovima prenesu u svojinu. Obaveza prenosa prava regulisana je sporazumom, odnosno ugovorom između donatora, komesarijata i opština na čijoj teritoriji su izgrađeni stanovi.
Naš stav je da se ovo pravo omogući svim izbeglicama. Prema tome, svi treba da imaju istu mogućnost, dakle, i da sklope ugovor o zakupu i da sklope ugovor o otkupu nepokretnosti. Da ovi ljudi imaju drugu mogućnost, oni bi sigurno problem stambenog zbrinjavanja rešili na neki drugi način.
Ako se Vlada već opredelila da se, pored povratka, kako stoji u obrazloženju, zalaže za integraciju izbeglica kao trajnog rešavanja njihovog pitanja, onda bi zaista trebalo da prihvatite naš amandman, jer moramo da sprečimo bilo kakvu vrstu diskriminacije, odnosno moramo da sprečimo stavljanje u neravnopravan položaj jednih izbeglica u odnosu na druge. Mogli smo čuti da je u pitanju vrlo mali broj ljudi. Međutim, pitanje je – zar ne treba i taj mali broj ljudi da ima jednak položaj u odnosu na druge?
Da zaključim, stav SRS jeste da diskriminacije ne sme biti i da se mnogo više napora mora uložiti, kako u povratak tako i u integraciju izbeglih lica. (Aplauz)

Najvažniji razlog za donošenje zakona o izmenama i dopunama Zakona o pravu na besplatne akcije i novčanu nadoknadu koji građani ostvaruju u postupku privatizacije, Zakona o izmenama i dopunama Zakona o Agenciji za privatizaciju i osnivanje akcionarskog fonda, kako bi se preko njega, kako je zamislio predlagač, ispunilo obećanje o besplatnoj podeli akcija građanima.
Nije u pitanju nikakva briga za građane, već će ti isti građani poslužiti kao opravdanje ili tačnije paravan – da se akcije najvrednijih državnih firmi povere na staranje Agenciji za privatizaciju, Agenciji za privatizaciju koja je sprovodeći proces privatizacije vrlo često te iste građane gurala na ivicu egzistencije.
Gasi se Akcijski fond i osniva akcionarski fond, čije će poslove da obavlja Agencija za privatizaciju. Osnivanjem akcionarskog fonda dobija se institucija koja ima veliku imovinu, koju čine nenovčana sredstva i velika ovlašćenja, odnosno institucija koja ne podleže odgovornosti niti kontroli. Znači, izmene i dopune zakona uvode akcionarski fond, čiji je zadatak izdavanje i distribucija akcija građanima.
Građani koji imaju pravo na besplatne akcije neće više dobijati akcije u određenim preduzećima, već će dobijati akcije akcionarskog fonda, preko koga će moći da ostvaruju svoja prava. Da li to onda znači da su građani akcionari tog fonda – ne, to ne znači?
Fond će za početak preuzeti akcije najvrednijih državnih firmi, zatim komunalnih preduzeća, pa i sportski društava. U fondu će biti objedinjene razno razne nespojive akcije i udeli, s tim što će Vlada ovu imovinu, odnosno Vlada ovu imovinu može da uveća, ukoliko donese odluku da unese akcije i drugih javnih preduzeća. Vlada to može da uradi, ako proceni da svi imaoci prava na besplatne akcije ne mogu da se izmire iz postojeće imovine. Znači, Vlada to može da uradi, ali Vlada to i ne mora da uradi. Tada se postavlja opravdano pitanje – da li će biti ispoštovan princip jednakosti?
Pošto vrednost imovine fonda ne može da se unapred odrediti, pošto se ona određuje na osnovu tržišne, nominalne vrednosti ili računovodstvene vrednosti, tako se ne zna zapravo – šta će sve na kraju završiti u akcionarskom fondu. Akcijama će upravljati Agencija za privatizaciju, kao što sam rekla, koja je konstantno izložena žestokim kritikama – o loše sprovedenoj privatizaciji, sa elementima kriminala i korupcije.
Postoji opasnost da će se imovina preduzeća koja nisu privatizovana zloupotrebiti, odnosno da će se njom manipulisati. Kako stoji u zakonu – Agencija za privatizaciju obavlja će poslove fonda, u ime i za račun fonda. Akcionarski fond i Agencija za privatizaciju biće institucionalno povezane. Uprkos tome, zamisao je da fond kontroliše rad Agencije za privatizaciju – a Agencija, s druge strane, sprovodi unutrašnju reviziju fonda. Ko će koga i na koji način onda da kontroliše – ako će krug biti potpuno zatvoren?
Da li će kontrola biti adekvatna, odnosno ko će da ubedi javnost da je ona valjano sprovedena, ako do sada niko nije kontrolisao rad Agencije, odnosno ako je ona bivstvovala kao nedodirljiva institucija, izdignuta iznad čitavog sistema? To ne može da ispravi ni činjenica – da će Vlada jednom godišnje da podnosi izveštaj Narodnoj skupštini o poslovanju fonda, što je veoma dug period.
U razlozima za donošenje zakona navodi se i racionalizacija poslovanja, koja će se time postići. Mi zbog toga ne vidimo zašto se uvodi nova tačka u sredstvima za finansiranje rada Agencije, odnosno navodi se – da je to i provizija od prodaje akcija, odnosno udela u vlasništvu Agencije, odnosno akcije i udela, koji čine imovinu institucije, koja se bavi poslovima akcionarskog fonda?
Dalje, visinu provizije propisuje ministar za poslove ekonomije i regionalnog razvoja. Nije navedeno na koji način, odnosno kojim kriterijumima će se ministar rukovoditi kada bude određivao visinu provizije.
U javnosti se još uvek, da vas podsetim, nije stišala bura oko sporne uredbe – koja omogućava prava konverzije korišćenja zemljišta, u pravo svojine, a nadoknada je takva da, ako je zemljište jeftinije od kupljenog preduzeća, vlasnik preduzeća ga dobija gratis.
Fondom rukovodi savet, koga bira Vlada, na pet godina, uz mogućnost ponovnog izbora. Savet ima neograničena ovlašćenja. Tako, recimo, savet donosi odluku o trgovanju akcijama koje su prenete fondu, van tržišta hartija od vrednosti, s tim što se u izmeni i dopuni Zakona o Agenciji za privatizaciju navodi – da savet to radi, ako oceni da je to najpovoljnije rešenje. Dok je to u izmeni i dopuni Zakona o pravu na besplatne akcije izostavljeno.
