Gospođo predsednice, poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, gospodine Vučiću, teško da postoji veća razlika između ozbiljnosti situacije u kojoj se nalazi čitavo društvo i atmosfere u kojoj protiče ova rasprava o vašem Ekspozeu i o samoj Vladi.
Vaša uverljiva pobeda na izborima, sve ono što je usledilo u ova tri meseca nakon njih, a potom ono što ste juče rekli na prvi pogled Srbiju opisuje kao zemlju u kojoj se sve zna, kao zemlju u kojoj je budućnost apsolutno izvesna, upravo onakva kako ste vi najavili u svom jučerašnjem nastupu.
Meni nije bio problem da vas slušam. Nikad nisam izlazio iz Skupštine, a uvek sam činio sve u granicama onog što je normalno da u Skupštini budem što jači. To je vaše pravo, dali su vam ga građani Srbije da govorite 20 minuta, kao svojevremeno Mirko Cvetković, šest sati ili onoliko koliko smatrate da je potrebno da bi uverili parlament i zemlju da nisu pogrešili, da vi znate šta je ono što treba da se uradi i da ste sposobni to da uradite.
Vaših šest sati gospodine Vučiću proteklo je u detaljnim analizama poslova koje ste radili manje ili više precizni, možda čak često i previše preopširni opisima onog što želite da uradite. Meni je to više ličilo na neku gotovo stručnu raspravu koja se vodi u okviru svakog resora. Ne mislim da ste to uradili slučajno.
Mislim da ste time želeli da uverite i ljude i nas da ste vrlo ozbiljni i da znate šta je ono što se mora uraditi u vremenu koje je pred nama.
Reći ću vam šta smatram velikim nedostatkom. Šest sati, a tako malo politike, gospodine Vučiću. Ne mislim da je to slučajno. Nema puno ljudi, mislim da se mogu nabrojati na prste jedne ruke u ovoj sali koji imaju dovoljno političkog iskustva i svakako ste vi među njima. Ne mislim da je to bilo slučajno, i to je ono što me brine.
Kada smo prvi put razgovarali ovde u parlamentu vi kao predstavnik koalicije koja dolazi na vlast, a ja kao predstavnik opozicione stranke 2012. godine, to je bila oštra polemika, nije bila nepristojna, nije bilo svađe, ali je bila oštra polemika, zbog velikih političkih razlika koje su tada postojale među nama, mislim da je na „Jutjubu“ jedna od najgledanijih i dan danas.
Danas ste vi o politici ćutali ili govorili vešto izbegavajući klizav teren, a ja o njoj želim da govorim i pri tom ne verujem da se više tako puno razlikujemo. To nije zato što ste vi uspeli posle Radulovića da mi date neki kredit, niti je to zbog toga što nema nekog drugog političkog puta pred nama, nego zato što ste kada ste došli na vlast vi otvoreno vrlo često govorili na isti način o problemima u zemlji kako smo mi činili oduvek. Zbog toga želim da nas vratim na tu politiku, jer treća Vlada vaše stranke i vaše vladajuće koalicije govori o pregršt problema. Neki su delimično rešeni, neki se rešavaju, neki nisu dotaknuti, ali gospodine Vučiću, ne govorimo o uzroku svega toga.
Često ste ovde i danas i juče, čak niste ni apelovali, to je bio imperativ, insistirali na promenama, govorili da nešto više ne može i da ni po koju cenu na takvo ponašanje nećete pristati. Mislim da ste govorili o mentalitetu ove zemlje i o potrebi da se on menja. Ali, gospodine Vučiću, svi ti naši problemi, ti nedovršeni putevi, ta pruga kojom se putuje sporije nego pre gotovo 200 godina, to uništeno obrazovanje, propala industrija koju ćemo reindustrijalizovati. Evo, gospodin Knežević dolazi iz Zrenjanina. Amerikanci su snimali filmove o „Servo Mihalju“, a „Servo Mihalj“ je hranio, proizvodio 20% hrane u zemlji od gotovo 25 miliona stanovnika. Sve to što je propalo i što je danas problem ima uzrok u pogrešnoj politici.
