Dame i gospodo poslanici, ministre, pred nama se nakon dugo godina odugovlačenja nalazi zakon o nacionalnim savetima nacionalnih manjina. Još 2002. godine Zakon o zaštiti sloboda i prava nacionalnih manjina predvideo je formiranje nacionalnih saveta i donošenje zakona. Zaista je prošlo mnogo godina od tada.
SRS smatra da je zakon o nacionalnim savetima nacionalnih manjina neophodan, pogotovo i zbog činjenice da Ustav u svom članu 75. propisuje da pripadnici nacionalnih manjina, radi ostvarivanja prava na samoupravu u kulturi, obrazovanju, obaveštavanju i službenoj upotrebi jezika i pisma, mogu izabrati svoje nacionalne savete. Skandalozna je činjenica da se zakon tek danas nalazi u proceduri. Skandalozna je činjenica da se nakon toliko godina priča, polemika, rasprava i rada nalazi u ovom obliku, sa mnogo nelogičnosti, pred poslanicima.
Zakon utvrđuje proceduru izbora nacionalnih saveta, nadležnosti, finansiranje, imovinu itd. Međutim, u ovom obliku u kome se danas nalazi pred nama za nas je neprihvatljiv. Ne sporimo da je zakon neophodan, ali ne zakon u ovom obliku.
Zakon je manjkav, kontradiktoran, konfuzan, neusklađen sa nekim drugim zakonima, što će se odraziti na njegovu primenu u praksi. Zapravo, možemo da kažemo da je u pitanju jedan prilično ambiciozan pilot projekat koji će u neko dogledno vreme morati da pretrpi određene izmene i dorade.
Smatram da u ovom trenutku zapravo niko sa sigurnošću ne može da kaže kako će njegovo sprovođenje, kada su pojedine njegove odredbe u pitanju, izgledati u praksi. Mislim da to ne možete sa sigurnošću ni vi ministre da kažete.
Nakon toliko godina najavljivanja, čekanja, usaglašavanja, pravne praznine, zaista smo očekivali mnogo bolja zakonska rešenja. Ukratko, ovo su neki od razloga zbog kojih SRS neće da glasa za ovaj zakon. Moje kolege pravnici, Krasić i Martinović, više će se pozabaviti tom pravnom usklađenošću, odnosno neusklađenošću sa drugim zakonima.
U formalnom smislu Ustav Republike Srbije garantuje najviša moguća prava nacionalnim manjina. Jedan čitav deo Ustava je posvećen ljudskim i manjinskim pravima i slobodama. U tom smislu oštrica naše kritike nije usmerena na Ustav ili ka formalno-pravnim odredbama, već na sprovođenje tih prava, odnosno odredaba u praksi.
Naravno, ne tvrdimo da je to slučaj samo kada su manjinska prava u pitanju, jer pripadnike manjina posmatramo kao sastavni deo ovog društva. U pitanju je jedna opšta pojava koja se odražava i reflektuje na živote svih stanovnika Srbije, a samim tim i na pripadnike nacionalnih manjina.
Pripadnicima nacionalnih manjina Ustavom i zakonima, a sada i ovim predlogom zakona, zagarantovana su, da ponovim, određena prava u oblasti kulture, obrazovanja, obaveštavanja i službene upotrebe jezika i pisma itd. Propisani su načini za njihovo ostvarivanje.
''Ako država pruži pravo nacionalnim zajednicama da formiraju savete, onda im mora pružiti i logistiku da ti saveti mogu da žive'', izjavili ste vi, ministre Čipliću. Međutim, kakvu to logistiku može država da pruži kojoj zbog katastrofalno vođene ekonomske politike preti bankrot, kakvu može pružiti logističku podršku nacionalnim savetima? Mislim na onaj deo sprovođenja ovog zakona u praksi.
Sveopšta situacija u zemlji i te kako će uticati na ostvarivanje prava nacionalnih saveta, odnosno manjina u praksi. Vlast, koja od gromoglasnih priča o EU, boljem životu, putovanjima, nerealnom cilju očuvanja KiM i ulaska u EU, dotiranja stranih automobilskih kompanija enormnim zaduživanjem zaboravlja na osnovne probleme društva, zaboravlja na njegove socijalne i ekonomske aspekte, i ne može biti dobar partner građanima Srbije i ne može adekvatno učestvovati u ostvarivanju njihovih prava, pre svega prava na bolji život, na život dostojan čoveka. A kako Ustav to nalaže, ljudsko dostojanstvo je neprikosnoveno, bio u pitanju Srbin, Slovak, Mađar, Musliman itd.
Prihvatanjem pogubnih uslova MMF-a, Vlada, a gospodine Čipliću, vi ste njen sastavni deo, u proseku, svakom ministarstvu smanjuje izdvajanje za oko 25%. S jedne strane, predlažete zakon za čije sprovođenje treba mnogo para, a sa druge strane u budžetu imate manje para na raspolaganju. U pitanju je čista kontradiktornost. Ni postojeće obaveze nisu mogle da se isfinansiraju, a kamoli ove obaveze.
Navešću samo jedan primer. U prvo izbornoj godini za aktivnosti obrazovanja posebnog biračkog spiska, prevođenje materijala, izradu formulara, biće potrebno obezbediti sredstva u visini od oko pet miliona dinara. Zbog toga tvrdnja o tome, kako ste to rekli vi, ministre Čipliću, ''sa ovim predlogom zakona možemo da kažemo da smo država koja je prva u regionu na ovaj način detaljno i široko definisala manjinsku samoupravu'', izaziva skeptičnost i zebnju.
Da vas podsetim, sredstva za finansiranje rada nacionalnih saveta obezbeđuju se iz budžeta Republike Srbije, autonomne pokrajine, lokalne samouprave, donacija i ostalih prihoda.
Zakon i njegove odredbe su samo jedan deo priče o ostvarivanju manjinskih prava. Drugi deo je njihovo ostvarivanje u praksi, ostvarivanje prava kao i svih građana Srbije.
Danas to želim otvoreno da kažem, Slovaci u Srbiji kao nacionalna manjina nisu ugroženi, ali su ugroženi kao ljudi, kao građani Srbije koji teško žive, koji nemaju para da plate račune, da školuju svoju decu, koje muči nezaposlenost, da ne spominjem kupovinu štampe i knjiga na maternjem jeziku, koji isto tako, kao i ostali građani Srbije, nemaju para za pozorište, koji svake godine zbog malog nataliteta, uostalom kao i većinski narod, ima sve manje.
Navela sam primer Slovaka, ali isti problemi muče i razaraju živote svih građana Srbije, bili oni Srbi, Slovaci, Mađari, Rumuni, Muslimani. Da ne spominjem Rome, čija je većina još uvek mnogo koraka od ostvarivanja sna o nekom normalnom životu. Zbog toga će ovaj zakon biti još samo jedno mrtvo slovo na papiru.
Uostalom, ministre, vi ste davali slične izjave koje potkrepljuje naše stavove. ''Da nema tih socijalnih problema, nacionalne zajednice bi imale samo slatku muku kako da realizuju i iskoriste svoja prava.'' Videli smo da nacionalne manjine, kao i ostali građani Srbije, ne da nemaju, kako vi kažete, tu slatku muku, već da imaju ogromne egzistencijalne probleme.
Predlog zakona o nacionalnim savetima nacionalnih manjina propisuje da Republika, AP Vojvodina ili lokalna samouprava mogu preneti u celini ili delimično osnivačka prava na socijalne savete u oblasti obrazovanja, kulture, obaveštavanja.
Ministre, vi ste izjavili da se ovim zakonom uvodi jedna samouprava u ostvarivanju prava nacionalnih manjina, gde će nacionalni saveti imati više prava, ali i više obaveza. Da li će nacionalni saveti u svim tim oblastima moći da nadomeste putem donacija nedostatak sredstava iz budžeta? Naravno da neće moći.
S druge strane, moramo da uzmemo u obzir još jednu činjenicu. Nacionalni saveti mogu da broje od 15 do 35 članova, relativno mali broj ljudi da bi se na adekvatan način obavio tako zahtevan i obiman posao.
Osnovni problem koji je trebalo predloženi zakon da reši jeste regulisanje nadležnosti i stvaranje uslova za demokratičan izbor nacionalnih saveta. Predlagač se odlučio za kompromis. Zakon propisuje da nacionalne manjine same odluče da li će prioritet za izbor članova nacionalnog saveta dati neposrednim izborima ili elektorskoj skupštini.
Međutim, nije jasno i nije definisano na koji način će nacionalne manjine odrediti prioritet. Nije u pitanju udruženje građana, čiji se članovi mogu skupiti na jednom mestu i dogovorom ili glasanjem doneti odluku. U pitanju su nacionalne manjine.
Da li će svaki pripadnik nacionalne manjine koji to želi moći da učestvuje u donošenju jedne tako važne odluke? Ako to želi, na koji način će da učestvuje u donošenju te odluke ili će ipak odluku o tome u ime nacionalnih manjina doneti nacionalni saveti, naravno, ukoliko su oni već formirani ili neke druge grupe građana, udruženja itd.
