Gospodine potpredsedniče, uvažene kolege narodni poslanici, i ja sam u ime SPS podneo amandman na član 2. predloga zakona o podeli besplatnih akcija, ali moja diskusija ide upravo u pravcu mojih kolega Miše i Rajka koji kažu da je najveći broj amandmana koji je podnela SPS usvojen kroz predloge Vlade Republike Srbije. Znači, imamo jednu apsurdnu stvar, da Vlada Republike Srbije podnosi amandmane nakon uvida u amandmane koje podnose poslaničke grupe. I čudno je da toliko amandmana Vlada podnese na sopstveni predlog zakona, što u najmanju ruku nije korektno.
Podneo sam amandman: U članu 2. stav 1. u tački 2), na kraju, tačka-zapeta se zamenjuje zapetom i dodaju sledeće reči: ''odnosno da su do navedenog datuma podneli zahtev za prijem u državljanstvo Republike Srbije;''.
Ovo ne bih dugo obrazlagao jer je suština ovog predloga ono o čemu su govorili prethodni poslanici, koji su i obrazložili. Šta je suština? Pažljivo sam slušao obrazlaganje gospodina ministra i nemam sreću da ga ovde konkretno i pitam. Rekao je da je jedna od stvari koje zakon prezentira upravo kontinuitet i jedno teško rešenje, da se svi nađu i da takav zakon da jednu ravnopravnu i pravednu sliku.
Upravo zbog toga i kažem, najveći broj ljudi koji su se bukvalno rodili ovde ili svoj radni vek proveli radeći u Republici Srbiji, u skladu sa zakonom koji smo tokom ove godine donosili o državljanstvu, nisu u mogućnosti da dobiju besplatne akcije. Predlog da se ovo usaglasi sa vremenom podnošenja predloga za dobijanje državljanstva bio bi najbolji predlog.
Međutim, to je odbijeno uz jedno vrlo čudno obrazloženje koje kaže da Vlada nije u mogućnosti da ustanovi ko će od ovih koji su tražili pravo državljanstva dobiti to pravo, tako da ja nemam ništa drugo da dodam, osim da kažem – Vlada je u obavezi da rešenje nađe.
Juče sam govorio o zakonu o privatizaciji, upravo da Vlada vrlo često kroz svoje zakone pribegava jednom zaista lošem rešenju, a to je da, kada ne vidi neku zakonsku mogućnost da do rešenja dođe, ona naprosto određenu kategoriju ljudi, juče sam govorio određenu kategoriju opština, u najmanju ruku samo precrta i izbriše iz svih onih prava koja im po Ustavu i zakonu pripadaju. To je jedan deo amandmana.
Drugi deo amandmana odnosi se takođe na ono što je gospodin ministar rekao, upravo je ovo kontradiktornost svega toga. To je: U istom članu, stav 1. tačka 4), reči:''ili delimično'' brišu se.
Neću mnogo govoriti o tim pravnim stvarima, verovatno ima mnogo kompetentnijih kolega koje će o tome govoriti, ali, s obzirom da najveći broj ljudi koji su pogođeni jednim ovakvim zakonskim rešenjem sluša ovo, ja ću otprilike to prevesti za one najšire slojeve društva koje konkretno ovo i zanima.
Šta je suština? Najveći broj ljudi koji su po starom zakonu o svojinskoj transformaciji upisali i dobili određeni broj akcija, ostaju u podređenom položaju zato što ovaj zakon ne predviđa šta će se dogoditi u takvim slučajevima.
U obrazloženju odbijenog amandmana kaže se: ''U preostalom delu, amandman je trebalo da postigne efekat koji će se postići serijom amandmana koje je predložila Vlada''.
Zaista ne znam koji su to amandmani i došao sam u situaciju da, poput mog druga Rajka Baralića, budem u dilemi da li da povučem ovaj predlog ili da ovakav predlog ostane.
Znači, to je neka serija amandmana koja treba ovoj kategoriji ljudi da omogući da ceo svoj radni vek, znači do penzije, upravo nađe prostora za dobijanje akcija.
Najgore što se moglo dogoditi je da su ljudi u proteklom periodu, znači pre 2000. godine, po starom Zakonu o svojinskoj transformaciji upisali akcije za jednu godinu i na taj način nisu ostvarili pravo za sve ovo ostalo.
Predlažem da Vlada Republike Srbije, ukoliko je u mogućnosti, zaista učini, što je maločas i gospodin ministar ovde govorio, i ono o čemu je govorio gospodin Buha, da za sve ljude nađu prostora, jer baš ta ravnopravnost, a ovo nije ono da neko poveže tu ravnopravnost sa nekim ideološkim konceptima, nego upravo, ako je to bio cilj Vlade, onda mislim da ovakva zakonska rešenja, u najmanju ruku, nisu dobra.
Žao mi je što gospodin ministar nije ovde. Hteo sam, ovo je otprilike više neka retrospektiva na izlaganja po članu 2. svih mojih prethodnika, da ga pitam nekoliko stvari vezanih za Zakon o privatizaciji, jer nisam imao sreće ovih dana da govorim u njegovom prisustvu.
Ovo je jedan mali doprinos i konstruktivnost naše partije. Žurimo i mi, Mrka nam je otišao, da i mi onaj deo sa našim drugom Mrkom pre roka završimo. Srećno.

Gospodine predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, podneo sam amandman na član 23. Zakona o privatizaciji i žao mi je što ministar nije tu, ali mislim da se radi o važnom pitanju, pa ću u najkraćem pokušati da obrazložim o čemu se radi.
Najpre ću reći nekoliko stvari. Ovih dana smo imali žučne rasprave na temu kakav je naš budžet, kakav je odnos prema lokalnoj samoupravi. Čuli smo različita tumačenja, različite kvalifikacije i predloge kako taj budžet da nazovemo.
Neki su ga zvali predizbornim, neki rasipničkim, neki ovako, neki onako, a ja bih ga nazvao selektivno rasipnički, iz prostog razloga što i sama slika budžeta i ovo o čemu ću sada govoriti kroz predlog i kroz ovaj amandman koji sam podneo u ime SPS ukazuje da odnos Vlade prema lokalnim samoupravama nije apsolutno u korelaciji sa onim što su suštinski zagovaralo svih ovih pet, šest, sedam godina. Evo o čemu se radi.
Konkretno, sam budžet predviđa mesto lokalne samouprave kroz jedan, ne bih rekao ništa manje teško, osim ponižavajući oblik kroz te transfere koji se po nekim posebnim kriterijumima, nama u lokalnoj samoupravi još dovoljno nedefinisanim i preciznim, da tako kažem, udeljuju. Taj 24. član zakona o budžetu upravo demonstrira jednu poziciju sile i odnosa prema lokalnim samoupravama, jer jedino taj član zakona predviđa mogućnost da ukoliko se lokalne samouprave adekvatno ne ponašaju sugestijama Ministarstva finansija moguće je ukidanje tih famoznih transfera.
Podsetiću još jednom da je DOS svojim programom od 2000. godine naovamo stalno zagovarao decentralizaciju, fiskalnu decentralizaciju, jačanje lokalne samouprave, što se u suštini nije dogodilo. Zato i danas imamo lokalne samouprave bez svojine, a ovo što je suština ovog predloženog amandmana i sam Zakon o privatizaciji upravo kao da negira postojanje lokalnih samouprava.
Zato sam i predložio amandman koji kaže – u članu 61. stav 1. tačka 4) menja se i glasi: „5% sredstava izdvojiće se za finansiranje razvoja infrastrukture lokalne samouprave na čijoj teritoriji se nalazi sedište subjekta privatizacije, a za deo subjekta privatizacije koji se nalazi van sedišta, ova sredstva pripadaju lokalnoj samoupravi na čijoj teritoriji se nalazi i obavlja delatnost taj deo subjekta privatizacije“.
