Ovo je drugi ili treći amandman u kome pokušavamo da unesemo izvesno poboljšanje i prihvatićemo odgovor da je zahtev možda suviše ispred očekivanja koja treba da imamo od promena ovog zakona, ali prosto mislimo da intencija treba da bude takva da zatvorska kazna ne bude osnov u ponašanju sudstva, niti nešto na čemu će počivati odgovornost u ovoj državi. Na određeni način i ovo može da bude merilo pravičnosti, usvajanje ovog amandmana može da bude merilo pravičnosti, pošto na indirektan način se onemogućavaju ljudi sa kraćim kaznama da iskoriste mogućnost puštanja na uslovni otpust ukoliko ispune sve uslove u toku služenja kazne.
Naime, dosadašnja praksa, na koju smo upozoreni, kaže da ljudi koji imaju male kazne, pre svega kazne od godinu, godinu i po ili dve, oni ne koriste ovo sredstvo, iz prostog razloga što ne može da se postigne da se procedura okonča na dovoljno brz način, da bi oni mogli da iskoriste svoje dobro vladanje, ponašanje i ostale uslove u toku služenja kazne, i da bi iskoristili pravo da poslednju trećinu kazne provedu na uslovnom otpustu ili u kućnom pritvoru.
Indirektno su favorizovani ljudi koji su osuđeni na zatvorske kazne zbog mnogo težih krivičnih dela, od 10 ili 20 godina i oni imaju vremena na trećinu kazne, ukoliko je ta trećina pet, šest, sedam godina, naravno da će iskoristiti ovaj uslov.
Hteli samo da predložimo još jedan pristup koji bi bio još evropskiji. Prema postojećoj praksi, govoriću o Holandiji, ali mislim da je reč o dosta zemalja u EU, zatvorenici se automatski puštaju na uslovnu slobodu nakon odsluženja dve trećine kazne. Jedini način je da se njima to pravo onemogući, ukoliko su u služenju kazne pokazali da nisu rehabilitovani, resocijalizovani ili da su vršili nasilje u zatvoru itd. Dakle, obrnut je postupak. Po automatizmu se izlazi, a sudsko veće ili upravnik zatvora u tamošnjem slučaju može da njihov izlazak na slobodu spreči, ukoliko se pokaže da oni nisu bili primereni zatvorenici.
Naša ideja je dvostruka, dakle, da jedan veći broj ljudi koji ne služe zatvorske kazne po onome što bi nama, kolokvijalnim rečnikom da kažem, značilo kriminalci, dakle, ljudi koji su vršili neka dela ih nehata ili se nisu snašli u određenom krivičnom postupku, pa su osuđeni na zatvorsku kaznu, da se oni oslobode, a da se na taj način pravda i usmeri, da ovaj postupak ne bude omogućen samo ljudima sa dužom kaznom.
Takođe i ovaj put imamo primedbu na obrazloženje odbijanja amandmana. Ako pažljivo pročitate videćete da je namera amandmana bila upravo suprotno onome što stoji ovde u obrazloženju. To je bila ideja. Hvala.