Znači, od najave da će zakon garantovati da izbor bude rezultat zajedničke volje svih pripadnika određene nacionalne manjine nema ništa. Pomenuti stav je suvišan i zbog stava koji propisuje da neposredni izbori mogu da se održe ukoliko do dana raspisivanja izbora u poseban birački spisak bude upisan zakonom određeni broj pripadnika nacionalne manjine. Ukoliko se taj uslov ne ispuni, ide se na elektorsku skupštinu.
Kod obrazovanja posebnog biračkog spiska nacionalnih manjina takođe se javljaju veliki problemi. O tome su govorili i poslanici iz drugih poslaničkih grupa.
Naime, na osnovu Predloga zakona, svaki građanin sa biračkim pravom, pripadnik nacionalne manjine, može na posebnom obrascu pismeno zatražiti da bude upisan u poseban birački spisak odgovarajuće nacionalne manjine.
Znači, ukoliko želi da ostvari svoje biračko pravo, mora da se izjasni o svojoj nacionalnoj pripadnosti upisom na poseban birački spisak. Kako će to da izgleda u praksi? Mnogi će u startu odustati, što zbog otpora prema administraciji, što zbog nedostatka vremena, što zbog straha od zloupotrebe podataka sa posebnog biračkog spiska, što zbog stava da je u pitanju jedna vrsta diskriminacije. Neki prosto to neće uraditi zbog neobaveštenosti.
Može Ministarstvo i da pokrene kampanju putem sredstava javnog informisanja da je započelo obrazovanje posebnog biračkog spiska, kako to nalaže uostalom i ovaj predlog zakona. Ne vidim da će to dati očekivane rezultate.
Inače, volela bih da mi odgovorite na pitanje – kako će to izgledati kampanja koja će koštati 200.000 dinara? Mislim da sam dobro videla te podatke i prosto ne mogu da zamislim tu kampanju. Verovatno neće izgledati nikako.
Zamislite samo romsku populaciju, čiji pripadnici, nažalost, uglavnom žive u veoma teškim materijalnim uslovima, na granici ili ispod donje granice siromaštva, bez struje, vode, o gledanju televizije, slušanju radija ili kupovini dnevne štampe da i ne govorimo. Proći će još mnogo godina dok svi oni koji žele da se nacionalni saveti biraju neposrednim putem savladaju sve prepreke na putu koji je zakon propisao i ostvare to pravo. Dotle će mnogi i dalje članove za nacionalne savete birati putem elektorske skupštine koji poslednjih godina trpi dosta kritika.
Takođe, moram da istaknem i stav da SRS, kao stranka koja u svojim redovima ima pripadnike nacionalnih manjina, zastupa stav da predlagač liste, odnosno da na izborima mogu učestvovati, pored političkih organizacija nacionalnih manjina, i ostale političke organizacija.
Svi pripadnici nacionalnih manjina, bez obzira na političku pripadnost, moraju da imaju mogućnost da učestvuju na izborima. Niko ne sme da se odbaci, odnosno da se vrši selekcija po političkoj pripadnosti, naravno, ukoliko se svi oni koji učestvuju na izborima bore za ostvarivanje prava nacionalnih manjina.
Kada je u pitanju oblast obrazovanja, tu ću izdvojiti jedan segment. Nacionalni saveti moći će da daju mišljenje ministru prosvete u postupku utvrđivanja mreže srednjih škola i ustanova učeničkog i studentskog standarda, što je vrlo bitno.
Mi koji potičemo iz višenacionalnih sredina u kojima postoji srednja škola, u kojoj se nastava obavlja na jeziku nacionalne manjine, znamo kako tamošnje stanovništvo strepi neće li država ukinuti školu ili odeljenje zbog smanjenja broja učenika.
Zaista, bitan pomak u odnosu na, recimo, tzv. zakon o sedištima sudova, on se tako ne zove, ali tako je imenovan u javnosti. Kada su preko noći mnogi sudovi, pa i oni u višenacionalnim sredinama sa jako dugom tradicijom, sudovi koji su bili primer, ne samo u Srbiji, već i u Evropi, za poštovanje prava nacionalnih manjina ili postali sudske jedinice ili su ukinuti.
Mogu da navedem primer, recimo, opštine Kovačica, u kojoj pored Srba žive Mađari, Rumuni, Romi itd. i Slovaci, i u čijem je sudu, starom više od 100 godina, u službenoj upotrebi bilo više jezika. Država tada nije želela da uvaži mišljenje predstavnika nacionalnih manjina. Mislim da je učinjena neprocenjiva šteta za pomenute sredine, za pojedine pripadnike nacionalnih manjina.
Ovaj zakon uvodi drugi oblik uređenja odnosa između nadležnih državnih organa i nacionalnih manjina, ali strepnja ipak postoji. Hoće li se zakon poštovati u praksi, kako će se zakon sprovoditi u praksi?
Hoće li njegova primena rešiti probleme koji se javljaju kod još jednog aspekta. Sada ću da izdvojim – nacionalne manjine poslednjih godina suočavaju se sa problemom nedostatka nastavnih kadrova za obavljanje nastave na maternjem jeziku iz pojedinih predmeta. Ukoliko se nešto ne preduzme, a ministre mislim da ste i vi upoznati sa ovim problemom, na ovom polju, smatram da ćemo doći u situaciju da ćemo imati škole, ali nažalost, u njima neće imati ko da predaje.
Po Predlogu zakona, nacionalni savet može da stipendira učenike, odnosno studente iz sopstvenih sredstava. Ovaj problem bi zaista mogao da se reši na ovaj način, jer nacionalni saveti ipak imaju najbolji pregled situacije. Međutim, problem nedostatka novca će ih u tome sprečiti i to nas ponovo vodi ka lošoj ekonomskoj politici vlasti, odnosno da tražimo nove modele rešavanja tih problema.
Pitanje informisanja, odnosno obaveštavanja na jeziku nacionalnih manjina takođe je vrlo bitno pitanje i o njemu ćemo da govorimo kada su amandmani u pitanju, a takođe govoriće i moje kolege.
Na kraju, još jednom da ponovim, zakon o nacionalnim savetima nacionalnih manjina je neophodan, ne zbog toga što su pripadnicima nacionalnih manjina u Srbiji ugrožena i uskraćena neka prava, već pre svega da bi se u skladu sa Ustavom ova vrlo važna oblast za naše društvo i državu preciznije uredila zbog te postojeće pravne praznine koja je postojala.
Međutim, ovakav predlog zakona, konfuzan, u nekim delovima kontradiktoran, u nekim delovima nedorečen, za nas je neprihvatljiv.

Tokom diskusije mogli smo da čujemo veoma ozbiljne primedbe. Predlog zakona je dobro upakovan, tako da na prvi pogled možemo da kažemo to je to, imaćemo široko definisanu manjinsku samoupravu u skladu sa Ustavom i zakonom.
Međutim, predlagač kao da nije razmišljao šta je ispod površine ili možda namerno to prećutkuje, kao da namerno nije razmišljao o zamkama koje ta široko definisana samouprava stvara.
Hoće li ona moći onako kako je predlagač propisao da se sprovodi u praksi? Neće. Hoće li ona na neki način izvršiti getoizaciju nacionalnih manjina? Nevoljno moram da priznam da je to tako u pojedinim njegovim oblastima i delovima.
Osnovne primedbe odnose se na način izbora članova nacionalnog saveta, na pojedine ingerencije iz oblasti obrazovanja, kulture, obaveštavanja, ali i kod ovlašćenja koja se sastoje od davanja predloga i mišljenja.
Možemo da izrazimo zabrinutost da će u višenacionalnim sredinama zainteresovani nacionalni saveti možda i dolaziti u sukob kada su u pitanju raznorazni predlozi, pogotovo oni koji se odnose na imenovanje članova upravnih odbora.
Na kraju bih da se osvrnem na još jednu oblast, veoma važnu, o kojoj danas nije bilo dovoljno reči. Pitanje informisanja, odnosno obaveštavanja na jeziku nacionalnih manjina je vrlo bitno i o njemu se godinama raspravlja.
Odbor za međunacionalne sazive u prošlom sazivu je oko toga više puta raspravljao, pogotovo što su pojedini zakoni koji definišu ovu oblast, pre svega iz oblasti radio-difuzije, u kontradiktornosti sa Ustavom i sa međunarodnim konvencijama. Naš stav je da bi time prvenstveno trebalo da se bavi RTS kao javni servis, međutim, za sada imamo samo emisiju na romskom jeziku, što je svakako pomak, pogotovo ako se uzme u obzir činjenica da je ovo Dekada Roma i da mnogo toga mora da se uradi na implementaciji Roma u ovdašnje društvo.
Šta je sa drugim nacionalnim manjinama? Nacionalne manjine koje žive na području AP Vojvodina su u prilici da prate emisije na Televiziji Vojvodina na maternjem jeziku, ali šta je sa onima koji žive u drugim delovima Srbije?
Da li imaju, na primer, Vlasi pravo da budu informisani na svom maternjem jeziku? Zar po Ustavu nema svako pravo da potpuno i blagovremeno bude obavešten o pitanjima od javnog značaja? Zar po Ustavu pripadnici nacionalnih manjina nemaju pravo na potpuno, blagovremeno i nepristrasno obaveštavanje na svom jeziku? Naravno da im po Ustavu to pravo pripada.