Pokušaću da objasnim ovo na par vrlo preciznih primera, koji pogađaju naročito male opštine i male sredine, kao što je Raška iz koje dolazim.
Podsetiću da je i ovo vrlo važno pitanje razmatrano na Stalnoj konferenciji gradova i opština i da su sve pozitivne inicijative dolazile u pravcu da se tih famoznih 5% od privatizovanog subjekta, preduzeća društvenog, nasloni za finansiranje infrastrukture, ali zakon dosadašnji je kazao – po mestu sedišta subjekta privatizacije.
U prevodu, to znači da se sve male sredine, poput Raške, sedišta subjekta privatizacije nalaze u velikim gradovima i ovo upravo pokazuje još jedan aspekt metropolizacije naše Srbije, tako da danas u Raški imamo konkretno „Geneks“, čije je sedište u Beogradu, zatim imamo pogon „Zastave“ kragujevačke, čije je sedište u Kragujevcu, zatim dva mašinska pogona, koji funkcionišu u sistemu „Lola“ korporacije i da ne nabrajam dalje. Takvih primera ćete čuti mnogo u Srbiji.
Šta se sada događa? Događa se da kada se privatizuje jedno društveno preduzeće, čak i tih 5% koji su namenjeni za finansiranje komunalne infrastrukture lokalne sredine, odlazi u velike gradove.
Podsetiću još jednom da je nesporna činjenica da i ta izdvojena preduzeća i pogoni raubuju upravo komunalnu infrastrukturu tih malih gradova, neću reći namerno palanki, ali jednostavno oni nemaju ni jedan jedini dinar prihoda od privatizacije, bez obzira na to što ih Zakon o privatizaciji permanentno pominje kao učešće u onoj raspodeli od finansiranja privatizacije.
Sad slušajte o čemu se radi. Kolege poslanici, obrazloženja su vrlo čudna i ovo je govorila gospođa Jorgovanka Tabaković vrlo precizno, kuda, kako i na koji način. Oni nalaze nekoliko razloga zašto ne može da se izračuna koliko je to 5% od subjekta privatizacije. Onda kažu da se izdvojeni pogoni tih dotičnih firmi, sa sedištem u velikim sredinama, mogu prodavati parcijalno samo u fazi odnosno u procesu restruktuiranja i da se ta sredstva mogu isključivo i namenski koristiti samo za namirivanje poverilaca.
Sada ono najčudnije. S druge strane, ako se proda kapital subjekta privatizacije koji ima organizacione delove, konkretno se radi o ovome o čemu pričam, koji obavljaju delatnost van sedišta subjekta privatizacije, podela sredstava od privatizacionog prihoda prema predloženom amandmanu bila bi nesprovodiva.
Naime, radi se o subjektima čiji delovi obavljaju delatnost na teritoriji više lokalnih samouprava. Gotovo je nemoguće izračunati sa kojim procentom koji od delova subjekta privatizacije učestvuje u prodajnoj ceni.
U prevodu - gospodin koji je smislio ovako famozan član najlakše je bilo da kaže - onda tim lokalnim samoupravama nula, da ne kaže šipak. Onda je to valjda ta računica i matematika koja treba da prenese tih 5% lokalnim samoupravama.
Znate o čemu se radi dalje? Ti famozni giganti, javna preduzeća i sve ono što se u ovom haosu zvanom privatizacija proteklih sedam do osam godina događala, uslovila je to da lokalne sredine, a poput Raške ima ih mnogo u Srbiji, na stotine opština su takve, nisu dobili ni žutu banku od privatizacije.
Sada ću reći sledeću stvar. Tako se često dešavalo da se te male sredine, koje su jako mnogo značile u razvoju ove Srbije, radovale više stečaju nego privatizaciji jer su od tih najružnijih stvari koje su pogodile našu privredu, a to su stečaj, dobijali makar deo novca od prenosa apsolutnih prava, pa su se i tome radovali. Od te famozne privatizacije nisu dobili ništa.
Šta je dalje istina i šta je dalje sudbina ovakvih sredina? Nije problem kada vrednost subjekta privatizacije iznosi ionako obezvređenih desetak-petnaest miliona dinara, tih 5% bude malo, pa onda ovakve lokalne sredine taj problem mogu da prevaziđu.
Međutim, šta da pričamo mi o gigantima poput Geneksa, zato sam mislio da malo ministar sasluša par mojih komentara na ovo, pa se proceni vrednost, recimo, sad napamet, nije ni tender, nego je 100.000.000 evra, tih 5% je 5.000.000 evra. Podsetiću da su to faktički budžeti ovih malih sredina.
Onda možete mislite šta bi tih 5.000.000 evra značilo za razvoj devastiranih, nerazvijenih opština na rubu, na administrativnoj liniji na jugu Srbije, na zapadu i na istoku Srbije, nebitno je, ali te pare bi sigurno otišle i taj novac bi sigurno otišao u finansiranje infrastrukture, u ono što suštinski zakon treba da kaže.
Znači, zaista bi se radili vodovodi, kanalizacije, potencijalno pripremali lokaliteti i infrastruktura za neke grinfild investicije. Međutim, i sada imamo u ovakvoj situaciji jednu poražavajuću istinu, a to je da tih 5% od finansiranja lokalnih samouprava ide, Beograd volim, poštujem i cenim, na kraju krajeva to je grad svih nas, ali mislim da je preče graditi vodovod i kanalizacioni sistem u jednoj Raški nego graditi žardinjere, klupe i uređivati trgove po velikim metropolama.
Treba napomenuti ovde još jedan primer. Taj primer je kako sudbina ovakvih zakona može biti jako surova prema malim sredinama. Te male sredine su, podsetiću, ni krive ni dužne u jednom sistemu koji je poznavao kategorije društvenog vlasništva, gradili su fabrike i firme tokom prethodnih decenija, ali su se one integrisale. Sećaju se starije kolege da je jedno vreme u Srbiji bilo pomodarstvo mali, ono što zovemo sada mala i srednja preduzeća, bilo je moderno ulaziti u velike sisteme i onda su ušli u te velike sisteme.
Podsetiću još jednom, gradili su ih privreda i nosili razvoj takvih preduzeća male sredine.
Onda, kao da neko kaže puj pike, ovo više ne važi, integrisani u velike sisteme, veliki sistemi se privatizuju a od toga ni dinara lokalnim samoupravama.
Rekao sam nekoliko klasičnih primera da je ovo što od 2000. godine vidime kao jedan zaista, ono što se često koristi, termin regionalnog razvoja i pomoć da se male i nerazvijene sredine dignu, da se privredno podignu, da se uravnoteži taj privredni rast u Srbiji, ovo je apsolutni demanti svega toga i upravo gola istina kakav je odnos ovog momenta u Srbiji prema regionalnom razvoju, prema razvoju malih i nerazvijenih opština.
Koliko je ovo važan podatak mi smo, predsednici opština lokalnih samouprava nekoliko puta, da ne kažem konsenzusom, govorili da se ovaj zakon, pogubni zakon vezan za te male nerazvijene opštine ispravi i konkretno sam predlagač izmene zakona, ali to verovatno neće nikada ući u proceduru ove skupštine, pa i ovim amandmanom pokušavam da kažem da je potrebno uraditi i urediti da se od privatizacije bar jedan žuti dinar dogodi tim malim sredinama.
Još jednom o Raški koja mi je onako posebna važna. Ovih budućih meseci će se događati privatizacija na Kopaoniku. Sad sledeće kažem - šta će se dogoditi? Ova Srbija je opet po svom oprobanom metodu petooktobarskih promena nastavila da one vrlo važne, jake i razvijene stvari u pojedinim segmentima uzme za sebe i puni republički budžet. S tim se slažem, ali opet suštinsko pitanje je šta sa malim sredinama?
