Prikaz govora poslanika

Prikaz govora poslanika <a href="https://otvoreniparlament.rs/poslanik/7007">Čedomir Jovanović</a>

Čedomir Jovanović

Liberalno demokratska partija

Govori

Gospođo predsednice, poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, imam dva pitanja. Jedno je za ministra kulture i informisanja, Vladana Vukosavljevića, drugo je pitanje i za ministarku pravde, gospođu Kuburović i za ministra unutrašnjih poslova Nebojšu Stefanovića.
Prvo pitanje. Ne bi bilo dobro da ministarstvo gospodina Vukosavljevića, samim tim i Republička Vlada okreće glavu pred nečim što sama Srbija nikad sebi ne bi dozvolila, niti bi na tako nešto pristala.
Naime, mislim na izbore koji se održavaju u Crnoj Gori. Po rečima zvaničnih predstavnika crnogorske države izborni proces je pod velikim pritiskom Rusije. Svi koji su jednom učestvovali u izborima znaju koliko su neprihvatljive situacije u kojima se strana zemlja meša u izborni proces.
Mi ovde u Srbiji vrlo često smo na teko nešto ukazivali. Razlikujemo se politički, ali smo svi zajedno veoma osetljivi na bilo kakav uticaj sa strane.
Pitao bih gospodina Vukosavljevića da li on kao resorni ministar vrši kontrolu nad onim servisima, pre svega mislim na medijske, koji deluju na teritoriji Republike Srbije, a u ovom trenutku pod veliki pritisak izlažu Crnu Goru? Mislim na čitav niz kulturnih centara, na Informativni servis „Putnik“, na ekspertske grupe koje se finansiraju da bi delovale na teritoriji Republike Srbije. Ni sa tim se ne slažem, ali dok deluju baviće se pitanjima koja su od internog značaja. To je tema o kojoj mi zajedno moramo da razmišljamo i da razgovaramo.
Kada se infrastruktura, koju smo mi uspostavili i omogućili ovde u Srbiji, koristi kako bi se vršio pritisak na izbornu kampanju u Crnoj Gori, onda mi postajemo saučesnici nečega što smo po pravilu oduvek osuđivali, tako da bi bilo dobro da ministarstvo gospodina Vukosavljevića odgovori da li vrši kontrolu rada svih, ne samo informativnih servisa čiji su osnivači recimo Ruska Federacija, nego i bilo koga drugog u okviru zakona. Ne zalažemo se za cenzuru, ali smatramo da je nedopustivo da se Srbija koristi kao platforma za ugrožavanje izbora u Crnoj Gori, s obzirom da na tako nešto mi kao zemlja nikada ne bi pristali i protestvovali bi kada bi se tako ponašala bilo koja susedna zemlja u slučaju izbora u samoj Srbiji.
Ne mislim da je to isključivi razlog za brigu, postoji još jedan. Tema na kojima se osporava crnogorska kampanja odavde, iz Srbije, su teme koje su državni prioriteti Srbije. Ovde smo tokom formiranja Vlade čuli predsednika Vlade koji kao krunski prioritet svog kabineta ističe članstvo Srbije u EU. Ne može se iz Srbije voditi kampanja protiv crnogorskih političkih stranaka koje se zalažu za evroatlantsku Crnu Goru, koristeći se infrastrukturom čije smo mi uspostavljanje omogućili ovde u Srbiji, jer se na takav način, indirektno stvara atmosfera u kojoj ćemo mi biti zaustavljeni i u našem nastojanju da ostvarimo ciljeve svoje politike.
Za ministarku pravde i ministra Stefanovića isto jedno veoma važno pitanje. Prošle nedelje je održano još jedno ročište u procesu koji se vodi protiv lica optuženih za ubistvo novinara Slavka Ćuruvije. Krunski svedok je izjavio da se nalazi pod pritiskom, da su pretnjama izložena njegova deca, njegova supruga i on lično. Još jedan svedok koji se tog dana pojavio pred sudijama ponovio je identične tvrdnje, odlazeći korak dalje tako što je istakao da već pet godina niko u državi ne želi sa njim da razgovara o političkoj pozadini ubistva predsednika Vlade Zorana Đinđića.
Pred sudskim većem, pred advokatima, pred onima koji su to suđene pratili, on je nedvosmisleno saopštio da je spreman da tužilaštvu saopšti ime jednog od najbližih saradnika ubijenog predsednika Vlade koji je učestvovao u atentatu 12. marta 2003. godine.
Pitam Nelu Kuburović i pitam Nebojšu Stefanovića šta su preduzezeli u slučaju pretnji kojima su izloženi svedoci koji su se pojavili u sudu i šta su preduzeli i da li će preduzeti nešto u vezi sa izjavom jednom od njih koji ukazuje na političku pozadinu ubistva Zorana Đinđića?
Gospođo predsednice, poštovano predsedništvo, gospođo Brnabić, dame i gospodo narodni poslanici, pošao bih od nečeg što ste rekli na samom kraju svog prethodnog obraćanja, da je Vlada duboko predana decentralizaciji. Vi ste nova ministarka i mislim da prvi put učestvujete u ovakvoj raspravi.
Ja se sećam poslednje rasprave o izmenama i dopunama Zakona o finansiranju lokalne samouprave. Vođena je 2011. godine. Liberalno-demokratska partija je uložila svoj maksimum, kako se taj zakon ne bi usvojio. Vi danas računate na podršku vaše vladajuće koalicije koju čine većinom stranke koje su glasale za te izmene 2011. godine. To vam kažem ne zbog toga što ne mislim da Vlada treba da bude predana ideji decentralizacije. Ja sumnjam da postoji taj nivo svesti u vladajućoj koaliciji. Vi ste dva meseca ministar i tu nema puno prostora za neku raspravu između mene, kao poslanika opozicione stranke, i vas kao ministarke.
Reći ću vam šta je ono što je problem ovog zakona. To je ono o čemu se najmanje govori. To je bio problem i zakona iz 2011. godine. Tada su nam navodno bila puna usta ideja o decentralizaciji, a zapravo se radilo o koalicionoj trgovini po kojoj je neko 2008. godine dobio pravo da kupi svoje biračko telo, tako što će uticati na politiku koja će se voditi u oblasti penzija, a neko na kraju mandata dobije pravo da kupi svoje potencijalno biračko telo na predstojećim izborima, tako što će izmeniti Zakon o finansiranju lokalnih samouprava. Kakve su posledice? Preko 300 miliona evra godišnje mi smo gubili zbog tog zakona. Pet godina milijardu i 500 miliona evra.
Ovo nije tako jednostavna izmena Zakona o finansiranju lokalne samouprave, ovo treba da bude poslednja opomena. Nadam se da će ljudi biti svesni toga koliko su zapravo važne odluke koje se ovde donose. Milijardu i 500 miliona evra je rupa koja je napravljena 2011. godine zato što se jedan dobar zakon promenio da bi mi danas, ne zato što smo predani ideji decentralizacije, nego zato što ne možemo finansijski da konsolidujemo zemlju bez podrške MMF-a, menjali Zakon o finansiranju lokalne samouprave. To je suština. Ovaj zakon neće doneti neki novi koncept prava i obaveza lokalnoj samoupravi, neće učiniti angažovanijom lokalnu samoupravu, neće stvoriti pretpostavke da se loši đaci, kako god da ih nazovemo, nemam ništa protiv toga, da oni odu u drugi plan, a da se pojave neki koji su konkurentniji, sposobniji, korisniji za zajednicu, naprotiv.