Znači, savet će po ličnom nahođenju da odlučuje – da li da prodaje akcije van tržišta. To ne samo što je u suprotnosti sa težnjama o daljem razvoju tržišta, već postoji realna opasnost da se akcije prodaju ispod cene. Otvara se prostor za korupciju prilikom njihove prodaje.
Uostalom, to je u suprotnosti i sa stavom Ministarstva ekonomije, koje je nedavno apelovalo, odnosno preporučilo građanima da besplatne akcije koje dobiju ne prodaju mimo berze, jer se tako postiže na berzi veća cena. Takođe, kakve to veze ima sa tokovima u savremenoj ekonomiji ako se tržište hartija od vrednosti zaobilazi?
Na kraju, da završim, Srpska radikalna stranka nije protiv besplatne podele akcija, ali je protiv ovakvih zakonskih rešenja koja uvode realnu opasnost da će se pospešiti korupcija u procesu privatizacije. Na gubitku će na kraju biti i građani i država.
Ministre, hoću da vam postavim jedno pitanje. Vi ste rekli da kako će se cene akcija kretati u svetu, odnosno kako će one da rastu, tako će da raste i vrednost našeg preduzeća. Zašto onda sada prodajete Telekom? Da budem potpuno jasna – mi smo protiv prodaje Telekoma ali pošto vi već tome težite, zašto se zarad kratkoročnih ciljeva odričete profitabilne kompanije?

Hvala. Današnju sednicu karakteriše nekoliko apsurda, o tome su već govorile i moje kolege. Prvi je taj što je rasprava usledila tek nakon četiri meseca. S druge strane, ne samo što je diskusija usledila nakon toliko vremena, nego je došla na dnevni red u vrlo nezgodnom trenutku, kada Vlada mora da odgovori na mnoga važna pitanja vezana za najavu prodaje "Telekoma Srbija", preduzeća koje je, recimo u 2008. godini, ostvarilo najveću dobit u Srbiji. Kao da Vlada, na ovaj način, skreće pažnju javnosti sa tako krupne, mi smatramo vrlo štetne, odluke da se proda "Telekom".
Gospodine Sretenoviću, koji su to razlozima kojima se rukovodite da još uvek obavljate posao koji očigledno daje samo delimične rezultate? Rekli ste da nije bilo političkih pritisaka na vaš rad.
S druge strane, kako to da stalno izjavljujete u javnosti da nema uslova da se sprovede detaljnija, odnosno sveobuhvatnija revizija, a ne samo revizija 27% budžetskih korisnika?
Želim da postavim i ovo pitanje. Nemamo još uvek reviziju poslovanja javnih preduzeća. Tvrdite da nema uslova. S druge strane, javna preduzeća su, barem je tako obelodanjeno u javnosti, u poslednjih devet godina napravila dug oko četiri milijarde evra. Sada tvrdite da je Svetska banka zainteresovana da se izvrši revizija pomenutih preduzeća.
Da li to znači, gospodine Sretenoviću, da bi, da Svetska banka nije zainteresovana za reviziju poslovanja javnih preduzeća, ona izostala?
Takođe, mogli smo da čujemo da će građani ove ili možda iduće godine saznati nešto više o koruptivnoj delatnosti u pojedinim segmentima. Šta ste želeli, gospodine Sretenoviću, time da kažete? Da li ovo da shvatimo kao najavu obelodanjivanja nekih izveštaja koji to potvrđuju ili, pak, idete korak napred i donosite zaključke bez sprovedene revizije? Ako je to tako, složićete se, to je malo neprofesionalno.

Gospodine Sretenoviću, niste me shvatili, ali kada ste već otvorili tu temu... Govorila sam da je to veliki apsurd da se započinje revizija tek kada je Svetska banka pokazala zainteresovanost. Nisam govorila o ucenama, a mogli bismo da govorimo o ucenama, u smislu uzimanja nekih kredita pod nepovoljnim uslovima itd.

 Dame i gospodo, zakon o finansijskoj podršci porodici sa decom je veoma važan zakon za jednu državu. Trebalo bi da oslikava populacionu i socijalnu politiku jedne države. Trebalo bi da predstavlja deo ukupne društvene brige o deci. Ovo je jedan od tih zakona kojima država pokazuje na koji način brine o svojim građanima. Zakon mora da bude tako ustrojen da njegove odredbe na najbolji način štite interes deteta, podstiču rađanje i materijalno pomažu ugrožene porodice.
Zakon koji je sada na snazi pokazao je ne samo niz manjkavosti u primeni pojedinih njegovih odredbi u praksi, već u sebi sadrži i pojedine diskriminatorske odredbe. Znači, u pitanju je veoma važan zakon za jednu državu i zbog toga je veoma važno da se on izmeni i dopuni, kako bi na najbolji način štitio interes građana, kako bi država pokazala da je spremna i sposobna da bolje brine o svojim građanima.
Međutim, kada Vlada podnese u Skupštinu Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o finansijskoj podršci porodici sa decom, uz obrazloženje da je njegovo hitno usvajanje neophodno zbog smanjenja budžetskih sredstava opredeljenih za naknade za vreme porodiljskog odsustva, odsustva sa rada radi nege deteta i odsustva sa rada radi posebne nege deteta, postajemo veoma skeptični po pitanju namera predlagača.
Kako navodi predlagač, potreba za hitnim usvajanjem proizašla je kao posledica izigravanja i zloupotrebe dosadašnjih odredbi zakona. Ako to stavite u prvi plan i tek u jednoj rečenici, u razlozima za njegovo menjanje navedete da je praksa u dosadašnjoj primeni zakona pokazala da neke njegove odredbe treba izmeniti, dopuniti, precizirati i uskladiti sa Ustavom, moramo da se zapitamo da li bi država uopšte i menjala zakon da se ne usvaja budžet?
Da li bi se zakon menjao uprkos njegovim nedostacima, jer bez navođenja, verovatno po predlagaču, suvišnih reči o tome da je potrebno njegovo menjanje, jer u sebi sadrži odredbe koje u neravnopravan i diskriminatorski položaj stavljaju pojedine kategorije dece, upravo se nameće taj zaključak.