Formirano je novo preduzeće, Javno preduzeće skijalište Srbije. Geneks će otići u privatizaciju, znači, imaćemo nekog stranca, dobrodošao na Kopaonik. Šta će ostati sredini zvanoj Raška, šta će ostati toj lokalnoj samoupravi? Ostaće radnici, ostaće jedan veliki balast, na koji način novih 200-300 ljudi uključiti, reintegrisati i u onako slabu privredu slabih, regionalno izbrisanih područja u Srbiji.
Još jednom apelujem, ovo više nije molba, ove se teme stalno okreću i na Stalnoj konferenciji gradova i opština, stalnim šaputanjima među predsednicima lokalnih samouprava, međutim, taj birokratsko-partijski manir je uslovio da i ovog momenta na isti način te male i lokalne sredine budu zaobiđene.
Možda je ovaj amandman bio prilika da se uredbom Vlade, ne postoji matematika koja može da da prodato za iznos taj lokalnoj sredini nula. Mi smo u obrazloženju ovog naučnika koji je pisao obrazloženje rekli, evo ovde sam samo u nastavku notirao - zato je najbolji način lokalnim samoupravama ne dati ništa.
Govorio sam o sudbini Raške. Verujte da u Srbiji ovakvih opština ima preko 100, čiji su subjekti privatizacije, njihova sedišta su u velikim gradovima, a obavljanje delatnosti na teritorijama tih malih opština.
Još jednom apelujem, nemojte da dozvolite da ono na čemu treba egzistira naša Srbija, ne dozvolite da gradići ostanu bez jedne jedine žute banke u procesu privatizacije. Nemojte samo reći da se to kroz ove kompenzacione i ove druge transfere nadomesti lokalnim samoupravama, jer i ti transferi su postali politička opcija i ti transferi više su izgubili svake kriterijume, tako da svaka izmena Zakona o finansiranju lokalnih samouprava daje nova rešenja. Sve što su naplatili porezi sliva se u republički budžet, dok lokalni budžeti ostaju sa stvarima koje nose svoju sudbinu i brigu, osećajući se kao pastorčići.
Još jednom apelujem na poslanike da ovaj amandman, koji je jako smišljen, nije proizvod razmišljanja moje partije SPS i moje malenkosti, on je zaista produkt jednog dubokog razmišljanja, analiza i čestih razgovora ovakvih malih opština, koje zovem najveće opštine u Srbiji.

Dame i gospodo, kolege narodni poslanici, gospodine ministre, moj kolega Dušan Stupar je podneo vrlo sličan amandman, nije istovetan tekst, ali ću probati da obrazložim.
Znači, u amandmanu koji sam podneo na član 39, u postojeći član dodaje se tačka 6) – da je odslužio vojni rok pod oružjem.

To jeste problem, gospodine predsedavajući, jer je moj amandman, po Izveštaju, išao pre nego taj amandman.

Imam dva amandmana, ali to je amandman na član 39.

Ne, govorim o svom amandmanu.

U članu 39. stav 1, posle tačke 5), dodaje se nova tačka 6), koja kaže – da je odslužio vojni rok pod oružjem.
Probaću da se nadovežem na izlaganje mog uvaženog kolege Dušana Stupara – zašto socijalisti smatraju da ovo neće smetati, ukoliko piše.
Ne dopada mi se obrazloženje koje kao centralno pitanje stavlja rodnu ravnopravnost. Znači, u obrazloženju se kaže: ''Amandman se ne prihvata, s obzirom na to da se članom 39. Predloga zakona propisuju opšti uslovi za prijem u profesionalnu vojnu službu, koji se, shodno članu 11. Predloga zakona, jednako odnose na muškarce i na žene koje nisu u obavezi da služe vojni rok, pa bi se prihvatanjem amandmana narušio princip rodne ravnopravnosti''.
Mislim da to nije najsrećniji način, odnosno, konkretno, rodna ravnopravnost ovde nema nekih posebnih dodirnih tačaka sa suštinom amandmana. Suština je da se, bar, na neki način privileguju ljudi koji su prihvatili mogućnost da pod oružjem služe vojni rok.
Tačno je da za uvažene dame treba naći iste mogućnosti, ali mislim da je postojao način da se posebnim uredbama ili drugačije omogući da ženski pol nađe mesta u Vojsci Srbije. Logičnije bi obrazloženje bilo da se sutra, na profesionalnom služenju u Vojsci, može naći neko lice, npr. hendikepirano lice, u istim uslovima kao i svi koji mogu sutra naći mesto pod suncem, a znamo da se danas u Srbiji teško živi i da će sutra i Vojska, reformisana Vojska, jača Vojska i bogatija, sigurno, takođe, predstavljati jednu od mogućnosti da se neko sutra zaposli.
Zašto ovo kažem? Mi smo danas suočeni, gospodine ministre, sa dvostrukom igrom – kako danas da motivišemo naše mlade ljude da se odazovu redovnom služenju vojnog roka pod oružjem. Ne vidim bolji način nego da se na bilo koji način, kroz zakon o Vojsci, sutra motivišu, jer mnogi ljudi, ma kako teško vreme bilo i ma kako teški izazovi i političko okruženje u kome se nalazimo, tradicionalno, mladi ljudi u Srbiji danas vole Vojsku.
Bez obzira na sve to, oni danas nisu u mogućnosti da ostvare, bar, kao jednu od privilegija, da sutra služe Vojsku na ovakav način.
Postavlja se jedno, da se ne protumači kao ironija, ali zaista suštinsko pitanje. Ostalo je jedino da naši roditelji, naši dedovi, na bazi svega onoga što smo govorili o prošlosti srpskog vojnika, to potenciraju, i to, verujte mi, najviše u onim sredinama gde se najteže živi. Danas smo suočeni s tim, bez obzira na to što smo slušali podatke da je, možda, tokom prošle godine bilo bolje nego prethodnih godina, da danas mladi ljudi, a smatram da mladi ljudi treba da se odazovu da služe pod oružjem, nisu ni na koji način posebno motivisani da služe Vojsku pod oružjem.
Ono što bih hteo da podvučem još jednom, mi ne možemo u ovakvim uslovima praviti vojsku za rat i vojsku za mir. Vidim da je danas u Srbiji vrlo opasno pomenuti, uopšte, pojam rata, kao termin. Možda bi bila najsrećnija mogućnost da se ovakav termin u ovom zakonu i ne nađe. Čim se pomene rat, suočimo se s lavinom optužbi kako neko zagovara i takav način intervencije. Smatram to u ovom momentu suvišnim, jer suština postojanja Vojske jeste čuvanje slobode, suvereniteta, teritorijalnog integriteta jedne zemlje. Ne vidim nijedan jedini razlog da nam mladi ljudi, kao vojnici, nisu potrebni.
Vidim da je odbijen amandman. Da li će to na Vladu uticati, konkretno na vas, gospodine ministre, nisam baš ubeđen. Smatram da je moglo da se nađe mesta za predlog – ''da je služio vojni rok pod oružjem'', iz prostog razloga što bi to bio veliki motiv i jedna, neću reći privilegija, ali ono čime Vojska treba pozitivno da odgovori, kao i ovaj parlament, i Vlada, na ljude koji nalaze hrabrosti i entuzijazma, patriotizma, nazovite to kako god hoćete, da sutra imaju bar trunku prednosti da nađu svoje radno mesto u Vojsci Srbije. Toliko i zahvaljujem.