Predlagač, verovatno pokušavajući da otkloni pomenute nedostatke koji zaista predstavljaju veliki problem kada su u pitanju nacionalne manjine, zakonom propisuje da nacionalni saveti nacionalnih manjina mogu da budu osnivači i vlasnici listova, radio i televizijskih stanica.
Smatramo da će ovo u praksi biti teško ostvarivo. Kako će to recimo izgledati u sredinama u kojima žive pripadnici nacionalnih manjina? Da li će doći do diskriminacije pojedinih nacionalnih manjina u tom slučaju?
Predlog zakona, koji je predstavljen kao poštovanje razlika među nacionalnim manjinama i njihovih specifičnosti, imaće suprotno dejstvo.
Ovde dolazimo do već pomenutog problema neusklađenosti sa pojedinim zakonima. Najveći broj frekvencija, sem na lokalnom nivou, već je raspoređen. Sa druge strane, Zakon o radio-difuziji je predvideo okončanje privatizacije do 2007. godine, pa je taj rok, upravo zbog informisanja na jezicima nacionalnih manjina, pomeren do daljnjeg.
Međutim, konačan stav nije zauzet. Nacionalni saveti, i ako postanu vlasnici preduzeća za radio-televizijsku delatnost, neće imati gde da emituju program. Sa druge strane, ako im recimo lokalna samouprava, koja ima medije u svom vlasništvu, prenese osnivačka prava, plašim se da sudbina tog medija nije baš tako sjajna upravo zbog nedostatka finansija.
Zakon takođe predviđa da nacionalni saveti mogu da daju predloge Republičkoj Radiodifuznoj agenciji prilikom izrade strategije razvoja. Strategija je, da vas podsetim, napravljena do 2013. godine. Član 130. ovog zakona predvideo je odredbe koje to na neki način regulišu, odnosno pomeraju izbor i predloge do reizbora.
Zaista, pomenuti član delimično rešava navedenu nedoumicu. Međutim, on takođe stvara jednu apsurdnu situaciju. Da vas podsetim, danas je 2009. godina, nova strategija bi po zakonu trebala da ugleda svetlost dana 2013. godine, dakle, za četiri godine. Da li će nacionalni saveti nacionalnih manjina, nakon osnivanja privrednih društava i ustanova koje će se baviti radio-televizijskom delatnošću, da čekaju do 2013. godine?
Takođe, isti je problem i kod izbora članova saveta Radiodifuzne agencije. Ovaj savet ima devet članova. Sva mesta su popunjena (Predsednik: Završite molim vas. Vreme je isteklo.)
I na kraju, još da ponovim i da zaključim, jedan čitav deo Ustava je posvećen ljudskim i manjinskim pravima i slobodama. U tom smislu oštrica naše kritike nije usmerena na Ustav, ali ovaj...
(Isključen mikrofon.)

U članu 74. stav 2. reči „od 5.000 do 50.000 dinara“ zamenjuju se rečima „od 1.000 do 10.000 dinara“. Ovim amandmanom nikako ne želimo da dovedemo u pitanje stav SRS da podaci o radu udruženja građana moraju da budu dostupni javnosti. Godinama ukazujemo na ovaj veliki problem, jer se suočavamo sa činjenicom da je mnogo toga u vezi s udruženjima obavijeno velom tajni. Međutim, smatramo da to nikako neće da se reši visinom novčanih kazni. Da smo, nažalost, u pravu, uverićete se odmah nakon primene zakona.
Želeli smo da ovim amandmanom zaštitimo ona udruženja koja raspolažu skromnim sredstvima, odnosno amaterska udruženja, kako vi, ministre, kažete, one koji rade sa ljubavlju.
Pri tom, niko ne želi da zaštiti sekte, jer smo svedoci da udruženja sa destruktivnim delovanjem uglavnom raspolažu s mnogo para, finansiraju se s raznih strana i njima je svejedno da li će kazna biti 50.000 dinara ili više.
Oni imaju finansijsku moć da kaznu plate, a s druge strane, imaju i onu drugu moć, mnoge su se infiltrirale u razne procese odlučivanja. Vrlo su uticajni u društvu. Pri tome, ne mislim da smo taj naš stav zasnovali na tri udruženja.
Prema tome, ništa ih neće sprečiti da zakon ne poštuju. Upravo ta moć im dozvoljava takvo ponašanje. Mislim da ovaj zakon ne može da spreči takvo njihovo ponašanje, već da je to stvar, odnosno pitanje za one koji dozvoljavaju takvo ponašanje.
Da još jednom ponovim i istaknem, SRS je za to da postoji javnost rada, da rad udruženja bude javan, ali da kazne, odnosno njihova visina nikako neće na to uticati. Prosto se plašimo da će se zakon kršiti.
S druge strane, zakon sadrži niz odredaba koje previše blago regulišu ovu oblast, blago u tom smislu da ne nude previše nade.

Ovim amandmanom predlažemo da se u članu 75. stav 1. tačka 1) briše. Srpska radikalna stranka smatra da je u sadašnjoj situaciji opšte ekonomske krize problem da se pokrije budžetski deficit kada guverner i pojedini predstavnici Vlade predlažu povećanje PDV-a. Osnivanje još jednog državnog tela kao što je garantni fond je necelishodni i ekonomski neprimereni potez Vlade Srbije, potez koji ne prati ovdašnju ekonomsku realnost.
Činjenica da je osnivanje garantnog fonda predviđeno po isteku dve godine od dana stupanja na snagu Predloga zakona otvara još jedno pitanje – zašto se on osniva nakon dve godine i ne potvrđuje li to stav Srpske radikalne stranke da se ova oblast može regulisati i bez garantnog fonda, odnosno sudskim putem, kao i do sada? To što sudski sporovi dugo traju je pitanje za Vladu, koja svakako mora da reši problem efikasnosti pravosudnog sistema.
Amandman je logičan sled prethodnih amandmana i traži brisanje garantnog fonda. Stav SRS je, još jednom da ponovim, da se ekonomska zaštita putnika i trećih oštećenih lica može ostvariti na drugi način, a ne osnivanjem još jednog državnog tela čiji će rad pasti na teret, pre svega, poreskih obveznika.
Prema Predlogu zakona, najviše sredstava u garantnom fondu obezbeđuje se iz budžeta Republike Srbije. Deo tih sredstava čine i prihodi od ulaganja i drugi prihodi garantnog fonda, koji se takođe ostvaruju na osnovu sredstava iz budžetskog fonda. Međutim, moramo da postavimo pitanje ko garantuje da li će garantni fond ostvariti prihode, a ne rashode koji će ponovo da padnu na teret budžeta? Na kraju garantni fond neće biti ništa drugo do još jedan nepotreban trošak budžeta.

Dame i gospodo narodni poslanici, SRS predlaže da se u članu 88. briše stav 2. Amandman je logičan sled prethodnih amandmana kojima tražimo brisanje garantnog fonda. Samim tim, predlažemo brisanje članova zakona koji se odnose na njegov nadzor.
Da ponovim stav mojih kolega – Srbija ima preglomaznu državnu administraciju koja bi predstavljala veliki teret i za zemlje sa mnogo razvijenijim privredama. U Srbiji državni aparat ima 28.000 zaposlenih. Da vas podsetim, 2000. godine je iznosio oko osam hiljada. Danas se suočavamo sa velikim brojem agencija, uprava, komisija. Suočavamo se sa nepotrebnim, paralelnim državnim telima. U pitanju je preveliki teret za poreske obveznike, za budžet Srbije, i to ne samo u uslovima ekonomske krize.
Stav SRS je da Vlada mora racionalnije da raspolaže budžetskim sredstvima. Neracionalno trošenje nije poželjno, ne samo u uslovima ekonomske krize. Međutim, ako odbacimo i taj glavni argument zašto ne treba da se osnuje garantni fond, ostaju drugi problemi, pre svega neprecizno definisani članovi zakona koji se odnose na garantni fond, što stvara dodatnu konfuziju. Smatramo da oni nikako ne mogu na adekvatan način da zaštite putnike i ostala oštećena lica.

Dame i gospodo poslanici, ministre, ovim amandmanom predlažemo da se član 4. stav 1. promeni i umesto predloženog rešenja da nova formulacija glasi: ''Građani su jednaki i uživaju jednaku zaštitu pred sudovima, bez obzira na lična svojstva''. Znači, SRS predlaže da se umesto reči ''svi'' koristi reč ''građani''.
Međutim, Vlada je odbila amandman, uz obrazloženje da nije u skladu sa svrhom zakona, jer građanin je, kako stoji u obrazloženju, uža kategorija od one ponuđene Predlogom zakona.
Malo je diskutabilno, kako bi pravno lice izrazilo svoju seksualnu orijentaciju, etničku pripadnost ili pak veroispovest, a da ne nabrajam dalje. Znači, amandman je odbijen, iako je građanin politički subjekt.
Ovaj zakon, ako se ne odnosi na građane, sigurno ne može da se odnosi na pravna lica. Da se zakon odnosi na građane potvrđuju i članovi zakona, pa tako član 5. kao oblik diskriminacije navodi - udruživanje radi vršenja itd. Znači, na koga se to odnosi, ako ne na građane?
U članu 6. pak stoji - da neposredna diskriminacija postoji ako se lica ili grupe lica stavljaju u nepovoljan položaj. Na koga se to odnosi, ako ne na građane?