Nismo puno razgovarali, svakako ne skriveno u ovom međuvremenu, ali mislim da vi vrlo dobro znate, zato bih želeo da o tome nešto kažete. Na koji način ćemo mi rešiti, dati odgovor na tri ključna pitanja od kojih zavisi budućnost ove zemlje, od kojih zavisi dolazak nekog novog investitora, od kojih zavisi procena nekog mladog čoveka da ostane ovde da živi, a ne da ode, lekara da nastavi da leči, a ne da potraži sreću na nekom drugom mestu, i da ne nabrajam sve ono što je ta negativna statistika Srbije danas.
Kosovo, Bosna, Evropa ili Rusija, to su tri velika politička pitanja. Na njih smo delimično odgovarali onda kada smo povlačili ispravne poteze. To samo po sebi nije bilo dovoljno, a danas, čini mi se, da u ovako komplikovanim okolnostima više nemamo ni prostor za manevrisanje koji smo imali do sada. Pa, posle toga, vrlo komplikovan odnos u regionu i na kraju, a zapravo najvažnije, naši međusobni odnosi.
Ovako tragično podeljena zemlja, ona ne može ništa drugo osim da bude neuspešna, jer ideje iza kojih vi ovde stajete u svom ekspozeu su ideje koje traže vreme i traže spremnost društva da se tim ciljevima posveti, a obavezu političara da ih ne osporavaju, nego da se samo takmiče, pa da, recimo, ja kritikujem izbor nekog vašeg ministra, uz poruku da bi možda neki iza kojeg ja stanem napravio brže autoput, brže završio „Kostolac“, efikasnije reindustrijalizovao Srbiju, efikasnije pregovarao oko kredita nego što to čini vaš ministar finansija, ali ne da osporavamo u startu sve ono što je vaša namera. Mi danas nismo takva zemlja. To se videlo na čudan način i juče.
To ne može da promeni opozicija. To morate da promenite vi. Od vaše spremnosti da se tom poslu posvetite zavisi i budućnost ove zemlje. Vi o tome niste govorili.
Često ste komentarisali kritike kojima ste izloženi, uz stav da vi to možete da podnesete, ali da smatrate da je tako nešto nekorektno. Vrlo dobro znate kakva je naša politika i da niko od nas zapravo ne može za sebe reći da je u njoj pronašao bog zna kakvo zadovoljstvo i sreću.
Meni je žao što mi nismo uspeli da se dogovorimo, ne oko toga da LDP bude u Vladi, ili da ja zauzmem neko mesto ministara koje danas predlažete, nego što nismo uspeli kao društvo da se dogovorimo oko načina na koji ćemo zajedno odgovoriti na te ključne probleme, jer do sada u tome nismo bili uspešni. Koga briga, gospodine Vučiću, kako se zvao onaj ko je devedesetih bio dužan da se stara o interesima ove zemlje, pa da postavi pitanje rečenice, ako ne znamo da radimo, znamo da se bijemo, malo morgen, ješćemo korenje, nećemo se saginjati. Šta to danas više znači? Koliko je bila besmislena moja rasprava sa vašim nekadašnjim predsednikom, a danas ovde opozicionim šefom poslaničke grupe gospodinom Šešeljem, oko devedesetih i onog što je tada on radio?
(Vojislav Šešelj: Kakvi besmislena, vrlo smislena.)
Hoću da vas pitam, ako ste već to prećutali juče, da li možete danas da nam kažete šta ćemo uraditi sa tim gordijevim čvorom Kosova, koje mi imamo u svojoj preambuli, a većina sveta na Olimpijskim igrama kao nezavisnu zemlju u Brazilu? Ja ne znam ni za jednu državu koja je sama po sebi tako nešto prihvatila i odrekla se dela svoje teritorije. Ali, ne znam ni za jednu zemlju koja je sebe dovela u takvu situaciju, a posebno ne znam da bilo ko ima pravo, a sebi smo davali u prošlosti za pravo, da rizikuje opstanak čitavog naroda zbog nespremnosti da to društvo menja kako bi ono bilo u stanju da prođe test realnosti.
