Poštovana predsednice, gospodine ministre, saradnici ministra, dame i gospodo narodni poslanici, uvek je u centru pažnje donošenje ili izmene i dopune Zakona o visokom obrazovanju, jer je ovo veoma značajno pitanje za našu društvenu zajednicu. Ovaj zakon je donet 2005. godine i kao što znamo, on se menjao i dopunjavao 2008, 2010, 2012. i 2013. godine.
Ove izmene i dopune koje danas imamo na dnevnom redu ne rešavaju sve probleme u oblasti visokog obrazovanja, ali je sasvim tačno da su ovim izmenama učinjeni značajni pomaci u pravcu poboljšanja legislative i regulative u oblasti visokog obrazovanja. Uostalom, nikada se nije ni dogodilo da jednim zakonom, jednim rešenjem dostignemo idealnu varijantu ili idealan zakon. Znači, nemoguće je doneti, za to vreme, apsolutno dobar i toliko sveobuhvatan zakon koji će sam po sebi rešiti sve probleme u jednoj oblasti. To je utopija i to nije moguće. Reforma o kojoj govorimo ide postepeno. To je jedan kontinuirani proces i tako ga treba shvatiti.
Ono što je urađeno u ovoj oblasti visokog obrazovanja je od velikog značaja počev od 2005. godine. Vi ste tu na čelu ministarstva da zajedno sa vašim saradnicima, ali i zajedno sa nama, da nastavimo jedan takav proces.
Zakon je donet 2005. godine, a posle pristupanja Bolonjskoj deklaraciji. Bolonja pretpostavlja funkcionisanje jedinstvenog evropskog prostora u kome imamo zajednički okvir za uporedivost kvalifikacija i diploma, uvođenje evropskog sistema prenosivih bodova, uvođenje evropskih standarda za obezbeđivanje kvaliteta visokog obrazovanja, protoko studenata i nastavnika u okviru integrisanog evropskog prostora u visokom obrazovanju, kao i pojednostavljeni način nostrifikovanja, odnosno priznavanja diploma.
Dakle to za nas treba da bude cilj. Naravno, donošenjem zakona još 2005. godine samo je započet jedan takav posao koji ni dan danas nije završen. Čini se da posle devet godina ima puno problema u visokom obrazovanju. Bolonjski proces nije u potpunosti zaživeo i tu ima čak i određenih improvizacija. Postoje otpori u primeni Bolonje koja traži veću posvećenost i prisutnost i nastavnika i studenata u nastavnom procesu.
Zapravo, zbog toga što ne postoji ujednačen pristup u onome što je primena Bolonje na fakultetima, imamo i različite probleme. Iz tih razloga imamo da i dan danas se ono što je uslov za upis naredne godine, a to je 60 bodova, ne ostvaruje, pa onda donosimo kroz izmene i dopune. To smo radili i 2008, 2010. i 2012. godine, da pomeramo tu granicu naniže i na takav način zapravo kočimo ono što bi trebalo da bude standard, ono što bi trebalo da bude pravilo i što je uslov za jedan brži i kvalitetniji napredak dalje.
Zapravo, kroz ovo treba pogledati kako funkcioniše ono što je unutar univerziteta, a to je izvođenje nastave, kakvi su udžbenici, koliko su studijski programi prilagođeni savremenim tokovima, itd. Ali, sva ta pitanja nisu predmet ovog zakona, jer mi imamo autonomiju univerziteta i time zakon ne može da se bavi.
Ostaje i na univerzitetima i na njihovim zajednicama i asocijacijama, ali naravno i kroz zakon, kroz regulisanje određenih članova da to tako bude, da u toj autonomiji postoje određene obaveze koje su obavezujuće. Autonomija ne može da bude apsolutna izolovanost, nezavisnost, odvojenost od društva i pravo na uređivanje celokupnog tog sistema, onako kako ko to shvata po nekom svom slobodnom uverenju.
Autonomija podrazumeva pravo na autonomno uređivanje i činjenje po važnim pitanjima iz oblasti obrazovanja i vaspitanja, odnosno po pitanjima visokog obrazovanja u skladu sa zakonom, sa Ustavom i sa drugim važećim aktima i dokumentima unutar našeg sistema obrazovanja, ali i u okviru jedinstvenog evropskog prostora.