S druge strane, moram da ukažem i na činjenicu da predlagač zakona u obrazloženju osnovnih pravnih instituta i pojedinačnih rešenja navodi - da je osnov zabrane diskriminacije načelo jednakosti, jer diskriminacija postoji kada su, obratite pažnju, građani, a ne svi, kako stoji u ovom članu, stavljeni u nejednak položaj usled nekog ličnog svojstva. Znači, zaista je neverovatno obrazloženje - da je amandman neprihvatljiv, jer nije u skladu sa svrhom zakona, ako smo sada utvrdili da i predlagač tvrdi ''da diskriminacija postoji onda kada su građani stavljeni u nejednak položaj''.

Dame i gospodo, amandmanom predlažemo da se član 5, koji određuje oblike diskriminacije, promeni i glasi: "Diskriminacija se u Republici Srbiji javlja u vidu direktne i indirektne diskriminacije, povreda ustavnog načela jednakih prava i obaveza, pozivanja na odgovornost, organizovanja radi vršenja diskriminacije, ponižavajućeg postupanja i onespokojavanja".
Vlada je odbila amandman uz obrazloženje – da on ne menja suštinu i sadržinu odredbe, kao i da postojeća odredba nije suprotna pravilima nomotehnike, iako se amandmanom predlaže izmena kako bi se osnažila ustavna odredba iz člana 21. Ustava.
Znači, već postoje ustavne garancije za zaštitu od diskriminacije i zbog toga Vladi nikako ne bi trebalo da smeta rešenje koje smo predložili, pogotovo zbog tvrdnji predlagača da ne vide u čemu je problem, jer zakon ne donosi ništa što je u suprotnosti sa onim što je navedeno u Ustavu.
U suprotnom, ovo je samo još jedan politički zakon, koji nikako ne odslikava spremnost države da se upusti u borbu protiv diskriminacije. Nažalost, desiće se da na tom svom evropskom putu Vlada zaboravi da se zakon ne donosi samo radi zakona, već njegove primene u praksi ili se to možda već dogodilo.
Vlada ovim svojim stavom, da odbija preciznije definicije i tumačenja pojedinih odredbi i barem donekle ispravi mnoge nelogičnosti koje ovaj zakon donosi, neutrališe i poslednji argument kojim se branila – da usvajanjem ovog zakona mora da se isprave mnogobrojni nedostaci, kojih naša pravna regulativa u ovoj oblasti ima. Znači, predlažem vam da prihvatite ovaj amandman.

Dame i gospodo, amandman predviđa brisanje člana 32. Nastao je kao logičan sled prethodnih amandmana, odnosno da je poverenik neustavna kategorija i da diskriminacijom treba da se bave pravosudni organi, a takođe i zaštitnik građana.
S druge strane, ako i to ostvarimo po strani, ne treba nikako da zaboravimo tešku ekonomsku situaciju i neprimereno povećavanje administracije.
Srbija je država koja ima preglomaznu državnu upravu. Prema podacima iz 2007. godine, državni aparat na godišnjem nivou koštao je građane Srbije 42 milijarde dinara. Na plate administracije Srbija je tad izdvajala 10% BDP, a jedna Bugarska, recimo, tek 3,5%.
Danas, kada prema optimističkim prognozama rast BDP će biti svega 0,5%, udeo zarada će biti veći. S druge strane, državni aparat će u odnosu na 2007. godinu povećao.
Znači, na jednoj strani imamo veoma veliki broj agencija, negde oko 14, imamo raznorazne uprave, veliki broj ministarstava, a na drugoj strani ekonomsku krizu koja dodatno urušava ionako urušenu privredu i negde u sredini zahtev da se formira institucija poverenika za ravnopravnost.
Ova institucija imaće stručnu službu, tri pomoćnika. Ovoj instituciji, pored plata, moraju da se obezbede sredstva za rad, prostor itd, a sve to zahteva dodatne izdatke.
Da li je onda pošteno prema građanima Srbije, koji se svakodnevno suočavaju sa dilemom kako preživeti, formiranje ove institucije? Da li je to pošteno ako se građanima preti uvođenjem socijalnog poreza, zamrzavanjem radnih sporova, povećanjem poreza na plate sa 12 na 20%? Ne predstavlja li to svojevrstan vid diskriminacije građana Srbije? Nije li to poruka – stegnite kaiš, jer ćemo teret ekonomske krize da svalimo na vaša leđa.

Dame i gospodo, ovim amandmanom tražimo da se u članu 1, koji se odnosi na osnovne odredbe zakona, odnosno uređuje predmet zakona, posle stava 2. doda novi stav 3. Naime, ovim zakonom, u isto vreme kada pojedini predstavnici Vlade najavljuju smanjenje državne administracije, predviđeno je uspostavljanje nove institucije - poverenik za ravnopravnost, kao samostalan državni organ nezavisan u svom radu u obavljanju poslova.
Koliko je nezavisan u svom radu pokazuje dosadašnja praksa kada su ove institucije u pitanju. Stav 3. bi nalagao da poverenik mora da poseduje opštu zdravstvenu sposobnost i da svakih šest meseci dokazuje da ispunjava taj uslov.
Amandmanom predlažemo da se isti stav doda i posle tačke 3, kao tačka 4. u članu 28. Naime, zbog oblasti koju reguliše poverenika za ravnopravnost, veoma je važno da on pored osobina navedenih u tački 3, odnosno da poseduje visoke moralne i stručne kvalitete, mora da poseduje i opštu zdravstvenu sposobnost.
Amandmanom kojim se predlaže izmena navedenog člana osnažila bi se ustavna odredba iz člana 21. Ustava Srbije o zabrani diskriminacije, a koja glasi da – pred Ustavom i zakonom su svi jednaki.
Vlada tvrdi da je oblast koju zakon reguliše veoma važna, pa stoga i zakon. Slažemo se da je ova oblast veoma važna. Međutim, kako su pojedine odredbe definisane, mislimo da im niste pridali dovoljno važnosti i da moraju da se osnaže. Predlažemo da prihvatite ovaj naš amandman.
Vlada je inače odbila ovaj amandman uz obrazloženje da su pravila o zdravstvenoj sposobnosti zaposlenih regulisani drugim propisima. To nikako ne može da bude valjan razlog za odbijanje amandmana, pošto vam nije smetalo da ovim zakonom obuhvatite i neke kategorije diskriminacije koje su regulisane drugim zakonima ili da neke od najtežih zločina proglasite diskriminacijom.

Dame i gospodo, amandman predviđa da se u članu 2. stav 1. tačka 1) reč ''ograničavanje'' izbriše. Amandmanom se predlaže izmena navedenog člana, kako bi se osnažila ustavna odredba iz člana 21. Ustava Srbije o zabrani diskriminacije.
Već smo pokazali tokom diskusije da nije sporno da je SRS i programski i ideološki protiv bilo kog oblika diskriminacije, ali ovaj Vladin Predlog zakona o zabrani diskriminacije je pravnički besmislen i nepraktičan, što će dokazati naši pravnici tokom svojih izlaganja. Ovaj zakon, u ovom obliku, neće moći da se primeni u praksi i potvrdiće tezu SRS-a, uostalom to ste i vi i vaše kolege tvrdili, da se on mora usvojiti zbog stavljanja Srbije na belu šengen listu.
Činjenica da se zakon uglavnom donosi reda radi, potvrđuju poslednje inicijative pojedinih ministara, odnosno članova Vlade, o tome je malopre govorio i moj kolega Ognjen Mihajlović.
Ministre, pošto pokušavate da nas ubedite u tvrdnje kako je ovaj zakon važan jer je diskriminacija u Srbiji nedopustiva, zašto niste stali u odbranu zakona o zagarantovanim pravima radnika koja će im biti oduzeta skandaloznom preporukom ministra za ekonomiju i regionalni razvoj i Ministarstva pravde da se razni sporovi i njihovo izvršenje zamrznu na godinu dana.
Ova preporuka ne samo što vrši protivzakonit i protivustavan pritisak na sudstvo, već vrši i diskriminaciju radnika, tako što im ukida pravo da pred sudom zatraže zaštitu svojih zakonom zagarantovanih prava.
Ministre Čipliću, ova govornica danas je idealna prilika da se obratite radnicima i osudite diskriminativne inicijative vaših kolega. Vi ste ipak ministar za zaštitu ljudskih i manjinskih prava...
(Isključen mikrofon.)
Na član 2. amandman je podneo narodni poslanik Aleksandar Martinović.
Vlada nije prihvatila amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Gospodine Martinoviću, imate reč.

Dame i gospodo narodni poslanici, ovim amandmanom predlažemo da se članu 3. stav 1. promeni i da glasi: ''Svako u Republici Srbiji ima pravo na odgovarajuću zaštitu od svih oblika diskriminacije''. Naravno, to naše predloženo rešenje nikako ne isključuje da tu zaštitu svako može da potraži kod nadležnih sudova, organa javne vlasti, pozivajući se na kršenje, pre svega Ustava, pa i zakona.
Danas se suočavamo sa jednim apsurdom. Pred nama se nalazi Predlog zakona protiv diskriminacije, a suočavamo se sa činjenicom da se diskriminacija sprovodi upravo kod onih koji predlažu ovaj zakon. Ne znam kako bi na drugi način mogli da okarakterišemo predlog Vlade da se sa dodatnih 5% oporezuju sva neto primanja veća od 20.000 dinara.