Poštovana predsedavajuća, poštovano predsedništvo, druže ministre, poštovane kolege poslanici, očekivao sam da ćete bar imati nekakvu želju da odgovorite na razne primedbe šefova ili predstavnika poslaničkih grupa, pa smo se tako i organizovali da onda mi govorimo odgovarajući vama na potencijalne primedbe koje biste imali prema onome što su vam predstavnici građana Srbije ovde rekli, ali šta da radimo, takva je situacija i ne krivim vas.
Prvo bih rekao jedan deo za koji je jako važno i koji je politički i tiče se procesa evropskih integracija Republike Srbije zato što mislim da rasprava o ovom zakonu, način njegovog usvajanja i uopšte istorija ovog zakona u potpunosti je prava slika našeg procesa evropskih integracija.
Banalnim pregledom razloga za donošenje ovog zakona, koji možete naći odmah na početku obrazloženja, videćete da je neophodnost za usvajanje ovog zakona stupila time što je Republike Srbija potpisala Sporazum o pristupanju tzv. energetskoj zajednici.
Ono što je problem to je da je taj ugovor potpisan 2005. godine, ratifikovan 2006. godine, preuzete obaveze o usklađivanju su trebale da traju 12 meseci, a danas je 2011. godina. Letnja pauza se brzo približava.
Moje pitanje vladajućoj većini ili vladajućim većinama, pošto ovde govorimo o najmanje tri vladajuće većine u ovom periodu, je šta je to toliko bilo komplikovano i šta to govori o našoj zemlji da mi ne možemo pet ili šest godina da usvojimo zakon za koji će svi tvrditi da je sistemski, za zakon koji će igrati važnu ulogu u našoj budućnosti i za zakon koji se u najvećoj mogućoj meri odnosi na dnevni život građana ove zemlje?
Šta je to toliko komplikovano i u čemu je problem ove zemlje da ona pet godina ne može da uredi jednu oblast za koju će vam svako ko se bavi politikom ili bilo kakvim javnim poslom reći da je jedna od najvažnijih državnih funkcija? To je uređenje energetskog sistema ove zemlje.
Koliko je meni poznato, Nacrt ovog zakona postoji od 2007. godine. Tada nije usvojen zato što je pala jedna vlada i došla je druga vlada. Danas je 2011. godina i ušli smo u poslednje mesece ove vlade. Mi dobijamo zakon u petak pre podne po hitnom postupku sa ambicijom neverovatnom političkom, a to je da ga usvojimo pre letnje pauze odnosno naredne nedelje. Onda se nalazimo u situaciji u kojoj entuzijazam članova Odbora za industriju omogućava da se uradi neka javna rasprava juče u parlamentu tako što je zakon već stigao, što su ga ljudi iz Ministarstava već prezentovali na Odboru, što teku rokovi za amandmane i imamo neku javnu raspravu dan uoči usvajanja zakona koja je organizovana tako da je pokazala sa jedne strane visoko interesovanje, ali sa druge strane je pokazala i besmislenost takvog postupka. Nemamo drugu ideju nego da shvatimo da je reč o nekom simuliranju demokratskog procesa.
Dakle, ako neka verzija zakona postoji tako dugo, postoji čak i na sajtu Ministarstva, dakle, nije reč ni o kakvoj tajni. Onda mi možemo reći da isključivo neodgovornost i lenjost vladajuće koalicije je ta koja je sprečavala da se ovaj zakon usvoji na normalan način, bez hitnog postupka, uz široku javnu raspravu. Više su sastanaka imali predstavnici Ministarstva sa predstavnicima Evropske komisije, raznim predstavnicima Evropske unije, sa predstavnicima energetske zajednice, nego što su imali sa poslanicima ili predstavnicima građana. Zato što to nije njihov zadatak.
Pitanje iza toga mora da stoji, kao i jasna politička ideja - kako ova zemlja želi da uđe u Evropsku uniju? Tako što ćemo na silu nametati, prvo i Odboru za evropske integracije, zatim Odboru za industriju, zatim ovom parlamentu, bez ikakve ambicije da se ovako u odlučivanju i raspravi o ovom zakonu učestvuje. Pogledajte salu, ona je dobra slika opšte zainteresovanosti poslanika za rad.
Sa druge strane, ovaj zakon jeste neophodni uslov. Neophodan je uslov i za sticanje statusa kandidata, neophodan je uslov za građane ove zemlje, neophodan je uslov za energo-privredu koja ga čeka, očekuje, pita se - šta je problem njegovog donošenja, šta su stvari koje će ovaj zakon promeniti i da li tu iza postoji nekakva tajna, koja u stvari ne da da se ovaj zakon usvoji­
Poslednjih par meseci, pretpostavljam, da je reč o tome da su izvršene promene u Zakonu o ministarstvima i Zakonu o Vladi, pa dok je sada, pošto je ministarstvo bivše sada prešlo u drugi resor, pa je ipak to trebalo na neki novi način organizovati. U tome vidim, između ostalog, i razlog što gospodinu Mrkonjiću nije omogućeno da učestvuje na kvalitetan način u ovoj raspravi. Čak je i on sam rekao na početku, da je ovaj zakon dobrim delom rezultat rada prethodnog ministra. Znači, nama se čak i ministar promenio pre nego što je zakon uopšte došao na raspravu u Skupštinu.
Dakle, prosto mislim da je ovo obaveza danas da se kaže, zato što će ova zemlja dobiti status kandidata za članstvo u Evropskoj uniji. Time će se otvoriti mogućnost, i ja se nadam i realnost, da ova zemlja počinje pregovore o pridruživanju Evropskoj uniji. Ako će ova zemlja ili njena vladajuća većina, da ne širim sada tu odgovornost ili neodgovornost na celu zemlju, na ovakav način pristupati pregovorima o ulasku u članstvo u zemlje u Evropske unije. Vrlo su jasna dva rezultata, ti će pregovori biti netransparentni. Znači, niko neće znati šta se dogovara. Pod dva, rezultati tih pregovora biće najgori mogući po građane u ovoj zemlji.
Ukoliko se ta vrsta ozbiljnosti ne uspostavi u institucijama u ovoj zemlji, prosto, nisam siguran ni da je reč o najboljim mogućem putu za Srbiju. Ako i dalje imamo dilemu oko toga da li su standardi i sistemi koji sa sobom nosi Evropska unija i načini uređenja dobri za ovu zemlju, i ako ih primenjujemo na takav način da ih obesmišljavamo, onda prosto i taj put postaje krajnje diskutabilan, a njegovi rezultati svakako neće biti najbolji mogući.
Dakle, ako vi želite da zakon koji je napravljen na temelju nekakvih evropskih direktiva, usvojite na evropski način, onda i sama njegova svrha postaje vrlo diskutabilna. Nažalost, mnogo gore od toga je to što mi danas niti mislimo, niti možemo da dobijemo odgovor na ovo pitanje. Ali mnogo gore od toga je to što je čak teško prepoznati i partnera za ovakvu vrstu rasprave u našoj državi.
Dakle, ponoviću još jednom, hitan postupak, zakon pred poslanicima manje od pet dana. U međuvremenu je trebalo organizovati javnu raspravu koju je organizovao Odbor za industriju, javno slušanje. Ali, pošto je zakon već došao gde su pitanja promene tog sadržaja vrlo diskutabilna. S obzirom da je reč o stručnom zakonu, jedina nekakva vrsta, da kažem, jedina stvar koja olakšava ovaj proces to je, pošto je reč o stručnom zakonu, što ipak u tom ministarstvu za razliku od mnogih sede ljudi koji su dovoljno stručni i odgovorni i da su bili raspoloženi da o tim primedbama razgovaraju.
U ostalim zakonima koji se u ovom parlamentu usvajaju velikom brzinom, takve spremnosti često nema. Zbog toga, kao što je kolega Đurić rekao, naša je obaveza da, takođe, pored ove primedbe, ukažemo i na nešto što mislimo da je dobro.
Pitanje energetske situacije je za nas jako ključno pitanje, jer taj ršum koji je napravio, po našem mišljenju, taj protivustavni i protivzakoniti dogovor sa Vladom Ruske Federacije o naftnoj industriji i uopšte o celom paketu koji se tada nalazio, kao i sve obesmišljavanje i dokaza tih posledica po građane ove zemlje, dobijamo svake nedelje novi.
Gospodin Đurić je pomenuo da je dobit NIS-a za prošlu godinu bilo oko 170 miliona evra, što je trećina cene. Verujte, našli biste hiljade investitora na svetu koji bi bili spremni da naprave takvu investiciju u kojima bi se novac vratio za tri godine ili manje. Jedini razlog zbog koga Republika Srbije nije ostvarila bolji rezultat je pogrešna odluka da se ide bez ikakvih javnih tendera i na direktnu nagodbu.
Sa druge strane, treba biti realan i reći da ovaj zakon jako slika nekakav okvir za energetsku situaciju u ovoj zemlji. On u mnogim delovima zavisi od drugih zakona koji su prilično katastrofalni. Daću vam jedan primer. On se u delu koji se tiče obnovljivih izvora energije, u najvećoj meri, oslanja se na Zakon o planiranju i izgradnji. Zakon o planiranju i izgradnji, kakav trenutno postoji, to je zakon protiv stranih investicija, protiv domaćih investicija, to je zakon protiv planiranja i izgradnje. Na to smo upozoravali od samog njegovog početka.
Ova zemlja nema iskorišćen, čak ni u minimalnoj meri ni jedan resurs obnovljive energije. Ta neiskorišćenost nije posledica rada ni Ministarstva energetike, ni nepostojanja interesovanja. Ta neiskorišćenost je isključivo posledica činjenice, da vi pre možete sebe da proglasite ludim i neodgovornim, nego da uđete u tu avanturu koja se zove dobijanje dozvola za obavljanje bilo koje od ove delatnosti.
Mogu vam reći da za pitanja energije vetra vam je potrebno preko 70, 80, 90 različitih dokumenata, za pitanje proizvodnje i energije iz izvora vode vam je potrebno oko 70 dokumenata, za solarnu energiju to više niko ni ne zna.
Umesto toga da na određeni način m pomažemo i da promenimo stav prema tome, imajući nekakvu viziju koju želimo da ostvarimo, odlučili smo se na to, da solarnu energiju grade dve državne kompanije – jedna osiguravajuća, a druga ne znam ni koja je, EPS, slikajući se ispred nekakve njive na Zlatiboru, ako se ne varam i pokušavajući u svima nama da probude nekakvu viziju, kako to treba da zamislimo solarno polje. Jedini razlog za to su izbori koji se bliže. Nikakvog razloga u iskorišćenju obnovljivih izvora tu ne možemo naći.
Ne treba da budemo mnogo pametni. Možda jesmo, možda nismo. Dovoljno je da se osvrnemo oko sebe, u region, u zemlje na koje želimo da se ugledamo, pre svega, po ekonomskom razvoju i da pogledamo kakvi sistemi postoje kod njih i na koji način se određeni problemi rešavaju. I, ako možemo neke od tih sistema da primenimo, a ako ne možemo onda treba još jednom da ozbiljno razmislimo – da li je put ka Evropi ono što jeste suštinska želja trenutne vladajuće koalicije. Ne može se ići ka EU, time što će državna kompanija ili državno osiguravajuće društvo ili državna elektro kompanija imati zajednički politički projekat, bez obzira ko se nalazi na tim mestima, bez obzira kojoj stranci pripada. Ne radi se o tome. Prosto, radi se o tom pogledu na svet.
To nije Evropa, vrlo jednostavno. U Evropi ne postoji nikakav Srbijagas ili pandam njemu, na čijem se čelu nalazi neko ko liči na gospodina Bajatovića. Evropa ne izgleda tako. Ako kažete da hoćete da idete ka Evropi, to znači da ne mogu te stvari da se dešavaju. Ne može se kriti od građana jedne zemlje cena po kojoj kupujete gas, kojom se greje većina ili veliki broj građana ove zemlje. To nije Evropa.
Cena gasa koju građani plaćaju, koja se povećava zato što propala državna preduzeća nisu u stanju da namiruju svoje dugove, to nije Evropa. Cena po kojoj plaćate grejanje po kvadratnom metu, a ne po količini energije koju trošite, to nije evropska zemlja. To su stvari koje jesu EU.
Te direktive imaju mnogo više smisla, nego da se nabroje obrazloženja zakona. Mi ćemo ili probati da shvatimo šta je razlog donošenja tih direktiva i koji je realan efekat koji se želeo postići i onda i mi da probamo taj efekat da postignemo. Sa druge strane prevoditi ih i ubacivati na silu kroz skupštinske odbore i plenarne rasprave, stvarno nema političkog smisla. Hvala.