Nameće se zaključak da Vlada donosi ovaj zakon da bi zaštitila državu od porodilja i majke, a ne da bi država omogućila pravilan razvoj budućih generacija, tako što će davati finansijsku podršku porodici sa decom, odnosno na adekvatan način uredila ovu oblast.
Da nije svetske ekonomske krize, na koju se predlagač poziva u obrazloženju, pitam vas da li biste zakon menjali uprkos tome što je on diskriminatorski, manjkav i loš? Kako mi sada da diskutujemo o predloženim izmenama i dopunama zakona, o tome da li one vode poboljšanju tog zakona, poboljšanju njegove primene u praksi, kada vi navodite da je potrebna njegova izmena jer u uslovima ekonomske krize može da prouzrokuje štetne posledice po planirane uštede u budžetu Republike Srbije za 2010. godinu?
Sa druge strane, nije jasno, ako se pozivate na zloupotrebe zakona, zašto onda niste menjali kaznene odredbe zakona, pogotovo one koje se odnose na poslodavce? Na taj način bi bolje zaštitili državu. O tome smo govorili i prošle godine kada je usvajan budžet za ovu godinu. Ne mogu poslodavci da budu ti zbog kojih će se smanjiti izdvajanja za ove nadoknade.
Naš predlog je da se zadrži postojeće rešenje kod obračuna nadoknada zarade za vreme porodiljskog odsustva. Takođe da se rok u članu 15. produži na 12 meseci, odnosno rok za podnošenje zahteva za ostvarivanje prava na roditeljski dodatak.
Dobro je što ste u zakon uneli odredbu da ako majka koja ima troje dece u sledećem porođaju rodi dvoje ili više dece, ostvariće pravo na roditeljski dodatak i za svako rođeno dete u tom porođaju, međutim, trebali ste to urediti na drugačiji način. Urediti zakonom, a ne da se to pravo ostvaruje na osnovu posebnog rešenja ministarstva.
I dalje ostaje pitanje šta ćemo sa onima koji imaju više od četvoro dece, a nisu u pitanju blizanci? Da li se interes države kada je u pitanju populaciona politika završava na četvrtom detetu? Veoma je interesantno i to što niste prihvatili sugestiju Zaštitnika građana da se obrati pažnja na poljoprivrednike, jer se oni po Zakonu o privrednim društvima ne tretiraju kao lica koja samostalno obavljaju delatnost. Takođe, menjate i član 18. i umesto da dečiji dodatak pripada samo redovnim učenicima, obuhvaćeni su i vanredni učenici, lica iz osetljivih društvenih grupa. Ko će da određuje koje su to osetljive društvene grupe?
Znači, imamo jedan predlog koji u sebi sadrži promene pojedinih članova, ali ipak te promene nisu adekvatne i nisu dovoljne da bi mogli da kažemo – Srbija ima jedan dobar zakon o finansijskoj podršci porodici sa decom, zakon koji prati stvarne potrebe ovog društva. Ovako uradili ste posao do pola.
Nešto ste promenili, neke sugestije, tu pre svega mislim na sugestije zaštitnika građanina, prihvatili, a ostalo ostavili za neka druga, možda bolja vremena. Mogli ste, zaista, baš upravo na ovom zakonu da pokušate da dokažete tvrdnje premijera Cvetkovića od prošle godine, kako ste vi socijalno odgovorna Vlada. Ovakvim ponašanjem, taj epitet kabinet premijera Mirka Cvetkovića sigurno ne zaslužuje.

Dame i gospodo, način na koji je premijer Cvetković juče u svom kratkom obraćanju poslanicima obrazložio Predlog budžeta, jedan od najvažnijih zakona za jednu državu, možemo da zaključimo da ni on sam ne veruje izgovorenim rečima i tvrdnjama – kako imamo stabilan devizni kurs, niz povoljnosti za privredu, rast BDP-a od 1,5% u sledećoj, a u 2011. godini još veći, što po njemu znači: nova radna mesta, rast plata, penzija i drugih primanja.
Zaista lepo zvuči, međutim, premijer Cvetković je zaboravio nešto da uradi. Zaboravio je da objasni kako država planira da to ostvari. Da li namerno ili ne, nećemo da ulazimo u to. Ako iz predloženog budžeta vidimo da on u sebi ne sadrži dugo najavljivane reforme javnog sektora, sadrži mala ulaganja u privredu i poljoprivredu, nova zaduživanja, to su sve činjenice koje govore suprotno.
To koliko je devizni kurs stabilan i koliko je slabljenje dinara naštetilo privredi i građanima mogli smo da se uverimo ovih dana, kao što smo svedoci najava novih poskupljenja, što znači rast inflacije, pad tražnje itd, a sve to zbog tog stabilnog deviznog kursa, kako tvrdi premijer Cvetković.
Neprimerena je i skandalozna izjava premijera Cvetkovića da Predlog budžeta treba podržati zato što će se Vlada angažovati na smanjenju sive ekonomije, borbi protiv korupcije i privrednog kriminala. Neprimereno je zato što je ona usledila nakon Izveštaja Državne revizorske institucije, koja je konstatovala brojne nepravilnosti kabineta Mirka Cvetkovića u trošenju novca poreskih obveznika. Verovatno da premijer tu ne vidi neki problem, pošto su, kako smo mogli da čujemo u javnosti ovih dana, za sve krive knjigovođe.
Skandalozno je što i ove godine ulazimo u raspravu o Predlogu budžeta po običaju uz probijanje roka iz budžetskog kalendara i po običaju koji je postao tradicija, bez završnog računa i Izveštaja Državne revizorske institucije. I koliko god se vi trudili da građane Srbije uverite da je u pitanju ozbiljno urađen Predlog budžeta, zasnovan na realnim projekcijama i interesima države i građana, ostaje pitanje – kako da vam građani veruju, kada niste položili račune za pronevere u 2008. godini?
Kako ćete nas ubediti da ćete ministarstvu za koje je utvrđeno da je protivzakonito trošilo novac poreskih obveznika, opravdano dodeliti više sredstava? Svaki vaš argument pred ovom činjenicom pada u vodu. Budžet je kreiran po instrukciji MMF, ne uzimajući u obzir stvarane potrebe privrede i društva. Ne sadrži gotovo ništa od reformi, čak ni dugo najavljivanih reformi javnog sektora.
