Poštovani narodni poslanici, poštovano predsedništvo, teško je početi posle svega što se desilo od juče do danas i teško je ceniti nameru Vlade da stavi ove zakone na dnevni red, kao i način na koji rasprava o ovom dnevnom redu teče.
Dakle, posle niza sugestija, konačno je zakazana sednica Skupštine na kojoj treba da se raspravlja o zakonima potrebnim za stavljanje Srbije na tzv. belu šengen listu, iako mi ne vidimo nijedan razlog zašto ta sednica nije zakazana bar od 1. januara do danas.
Taj proces evropskih integracija i uopšte proces stavljanja Srbije na tu čuvenu belu šengen listu, već duže vreme pretvorio se, u stvari, samo u to izbegavanje odgovornosti i prenošenja krivice među različitim organima ove države ili među različitim institucijama. Pre svega, u ovoj raspravi smo videli mogućnost da raspravljamo o celokupnom tom procesu evropskih integracija i mislimo da je ova rasprava način da se ovde govori o tome ili je bilo zamišljeno, da se tako izrazim, da ova sednica bude sednica o beloj šengen listi i ona je trebalo na dnevnom redu da ima dva, manje ili više, tehnička zakona i jedan čisto politički zakon. Ta dva tehnička zakona su i ostala na dnevnom redu i ona se nalaze u raspravi, a ovaj politički je i dalje bez valjanog, normalnog objašnjenja skinut sa dnevnog reda.
Prvo da kažemo nekoliko reči o ta dva, po našem mišljenju, više tehnička nego politička zakona. Zakon o sprečavanju pranja novca i borbi protiv terorizma nalazi se u proceduri u Skupštini Srbije, ako se ne varam od septembra prošle godine. Tada je jedan talas donošenja zakona potrebnih za ukidanje viza ili za liberalizaciju viznog režima Srbije, donesen. Podsetiću vas, to je većina zakona koje je Skupština Srbije imala obavezu da donese.
Tada je, neposredno pre sednice, skinut sa dnevnog reda zakon o sprečavanju pranja novca i borbi protiv terorizma. Nekoliko puta na Odboru za evropske integracije smo pokušali da saznamo zašto je to urađeno. Na kraju, negde u decembru, o tome postoje beleške, ministar ili potpredsednik Vlade zadužen za evropske integracije Božidar Đelić, obavestio je Odbor za evropske integracije da taj zakon nije gotov, da je on samo pro forme poslat u Skupštinu, da bi Skupština bila odgovorna za njegovo donošenje, a da se spremaju nekakve izmene tog zakona koje će ga učiniti prihvatljivijim za Vladu Srbije. Do današnjeg dana nikakve izmene tog zakona nisu podnete.
Nisam siguran da li je rad na tim izmenama preduzet kroz amandmane vladajuće većine, nisam video da su amandmani podneti, ali ostao je jedan gorak ukus i to dokazuje ono što sam rekao na početku.
Dakle, proces evropskih integracija u našoj zemlji se sveo, manje ili više na izbegavanje odgovornosti. Sednice Odbora za evropske integracije su u poslednjih nekoliko meseci pretvorene u svađu između poslanika, sa jedne strane, bez obzira kojoj poslaničkoj grupi pripadaju, i predstavnika Vlade, oko toga ko je odgovoran zašto se zakoni ne usvajaju.
Kroz jednu dosta intenzivnu kampanju predstavljena je borba jedne opozicione poslaničke grupe, za nešto što oni misle da su njihova prava, kao razlog za prestanak ili potpuno stagniranje procesa evropskih integracija u društvu. Mi smo otpočetka rekli da je to za nas neprihvatljivo. Odgovornost za funkcionisanje države, pa i u tom procesu, ima vladajuća većina.
Onda je izmišljeno da je ta promena Poslovnika, u stvari, način ili alat da se ubrza nešto što je, po nama, normalno i što mora biti brže, ali je odbijen predlog LDP po kojem se usvajanje tzv. evropskih zakona stavlja na posebnu traku, tzv. brzu traku i po kojom će njihovo usvajanje biti moguće, da kažem, po mnogo bržoj proceduri. Tada je to odbijeno, i razlozi koje smo mogli uzeti u obzir, da to nije pravno razrađeno do kraja i, sa druge strane je rečeno da je to suštinska promena Poslovnika koja u ovom trenutku nije moguća, odnosno da se na njoj radi. Spremni smo da sačekamo i da vidimo kada će se taj proces završiti.