Podržavam isto sve što je kolega rekao, iz Sandžaka. Podržavam i dao bih odmah jednu sugestiju prisutnom ministru u Vladi. Predlažem da osnujete kancelariju za održivi razvoj nedovoljno razvijenih područja i da na njeno čelo imenujete ministra bez portfelja Sulejmana Ugljanina.
Nisam siguran, ali mislim da ta kancelarija bar fiktivno postoji, mi mislimo da postoji, već tri godine, tako da sve ove sugestije, molim vas da nekako omogućite gospodinu Ugljaninu da započne da radi na realizaciji svih ovih projekata o kojima je njegov poslanik govorio.
Imam jedan predlog za ministra policije koji mislim da bi pomogao ako ništa, bar u ovom razvoju ove pruge od Raške do Novog Pazara, a to je da utvrdi ko je nezakonito prisvojio ili, narodnim rečnikom, ukrao 18 miliona evra dok je bio na vlasti u Novom Pazaru za šta trenutna vlast optužuje, formirana je nekakva radna grupa koja je utvrdila da je nestalo 18 miliona evra. Siguran sam da ako uspete da taj novac povratite biće vam lakše da izgradite ovu prugu od Raške do Novog Pazara.
Takođe mislim da u tome može da vam pomogne direktor Kancelarije za održivi razvoj nedovoljno razvijenih područja, Sulejman Ugljanin, pošto je on tada bio gradonačelnik kada je nestalo tih 18 miliona evra. Mislim da je jasna mapa na kojoj treba tražiti rešenje za ove probleme u Sandžaku.