Ne tako davno, mogli smo da čujemo od premijera Cvetkovića da takva reforma ne može da se sprovede odjednom, ali početak njenog sprovođenja i prvi efekti biće ugrađeni već u budžet za 2010. godinu.
Reforme su izostavljene, ali su zato predviđena nova zapošljavanja, odnosno povećanje državne administracije za oko četiri hiljade radnika, kao da ovaj parlament nije usvojio dva zakona koja predviđaju smanjenje državne administracije i lokalne administracije.
I dalje imamo ogromna izdvajanja za raznorazne agencije i uprave, budžetske parazite, koje obavljaju posao koji je već u ingerenciji ministarstava i čiji su rezultati u odnosu na troškove minorni. I dalje imamo ogromna izdvaja za usluge po ugovoru, kod kojih je svaka transparentnost izostavljena.
Budžet je pre svega nastao kao kompromisno rešenje između stranaka vladajuće koalicije, stranaka koje čine Vladu, a ne kao ravnoteža između socijalnih davanja i podsticajnih mera. Ako tvrdite da je budžet razvojno-investiciono orijentisan, onda bi on morao da izgleda zaista drugačije.
Povećane su subvencije poljoprivredi i privredi, međutim, u pitanju su mala izdvajanja, za privredu od 3,5 milijarde dinara je nedovoljno, da bismo već iduće godine mogli da raspravljamo u ovom parlamentu o drugačijoj strukturi prihoda i rashoda, da ponovo ne dođemo u situaciju da plate zaposlenih u javnom sektoru i penzije čine čak 58% rashoda. I plate i penzije same po sebi nisu problem. Nisu krivi penzioneri, već oni koji kreiraju ekonomsku politiku države. One su posledica preglomazne državne uprave, urušene privrede, loše demografske strukture. Problem nije u tih 397,5 milijardi dinara, već u tome, što to čini 58% budžetske rashoda.
Da Vlada nije uradila ništa da promeni strukturu privrede, a pre svega, nije uradila ništa na njenom oživljavanju, to se može videti iz ovih podataka. Tvrdite, otvaraju nam se vrata za odmrzavanje Prelaznog trgovinskog sporazuma.
Pitam vas, koji su to proizvodi koji su konkurentni na tržištima EU? Potrebno je stvaranje takvog privrednog ambijenta koji će u budućnosti moći da generiše javnu potrošnju, bez toga, Srbija će se i dalje nalaziti u jednom zatvorenom, začaranom krugu iz koga nema izlaza. Nažalost, za tako nešto propuštena je još jedna godina.
Veliki prihodi, kao što je rekao moj kolega Stevanović, očekuju se od naplate PDV, 49%, što je znatno više u odnosu na ovu i 2008. godinu. Da li je u pitanju realna projekcija? Mi tvrdimo – ne, jer je i dalje slaba kupovna moć stanovništva, nezaposlenost, pad privredne aktivnosti.
Da vas podsetim, od juna, broj preduzeća u blokadi povećan je za oko osam hiljada i dostigao je neverovatnu brojku od 69.618. Kako je moguće ostvariti ovolike prihode, kada je porez na dobit, kao budžetski prihod isprojektovan na oko 24% manje u odnosu na 2009. godinu, odnosno na 22 milijarde dinara.
Iz predloženog budžeta za 2010. godinu, takođe, možemo da vidimo da država na otplatu kamata i pratećih troškova zaduživanja, umesto sadašnjih 29,3 milijardi, naredne godine će da izdvaja 34,9 milijarde dinara. Glavnica i kamate u celovitoj strukturi rashoda u 2009. godini iznosili su oko 20,42% u 2010. godini, znači, u narednoj godini oko, 31% sa tendencijom da se taj procenat poveća, jer se zaduživanja nastavljaju, a uslovi pod kojima se zadužujemo su sve nepovoljniji. Svaki komentar na ovo bi bio zaista suvišan. Mnogo zaduživanja, malo realnih prihoda. To su činjenice.
Činjenice su i da mi ne znamo kako izgleda vladina Strategija razvoja privrede, ako ona uopšte postoji. Uprkos najava subvencija u privredi i povećanju subvencija u poljoprivredu, u pitanju su mala ulaganja, da bi se napravio neki korak u razrušenoj, porušenoj i gotovo uništenoj srpskoj privredi i poljoprivredi.
Da li Vlada misli da je 18 milijardi subvencija poljoprivredi dovoljno? S druge strane, ako iznos od 18 milijardi uporedimo sa 12 milijardi koliko se dotiraju železnice ili se oko dve milijarde, koliko se dotiraju skijališta, onda 18 milijardi za strateški najvažniju poljoprivrednu granu zaista malo. Reći ćete – pa, nema se para i treba shvatiti realnost. Slažemo se, nema se para, ali moglo je i moralo je da se napravi drugačija preraspodela sredstava.
Ako se nema para, kako je to moguće, da je predviđeno izdvajanje po tri miliona evra za renoviranje ambasade u Briselu i Parizu, a 2,5 miliona evra za ambasadu u Vašingtonu. Neshvatljivo je da se novac poreskih obveznika u okviru Ministarstva spoljnih poslova troši na predstavnike nevladinih organizacija, koje pored stručnjaka, ministarstva, zaključkom Vlade, ministarstvo mora da vodi na međunarodne konferencije. Koje su to nevladine organizacije?
Da zaključim, projekcije u budžetu su po nama nerealne. To pokazuju i činjenice. S druge strane, iznosi za podsticaje su nedovoljni za oživljavanje poljoprivrede i zbog toga smatramo da treba napraviti drugačiji preraspodelu budžetskih sredstava i da tek nakon toga možemo da pričamo o većim platama, o većim penzijama, o novom zapošljavanju. (Aplauz.)

Dame i gospodo, podneli smo amandman kojim predlažemo brisanje podnaslova iznad člana 38. i član 38. Vrlo je važno da se školstvo uredi na centralnom republičkom nivou. To je vrlo važno pitanje i ne može da se spušta na pokrajinski nivo.