Dame i gospodo narodni poslanici, uvaženi predsedavajući, ministra nema, u ime SPS-a podneo sam amandman koji suštinski liči na ovaj amandman koji je moj uvaženi kolega Ninoslav Dimitrijević obrazlagao pre mene. Ako ste primetili, svi naši amandmani su usmereni, pre svega, ka podizanju pravog smisla koji treba da nosi naša Vojska Srbije, a to je da odslikava onu vojsku koju je nasledila posle oktobarskih promena. Ovakvo stanje je uslovilo i pisanje većeg broja amandmana.
Ovim amandmanom se u članu 63. iza stava 1. dodaje novi stav 2. koji glasi: "Predsednik Republike može za vreme ratnog stanja za ispoljenu hrabrost i ratne zasluge vanredno unaprediti zastavnika prve klase u čin potporučnika, kao i mlađeg vodnika u čin vodnika, bez obzira na uslove propisane u članovima 9. i 39. ovog zakona." Iza stava 2. dodaje se novi stav 3. koji glasi: "Lica koja budu unapređena na osnovu stava 2. ovog člana danom okončanja ratnog stanja zadržavaju čin u kome su se zatekla, ali nemaju pravo daljeg unapređenja u viši čin."
Član 63. reguliše unapređenje za vreme ratnog stanja. Verujte mi, čitao sam obrazloženje zašto ovaj amandman nije prihvaćen, čitao, čitao i zaista nisam mogao da razumem, jer razlog zbog kojeg je odbačen amandman u stvari bi trebalo da bude obrazloženje za prihvatanje ovog amandmana. Pročitaću vam, kaže: "Amandman se ne prihvata s obzirom da se priznanja dodeljuju za zasluge u ratu, a unapređenja se mogu vršiti samo prema uslovima propisanim zakonom." Zaista bih voleo da mi neko objasni ovo. Nisam mogao da razumem.
Suština svega ovoga jeste motivisati ljude, motivisati naše borce, motivisati naše oficire, motivisati vojsku da na pravi način obavljaju svoju dužnost. Možda to nekom u ovom momentu nije interes, ali zaista nisam video nikada bolji način da se neko motiviše za svoje učešće u ratu, osim da bude unapređen.
Očigledno da zakonopisac nije imao ta ratna iskustva. Podsetiću, veliki broj ovde prisutnih je imao ratna iskustva. Ne postoje drugačiji kriterijumi, nego kada vreme uslovi i kada vreme da ocenu ko valja, a ko ne valja, ko je hrabar, a ko nije; ko zaslužuje, iza koga Vojska stane, a iza koga ne stane. Verujte mi, to su vrlo specifični momenti i verujte mi da je Vojska nepogrešivo znala da oceni koga treba nagraditi i unaprediti. U prethodnom amandmanu koji sam obrazlagao imao sam neku sličnu poruku, sa predlogom da se amandman usvoji, a to je upravo da služenje vojnog roka sa oružjem treba da da neku privilegiju sutra, upošljavanje, znači, prijem u profesionalnu vojsku.
Rekao sam, ako se ovako bude nastavilo, Vojska Srbije neće imati ono što smo nekad zvali rezervni sastav Vojske, jer uskoro, u ovakvom trendu služenja vojnog roka u civilu, kako to sada moderno kažu, bez oružja, ostavljamo jedan veliki problem.
Meni nije poznato zašto ovaj amandman nije usvojen. Očigledno je, ponoviću još jednom, rat famozno, zastrašujuće ime, pa čak i u zakonu koji podrazumeva vojsku, kao da treba da pravimo zakon o Vojsci Srbije koji ni u kom slučaju ne sme predvideti mogućnosti da Vojska Srbije radi svoj posao, za šta jednostavno i postoji ne samo u zemlji Srbiji i ovakvom političkom okruženju, nego i u celom svetu.
S tim u vezi, još jednom podvlačim, ovaj zakon nije ni u kom slučaju predvideo da se razdvoji, što se kaže, kukolj i žito ili da se razdvoji kvalitet od onoga što nije kvalitet. Svi amandmani koje je Socijalistička partija Srbije predlagala išli su upravo u tom pravcu, ali to očigledno nije na pravi način shvaćeno. Evo još jedne prilike, socijalisti mole i predlažu da se ovaj amandman na član 63. Predloga zakona o Vojsci Srbije usvoji.

Kolege poslanici, uvaženi predsedniče, ja i moje kolege iz SPS-a podneli smo sličan amandman. Ono zbog čega se javljam je identično obrazloženje Vlade za odbijanje dva potpuno suprotna amandmana. Nekoliko konstatacija. Ne vidim nijedan razlog da se ono što je amandmanom Vjerice Radete predloženo, pojam - strategija odbrane, uvrsti bilo u amandman SPS-a, bilo u amandman Vjerice Radete. Čitajući ovaj zakon, ne može se pobeći od konstatacije da on kompletno odslikava želju, koja je, otprilike, i odnos prema Vojsci Srbije od 5. oktobra, pa nadalje, da se sama vojska brojčano smanji.
Zatim, neka navodna profesionalizacija iz koje se, kroz amandmane ćemo obrazlagati, ne vidi ni obaveza da se vojni rok profesionalno odsluži i da to bude uslov i mogućnost da se neko profesionalno angažuje u Vojsci. Civilni deo, uključivanje civilne demokratske kontrole, čitajte, pre svega – strane kontrole nad našom vojskom. To su osnovna načela i, svakako, mogućnost angažovanja naše vojske van granica Srbije. Za trenutak mi se učinilo da je amandman Vjerice Radete možda i bolji od onoga koji sam ja predložio, jer sam smatrao da je vrlo bitno da se pojam strategije odbrane, koji je definisan i samim Ustavom, nađe ovde, jer sam ustavni dodir ovog termina podrazumeva i nadležnosti Skupštine, koje bi u ovom momentu trebalo sagledati kroz ovaj predlog.
Prema tome, govoriti o strategiji sigurno asocira, možda takav pojam nije bitan, na sve ono što je u ovom momentu za Vojsku Srbije jako bitno. Konkretne posledice te famozne profesionalizacije Vojske se ovog momenta vide i u gradu iz koga dolazim, a nalazi se na administrativnoj liniji sa Kosovom, gde je taj broj vojske ne smanjen, već drastično sveden na minimum, tako da danas, od jedne herojske brigade iz poslednjih ratova, imamo bataljon sa 100 vojnika i 200 oficira u jednoj kasarni, u vrlo kritičnom momentu u Srbiji.
Slušao sam pažljivo maločas Natašu, ona je nabrajala ovde vrlo precizne podatke o skromnoj tehničkoj opremljenosti naše vojske, ali više bih se zabrinuo nad istinom da ni sa tako skromno tehnički opremljenim garnizonima neće imati ko da deluje, da rukuje i usavršava svoje stanje. To je suština strategije i pitanje je kada će ova skupština razgovarati na tu temu.
Mislim da je sam pojam strategije odbrane mnogo bitniji od onoga što se kroz ovaj deo amandmana predlaže, a to je - strategijski pregled odbrane, jedan pojam koji se u zakonu o Vojsci Srbije nigde ne nalazi, smatrajući da zaista postoji u nekim dokumentima koja su strukovno vezana za mobilizaciju Vojske. Pitanje je da li ćemo mobilizaciju, na onom pravom, doktrinarnom i strategijskom osnovu, imati u budućnosti, s obzirom na to da ovakav jedan odnos, pre svega, u ovom momentu, Srbije prema Vojsci Srbije, ni u kom slučaju nije optimistički.