Kakvi su efekti petogodišnje primene ovog zakona, rast – zarada 42%, pad kapitalnih investicija 30%, rast troškova roba i usluga, to su kabineti, automobili, reprezentacije za 50%. Gde je osnovni problem gospođo ministarko u vašem zakonu? Menjaju se dva člana. Sami ste rekli da je onaj iz 2006. bio bolji, zato što je bio predvidiv. Zašto nemamo tu vrstu predvidivosti i u ovom izmenjenom zakonu? Zašto se nije Vlada posvetila pitanju kriterijuma koji će presudno uticati na transfer budžetskih sredstava ka lokalnim samoupravama? Ranije su oni bili poznati, površina opštine, broj stanovnika, broj đaka, da ne ulazim sada u te detalje.
Zbog suštinske uloge tog zakona, 2011. godine oni su morali biti pomereni u stranu kako bi onaj ko raspolaže novcem diskreciono mogao da uradi ono zbog čega se taj zakon donosi. Ja ću čuvati vašu koaliciju, vi meni omogućite da mogu da preživim predstojeće izbore. Ko će platiti milijardu i 500 miliona evra za pet godina, ne znam.
Sada nema tih kriterijuma. Zadržali smo taj princip da će nečije diskreciono pravo u odlučivanju ko je dobar đak a ko je loš đak presudno uticati na sudbinu lokalne samouprave kroz transfer sredstava koja opštinama i gradovima pripadaju. Može i to da bude princip, da neko izađe i kaže – teško je vreme. I tada smo govorili 2011. godine da kriza i centralizacija ne idu zajedno, da sve zemlje koje su bile pogođene finansijskom krizom 2008. godine prvo su počele da štede kroz decentralizaciju. To je bio slučaj i u Francuskoj, u Grčkoj, u Italiji, u svim zemljama koje su imale širok sistem decentralizacije, prvo se tu seklo.
U redu, onda neko treba da se pojavi i da kaže – ja sam ministar finansija, od mene i od moje procene će zavisiti nivo sredstava koji će dobiti dobar Svrljig ili loš, da ne pominjem sada neku drugu opštinu zato što je sada takvo vreme. Onda mi kao poslanici treba da odlučimo da li ćemo ukazati to poverenje ili ne. Ovako mi se čini da je Vlada u svojim formalnim namerama zapravo neiskrena.
Sami govorite o tome da nisu bog zna kakve uštede, da se ne dolazi do njih kroz izmene ovog zakona. Svaki evro je značajan, ali postoje segmenti našeg života koji takođe traže neke rezove i promene i čini mi se da je Vlada krenula linijom manjeg otpora. To je ono što je loše. Drugo veoma važno, vaše inicijative su kontradiktorne, sa jedne strane Vlada želi da finansijski relaksira privredu, govori se da se razmatra politika smanjenja poreskih opterećenja, pa se onda razgovara o eventualnom podizanju neoporezivog dela zarada. Vodi se jedan dijalog sa privredom, sa druge strane drugi dijalog se vodi sa lokalnom samoupravom.
Porez zarade nije najstabilniji finansijski osnov za razvoj lokalne samouprave, a fundamentalni preduslov moderno organizovane države jeste efikasna lokalna samouprava. Znači, mi zadržavamo taj koncept koji ne može da nas dovede do cilja koji pred sebe postavljamo.
Na kraju jedno logično pitanje, gde će ljudi osetiti efekte tog zakona? Kako će se to videti u našem svakodnevnom životu? Ne govorimo o meni, Novom Beogradu ili nama ovde, ali svi se bavimo politikom i u prirodi našeg posla je da putujemo. Svi vrlo dobro znamo kakva nam je zemlja, čekajte ako neko ostaje bez tih 4,8 milijardi, da li će se taj minus osetiti na platama, da li će se osetiti na troškovima usluga i kupovini robe koja prati rad lokalne samouprave ili će se osetiti na kapitalnim ulaganjima, odnosno investicijama? Gde je garancija da to neće dodatno pritisak vršiti na onu veoma važnu ulogu lokalne samouprave, koju nije odgovorila ne zato što ne želi, nego zato što nema sredstava, to su te kapitalne investicije? Kako ćemo sve to kontrolisati? To nije lako uraditi u svojoj firmi, a ne u državi koja je ovakva, ali tu državu želimo da menjamo.
Koleginica iz Lige vam je pomenula Zakon o finansiranju AP Vojvodine. Deset budžeta smo usvojili, uz obaranje ruke na temi Zakona o finansiranju lokalne samouprave, i isto tako, deset budžeta, obarajući ruku, na temi finansiranja AP Vojvodine. Dok se ne uspostave ti elementarni preduslovi, nećemo moći da ostvarimo te ciljeve, koje nam nije nametnuo MMF, nego, nama je očigledno lakše da to kaže MMF umesto nas samih.
Napravljena je velika greška 2011. godine. O tome sada treba da se govori. Ne sa željom da se u nekoga upire prstom, nemam nameru da sada vodim ratove sa Dinkićem ili sa tom strankom koja više ne postoji, ali, tada nije bilo svesti u političkom životu zemlje o značaju lokalne samouprave. Ja mislim da je nema ni danas.
Taj večiti dualizam – šta je jače, republika ili lokal, takođe je veoma prisutan. Republička Vlada pregovara sa MMF-om, a račun za to ispostavlja lokalnoj samoupravi. Iz pozicije lokalne samouprave je vrlo jasno kakav je međusoban odnos snaga i to je ono što se mora menjati. Ako treba neko da se žrtvuje, a ljudi se već žrtvuju, ako treba da se steže kaiš, onda hajde o tome otvoreno da se razgovara.
Nema kriterijuma za transfer sredstava zato što ne možemo da predvidimo sve ono što nam stoji na putu. Ministar preuzima odgovornost, pa ako nešto bude pogrešno, ministar će snositi političke konsekvence za tako nešto, a oni koji iza njega stanu, takođe.
Za ono što se desilo 2011. godine niko nije u političkom smislu odgovarao, niko. Većina vladajuće koalicije čine stranke koje su tada glasale za taj zakon i to je ono što je loše. Samo ću reći zašto je to greška. Ovaj zakon na neki način morate da oročite. Ovo ne može da čeka, efikasan zakon o finansiranju lokalne samouprave ne može da čeka nekih novih pet godina. Teorijske šanse nema za tako nešto.
Ako je ovo jedna ad hok inicijativa da se nešto bajpasuje, ako je to neki krizni menadžment, hajde tako nešto da se kaže i da vidimo kada će se usvojiti zakon koji će stvoriti preduslove za efikasnu lokalnu samoupravu, gradove i opštine koje će moći da odgovore onim obavezama koje imaju prema ljudima.
Iz tih razloga ne možemo da glasamo za zakon. Da ne bih bio licemeran, radije bih podržao inicijativu koja je bila u startu, a to je osam milijardi, zbog toga što i ovako i onako to je veliki pritisak na lokal, ali makar bi relaksiralo stanje na drugoj poziciji više nego što je to slučaj u ovom trenutku. Najgora su polovična rešenja. Moj utisak je da sa jedne strane lokal koji je pod velikim pritiskom, da se išlo na uvažavanje njegove argumentacije, a sa druge strane postoji ta rupa koja ništa ne može tek tako da zakrpi. Da je tu napravljen kompromis, nisam siguran da je taj kompromis ispravan.