Nismo mi ovde kakvi smo danas slučajno. Mi danas svojim životom plaćamo cenu pogrešne i neodgovorne politike.
Podržao sam vas 2013. godine kada ste potpisali Briselski sporazum. Nikad nisam rekao da mislim da je loše to što vrlo često, sa više ili manje sličnosti zapravo iznosite stavove koje smo mi iznosili godinama, pa bi bilo besmisleno da oko toga polemišemo. Možemo oko nečeg drugog, da li bi mi to uradili efikasnije, ali svakako ne možemo da polemišemo oko opredeljenja da se čuva mir u Bosni, da se pronađe neki način normalne komunikacije i odnosa sa Hrvatskom i da se prevaziđu podele ovde u Srbiji. O tome mi danas treba da razgovaramo.
Doveli ste jednog od najvećih investitora u svetu ovde u zemlji i jedinog ko je bio spreman da uloži novac u projekat koji je nazvan „Beograd na vodi“. Imali smo i drugi projekat na reci. Iza njega su stajali Mišković i Beko. Uložili su 100 miliona evra. Nije od toga bilo bog zna šta, velika osuda, sumnje i na kraju propast.
Kako smo uspeli da od nečega što je velika šansa za zemlju napravimo generator unutrašnjih podela koje nas opisuju kao društvo koje nije sposobno da se dogovori unutar sebe oko onog što mora da uradi? Kako mislite to da prevazi… Jutros ste pomenuli te tri šupe. Zamislite kakve su to te tri šupe kada su jedno od ključnih političkih pitanja na koje vi svakog dana odgovarate, a dobili ste 50% na izborima. To su ozbiljni problemi, to moramo da rešimo.
Odnos sa Evropom i sa Rusijom. Vrlo teško pitanje. Na njega u ovoj zemlji niko nije odgovorio do sada. Kada govorite o političkim uzorima, kada navodite primere koji vas inspirišu da ovde tražite podršku za određene programe, vi pominjete zemlje koje su uglavnom na Zapadu. Govorite o obrazovanju u Švajcarskoj, u Austriji, o tome da sada Amerika pokušava to da uhvati… Kako ćemo mi rešiti tu podeljenost unutar samih sebe? Šta ćemo da radimo u ovako komplikovanom vremenu ukoliko nastavimo da insistiramo na toj politici koja je strateški neodrživa?
Šta ćemo uraditi kada, recimo, komplikovanu situaciju u Bosni potpuno izgubimo kontrolu nad njom zbog toga što je ona u međuvremenu evoluirala i što prevazilazi naše sposobnosti? Ko je taj ko će nam pomoći u prevazilaženju tog problema?
Bio sam prošle nedelje u Busijama, naravno. Ali, koliko tih „busija“ mi imamo u svom životu? Možemo li mi da kažemo jedni drugima da smo osigurali budućnost ove zemlje na takav način da makar naša deca u njoj mogu da žive lišena tog iskustva koje smo imali i mi i svi pre nas?
Vi znate da mi godinama insistiramo na članstvu Srbije u NATO. Znate da je prepreka za to mnogo ozbiljnija od jedne Deklaracije, koja je usvojena u ovom parlamentu, u kojoj se kaže da ćemo biti vojno neutralna zemlja. Moramo otvoreno o nekim pitanjima da razgovaramo. Bez te otvorenosti, ona će ostati bez odgovora, a ne znam onda koliko poslanika i procenata na izborima treba da dobije neka buduća vlada da bi mogla da bude sposobna da ih reši. Više vremena za to nemamo.
Dosta toga ste ovde rekli o ekonomiji, o zdravstvu, pominjao sam obrazovanje, infrastrukturu, pominjali ste pravosuđe… to su poslovi koji traže neki kontinuitet. Nećemo valjda od Vlade do Vlade menjati Ustav ove zemlje, programe obrazovanja.
