Poštovani predsedavajući, poštovani gospodine ministre, koleginice i kolege narodni poslanici, pred nama su danas izmene i dopune Zakona o visokom obrazovanju. Zakon koji se sada primenjuje u oblasti visokog obrazovanja donet je 2005. godine i on je predstavljao početak primene bolonjskog procesa u našoj državi. On, u stvari, treba da bude osnova u stvaranju jednog evropskog prostora obrazovanja.
Čini mi se da je na početku jako dobro ponoviti koji su bili ciljevi tog zakona, šta je on to trebalo da uspostavi u sistemu visokog obrazovanja u Srbiji. Prva stvar, koju on treba da uspostavi, jeste povećanje efikasnosti sistema visokog obrazovanja, uvođenje trostepenog sistema studija, uvođenje standarda i procesa vrednovanja visokoškolskih ustanova i studijskih programa koji se odvijaju na tim visokoškolskim ustanovama, uključivanje studenata kao partnera u procesu visokog obrazovanja i mobilnost nastavnika i studenata.
Danas možemo da pričamo koliko se ovih pet godina u tim reformama odmaklo, ali moramo biti svesni da nismo društvo koje je bogato, da nas je uhvatila i ekonomska kriza, ne želeći da opravdavam, mi smo neke pomake i krupne korake u sistemu visokog obrazovanja u poslednjih pet godina odradili. Mnoge stvari nisu ni odrađene i potpuno je jasno da u narednom periodu moramo dosta toga učiniti da bismo sistem visokog obrazovanja doveli na nivo koji želimo.
Govorim o reformama visokog obrazovanja, iskreno, to je posao celog društva. Da budemo iskreni, nisam siguran da ćemo i u ovoj oblasti, iako ona, čini mi se, tišti sve nas, imati politički konsenzus i to je, nažalost, danas u Srbiji sasvim normalno.
Čini mi se, važno je reći da su izmene i dopune Zakona o visokom obrazovanju, u stvari, jesu izmene koje su vezane za one stvari koje su primećene u funkcionisanju onog starog zakona. Neke stvari nisu dobro definisane ili izazivaju određene probleme u funkcionisanju, a samim tim i efikasnost ovog zakona ne može da bude na nivou koji smo želeli.
Ono što je važno jeste da se izmene mogu svrstati u nekoliko oblasti, a to je: deo koji se odnosi na upis studenata, deo koji se odnosi na usaglašavanje i poboljšavanje u zvanjima koja su stečena po starom i novom zakonu, davanje saglasnosti Ministarstva, čini mi se, jako važna stvar, na visinu školarine, i rešavanje određenih pitanja koja su vezana za akreditaciju visokoškolskih ustanova.
Čini mi se da su izmene i dopune ovog zakona išle dosta u prilog onim zahtevima koji su dolazili od studentskih organizacija.
Biće dobro da izmene i dopune Zakona donosimo sada, jer pre početka školske godine potrebno je imati pravila igre, da studenti znaju kakvi ih uslovi očekuju u upisu na sledeću godinu, da znaju diplomu koju će imati na kraju svog školovanja i kada budu tražili posao kakav konkurs mogu poslodavci da raspišu da bi oni mogli da konkurišu za radno mesto, da rade posao za koji se školuju.
Mislim da ove izmene i dopune Zakona treba da uslove da nemamo onog pritiska koji se desi krajem septembra, početkom oktobra, da studenti tražeći svoja prava, ne govorim objektivno ili subjektivno, izađu na ulice, zakrče saobraćaj i da imamo ponekad probleme u funkcionisanju društva.
Što se tiče prvog dela izmena, to su izmene koje se odnose na Nacionalni savet. Predlagač je, čini mi se, zbog reprezentativnosti i značaja Nacionalnog saveta i njegove stručnosti koju mora da obavi povećao broj članova Nacionalnog saveta sa 16 na 21. Možemo diskutovati da li je taj broj optimalan, ali ono što je bitno jeste da je tu uspostavljena potpuna nezavisnost univerziteta. Konferencija univerziteta daje 12 članova Saveta, prema tome, većina od 21 je 12 ljudi koje daje Konferencija univerziteta, a sedam članova daje Vlada i dva člana predlaže Konferencija Akademije strukovnih studija.
Takođe, važno je da od onih sedam članova koje predlaže Vlada jedan treba da bude sa teritorije Kosova, odnosno sa Prištinskog univerziteta sa sedištem u Kosovskoj Mitrovici, jednog predlaže nadležni organ iz AP Vojvodine.