Gospođo predsednice, poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, gospodine Vučiću, teško da postoji veća razlika između ozbiljnosti situacije u kojoj se nalazi čitavo društvo i atmosfere u kojoj protiče ova rasprava o vašem Ekspozeu i o samoj Vladi.
Vaša uverljiva pobeda na izborima, sve ono što je usledilo u ova tri meseca nakon njih, a potom ono što ste juče rekli na prvi pogled Srbiju opisuje kao zemlju u kojoj se sve zna, kao zemlju u kojoj je budućnost apsolutno izvesna, upravo onakva kako ste vi najavili u svom jučerašnjem nastupu.
Meni nije bio problem da vas slušam. Nikad nisam izlazio iz Skupštine, a uvek sam činio sve u granicama onog što je normalno da u Skupštini budem što jači. To je vaše pravo, dali su vam ga građani Srbije da govorite 20 minuta, kao svojevremeno Mirko Cvetković, šest sati ili onoliko koliko smatrate da je potrebno da bi uverili parlament i zemlju da nisu pogrešili, da vi znate šta je ono što treba da se uradi i da ste sposobni to da uradite.
Vaših šest sati gospodine Vučiću proteklo je u detaljnim analizama poslova koje ste radili manje ili više precizni, možda čak često i previše preopširni opisima onog što želite da uradite. Meni je to više ličilo na neku gotovo stručnu raspravu koja se vodi u okviru svakog resora. Ne mislim da ste to uradili slučajno.
Mislim da ste time želeli da uverite i ljude i nas da ste vrlo ozbiljni i da znate šta je ono što se mora uraditi u vremenu koje je pred nama.
Reći ću vam šta smatram velikim nedostatkom. Šest sati, a tako malo politike, gospodine Vučiću. Ne mislim da je to slučajno. Nema puno ljudi, mislim da se mogu nabrojati na prste jedne ruke u ovoj sali koji imaju dovoljno političkog iskustva i svakako ste vi među njima. Ne mislim da je to bilo slučajno, i to je ono što me brine.
Kada smo prvi put razgovarali ovde u parlamentu vi kao predstavnik koalicije koja dolazi na vlast, a ja kao predstavnik opozicione stranke 2012. godine, to je bila oštra polemika, nije bila nepristojna, nije bilo svađe, ali je bila oštra polemika, zbog velikih političkih razlika koje su tada postojale među nama, mislim da je na „Jutjubu“ jedna od najgledanijih i dan danas.
Danas ste vi o politici ćutali ili govorili vešto izbegavajući klizav teren, a ja o njoj želim da govorim i pri tom ne verujem da se više tako puno razlikujemo. To nije zato što ste vi uspeli posle Radulovića da mi date neki kredit, niti je to zbog toga što nema nekog drugog političkog puta pred nama, nego zato što ste kada ste došli na vlast vi otvoreno vrlo često govorili na isti način o problemima u zemlji kako smo mi činili oduvek. Zbog toga želim da nas vratim na tu politiku, jer treća Vlada vaše stranke i vaše vladajuće koalicije govori o pregršt problema. Neki su delimično rešeni, neki se rešavaju, neki nisu dotaknuti, ali gospodine Vučiću, ne govorimo o uzroku svega toga.
Često ste ovde i danas i juče, čak niste ni apelovali, to je bio imperativ, insistirali na promenama, govorili da nešto više ne može i da ni po koju cenu na takvo ponašanje nećete pristati. Mislim da ste govorili o mentalitetu ove zemlje i o potrebi da se on menja. Ali, gospodine Vučiću, svi ti naši problemi, ti nedovršeni putevi, ta pruga kojom se putuje sporije nego pre gotovo 200 godina, to uništeno obrazovanje, propala industrija koju ćemo reindustrijalizovati. Evo, gospodin Knežević dolazi iz Zrenjanina. Amerikanci su snimali filmove o „Servo Mihalju“, a „Servo Mihalj“ je hranio, proizvodio 20% hrane u zemlji od gotovo 25 miliona stanovnika. Sve to što je propalo i što je danas problem ima uzrok u pogrešnoj politici.
Nismo puno razgovarali, svakako ne skriveno u ovom međuvremenu, ali mislim da vi vrlo dobro znate, zato bih želeo da o tome nešto kažete. Na koji način ćemo mi rešiti, dati odgovor na tri ključna pitanja od kojih zavisi budućnost ove zemlje, od kojih zavisi dolazak nekog novog investitora, od kojih zavisi procena nekog mladog čoveka da ostane ovde da živi, a ne da ode, lekara da nastavi da leči, a ne da potraži sreću na nekom drugom mestu, i da ne nabrajam sve ono što je ta negativna statistika Srbije danas.
Kosovo, Bosna, Evropa ili Rusija, to su tri velika politička pitanja. Na njih smo delimično odgovarali onda kada smo povlačili ispravne poteze. To samo po sebi nije bilo dovoljno, a danas, čini mi se, da u ovako komplikovanim okolnostima više nemamo ni prostor za manevrisanje koji smo imali do sada. Pa, posle toga, vrlo komplikovan odnos u regionu i na kraju, a zapravo najvažnije, naši međusobni odnosi.
Ovako tragično podeljena zemlja, ona ne može ništa drugo osim da bude neuspešna, jer ideje iza kojih vi ovde stajete u svom ekspozeu su ideje koje traže vreme i traže spremnost društva da se tim ciljevima posveti, a obavezu političara da ih ne osporavaju, nego da se samo takmiče, pa da, recimo, ja kritikujem izbor nekog vašeg ministra, uz poruku da bi možda neki iza kojeg ja stanem napravio brže autoput, brže završio „Kostolac“, efikasnije reindustrijalizovao Srbiju, efikasnije pregovarao oko kredita nego što to čini vaš ministar finansija, ali ne da osporavamo u startu sve ono što je vaša namera. Mi danas nismo takva zemlja. To se videlo na čudan način i juče.
To ne može da promeni opozicija. To morate da promenite vi. Od vaše spremnosti da se tom poslu posvetite zavisi i budućnost ove zemlje. Vi o tome niste govorili.
Često ste komentarisali kritike kojima ste izloženi, uz stav da vi to možete da podnesete, ali da smatrate da je tako nešto nekorektno. Vrlo dobro znate kakva je naša politika i da niko od nas zapravo ne može za sebe reći da je u njoj pronašao bog zna kakvo zadovoljstvo i sreću.
Meni je žao što mi nismo uspeli da se dogovorimo, ne oko toga da LDP bude u Vladi, ili da ja zauzmem neko mesto ministara koje danas predlažete, nego što nismo uspeli kao društvo da se dogovorimo oko načina na koji ćemo zajedno odgovoriti na te ključne probleme, jer do sada u tome nismo bili uspešni. Koga briga, gospodine Vučiću, kako se zvao onaj ko je devedesetih bio dužan da se stara o interesima ove zemlje, pa da postavi pitanje rečenice, ako ne znamo da radimo, znamo da se bijemo, malo morgen, ješćemo korenje, nećemo se saginjati. Šta to danas više znači? Koliko je bila besmislena moja rasprava sa vašim nekadašnjim predsednikom, a danas ovde opozicionim šefom poslaničke grupe gospodinom Šešeljem, oko devedesetih i onog što je tada on radio?