Zar to nije diskriminacija velikog broja radnika i penzionera, zar to nije udar na njihov standard? Pitajte one koji primaju 20.000 dinara mesečno da li solidarni porez od dodatnih 5% ne smatraju diskriminacijom.
Da apsurd bude veći, ovom diskriminativnom merom prikupiće se sredstva u iznosu od oko 1,8 miliona evra mesečno, a što na godišnjem nivou predstavlja oko 10% prihoda kojeg se naša država odrekla jednostavnom primenom Prelaznog trgovinskog sporazuma, odlukom kojom je pojedine oblasti naše privrede stavila u diskriminatorski položaj u odnosu na ekonomiju pojedinih zemalja EU.
Znači, pre nego što se ovaj zakon pojavio pred Skupštinom, njegovi predlagači morali su da preispitaju neke svoje diskriminatorske poteze, jer onda vaša tvrdnja, ministre, da je Vlada ovaj zakon dužna građanima Srbije, svakako ne bi bila besmislena.

Dame i gospodo, pred nama se nalazi, kako tvrdi Vlada, izuzetno važan zakon. Međutim, ako se sagleda kako se Vlada ophodila prema tematici koju obuhvata ovaj zakon stiče se drugi utisak.
Ministre, ne možete jedan zakon da predstavljate kao izraz dobre volje i stvar kompromisa, kako ste rekli. Kažete - ovaj zakon država Srbija duguje svojim građanima. Zar država taj dug vraća građanima Srbije tako što ovim zakonom propisuje da se genocid i etničko čišćenje prekršajno kažnjavaju?
Iako se na zakonu, prema izjavama nadležnih, više godina radilo, Predlog sadrži niz propusta na koje moramo da ukažemo i upravo zbog tih propusta, odnosno zbog njegove važnosti u obliku u kojem se danas nalazi pred nama, ne možemo da ga prihvatimo, iako je, još jednom da istaknem, SRS ideološki i programski protiv diskriminacije.
Osvrnuću se samo na neke njegove mane. Prvo, tužno je što antidiskriminatorski zakon mora da bude jedan od uslovljavajućih zahteva za ulazak Srbije u EU. Da nije tako, pitam vas da li biste o njemu uopšte razmišljali? Dame i gospodo, ako se zakoni usvajaju reda radi, a ne zbog njihovog sadržaja, zbog njihove primene u praksi, onda mora da se postavi pitanje - kakva je svrha ovog zakona? Da li je suština, odnosno prioritet njegovo usvajanje, a ne njegov sadržaj, njegove odredbe i ono što sledi nakon toga, odnosno njegova primena u praksi?
Ukoliko se stvari na taj način pojednostave, ukoliko Vlada do sada nije shvatila da se ljudska prava i slobode, jednakost i ravnopravnost moraju poštovati, ne samo zbog toga da bi pokazala da je dosledna svom tzv. evropskom putu, onda kao društvo moramo da istaknemo da imamo velikih problema.
Zakon predviđa uspostavljanje institucije poverenika za zaštitu ravnopravnosti. U trenutku kada nam preti recesija, vrlo je neprimereno povećavati državnu administraciju. S druge strane, to je u koliziji sa izjavama pojedinih ministara, recimo ministra Markovića, koji je najavio smanjenje državne administracije za 8.000 ljudi.
Takođe, ako se analizira dosadašnja praksa, odnosno tempo uspostavljanja ovih tzv. samostalnih državnih organa, to će se odužiti. Prisetimo se samo Državne revizorske institucije i njenog putešestvija ili pak poštovanje institucije Poverenika za zaštitu informacija od javnog značaja.
Kako to izgleda u praksi možda najbolje ilustruju reči Rodoljuba Šabića: "Za spremnost Vlade da nezavisnim pomogne u radu suvišno je trošiti reči. Opšte je poznato, godinama je daleko ispod i potrebno mogućeg nivoa". Ako se sagledaju ove činjenice, onda je sva dalja priča na ovu temu bespredmetna i suvišna.
Zaštitom ravnopravnosti, pre svega, treba da se bave pravosudni organi, a takođe i zaštitnik građana, institucija koja već postoji.
Član 16. koji reguliše diskriminaciju u oblasti rada, stav 3, nedorečen je i stvara prostor za manipulaciju. Naime, stav 3. navodi šta se ne smatra diskriminacijom, odnosno da pravljenje razlike, isključenje ili davanje prvenstva licu ili grupi nije diskriminacija, ako je svrha koja se time želi postići opravdana i ako se time preduzimaju mere zaštite prema pojedinim kategorijama lica.
Navodi se da su to žene, trudnice, porodilje, roditelji, maloletnici, osobe sa invaliditetom i drugi. Ko su ti drugi? Zašto i oni nisu taksativno mogli da se nabroje? Ko će da određuje ko su ta druga lica, takođe, ko će da određuje kada je svrha opravdana?
Ministre, takođe, ako možete da pojasnite kako će da se reguliše zaštita od diskriminacije kada je u pitanju nezaposlenost? Zakon stupa na snagu osmog dana od dana objavljivanja u "Službenom glasniku", osim člana 28. do člana 40, koji počinju da se primenjuju 1. januara 2010. godine, a usvaja se po hitnom postupku. Kakav apsurd.
Zakon će da se krši već od prvog dana i to od strane nadležnih državnih organa. Ukoliko tvrdite suprotno, dužni ste da nam pojasnite kako će da se ispoštuje član 17. stav 2, da svako ima jednak pristup objektima u javnoj upotrebi.
Kako će ova odredba da se ispoštuje kada su u pitanju osobe sa invaliditetom? Nikako. Oni u ovom trenutku, ponašanjem nadležnih državnih organa, nažalost su građani drugog reda, na papiru možda ne, ali u praksi sigurno da. To je naša surova realnost. To je ta razlika, zakoni se usvajaju, ali ne primenjuju se u praksi.
Ovaj zakon kršiće se isto kao što se krši i Zakon o sprečavanju diskriminacije osoba sa invaliditetom, koji članom 4. nalaže da su organi javne vlasti dužni da osobama sa invaliditetom obezbede uživanje prava i sloboda bez diskriminacije i koji takođe sadrži pomenutu odredbu kao i ovaj zakon koji je pred nama.
Dame i gospodo, da vas podsetim, pomenuti zakon je usvojen još 2006. godine. Kada su u pitanju nacionalne manjine, zakonom je zabranjena njihova diskriminacija na osnovu nacionalne pripadnosti, etničkog porekla, verskih uverenja i jezika. Način ostvarenja i zaštita regulišu se posebnim zakonima.
Zakon o zaštiti nacionalnih manjina usvojen je 2002. godine, a od tada su se mnoge okolnosti promenile. Zakon o nacionalnim savetima nacionalnih manjina još uvek nije usvojen.
Sporan je takođe i član 45. stav 1, koji uskraćuje pravo tuženom da dokazuje da nije kriv, čime se krše ne samo njegova procesna, već i ljudska prava, zagarantovana, između ostalog, i Konvencijom o zaštiti ljudskih prava i osnovnih sloboda.
Da apsurd bude veći, u razlozima za donošenje ovog zakona navodi se poštovanje međunarodnih standarda, preuzetih ratifikacijom ugovora, među kojima su i pomenuti dokumenti Saveta Evrope, a među njima i pomenuta konvencija. Moje kolege pravnici će, sigurna sam, više govoriti o tome kada dođu na red amandmani. Ovo su samo neke sporne odredbe, a ima ih mnogo.
Na kraju, da još jednom istaknem, dogod se zakoni donose reda radi, a ne zbog njihove primene u praksi, dogod se njihovoj izradi ne pristupi mnogo ozbiljnije, dogod se neke njegove odredbe po automatizmu prepisuju iz zakona koji se primenjuju u drugim zemljama, a ne uvažavaju specifičnosti našeg društva i države i dalje ćemo biti društvo u kome za pripadnike marginalizovanih grupa ljudska prava i dalje predstavljaju samo neostvaren san.
I dalje će biti prisutan teror većine nad manjinom. I dalje će se u Srbiji ljudi deliti na podobne i nepodobne, na retrogradne, nazadne i napredne snage.
Da zaključim, SRS je ideološki i programski protiv diskriminacije, ali zakon u ovom obliku u kom se danas nalazi pred nama, koji je pun kontradiktornosti i propusta, za nas je neprihvatljiv.

 Dame i gospodo, Zakon o Državnoj revizorskoj instituciji usvojen je u novembru 2005. godine i njime je bio predviđen rok od šest meseci da ovo telo bude formirano i počne da radi. DRI je, mimo svih zakonskih rokova, osnovan tek 27. septembra 2007. godine, a svima je poznata činjenica da je ovaj najviši organ za kontrolu, planiran da kontroliše devet i po hiljada budžetskih korisnika, od osnivanja, praktično, u blokadi.
Srbija je jedna od retkih zemalja u svetu koja nema eksternu državnu reviziju javnih finansija, što znači da nema kontrolu trošenja budžetskih sredstava, ni kontrolu javnih finansija, javnih fondova i javnih preduzeća. Ako ne zbog nečeg drugog, onda barem zbog činjenice da je imaju sve zemlje EU, zagovornici evropskih integracija trebalo bi da se zapitaju da nisu malo preterali u opstrukciji u njenom formiranju i radu.