Čini mi se da je dobro da u radu po određenim pitanjima, čak i pravo odlučivanja, imaju i studenti, dva predstavnika preko Studentske konferencije mogu učestvovati u određenim odlukama koje donosi Nacionalni savet, a vezane su za akreditaciju studentskih programa, akreditaciju ustanova i za kvalitet, proveru kvaliteta rada visokoškolskih ustanova.
Dobro je što je Ministarstvo u ovom zakonu eksplicitno definisalo da će finansirati Univerzitetsku konferenciju, kao i Konferenciju Akademije strukovnih studija i Studentsku konferenciju. Čini mi se da će to biti, otprilike, na godišnjem nivou, oko sedam ili više miliona dinara.
Potpuno je jasno da održavanje tih konferencija, troškovi održavanja konferencija, troškove dolaska delegata na te konferencije mora neko da snosi. Da bi kvalitet bio dobar, dobro je da je to preuzelo Ministarstvo. Ministarstvo će, potpuno sam siguran, objektivno, snositi te troškove, a time će se poboljšati kvalitet rada ovih organizacija koje su, na kraju krajeva, institucijom uspostavljene.
Drugi deo se odnosi na izmene koje su vezane za akreditaciju visokoškolskih ustanova i studijskih programa. Potpuno je jasno i ostalo je da visokoškolska ustanova predaje Ministarstvu, Ministarstvo pregleda dokumentaciju koja je vezana za kvalitet i obim studijskog programa, potrebe broja nastavnika sa odgovarajućim znanjima, da li ta visokoškolska ustanova ima odgovarajući prostor, infrastrukturu, za kvalitetno obavljanje tog studijskog programa.
Dobro je što je Ministarstvo uvelo da one ustanove čiji osnivač nije država moraju da daju bankovnu garanciju u slučaju prestanka funkcionisanja te ustanove da bi se generacija mogla izvesti, da to sve ne bude na trošak države. Propisano je da je to 10% vrednosti školarine za ukupni broj studenata koji se upisuje na taj studijski program. Ministarstvo tu samo proverava dokumentaciju koju daje komisiju da nju pregleda. Ako je u redu – ispunjava određene uslove, dobija se ta početna akreditacija i dobro je da je to definisano da će se desiti za tri meseca, a da posle toga, u trajanju do godinu dana detaljno se proveri da li su oni podaci koji su dati u dokumentaciji koja je predata za početnu akreditaciju tačni na terenu i onda dobijate akreditaciju.
Ono što je, takođe, dobro jeste da posle pet godina imate obaveznu proveru da li je stanje na terenu ostalo isto, čak mogu da budu rađene vanredne provere i ako Ministarstvo proceni da neke stvari nisu dobre u radu te visokoškolske ustanove.
Takođe, dato je da ako se ne ispune uslovi na početku, Ministarstvo daje rok od 30 dana da se stvari ispune i da se ponovo pokuša dobijanje početne akreditacije. Dobro je rešenje, pošto je to jedan proces, u procesu su uvek moguće greške, da strana, ako smatra da proceduralno neke stvari nisu odrađene dobro ima pravo da povede upravni spor. Mislim da se time rešava jedna stvar koja je u skladu sa pozitivnim zakonskim propisima koji su vezani za proceduralna pitanja.
Dobro je da su uvedeni, čini mi se, oštriji kriterijumi za nastavno osoblje, odnosno nastavnike koji moraju da budu u stalnom odnosu za visokoškolske ustanove kao i za visoke škole strukovnih studija.
Jako je dobro rešenje za pitanje, takođe, da bi se izbegle neke stvari koje smo imali u prošlosti, a to je visina školarina, naročito kod, čini mi se, u ovom trenutku, državnih fakulteta. Jer, potpuno je jasno, opet se ponavlja ista priča da kada dođe kraj septembra ili početak oktobra meseca, onda neki fakulteti, da kažem srodni fakulteti, imaju poprilično različite cene tih školarina i onda je potpuno opravdan pritisak studentske javnosti prema ministarstvu, jer svi očekuju da je država ta koja mora da reši taj problem, naročito je to izraženo u vreme krize. Znamo da i građani teško žive. Onda se moralo naći neko rešenje, makar u ovom vremenu, koje će sprečiti te stvari koje su se do sada dešavale.
Zakonom je eksplicitno rečeno da se pre raspisivanja konkursa za upis novih studenata za školsku godinu i za dati studijski program mora dobiti saglasnost Ministarstva na visinu školarine koja je tu predviđena i smatram da je to jako dobro rešenje.
