Gospodine predsedavajući, poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, gospodine Iliću, mi smatramo da se ova rasprava ne može svoditi na uskostručni aspekt koji je obuhvaćen predlozima odluka za koje Vlada od nas traži podršku.
Naravno, kao predstavnici građana, vodeći računa o javnim interesima, želimo da podržimo i Predlog zakona o potvrđivanju sporazuma o uspostavljanju železničke mreže visoke performanse u jugoistočnoj Evropi i istovremeno prečišćeni tekst koji je podnela Skupštini Vlada, odnosno Predlog zakona o potvrđivanju protokola od 3. juna 1999. godine.
Međutim, postavlja se pitanje u kojoj meri se zapravo mi udaljavamo od realnosti raspravljajući o ove dve tačke dnevnog reda. Da li mi koji u ime javnog interesa želimo da podržimo ova dva predloga Vlade možemo pri tom zanemariti činjenicu da je predstavnik Vlade za ove dve tačke dnevnog reda osoba koja je direktno suprotstavljena javnim interesima, vodi računa o svojim ličnim interesima, interesima svoje stranke ili interesima koalicije koja je toliko neprirodna, da vi, poštovane kolege iz Demokratske stranke, koji ste vodili jednu od najradikalnijih kampanja protiv ministra Ilića danas ovde zaboravljate šta ste o njemu govorili i očekujete pri tom od nas da mi, kao vi, gurnemo glavu u pesak kao nojevi.
Dakle, pre rasprave o ove dve tačke dnevnog reda mi moramo odgovoriti, a to je jednostavno pitanje, na koji način se može ostvariti javni interes ako je on u svakom trenutku podređen pojedinačnim interesima i interesima jedne stranke i jedne koalicije.
Koja preduzeća ove države treba da se postaraju i realizuju projekte za koje vam mi dajemo, kao parlament, zeleno svetlo? Da li se tu radi o "Železnicama Srbije"? Radi se o "Železnicama Srbije".
Da li je JP "Železnice Srbije" privatno partijsko preduzeće ili javno preduzeće? To je privatno partijsko preduzeće gospodina Ilića i njegove stranke, do kojeg su došli ucenama i politikantstvom, na isti način na koji je neko drugi došao do "Telekoma", do Lutrije Srbije, do Narodne banke, do "Komercijalne banke", EPS-a, NIS-a, "Srbijašuma", "Srbijavoda". Taj pristup je, između ostalog, vaš najjasniji doprinos konstataciji o kojoj smo mi govorili onog trenutka kada se ovde vodila rasprava o novom Koštuničinom kabinetu.
Taj kabinet za nas nije bio ni proevropski, ni prodemokratski, ni proreformski.
To je u međuvremenu potvrđeno na najjasniji način i tom podelom plena oko kojeg su se stranke svađale prethodnih šest meseci, kao da je to bilo najvažnije u ovoj državi, baš kao što u ovom trenutku treba da raspravljamo o predlozima koje nam je ovde uputila Vlada, a da pri tom ne postoji elementarna spremnost da se ponude odgovori na jednostavna pitanja.
Da li ove predloge predstavlja gospodin Ilić, koji je ista ona osoba o kojoj se toliko puta raspravljalo i u ovom parlamentu i u našem političkom životu? Ili je ovo neki novi gospodin Ilić koji nema veze sa gospodinom Ilićem koji se sukobljava sa novinarima, sa policajcima, koji je podeljena ličnost između Guče i Samante Foks, koji nam uvozi preko butika lokomotive i šinska vozila, koji postavlja svoje prijatelje na najvažnije funkcije u javnim preduzećima u ovom društvu.
Znači, da li se radi o istoj osobi ili ne? Ako je to neki novi gospodin Ilić, onda mi želimo da verujemo da je moguće ostvariti javni interes i zaista, na primer, usvajanjem konvencije o mreži visokih performansi, doprineti stvaranju slike koju želimo da stvorimo o našem društvu, kao društvu koje je visoko tehnološki razvijeno.
Čuli smo da je smanjen zaostatak za 10%. Danas se od Beograda do Niša putuje duže nego 1884. godine kada su ta dva grada spojena prvom železnicom u našoj zemlji. Čuli smo da se sve to čini u prilog evropskoj orijentaciji našeg društva.
Istovremeno, svi postupci ove vlade su duboko antievropski, pa tako i oni poslednji koji su nas doveli do toga da se od nas očekuje da pružimo podršku privatnom projektu stranke gospodina Ilića. Sa tim mi ne možemo da se složimo.
Ne možemo da se složimo sa principom koji je prihvatljiv za vladajuću koaliciju – onaj ko postavi direktora, taj je dobio to javno preduzeće. To onda nije javno preduzeće, to je onda partijsko preduzeće i to nije utemeljeno ni u Ustavu, ni u zakonima, ali je to posledica političke potrebe i mimikrije do koje vas je dovela koalicija koja je napravljena da bi zemljom vladala, a ne da bi zemlju menjala. Ovo je upravo u funkciji toga, da bi se konsolidovala jedna vlast, jedan poredak, a ne da bi se poredak menjao tako što će vlast biti lider tih promena.
Ono što sada treba ovde reći jeste zapravo da mi ne možemo da osporavamo ni potrebu Srbije da dobije vozilo koje se kreće brzinom od 160 kilometara na sat. Ne možemo da osporavamo ni potrebu Srbije da usvoji protokol posle osam godina.