Žao mi je što je ministar otišao. Pretpostavljam da je imao neke druge obaveze, velike ili male, ali dobro.
Ono što na početku moram da zamerim, to je stvar kada se priča o ekonomiji, da je teško oteti se utisku da je ekonomija i kod nas na određeni način partijski parcelisana. Evo, sada kada se raspravlja o ovom zakonu, prvo jedan ministar iz G17 Plus, sad drugi, predsedavajući, šef poslaničke grupe koji govori u korist zakona govori sa više žara od trenutnog ministra, s obzirom da je i predsednik stranke i sve to ostavlja jedan loš ukus te predizborne kampanje, krajnje neukusne. Ali, šta da radimo? Takva je zemlja u kojoj živimo.
Mnogo toga je već rečeno. Ne bih se zadržavao na tim stvarima za koje mislim da su manje važne. I dalje verujem, bez obzira što se politički ne slažemo, a i ekonomski, da su verovatno predstavnici Vlade u ovim pregovorima pokušali da ostvare najbolje moguće uslove za zemlju, tako da sada diskutovati o nekim stvarima koje u krajnjem slučaju ne možemo ni da promenimo sadržajima ovih ugovora, nije važno više.
Mislim da je ovo prilika da popričamo o nečemu o čemu teško pričamo, osim kada se radi o zaduživanju, a to je o ekonomskoj politici zemlje. Mislim da ste trebali odmah da stavite danas na dnevni red i tačku zaduživanja od sedam ili osam milijardi dinara koje ćete napraviti usvajanjem zakona danas u 10,00 sati, pa smo mogli da diskutujemo i o tome, a ne da se nalazimo u septembru ili oktobru kada ćemo da punimo rupu u budžetu koju ste uspešno napravili danas, glasajući za ovaj zakon u 10,00 sati.
Ono što je jasno iz govora predstavnika, moram na to da se osvrnem, pa ću govoriti o zakonima od predstavnika vladajućih stranaka, to je da svi manje ili više imaju nekakav odnos opozicioni prema ekonomskoj politici Vlade. Mi smo slušali malo pre jednog poslanika koji je u vladajućim većinama od kada postoji višestranačje u Srbiji, sa jednim kratkim periodom, koji sa takvim žarom i opozicionom energijom govori o ekonomskoj politici Vlade, konkretno ulaganjem u jedan region u Srbiji, kao da i sam nije saučesnik u svemu tome, 11 godina, hvala kolega Krasiću. Prosto, to na prvi pogled izgleda neukusno, nekulturno. Mi smo na to uložili neku žalbu, ali to suštinski pokazuje šta čak i vladajuća većina misli o ekonomskoj politici koju vodi, bez obzira iz koje stranke potiču, osim što su neke stranke disciplinovanije od drugih.
Dakle, mi imamo dve grupe danas predloga za zaduživanje. Isto ću se kao i prethodnici iz opozicije složiti da je važan ovaj prvi deo koji se odnosi na mogućnost da mala i srednja preduzeća pokrenu ili obnove svoju proizvodnju, kako god hoćete, da se zaduže pod nekim uslovima koji su ljudskiji od onih koji im se trenutno nude.
Žao mi je što je otišao ministar zato što mislim da je ključno pitanje pod kojim će na kraju uslovima oni, mala i srednja preduzeća, moći da dobiju te kredite, a da ih koriste. Tu nije reč samo o kamati. On je rekao u svom obrazloženju zakona kakva se otprilike kamata očekuje, ali ono što nas zanima, to su i uslovi pod kojima će preduzeća, mala i srednja naročito, moći da uzmu te kredite i način na koji će moći da ih potroše i ulože u svoj razvoj, rast ili prosto održanje.
Mislim da je danas situacija u Srbiji takva da ako ste malo ili srednje preduzeće, jedino je moguće da dobijete kredite u slučaju da vam ne treba. Kada ispunite sve preduslove banke koje banke komercijalne postavljaju pred vas, da biste kredit dobili, to samo znači da vam ni jednog trenutka nije ni bio potreban. Takvi su preduslovi koji vladaju kod nas.
Meni je žao što tu ne može nikada da dođe do ozbiljne rasprave o ekonomskoj politici koja se tiče malih i srednjih preduzeća. Mi smo kao poslanička grupa LDP insistirali na takvom jednom razgovoru, ali on u Skupštini Srbiji prosto se nikada nije poveo. Razlog za to je vrlo jednostavan i rekao ga je malopre bivši ministar Dinkić, da preko milion ljudi radi u malim i srednjim preduzećima u Srbiji. To je više od stotina Fijata, stotina Jura, Benetona, o čemu god se ovde govorilo. To je pokretačka snaga ove zemlje, ne ove, to je pokretačka snaga svake zemlje.
Pitanje nezaposlenosti se ne može rešiti velikim državnim projektima, to je zabluda od koje su sve civilizovane zemlje odustale odavno. Ono se može rešiti samo omogućavanjem rada normalnih uslova poslovanja i nesputavanjem prirodne ljudske inicijative svakog čoveka da se o sebi brine, tako što mu država neće otežavati taj rad ni na jedan način, osim onog koji je preko neophodan, a tiče se nekakvog poštovanja nekakvih osnovnih pravila.
Ako pogledamo, to je način na koji Vlada razmišlja. On je jasan. Dakle, 250 miliona evra, možemo to banalizovati, koje je država obezbedila za milion zaposlenih na istoj sednici i 500 miliona evra za hiljadu i nešto zaposlenih koji će uz najbolje ispunjenje svih želja moći da doguraju do 2600 zaposlenih. Znači, više od duple sume novca za 2600 ljudi u odnosu na milion ljudi koji rade sa druge strane. To zvuči banalno, ali mislim da Fijat, ako bi ostvario sve snove ministra bivšeg Dinkića i prodao sledeće godine u Evropi 200 hiljada vozila i kada bi svi proizvođači komponenti došli u okolinu Kragujevca ili u Skupštinu grada Kragujevca i tu počeli da rade, neće imati nikada više od pet ili šest hiljada ljudi koji su povezani svojim poslom vezanim za Fijat.
Sve drugo bi bilo potpuno neefikasno, neracionalno a koliko je nama poznato ni jedna strana kompanija ne bi na takav način poslovala.
Dakle, "Fijat" je došao ovde iz nekoliko razloga. Jedan je svakako koji niko ne pominje, a to je da je "Fijat" već bio ovde. Znači, u to vreme mnogi od nas nisu, ako se ne varam ni bili rođeni, a neki su bili vrlo mladi, tako da nije sada, kada je nastao G 17 tada i "Fijat" došao u Srbiju i prosto nije ta situacija, moramo biti realni. Neko prethodno iskustvo je njih vezivalo ovde i to je bio osnovni razlog za počinjanje razgovora.
Mi smo vas podržali u tome i nema nikakvih problema niti mi imamo dilemo oko toga da li je dobro što je "Fijat" u Srbiji ili nije. Dobro je iz hiljadu razloga, iz hiljadu razloga. Međutim, to ne oslobađa nikoga odgovornosti za novac koji država troši na tom projektu. To da neki sveti cilj opravdava sredstva ne važi u ovom našem poslu. Možda važi u nekim drugim, ali mi smo živeli u vreme 90-ih kada su neki sveti ciljevi bili opravdanje za sve i za svakakvo ponašanje, pa se na kraju ispostavi da ukoliko ne stvarate normalan sistem, naročito ekonomski, onakav kakav je poznat u civilizovanom svetu i ne pratite na svim poljima ekonomiju i privredu da džaba i taj jedan dovođenje "Fijata" koji je možda i zavisilo od lične energije jednog ili dvoje ljudi u Vladi. Ukoliko ceo sistem se ne razvija u tom pravcu, sve ovo što mi radimo je džaba i ovo neće biti garancija nego dugovi.
Naše primedbe mogu da idu u nekoliko pravaca. Jedna je taj plan proizvodnje vozila, koji se ovde servira kao da je to nekakav plan u nekom smislu, da li je ta fabrika sposobna, da li će biti sposobna da proizvede toliko vozila. To nas ne treba da zanima. Nas treba da zanima ozbiljna procena, ako već ulažemo novac u to ili se od nas traži da to podržimo, koliko će ta fabrika biti sposobna da proda tih vozila. Da li je cifra od 200 hiljada prodatih vozila u EU sledeće godine za vozilo koje ne postoji realna, mislim da nije, ali vi možete da imate drugo mišljenje oko toga, možemo da se prepiremo. Ali, praviti svoje optimalne želje, procene i nastupati u parlamentu od koga se traži još garancija za 200 miliona prosto nije racionalno i ne bi trebalo da bude manir ozbiljnog ponašanje odgovornih političara u Srbiji.
To je neki plan. Mi možemo da pomognemo na razne načine da se taj plan ostvari ili da se desi. Ali, to je samo plan. Suština je ono što će se desiti ili što se desilo do sada. Do sada mi znamo da je zbog krize čitav taj projekat u jednom velikom zakašnjenju ako se ne varam. Bilo je na početku dilema. Taj projekat je bio i uzdrman. Bilo je pitanje da li će se realizovati ili ne. Dobro je da će se na kraju realizovati. Dobro je i za vas što će taj prvi kompakt automobil, onu drugu reč na engleskom ne umem da izgovorim, neki spešel li ili nešto. Da će se taj automobil napraviti pre početka izborne kampanje, opet ćete moći da se vozite u koloni, kao sa onim "Fićama" u aprilu prošle godine i to je sve dobro. Ali ne treba da ulazimo, niti da stavljamo državu u nekakav preveliki dug zbog toga, niti treba da sve svoje snage usmerimo na tu jednu stvar, i da onda ako te stvari ne bude bilo, da konstatujemo kolaps i da izbegavamo svoju političku odgovornost za to.
Mi mislimo da su mnogo važnije dve tačke, ove prve dve, po našem redosledu. To su krediti za mala i srednja preduzeća. Možemo samo da žalimo da činjenicom da i taj kredit nije dovoljno velik i možemo da žalimo za činjenicom da je prosto nuđenje rešenja koje Vlada nudi na problem,funkcionisanje u ekonomskom životu naše zemlje vrlo površno.
Ministar ili bivši ministar Dinkić, svejedno, govorio je, pošto je ona dao politički nekakav okvir ovo o čemu razgovaramo, pa moramo sa njim da polemišemo, dao je primer Slovačke u kojoj je napravljena izvozna prijava.
Ne smeta mi žamor, ali stvarno muzika.
(Predsedavajući: Molim vas da ugasite mobilne telefone, to je bar mala mera pristojnosti. Izvinite gospodine Andriću.)
Ministar je dao nekakav politički okvir poredeći Srbiju sa Slovačkom. Na žalost, mislim da je jednim delom i u pravu. Naravno da je to tačno što je rekao za Slovačku, ali je zanemario čitav niz poteza koja su se takođe dešavali u Slovačkoj. Dakle, mi sada možemo da diskutujemo o svemu što je on rekao , ali prosto tamo je da kažem sve bilo nekako drugačije. Reč je bilo o stabilnoj zemlji koja ide vrlo jasno i brzo evropskim putem, koja je postala članica NATO, time je potvrdila svoju političku stabilnost, ekonomsku stabilnost, kreditnu stabilnost, ona se ponaša, vlast u Slovačkoj iz tih godina o kojima priča ministar Dinkić je diametralno suprotno se ponaša od onog kako se danas naša vlast ponaša. I pored te želje da podržimo takve ideje. Naša je obaveza da ukažemo i na druge stvari koje fale.
Dakle, pre svega fale u procesu evropskih integracija. Ministar spoljnih poslova 2006. godine i 2007. godine nije objašnjavao Slovenačkoj zemlji kako nema šta da traži u NATO u EU i kako treba da traži svoj drugi put, kao što to nama objašnjava nama naš ministar Spoljnih poslova i to svaki dan, kako postoji zamor materijala u EU, kako nas oni u stvari neće.
Dakle, od tog simboličnog primera, pošto ne mislim da je predsednik Udruženja teniskih profesionalaca važna ličnost u našoj politici, ali prosto on se nalazi na mestu Ministra spoljnih poslova, čak vidim da se i on bavi ekonomijom, kako se kaže to je sada popularno, da se o tome nešto smatra. Ali prosto čitav jedan okvir tome fali. Mislim da je vrlo jasno i kada razgovarate a vidim da razgovarate, vidim ministre iz G17 plus na televiziji, da se kreću među građanima ove zemlje.
Jasno je šta su osnovni problemi naše privrede. Jedan deo je svakako nedostatak sredstava za nastavak, pokretanje, proširenje proizvodnje kako god hoćete ili svoje osnovne delatnosti, ali drugi je nelikvidnost koja na svom početku ima državu. Mi ne možemo da dobijemo odgovor na pitanje koliko država duguje domaćoj privredi. Odgovor na to pitanje ne možemo da dobijemo. Da li je to dvesta miliona evra, trista milion evra, koliko je to dinara, kad je taj dug nastao, ko je odgovaran itd.
Možemo da vam damo jednu sugestiju. Važnije možda od svega ovoga je da utvrdite kako je taj dug nastao i kako će taj dug da se reši. Mi razumemo da je propala privatizacija Telekoma, možda je jedna od stvari za trošenje tog novca bila i vraćanje tog unutrašnjeg duga. Možda je i nije.
Mi znamo da je teško vama da to prihvatite i da ga shvatite kao pravi motiv zato što ne možete da taj ciklus okrenete pre nego što dođu izbori, ali ste mogli prošle godine da ste počeli prošle godine. Mi vam kažemo važniji od svih ovih mera za državu i za privredu, pre svega za mala i srednja preduzeća u našoj zemlji, je da se taj konačni balans nelikvidnosti i ne plaćanja prekine. On će se prekinuti tako što će se promeniti zakoni, što će se promeniti uredbe, dakle, regulativa, ali pre svega tako što će država početi da vraća svoje prethodno nastale obaveze. I kada taj krug krene ljudi će se sami snaći. Nije nama, nikome od nas nije potrebno da nam ministar dovodi nekog da nas zaposli. To je potrebno nekom delu ljudi u nekim starim sistemima da se obnove. isto tako ja tu ne priznajem da je reč o lošim potezima. Mogao je i Sulejman Ugljanin da dovede nekog u Rašku, u fabriku u Rašku, dakle pa nije doveo. Bio je turski premijer, video je i pobegao odande glavom bez obzira, otišao je u Leskovac ili ne znam gde.
Dakle, prosto radi se o mnogo stvari, ali ne može se tako banalno i tako da kažem neukusno zloupotrebljavati ono što postoji kao zdrav temelj našeg društva. Neće se poljoprivreda rešiti time što će poljoprivrednici moći da uzmu kredite, jednostavnije nego do sada i neće se ekonomska situacija u državi promeniti tako što će mala preduzeća, mala i srednja moći da uzmu kredit po jeftinijim kamatnim stopama, nižem kamatnim stopama. Da li će oni u opšte i moći da uzmu taj kredit to je veliko pitanje, o tome ne možemo danas da govorimo, govorićemo za dva meseca kada proše neki rok.
Ono što nas danas zanima od ljudi koji vode ekonomiju ove zemlje je šta će se raditi na drugim planovima? Plan je jednostavan i jasan – ubrzani put ka evropskim integracijama. Naš predlog je dodatno podržan željom zemlje da uđe u NATO savez. Oko toga ima političkih nesporazuma, ali bar može o tome da se govori a ne tajno da se šunja oko NATO-a. Dakle, mora da se nastavi da se menja privredna klima u zemlji time što će država svoje nadležnosti napuštati i prepuštati to ljudima da sami vode. Dakle, mora nestati to neko nepoverenje ili poverenje od strane države ili to očekivanje od strane štrajkača i svakog drugog koji je nezadovoljan da država rešava sve njihove probleme, prosto zato što to neko u ovoj zemlji mora da kaže da to nije moguće.
Takav sistem je u ovoj zemlji postojao i on je doživeo kolaps. Mi nismo jedina zemlja u kojoj je taj sistem doživeo kolaps. U pola sveta je dokazano da je nemoguće. I nama ta stimulacija koju Vlada čini već dugo, ne sada, u predizbornoj kampanji, u kojoj predsednici otvaraju fabrike, ministri i šefovi poslaničkih grupa se guraju ispred kamera, sve to učvršćuje jedan stav ili jednu vrstu politike koja je u svetu potpuno prevaziđena a to je da postoji nekoliko ljudi u ovoj zemlji od kojih cela srpska ekonomija zavisi. Nažalost, ja mislim da je to tačno i ne mislim da je to iluzija i svakako mislim da je to jako loše.
Sve dok taj sistem koji će onemogućiti bilo koga, pa bio on predsednik ili šta god, da samo od njega zavisi, kada takav sistem bude prestao da postoji, tada ćemo mi biti Slovačka, a ne tako što ćemo se takmičiti u dovođenju firme a sve ostalo ćemo ostaviti po strani i praviti se da ne postoji. Ne može se u ovoj zemlji ekonomska politika voditi van ostalog dela politike. Nekoliko puta smo već sa ljudima koji danas vode ekonomsku politiku u ovoj zemlji ulazili u konflikt oko toga.
Podsetiću vas da prvi veliki uspeh, a to je otpis pariskog duga, nije nastao zato što smo mi imali dobre pregovarače tada, Mlađana Dinkića i Miroljuba Labusa, nego zato što je isporučen Slobodan Milošević. Ja vas molim da vodite računa da kada govorite o ekonomiji da podrazumevate da u ovoj zemlji postoji još mnogo teških tema i ne treba lagati ljude i govoriti da to nema veze jedno sa drugim. Mi vam danas kažemo da se ne može ekonomska politika voditi odvojeno od procesa evropskih integracija, a taj proces je najvažniji proces, pre svega za ekonomsku stabilnost u ovoj zemlji. A ova vlada mnogo kasni po pitanju evropskih integracija u svom reformskom delu. Hvala.