Nekoliko značajnih pitanja ovim zakonom se svakako bolje uređuju određene oblasti. To pitanje je bilo aktuelno još u vreme prošle vlade, za vreme ministra Žarka Obradovića. To je pitanje priznavanja diploma, odnosno kvalifikacija. U tom smislu i u tom pravcu i za rešavanje tog problema preduzeti su određeni koraci u saradnji sa Ministarstvom prosvete i sa tadašnjim ministrom Obradovićem, kao što je i sada učinjeno.
Mislim da je 25. jula 2014. godine bilo organizovano ovde jedno javno slušanje u organizaciji našeg matičnog Odbora za obrazovanje, za prosvetu, kao i tada, 7. marta 2013. godine, na temu „Nostrifikacija diploma“. Tada je napravljen koncept da Ministarstvo preko posebne organizacione jedinice utvrđuje vrstu stečene kvalifikacije radi daljeg zapošljavanja, a da obrazovne institucije visokog obrazovanja utvrđuju nivo ostvarenog znanja. Iz toga, naravno, iz te rasprave, iz tog javnog slušanja, iz kasnijih rasprava, kao i iz javnog slušanja koje smo imali 25. jula, proizašlo je ovo što imamo danas u Predlogu zakona, a to da je priznavanje diplome u dva dela i to je profesionalno priznavanje, za koje je zaduženo Ministarstvo prosvete preko svoje organizacione jedinice i akademsko priznavanje prvo u svrhu zapošljavanja, a akademsko priznavanje u svrhu daljeg obrazovanja, naravno, sve ovo po prethodno izvršenom vrednovanju stranih studijskih programa.
Kada govorimo o pitanju priznavanja diploma, naravno da su se time bavili i drugi subjekti i civilni sektor se bavio tim pitanjem. Zanimljiva su određena zapažanja koja su proistekla iz takvog jednog istraživanja i sagledavanja, a to je npr. da Univerzitet u Novom Sadu na jednostavniji i brži način nego u Beogradu pristupa procesu nostrifikacije, odnosno priznavanja diploma. Ali, ne postoje jasni i obavezujući kriterijumi kao ni standardizacija procesa, što nije garancija ako je to danas tako, da će to i sutra i prekosutra biti tako.
Preko Fonda za mlade talente za poslednje tri studijske godine u Evropu na druge univerzitete su otišla 983 studenta, a da je iz budžeta za tu potrebu izdvojeno oko sedam miliona evra i da posle ovoga treba očekivati jedan pozitivan efekat kroz vraćanje tih mladih ljudi, sada stručnih. Međutim, imamo problem priznavanja diploma, odnosno nostrifikacije, i da praktično pri ovakvoj praksi koju smo imali do sada, mi imamo da su ta sredstva bačena. Na neki način može se tako reći.
Ceo proces nostrifikovanja, odnosno priznavanja je bio neizvestan, bio je skup, što je veoma važno istaći i glavna prepreka za dalji razvoj zemlje, uz naplatu znanja koje treba ovde da se vrati i kočenja tih mladih ljudi koji treba da ovde zauzmu svoje mesto.
Naravno da ovim izmenama i dopunama se nadam da ćemo učiniti jedan pozitivan korak u tom pravcu da to ide mnogo brže, mnogo bolje, mnogo izvesnije, da to mlade ljude manje košta i da od toga imamo koristi.
Naš cilj je da se u potpunosti integrišemo u jedinstveni evropski prostor visokog obrazovanja i u tom smislu je veoma važno pitanje akreditacije. To podrazumeva uvođenje evropskih standarda za obezbeđivanje kvaliteta u visokom obrazovanju.
Čini se da u dosadašnjem načinu akreditacije je bilo određenih manjkavosti koje su za posledicu imale to da se izvršila uvećana produkcija kadrova sa diskutabilnim nivoom znanja, što nas udaljava od svega što pretpostavlja integrisani evropski prostor visokog obrazovanja.
Dakle, postavlja se pitanje, ako nemamo odgovarajući nivo u onome što su stečena znanja, u onome što pretpostavlja dostignuti nivo znanja, kome to služi i čemu to zapravo služi?
Naravno, ne treba imati iluziju da ovim izmenama i dopunama smo rešili sva ova sporna pitanja o kojima su kolege poslanici danas ovde govorili i naravno neka od pitanja koje sam ja u svom izlaganju izneo. U svakom slučaju, ove izmene i dopune treba pohvaliti i posmatrati ih kao nastavak onoga što je učinjeno u prethodnom periodu u cilju poboljšanja zakonske regulative i u cilju približavanja standardima i svemu onome što podrazumeva integrisani evropski prostor, jer mi to moramo, hteli ne hteli, da upodobimo i da nam to bude konačan cilj.