(Vojislav Šešelj: Kakvi besmislena, vrlo smislena.)
Hoću da vas pitam, ako ste već to prećutali juče, da li možete danas da nam kažete šta ćemo uraditi sa tim gordijevim čvorom Kosova, koje mi imamo u svojoj preambuli, a većina sveta na Olimpijskim igrama kao nezavisnu zemlju u Brazilu? Ja ne znam ni za jednu državu koja je sama po sebi tako nešto prihvatila i odrekla se dela svoje teritorije. Ali, ne znam ni za jednu zemlju koja je sebe dovela u takvu situaciju, a posebno ne znam da bilo ko ima pravo, a sebi smo davali u prošlosti za pravo, da rizikuje opstanak čitavog naroda zbog nespremnosti da to društvo menja kako bi ono bilo u stanju da prođe test realnosti.
Nismo mi ovde kakvi smo danas slučajno. Mi danas svojim životom plaćamo cenu pogrešne i neodgovorne politike.
Podržao sam vas 2013. godine kada ste potpisali Briselski sporazum. Nikad nisam rekao da mislim da je loše to što vrlo često, sa više ili manje sličnosti zapravo iznosite stavove koje smo mi iznosili godinama, pa bi bilo besmisleno da oko toga polemišemo. Možemo oko nečeg drugog, da li bi mi to uradili efikasnije, ali svakako ne možemo da polemišemo oko opredeljenja da se čuva mir u Bosni, da se pronađe neki način normalne komunikacije i odnosa sa Hrvatskom i da se prevaziđu podele ovde u Srbiji. O tome mi danas treba da razgovaramo.
Doveli ste jednog od najvećih investitora u svetu ovde u zemlji i jedinog ko je bio spreman da uloži novac u projekat koji je nazvan „Beograd na vodi“. Imali smo i drugi projekat na reci. Iza njega su stajali Mišković i Beko. Uložili su 100 miliona evra. Nije od toga bilo bog zna šta, velika osuda, sumnje i na kraju propast.
Kako smo uspeli da od nečega što je velika šansa za zemlju napravimo generator unutrašnjih podela koje nas opisuju kao društvo koje nije sposobno da se dogovori unutar sebe oko onog što mora da uradi? Kako mislite to da prevazi… Jutros ste pomenuli te tri šupe. Zamislite kakve su to te tri šupe kada su jedno od ključnih političkih pitanja na koje vi svakog dana odgovarate, a dobili ste 50% na izborima. To su ozbiljni problemi, to moramo da rešimo.
Odnos sa Evropom i sa Rusijom. Vrlo teško pitanje. Na njega u ovoj zemlji niko nije odgovorio do sada. Kada govorite o političkim uzorima, kada navodite primere koji vas inspirišu da ovde tražite podršku za određene programe, vi pominjete zemlje koje su uglavnom na Zapadu. Govorite o obrazovanju u Švajcarskoj, u Austriji, o tome da sada Amerika pokušava to da uhvati… Kako ćemo mi rešiti tu podeljenost unutar samih sebe? Šta ćemo da radimo u ovako komplikovanom vremenu ukoliko nastavimo da insistiramo na toj politici koja je strateški neodrživa?
Šta ćemo uraditi kada, recimo, komplikovanu situaciju u Bosni potpuno izgubimo kontrolu nad njom zbog toga što je ona u međuvremenu evoluirala i što prevazilazi naše sposobnosti? Ko je taj ko će nam pomoći u prevazilaženju tog problema?
Bio sam prošle nedelje u Busijama, naravno. Ali, koliko tih „busija“ mi imamo u svom životu? Možemo li mi da kažemo jedni drugima da smo osigurali budućnost ove zemlje na takav način da makar naša deca u njoj mogu da žive lišena tog iskustva koje smo imali i mi i svi pre nas?
Vi znate da mi godinama insistiramo na članstvu Srbije u NATO. Znate da je prepreka za to mnogo ozbiljnija od jedne Deklaracije, koja je usvojena u ovom parlamentu, u kojoj se kaže da ćemo biti vojno neutralna zemlja. Moramo otvoreno o nekim pitanjima da razgovaramo. Bez te otvorenosti, ona će ostati bez odgovora, a ne znam onda koliko poslanika i procenata na izborima treba da dobije neka buduća vlada da bi mogla da bude sposobna da ih reši. Više vremena za to nemamo.
Dosta toga ste ovde rekli o ekonomiji, o zdravstvu, pominjao sam obrazovanje, infrastrukturu, pominjali ste pravosuđe… to su poslovi koji traže neki kontinuitet. Nećemo valjda od Vlade do Vlade menjati Ustav ove zemlje, programe obrazovanja.
Ne znam šta da vam kažem za taj Klinički centar. Odrastao sam u ovom gradu u kom se 40 godina priča o Kliničkom centru koji će se završiti. Ne znam koliko tendera, koliko pokretanja radova, koliko propasti, ali očigledno to je problem koji prevazilazi sposobnost jednog ministra ili jedne Vlade. Zašto je to tako ne mogu da vam odgovorim, kad ni vi sami ne možete da kažete gde nestaje milijarda iz budžeta za zdravstvo. Mogu da vam kažem da sve to ovu zemlju opisuje kao nedovršenu i društvo kao društvo koje previše luta. Zato nam je potrebna jasna Vlada, politički jasna. O tome želimo da se danas razgovara.
Ne mogu ja da polemišem sa vama kad kažete rušićemo deficit budžeta. Pa, naravno da to treba da se radi. Ne mogu da vas optužujem. Neki vas optužuju što se zadužujete i traže da se povećaju plate i penzije. Ja ne znam ko je to još uspeo u svetu. Mi na tome ne želimo da poentiramo.
Ne znam kako može da funkcioniše ekonomija u kojoj je rast društvenog proizvoda u ovom trenutku npr. tri puta manji od kamata pod kojima smo uzimali kredite pre pet godina? Ne znam jeste li vratili onaj od 10% koji je uzet 2011. godine negde u Americi? Uzmete 10%, a imate u tom trenutku jedan rast društveni proizvod. Pa kako to može da se vraća?
Šta da pričamo o agraru? Pedeset godina nije urađena komesacija zemlje. Hoćemo navodnjavanje. Kako kad zakupac koji zakupljuje zemlju ima hiljadu hektara na 30, 40 parcela? Svake godine izlazi ponovo i traži zemlju u zakup. Kako može da kupi mehanizaciju kada nije siguran da će opet obrađivati? Kako može da bude u kooperaciji sa nekim kada nema izvesnosti u svemu tome?
Hoćemo dualno obrazovanje, ali to sve zavisi od sposobnosti ministra da izdrži sve ono što čeka ministra prosvete u vremenu koje je pred njim. Zašto nam u svakoj Vladi ministri prosvete odlaze? Šta je to bilo?