Ova Srbija još uvek ima snage da Vojsku sagleda u onom pravom smislu, kakva je Vojska bila i u deceniji u kojoj Srbija ni u kom slučaju nije srećno živela. Neću reći - srećno, ali je živela herojski, a danas je i 37. motorizovana brigada, koja je egzistirala, postojala u Raškoj, svedena na jedno simbolično udruženje koje broji 100 vojnika, koji kupe lišće po jednom ogromnom, hrabrom garnizonu, opskrbljujući 200 oficira koji ni sami ne znaju gde se nalaze, ni šta rade, ni kakve su im perspektive, ni sudbine.
Smatram da će, ipak, onaj optimizam koji dolazi iz tih redova doprineti da se kroz buduće zakone, koje ćemo ovde, nadam se, usvajati, u Skupštini, sudbina naše vojske podigne na nivo koji zaslužuje. Hvala.

Gospodine predsedavajući, gospodo ministri, dame i gospodo narodni poslanici, ja ću, što kažu u mom kraju, da se spustim malo na nivo lokalne samouprave, da vidimo od čega živimo, i da postavim par pitanja u tom kontekstu. Da nam se ne uspava ministar za zaštitu životne sredine, par pitanja postaviću i njemu.
Prvo pitanje: Kada će biti usvojen prostorni plan područja posebne namene - Nacionalnog parka Kopaonik i Parka prirode Golija?
Podsetiću da je odlukom Vlade Republike Srbije ugovor o pristupanju i izradi plana sklopljen još 2002. godine, da je 2005. godine taj plan bio na razmatranju u lokalnim samoupravama koje imaju, pre svega, interes za usvajanje ovog plana, da je razlog njegovog nedonošenja bio nedostatak strateške procene uticaja prostornog plana na životnu sredinu. U međuvremenu je i to urađeno. Evo, od 2002. do 2007. godine tih planova još uvek nema.
Podsećam da je prostorni plan uslov za donošenje nižih planova, koji su uslov da se u ovim nacionalnim parkovima gradi. Pitanje je: Kada će biti doneseni i zašto do sada nisu?
Još jedno pitanje: Zašto se najveći stepen zaštite, zabrane i ograničenja odnosi isključivo na teritorije gde su Strategijom razvoja turizma Republike Srbije predviđene najveće investicije? Mi u Raški, Ivanjici, Novom Pazaru, Kraljevu i te kako imamo interes da dođemo do jednog adekvatnog plana koji je za nas od životne važnosti.
Još par pitanja, koja su možda više naslovljena na Ministarstvo za infrastrukturu, ne znam kome da postavim ta pitanja, ali su u strogoj korelaciji sa svim ovim pitanjima koja se postavljaju.
Ko je nadležan za davanje ostalog građevinskog zemljišta u državnoj svojini u zakup na teritoriji nacionalnih parkova?
Podsetiću vas, malopre smo pričali o tome da li Vlada i ministri poštuju Ustav. Reći ću vam da je članom 190. stav 1. tačka 2. Ustava Republike Srbije propisano da opština uređuje i obezbeđuje korišćenje građevinskog zemljišta, pa i onog koji se nalazi u nacionalnim parkovima. Članom 81. stav 4. Zakona o planiranju i izgradnji propisano je da postupak, uslove, način kao i program davanja u zakup ostalog neizgrađenog građevinskog zemljišta u državnoj svojini uređuje opština. Članom 10. stav 1. tačka 3. Zakona o nacionalnim parkovima propisano je da nacionalni park daje u zakup zemljište, ali ne i građevinsko, i objekte kojima gazduje.
Zašto je ovo bitno? Dolazimo u situaciju da Nacionalni park Kopaonik uzima ingerenciju opštine Raška, i to isključivo tamo gde je ona zainteresovana da gradi, i ono što je prihod lokalnog budžeta.
Ako možete da mi odgovorite na ovih par pitanja. Zahvaljujem.

Zahvaljujem. Par komentara na ono što je gospodin ministar rekao. Suština svega ovoga jeste upravo u onome što je ministar pokušao da objasni i u tom pogledu se interesi lokalne sredine i Ministarstva uopšte ne razilaze.
Podsetiću da je sam Plan detaljne regulacije turističkog centra i Nacionalnog parka Kopaonik rađen upravo sa ciljem da se zaustavi divlja gradnja.
To je jedan od retkih zajedničkih poslova koje je dosovska vlada 2003. godine krenula da radi zajedno sa lokalnom samoupravom. Ministar je bio gospodin Dragoslav Šumarac, inače Raščanin.
Podsetiću da je taj plan sveobuhvatno sagledao tu celinu, taj prostor i nazvao bih ga sanacionim planom. Trebalo je da, u skladu s tim planom, krenemo da nešto na Kopaoniku redefinišemo. Od te 2003. godine je prošlo četiri godine i mi ništa od tog plana nismo uspeli da implementiramo.
Ono što je vrlo bitno, mi ćemo se stalno sretati sa istim problemima. Nije tačno da se taj segment zaštitara isključivao iz javnih rasprava. Imao sam nekoliko puta prilike, tokom proteklih godina, da na zajedničkim sastancima ukrstim, da kažem, koplja u Zavodu za prostorno planiranje, ali nismo uspeli.
Evo o čemu se radi, gospodine ministre. Postavio sam konkretna pitanja, a vi ste mi govorili o skijaškim stazama.
Orijentisao sam se na ono što se zove gradsko građevinsko zemljište unutar nacionalnog parka. Opština je svojom odlukom omeđila zonu i ona je nadležna da radi u skladu sa pozitivnim zakonskim propisima.
Zašto gospoda koja rade u interesu, pre svega, Vlade i ove države nikako ne mogu da nađu zajednički interes? Danas smo u situaciji da je na Kopaoniku jedino čovek nezaštićen. Nestala su potkopaonička sela - ovde ima gospode iz Brusa i iz potkopaoničkih sela - ljudi gore nema.
Mi smo pričali ovde o skijalištima. Nije interes nacionalnog parka samo skijalište. Nacionalni park je i ono što mi treba da gradimo i od čega ona lokalna sredina treba da živi. Niko ne potencira, ja samo kažem hajde da jednom sednemo i da prekinemo nešto što traje pet godina. Već pet godina mi treba da donesemo jedan plan. Mislim da je to već poražavajuće i dolazimo u situaciju da je onaj najprofitabilniji deo naše opštine u ovom momentu balast opštine Raška. Možda je to ružna reč, ali, konkretno, zaduženi smo da povremeno gore pošaljemo smećare, iznesemo đubrište, ako smo u mogućnosti, i da se vratimo dole. Nikakve ingerencije nemamo.
Još jedno pitanje. Žao mi je što nikoga nema ovde iz Ministarstva za infrastrukturu. Opet postavljam pitanje: Ko je nadležan za izdavanje građevinskog zemljišta u okviru nacionalnog parka? Ko, Ministarstvo za infrastrukturu? Ne, mislim lokalna samouprava, to i Ustav kaže. To je osnovna nadležnost koja proističe iz Ustava.
Ako već nema adekvatnih odgovora, gospodine potpredsedniče, želeo bih da odgovori nadležno ministarstvo, jer ovo nije samo pitanje poslanika, nego je pitanje onih ljudi čije interese zastupam.

Uvaženo predsedništvo, dame i gospodo, kolege narodni poslanici, Socijalistička partija Srbije je pokušala da na pravi način objasni ono što je očigledno, prilikom pravljenja ove liste diskutanata za sednicu, po principu - ko je za, ko je protiv, ostalo nedorečeno. Ono što je vrlo bitno naglasiti, Predlog zakona o azilu je jedan od zakona koji predstavlja, takoreći, uvod u ono što se zove EU i SPS tu načelno nema nikakvih prigovora, čak će dati konstruktivan doprinos da kroz amandmane doprinese da ovaj zakon bude bolji.
