Hvala. Malo je neprijatno da ministar nije tu, odnosno potpredsednik Vlade, ali šta da radimo. Nadamo se da nas negde gleda na televiziji, pa će onda da čuje ovo što imamo da kažemo.
Prepodnevni deo rasprave je na neki način stavio svima do znanja koliko je ovo važna tema i kolike su, u stvari, podele u društvu u kome mi živimo. Tu, nažalost, ne postoje čak ni neke najjednostavnije osnove za bilo kakve zajedničke stavove o različitim događajima iz naše istorije. Kao neko ko je učestvovao u promenama i 5. oktobra, odnosno 2000. godine, ko je manje ili više od tada konstantno u političkom životu Srbije, negde mogu da delim taj deo odgovornosti za stanje u kome smo se našli, a pre svega za činjenicu da je očigledno da ne postoji ni jedna institucija, ili telo, ili bilo koji deo društva, koji je svojim radom stekao potreban autoritet, da bi svi ostali imali nepodeljeno veru u istinitost onoga što ta institucija ima da kaže o nekim stvarima.
Otuda su naša mišljenja podeljena. Nažalost, nisam došao sa idejom da o ovome pričam danas, ali za mene istorija naroda kome pripadam ili države, da ne budemo nacionalno obojeni, ima mnogo svetlih tačaka i mnogo tamnih tačaka, verovatno kao i istorija svakog naroda na svetu. Mislim da mi ni jednog trenutka ne smemo, kao predstavnici građana Srbije, dozvoliti da se ono što su najsvetlije ili neke od najsvetlijih tačaka naše istorije dovede u pitanje samo zarad toga što trenutno za neki zakon ne postoji vladajuća većina.
Za mene će okupatori naše zemlje u Drugom svetskom ratu uvek biti okupatori. Mislim da od toga ne smemo odstupiti. Tako je malo morala u ovom našem društvu, na koju god stranu se okrenete. Ako mi nastavimo da relativizujemo sve, a i to nešto oko čega sam mislio da nema nikakvih podela u našem društvu, a to je pripadnost našeg naroda i građana ove zemlje pobedničkoj koaliciji u Drugom svetskom ratu, odnosno antifašističkoj borbi, ako to relativizujemo tako što ćemo ispraviti nepravdu ili pokušati da ispravimo nepravdu koja je nastala nekoliko godina nakon te antifašističke borbe, onda mislim da nema ni svrhe da se bavimo ovim zakonom.
Naš stav je jasan i mi smo ga rekli jutros, ali ću i vladajućoj koaliciji da uputim jednu poruku. Sutra je sednica Zakonodavnog odbora Skupštine, na kojoj treba da se usvoji amandman koji je Vlada dala sama na svoj predlog zakona. Molim vas da ne falsifikujete istoriju zarad većine u ovoj skupštini. Možda je potrebno samo da se malo više potrudite i da pronađete neku drugu većinu. Ne postoji ta četiri glasa poslanika srpskog parlamenta zbog kojih mi treba da donesemo odluku da okupatori u ovoj zemlji nisu postojali ili okupacijske snage. Mislim da moraju da postoje. Mnogo puta predstavnici vlasti pričaju o nekakvim crvenim linijama, verujte da je ovo najvažnije da ostane jedna crvena linija. Na tako nešto mislim da samo možemo da budemo ponosni.
Puno je rasprave bilo, mi smo rekli da je za nas, ako već pokušavamo da ispravimo nekakvu nepravdu koja je nanešena, onda da probamo da budemo što je moguće širi u tom ispravljanju nepravde. Nažalost, u ovoj zemlji se jeste desio holokaust i tu se ne slažem sa kolegom iz SRS. Dokaza za to ima bezbroj.
Dopustite mi da, pre svega zbog istorije ovog parlamenta, pročitam nešto što se zove Uredba o pripadanju imovine Jevreja Srbiji. To je Uredba koju je potpisao predsednik Ministarskog saveta Milan Nedić 26. avgusta 1942. godine. Pročitaću vam samo jednu rečenicu: "Imovina svih Jevreja koji su 15. aprila 1941. godine bili državljani bivše Kraljevine Jugoslavije ili bili bez državljanstva, ako se nalazi na srpskom području, pripada Srbiji bez ikakve naknade". Ove reči, u stvari, predstavljaju jedan od dokaza da se ovde desio holokaust.
Mi, kao Skupština Srbije, ne smemo ostati nemi na takvu nepravdu. Zbog toga smo mi, u ime poslaničke grupe LDP, podneli amandman kojim tražimo da, pored vraćanja imovine po ovim tačkama koje je Vlada predložila, dopunimo prvu tačku ovog zakona time što tražimo da se vrati imovina svim Jevrejima kojima je oduzeta u toku Drugog svetskog rata. Molim i Vladu da to podrži, ali molim i sve poslanike, ukoliko Vlada tako nešto ne podrži, da to usvojimo u danu za glasanje.
Izgovor ili razlog koji je Vlada ponudila, to je da je ta imovina kasnije vraćena jevrejskoj zajednici ili jevrejskim građanima u Srbiji po nekim drugim osnovama nije tačan. Tim građanima je, kada su pokušavali ili kada su želeli oni koji su preživeli kojih, nažalost, nije puno, oni su da bi otišli u Izrael kada je država Izrael formirana, oni su morali da se odreknu srpskog državljanstva, odnosno tada jugoslovenskog državljanstva. Kod tih građana postoji pravna nemogućnost da im se vrati imovina koja im je oduzeta prvo Nedićevim potpisom, a kasnije, u opštoj otimačini i tadašnjoj vladi od 1946. godine pa nadalje.