Ono o čemu, takođe, možemo da razgovaramo da li je najsrećnije rešenje u ovom zakonu, mislim da se tu izašlo u susret zahtevu studenata, da u toku godine imamo šest ispitnih rokova. Lično mislim da je to možda malo mnogo, ali, hajde da vidimo kako će to da izgleda i videćemo da li je to najbolje rešenje. Ali, meni se čini da je to previše i čini mi se da to daje mogućnosti da se studenti manje posvete tekućem radu i da to može da proizvede i kontraefekat. Ali, opet kažem, hajde da tu stvar pogledamo i analiziramo kada se bude cela stvar završila i kad se budu pravile potpune analize.
Dobra je stvar, na kraju krajeva, da će u narednu školsku godinu i sledeću školsku godinu biti upisivani studenti sa 48 ESPB bodova. Dobro je da se produžava zbog te ekonomske krize, odnosno zbog ravnopravnosti položaja svih ljudi koji studiraju da studenti koji su upisali 2006, 2007, odnosno 2008. godine mogu nastaviti studiranje još godinu dana duže, odnosno studenti koji su upisali 2008, 2009, odnosno 2010. godine da šest meseci mogu produžiti svoje studiranje o trošku države.
Čini mi se da je jako važna stvar, i to je i ministar rekao, da se uvodi i kod studenata konkurencija. To znači, da oni koji su bolji, treba da budu finansirani od strane države.
Na kraju, da kažem, studentske godine, praviće se jedinstvena rang lista. Na jedinstvenoj rang listi idu i studenti koji su bili na budžetu i samofinansirajući, do kvote koje Ministarstvo plaća. Oni koji budu bolji, biće na budžetu, a oni koji su nekada bili na budžetu, biće samofinansirajući studenti. To jeste imperativ za one ljude koji hoće da studiraju i da se posvete višoj školi, da imaju bolje rezultate, a da ih, s jedne strane, u narednom periodu država nagradi.
Mislim da je to nešto što je jako dobro. To je nešto što, po meni, zaista, jeste dobar iskorak Ministarstva, na kraju krajeva, to je destimulišuće, da ako ste na početku upisani na budžet, vi ostajete sve vreme, a da onaj koji je samofinansirajući, jednostavno, dovoljno je da ima šestice i da se na taj način povlači, zna da će biti samofinansirajući. A ovako, daje se i njemu mogućnost da više rada da i da se taj rad na kraju isplati, što mislim da je imperativ u ovom trenutku.
Dobro je i korisno rešenje, da oni koji su započeli magistarske studije, da ih završe do 2013. godine, odnosno 2014. godine, a oni koji su započeli doktorske studije, da ih završe do 2015. godine, odnosno 2016. godine. To će dati mogućnost ljudima koji su počeli nešto da rade, a nisu uspeli, 'ajde da kažem zbog uslova u kojima rade, zbog svega onoga što se dešava u društvu, da im se da još jedna mogućnost. Normalno, ni država, ni visoko obrazovanje neće ništa izgubiti, samo će se dobiti, makar, i na kvalitetu, ali ti pojedinci će dobiti.
Usklađivanje akademskih i stručnih znanja ovim izmenama je bolje urađeno nego što je bilo u prošlom zakonu. Ostaje otvoreno pitanje da li postoji neko bolje rešenje, ali, eto, Odbor za prosvetu je tu, pa u jednoj korisnoj diskusiji, pretpostavljam, i ministar je rekao, da će jako biti otvoren da se nađe najbolje moguće rešenje da se niko ne ošteti, ako je to moguće da se niko ne ošteti. Najbolje rešenje je kada su svi pomalo nezadovoljni, pa se dođe do rešenja.
Ono što na kraju hoću da kažem, usvajanjem ovih izmena i dopuna Zakona, moje mišljenje je da će se rešiti određeni problemi koji sada postoje, da će se pomoći, siguran sam, i studentima u nekim problemima koje su imali, kao i zaposlenima na fakultetima. Koliko-toliko će se poboljšati efikasnost visokoobrazovnog sistema. Normalno, kada se sve ovo završi, a to znači kroz dve godine, kada se uspostavi potpuna analiza, gde smo, šta smo, onda će se doneti neki novi zakon u koji će se ugraditi neke nove norme i neka nova pravila ponašanja. Potpuno sam siguran da će tada biti mnogo bolje za visokoobrazovni sistem u Srbiji.
G17 plus će, kao poslanička grupa, e u danu za glasanje podržati ove izmene i dopune Zakona. Poziva i druge poslaničke grupe da urade isto. Hvala.