Gospodine ministre, vi ste rekli u svom uvodnom izlaganju da Komisija koja je radila u pripremi ovog zakona praktično je sa mnogim još pitanjima koja tek treba razraditi. Ne Komisija sama za sebe, ali u komunikacija sa najširom stručnom javnošću, sa mnogim drugim subjektima, sa drugim stručnim ogranima i da zapravo kroz jednu takvu aktivnost nastavimo jedan kontinuirani proces ka poboljšanju zakonske regulative i ka onome što je drugačija praksa na univerzitetima.
Još jedanput bih pomenuo da je veoma značajno da se izvrši i unutrašnja reforma univerziteta i da princip otvorenosti koji je ovde postavljen što podrazumeva i to da univerziteti nisu zatvoreni sa nevidljivom zavesom i da tamo mogu da rade kako hoće i po nekom svom uverenju, već i da duguju određene račune, da tako kažem, koje moraju da ispostave javnosti i građanima i da je potrebno zapravo, naročito kada se pominje Bolonja, da univerzitet doživi konačno jednu unutrašnju reformu i da se principi Bolonje na drugačiji način primene uz veće učešće i angažovanost nastavnika i studenata i da što manje improvizacija u svemu tome bude.
Naravno da su tu mnoga polja i pitanja otvorena i da zaista ima puno problema i da u narednom periodu moramo mnogo da radimo na tome. Ali, to nije samo problem Ministarstva prosvete, ove Narodne skupštine koja će doneti neki zakon koji vi predložite uz poboljšanje i amandmane itd. Potrebno je da i u drugim segmentima i drugim oblastima što ne može zakonom da se reši da to preuzmu na sebe ljudi koji su zaduženi za visoko obrazovanja, a to su pre svega profesori i nastavno osoblje i njihovi saradnici i studenti.
U celini uzev, za ovo vreme i ovaj trenutak možemo ipak biti zadovoljni zato što je preskočena još jedna stepenica, učinjen još jedan korak napred i to je bila i vaša uloga i vaš zadatak koji ste uspešno izvršili i SPS, zapravo poslanički klub naše partije će svakako podržati ovaj zakon. Hvala.

Poštovana predsednice, gospodine ministre, saradnici u Ministarstvu, dame i gospodo narodni poslanici, svakako da su veoma važni ovi zakoni, Zakon o javnom informisanju i medijima, Predlog zakona o elektronskim medijima i Predlog zakona o javnim medijskim servisima, koje danas mi ovde razmatramo.
Zakon o javnom informisanju koji je donet 2003. godine je prevaziđen. U ovim novim okolnostima imamo nove momente, nove standarde, a posebno je rečeno da postoji potreba usaglašavanja našeg zakonodavstva sa zakonodavstvom EU u ovoj oblasti.
Reći ću na samom početku da će poslanička grupa SPS svakako glasati za ove zakone. Međutim, mi imamo kritički odnos prema onome što je stanje u medijima. Ne samo danas, već možemo da pričamo i o odnosu na stanje u medijima 90-ih godina i posle 2000. godine, i kakvo je stanje u medijima bilo 2008. do 2012. godine, a isto tako ima se šta reći o tome kakvo je stanje u medijima danas.
Mi ne možemo da pričamo bajke o tome da je stanje u medijima dobro donošenjem ovog zakona i, kako reče gospodin ministar, ovo je tek prvi korak i pretpostavka da se stvari urede na najbolji mogući način, uz mnoge učesnike u ovoj oblasti, počev od onih kojima je to posao, pa preko države, do građana.
Kada govorimo o medijima, naravno da se nameće pitanje slobode, koja je usko vezana za funkcionisanje medija. Javno informisanje je neosporno značajno, jer ono je, pod uslovom da je istinito, objektivno, potpuno i pravovremeno, u funkciji ostvarivanja pune slobode građana kao univerzalne vrednosti, o čemu je ovde bilo reči. Samo u potpunoj slobodi i demokratiji može se očekivati opšti napredak društva.
Sloboda kao univerzalna vrednost stalno je u opasnosti, jer smanjenjem slobode jednih ostvaruje se veća sloboda drugih, a to svakako nije cilj. Svakako da su jedan od najefikasnijih alata za doziranje i raspoređivanje sloboda mediji.