Tu emociju pripisaću vašoj nesigurnosti, to me ne zanima, to je lično, možemo čak u trenutku nazvati i mržnja.
Nisam ja pričao, da ste pažljivo slušali shvatili bi da sam ja rekao da nam je gospodin Ćirić rekao kolika će biti kamata, grejs period, ali ja nisam govorio o osnovnim parametrima nekakvog kredita koji se nalazi u ugovoru. Govorio sam o nečemu drugom. Mogu samo da konstatujem veliko razočarenje što vi, kao potpredsednik Vlade koji se bavi ekonomijom, niste ni blizu razumeli o čemu ja govorim.
Prepustite, probaću ovako da vam kažem – postavite kamatu, grejs period, dužinu otplate, to je sve u redu. Mi smo rekli za to - svaka čast. Naš problem je - kako će neko da dobije taj kredit. Da li vi razumete da u Srbiji kredit ne može da dobije firma kojoj je novac potreban? Ona mora da postoji duže od tri ili četiri godine, njeni bilansi moraju da budu pozitivni, ona ne sme da bude kreditno zadužena, pričamo o malim i srednjim preduzećima. Dakle, ona ne sme biti ni na jedan način kreditno zadužena i na sve to mora dati kolotera, hipoteku na vlasništvo firme, menicu vlasnika. Na sve to, takvoj firmi, koja to može da uradi, kredit nije potreban. Razumete? Smešno.
Kada smo govorili o tome prošli put, onaj čovek koji je imao suprotno mišljenje od vas, a ministar je ekonomije, gospodin Ćirić, rekao nam je da će biti napravljen nekakav proboj u tome, da će se uslovi za dobijanje kredita poboljšati za mala i srednja preduzeća. Smejte se sada. Od tada je prošlo dva meseca, ništa se nije desilo. Neće se ni desiti.
(Predsedavajući: Dva minuta.)
Nastaviću od vremena. Ima puno, moram da se pozivam na još jednu repliku.
(Predsedavajući: Hajde da dozvolimo gospodinu…)
Moram da odgovorim, gospodine Novakoviću, nemojte da opet pravimo incident kao prošle nedelje.
Dobro, javljam se po Poslovniku član 103.
I prošli put smo vam rekli - ne treba iz iste stranke da vodi sednicu čovek, da brani zakon i da nas napada. To nije demokratija u našoj Skupštini.
Osnovni problem koji smo vam rekli, gospođo Kalanović a to vidim da ste razumeli, to je što, da biste vi imali pravo i obraz da kažete da je G17 realizovao projekat, morate da uložite vaš lični novac. Vi to uradili niste. Nikakav projekat nije realizovao G17. Vi osnujte firmu, zadužite se po ovim povoljnim kreditima, pa napravite neki rezultat, pa onda kažite da ste vi. Igrate se novcem svih nas i ljudi koji ovde sede i ljudi koji žive u ovoj zemlji. Zbog toga to nije projekat G17, koliko god vi želeli da je tako.
Znate, da bi bili dobitnik u toj ekonomskoj utakmici, morate nešto i da rizikujete, to se zove tržište, a kad rizikujete tuđi novac, to se ne zove tržište, niti se vi možete nazvati dobitnikom. Možda dobro manipulišete medijima, pa izgleda kao da ste vi nekakav, ne vi lično, vaša grupacija, kao nekakav neviđeni preduzetnik, ali vi to niste, zato što nemate nikakvu obavezu, baš vas briga. Kada se stvari zaoštre, vi iz Vlade izađete i kažete – premijer je mutav, neodgovoran, nikakav. Ovi ljudi koje ste pomenuli da se uključuju u rešavanje tih problema, to su ljudi koji su u svojim zemljama za to odgovorni…
(Predsedavajući: Zahvaljujem gospodinu Andriću.)
… a ni na jednoj od tih nije šef poslaničke grupe, gospođo Kalanović.

Dobar dan, poštovana predsednice. Pitanje upućujem premijeru, odnosno Vladi Srbije, a vezano je za najnovija istupanja predsednika Udruženja profesionalnih tenisera Srbije i ministra spoljnih poslova Vuka Jeremića.

Naime, u gostovanju na jednoj televizijskoj emisiji u nedelju, on je izneo jednu tvrdnju ili konstataciju koja je na izgled smešna, banalna, ali je suštinski jako opasna. Voleo bih da nam premijer kaže da li je reč o nekakvom zaključku Vlade ili o ne prvom istupanju predsednika Udruženja profesionalnih tenisera, samostalnom, koji je suprotan politici Vlade. Dakle, Vuk Jeremić je u toj emisiji, pored niza besmislica koje je izneo ili možemo da kažemo laži, a najupečatljivija i najlakša za proveriti je njegova tvrdnja da je predsednik Azerbejdžana Alijev dobitnik Legije časti Francuske, što je naravno reč o notornoj gluposti. Naravno da tako nešto nije tačno. I pored niza tih besmislica, Vuk Jeremić se upustio u nešto što je po mišljenju LDP vrlo opasan i rizičan potez. Dakle, Vuk Jeremić je u toj emisiji najavio da je nakon Kosova sledeći deo teritorije Srbije koji ima nameru ili želi da se otcepi Sandžak.