Tačno je da je Ustav to dozvolio, ali samo u pojedinim delovima ove oblasti. Takođe, ova materija je već regulisana i drugim zakonima. Ako Vlada misli da tako radi u interesu nacionalnih manjina, greši. Time, na neki način, radi protiv njihovih interesa, tako što umanjuje njihovu važnost puštajući njihovo sprovođenje na niži pokrajinski nivo.
Država se polako oslobađa svake vrste odgovornosti u sprovođenju ustavnih odredbi koje se odnose na zaštitu i sprovođenje prava pripadnika nacionalnih manjina. Nešto je Vlada prebacila već na nacionalne savete nacionalnih manjina, sada na pokrajinu. Šta je sledeće? Najlakše je osloboditi se svake vrste odgovornosti.
Da li ovo treba sada da tumačimo da obrazovanje pripadnika nacionalnih manjina nije deo jedinstvenog obrazovnog sistema Srbije, da država Srbija nema više kontrolu nad tim procesom.
Zar nismo i mi pripadnici nacionalnih manjina državljani Srbije ili, kako nas statut protivustavno kvalifikuje kao članove brojčano manje zastupljene nacionalne zajednice? O ostvarivanju našeg prava treba država da se bavi, odnosno da se to pravo dešava na republičkom nivou. Ovako ta prava prelaze u nadležnost pokrajine koja tu svoju nadležnost može da prebaci na nacionalne savete nacionalnih manjina. Statut predviđa da AP Vojvodina može pokrajinskom skupštinskom odlukom poveriti jedinicama lokalne samouprave i nacionalnim savetima nacionalnih manjina obavljanje pojedinih poslova iz svoje nadležnosti. Skandalozno je što će se o mnogo važnim problemima, o načinu njihovog rešavanja odlučivati jednom pokrajinskom skupštinskom odlukom.
Već smo vas upozoravali, kada je donošen Zakon o nacionalnim savetima nacionalnih manjina, da davanje nacionalnim savetima mogućnosti, da recimo nacionalni saveti nacionalnih manjina daju mišljenja nacionalnom prosvetnom savetu na nastavne programe srpskog jezika, kao ne maternjeg je loša odluka koja će proizvesti manjinama mnoge probleme u praksi, odnosno neusaglašeni nastavni programi. Sada se to isto ponavlja. Tada smo upozoravali da se radi na getoizaciji nacionalnih manjina. Danas to isto upozoravamo. U sistemu državnog obrazovanja stvara se nezavisan, zatvoren obrazovni sistem. Da li je to na neki način feudalizacija Srbije? Mislimo da jeste.
Ukoliko ovo pokušavate da odbranite tezu da pokrajina ima bolji uvid u stvarne potrebe, moram da postavim ono pitanje koje su postavile moje kolege – šta ćemo sa onim pripadnicima nacionalnih manjina koji ne žive na teritoriji Vojvodine, Bugari, Vlasi? Onda oni nisu u ravnopravnom položaju sa ostalim manjinama, sa ostalim građanima Srbije, a Ustav im jemči to pravo.
Šta ćemo sa pojedinim pripadnicima jedne nacionalne manjine koji žive raštrkani na čitavoj teritoriji Srbije? Oni će se školovati pod različitim uslovima. To što samo 10% Rumuna živi van teritorije AP Vojvodine, kako vi tvrdite, ministre, ne rešava problem i način njihovog rešavanja, kako se vi objasnili, prilično je konfuzan i s druge strane, moramo da postavimo pitanje – šta ćemo sa onim nacionalnim manjinama koje nemaju nacionalne savete? Isto pitanje rešavaće se na različite načine, a ovo je ipak još uvek jedna država ili bar su se neke stvari ovog statuta promenile.
Umesto da svi težimo idemo ka stvaranju jedne funkcionalne države, sa razvijenom jakom lokalnom samoupravom, ovakav predlog zakona samo vodi suprotno, vodi ka jačanju birokratije, širenju administracije. Šta će građani Vojvodine, osim skupe administracije time dobiti, samim tim i pripadnici nacionalnih manjina? Neće dobiti ništa, ali će zato država Srbija izgubiti mnogo.
S druge strane, ako Vlada već želi da pokaže brigu za nacionalne manjine, uostalom, to stalno u javnosti ponavlja, što se ne uhvati u koštac sa rešavanjem njihovih egzistencijalnih problema i nacionalne manjine, nas, pripadnike nacionalnih manjina muče isti problemi kao i Srbe – nezaposlenost, neregulisano socijalno, zdravstveno, penzijsko osiguranje.
Tvrdnjama da ovo predstavlja kamen temeljac budućeg razvoja i većeg životnog standarda, tvrdnjama da se na ovaj način stvaraju uslovi za bolji život svih građana Vojvodine, ne samo što te iste građane obmanjujete, već priznajete da do sada na tom polju niste uradili mnogo. Time priznajete svoj poraz.
Zašto bi neko u to sada poverovao, kada umesto racionalizacije, investicije, otvaranja novih mesta, uvodite nove namete? Ko će da finansira ovakvu preglomaznu administraciju? Građani Srbije, građani Vojvodine.
Ako neko kaže da nije važno da li iza ostvarivanja nečijih prava stoji Republika ili pokrajina, grdno se vara, jer je Republika još uvek veći garant u ostvarivanju tih prava.

Dame i gospodo poslanici, ministri, kada govorimo o Predlogu zakona o izmenama i dopunama Zakona o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja moramo da konstatujemo da on svakako vodi ka unapređenju postojećeg zakonskog rešenja. Neke odredbe su preciznije i, kako tvrdi predlagač, trebalo bi da dovedu do njegove efikasnije primene u praksi.
Međutim, isto tako moramo da konstatujemo da ove izmene nisu dovoljne i adekvatne da bi se otklonili svi problemi koji su sprečavali slobodni pristup informacijama od javnog značaja. Moramo takođe da konstatujemo da su neke promene kozmetičke, a da su one suštinske izostavljene.
Konstatujemo, takođe, da neke sugestije i primedbe Poverenika za zaštitu informacija od javnog značaja nisu prihvaćene, iako on dobro zna kako se ovaj zakon primenjuje u praksi.
Kada govorimo o izmenama ovog zakona moramo da postavimo jedno pitanje – zašto su promenjeni samo neki članovi, zašto su izostavljeni članovi koji su se pokazali kao neadekvatno zakonsko rešenje, što je, uostalom, potvrđeno i u praksi?