Sada bih se vratio na ono što je, svakako, tema. Dakle, za stavljanje Srbije na belu šengen listu ili za liberalizaciju viznog režima, na kojoj se nalaze, osim Srbije, Makedonije, Albanije i Bosne, koja je pod posebnim režimom, sve zemlje u Evropi, napravljena je tzv. mapa puta. Jedan marketinški potez, koji je tadašnji potpredsednik Vlade Božidar Đelić, nesuđeni kandidat za premijera, dogovorio u noć pred izbore, ako se ne varam, drugog kruga predsedničkih izbora u kojem su se borili Boris Tadić i predsednički kandidat tada SRS Tomislav Nikolić. To je najavljeno na velika zvona i usaglašen je jedan papir po kome je jasno šta Srbija mora da uradi da bi dospela na tu čuvenu belu šengen listu. Podsetiću vas da je to bilo pre tačno godinu dana.
Ono što nas i danas zanima, koji su razlozi zbog kojih nešto što je jasno i deklarativno navedeno nije do današnjeg dana usvojeno i urađeno? Mi smo spremni, pošto smo deo Narodne skupštine, da prihvatimo odgovornost za rad u Skupštini, ali tu se pravi zamena teza. Ako pogledamo ove zakone koji su poslati, videćemo da su neki od tih zakona poslati prošlog ili pretprošlog četvrtka od strane Vlade. Sa druge strane, takvi identični predlozi postoje. Zakon o borbi protiv diskriminacije postoji, mi smo ga podneli u oktobru 2007. godine, Poslanička grupa LDP.
Da bismo izbegli politizaciju ili politikantstvo, mi smo preuzeli model zakona koji je radio Centar za unapređenje pravnih studija, znači, neformalna ekspertska nevladina organizacija. Tada nije bilo reči, do dana današnjeg, da taj zakon dođe na dnevni red Skupštine Srbije. U isto vreme Vlada oformljava svoj stručni tim, koji čine upravo predstavnici Centra za unapređenje pravnih studija, i oni predlažu manje ili više isti model zakona kakav smo mi predložili 2007. godine, identičan. Ko je odgovoran za te dve godine?
Gospodin Momir Marković iz SRS citira našu poslednju, da ne kažem svađu, ali raspravu sa Božidarem Đelićem. Vlada Srbije je usvojila nekakav izveštaj o procesu evropskih integracija države Srbije. U tom izveštaju opšta ocena procesa evropskih integracija je da je urađeno 30% od onoga što je planirano u prvih godinu dana. Na osnovu jasne računice, ako bi se radilo 100%, Srbija bi prilagodila svoj pravni sistem pravnom sistemu EU i mi bismo imali taj isti pravni sistem 2012. godine. Ako je urađena trećina, jasno je da ćemo mi ovim tempom prilagoditi naš sistem pravnom sistemu EU najranije 2020. godine. Na to gospodin Marković cilja kada kaže da sam rekao, tačno je da sam rekao, da ću tada imati preko 50 godina.
Znači, to je odgovornost, iako ona izgleda načelno i teoretski, ona je vrlo direktna. Većina narodnih poslanika ima decu. Koliko će ta deca tada imati godina? To je pod uslovom da se radi istim tempom. Podsetiću vas da se od 1. januara 2009. godine do 1. marta 2009. godine Skupština Srbije nalazi u tzv. vanrednom zasedanju.
To znači u realnom životu da sednicu Skupštine sa određenim temama mogu da zakažu samo poslanici vladajuće većine ili Vlada Srbije. Za ta dva meseca, šta je Skupština Srbije uradila? Promenila je Poslovnik u februaru i to je sve. Nema govora o evropskim integracijama. Danas možemo reći da je procenat ispunjenja naših tzv. obaveza u procesu evropskih integracija manji od 30%. To je rezultat nečijeg rada. Mi postavljamo pitanje stalno – čijeg? Da se vratim na ono što je suština današnje sednice.
Dakle, za stavljanje ili u celom procesu evropskih integracija postoje dve grupe zakona. Jedan predstavlja jednu grupu zakona i predstavlja usaglašavanje pravnog sistema Srbije tako da on bude jednak pravnom sistemu u civilizovanim zemljama EU. Te uredbe manje ili više postoje kroz ostale naše zakone, a ovde se radi o jednom tehničkom, pravnom poslu koji znači usaglašavanje.
Dakle, ako hoćemo, a hoćemo da budemo deo EU, moramo imati sistem – društveni, politički, pravni, svakakav mogući, isti kao što to u EU postoji.