Moje pitanje je premijeru – da li je reč o stavu Vlade? Da li je to uvod u neki rat? Da li treba sada svi da se obračunavamo sa Bošnjacima koji žele da pobegnu od nas Srba ili je u pitanju još jedan u nizu nesrećnih nastupa predsednika Profesionalnog udruženja tenisera Srbije? Moje pitanje je jako ozbiljno jer mi smo u novijoj istoriji naše države već prošli kroz jednu fazu u kojoj smo jedni u druge upirali prstom i govorili da je reč o izdaji, izdajnicima, upozoravali na to da nam prete CIA, engleske službe, ruske službe, zavisi s koje smo strane bili, Vatikan, ali smo bili sigurni da je to vreme iza nas i da se tako nešto, takve optužbe, neće ponavljati u ime jedne naizgled demokratske vlade.

Imajući u vidu činjenicu da je ova Vlada posle rekonstrukcije usvojila nekakvo pravilo po kome ni jedan ministar neće iznositi stavove koji su suprotno stavovima Vlade, zbog toga mislim da ovo pitanje treba da ima određenu težinu i prioritet u odgovoru, pošto mi moramo biti svesni politike koja sledi iz ovakvih naizgled banalnih izjava Vuka Jeremića.

Dakle, mi mislimo i sigurni smo u to da nikakvo otcepljenje u Sandžaku ne postoji, niti ideja o tome. Mislimo da je pozadina takve izjave Vuka Jeremića ili jedna od mnogih njegovih izjava takva da on želi da prikrije ličnu frustriranost svojim neuspesima, ali mislimo da je nedopustivo da se premijer, ukoliko ga uopšte imamo, ovom prilikom ne oglasi i da kaže nama, građanima ove zemlje, da li nama preti opasnost od toga da se još jedan deo teritorije otcepi. Dalje, zanima nas šta o tome misli ili možda i njih krivi tzv. predstavnike Sandžaka u toj vladi, Sulejmana Ugljanina i Rasima Ljajića, možda su oni predvodnici te ideje ili predsednik Udruženja profesionalnih tenisera misli na nekog drugog. Molio bih da nam se takva stvar razjasni, inače ćemo biti u prilici da po ko zna koji put iniciramo njegovu smenu.

Nama nije jasno, znate, njegovi stavovi se često razlikuju od stavova Vlade. Podsetiću vas na Nobelovu nagradu. On je bio nosilac ideje da Srbija treba takvu jednu anahronu ideju kao što je Nobelova nagrada da bojkotuje i da ne učestvuje u tom cirkusu. Dalje, on je bio nosilac nekakve politike za koju ne bismo mogli reći do sada da je deo politike Vlade. Ali, s obzirom na izostanak premijera koji je rešio izgleda da nam se obraća svakih 100 dana, pošto vidim da se danas obratio povodom rekonstrukcije Vlade, očekujemo da na ovo pitanje da odgovor. Ovo kažem imajući u vidu stvarno posebno situaciju u Sandžaku. Podsetiću vas da tamo vlada svojim ponašanjem nije dozvolila formiranje nacionalnog saveta Bošnjaka u Srbiji, da tamo postoji politički pritisak od strane Beograda kako ga Bošnjaci vide.

Nas samo zanima da li ovo što je rekao Vuk Jeremić, pošto profesionalno igra tenis, u slobodno vreme obavlja funkciju ministra spoljnih poslova – da li je to u stvari neka nova politika Vlade? Stvarno bismo želeli da znamo. Ukoliko jeste, molim predsedavajućeg da se zakaže posebna sednica Skupštine sa ovom temom.

Hvala. Povredili ste član 27, 103. i osnovno pravilo pristojnosti u Narodnoj skupštini koje postoji nepisano među nama.
Nije mi jasno kako vi možete da vodite ovu sednicu parlamenta. Vi imate neka formalna prava na to zato što ste jedan od potpredsednika Skupštine, ali da li je moguće da Demokratska stranka toliko beži od vas da neće ni da vodi sednicu parlamenta, što je htela da radi u četvrtak?
Vi ste nas, gospodine Novakoviću, izvređali u dnevnim novinama koje izlaze na teritoriji Vojvodine i time pokazali sav bezobrazluk i beskrupuloznost koju imate kao osoba u koju mi sada treba da imamo poverenja da može da vodi Skupštinu. Pročitaću vam deo teksta zato što mislim da su svi poslanici bili ovde koji sada sede. Kaže: "Sujeta LDP i žestoka analiza amandmana. Dinkić je uspeo matematički da pojasni politikantima iz partijskih struktura u Skupštini". Hoćete da nam se izvinite za ovo? Kaže: "LDP spominje 1.000 evra, ovaj njihov napad nema veze sa kursom, već sa sujetom njihovog lidera".
Da li je to rasprava o argumentima koje vi pominjete i tražite od nas? To onako kukavički odete odavde. Što nam niste rekli to ovde, nego odete i date izjave vašim novinarima? Vređate nas preko dnevnih listova u Vojvodini i onda sada očekujete da dođete ovde i da se pravite da je sve u redu. Nije u redu gospodine Novakoviću, nije u redu to da se radi. Ne možete da očekujete da vi kao vladajuća stranka imate pravo da maltretirate opozicione poslanike. Nemate pravo to, na svaku vašu akciju uslediće reakcija. O zakonu predloga ćemo da pričamo, ali ta vrsta pokvarenjaštva da ne smete da nam kažete ovde nešto, nego ovde ćutite, a zatim izađete i datu izjavu u novinama neće proći gospodine Novakoviću, bez obzira na tu masku pristojnosti koju imate.

Replika na ono što je gospodin Dinkić rekao ili samo Dinkić o tome da nismo upozoravali na ove transfere. Svakako da je reč o laži. Prosto, nekoliko puta smo upozoravali do sada da to što neko nije svestan neke činjenice ne znači da ta činjenica i ne postoji.
Na primer, ne znam da napravim atomsku bombu, ali sam prilično siguran da ona postoji. Dakle, mnogo stvari Mlađan Dinkić ne zna.
Iskoristio bih još ovo vreme da kažem da je potpuno jasno da je račun, koji nam je ponuđen za smanjenje buduće rupe u budžetu, potpuno ne primeran ovoj raspravi. Dakle, postojao je normalan način da je ovaj zakon pripreman na jedan ozbiljan način, kako se ostali zakoni pripremaju. Prosto, došla bi još neka računica uz njega.
Kada kažemo da novca nema, znamo da ovaj novac koji će se davati lokalnim samouprava on postoji, on je iz poreza za zarade. Osim što se pravi još jedna rupa u budžetu na bazi nestanka tog novca iz budžeta i vrlo je lepo i zanimljivo kada neko ko je do prošle nedelje bio ministar ekonomije kaže – šta vas briga za centralni budžet, ali prosto meni je to neshvatljivo da postoji neko ko pledira da se ozbiljno bavi politikom, a da tako nešto kaže. Valjda je iz toga trebalo da zaključimo da smo mi neki ljubitelji centralnog budžeta, a Mlađan Dinkić, pored toga što je želeo da bude astronaut, želeo i ljubitelj je lokalnih budžeta, pa tu sada nešto treba da se prepiremo.
Upozoriću na još jednu vrlo važnu stvar. Pisao sam Kancelariji nacionalnog saveta za decentralizaciju u ime svih narodnih poslanika i pitao sam da se dostavi analiza ovog predloga zakona koji je dao Mlađan Dinkić, s obzirom da je ova institucija napravljena da se brine o decentralizaciji.
Na moje iznenađenje, oni su mi odgovorili, da nikakav predlog njima nije dostavljen, da oni nemaju pojma o čemu se radi, da nam svima puno žele sreće u radu i stoje nam na raspolaganju. Ali, prosto, znate šta, ako se čak ni njima niste obratili, a želite da usvojite ovaj zakon, onda ukinite tu kancelariju, ili da budemo korak bliže toj rupi od 45 milijardi evra.