SRS je podržala inicijativu da se poslovnik DRI danas nađe na dnevnom redu jer je očigledno da Vlada za tako nešto ne da nije imala sluha, već ni volju, a to potvrđuje činjenica da su svi razumni rokovi odavno prošli. Da nije bilo vremena da se tako nešto ranije uradi, samo je vešto izbegavanje istine. Istina je da Vladi i nekim drugim budžetskim korisnicima ne odgovara da DRI počne rad. Jedno je napraviti zakon pa ga usvojiti, a druga je stvar njegova primena u praksi. Mnogi zakoni u ovom parlamentu su usvojeni, međutim, svedoci smo da su oni zapravo samo mrtvo slovo na papiru.
Možemo da kažemo da to što Vlada kaže - da, mi smo za to da imamo eksternu državnu reviziju javnih finansija jer bi to omogućilo, navodno, njihovu transparentnost, racionalnost u trošenju, suzbijanje korupcije - ništa, ama baš ništa ne znači ako se ovako ponaša i nipodaštava jedan vrlo važan zakon, Zakon o državnoj revizorskoj instituciji. To samo pokazuje nedostatak političke volje vladajuće koalicije, ne samo ove već i one prethodne, da se omogući kontrola rada Vlade i javnih preduzeća, organizacija obaveznog socijalnog osiguranja i drugih budžetskih korisnika.
Na koji način se troše državna sredstva - ključno je pitanje za racionalnije trošenje istih sredstava. S druge strane, borba protiv korupcije bi se (a, ako se ne varam, svi se u ovom parlamentu za to zalažu, neki iskreno, neki ne) pomerila sa mrtve tačke ukoliko bi se znalo kako se troši državni novac. Vlada svojim ponašanjem jasno stavlja do znanja da želi da izbegne uspostavljanje mehanizma kontrole, odnosno uspostavljanje rada ove institucije.
SRS je podržala predlog da se poslovnik nađe na dnevnom redu. Međutim, kada je u pitanju sam poslovnik, moramo da iznesemo neke zamerke. Govoriću samo o jednom njegovom segmentu. Pre svega, poslovnik ne omogućava potpunu samostalnost i nezavisnost u odnosu na subjekte koje Državna revizorska institucija kontroliše. Ne omogućava adekvatnu širinu kontrole jer nedovoljno precizira ovlašćenja Državne revizorske institucije.
Takođe, sporne su odredbe koje se odnose na angažovanje spoljnog stručnjaka. Smatramo da mu se pridaje prevelika važnost i dodeljuje veoma značajna, ponekad u reviziji presudna uloga, pa se postavlja pitanje kakva je onda svrha bivstvovanja državnih revizora.
Tako poslovnik u članu 26, koji se odnosi na predlog izveštaja o reviziji, u stavu 1. tačka 5) predviđa da se, ako je nalaz revizije iz predloga izveštaja o reviziji osporen ili ako je u odnosu na mišljenje spoljnog stručnjaka izražena sumnja u njegovu ispravnost, taj nalaz smatra spornim. Vrlo zanimljivo rešenje (Zar ne?) na osnovu koga može da se postavi pitanje - ne stvara li ono mogućnost, odnosno prostor za korupciju i mito, odnosno može li se u potpunosti isključiti mogućnost da je spoljni revizor namerno osporio neki izveštaj zastupajući nečije interese? Mislim da ne može.
Član 29. ide korak dalje i omogućava da generalni državni revizor može da angažuje po istom pitanju veći broj spoljnih stručnjaka. Ko će to da plati? Pogotovo pošto po zakonu za spoljnog stručnjaka može biti imenovan i strani državljanin. Ko će to da plati ako nema para ni za samu DRI i ako predsednik Saveta Radoslav Sretenović javno izražava svoju zabrinutost da neće moći da pronađe adekvatan broj stručnih kadrova pošto su plate niske? Na sredstva iz pretpristupnih fondova mislim da ne možete da računate. Na osnovu kojih kriterijuma će se birati spoljni stručnjaci?
Ako se sagleda sve ono što se do sada dešavalo u vezi sa DRI, možemo da kažemo da je sve ovo jedna najobičnija farsa, gomila apsurda, začaran krug iz koga, nažalost, ovakvim ponašanjem Vlade, ne može da se izađe. Vlada je ta koja je po zakonu dužna da obezbedi uslove za rad Državne revizorske institucije, prostor, opremu i sredstva za rad. Poslovnik će biti usvojen, ali pitam se šta će biti sa kadrovima i prostorom.
Dame i gospodo poslanici, zar činjenica da prostor nije obezbeđen ni posle više od godinu dana ne govori da Vlada zaista nije ozbiljna u svojoj nameri da Državna revizorska institucija zaživi? Iako je u oktobru DRI dobila prostorije u bivšoj Palati Federacije, odnosno u današnjoj Palati Srbije, ona je još uvek smeštena u sali za konferencije Doma Narodne skupštine. Kada se izanaliziraju pojašnjenja i objašnjenja nadležnih zašto je to tako, čovek prosto ne zna da li da se smeje ili da pokuša da sakrije ovu državnu sramotu.
Naime, kada je Državna revizorska institucija pokušala da se useli u dobijene prostorije, shvatila je da tamo već postoje stanari, odnosno službenici Ministarstva za ljudska i manjinska prava. Premijer Cvetković je navodno obećao da će problem biti rešen do kraja januara. Međutim, mi to moramo da uzmemo sa rezervom pošto ministar Čiplić izjavom od 12. decembra o tom problemu govori da bi mogao da bude rešen tek za tri meseca. Verovali ili ne, ministar Čiplić tvrdi sledeće: Nakon što smo dobili obaveštenje da će u 15 od 30 prostorija da se useli Državna revizorska institucija, mi smo, naravno želeći to da poštujemo, shvatili da u delu prostorija uopšte nismo smešteni.
Ministar Čiplić tvrdi da prostorije koristi MUP, Služba za upravljanje kadrovima, Ministarstvo za KiM. Znači, ne postoji uvid ko koristi određene prostorije.
Da li ovakvo ponašanje liči na ponašanje jedne odgovorne i ozbiljne državne administracije? Plašim se da ne. Da li je moguće da nadležni ne znaju u kojim kancelarijama sede njihovi službenici? Da li je moguće da će iseljavanje iz tih prostorija da traje tri meseca? Takođe, mislim da će biti problem i sa kadrovima. Ako se ne varam, činjenično stanje je takvo da DRI trenutno zapošljava svega dva revizora. Konkurs je raspisan 7. novembra, do pre neki dan još uvek niko nije primljen.
Koliko god da je javnost u početku blagonaklono gledala na povremeno oglašavanje gospodina Sretenovića, u javnosti se, međutim, iskristalisalo jedno pitanje - zašto ste pristali da godinu i po dana učestvujete u ovoj farsi? Ako ste videli da nisu obezbeđeni uslovi za rad, zašto niste podneli ostavku? Vaš odgovor da ne možete vi da naređujete Vladi je apsolutno neprihvatljiv. Ne možete, ali od prvog čoveka jedne takve institucije kao što je DRI očekuje se energičnija reakcija.
Javnost je očekivala, gospodine Sretenoviću, da pokažete veći autoritet. Jedan od subjekata kontrole DRI će biti Vlada. Ako će prvi čovek DRI da javno izjavljuje kako ga je Vlada više puta lažnim obećanjima izigrala i pri tom ništa ne preduzima, kako ćete se nositi sa pritiscima koji će sigurno nastati kada krene revizija? Interesuje me šta su gospodin Sretenović i njegove kolege radili u proteklom periodu. Takođe bih volela da vidim program revizije za narednu godinu.
Inače, interesantan je odgovor predsednika Saveta gospodina Sretenovića na jedno novinarsko pitanje, odnosno konstataciju da se od Državne revizorske institucije očekivalo da reaguje kada se pričalo o aferama u javnim nabavkama kada su u pitanju Železnice i NIS. Vi ste odgovorili: "Moramo da se pridržavamo programa koji Savet usvaja početkom godine". Zaista je neverovatan odgovor ako poslovnik predviđa da Savet može u toku godine da izmeni ili dopuni program.
Pre nekoliko meseci, kada se celokupna javnost zgražavala nad informacijama o malverzacijama, kriminalu i korupciji u javnim preduzećima, predsednik Saveta je, posle malo premišljanja, izjavio da će revizija javnih preduzeća doći na red tek kada se stvore mogućnosti: "Imamo svoj plan. Naš prioritet su četiri tačke: budžet Srbije, fondovi socijalnog, penzijskog, zdravstvenog osiguranja, Nacionalna centralna banka u pogledu korišćenja javnih sredstava iz budžeta. Javna preduzeća nisu naš prioritet".
Znači, DRI ima svoj program i plan, i predsednici upravnih odbora i direktori javnih preduzeća u kojima caruje korupcija, u kojima se krši Zakon o javnim nabavkama i niz drugih zakona, mogu izvesno vreme još uvek da uživaju jer je sigurno da neće biti kontrole.
Svima je jasno da je posla zaista mnogo. Međutim, ipak mora da se obrati pažnja i na javna preduzeća u kojima postoje naznake da je došlo do kršenja zakona.