Neki ministri ovde više nisu ministri. Imali ste Tasovca. Kada je došao u Vladu, on je došao kao jedna od najcenjenijih javnih ličnosti. Došao je sa Udovičićem, koliko se sećam, 2013. godine. Uspešan direktor Filharmonije, jedna od najuticajnijih javnih ličnosti. Za razliku od mnogih, ja mislim da je on dobro radio svoj posao. Ja mislim da je dobro radio svoj posao i da je rezao tamo gde baš boli. Ne znam kakav će biti novi ministar, ne želim da o tome da… Nemam na osnovu čega da govorim. Zašto su ti ljudi promenjeni? Gde su pogrešili? Da li su odustali? Ako su odustali, zbog čega? Ili ste vi pogrešili kada ste ih izabrali. Ne bi vam bio prvi. Imali ste i druge ministre koje ste birali, pa niste znali šta ćete sa njima. To je vaša odgovornost.
Imajući u vidu to o čemu sam nekoliko puta govorio prethodnih godina, bojim se da vi sa ovakvom Vladom ne možete sami da rešite te probleme, a pomoć ne tražite. Hoćete da vam kažem kako se to završava? Ja sam bio u Vladi u kojoj je dvoje ili troje ljudi pokušavalo sve da uradi, jer je bilo prinuđeno na to, pa i u stranci u kojoj je važilo to pravilo. Na kraju smo bili neuspešni. Sve ono što je urađeno bilo je pozitivno. Ostalo je drugom planu pred onim poslovima koje nismo mogli sami da završimo.
Kako mislite da date odgovor na ta ključna politička pitanja? Naravno da piše u Ustavu da je Kosovo deo Srbije. Naravno da u Briselskom sporazumu piše – pravo srpske zajednice na Kosovu na svoju zajednicu, ali toga nema u stvarnosti. Ne važe ni sporazumi koji su potpisani sa drugim državama: demarkaciona linija sa Crnom Gorom. Da li očekujemo stabilnost u perspektivi? Ne. Da li svet ima vremena za nas? Nema. Ko će onda biti vaš partner u svemu tome?
(Vojislav Šešelj, s mesta: Replika.)
Gospodine Vučiću, ipak ne možete da prećutite tako ozbiljna pitanja kao što su ona o kojima smo razgovarali…
Naravno da ja o njima ne mogu da ćutim, ne zato što je to neki moj hir, nego prosto mislim da je to moja obaveza. Vi ste u pravu kada opisujete reakcije našeg društva, ali sam siguran da niko u Srbiji ne bi odbio predlog koji su odbili Švajcarci kada im je Vlada na referendumu ponudila 2500 evra po stanovniku da podigne potrošnju.
Rekao sam za naše društvo da ne prolazi test realnosti, i to nije slučajno. To je posledica politike koja se ovde vodila, ne prethodne četiri godine, koja se vodila od kada se mi bavimo politikom. Zato smo naknadno jako pametan narod. Sada razumemo značaj ponude iz devedesete, evropska zajednica za mirno rešenje jugoslovenske krize. Sada razumemo značaj Dejtona. Šta bi sada dali za Rambuje? Šta bi dali za Ahtisarijev plan kada ga uporedimo sa Briselskim sporazumom? To je sve posledica činjenice da politika u Srbiji nikad nije imala snagu da bude konkretna u meri u kojoj to traže okolnosti u kojima se zemlja nalazi.
Ja sam zato i rekao da je ova rasprava vrlo čudna. Naizgled takva moć, puna sala, jaki aplauzi, a sa druge strane vi morate da zaobilazite ta pitanja. Hoćemo li sutra biti jači? Ako ćemo biti, hajde recite – bićemo jači zbog toga i toga, pa ću se sa vama složiti. Znam da je teško o tome pričati. To utiče presudno na Srbiju.
Poštovani predsedavajući, poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, biću veoma kratak. Nije bio dovoljan Dragoljub Mićunović da bi ova sednica bila onakva kakva treba da bude sednica parlamenta koji je potreban zemlji. Ni političke lekcije, ni lekcije iz  vaspitanja nije dužan da nam daje najstariji poslanike među nama. Devedesete nisu samo kalendarska odrednica, one su i vrednosna. Optužuju svakog od nas. Jedni zbog toga što su odgovorni za sve ono strašno što se desilo. Drugi zbog toga što nisu bili sposobni da to na vreme spreče.
Želim da vam se zahvalim u ime naše poslaničke grupe za sve ono što ste uradili tokom ova dva dana. Nadam se da ćemo nastaviti dalje da svako na svoj način radimo ovaj posao. Učestovavaćemo u glasanju i ponašati se onako kako smo rekli. Nema podrške za izbor predsednika zbog toga što nije bilo prethodnog dogovora, poštovaćemo dogovor koji je napravljen i glasati za potpredsednike.
Gospodine Mićunoviću javio sam se za repliku. Vi, gospodine Dačiću, niste razumeli ono što sam ja rekao, a dužan sam da reagujem zbog toga što još pokušavate da ostavite utisak čoveka koji nema nikakve veze sa onim što godinama radi u ovoj zemlji.
Vi ste, Dačiću, bili predsednik Vlade koji je otišao u Brisel i u Briselu potpisao sporazum sa kosovskim Albancima. Ja sam vas tada podržao, nisam vas proglasio za izdajnika, nisam citirao vašu politiku iz svih onih godina koje su prethodile dolasku na mesto predsednika Vlade.
Podržao sam i SNS kada je počela da sprovodi evropsku politiku u ovoj zemlji, kada je nastavila pregovore koje ste vi zajedno sa njima pokrenuli 2013. godine. To sam uradio zbog toga što očigledno mi ne živimo u 90-im, u kalendarskom smislu, ali vi, a ni vladajuća koalicija kojoj pripadate prethodne četiri godine, očigledno niste sposobnosti da nas vrednosno izvedete iz tih 90-ih. Nema političke stabilnosti ukoliko to podrazumeva život u jednoj stranci ili potpuno prepuštanje jednoj političkoj ideji.
Možemo izgraditi stabilnu Srbiju ako smo spremni međusobno da se uvažavamo i ukoliko razumemo šta je ono što je u ovom trenutku ključni problem našeg društva. Neprijatelji nam nisu potrebni. Mi smo sami sebi, nažalost, do sada toliko puta bili najveći neprijatelji.
U ovu Skupštinu smo ušli u petak poštujući nekoliko jednostavnih političkih pravila. Stranka koja je pobedila na izborima ili lista, oni imaju svoje ime, to je SNS, lista pod Vučićevim imenom, treba da da predsednika parlamenta, imaće predsednika parlamenta. Potpredsednici, do njih dolazimo u dogovoru.
Uvek je polemika dobrodošla, a apsolutno sam za međusobno uvažavanje i poštovanje, tako smo se oduvek ponašali. Ali, nemojte nama koji smo platili preskupu cenu, i opet bi platili, da zemlju izvedemo iz 90-ih, iako smo u tome bili neuspešni, da vraćate to u lice i fokuse da mi želimo te podele koje danas uništavaju zemlju.
Gospodine Mićunoviću, poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, želim prvo da vam čestitam na izboru i poželim uspeh u poslu koji zajedno radimo. Mislim da tog uspeha neće biti ako zavisi samo od mojih želja i zbog toga nisam previše zadovoljan. Nestala nam je negde u satima za nama Maja Gojković, kandidat za predsednika parlamenta, pa bih želeo da govorim o njenom izboru. U atmosferi koja je stvorena samo to izgleda nije važno.
