Gospođo Vučić, dame i gospodo narodni poslanici, uprkos svim željama da ovu raspravu shvatimo ozbiljno, teško je ignorisati sve ono što definiše njen karakter.
Koliko god predložena tačka dnevnog reda – izbor predsednika parlamenta, pred nas kao imperativ postavlja obavezu dovršetka procesa konstituisanja najvažnije institucije krhke srpske demokratije, mi moramo imati onu političku snagu koja je imala tako malo podrške i koja je retko dolazila do izražaja u političkom životu Srbije u poslednje četiri godine. Kroz sednicu parlamenta na kojoj se raspravlja o kandidatu za predsednika Skupštine prelama se mnogo više od jedne, dve, tri, četiri političke sudbine. Ova sednica je počela danas, ali su politički procesi koji presudno utiču na njen tok davno započeti.
Nije dobro kada političari kažu da za tako nešto nisu odgovorni. Nama iz Liberalno–demokratske partije je žao što nismo mogli u većoj meri da utičemo na te procese, ali ne pristajemo da se ova rasprava sada svede na izjašnjavanje između dva kandidata. Ova rasprava u kojoj se mi u ovom trenutku nalazimo govori o nesposobnosti onih koji su 5. oktobra pobedili da Srbiji nametnu novi sistem vrednosti, a ne samo nove političke lidere u okviru starog sistema vrednosti koji je u međuvremenu, uprkos brojnim pritiscima, samo delimično izmenjen.
Kada govorimo o parlamentu, valjda moramo postaviti pitanje – u kojoj to zemlji postoji parlament ako prethodno ne postoji demokratija. Ako govorimo o postojanju demokratije, onda ne možemo preći preko činjenice da je naša demokratija pod senkom 12. marta i da se od nas očekuje danas da mi ovde ignorišemo ubistvo Zorana Đinđića, prvog demokratski izabranog predsednika Vlade Republike Srbije, ili da taj događaj posmatramo kao događaj koji će svoj epilog dobiti na nekom sudu.
Nemamo mi šta novo da kažemo o kandidatu Srpske radikalne stranke za predsednika republičkog parlamenta. Ono što možemo da kažemo jeste da je reč o ozbiljnom političaru, ali o političaru koji sledi politički koncept koji je, po našem mišljenju, pretnja za stabilnost našeg društva i koji ugrožava budućnost ne više nas, nego budućnost naše dece.
Ako govorimo o protivkandidatu, o gospođi Milošević, onda takođe ne možemo posmatrati nju kao izolovanu osobu i zanemariti činjenicu da smo, uprkos svim željama, uprkos svakom nastojanju, mi tako malo uticali na korigovanje politike stranke koja je kandiduje, koje je bilo nužno i koje nam je bilo potrebno upravo da bismo izbegli današnju sednicu i atmosferu u kojoj ona protiče. Verovati u postojanje demokratskog bloka je bilo iluzija. Očekivati da će se nakon izborne kampanje koja je vođena političke prilike u zemlji razvijati na drugačiji način, takođe.
Mislim da ne preterujem kada kažem da smo u javnosti mi više insistirali na pravu Demokratske stranke da istakne predsednika vlade, od same Demokratske stranke, delom zbog svoje političke koristi. To svi znamo, jer smo političari. Mi svoju korist ne vidimo u šteti koju ćemo naneti Demokratskoj stranci; mi svoju korist vidimo u mobilizaciji Demokratske stranke i građanskog dela društva, kako bi oni poslovi koji nisu završeni 5. oktobra 2000. godine sada bili završeni, ali ne tako što će neko reći da uživa u ovoj sednici, jer prisustvuje sahrani. Nema sahrane srpske demokratije. Ona će trijumfovati, između ostalog, zbog toga što je ova sednica prilika da se oslobodimo nekih iluzija i sa sebe skinemo onaj teret koji nosimo nevoljno, svako na svoj način, već godinama.
Zbog toga je sada mnogo važnije govoriti o političkoj budućnosti zemlje i načinu na koji mislimo da ona treba da se ostvari, a onda, na osnovu te definisane budućnosti, videti da li nam je uopšte potrebna ova rasprava, ovako kako ona teče u ovom trenutku. Ako biramo predsednika parlamenta, da li to znači da mi nastavljamo proces institucionalizacije političkog koncepta koji će uništiti ovo društvo i koji je poražen tako što je upravo ovaj parlament zapaljen. Ta politika je gorela 5. oktobra 2000. godine, ali ne da bi se vraćala 2007. godine.
Demokratska stranka mora da nam odgovori da li je posle glasanja DSS–a za tu politiku koju smo zapalili u ovoj skupštini 2000. godine, zato što drugačije nije mogla da bude savladana, za Demokratsku stranku prihvatljiva naknadna promena odnosa DSS–a prema zajedničkim ciljevima? Nama je to važno da znamo u ovom trenutku, jer mi rešenje političkog problema u Srbiji ne vidimo u održavanju postojećih političkih odnosa, nego u definisanju onog političkog duela koji je Srbiji potreban i koji smo mi Srbiji uskratili, kao političari.