Takođe, predsednik Saveta gospodin Sretenović tvrdi da je za reviziju budžeta neophodno šest meseci i da bi revizija mogla da bude gotova u avgustu. Interesuje me – revizija kog računa, da li za 2007. ili za 2008. godinu? Ako završite reviziju za 2007. godinu, pošto vam je potrebno šest meseci za reviziju, znači da neće biti vremena i za reviziju za 2008. godinu. Zaista, mnogo je pitanja koja traže odgovor.
Na kraju, da završim, sve ovo što se dešava oko formiranja i rada Državne revizorske institucije ne može nikako da se opravda da se ovakve institucije formiraju najmanje tri godine, već je u pitanju politička volja da ova institucija u punom svom obliku nikad ne zaživi.

Dame i gospodo narodni poslanici, ovim amandmanom u članu 5, razdeo 5, glava 5.4, funkcija 330, u ekonomskoj klasifikaciji 423 - usluge po ugovoru, u kolonama 6. i 8. iznos 11 miliona i 500.000 dinara zamenjuje se iznosom pet miliona 500.000 dinara.
U članu 5, razdeo 14, funkcija 420, ekonomska klasifikacija 451 - subvencije javnim nefinansijskim preduzećima i organizacijama u koloni šest iznos 17 milijardi 285 miliona zamenjuje se iznosom 17 milijardi 291 milion, a u koloni 8 iznos 17 milijardi 885 miliona zamenjuje se iznosom 17 milijardi 891 milion.
Podnošenjem amandmana SRS traži da se izvrši drugačija preraspodela budžetskih sredstava. Tako ovim amandmanom tražimo da se iznos od 11 miliona i 500.000 dinara, namenjen za usluge po ugovoru Državnog veća tužilaca, umanji za 6 miliona dinara. U situaciji kada Vlada apeluje za štednju, a pošto možemo da trošimo samo onoliko koliko imamo na raspolaganju, smatramo da je ovo naše rešenje vrlo korisno, jer se pomenuti iznos u uslovima ekonomske krize svodi na realan nivo.
S druge strane, to nam omogućava da pomenuta sredstva preusmerimo u one oblasti koje nam omogućuju da u narednom periodu ostvarimo veće prihode. Smatramo da se naša država ne može olako odreći strateških važne privredne grane kao što je poljoprivreda i da moramo u nju više da ulažemo, umesto što je urušavamo. Stoga nam umanjenje pomenute vrste budžetskih izdataka omogućava da povećamo sredstva za subvencije javnim nefinansijskim preduzećima i organizacijama u okviru Ministarstva poljoprivrede.
Moramo da damo veću podršku poljoprivredi, koja je ovim budžetom uskraćena za značajna finansijska sredstva, pre svega smanjenjem subvencija. Premijer je rekao da je budžet razvojno-podsticajni, kako restriktivan tako razvojno-podsticajni. Ukoliko je on podsticajni, moramo da se zapitamo - zar za državu nije važno da ulaže u poljoprivredu?
Da li je Vlada odustala od ove strateški važne privredne grane tako što je odlučila da joj smanji subvencije, uz apsurdno obrazloženje da relativno smanjenje sredstava za ovu namenu predstavlja zapravo prioritizaciju oblasti koje se subvencionišu.
Vi ste, uvaženi ministre gospođo Dragutinović, na naše kritike odgovorili - da su subvencije kao procenat BDP-a veće nego u zemljama u regionu. Mi govorimo o Srbiji, pošto se budžet odnosi na našu državu. Možemo da upoređujemo podatke i činjenice koje se odnose na drugu zemlju.
Međutim, ne možemo drugačije da to koristimo kao opravdanje za naše odluke. Možda druge zemlje nemaju toliku potrebu za tolikim subvencijama ili su pak drugačije koncipirali i kreirali svoju ekonomsku politiku. Ako već tako govorite, zapitala bih vas zašto tako nešto ne tvrdite kada je u pitanju - visina agrarnog budžeta? U gotovo svim zemljama EU, kojoj vladajuća koalicija teži, agrarni budžet je glavna podrška poljoprivredi.
Tvrdite da su subvencije u poljoprivredi u rebalansu značajno pale s razlogom, jer je preliminarnim kontrolama uočeno da je broj korisnika ovih subvencija porastao, a da su za sve kriva pravna lica koja su svojim zaposlenima davala u zakup zemljišta, kako bi mogli da budu korisnici ovih subvencija. Ako je u pitanju prevara, zašto nisu reagovali nadležni državni organi? Više novca ne znači i bolju uslugu - mogla bih da se složim s vama.
Međutim, ne znam kako da protumačimo vaše objašnjenje da će se to postići boljom kontrolom trošenja sredstava. Ko će da kontroliše? Možda Državna revizorska institucija koja ne radi i postoji praktično samo na papiru? Ko će da kontroliše kako su potrošena budžetska sredstva? Hoće li poslanici imati priliku o tome da raspravljaju?
Smatram da je to u ovom trenutku neizvodljivo. Članom 64. Zakona o budžetskom sistemu 15. jun je definisan kao krajnji rok po kome je Ministarstvo finansija dužno da pripremi nacrt zakona, a 15. jul je krajnji rok kada ga Vlada dostavlja Narodnoj skupštini.
Taj rok nije ispoštovan. Zakon je stigao sa zakašnjenjem u Skupštinu i nije stigao na dnevni red. Uostalom, isto kao što je slučaj sa predlogom budžeta za narednu godinu, kada dolazi do zamena teza i govori se da je SRS kriva, iako ima pravo da podnosi amandmane sve dok joj se to pravo ne ukine.
Narodna skupština razmatra predlog završnog računa budžeta, po pribavljenom mišljenju Državne revizorske institucije. Dakle, nakon što Ministarstvo finansija izradi nacrt završnog računa budžeta Republike, a Vlada Srbije ga usvoji u formi predloga zakona i prosledi Narodnoj skupštini na dalje razmatranje i usvajanje, postoji zakonska obaveza da završni račun budžeta Republike prođe kroz eksternu reviziju.
Takođe, da podsetim da je članom 35. Zakona o Državnoj revizorskoj instituciji propisano da će Državna revizorska institucija svake godine donositi program revizije za narednu godinu, koji obavezno, između ostalog, obuhvata i budžet Republike Srbije.
Odredbama čl. 43. i 47. ovog zakona je propisano da će DRI izveštavati Narodnu skupštinu podnošenjem izveštaja o reviziji završnog računa budžeta Republike. Nisam primetila da se tako nešto desilo.
Vlada smanjuje subvencije poljoprivredi, kao i ostale izdatke, zbog loše ekonomske situacije. S druge strane, Vlada ne odustaje od jednostrane primene Prelaznog trgovinskog sporazuma od 1. januara, koji će proizvesti manjak u državnoj kasi od 267 miliona evra, po kursu od 19.12. ove godine. SSP će dodatno urušiti poljoprivredu. Uostalom, to su tvrdili i pojedini predstavnici Vlade, dok naprasno nisu promenili mišljenje.
Ministar poljoprivrede, Saša Dragin, pre nekoliko meseci je, na pitanje jednog poljoprivrednika - da li će zaštititi srpskog poljoprivrednika kada od 1. januara krene primena SSP-a - odgovorio: "Kao što znate, Ministarstvo poljoprivrede se protivilo jednostranom primenjivanju SSP-a u ovoj godini, jer faktički Sporazum znači da mi svake godine za jedan deo poljoprivrednih proizvoda ukidamo carine na uvoz poljoprivrednih proizvoda. Zapravo, bilo bi suludo da se otvaramo više nego što moramo u godini kada ne postajemo zemlja kandidat za ulazak u EU.''
Ove svoje tvrdnje i strepnje ministar Dragin je izneo i 27. septembra za jedan list. "Jednostrana primena SSP-a od strane Srbije nije u interesu poljoprivrede naše zemlje u ovom trenutku. Prvog dana primene SSP-a ukinućemo carine za 40% domaćih poljoprivredno-prehrambenih proizvoda, oko 1.000 proizvoda, u trenutku kada ni izdaleka nismo spremni za nadolazeću konkurenciju oličenu u proizvodima EU zemalja, često višestruko subvencioniranih u odnosu na naše. Srbija nema dovoljno sredstava da unapredi konkurentnost domaće poljoprivrede, a pretpristupna pomoć EU namenjena u ovu svrhu još nije dostupna.''
Pitam ministra Dragina, iako nije tu - šta se to toliko promenilo i da li je naša država dobila čvrste garancije da će postati član EU u narednoj godini, da bi krenula da primenjuje SSP i, kako on kaže, da se suludo više otvaramo?
Naravno da nemamo garancije, naravno da se ništa nije promenilo, naravno da Vlada neće zaštititi srpskog poljoprivrednika u 2009. godini. O tome koliko će štetne posledice izazvati SSP po našu privredu, pre svega poljoprivredu, govorile su moje kolege.
Bez obzira na sve ovo, ministar Dragin pokazuje jednu nedoslednost u svojim izjavama i politici navodne brige za srpsku poljoprivredu.
Znači, ministar Dragin menja mišljenje i stav i 28.12. Agenciji Beta daje sledeću izjavu: "Prva godina je godina medenog meseca u skidanju carinskih dažbina. Iz tog razloga nećemo imati veće potrese, niti će bilo koji važan segment poljoprivredne proizvodnje, niti ratarske, niti stočarske, biti ugrožen."