Ne znam šta da vam kažem za taj Klinički centar. Odrastao sam u ovom gradu u kom se 40 godina priča o Kliničkom centru koji će se završiti. Ne znam koliko tendera, koliko pokretanja radova, koliko propasti, ali očigledno to je problem koji prevazilazi sposobnost jednog ministra ili jedne Vlade. Zašto je to tako ne mogu da vam odgovorim, kad ni vi sami ne možete da kažete gde nestaje milijarda iz budžeta za zdravstvo. Mogu da vam kažem da sve to ovu zemlju opisuje kao nedovršenu i društvo kao društvo koje previše luta. Zato nam je potrebna jasna Vlada, politički jasna. O tome želimo da se danas razgovara.
Ne mogu ja da polemišem sa vama kad kažete rušićemo deficit budžeta. Pa, naravno da to treba da se radi. Ne mogu da vas optužujem. Neki vas optužuju što se zadužujete i traže da se povećaju plate i penzije. Ja ne znam ko je to još uspeo u svetu. Mi na tome ne želimo da poentiramo.
Ne znam kako može da funkcioniše ekonomija u kojoj je rast društvenog proizvoda u ovom trenutku npr. tri puta manji od kamata pod kojima smo uzimali kredite pre pet godina? Ne znam jeste li vratili onaj od 10% koji je uzet 2011. godine negde u Americi? Uzmete 10%, a imate u tom trenutku jedan rast društveni proizvod. Pa kako to može da se vraća?
Šta da pričamo o agraru? Pedeset godina nije urađena komesacija zemlje. Hoćemo navodnjavanje. Kako kad zakupac koji zakupljuje zemlju ima hiljadu hektara na 30, 40 parcela? Svake godine izlazi ponovo i traži zemlju u zakup. Kako može da kupi mehanizaciju kada nije siguran da će opet obrađivati? Kako može da bude u kooperaciji sa nekim kada nema izvesnosti u svemu tome?
Hoćemo dualno obrazovanje, ali to sve zavisi od sposobnosti ministra da izdrži sve ono što čeka ministra prosvete u vremenu koje je pred njim. Zašto nam u svakoj Vladi ministri prosvete odlaze? Šta je to bilo?
Neki ministri ovde više nisu ministri. Imali ste Tasovca. Kada je došao u Vladu, on je došao kao jedna od najcenjenijih javnih ličnosti. Došao je sa Udovičićem, koliko se sećam, 2013. godine. Uspešan direktor Filharmonije, jedna od najuticajnijih javnih ličnosti. Za razliku od mnogih, ja mislim da je on dobro radio svoj posao. Ja mislim da je dobro radio svoj posao i da je rezao tamo gde baš boli. Ne znam kakav će biti novi ministar, ne želim da o tome da… Nemam na osnovu čega da govorim. Zašto su ti ljudi promenjeni? Gde su pogrešili? Da li su odustali? Ako su odustali, zbog čega? Ili ste vi pogrešili kada ste ih izabrali. Ne bi vam bio prvi. Imali ste i druge ministre koje ste birali, pa niste znali šta ćete sa njima. To je vaša odgovornost.
Imajući u vidu to o čemu sam nekoliko puta govorio prethodnih godina, bojim se da vi sa ovakvom Vladom ne možete sami da rešite te probleme, a pomoć ne tražite. Hoćete da vam kažem kako se to završava? Ja sam bio u Vladi u kojoj je dvoje ili troje ljudi pokušavalo sve da uradi, jer je bilo prinuđeno na to, pa i u stranci u kojoj je važilo to pravilo. Na kraju smo bili neuspešni. Sve ono što je urađeno bilo je pozitivno. Ostalo je drugom planu pred onim poslovima koje nismo mogli sami da završimo.
Kako mislite da date odgovor na ta ključna politička pitanja? Naravno da piše u Ustavu da je Kosovo deo Srbije. Naravno da u Briselskom sporazumu piše – pravo srpske zajednice na Kosovu na svoju zajednicu, ali toga nema u stvarnosti. Ne važe ni sporazumi koji su potpisani sa drugim državama: demarkaciona linija sa Crnom Gorom. Da li očekujemo stabilnost u perspektivi? Ne. Da li svet ima vremena za nas? Nema. Ko će onda biti vaš partner u svemu tome?
(Vojislav Šešelj, s mesta: Replika.)