Dosta je rečeno o opoziciji, a mnogo manje o vladajućoj stranci i koaliciji. Ne mislim da treba SNS da ćuti. Baš naprotiv, mislim da treba otvoreno da govori o svemu onome o čemu mora govoriti kao stranka koja je toliko odgovorna, s obzirom na broj glasova koji ste dobili na izborima. Ja ne znam, razgovarao sam sa svojim kolegama iz drugih stranaka, niko od nas nema iluziju da je pobedio na izborima. Lično sam vam čestitao pobedu u izbornoj noći. Ja sam dobio u toku ove rasprave poziv od vašeg predsednika da razgovaramo naredne nedelje. Odgovorio sam na taj poziv i rekao da ću ga prihvatiti. A priznaćete da nije normalna situacija u kojoj mi kao predsednici razgovaramo, a ne možemo da razgovaramo normalno ovde u Skupštini.
Jedino mi smeta, ako je tema ono što je prećutano, to što ste prećutali vređanje predsednika države. Ja nisam dužan da se borim za Tomislava Nikolića, kada je izabran za predsednika 2012. godine, čestitao sam mu, otišao na inauguraciju, ali mi se ne dopada ideja da se predsednik moje zemlje, iako sam glasao za nekoga drugog, tako otvoreno vređa, a da stranka koja ga je kandidovala ćuti. To je ono što je danas ovde bilo loše. To znači da nemamo predsednika. Samim smo ovim što smo ovde uradili dokazali da nemamo parlament, da smo u rovovima iz devedesetih, u kojima niko nije našao sreću, a svakako ne oni ljudi koji su za nas glasali.
Ne bih da završimo na polemici o ceni kafe u restoranu, ali želim da vam kažem kako će se naša poslanička grupa ponašati danas u toku glasanja. Mi ćemo podržati dogovor koji je napravljen pre ove sednice i prihvatiti listu potpredsednika koju su stranke, u skladu sa konsultacijama, predložile.
(Aleksandar Martinović, s mesta: A ko vam je to omogućio?)
Dogovor je postignut zahvaljujući spremnosti SNS da izađe u susret zahtevima opozicije, koje smatram opravdanim i zbog toga sam ih podržao. Ali, kada napravite jedan dobar korak, nema potrebe da nas onda vučete unazad. Teško je da se ne prepoznam u onome što ste rekli o hapšenju Miloševića, o tom mraku posle 5. oktobra koji ste tako opisali, ali sam prećutao sve ne želeći da ulazim u tu vrstu polemike.
Kao što je Srbija sebi oduvek bila najveći problem, čini mi se da je ta atmosfera preneta i ovde u parlament. Ono što vidimo oko sebe svedoči o gubitku autoriteta i velikom nepoverenju ljudi u sposobnost nas da utičemo na ovo društvo. Zato nam se dešavaju i fantomke i patkice. Ako hoćemo to da promenimo, onda ne možemo bežati od svoje interpretacije prošlosti. Ja mislim da je sramota da bilo ko ko danas predstavlja građane u Srbiji, a pogotovo vlast, sebi dopušta da se podštapa ubicama predsednika Vlade i da jedno legitimno pitanje, a rešenje je u interesu onih koji su u vlasti, o toj gluposti u izbornoj noći pretvori u obračun iz 2001. godine.
Naš doprinos toj atmosferi o kojoj govorim biće spremnost da vam iskreno kažem zašto nećemo glasati za Maju Gojković. Zato što o tome nismo razgovarali. Niko nam to nije ponudio kao predlog i pozvao nas da se dogovorimo. Ne oko procenata i kvota, nego da se dogovorimo oko podrške koja bi onda dala nama za pravo da kažemo zašto stajemo iza nekoga ko je kandidat stranke koja je pobedila na izborima. Ako želimo neki red u zemlji, onda je elementarno pravo onoga ko pobedi na izborima da ima predsednika parlamenta. Vi ste nam svojim odnosom uskratili priliku da glasamo za Maju Gojković.
Ono što želim iskreno da vam kažem, to je činjenica koja proizilazi iz nekog ličnog iskustva. Srpski parlament je uvek bio dobar kada su ga vodile žene - i dok je to radila Nataša Mićić i dok je to radila gospođa Dejanović Đukić. Verujem da će se Maja Gojković potruditi da to bude tako, ali joj i vi, kao vladajuća većina, tako nešto omogućite.
Ja nisam u stranci Dragoljuba Mićunovića. Želeo sam da se dogovorimo da izađemo zajedno na izbore, Demokratska stranka je donela drugačije odluke. Smatrao sam da bi naš dogovor stabilizovao prilike u zemlji i omogućio nam da na ozbiljniji način utičemo na sve one probleme koji danas traže svoja rešenja, a mi smo potrebni jedni drugima u tom poslu. Godine 2012, kada je birana prva vaša Vlada, rekao sam Aleksandru Vučiću da je politika u Srbiji takva da ćemo pre ili kasnije završiti jedni sa drugima. Ono što je problem je činjenica da smo potrošili četiri godine, u velikoj meri kompromitovali sami sebe i učinili toliko nemoćnim da danas, bez obzira na milionsku podršku, mi ne možemo da odgovorimo na sve one izazove koji više ne mogu da čekaju na neku našu naknadnu pamet.
Poštujte predsedavajućeg i ako vam je teško kada ste žrtve nekih grešaka, shvatite da ste najveći i da ste stoga legitimna, u političkom smislu, meta ovde u parlamentu i borite se za sebe, ali nemojte tu borbu da vodite na ovakav način, da danas ovde svako od nas mora da se oseća postiđenim zbog onoga što je čuo ili onoga što je izgovorio.
Ne likujem na činjenici da su se menjale stranke. Mislim da je većina nas bila i u vlasti i u opoziciji, vrlo dobro se sećam besmislenih sednica za koje nas je tada osuđivala vladajuća koalicija Demokratske stranke i SPS-a, sećam se Dinkićevog Zakona o privrednim komorama koji se usvaja po hitnom postupku, a stupa na snagu za tri godine. Sećamo se ponoćnog glasanja za budžet i 30 tačaka dnevnog reda, koji se raspravljaju u istom trenutku. Nema previše ovde, po tom pitanju, nevinih.
Dajte da ovaj parlament bude onakav kakav je zemlji potreban – efikasan, sposoban, parlament u koje će doći do izražaja sve ono što je naša lična vrednost, a ne ono što nas čini lošim. Danas mislim da smo promovisali sve ono zbog čega ljudi odavno prestaju da veruju u parlament, u stranke i u nas kao političare koji smo toj politici dali svoj život. Dosta toga je loše urađeno. Molim vas da završimo ovu raspravu tako što će svako reći ono što misli da treba da kaže o kandidatu za predsednika i za potpredsednike.
Rekao sam vam zašto nećemo glasati za Maju Gojković, lično joj želim uspeh, kao i svima vama. To je ono što je potrebno Srbiji, a 2001. godina, fantomke, pljačkaške privatizacije, jedna stranka, druga stranka, treća stranka, ako izaberemo to, možemo i na takav način da razgovaramo. Ja mislim da, makar u ovom trenutku, to nije potrebno i ako je neko odgovoran za atmosferu, to je uvek onaj koji je najveći i onaj koji je vlast. Od vaše spremnosti da izdržite nešto zavisiće i dalji tok sednice. Ne mislim da treba odmah preći na glasanje, mislim da se treba vratiti raspravi o tački dnevnog reda, neka se druge kolege izjasne. Slažem se da izglasamo u skladu sa dogovorima potom potpredsednike, ali malo pristojnosti i reda u međusobnim odnosima nam je neophodno.