Brojne su opasnosti koje čine protiv objektivnosti i istinitog i potpunog informisanja. Naravno, ovo je problem ne samo kod nas u Srbiji, ovo je problem koji postoji i u razvijenim demokratijama. Po pravilu, po inerciji, svaka vlast, nekad više, a nekad u manjoj meri, nastoji da preko medija ostvari svoj uticaj i time učvrsti svoju poziciju.
Takođe, loša ekonomska situacija, a samim tim i vladajuća politika, nije povoljan ambijent za objektivnost medija. Ne treba sumnjati da je naša Vlada, kao i mnogi drugi činioci našeg društva, svesna stanja naše medijske stvarnosti. Suština je, a naša Vlada je svakako to shvatila, da su slobodni, objektivni i odgovorni mediji uslov za razvoj demokratije i opšti napredak zemlje Srbije. Bez pravih i istinitih informacija nema kvalitetnog političkog odlučivanja, i to kako u svakodnevnoj praksi, tako i na samim izborima kada se predodređuje kakva će se politika voditi u narednom periodu.
Pomenuli smo više puta ovde da ekonomski uslovi i ekonomsko okruženje veoma snažno utiče, čak i mimo vlasti utiče na profil medijske slike. Sakako, u vreme tajkunske privatizacije razne interesne grupe i te kako su kreirale medijske sadržaje u svoju korist. Takođe, nažalost, imali smo i da pojedine kriminalne grupe, kao i da određeni kriminalizovani delovi državnih organa imaju uticaj na medije. U takvim uslovima mediji se instrumentalizuju u korist centara moći i na delu imamo tzv. medijski inženjering, kojim se modelira nova politička i društvena stvarnost i javno mnjenje.
Dakle, u takvim okolnostima društvo ne može da ima javno informisanje sa etičkim i estetskim pristupom, sve postaje relativno i daleko od stvarnog i realnog. Na delu tada, u takvim situacijama, imamo teror nad istinom i ukusom. Naravno, ovo nije generalna ocena koja se odnosi na neki period, pa i na današnje
stanje u svim medijima. To je pojava u nekim medijima i danas koji zloupotrebljavaju slobodu medijskog iskazivanja. Dakle, kroz medije se najavljuju hapšenja, izriču se presude i služi se intrigama češće nego istinom.
Danas medijska industrija u potpunosti se priklonila vrednostima tržišne ideologije zanemarujući osnovne ideje prosvetiteljstva što je veoma značajno da do toga ne dođe. Od medija se očekuje da informišu, da zabave, da obrazuju i kultivišu. Zahvaljujući razvoju medijske industrije iz sveta spetakla i senzacionalizma uloga medija svedena je na informaciju i zabavu dok su marginalizovane druge funkcije kao što je obrazovanje i kultivisanje u smislu oplemenjivanja, naravno. Često se informacija u medijima modifikuje namerno u zabavu, zanemaruje se suština, a pravi se od toga slučaj. Naslovi fotografija dominiraju u odnosu na tekst i kroz naslov se provocira i prave se asocijacije u pravcu građenja slučaja koga u tekstu zapravo i nema.
Pri svemu ovome, naravno, valja reći da se očekuje da na osnovu ovih zakonskih rešenja stvorimo jedan drugačiji ambijent uz veliku pažnju i praćenje kako će se ovo ostvarivati. Konačno, mi ne možemo da načinimo pristupe u EU ako ovo zaista ne ispravimo na valjan način. Osim temeljnog obrazovanja za profesionalni rad u medijima neophodno je stvoriti i takav društveno-politički i ekonomski kontekst življenja u kome su pored dostojnog materijalnog položaja na prvom mestu pravo, sloboda i istina. U tom pravcu će se zalagati i SPS, i na kraju još jednom svakako će naša poslanička SPS glasati za ove zakone.

Poštovana predsednice, poštovana potpredsednice Vlade, saradnici u Vladi i u Ministarstvu, dame i gospodo narodni poslanici, poslanička grupa SPS, kao što je već naglasio i podvukao ovlašćeni predstavnik koji je govorio, prof. dr Žarko Obradović, svakako će podržati predloženi Zakon o otklanjanju posledica poplava i ovaj Izveštaj o elementarnoj nepogodi.
Ovaj izveštaj je sveobuhvatan i dao je potpunu sliku o težini i razmerama elementarne nepogode koja je jedna od najvećih i najtežih koja je zadesila Srbiju. Takođe, daje potpunu sliku o angažovanju Vlade, državnih organa, nadležnih institucija, lokalnih samouprava, njenih organa i stanovništva.