Isto tako, još manje možemo da verujemo da je gospodin Ilić osoba koja će nas dovesti do vozila koje se kreće 160 kilometara na sat, jer je on na takav način organizovao to svoje privatno preduzeće da sada to preduzeće vodi njegov omiljeni kafedžija; puteve mu vodi osoba koja je pod najtežim sumnjama zbog kriminala u njegovom preduzeću i kome se sudi pred Specijalnim sudom ove zemlje, a da pri tom direktor nikakvu, čak ni moralnu odgovornost za tako nešto ne snosi, baš kao ni ovaj drugi omiljeni kafedžija kome svaki dan neko strada na železnici. Njemu ne pada na pamet da podnese odgovornost i, između ostalog, položi ostavku na sto zbog toga što nije u stanju da organizuje to preduzeće onako kako bi morao da uradi.
Nama su važni planovi, orijentacije, ideje. Na kakav način će se Srbija približiti tom idealu i prugama od 160 kilometara na sat? To hoćemo da čujemo. Da li neko može to da nam objasni? Ko će do toga da nas dovede? Da li će nas dovesti ova vlada? To je, izgleda, misterija.
Mi moramo, pre nego što se upustimo u raspravu u pojedinostima po ovom predlogu Vlade, i po jednom, i po drugom, i po trećem i po četvrtom, da postavimo pitanje - kome to parlament pruža garanciju? Privatniku Velimiru Iliću? Ne dolazi u obzir. Privatnom interesu gospodina Ilića? Ne dolazi u obzir. Njegovoj političkoj potrebi da predstavljajući na lažan način jedno javno preduzeće izgradi, između ostalog, sebi onakvu političku reputaciju koja mu je potrebna za nesmetano političko delovanje? Ako to može da funkcioniše u nekim drugim situacijama, u ovoj ne može.
Gospodine Iliću, nije železnica iz vaše rodne Atenice ili odakle već. Ako ste uspeli od Srbije da stvorite društvo u kome je moguće pojaviti se sa lopatom asfalta i okrpiti rupu pred svake izbore, pa posle izbora tražiti ploču kojom će vam ljudi izražavati zahvalnost zbog toga što radite svoj posao, ne možete očekivati od nas da na takav princip pristanemo ovde kroz raspravu koju ste pokrenuli. Dakle, argumenti, a ne fikcija. Ne fikcija, ne iluzije.
Sramno je to što radi Demokratska stranka. Na šta to liči? To nije javno preduzeće. Na kakvim principima ste došli do tog javnog preduzeća? Kako je izabran direktor? Da li je organizovan konkurs? Da li su postojala neka pravila u ovoj zemlji? Da li smo ta pravila zajedno uspostavili, i vi kao deo vladajuće koalicije? Da li su birani direktori na javnim konkursima? Jesu. I velikim i međunarodnim. Da li su ta preduzeća vodile profesionalne osobe ili partijske? Profesionalne. Direktor NIS-a nije bio stranačka ličnost. Direktor EPS-a nije bio stranačka ličnost. Direktor JAT-a nije bio stranačka ličnost; direktor Aerodroma "Beograd" nije bio stranačka ličnost; direktor Pošte nije bio stranačka ličnost. Mi možemo tako da nabrajamo, nabrajamo... Da li je to bilo dovoljno? To je bio dobar početak. Tu tradiciju je trebalo čuvati, razvijati i afirmisati principe profesionalizma, koji su grubo pogaženi.
Ako moramo da govorimo na takav način o svemu, onda ovde nije tema Velimir Ilić. Ovde su teme oni koji su pristali na pravila rada Velimira Ilića. JP "Železnice Srbije" nije preduzeće koje funkcioniše u skladu sa javnim interesima. To je preduzeće koje funkcioniše u skladu sa političkim interesom jedne stranke kojoj je to preduzeće dodeljeno, zbog toga što ona svojim poslanicima ucenjuje Vladu koja bez tih poslanika i njihove podrške ne može da funkcioniše. U tom trouglu ili četvorouglu svako svakog ucenjuje, do te mere da se više ne može govoriti o poštovanju interesa Srbije ili potreba Srbije.
Potreba Srbije, gospodine Iliću, jeste da vi kao osoba koja nema nikakve stručne reference za posao kojim se bavite, a vaš posao je izuzetno odgovoran, vama su posvećene arterije tranzicije Srbije, podnesete ostavku. Podnesite ostavku i shvatite tu ostavku, između ostalog, i kao šansu da možda imate više vremena za šutiranje novinara, za vređanje političkih protivnika, za obračun sa političkim neistomišljenicima, za uveseljavanje naroda, ali ne kao ministar i ne kao neko ko za takvu politiku traži podršku od parlamenta.
Ako treba da biramo između laganja društva, kome je ova skupština tako sklona i koje je toliko puta do sada primenjeno u parlamentu da je postalo pravilo našeg rada, i jednog velikog ne, ne ovome, zbog toga što je preduslov ostvarivanja međunarodnih konvencija povratak Srbije u sistem vrednosti karakterističan za vreme i doba kome mi pripadamo. Ova vlada nas direktno suprotstavlja svim standardima 21. veka i 2007. godine.
Dakle, prvo vaša ostavka, onda ostavka i promena Vlade, potom izbor odgovorne vlasti koja će imati osećaj i takt za javni interes, formiranje javnih preduzeća kroz njihovu depolitizaciju, njihovo restrukturiranje i apsolutno podrška LDP-a na koju možete da računate u tom slučaju.
Ako vam je potrebna podrška za ostavku, imate je, a ako tražite podršku za nastavak rada koji je karakterističan za vas, imajući u vidu sve ono što je vaše političko nasleđe, onda našu podršku nemate, imate naše aktivno suprotstavljanje.