Građani se nisu 21. januara izjašnjavali o politici o kojoj su se morali izjašnjavati. Glasali su za "100 evra po hektaru", glasali su za "stručnost ispred politike", glasali su za "živela Srbija". Ali, pre toga se mora napraviti ona vrsta razdvajanja u Srbiji bez koje je nemoguće ostvariti te ciljeve. Stručnost u politici – da, nije problem sa tim; "život koji ne može da čeka", takođe, ali ako tu stručnost i taj život, ako pravo na sudu treba da ostvarujemo kroz one koji su afirmisali i vratili u život Miloševićeve vrednosti, Miloševićevu politiku, Miloševićeve izvođače radova, onda je to besmisleno.
Ova sednica treba da posluži, pre svega, kao prilika da pošaljemo poruku ohrabrenja našem društvu. Kakva ekonomska saradnja sa svetom, kakve unutrašnje reforme? Srbija prvo treba da odluči da li će da živi ili će da nestane, a mi moramo biti ti koji ćemo pokazati tu politiku koja će je dovesti do života na koji danas nema pravo.
To nije politika "muljanja", to nije politika kuloarskih rešavanja i partijskih dogovora. To nije politika koja se prelama na BIA. Ako je BIA problem i ako je problem odnos prema ministarstvima sile, onda mi, zapravo, imamo dijagnozu bolesti, a bolest je poražavajuća. Ta bolest traži amputaciju, amputaciju one stranke i one politike koja je Srbiju vratila u Miloševićeve devedesete. To je ona politika sa kojom vi pregovarate očekujući da ćete moći da je promenite.
Recite nam ovde, na ovoj sednici, da li je današnja rasprava u parlamentu kraj te političke avanture u koju ste, ne sumnjam, ušli sa najboljim namerama, ali iz koje morate izaći sa snagom koja je potrebna pre svega vama, a potom i svima u ovoj zemlji, jednom jasnom političkom porukom i odgovorom. Koštunica ne može biti predsednik Vlade Republike Srbije, makar prethodno bio izabran i kandidat Demokratske stranke za predsednika parlamenta, jer on kao premijer presudno utiče na politiku ove zemlje, a ta politika je direktno suprotstavljena interesima o kojima mi ovde sada govorimo.
Gde se nalazi podrška koja nam je potrebna? U društvu, među građanima, onima koji ne žele izolaciju, onima koji su zabrinuti za budućnost svoje dece, onima koji u ovom trenutku sa strahom slušaju reči kandidata za predsednika Skupštine, koji bi da poveća budžet vojsci. Nema šanse. Ako treba da biramo između tog predsednika Skupštine i novih izbora – novi izbori. Nikada više srpska deca na frontove. Indeks, a ne šlem i puška. Tu politiku smo gledali deset godina i ta politika nas je dovela do stanja u kome se danas nalazimo.
Spremni smo da podržimo kandidata Demokratske stranke za predsednika parlamenta, ali očekujemo od DS–a da LDP i građane koje mi predstavljamo posmatra na drugačiji način. Tražimo više ozbiljnosti. Ona nije nama lično potrebna. Mi želimo da dobijemo odgovor od Demokratske stranke, i zato smo tražili razgovore, na kakav način ćemo se strateški postaviti prema onoj orijentaciji zemlje koja je presudno ugrožena i ovom sednicom, na kraju, ali i svim onim što se prethodno dešavalo. To je evropska orijentacija Srbije. O tome treba da se staramo.
Postavljamo ne uslove, nego pravila našeg međusobnog rada po pitanju izbora predsednika parlamenta. Mi želimo predsednika parlamenta koji će aktivirati Komisiju za lustraciju, predsednika parlamenta koji će pred Odborom za ustavna pitanja pokrenuti pitanje reforme Ustava. Želimo predsednika parlamenta koji će nam omogućiti da raspravljamo o finansijskoj kontroli koja guši ovu zemlju i o nepravednom odnosu kapitala i politike koja od Srbije pravi privatno vlasništvo nekolicine ljudi.
Onaj predsednik parlamenta koji je spreman da na tome insistira dobiće našu podršku.
Predsednik parlamenta iz Srpske radikalne stranke na tu podršku ne može da računa, siguran sam da je i ne traži. Odsustvo te podrške i nije izraz nepoštovanja birača SRS, već, naprotiv, izraz naše brige za te ljude koji će sutra ili u vremenu koje je pred nama shvatiti koliko je opasno vraćanje Srbije u politički koncept u kojem, između ostalog, presudnu ulogu ima i današnji kandidat za predsednika parlamenta, iza koga stoji trenutna parlamentarna većina.
Srpska radikalna stranka simbolizuje politiku koja je problem ovog društva, iako se u ovoj zemlji SRS ne pojavljuje kao nosilac političkih događaja već sedam godina. Na prvom nivou odgovornost za stanje u Srbiji snosimo mi, i gospodin Dinkić, i gospodin Mićunović i ja. Mi smo sedam godina, svako na svoj način, vlast u ovoj zemlji, ne radikali ili socijalisti. Slabosti koje smo tada ispoljili, i koje ispoljavamo u međuvremenu, kompromituju naše pravo i oduzimaju nam ideju, od koje društvo ne sme odustati u ovom trenutku, a to je ideja suštinske modernizacije, konkretnih reformi i trajnog razlaza sa politikom koja se ostvaruje na frontovima, a ne na univerzitetima, sa politikom koja se oslanja na pendrek, a ne na dijalog, sa politikom koju smo zapalili upravo ovde 2000. godine. Ja sam na to ponosan. Nemojte se te ideje odricati i ne dozvolite da se iz pepela ponovo podiže.