Ono što je zanimljivo, SPS nikako ne može Predlog zakona o azilu po temi, po suštini ove značajne materije, odvojiti od onoga što je stvarnost danas u Srbiji, a to su izbeglice i interno raseljena lica. Možda je ovaj termin "interno raseljena lica" suviše uopšten; svi oni ljudi koji su imali prilike da se suoče sa velikim problemom na nivou lokalne samouprave videli su da to ni u kom slučaju nisu interno raseljena lica, nego na najgrublji način, u 21. veku, prognani sa svojih ognjišta, a uslovi u kojima danas žive na teritoriji Srbije nisu ravni ni srednjem veku, da ne pričam o 21. veku.
Ukratko ću se osvrnuti na osnovne stvari koje danas tište lokalne samouprave, jer podsećam da Vlada Republike Srbije i UNHCR ni u kom slučaju ne pridaju značaj ovim ljudima, tako da je ovo jedna blaga analiza ili suštinska analiza ovih problema, šta se to dogodilo sa izbeglim licima sa prostora bivših republika SFRJ i šta je danas sudbina interno raseljenih lica.
Podsetiću da UNHCR ima dva osnovna i suštinska zadatka na ovom prostoru, a to su: pre svega, prvi zadatak je povratak i drugi zadatak, takođe značajan i važan, jeste pokušaj integracije izbeglih i interno raseljenih lica u ekonomski, politički i svakako socijalni sistem Republike Srbije u ovom momentu.
Što se tiče analize, samo ću navoditi podatke, da budem iskren, koji nisu možda relevantni, u nekom delu se razlikuju od naših podataka, ali neka budu takvi podaci. Ako se malo dublje analiziraju, videće se da podaci o izbeglim licima danas na prostoru Republike Srbije i povratku izbeglih lica umnogome prevazilaze ono što se u suštini dogodilo sa interno raseljenim licima. Tako da od 1996. godine, od kada UNHCR sprovodi ovaj projekat povratka, taj broj od 600.000-700.000 izbeglica uspeo je da se svede u neke granice od 90.000 izbeglih iz BiH i Republike Hrvatske.
Ako se posmatra ono što se dogodilo sa interno raseljenim licima sa prostora Kosova i Metohije, rezultati su poražavajući. Od 1999. godine do danas uspelo je da se vrati jedva 1% srpskog življa i oni danas pod jednim projektom koji se zove integracija u sistem države Srbije ni u kom slučaju ne daju pravu sliku i odnos države prema svemu onome što se događalo. Podsetiću da je jedna aktivnost koja se zove gašenje kolektivnih centara i integracija u život samo neki pokušaj na papiru. Međutim, sudbina tih ljudi u sredinama u kojima danas žive je izuzetno teška, tako da su lokalne samouprave, koje brinu brigu danas o prognanim sa prostora Kosova i Metohije, suočene sa mnogim problemima. Pre svega, ti problemi se ogledaju u iznalaženju mogućnosti da se na pravi način integrišu. To je velika obaveza, da se obezbedi posao, da se zdravstveno zbrinu, da se obezbedi školovanje. Moram reći da, uz sve ono što se zove obaveza države, u ovom momentu lokalne samouprave daju mnogo više značaja tome, nego što to finansijski podržava Vlada Republike Srbije.
Ne sumnjam da je predlagač predlažući ovaj nacrt zakona o azilu, kao što to uvek radimo kad se radi o ovim proevropskim zakonima, postigao najveće standarde, tako da ćemo i kroz amandmane pokušati da ovaj zakon još više usavršimo. To SPS jasno stavlja do znanja i konstatuje da je mnogo važnije bilo da smo deo skupštinskih rasprava, a mnogo više sredstava, potrošili na integraciju i povratak Srba na prostor Kosova i Metohije, i postigli bismo značajnije rezultate.
Samo par napomena, pošto sam hteo da iniciram jednu ovakvu raspravu u Skupštini posvećenu našim suštinskim problemima; želim da kažem šta bi to bilo moguće promeniti u ovom zakonu o azilu. Konkretno, što se tiče načela poverljivosti, SPS može predložiti nekoliko stvari. Član 18. kaže da podaci o licu koje traži azil, do kojih se dođe tokom postupka azila, predstavljaju službenu tajnu. Postavlja se pitanje te službene tajne; prvo, ko su ovlašćena lica, to se jasno odlukama i zakonom mora definisati i, ono što je takođe značajno, način čuvanja takvih podataka, do kog vremena, na koji način. Jer, zakoni iz ove oblasti u Evropi ukazuju na jednu stvar – da je vrlo bitno, zato što se radi o vrlo značajnoj temi, konkretno o sudbini tih azilanata, određene podatke nakon izvesnog roka i uništavati.
Još jedna napomena: član 21. govori o centru za azil, i samo funkcionisanje i rad centra za azil podrazumeva određene materijalne troškove koji su isključivo vezani za budžetsku potrošnju. Podsećam da lica koja traže azil mogu sutra, teoretski razmatrano, u sklopu podnošenja zahteva za azil izneti i svoje određene probleme koji ih stavljaju u red onih koji ne mogu živeti u tim centrima za azil. Tu se konkretno radi o bolesnim licima, starim licima ili licima koja su imala probleme sa trgovinom ljudima itd. To podrazumeva da ovakav zakon treba svakako da predvidi i mogućnost zahteva takvih lica koja po samoj svojoj sudbini i zahtevu moraju imati smeštaj na nekom drugom prostoru. U svakom slučaju, to i potencira ovaj drugi momenat koji je za Srbiju i te kako važan, a to je budžet i budžetska sredstva koja sutra treba na adekvatan način da stanu iza ovoga.
Podsećam još jednom, Socijalistička partija Srbije ni u kom slučaju neće potceniti ovu značajnu temu, ali će, iako bude konstruktivno kritikovala ovakve stvari, davati do znanja da ovaj visoki dom i ova skupština ne može davati prioritet donošenju po hitnom postupku ovih proevropskih zakona, a da pri tom na sudbinu i na život svojih interno raseljenih lica i izbeglica uspeva i te kako ovih godina da zaboravi.
Na samom kraju, pošto nemam više vremena za diskusiju, da podsetim, i danas su ti podaci o povratku interno raseljenih lica sa prostora Kosova i Metohije više mrtvo slovo na papiru nego jedna sudbina kojom su se pozabavili i predstavnici UNHCR-a i predstavnici Vlade Republike Srbije. Podsetiću da stariji od 65 godina danas na prostoru Kosova i Metohije ostvaruju mogućnost penzije od 45 evra, tako da se događaju situacije da se pojedini interno raseljeni fiktivno odjavljuju sa teritorije Srbije i prijavljuju na Kosovu i Metohiji, kako bi obezbedili ova mala materijalna davanja.
Da to ne bi predstavljalo lažnu sliku povratka Srba tokom prethodnih nekoliko godina, podsećam da bi Vlada trebalo da ima malo više sluha i da bar ova najskromnija materijalna davanja ovim ljudima omogući i obezbedi. Zahvaljujem.

Gospodine predsedniče, dame i gospodo, kolege narodni poslanici, podneo sam amandman na član 8. izmena Zakona o Vladi i predložio da se stav 3, kao što piše ovde, briše.
U obrazloženju Vlade se kaže da član 20. predviđa mogućnost da predsednik Vlade obrazloži svoju ostavku. Tu ništa nije sporno. Sporno je ono što ću pokušati da u par sledećih minuta obrazložim.
U stavu 2. ovog istog člana se kaže nešto što se meni baš i ne dopada, ali nije problem sada rasprave, da Skupština prima ostavku k znanju, kao da treba da je primi k neznanju.