Mnogo pre za repliku na prethodnom spisku, molim vas, onaj što je poništen. Hvala, samo molim taj redosled.
Nekoliko stvari je rekao gospodin Senić i moram da odgovorim. Mislim da se radilo o pogrešnom tumačenju onoga što mi govorimo. Ta vaša opravdana žurba nakon 11 godina u vlasti, ne vaša lična nego G17, je meni teško razumljiva. Deset godina odvijaju se okrugli stolovi, ali samo je nekoliko konstanti u tih 10 godina. Jedna od tih je da je Mlađan Dinkić na vlasti, još neki ljudi, Rasim Ljajić itd. Sve se drugo menjalo u tih 10 godina, ali to su neke konstante.
Slažem se da ima načina da se uštedi u budžetu, ali mi je žao što to niste govorili u decembru prošle godine kada smo to govorili mi, a vi ste za taj budžet glasali i branili ga, ako se ne varam. Znači, da bi pojednostavili ljudima koji sede ovde i koji nas gledaju, vi ste uzeli lokalnim samoupravama novac, G17 plus, URS, kako god se zovete, uz vladajuću većinu. Vi im niste dali. Sada se pojavljujete kao spasioci nakon šest meseci, daćete im neki drugi novac. Tu postoji logički problem, a vi ga rešavate i odgovor koji nudite je isključivo demagoški. Da li postoji nadležnost? Vi kažete – nema za nove nadležnosti n ovca. To nije tačno. Zašto se šef policije u lokalnoj samoupravi ne bira? Kakav je to novac? Zašto mora da ga postavlja Ivica Dačić? To je decentralizacija.
Ovo što vi radite nije. Uzimate novac tamo gde ga i ovako nema, dajete ga tamo gde će moći da se troši u izbornoj kampanji zato što jedino tako možete opet da pređete cenzus. Ne predstavljate vi ovde 500.000 građana. Predstavljate trećinu liste DS…
(Predsedavajuća: Dva minuta.)
… to vi predstavljate ovde, a za 500.000 građana videćemo nakon sledećih izbora.

Slažem se da postoji mnogo grešaka. Ali, znate sa čime se ne slažem? Ne slažem se u tom političkom stavu da se izbegava odgovornost za greške koje su napravljene.
Ja vam kažem – vi ste nas optužili, predsednik vaše poslaničke grupe, da smo mi o tome ćutali, a sad se on pojavio kao supermen, astronaut koji će da pomogne lokalnim samoupravama. Odatle je krenula ova rasprava, gospodine Seniću. Dakle, on je izneo neistinu i ja sam na tu neistinu ukazao. Mi smo se suprotstavljali tome, a on je uskratio opštinama novac. Dakle, opozicija je bila protiv toga.
Međutim, šta je potrebno da bi se greška ispravila? Nije potrebno praviti novu grešku. Ono što je dovoljno to je da vaša vlada, za čiju ste rekonstrukciju glasali pre nekoliko nedelja, uplati taj novac lokalnim samoupravama. Nema potrebe da se mi ovde bavimo vašom predizbornom kampanjom. Taj novac može doći do lokalnih samouprava, po važećem zakonu. Dovoljno je da vaši ministri Ćirić, Kalanović, ne znam ni ko je još ostao posle one rekonstrukcije, Peđa Marković, na primer. Prosto, na Vladi treba da ukažete na to da kršite zakon, a ne da nama to spočitavate. Znači, kažite to na Vladi, a ako vam ne uspe, onda dođite sa tim na Skupštinu i recite – ne da nam Demokratska stranka. To se onda zove otvoreno politička bitka u kojoj svako govori ono što je istina a ne da se bavimo demagogijom i lažima. Znači, to je u vašim rukama.
Nema potrebe da traćite vreme Skupštine, Poslovnika i da pravite novu grešku. Mi vam na to ukazujemo. Mnogo je zakona u ovoj zemlji koji moraju biti usvojeni. Nemamo mi vremena da se bavimo vašom kampanjom. Mi vam to kažemo. Taj problem se rešava vrlo jednostavno – sutra ili prekosutra je sednica Vlade, ustane Peđa Markovi, lupi rukom o sto i kaže da mora da se uplati novac lokalnim samoupravama. To je sve što je potrebno.

Nije mi krivo. Ili da kažem ovako – ne bi mi bilo krivo da menjate na bolje. Ali, krivo mi je pošto menjate na gore. Ja sam vam rekao drugu stvar.
Dakle, mi smo na početku ove rasprave, još prošle nedelje optužili ili rekli naš stav, a taj stav je vrlo jednostavan – ovaj zakon je površan, ne vodi računa o bilo kakvoj daljoj posledici i on je samo alat G 17 plus kojoj nije dovoljno da promeni ime da bi se sakrila od birača nego mora da ima još jedan korak zloupotrebljavajući Skupštinu. Sve što ste rekli i svi što su ovde rekli, kada sumirate – to je tačno. Vi ste priznali da se pravi rupa u budžetu od 40 milijardi dinara a sada tim neveštim pokušajem od 15 milijardi, sedam milijardi, ovamo jedna, onamo jedna, itd, to nije ozbiljno. Da bismo vam poverovali, paralelno ste trebali da podnesete izmene svih ostalih zakona, a ne da mi danas usvajamo ovaj, sa vašim obećanjem da će biti usvojeni još neki. Mi vam ne verujemo. Dopustite nam taj luksuz.
Mi mislimo da ćete vi napraviti rupu u budžetu danas, a da ćete naterati Vladu i učestvovati u još jednom zaduživanju Srbije u septembru ili oktobru ove godine u iznosu od 400 do 700 miliona evra, preko evro-obveznica. To mi mislimo. Mi mislimo da nikakve nadležnosti nećete smanjivati nego ćete ovu zemlju gurnuti još dublje u ambis, a ovaj novac od budžeta, koji je preračunom oko sedam milijardi do kraja ove godine, ćete iskoristiti u predizbornim kampanjama, u vašem dogovoru sa DS. Kako? Tako. To mi kažemo. A vi to što kažete, vaša dela, desetogodišnja, govore o vama. I dopustite nam da vam ne verujemo u obećanja da će se desiti nešto za šta mi mislimo da neće.
Vi niste podneli sve predloge zakona, pa da mi kažemo – u pravu ste, biće smanjenja, biće ovoga, biće onoga. Ne. Vi ste došli samo sa jednim koji ima jasan i samo je politički cilj u pitanju.

Slažem se da novac poreskih obveznika ove zemlje mora biti trošen na pravi način i razlika između nas i vas je što vi, kao deo vladajuće koalicije, kršite zakon po kome je i danas to moguće, a mi vas upozoravamo na to od 2008. godine. To je jedina razlika. Sve drugo je politička zavrzlama i demagogija koja nije tačna.
Dakle, vi ste deo vladajuće koalicije. Da ste hteli da novac ide u Leskovac, u Zaječar, u Valjevo, u Prokuplje, sve što je trebalo da uradite to je da dopustite transfere lokalnim samoupravama. Vi ste umesto toga glasali za to da se ti transferi ukinu i sa druge strane sačekali Vladu tri meseca pre dobijanja statusa kandidata i ucenili je da usvoji vaš predlog zakona koji je loš. On je loš zato što dodeljuje nekakva sredstva koja su u većini zemalja na svetu centralizovana, zato što kompromituje pojam decentralizacije jer se ne radi ni o kakvom prenosu prava i nadležnosti i zato što ostavlja rupu u budžetu Republike Srbije koju nameravate da popunite tako što ćete ovu zemlju dodatno zadužiti.
Nema razloga da se vi i ja ubeđujemo, zato što i vi i ja znamo šta je ovde slučaj i kakva je politička igra u pitanju. Mi se ne možemo ubediti na ovoj raspravi. Ono što je naš jedini cilj a to je da vam ne dopustimo da koristite javni resurs kakav je Skupština Srbija da obmanjujete, između ostalog, i tih 500 hiljada građana koje vam je ukazalo poverenje za nešto što vi ne radite. Vi ste ovaj problem mogli da otklonite vrlo lako i vrlo jeftino. Umesto što ste Vladu ucenili ovom sednicom, davajući joj većinu, mogli ste isto tako da je ucenite da pusti lokalne transfere lokalnim samoupravama. Ali, to ne bi niko znao i vi ste se odlučili na put politike demagogije i početka izbornog ciklusa za koji ja smatram da je počeo onog trenutka kad vam je vladajuća koalicija popustila a danas nema nikoga od njih da vas ovde brani. Vodite o tome računa šta ste uradili.

Poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, jedno važno pitanje. Mislim, da je u suštini negde i dobro da se to pitanje postavlja danas. Dakle, moje pitanje se odnosi na ministra Milana Markovića, na tužilaštvo i Ministarstvo pravde.
Dakle, ministar Milan Marković je u toku protekle nedelje dao izjavu u kojoj kaže da je zadovoljan radom nacionalnih saveta ili saveta nacionalnih manjina u Srbiji, podsetio da jedan savet nije formiran, to je Savet bošnjačkih naroda u Srbiji i rekao da će izbori biti održani u toku ove godine i čak je davao neke političke konotacije, u smislu da je besmisleno da se izbori bojkotuju.
Na početku odmah voleo bih da postavim pitanje, naime, 9. novembra 2010. godine održan je sastanak između predstavnika svih lista koje su učestvovale na izborima za Savet nacionalnih manjina bošnjačke nacionalne zajednice i tada su dogovorene dve stvari.
Prva stvar je da Skupština Srbije treba da da autentično tumačenje člana 98. o izboru saveta nacionalnih manjina u Srbiji i drugi zaključak je bio, apel na sve nadležne institucije da procesuiraju dve krivične prijave koje su podnete protiv ljudi iz Vlade Srbije. Te dve krivične prijave se odnose na falsifikovanje biračkog spiska u jednom slučaju, a druga krivična prijava se odnosi na falsifikovanje navodnih ostavki koji su podneli dva člana nacionalnog saveta što je bio i formalni razlog tadašnjem ministru protiv manjinskih prava, Svetozaru Čipliću da ne prizna izbore za nacionalni savet bošnjačke nacionalne zajednice.
Moje pitanje je vrlo jednostavno, dokle se stiglo sa ispunjenjem ovog dogovora. Pošto ako se najavljuju izbori, logično je bilo da su problemi koji su nastali u toku proteklih izbora otklone, ili je vladajuća većina uz ovaj lažni zakon o decentralizaciji koji danas nudi, odlučila u stvari da pritisne, da nastavi sa pritiskom na nacionalne manjine. Ono što nas zanima to je da nam se da jako brzo odgovor jer, ponavljam, ukoliko se ne obezbedi minimum demokratije na mestima u kojima je i izbor ovih nacionalnih saveta zamišljen tako da doprinese smirenju međunacionalnih tenzija.
Zanima nas šta je u stvari plan Vlade Srbije i da li je Milan Marković kao što je na sličan način, kao što je Vlada Srbije ucenjena da donese ovaj lažni zakon o decentralizaciji, da li je tako i Milan Marković ucenjen da moraju prići, ili ući, ili biti članovi bošnjačkog nacionalnog saveta dve stranke koje se nalaze u Vladi Srbije, a koje su za ovih devet godina sve osim autentični predstavnici bošnjačke nacionalne manjine.
Pošto je neverovatna sličnost između poteza koje Vlada pravi pod ucenom svojih kvazi partnera, ali je šteta koja nastaje po građane Srbije nemerljiva. Mi vam kažemo, ukoliko želite da raspišete nove izbore vi morate kazniti krivce za to što protekli izbori za bošnjačku nacionalnu zajednicu nisu uspeli, mora se znati razlog. Razlog je vrlo jednostavan. Službenici ministarstva Vlade su podneli falsifikovane ostavke dva od dva člana tog veća i policija mora dati odgovor, ne samo policija već i nadležni organi i to pitanje mora dobiti epilog na sudu. Svaki drugi izlazak na te izbore je besmislen pošto svi možemo da očekujemo samo da će se izbori opet krasti.
Znači, mi vas upozoravamo na to danas da se opet ne nađemo u vremenskom škripcu pred kraj godine. Još vas upozoravamo da će postojati ova zemlja i nakon vašeg mandata i da ti lažni zakoni koje nudite i lažna demagoška rešenja, njih demantuje život i bez obzira što se vi tom životu suprotstavljate, taj život negde postoji i bez vas i o tome ćemo danas pričati, sa ovim lažnim decentralistima, ceo dan ovde. To ne znači da je ova druga tema manje važna i očekujem i od predsedavajuće da zamoli ministra Milana Markovića da nam u što moguće kraćem roku uputi odgovor na ovo pitanje. Hvala.

Ovo može da izgleda zanimljivo sa strane, ta prepirka između članova vladajuće koalicije, ali za nas je uvredljivo da prisustvujemo ovom pokušaju u kome želi da se transferiše odgovornost za nešto što je urađeno. Ja nisam odgovora za to kao narodni poslanik zato što je na primer direktan izbor gradonačelnika ukinut 2007. godine. Ukinula je vlada u kojoj ste bili vi. Znači, nemojte da nam govorite da je zajednička odgovornost. Ja nisam deo vladajuće koalicije koja jedinicama lokalne samouprave nije dala 50 milijardi. Glasao sam uvek protiv toga. Vi ste deo te vladajuće koalicije, vi niste dali taj novac.
Pokušaj da se promeni ime stranke, ne samo vaše, nego i Rasima Ljajića, da bi se izbegla odgovornost i da to bude jedini put da se na izborima pobedi, uz podršku DS, za nas su oni najkrivlji, je legitiman pokušaj, to je politika, ali nemojte doći i vređati nas govoreći da smo svi mi odgovorni. Ne, mi nismo odgovorni. Vlada, čiji ste vi sastavni deo, nije dala novac lokalnim samoupravama. Svega ovoga ne bi bilo da ste dali taj novac.
Ovo nije zakon o decentralizaciji, ovo je zakon kojim vi, pošto ne možete svoj dug da vratite, a plašite izbora koji su pred nama, zakidate od nekog drugog da biste dug koji ste vi napravili vratili. To je suština. Sve dok raspravljamo o takvim argumentima, možemo da raspravljamo i da vidimo da li je to tačno ili nije i u kojoj meri, ali mi nismo centralisti. Predsedavajuća dopušta da su oni koji su protiv ovog zakona nisu centralisti, kao što ni Francuzi nisu centralisti. Mi se zalažemo protiv lošeg rešenja.
To ste vi rekli, da je Francuska centralistička zemlja. Svi greše, samo je nemoguće da vi pogrešite, i Fiskalni savet i MMF i Francuska, svi greše, samo vi ne grešite.

Hvala. Javio sam se zbog gospodina iz Kragujevca koji misli ili se pravi da nije obmanuo građane.
Dakle, jeste zato što ste skupljali potpise za pet zakona, pet zakona ste navodno predali Skupštini, a ovde ste došli sa samo jednim. Potpise ste predali za samo jedan zakon za današnju sednicu.
Ako to nije obmana ima druga jedna reč mogu i o njoj da vam govorim, možda ste i slagali, ja na vama ostavljam da procenite šta je od toga tačno. Sve ovo što pričate o navodnim uštedama u ovom zakonu ne postoji.
Vi jako dobro znate i pustite sledeću godinu, ovaj zakon važi od 1. septembra ove godine, ajde da pričamo o sedam milijardi rupe kojom ćete platiti vašu predizbornu kampanju, predizbornu kampanju vladajuće koalicije.
Što smo usvajali zakon o finansiranju stranaka prošle nedelje? Da bi ste vi sami sebi dali sedam milijardi dinara, da bi ste tako ušli u izbore, a gospodine Pastore, da, mi smo glasali za neke zakone. Znate koji su to zakoni? O diskriminaciji, na primer, o borbi protiv diskriminacije.
Taj smo zakon omogućili da bude usvojen na toj sednici, a vi ako imate nešto, dobro nije, nije naravno sve vi znate, a vi ako imate konsultacije neke da obavite sa vašim koalicionim partnerom neka razjašnjenja, kao i svaki put oko budžeta za koji tvrdite da je neustavan pa na kraju za njega glasate.
Možete te konsultacije da obavite pred svima nama, pošto pretpostavljam da se radi o nekom razjašnjenju zakona, a ne o nečemu drugom. Kao što mi tražimo razjašnjenje zakona, zašto ih i vi ne tražite ovde na sednici? I uvek tako sa nekakve distance vi ste glasali za ove zakone za one. Da nije bilo LDP u ovoj zemlji ne bi bile ukinute vize. Zato što ste vi gledali svoju usko stranački interes tada. Zbog toga je LDP omogućio da se ta sednica održi, a ne zbog zakona u sudovima, i ne zbog vas i ne zbog vladajuće koalicije, i kad o tome govorite morate pokazati bar minimum poštovanja za tako nešto.