Da vas podsetim, 27. septembra taj isti ministar je tvrdio da će prvog dana primene SSP biti ukinute carine za 40% proizvoda. Juče, taj isti ministar, poručio nam je da će prva godina primene sporazuma biti godina medenog meseca.
Ministar je 27. septembra rekao da ni iz daleka nismo spremni za nadolazeću konkurenciju oličenu u proizvodima EU, a juče, 28. decembra, tvrdi: "Domaći proizvodi, bez obzira na ukidanje carina na uvoz robe iz EU, mogu da budu konkurentni uz pomoć države.".
Da ponovim i da zaključim, srpski poljoprivrednik i srpska poljoprivreda neće biti zaštićeni u narednoj godini, biće prepušteni sami sebi. Ne da se od 1. januara primenjuje SSP, već se ovim budžetom smanjuju i subvencije poljoprivredi.
Takođe želim da pitam premijera - ima li Vlada strategiju razvoja poljoprivrede. Pri tome, ne mislim na set zakona iz oblasti poljoprivrede koji su u pripremi, niti na stvaranje poljoprivrednih komercijalnih gazdinstava, jer dok god ne postoji strategija, oni će biti samo mrtvo slovo na papiru. Ako strategija postoji, red bi bio da se o njoj prodiskutuje u ovom parlamentu. Plašim se da ona ne postoji i da se odluke, po strateški vrlo važnu privrednu granu, donose ad hok, bez plana i programa.
Kolega Martinović je juče kritikovao predlog da se 90% sredstava od prodaje NIS-a dodeli budžetu Vojvodine. Pri tome vam je objasnio da od toga nikakvu korist neće imati građani Vojvodine. Slažem se. Da ste želeli da pokažete brigu za građane Vojvodine, mogli ste da povedete više računa o poljoprivredi. Ovako direktno radite protiv građana.
Na kraju, da zaključim, mnoge svoje odluke Vlada pravda svetskom finansijskom krizom. Upravo onda finansijska kriza je Vladi trebalo da bude glavni motiv da se više usredsredi na poljoprivredu, jer u kriznim situacijama ljudi se svega odriču, jedino se mora pronaći para za hranu. Šta će oni koji imaju platu 16.000 dinara, da li će oni putovati, da li će kupovati belu tehniku? Ne, oni će izdvajati samo za hranu.
Zbog toga i niz drugih stvari, najverovatnija, jedina proizvodnja koja će funkcionisati u narednom periodu je upravo poljoprivreda. Međutim, umesto toga, položaj poljoprivrede se pogoršava. Predviđeni poljoprivredni budžet je manji za 24%. Jedinstvena ekonomska politika razvoja poljoprivrede ne postoji. Poslanička grupa SRS podnela je niz amandmana kojima predviđa više para poljoprivredi. Ukoliko ne možete da prihvatite sve, prihvatite barem neke, jer više para poljoprivredi, bolje za državu, bolje za sve nas.

Dame i gospodo poslanici, predstavnici Ministarstva, iako je premijer Mirko Cvetković u svom šturom, kratkotrajnom, jučerašnjem obrazlaganju budžeta rekao da je budžet po definiciji najvažniji ekonomski dokument, moramo da konstatujemo da Predlog budžeta o kome danas raspravljamo predstavlja pre svega jedan politički dokument vladajuće koalicije.
Predlog budžeta za narednu godinu ne uvažava realne ekonomske tokove. Ako premijer tvrdi da je budžet prva mera Vlade u suočavanju sa efektima ekonomske krize, zbog čega se onda ide u jednostranu primenu Prelaznog trgovinskog sporazuma? Prihodi od carina zbog toga će biti manji za oko 20 milijardi dinara, nego u protekloj godini.
Uostalom, gospođo Dragutinović, zar i vi niste predlagali pomeranje primene jednostranog Trgovinskog sporazuma? Gubici od primene SSP-a biće pokriveni povećanjem akcize na derivate nafte, cigarete, piva, kafu, isplatu dividendi javnih preduzeća. Guverner Jelašić najavljuje povećanje PDV-a. Pitam vas, da li ta najava povećanja PDV-a, takođe, treba da pokrije gubitak?
Budžet predviđa deficit od 49,6 milijardi dinara, odnosno oko 600 miliona evra. To je, kako tvrde predstavnici Vlade, u skladu sa dogovorom MMF-a, odnosno on iznosi oko 1,5% BDP-a. Međutim, ovaj podatak moramo da uzmemo sa rezervom. Prof. Ekonomskog fakulteta u Beogradu, Miodrag Arsić za jedan dnevni list je izneo sledeće tvrdnje: "Prema projekciji budžeta za 2009. godinu predviđen je deficit od oko 600 miliona evra, a pri tome se zaboravlja otplata dugova Srbije za koji treba obezbediti još toliko novca. Zato se s razlogom postavlja pitanje odakle će država pribaviti ta sredstva, s obzirom na to da se na velike prihode od privatizacije ne može računati, a ni situacija za izdavanje dužničkih hartija države nije povoljna."
Teško je odrediti koliki će BDP biti u narednoj godini. Mi možemo da govorimo samo o pretpostavci da će njegov rast iznositi 3,5%. Odstupanja će sigurno biti. Na ekonomskom savetovanju, koje je organizovalo naučno Društvo ekonomista i Beogradski ekonomski fakultet, iznete su tvrdnje da bi rast BDP-a mogao da bude i 2%, kao i da će inflacija tek u najboljem slučaju iznositi 10%. Građani treba da znaju da je budžet nastao kao kompromisno rešenje između koalicionih partnera koje podmiruje različite afinitete pojedinih ministara.
Premijer tvrdi da je budžet restriktivno podsticajni –restriktivan prema državi, a podsticajan prema privredi. To zaista lepo zvuči, ali ipak u svemu tome nedostaje malo iskrenosti. Mi ipak živimo u svetu realnosti, a ne u svetu demagogije i vešto naučenih ekonomskih fraza. Zaista kada se analizira budžet otvaraju se mnoga pitanja i mnoge dileme i nameću mnogobrojne kritike, ali vremena ima malo. Vlada je odlučila da prištedi, ali ne kada su u pitanju kabineti potpredsednika i ministara, već kada su u pitanju građani Srbije. Navešću samo jedan primer. Lošom preraspodelom budžetskih sredstava za 2009. godinu nije predviđeno dovoljno novca za porodiljske i roditeljske nadoknade, kao i dečije dodatke za celu godinu. Prošle godine se u ovom parlamentu vodila žučna rasprava oko uvođenja PDV na bebi opremu.
Vlada, međutim, nije izvukla nikakvu pouku – nije saslušala građane Srbije. Reč je o socijalno neodgovornoj Vladi, čiji će postupci imati dalekosežne posledice na pad ionako malog nataliteta u Srbiji.
Racionalnijom raspodelom budžetskih sredstava, smanjenjem izdataka za usluge po ugovoru i specijalizovane usluge, Vlada Srbije, ukoliko to želi, može da nadoknadi deo sredstava koja nedostaju za isplatu ovih nadoknada – a ne da čeka rebalans budžeta.
S jedne strane, Vlada u Memorandumu o budžetu i ekonomskoj i fiskalnoj politici za 2009. godinu najavljuje da će reformama sistema socijalne zaštite obezbediti – bolje usmeravanje socijalnih transfera sa naznakom da će posebna pažnja da se posveti deci.
S druge strane, Ministarstvo rada i socijalne politike neće imati dovoljno sredstava da pokrije ove izdatke. Inače, moram da priznam da šokantno deluje podatak – da je prosečan iznos dečijeg dodatka hiljadu i 7 stotina dinara. Da, tih hiljadu i 7 stotina dinara je naša surova realnost. Uprkos ovim činjenicama Vlada nastavlja da obmanjuje i kao jednu od svojih aktivnosti najavljuje donošenje sveobuhvatnog dokumenta o populacionoj politici, iako ne sprovodi ni postojeću Strategiju za podsticaj rađanja.
Da li je Vlada od nje, u međuvremenu, odustala? Da li je u Memorandumu spominje čisto pro forme radi? Vlada je definitivno kod postavljanja budžeta pribegla starom pravilu monetarista – deficit pokušava da se umanji smanjenjem izdataka za zdravstvo, za obrazovanje, nauku, kulturu, dovodeći ih u težak položaj.
Kada je u pitanju podsticajni deo budžeta, a premijer tvrdi da on to jeste, postaviću samo jedno pitanje – šta bi sa poljoprivredom?
Na kraju da zaključim, nalazimo se u sumornoj ekonomskoj situaciji. Država bi svojim pozitivnim ili negativnim akcijama, odnosno nepopularnim merama mogla da poboljša stvari, ali bi to u ovoj situaciji bio uzaludan i beznadežan pokušaj, jer nju čine uglavnom ljudi rukovođeni pre svega ličnim interesima.
Na kraju me interesuje, odnosno želim da vam postavim jedno pitanje. Govorite o zlatnom budžetskom pravilu, odnosno da država može da se zaduži da bi investirala, a ne da bi finansirala tekuće izdatke. Interesuje me – šta će se osim ''Koridora 10'' još finansirati iz kredita?