S druge strane, Srbija je zemlja koja mora da izvrši političke promene u procesu evropskih integracija.
Zakon o borbi protiv diskriminacije je suštinska politička promena u toj borbi i u tom procesu. Radi se o vrlo jednostavnom demokratskom načelu, a to je načelo da su svi ljudi jednaki, i to je suština tog zakona. Svi su ljudi jednaki, bez obzira na lična svojstva koja imaju. Ovaj zakon upravo to i reguliše ili pojednostavljuje. Ne može biti diskriminacije zbog toga što je neko niži od 170 santimetara, zbog toga što je neko muško, a neko žensko, zbog toga što je neko osoba sa invaliditetom, ne može biti ni po svom seksualnom opredeljenju, po rodnom opredeljenju, ne može biti diskriminacije.
Nijedna od tih grupa ne može biti po zakonima države Srbije, bez obzira na proces evropskih integracija, u lošijem položaju od neke druge. To je civilizacijsko dostignuće. Taj deo, takođe, sadrži zaštitu manjinskih zajednica i nacionalnih, i verskih i svakakvih. To je drugo civilizacijsko dostignuće. Dakle, nije demokratija vladavina većine, nije. To je zajedničko za sva društva. Uvek će vladati većina. Da li je ona diktatorska ili demokratska to zavisi od drugih stvari. To zavisi od uvažavanja odnosa ili od odnosa ili uvažavanja manjinskog mišljenja. To je suština demokratije. To je druga stvar koju zakon o borbi protiv diskriminacije reguliše.
Zašto je u ovoj zemlji teško da se zakon o borbi protiv diskriminacije donese punih osam godina od tzv. demokratskih promena? To je pitanje za svakog od nas i za one koji su otišli da se skijaju na Kopaonik, pošto su prvo na određeni način gubili vreme u zgradi Vlade, sada su isti ti otišli da gube vreme na Kopaoniku. Na to pitanje nema odgovora. Taj zakon je povučen sinoć iz srca svoje demokratske procedure. To može da prođe kao da se ništa nije desilo, ali suštinski je urađen napad na pravnu državu. Iz jedne demokratske procedure, iz institucija, iz alata demokratije. Bez znanja od tih institucija, a da ne kažem protivno volji tih institucija, jeste nešto što je bilo odluka, povučeno je iz te procedure. To sam namerno malo banalno nazvao silom. Neka sila koja nema legitimitet, ona možda ima legitimitet u pojedinačnom mišljenju, ali ga ona suštinski nema.
Ako je tačno da su verske zajednice tražile da se taj zakon skloni, to nije trebalo da se dopusti. Reći ću vam i zašto. Mišljenje verskih zajednica je jako važno, ne samo u procesu donošenja tog zakona, nego zato što je taj zakon morao da bude i opšteprihvaćen. U tom segmentu je njihovo mišljenje važno. Javna rasprava je trajala osam godina. Ministarstvo vera, kao reprezent na jedan način je učestvovalo u stvaranju tog zakona, imalo sugestije, a sugestije su prihvaćene. S druge strane, mnoštvo javnih rasprava su bile mesto na kojima se moglo otvoreno raspravljati o zahtevima verskih zajednica. To se ništa nije desilo. Pravni poredak je poremećen. Poremećen! Ti instituti su radili.
Ovo je jedan od retkih slučajeva pored, možda, zakona gospodina Markovića, da su svi ti demokratski instituti iskorišćeni, dakle, nezavisna grupa eksperata je zakon napisala i bio je na javnoj raspravi jednom, drugi put, peti put, raznim grupama se obraćalo. Prošlo je Vladu, sve Vladine odbore, došlo u proceduru Skupštine Srbije, prošlo sve nadležne odbore Skupštine Srbije i u toku noći je neko taj zakon sklonio iz procedure.
Nadam se da ste svesni opasnosti koju takav način rada ustanovljava. Sama ideja demokratije je građenje institucija i zato smo mi branili SRS u borbi za njihove mandate do jednog trenutka. Mora se uspostaviti pravilo. Ne sme se arbitrirati. Tu je greška vladajuće većine bila u delu mandata SRS. Ako to pravilo postoji onda je to pravilo i po njemu se ponašamo. Niko nije iznad pravila. Nažalost, taj proces se kod nas sveo na to da vladajuća većina želi da ima udobnu poziciju u kojoj pravila nema, nego ona arbitrira od slučaja do slučaja i time stiče tu iluziju o vođenju države. To je iluzija. Pogledajte rezultate nakon godinu dana. Taj politički zakon je važan i Srbija ga ne može preskočiti.