Ne možemo, takođe, a da se ne zapitamo u kojoj meri je ovaj predlog nastao kao rezultat rada Vlade, a u kojoj meri on sadrži predlog nevladinih organizacija koji su svojim potpisima podržali građani i uputili parlamentu?
Naravno, Vlada je iskoristila ono što je njoj odgovaralo; ono što nije, to je izostavljeno. Još je veći apsurd što su to uradili upravo oni koji godinama zagovaraju razvoj civilnog društva kao jedan od preduslova razvoja demokratije.
Moramo da se složimo da je postojeće zakonsko rešenje bilo zaista manjkavo i da je praksa pokazala da je neophodno da se ono promeni. Umesto da se to otkloni, pred nama se nalazi predlog koji mnogo toga ne otklanja. Zakon je zaista dao mogućnost da se obavi veća kontrola rada državne uprave, odnosno da građani dobiju informaciju u vezi sa radom državnih organa i drugih organa javne vlasti, ali između mogućnosti i načina ostvarivanja tog prava u praksi, složićete se, veliki je raskorak.
Problem je upravo to što je to pravo na slobodan pristup informacijama od javnog značaja u praksi više puta na raznorazne načine opstruisano ili pak ignorisano, tako da je u velikoj meri izostala adekvatna kontrola rada državne uprave, a da ne govorimo o smanjenju korupcije.
Kada govorimo o toj manjkavosti, navešću jedan primer. Mehanizam za pokretanje odgovornosti bio je loš, a prekršaji za uskraćivanje prava na pristup informacijama nisu sankcionisani. Predloženim izmenama neke institucije i dalje ostaju zaštićene; građani nemaju pravo na žalbu na odluku Vlade, Skupštine, Ustavnog suda, Vrhovnog suda, republičkog javnog tužioca. Nepreciznosti postoje i kada je u pitanju mogućnost vođenja upravnog spora protiv rešenja, ali o tome će više govoriti moje kolege pravnici.
Nije rešeno, takođe, kako će se postupati ukoliko ovaj zakon bude u koliziji sa drugim zakonskim rešenjima. Srpska radikalna stranka je predložila jednim amandmanom – ukoliko su odredbe drugih zakona u suprotnosti sa ovim zakonom u pogledu ostvarivanja prava na pristup informacijama od javnog značaja, da se primenjuju odredbe ovog zakona.
U praksi, organi javne vlasti izbegavaju da tražiocima informacija omoguće pristup informacijama, s pozivom na tajnost podataka ili dokazivanje opravdanog ili osnovanog interesa, i to pozivajući se na čitav niz zakona (Zakon o policiji, Zakon o poreskom postupku, Zakon o poreskoj administraciji, Zakon o krivičnom postupku, Zakon o prekršajima, Zakon o parničnom postupku, Zakon o upravnom postupku itd), vrlo često neopravdano.
Ne može se drugim zakonima, koji u jednom članu ograničavaju pristup informacijama, urediti ova materija, ako već postoji zakon koji reguliše ovu oblast.
Činjenica je da ovakvo stanovište zastupa i Poverenik za informacije u obrazloženju svojih drugostepenih rešenja, što je potvrdio i Vrhovni sud Srbije u svojoj sudskoj praksi, tako da se nadamo da ćete uvažiti i prihvatiti ovaj naš amandman.
Predlogom rešenja menja se i član 28. koji uređuje obaveznost i izvršenje rešenja Poverenika. Prema važećem zakonu, izvršenje rešenja i zaključaka Poverenika, u slučaju potrebe, obezbeđuje Vlada Republike Srbije. Po novom, Vlada Republike Srbije, u slučaju potrebe, obezbeđuje izvršenje rešenja Poverenika i može, da istaknem, bliže odrediti način izvršenja rešenja. Moramo da istaknemo da Vlada, od kada je ovaj zakon u primeni, nije ispunila svoju obavezu iz ovog člana i nije obezbedila da se izvrše rešenja Poverenika koja su organi odbili da izvrše.
Postavljam pitanje – koje su se to okolnosti promenile, koji su se to novi mehanizmi uveli da bi Vlada bila prosto naterana da postupa drugačije? Vlada, koja je svojim nečinjenjem, odnosno ignorisanjem zakona upravo ohrabrivala da se zakon krši. Pri tome, ne samo zakon, već i Ustav, odnosno ustavna obaveza da građani imaju pravo da budu obavešteni. Da li je zbog toga neko u Vladi snosio posledice, odnosno da li je sankcionisano ovakvo ponašanje? Ne.
Upravo ovi podaci bacaju senku na tvrdnje da se na ovaj način jasnije reguliše postupak izvršenja rešenja Poverenika. Kako tvrdi predlagač u obrazloženju člana 7, zakonom je predviđeno da Vlada u svakom konkretnom slučaju, u okviru svojih ustavnih i zakonskih ovlašćenja, svojim aktom bliže odredi način izvršenja rešenja Poverenika. Međutim, u izmeni lepo stoji da Vlada može; znači, Vlada može, ali i ne mora.
Da vas podsetim, to je upravo ono na šta je Poverenik konstantno ukazivao i tražio da Vlada to reši, ili svojim poslovnikom ili da se to reši nekim novim podzakonskim aktom. Međutim, to nije urađeno, toga nema u predlogu. Predlagač se opredelio da Vlada uredi postupak izvršenja. Znači, zakon je Vladi poverio da brine o sprovođenju izvršenja rešenja Poverenika.
Međutim, da vas još jednom, ministre, podsetim, Vlada je ta koja je ignorisala ovaj zakon i ako pokušavate da uverite i nas i javnost da ova intervencija treba da otkloni dosadašnji problem u vezi s izvršenjem rešenja Poverenika, mislim da je u pitanju zabluda.
S druge strane, postoji i ta druga činjenica, da taj problem neće rešiti nijedan zakon ukoliko Vlada, odnosno ministri koji je čine ne promene svoj stav da se zakon mora poštovati, da se on odnosi na sve, da niko iz njega nije izuzet, nijedna institucija, i da ne može Vlada da bude ta koja će po ličnom nahođenju da donosi odluke o tome koje informacije mogu da budu dostupne.