Mi nismo neprijatelji, to sam toliko puta rekao, i kada smo prinuđeni da trpimo lične uvrede, mislim da smo dužni da o tome razmišljamo i da to svojim odnosnom dokazujemo. Ja vas ne doživljavam svojim neprijateljem, Martinoviću, ni vašu stranku. Poštujem vaš rezultat, ali ga onda poštujte i vi sami. Izraz poštovanja nije samo borba za svoje stavove, nego i sposobnost da se izdrži ono što inače možda u privatnom životu ne bi radili.
Ceo dan ćutim, ne pada mi na pamet da se vraćam u 2001, ne mislim da ovde polemišemo o temama koje se kandiduju. Znam da je i vama teško da pričate o fantomkama, a da gledate u Balšu Božovića ili u Natašu Vučković. Ja sam taj koji je bio u aprilu 2001. sa Miloševićem, ja sam taj koji je bio 28. juna sa njim. Nemojte o tome sada da razgovaramo, meni je to najmanji problem, ali 15 godina te priče ništa normalno ovoj zemlji nije donelo.
(Vojislav Šešelj, s mesta: Treba odgovarati za to.)
Slažem se i ja bih želeo da se ta odgovornost utvrdi jednom za uvek, ali ne u ovim jalovim raspravama, nego onako kako se to čini u normalnoj zemlji.
Nisam vas napao kada ste rekli da ćete podići Zoranu spomenik, to nisam uradio. Nemojte ni vi da vodite obračune sa onima koji to pre vas nisu, valjda zato što su imali svoje razloge. Jedan od razloga zbog čega to nismo uradili bio je taj što ni njegov grob na groblju nije mogao da bude na miru, i dan-danas ga čuva policijska patrola. Ne trebaju nam spomenici oko kojih ćemo ratovati. Ako hoćete to da uradite, uradite pristojno. Ja mislim da je to obaveza onih koji vode zemlju, da obeleže 15 godina od ubistva predsednika Vlade. Sve drugo što je rečeno pre i posle toga je kompromitacija i tog čoveka i ono malo normalnosti što je ostalo u našim međusobnim odnosima. Toliko od mene.
Nadam se da razumete zašto ne možemo da glasamo za Maju Gojković. Poštujem vaš gest i iskorak koji ste učinili, uvažavajući zahteve Pokreta „Dosta je bilo“ i Demokratske stranke. Mislim da nam je ta atmosfera potrebna i neka makar ova prva sednica bude onakva kakvu je poželeo Vukadinović – pristojna i na jasan način izraz naše spremnosti da budemo drugačiji nego što smo to bili do sada.
Gospodine predsedavajući, nije ovo „Farma“ pa da repliciram toj pojavi. Javio sam se kao predstavnik poslaničke grupe da bih obrazložio amandman poslanika Bojana Đurića.
Sa tom vrstom ne znam da komuniciram.
Izvinjavam se.
Gospodine ministre, naravno da nema potrebe da polemišemo oko toga da li u ovom predlogu budžeta vidimo potencijal za sprovođenje reformi u narednoj godini. Ali, na čemu se gradi vaša pretpostavka i uverenje da ćete vi u Vladi koja u ovoj godini i delom u prethodnoj, nije započela sa tim reformama. Naići na podršku da tako nešto uradite tokom 2014. godine. Prosto, to nije pitanje vaše volje. Ne mislim čak ni da je pitanje spremnosti same Vlade. Potreban je dogovor svih u ovom društvu oko rešavanja tako krupnih problema.
Mi nismo opsednuti javnim sektorom. Nikada nismo insistirali na reformi penzione politike zbog toga što imamo nešto protiv penzionera. Ovde smo baš, naprotiv branili pravo nekoga da pronađe posao u javnom sektoru insistirajući na povlačenju člana zakona koji uvodimo u zapošljavanje u javnom sektoru. Slažemo se da je loš. To nije sporno.
Postoje objektivni razlozi za nešto tako. Mislim da su oni prisutni u ovome delu javnog sektora koji praktično ne može da radi po komercijalnim uslovima, bez obzira da li govorimo o beogradskom javnom prevozu ili govorimo o nekoj fabrici lekova koji ispod cene mora da prodaje lekove da bi to fond mogao da plati. Konačno i o samom gasu. Zašto se tako puno razumevanja pojavljuje? Za očuvanje tih odnosa koji mogu biti promenjeni, ako se o tome otvoreno razgovara.
Vi ste krenuli u vrlo težak posao. Da li znate nekog ministra privrede, koji je bio uspešan, a da prethodno nije ostvario dogovor sa političarima i sa druge strane, recimo, sa sindikatom? Vodio sam pregovore o Zakonu o radu 2001. godine, i dogovorili smo se na kraju sa sindikatom. Znate šta će biti katastrofa? Ako Zakon o radu iz 2001. godine bude konkretniji nego ovaj danas.
Govorite o privatizaciji na jedan vrlo loš način. Generalizujete. Mi nismo imali pljačkašku privatizaciju. Mogu se složiti sa vama da je bilo grešaka u privatizaciji, ali sve ono što danas drži ovu zemlju je privatni sektor, koji je sebe izgradio na toj privatizaciji. Ne možemo tako da generalizujemo. To je loše.
Instrumenti vašeg rada kao ministra privrede, to je Fond za razvoj, to je SIEPA, to je Agencija za osiguranje depozita, to je Agencija za privatizaciju. Svi mi znamo brojne primere grešaka. To nije sporno. Hajde greške da otklonimo. Ali, vi ste uništili te institucije, odnosno one se osećaju takve. Kako ćemo da u narednoj godini da radimo na reformama, ako niko više u ovoj državi, pominjete licenciranje direktora javnih preduzeća. Čak i obavezu da dovrše neku školu, recimo. Slažem se sa tim da su tu potrebni profesionalci. Možda je i to put, neću da kažem da nije, o tome treba da se razgovara. Ali, neko ko toliko puno treba da uloži u sebe, da bi ušao u javno preduzeće u kojem mu je limitirana plata, u kojem su mu ruke vezane politikom, u kome nema elementarnog dogovora oko otklanjanja problema koji su tako krupni. Ne ide voz u Srbiji 15 kilometara na sat, što je to odlučio mašinovođa ili direktor Železnice. Mislim da je i ovaj direktor, kojeg stalo kritikujemo, da bi on vozio TŽV po Srbiji vrlo rado. Znači, tu su dublji problemi od onih koji su nam u ovom trenutku u fokusu.
Vi ste ministar privrede, u vašoj politici život mora biti najizraženiji. Zato kad govorite o ovome, nama nije potrebna ta vrsta saglasnosti, mi je imamo i bez Skupštine. Slažemo se na nekim drugim mestima, nema reformi, loše se radilo, ali gde je sad taj prostor u koji ćemo mi zajedno da uđemo kako bi došli do rešenja. To mi ne vidimo.