LDP će podržati oba zakona, ali ćemo insistirati, na svaki mogućim politički način, da dođe do rasprave o zakonu o borbi protiv diskriminacije. To je nešto što će Srbiju politički svrstati u red civilizovanih zemalja ili će pokazati da mi još nismo tamo.
Taj zakon postoji, odredbe tog zakona i suština tog zakona postoji u Ustavu Srbije, postoji i u mnogim zakonima, a o tome su kolege već govorile. Potrebno je napraviti krovni zakon i jasno uputiti političku poruku da je to nešto iza čega stoji cela Skupština Srbije, odnosno sve stranke. Ukoliko je neko protiv, obaveza vladajuće većine je da priča sa njima i da ih ubedi u neophodnost tog zakona.
Što se tiče brzine, moram još nešto da kažem, često predstavnici vlasti okrivljuju Skupštinu. Dozvolite da im uputimo odavde i baš na ovoj raspravi još jedno pitanje – šta je to Skupština? Da li su predstavnici Vlade nezadovoljni radom predsednice Parlamenta, predsednika odbora; zakonodavnog, za evropske integracije, za industriju? Šta je to Skupština? Ta kampanja vodi u rušenje i ono malo institucija koje mi u državi imamo.
Ako govorimo o evropskim integracijama, mi ne smemo zanemariti to da je osnova ili suština tekovine, dostignuća EU postojanje institucija. To znači da nema paušalnih ocena, odgovornost je individualna. Postavljam pitanje, a tu su predstavnici Vlade, ako kažete, Skupština kasni, ne da – ko ne da? Recite ime, funkciju i dopustite nama da to rešimo na najbolji mogući način.
Opšta ocena koju ova rasprava treba da donese i sa kojom sam ja potpuno saglasan, jeste da proces evropskih integracija u Srbiji teče sporo, nepotpuno i vrlo selektivno.
Mislim da rezultat toga neće biti nimalo sjajan.
Jedna je stvar kako će se vladajuća većina izboriti marketinški sa tim problemom, a druga stvar, možda dosta opasnija, bar što se tiče LDP, pošto takvi postupci potpuno kompromituju odnos građana prema EU, ta lažna slika o tome da ovakva vrsta rada znači proces evropskih integracija, i to jeste nešto čemu se svi moramo suprotstaviti, direktan rezultat toga je pad poverenja građana u EU od skoro 10% za samo godinu dana. To je direktan rezultat toga. Kako se to radi?
Kada izađe izveštaj Evropske komisije u Skupštinu Srbije prvo stigne falsifikovani, sažeto, i od potpredsednika Vlade za evropske integracije.
Kada se mi izborimo za to da dobijemo originalni tekst onda dobijemo nekoliko stvari. Dakle, Skupština je okrivljena za sporost donošenja zakona, a isto tako je skrenuta pažnja na nešto što i današnja rasprava pokazuje.
Skrenuta je pažnja da se ne mogu zakoni donositi samo po hitnom postupku i kroz vanredni rad, jer se time onemogućava rasprava. Polako ulazimo, ako već sada i nismo, sigurno ćemo biti u narednih mesec ili dva, u drugi problem, iz sporosti Skupštine koja donosi zakone, pa ih donosi, dakle, dolazimo na problem sprovođenja tih zakona zato što nikome nisu jasni.
Skupština Srbije po dva meseca ne radi, a zatim se spoji rasprava u jedan ili dva dana na kojima se nađe po 17 ili 18 tačaka, tako da su primeri Ministarstva za lokalnu samoupravu, ministra Milana Markovića ili zakona o borbi protiv diskriminacije, izuzeci. Druge zakone poslanici vide tek kada dođu u proceduru. Obično imamo sednicu dan-dva nakon toga. Direktna reakcija na to je odbijanje da se ti zakoni prihvate, nikome nisu jasni.
Zaboravio sam da pomenem Ministarstvo pravde koje daje jedan doprinos tim razgovorom sa poslaničkim grupama, koliko god to besmisleno izgledalo, to je važno, u prilici smo da postavimo pitanja, da znamo šta je u zakonu, ali nijedno drugo ministarstvo ne daje toliki doprinos.
Pomenuću još i odnos Vlade prema tome. Malopre smo dobili obaveštenje da su za ove zakone određeni predlagači Milan Marković, Diana Dragutinović i gospođa Snežana Malović, ministarka pravde. Gde je gospođa Diana Dragutinović? Da li je suština njenog rada to da ubedi ove ljude ovde ...