Tu se završava ovlašćenje Skupštine po pitanju ostavke Vlade, kao da je ostavka predsednika Vlade, a samim tim i Vlade, nešto što poslanici samo treba da prime k znanju.
U svakom slučaju, predsednik Vlade ne treba da čuje šta na takav jedan, po meni, značajan potez, treba da kažu poslanici Narodne skupštine.
Podsetiću da je to nešto što, verovatno, zaintrigira ovu skupštinu. Čak se i na komemorativnoj sednici ponešto kaže, a ovako smo, otprilike, dovedeni u situaciju da jedan ovakav čin ostane bez bilo kakvog komentara.
Ono što je značajno napomenuti jeste da SPS već danima, uostalom, kao i ostale opozicione partije u Parlamentu, pokušava da da značaj, ako ne može nešto više učiniti, radu ovog parlamenta, ovog visokog doma, bar da ga stavi u isti rang sa Vladom. To je jedan vapaj da se Parlament stavi, bar, u ravnopravan položaj sa Vladom. Zato i predlog da se stav 3. briše, a mogao je ovaj amandman ići u pravcu da se otvori rasprava o ostavci predsednika Vlade.
Ovako, u najmanju ruku, ostaje ono što je u stavu 2. i suština. Znači, Parlament prima k znanju ostavku predsednika Vlade.
Treba napomenuti da ostavka, sama po sebi, nije čin nečega što podrazumeva neko dobro stanje, neke dobre odnose i neke dobre pravce, čim je Vlada došla u situaciju da podnese ostavku.
Socijalistička partija Srbije smatra da, svakako, treba voditi raspravu; ukoliko ne treba da se vodi rasprava, to pravo ne bi trebalo da ima ni premijer, niti poslanici Skupštine.
To je suština ovog amandmana.
Da ne bih dalje dužio, predlažem da poslanici podrže ovaj amandman, tj. da se stav 3. člana 20. briše.

Gospodine predsedavajući, dame i gospodo kolege narodni poslanici, javljam se u skladu sa članom 225. Poslovnika o radu Narodne skupštine.
Neke poslanike ću podsetiti, a neke samo obavestiti da je danas 17. oktobar, Međunarodni dan borbe protiv siromaštva. Ovakvih dana ne bi trebalo da se setimo samo kada deklarativno i kroz rad Skupštine usvajamo dekleracije, nego jednostavno da nas podseti da je to možda u Srbiji ovih godina i najveći problem. SPS, svakako, kroz svoj program afirmiše podršku najugroženijim kategorijama stanovništva u Republici Srbiji.
Podsetiću još jednom da je 2003. godine Strategija za smanjenje siromaštva usvojena od strane Vlade Republike Srbije, ali i pokazatelji vrlo često surovo ukazuju na činjenicu da ta strategija ostaje mrtvo slovo na papiru i da za njenu podršku ne treba imati samo podršku u vidu ovakvih demagoških rasprava, nego ona iziskuje jednu materijalnu podršku i potporu kroz sve institucije sistema, naročito kroz budžet Republike Srbije.
Podsetiću da se, osim preko najugroženijih kategorija stanovništva u Srbiji, siromaštvo kao uopšte jedan globalni proces u jednoj tranzicionoj zemlji kakva je Srbija sada u ovom momentu i te kako jasno izražava i ispoljava.
Čak je i tim potpredsednika Vlade za implementaciju Strategije za smanjenje siromaštva ukazao na jasne pokazatelje koji sigurno sada nedvosmisleno pokazuju potrebu da se, ono što je zacrtano do 2010. godine, siromaštvo smanji za 50%, jer ukazuju na frapantnu činjenicu da će siromaštvo 2010. godine biti još veće.
Milenijumski ciljevi i ono što su UN predstavile kao jedan globalni proces i problem, rekli su da će se to najdrastičnije siromaštvo 2015. godine iskoreniti.
Jasno je da Srbija u ovom momentu ne idi u tom pravcu. Ono što je još uvek vrlo zanimljivo i što Odbor kojim predsedavam, skupštinski Odbor za smanjenje siromaštva, jasno treba da naglasi, javlja se jedna kategorija najugroženijih i potencijalno u budućnosti najsiromašnijih ljudi, a to su mladi ljudi.
Dakle, 47,5 godina je prosečna starost ovog momenta u Srbiji, a jasno i nedvosmisleno demografski podaci ukazuju da će 2025. godine Srbija imati prosek starosti stanovništva od 65 godina. Da li to Vlada Republike Srbije i da li to sve značajne institucije sistema pokušavaju da problem siromaštva u ovom momentu iskorene na način da fizički eliminišu ugrožene kategorije ljudi.
SPS će i kroz program, i kroz svoje kampanje i kroz svoj radu u Narodnoj skupštini Republike Srbije ukazivati na ovaj problem. Još jednom kažem, potrebno je da se svi dobro zamislimo kuda Srbija u ovom momentu ide po pitanju najugroženijih kategorija ljudi.

Gospodine predsedavajući, uvaženi gospodine ministre, koleginice i kolege, možda će se moja diskusija malo razlikovati od ovoga što smo do sada čuli.
Već na početku moram reći da SPS podržava stav da se predložene konvencije danas i ratifikuju, odnosno da to uradi Skupština. Ono u čemu će se za nijansu razlikovati od mojih prethodnih govornika, u tome je što SPS i koncept koji ona forsira kroz svoj program, jeste da je čovek centralno pitanje, pitanje čoveka u čitavoj ovoj priči. Ja sam danas slušao pažljivo moje prethodnike, nisam čuo nijednog momenta pitanje čoveka u svemu ovome o čemu smo pričali. Zašto ovo naglašavam i potenciram?
Iz prostog razloga, zato što dolazim iz opštine Raška, u jednoj opštini u kojoj je lociran Nacionalni park Kopaonik, Park prirode Golija i, gospodine ministre, ako vam nije poznato, u Parku prirode Golija postoji rezervat biosfere i u materijalu koji smo čitali kažu vaše stručne službe da postoji samo jedan i to je kanjon Tara. Ja vam kažem da postoji još jedan, vrlo značajan prirodni resurs u našem okruženju.
Zašto ovo kažem? Centralno pitanje danas je čovek koji jednostavno živi sa prirodom, a tu potenciram na domicijalnom stanovništvu i na onom ruralnom čoveku koji živi danas u nacionalnom parku, ne samo Kopaonik, ali nemojte mi zameriti zato što ću malo više o njemu pričati. Neka mi ne zameri čovek, imam utisak da je on danas najugroženija, opet ponavljam, neka mi ne zameri čovek, najugroženija životinja u nacionalnim parkovima. Čovek u nacionalnim parkovima, u prirodi, u svim onim resursima i vrednostima koje Srbija ima, a verujte, Raška ih i te kako mnogo ima, danas je jedini koji je ugrožen da ostane na tim prostorima.
Ovo ne kažem slučajno, jer mi se uglavnom setimo da razgovaramo o stvarima nekako izvrnutim redom. Razvijene zemlje sveta danas su podigle svoje privrede, podigle svoju industriju, našli način kako da afirmišu čoveka koji živi u nacionalnim parkovima. Mi danas imamo ljude koji se iz nacionalnih parkova iseljavaju. Odnos vlade, podsećam da sam u prethodnih šest ili sedam godina aktivno učestvovao u izradi donošenja Prostornog plana posebne namene. Podsećam da taj Plan ni za Goliju, ni za Kopaonik, ni dan-danas nije donet.
To je jedna neodgovornost koja podrazumeva da će se sve ono što se dešava u takvom okruženju sigurno i isključivo naslanjati na ono što se zove Plan posebne namene. Zašto posebne namene? Zato što to nisu samo planovi nego i finansijski koncepti, odnosno odgovornost Vlade koja treba da investira u ove nacionalne parkove.