Vi ste ovde kao predstavnik Vlade, drugih nema, i zbog toga sada sa vama o tome razgovaramo. Da li hoćemo da dignemo našu mašinsku industriju? Pa, kako ćemo ako smo je uništili, poslove u ovoj zemlji ne može da dobije. Ko će praviti novi blok u Kostolcu? Ne mislim ništa loše o kineskoj građevinskoj industriji, ali Kostolac je napravio „Energoprojekt“, remont uradio „Feromont“ oni danas mogu samo da stanu iza bodljikave žice i da gledaju kineske radnike koji su tamo došli, koji prave novi blok termoelektrane uz obavezu da se tamo praktično premesti kineska tehnologija, da se rezervni delovi nabavljaju iz Kine. Znači, mi nemamo sada manevarski prostor za razvoj naše mašinske industrije.
Ako govorimo o agraru, on nam je uništen. On je uništen. U svakom segmentu. Znate li kolika je profitna stopa u agroindustriji? Praktično je sada više i nema. Dinarske kamate, 24% do 28%.
Danas smo čuli da ste govorili o garancijskom fondu pričaćemo o tome ovde, 12 milijardi, i o tome da ćemo izvršiti pritisak na banke valjda zajedno, ne mislim da će te vi to sami. Baš briga banke za bilo kog ministra, ali mi političari ako se dogovorimo i kažemo – želimo sada da utičemo na kamatnu politiku banaka. Kako ćemo kada je samo u poslednjih mesec dana bankarski sektor ostao bez milijardu evra. Bez milijardu, je li tako? Četiri kompanije su ga strovalile za milijardu, 920 miliona, pa sve ono što je u međuvremenu stiglo. Neto kapital ukupno tri milijarde i 500 miliona. Ko će spustiti te kamate? Neće se spustiti, otići će gore. U tim uslovima ćemo se mi sutra naći, hajde sad o tome da pričamo, dvanaest milijardi 120 miliona evra.
To je 20 ambicioznih kredita nekog srednjeg preduzeća. To je nedovoljno ali ne kažem da u startu treba odbaciti ono što imamo. Mi smo imali te pokušaje i nismo funkcionisali. Znači, moramo to da razradimo. Mi ne možemo biti faktor koji zajedno, znači, mi političari ne možemo biti faktor koji dodatno destabilizuje ovo društvo.
Nema plana, i to je suština Bojana Đurića i njegovog amandmana. Mi ovde ne vidimo plan, znači, ne samo to u ovom budžetu nema potencijala za reforme naredne godine. Nema plana koji će vama dati za pravo, a nama mogućnost da se sa vama složimo. Nema reformi u 2014. godini, ali ćemo u toj godini definisati viziju koja će se ostvariti 2015. godine. Kako? Imaćemo izbore, doći će neka druga Vlada, onda će Vlada da kaže nemojte da pitate to je radio Radulović, kao što vi kažete to je radio Dinkić, a Dinkić je pre toga bio na nekom drugom mestu, a pre njega je bio neko treći. To nikog više ne interesuje.
Lične karte. Svi znamo da je to haos, ali to je vaš problem, to ne može da bude i nacionalna tema. Završite to. Ja kao neko ko hoće da kupi od vas preduzeće u restrukturiranju, verujte mi da mi nijedna vaša lična karta nije potrebna. Sam ću angažovati kompaniju koja će proceniti i reći meni šta je ono što treba da platim. Oko toga ćemo se valjda složiti. Oni su vama važni da vi mene čujete, sebe u tom poslu i ta preduzeća kojima se bavite, ali to ne može da bude tema kojom se bavi čitavo društvo.
Dajte sada tu da vidimo gde postoji prostor da se dogovorimo jer su ovo pitanja koja prevazilaze ono uobičajene pozicije u kojoj smo mi u opoziciji pa treba da se radujemo slomu vaše politike. Ne vidim u tome korist makar za našu stranku. To znači da će sutra biti još veći haos od ovog koji je danas i da će još manje ljudi biti sposobno da razume tako komplikovanu politiku koju mi želimo da sprovedemo. Zašto je ona komplikovana? Zato što ćemo se zadužiti šest milijardi, imati deficit budžeta 7,1%, zato što su to signali jednog društva koji nije u stanju samo sebe da održi, jer smo pre deset godina otpisali dve trećini dugova, a sad smo na 65%.
Ovo su ozbiljna pitanja. Mislim da ona nisu samo na vas usmerena, ali da nam je potrebno, ne garancija – ja vam dajem reč, nego prosto gde vi vidite prostor da se to desi u narednoj godini. Kada? U januaru, februaru, martu? Kasno je. Do marta svi se bave Beogradom. Možda će biti republički izbori, pa nakon toga tri meseca dok se napravi Vlada i ode 2014. godina. Kad će se to desiti? Da smo svi stali iza tog dogovora i rekli - ko god je na vlasti ovo će raditi, to bi nešto značilo.
Gospodine ministre, apsolutno sam spreman da, po ko zna koji put, ja i stranka platimo cenu, zbog toga što ne povlađujemo nekom opštem mišljenju. Reći ću vam da imate veliku zabludu o pojedincima i načinu po kojem je funkcionisala Agencija za privatizaciju. Ne mislim da je apriori loše to što je Agencija, ako je imala, imala neke direktne veze sa Vladom. Nemoguće je sprovesti privatizaciju bez toga.
Drugo je pitanje zloupotrebe. Drugi su se pre vas ponašali, čak su bili mnogo kritičniji prema Agenciji. Reći ću vam samo jedan primer. U zatvoru je završila žena, koja je rukovodila Centrom za praćenje privatizacije, kontrolisala poštovanje preuzetih obaveza. Sa svakim ozbiljnim privrednikom u Srbiji porazgovarajte o njoj, neću govoriti njeno ime, i čućete ono što ću vam reći i ja. Najsavesnija ličnost koju je svako od nas sreo u životu. Završila je u zatvoru zbog Azotare, iako ni na kakav način nije mogla da utiče na izvoz opreme iz Azotare, koja nikada nije korišćena, nije montirana, prodata je stranom kupcu, novac je ušao u zemlju. Čist populizam i demagogija.
Zakon o privatizaciji i privatizacija, izašao sam iz Vlade 2003. godine, moje poslednje putovanje u inostranstvu bila je donatorska konferencija u Briselu, na kojoj se raspravljalo o novim tranšama pomoći Srbiji kroz analizu onoga što smo uradili od 2001. do 2003. godine. Pogledajte, tražite od Vlade da vam oni kažu kakvi su bili zaključci na toj donatorskoj konferenciji. Vaučerska privatizacija, ruska privatizacija je neprihvatljiva … (Isključen mikrofon.)
Gospodine predsedavajući, ne može red u Skupštini da zavisi od vaše lične volje. Znači, postoji Poslovnik i u njemu je vrlo jasno definisano pravo poslanika da traži repliku. Molim vas, nemojte sad od ovoga da pravite kozačku skupštinu. Pomenuo me je predsednik poslaničke grupe URS-a i ja sam se javio za repliku.
Ako vi insistirate, ja ću govoriti o amandmanu, ali onda ovo nije Skupština. Onda je to pitanje mog poštovanja vaših godina i nema veze. Odlučite šta hoćete i ja neću praviti oko toga problem. Nikome ne može da smeta ova rasprava. Ovo je život, ovo ljude interesuje.