Od 2005. godine, od kada je ovaj zakon u primeni, nijedan od ovih problema nije rešen. Na neki način, iluzorno je što nas ponovo ubeđujete da će baš ovo zakonsko rešenje, odnosno ove izmene i dopune Zakona uvesti red u ovu oblast i omogućiti njegovu efikasniju primenu. Slična ubeđivanja, da vas podsetim, bila su i kada je usvajan Zakon.
Javnost je takođe dosta kritikovala član 38, odnosno da ovlašćeno lice u organima javne vlasti koje postupi po zahtevu za slobodan pristup informacijama od javnog značaja nije zaštićeno.
Umesto da prihvati te sugestije koje su zasnovane na onom što se odvijalo u praksi, Vlada uvodi samo neke kozmetičke promene, bez suštinskih.
Ministre, ovlašćeno lice, odnosno zaposleni u organima javne vlasti, radi ostvarivanja prava javnosti da zna, mora biti zaštićen i ne može se pozvati na odgovornost za otkrivanje korupcije ili nekih drugih nezakonitih radnji.
Ovo su samo neke primedbe, moje kolege će govoriti o drugim. To su, otprilike, primedbe zbog kojih SRS ne može da podrži ovaj predlog.

Koristim vreme ovlašćenog predstavnika.
Srpska radikalna stranka ne osporava Ustav. Ustav garantuje najviša moguća prava nacionalnim manjinama. Jedan čitav deo Ustava posvećen je ljudskim i manjinskim pravima i slobodama.
U tom smislu naša kritika nije usmerena ka Ustavu, odnosno ona je usmerena na ostvarivanje prava u praksi na način uređen ovim predlogom zakona. Ne osporavamo Ustav, već ostvarivanje tih prava u praksi na način uređen ovim zakonom.
S druge strane, moram da se osvrnem na neke vaše reči. Rekli ste da je to njihovo delo i njihova odgovornost.
Pošto nacionalne manjine pravo na samoupravu u oblasti kulture, obrazovanja ostvaruju biranjem nacionalnih saveta, da li to znači po vama da će sva odgovornost biti na nacionalnim savetima nacionalnih manjina?
Mi se ne slažemo sa tom konstatacijom, odgovornost će biti na državi. Znači, za sve stvari one negativne koje će ovaj zakon, odnosno Predlog zakona proizvesti u praksi biće odgovorna država odnosno Vlada kao predlagač ovog zakona.

Naime, amandman predviđa da nacionalni saveti, pored funkcije predsednika, biraju i potpredsednika. Pored funkcije predsednika nacionalnog saveta bitno je da nacionalni savet ima i potpredsednika. Potpredsednik nacionalnog saveta bi zamenjivao predsednika u slučaju njegove sprečenosti i tako omogućio nesmetan rad nacionalnog saveta.
Naime, član 6. ovog zakona predvideo je da nacionalni savet ima predsednika, izvršni organ, odbore za obrazovanje, kulturu i službenu upotrebu jezika i pisma, kao i da se statutom mogu utvrditi konsultativna i druga tela.
Znači, zakon nije precizirao postojanje funkcije potpredsednika - nije ostavljen prostor.
Doduše, Vlada u obrazloženju za odbijanje amandmana navodi - da član 5. Predloga zakona predviđa "da se statutom nacionalnog saveta uređuju druga pitanja od značaja za rad nacionalnog saveta, a jedno od tih pitanja može biti izbor potpredsednika ili zamenika predsednika nacionalnog saveta, kao i postupak njegovog izbora" - znači može i ne mora.
S druge strane, funkcija potpredsednika je vrlo bitna da bi se određivala pod tačkom "druga pitanja". Jedan od stavova precizira da predsednik nacionalnog saveta predstavlja i zastupa nacionalni savet. Znači, predstavljanje i zastupanje nacionalnog saveta je isključivo povereno predsedniku nacionalnog saveta.
Nacionalni savet može da bude doveden u veoma nezgodnu, odnosno nezavidnu poziciju u slučaju da je predsednik, usled bolesti ili nekog drugog razloga, sprečen na određeno vreme ili u datom trenutku, veoma bitnom trenutku po rad nacionalnog saveta, da obavlja tu funkciju.
Znači, uvođenje funkcije potpredsednika je jedno logično rešenje, koje polazi od pretpostavke da treba unapred razmišljati o nekim nepredvidivim situacijama koje mogu imati posledice na rad nacionalnih saveta nacionalnih manjina.

Sada kada se obrazlagali zašto niste prihvatili ove amandmane, vi ste rekli - morali smo da budemo malo suzdržaniji od ovog ostalog. Pretpostavljam da se to „ostalo“ mislilo na ono kada se zakonima uređuju neke druge materije, oblasti itd. S druge strane, rekli ste da ste morali da uzmete u obzir malobrojnost, neki nacionalni saveti su malobrojni.
Želim da vam postavim pitanje - da li onda smatrate da će ti malobrojni nacionalni saveti biti dobri reprezenti, odnosno zastupnici određene nacionalne manjine? Ako se osvrnemo na amandman kolege Avramovića, smatramo da amandman nudi mnogo demokratičnije rešenje, pogotovu što se predsednik Saveta ne bira direktno na izborima, već se on bira iz redova članova nacionalnog saveta.
S druge strane, ova zakonska odredba pružiće većem broju pripadnika nacionalnih manjina da učestvuju u obavljanju funkcije predsednika, pa tako je to i kod tih malobrojnih nacionalnih saveta, kako vi kažete, i da se aktivno uključe u ostavarivanje prava iz oblasti obrazovanja, kulture, itd. Prosto smatramo da ta jedna vrsta konkurencije koja bi se stvorila prihvatanjem ovog amandmana, uvela bi jednu novu dozu kvaliteta u rad nacionalnog saveta. Zbog toga još jednom apelujem, razmislite i prihvatite ove amandmane.

Mislim da je ipak trebalo da sačekamo predstavnike predlagača, ali nadam se da će u toku diskusije doći.
Koleginica Marina Raguš je predvidela da se u članu 7. posle stava 4. dodaje stav 5. koji glasi - rad nacionalnog saveta je javan. Ne vidim zašto amandman nije prihvaćen.