Takođe, za nas nije prihvatljivo rešenje da se od oduzete imovine finansira izgradnja spomen-obeležja. Mislimo da je to, u najmanju ruku, neukusno, da od imovine ljudi koji su nastradali, a njih je 31 hiljada u Srbiji, Jevreja u Drugom svetskom radu, da od njihove imovine pravite njima spomen-obeležja i mislim da je to, u najmanju ruku, neetički i neukusno, a mislim da su političke reperkusije mnogo veće. To je ono o čemu je govorio Čedomir Jovanović.
Ta imovina mora biti upotrebljena tako da se napravi fond iz koga će se finansirati obaveze i život Jevreja koji danas sa nama žive, a spomen-obeležje je dužna da izgradi država Srbija i da na taj način da počast ljudima koji su pali. Dakle, imovina Jevreja koji su nestali u Drugom svetskom ratu mora biti upotrebljena tako da se pre svega iz humanih razloga olakša život Jevreja koji su preživeli "Holokaust" a koji danas žive sa nama, ali i da se upotrebi u socijalnom životu Jevreja danas a, zašto da ne, i verskih potreba te grupe.
Moram istaći činjenicu, iako nisam neko ko ima visoko mišljenje o tim verskim stvarima u Srbiji, da oko ovakvog stava koji ima jevrejska opština u Srbiji postoji potpuna podrška svih ostalih verskih zajednica u Srbiji. Dakle, sve verske zajednice u Srbiji 16. avgusta 2011. godine su potpisale jedno saopštenje ili jedan zahtev u kome traže ovo što je LDP podneo kao amandman. Dakle, da se uključi u vraćanje imovine imovina oduzeta Jevrejima od 1941-1945. godine i u periodu od 1948. do 1953. godine, prilikom iseljavanja Jevreja iz Srbije u Izrael, kada im je imovina oduzeta pod prinudom, uz odricanje od srpskog državljanstva.
To je još jedna kockica u nizu nepravdi koje ova skupština može samo da pokuša da popravi. Te su nepravde takve da ih ne smemo nikada zaboraviti, niti ih revitalizovati, to je najmanje što smemo. Ali, prosto, možemo da uradimo u našem vremenu nešto što će bar pomoći da se delovi tih nepravdi isprave.
Smatra se da je u procesu tranzicije, postoje četiri zakona koji se nazivaju tzv. zakonima pravde – Zakon o rehabilitaciji, Zakon o lustraciji, Zakon o privatizaciji i Zakon o restituciji, to su četiri zakona za koje se smatra da trebaju i sa ekonomske strane, ali i sa opšte strane, da donesu nekakvu pravdu u nekom društvu za koje mi svi zajedno sa pravom smatramo da je bilo tlačeno u dužini od 40 ili 50 godina.
Ova zemlja ima donesen Zakon o lustraciji, on je donet 2003. godine, Zakon o odgovornosti za kršenje ljudskih prava. Moje pitanje je pitanje predsednici parlamenta – zbog čega se taj zakon ne primenjuje? Dalje, imamo Zakon o rehabilitaciji usvojen, ali smo pokazali da o njemu ne možemo da raspravljamo na jedan nov način, tako što ga je vladajuća većina skinula ili povukla sa dnevnog reda, juče ili prekjuče. Imamo Zakon o privatizaciji i verujem da tu svako ima neki svoj stav, ali, jasna je atmosfera u društvu o tome koliko je on bio pravedan. Ostao je zakon o restituciji i povraćaju imovine, a to je zakon o kome danas diskutujemo.
Kao pripadnik političke stranke koja učestvuje u političkom životu ja imam svoje mišljenje o tome koliko smo uspeli pravde da donesemo u Srbiju u periodu tranzicije. Ali, kao neko ko je delom i odgovoran za tako nešto, kao i svi mi koji sedimo ovde i kao i ljudi koji sede u Vladi i koji su mnogo odgovorniji od nas, mislim da mi nemamo pravo o tome da govorimo i da će o tome, svaki za sebe, odlučiti svaki građanin koji živi u ovoj zemlji. Samo ću reći da je moj osećaj o tome daleko od osećaja zadovoljstva i daleko od nekog opšteg osećaja pravičnosti, za koji mislim da moramo svakog dana da uradimo po nešto, da bi bili korak bliži tome.
Zbog svega ovoga nemamo nikakvu dilemu – mi ćemo zakon o povraćaju imovine podržati, pre svega kao politički zakon koji je pokušaj ispravljanja jedne istorijske nepravde. Tražimo ili molimo Vladu da prihvati naš amandman da bi to ispravljanje nepravde zahvatilo još jedan širi kontekst. Naravno, spremni smo da saslušamo sve amandmane koji su ostale poslaničke grupe podnele. Još jednom ponavljam, nećemo nikada dopustiti da se u ovoj sali pređe ta crvena linija, za nas jedna od najvažnijih, a to je svetla tačka u istoriji ove zemlje, u kojoj smo mi bili deo antifašističke koalicije. Ako treba da ostanemo da je branimo svaki dan ovde, tu smo. Hvala.