Mi danas imamo ugrožene naše šume, floru i faunu iz samo jednog razloga, zato što možda i uz nedostatak sredstava, ali i nedostatak dobre volje, imamo jedno razaranje, ubrzano razaranje biodiverziteta i čitavog našeg tog biljnog i životinjskog blaga koje posedujemo.
Međutim, donoseći ove planove, u toku javne rasprave i stručnih sastanaka koje smo imali, jedna osnovna anketa kada smo pitali te potkopaoničke i podgolijske ljude i seljake koji žive na tom prostoru, da li su saglasni da se granice prostornih planova prošire, dobijen je zaprepašćujući odgovor da su se branili od proširenja granica nacionalnih parkova kao ''bog đavola''. Koji je razlog?
Prost razlog, zato što smo tu istu prirodu koju su ti domicijelni ljudi čuvali hiljadama godina, oni su odjednom postali uzrok i "velika" opasnost da će tu istu prirodu sa kojom su živeli hiljadama godina uništiti.
Apsurdne su stvari da danas ljudi koji su u nacionalnim parkovima moraju da se iseljavaju, jer uz stroge ekološke kriterijume koje, opet i SPS i ja lično podržavam, nismo našli način kako tim ljudima da omogućimo da oni budu bogatiji i srećniji zato što žive u nacionalnim parkovima, a ne ugroženiji. Tako da, imamo regije i obode nacionalnih parkova, a u ovom momentu hajde da obiđemo celu Srbiju, u nekoj kratkoj retrospektivi, videćemo da nam najsiromašnije stanovništvo živi upravo u nacionalnim parkovima.
Ozbiljna država i ozbiljna zemlja pokazuju interes, osim ovih predloženih konvencija, gde Srbija apsolutno ne zaostaje u onome što se zove jedan odgovorni i sveobuhvatni pogled, svetski pogled na standarde u ekološkoj sferi. Ozbiljna država, kažem, staje iza svih ovih planova i koncepata i to materijalnom osnovom, znači, novcem. Tako će me najbolje razumeti.
Danas u nacionalnom parku imamo jednu veliku opasnost uništavanja biodiverziteta iz prostog razloga, zato što onaj rast nije usaglašen ni sa apetitima države, ni lokalnih samouprava, ali pre svega komunalna infrastruktura nije u mogućnosti da otprati ono što se ''gore'' dešava.
Zato onda dolazimo u jedan začaran krug da mislimo da ćemo prirodu sačuvati na način što ćemo je ograditi i odvojiti od čoveka. Kažem, zato postoje rezervati biosfere i tačno je da se takvi standardi u rezervatima biosfere i koriste.
Međutim, nacionalni parkovi i prirodno bogatstvo i blago jesu interesi sa tim Srbija treba da ide u Evropu. Znači, mi to ne možemo sakriti od ljudi. Uz najviše svetske standarde ovog momenta u sferi ekologije, to treba pokazati i svetu ali i tim ljudima, koji su najbolji čuvari tih nacionalnih parkova, da upravo oni mogu da sačuvaju tu sredinu možda bolje od nas samih.
Još jednom apel na vas, gospodine ministre, da, koliko je vama moguće, ubrzate proces donošenja prostornih planova parka prirode Golija i nacionalnog parka Kopaonik.
Još jedan vrlo bitan razlog koji ovde moram pomenuti, a ostaviću i mojim kolegama malo vremena, jeste taj što se mi često na našim najvažnijim mestima gde štitimo prirodu, suočavamo sa željom lokalne samouprave da ti nacionalni parkovi budu potencijal i resursi koji će nam podići standard. Podvlačim da je opština Raška devastirana opština, a da u svom okruženju ima Nacionalni park ''Kopaonik'', Park prirode ''Golija'', ima najveće rudne resurse u državi, ima smešteno kompletno kulturno-istorijsko blago.
Zamislite, kada takva opština danas u Srbiji bude nerazvijena, onda to upravo ukazuje na jedan neozbiljan pristup, a pre svega države prema jednoj takvoj opštini. Zato, ako država u ovom momentu i Vlada žele da pokažu izraz dobre volje, ne samo kroz usvajanje ovih konvencija, nego da će ona zaista u svetu nekih visokih ekoloških standarda podržati ovakve projekte, evo ga dobar način da se iz sredstava NIP, već koliko sutra, a imaću to zadovoljstvo, nadam se, prijatno zadovoljstvo da ministra, gospodina Đilasa, vidim već u petak u Kraljevu i da potenciramo da se izvesna sredstva odvoje za redefinisanje, za podizanje kapaciteta i već onako izraubovanog vodovoda na Kopaoniku i kanalizacije, koja je, onakva kakva jeste, već svima poznato.
Park prirode ''Golija'' možda je sada jedan od najinteresantnijih resursa, ne samo u pogledu naše brige u sferi zaštite. Radujem se zato što brigu o Goliji mogu da podelim sa kolegama iz Kraljeva, iz Sjenice, iz Novog Pazara, iz Ivanjice i to je briga i Srbije, ali u svakom slučaju i šire regionalno. Zato još i više podržavamo ovakve stavove da se konvencije izglasaju. Te konvencije treba da budu pokretači, jer su tu predviđeni najviši standardi.
Koleginica Čomić je, čini mi se, pomenula ono što je, takođe, vrlo bitno, da Agenda 21 i oni visoki standardi usvajani i od strane UN, lokalne samouprave stavljaju u sam centar zbivanja. Ovakve lokalne samouprave, kakve jesu sada u Srbiji, gde je centralizacija još uvek nešto što možda nije tema ovog razgovora, nemaju sredstava da se sudare sa problemima ekološke sfere. S tim u vezi, jedna velika odgovornost je na Raški, a često se potencira kao raščanski problem, zašto nam je Kopaonik prljav, zašto smeće, zašto voda nije baš adekvatna. Kada se ima malo para, a mnogo obaveza, to ste danas rekli i potencirali, uvek nekako ostane briga i taj ekološki aspekt nekako na kraju.
Još jednom podvlačim, SPS uz ovu kratku priču u kojoj sam otprilike pokušao da kažem da ipak u ovom ekološkom svetu, o čemu smo danas pričali, stavlja čoveka. Mi moramo, gospodine ministre, naći načina da svakom čoveku kome je zemlja, pre svega vekovno zemljište, na prostoru nacionalnih parkova, da budu srećni zbog toga i da im to omogući bolji standard života. A ne da se susreću sa zabranama. Znate, ne smeš ubrati pečurku, a on je brao tu stotinama godinama.
Naći način –kako. Ne može se zabraniti sada stadu njegovih ovaca da izađe na ispašu, jer je to rađeno dve hiljade ili tri hiljade godina. Da li znate šta je interesantno?
Priroda nam je bila najočuvanija kada je bilo puno tih ljudi seljaka. Oni su je najbolje čuvali. Bolje od svakog šumara su sačuvali naše parkove prirode. Oni su bili parkovi prirode i nacionalni parkovi, dok su ih čuvali naši dedovi. Onog momenta kada smo mi počeli nekim velikim demagoškim raspravama da čuvamo te nacionalne parkove, stigle su i prve stvari koje su ugrozile i naše okruženje i našu okolinu.
Još jednom se zahvaljujem. Mislim da ste mogli iz ovoga nešto videti. Samo sam hteo da potenciram uopšte stav SPS, da se problem u vezi diskusije na temu flore i faune nikako ne može odvojiti od čoveka. Opet kažem, možda u ovom momentu treba malo više misliti o čoveku, ali svakako sa najvišim standardima u pogledu očuvanja životne sredine. Zahvaljujem.