Bez obzira što je Vlada u obrazloženju navela da se amandman ne prihvata, jer se javnost rada pretpostavlja zbog toga što se nijednom odredbom ne isključuje, naš stav je da ona ipak mora jasno da se navede i istakne. Prihvatanjem amandmana, Predlog zakona bi se samo poboljšao i preciznije se uredili pojedini njegovi članovi.
Naime, rad nacionalnog saveta mora da bude javan. Predloženim zakonom nacionalnim savetima su poverene mnoge ingerencije iz oblasti obrazovanja, kulture, jezika, pisma i obaveštavanja. Nacionalni savet imaće ovlašćenja da daje predloge i mišljenja kada su u pitanju kandidati za direktorska mesta, članovi upravnih odbora itd. Takođe, daje mišljenje u postupku raspodele budžetskih sredstava Republike, pokrajine i jedinice lokalne samouprave, kada se putem javnog konkursa dodeljuju sredstva ustanovama i udruženjima iz oblasti obrazovanja, kulture itd.
Na osnovu datog mišljenja odrediće se iznos sredstava koji će se putem javnog konkursa raspoređivati pravnim i fizičkim licima koja obavljaju informisanje na jeziku nacionalne manjine. Nacionalni savet ustanovljava stipendije. On takođe utvrđuje kriterijume za izbor odgovornog urednika programa na jeziku nacionalnih manjina u ustanovi javnog servisa. Predlaže imenovanje urednika od prijavljenih kandidata.
Jednom rečju, na osnovu predloženog zakona nacionalne manjine će ubuduće uglavnom sva svoja prava da ostvaruju preko nacionalnih saveta. U pitanju su vrlo važne oblasti za život svakog pripadnika nacionalne manjine.
U pitanju su ingerencije koje su vrlo bitne za svakog pripadnika nacionalne manjine i zbog toga rad nacionalnog saveta mora da bude javan, odnosno da podaci budu transparentni, dostupni svakom pripadniku nacionalne manjine, da budu dostupni svakom ko je zainteresovan. To se odnosi i na taj deo koji se odnosi na javne konkurse.
Svedoci smo brojnih zloupotreba i kod javnih konkursa. Te zloupotrebe su vrlo česte. Ne tvrdim unapred da će zloupotreba biti, ali prosto jedna ovakva odredba bi predupredila i sprečila eventualno ovakve zloupotrebe. Zbog toga, iako stoji u obrazloženju za neprihvatanje ovog amandmana da se javnost rada pretpostavlja, amandman treba prihvatiti. Pod jedan, javnost rada ne može da se pretpostavi, a pod dva, amandman bi samo poboljšao zakon.
Zbog toga, još jednom predlažem da ovaj naš amandman prihvatite kako bi zakon bio bolji.

Dame i gospodo, podnela sam amandman na član 11. tačka 1). Reči - zainteresovani nacionalni saveti predlažu zajedničkog kandidata za člana, zamenjuju se rečima - svaki zainteresovani nacionalni savet predlaže kandidata za člana. Reč je o kandidatu za člana upravnog odbora ustanova učeničkog i studentskog standarda, čiji je osnivač Republika, pokrajina ili jedinica lokalne samouprave.
Predloženim amandmanom želeli smo da sprečimo da pojedini nacionalni saveti budu u podređenom položaju u odnosu na druge nacionalne savete u sredinama gde živi više pripadnika različitih nacionalnih manjina, a takvih nacionalnih manjina, pogotovo u Vojvodini, zaista je mnogo. To su sredine gde je više jezika nacionalnih manjina u službenoj upotrebi.
Smatramo da svaki nacionalni savet treba da predloži svog kandidata. Predloženo amandmansko rešenje je praktičnije. Nacionalni savet Slovaka najbolje je upoznat sa problematikom Slovaka, kao što je i nacionalni savet Mađara najbolje upoznat sa problematikom Mađara.
S druge strane, ovaj amandman nikako nije u suprotnosti da duhom Predloga zakona, kako je to vlada navela u obrazloženju za odbijanje amandmana. On nikako ne isključuje saradnju u nacionalnim savetima. Uostalom i ovaj predlog zakona je nastao, kako to stalno ističete, kao kompromisno rešenje između nacionalnih saveta.

Ministre, smatramo da ovaj član zakona to neće rešiti, već naprotiv da će pogoršati situaciju kada je u pitanju dalje školovanje.
Mogu iz ličnog iskustva da kažem, išla sam u srednju školu na srpskom jeziku, u razredu sam imala kolege i Mađare, Rumune, pored Slovaka i Srba, koji su pre toga pohađali osnovnu školu na maternjem jeziku. Verujte mi, bilo je zaista velikih problema.
Zamislite sada situaciju da nastavni program za srpski jezik kao nematernji jezik ne bude ujednačen i da svaki nacionalni savet daje svoje mišljenje. Zamislite situaciju u kojoj Slovaci uče srpski jezik po jednom programu, Rumuni po drugom, a Mađari po trećem.
Tačno je da je predlagač predvideo da nacionalni saveti mogu biti osnivači ili mogu u celini ili delimično da im se prenesu osnivačka prava kada su u pitanju obrazovne institucije. Međutim, te institucije sastavni deo mreže obrazovnih institucija u Srbiji. One će imati određenu autonomiju, ali su deo jednog sistema.
Svaku nacionalnu manjinu odlikuje određena specifičnost, ali i jedna zajednička karakteristika. Svi su oni zajedno sa većinskim narodom sastavni deo ovog društva. Pri tome se ni na koji način ne ograničavaju prava nas pripadnika nacionalnih manjina, već naprotiv, sprečava jedno konfuzno stanje.
Uzmimo npr. samo jednu situaciju kada pripadnik nacionalne manjine po završetku osnovne ili srednje škole odlazi u neku obrazovnu instituciju i nastavlja školovanje na srpskom jeziku. U toj obrazovnoj instituciji on neće biti jedini pripadnik nacionalne manjine. Tu će nastati pravi problemi. Kako uskladiti različito znanje, obrazovanje, različite obrazovne programe?
Da li mislite da će se praviti individualni programi prilagođeni svakoj nacionalnoj manjini. Mislim da je to nemoguće. Ne treba bez potrebe getoizirati nacionalne manjine. Oni su sastavni deo ovog društva. Mislim da bi trebalo da prihvatite ove amandmane.