Pokazalo se da smo imali na delu potpunu posvećenost, akciju i brigu Vlade Republike Srbije i svih ministarstava. Pokazalo se da su u okviru svojih nadležnosti svi postupali najbrže što se moglo i to je dalo rezultate. Naravno, nekih propusta je bilo, ali odavno u Srbiji nismo imali tako dobru koordinisanu akciju i funkcionisanje jednog sistema koji je bio fokusiran ovog puta na spašavanje ljudskih života, na spašavanje materijalnih dobara, evakuaciju stanovništva.
Koliko je sa jedne strane delovalo zastrašujuće i katastrofalno stanje u najugroženijim područjima zahvaćenim poplavama, toliko je sa druge strane delovalo ohrabrujuće i, rekao bih, nadležno rad Vlade i prisustvo i prisustvo na licu mesta najodgovornijih ljudi u ovoj državi, na čelu sa premijerom Vučićem. Zatim, tu su bili i ostali ministri: Selaković, Stefanović, Gašić, ministar energetike Aleksandar Antić, ministarka poljoprivrede Snežana Bogosavljević Bošković, a Ivica Dačić je svakako zaslužan za to što je okupio veliki broj ambasadora i diplomata, koji su na licu mesta videli posledice ove katastrofe. Naravno, zaslužuje i svaku pohvalu da se pomene i Predrag Marić, čovek koji vodi Sektor za vanredne situacije.
Pored potpune i velike posvećenosti i koordiniranog funkcionisanja celokupnog sistema u odbrani od elementarne nepogode, nije bilo u mogućnosti da se odbranimo od razuzdane i pobesnele prirode, da tako kažem.
Štete su zaista velike u svim sferama i u svim sektorima života i rada. S toga, svakako valja izvući određene pouke i ukazati na ono što treba da budu mere, a to je upotreba namenskih sredstava za regulisanje vodotokova, koja nije bila onako kako bi trebalo u prošlosti. Sada se vidi šta znači nedostatak dve ili tri ili čak i više hiljada vatrogasaca i spasilaca i treba raditi na takvom popunjavanju.
Takođe, zanavljanje opreme i dodatno opremanje je veoma značajno zbog budućeg vremena kako se u ovim razmerama ne bi ponovile i da ne bi bile takve posledice. Potreban je veći nadzor nad subjektima koji imaju konkretne nadležnosti u ovim oblastima. Ne sumnjam da će organi Republike Srbije, kao i Vlada, voditi računa o svemu ovome.
Dolazi iz Braničevskog okruga, tačnije iz Petrovca na Mlavi, sa reke koja je označena vlastitom imenicom Mlava, a koja ima glagolsko značenje i činjenje da ona mlavi ili, kako bi se drugačije reklo, mlevi, melje, ona nosi, valja, ruši sve pred sobom onda kada nabuja i veoma je tada opasna. U medijima nije bilo dovoljno reči o poplavama na reci Mlavi u mestima kao što je Petrovac na Mlavi i Malo Crniće. U Petrovcu smo imali da je nastradao u poplavi dečiji vrtić, sa velikom štetom, gimnazija, 257 kuća, 72 pomoćna objekta, 183 hektara zasejane površine.
Kada je reč o zakonu, u prvom članu stav 2. nije navedena opština Malo Crniće koja je bila obuhvaćena poplavom i postoji o tome dokumentacija. Čuo sam da i neke druge opštine nisu obuhvaćene. Podneli smo amandman, ali nadam se da će amandman odbora obuhvatiti sve te opštine i da će to biti rešeno na najbolji mogući način.
Takođe, Mlava je ugrozila termo-energetski gigant TEKO, odnosno termoelektranu „Kostolac“ i površinske kopove u „Kostolcu“ i okolini. Tamo je nekoliko puta dolazio ministar energetike i rudarstva Aleksandar Antić u društvu sa direktorom EPS Obradovićem, zajedno sa direktorom TEKO Draganom Jovanovićem i predstavnicima lokalne samouprave Grada Požarevca, takođe, uz prisustvo specijalnih grupa iz Francuske učinjena je značajna odbrana ovog termo-energetskog giganta, što je ipak veliki uspeh u poređenju sa „Kolubarom“.
Zadivljuje zainteresovanost i aktivnost mladih ljudi koji su u svemu ovome učestvovali. Tako je bilo na svakom mestu. Tako je bilo u Petrovcu na Mlavi kada su otklanjane posledice u vrtiću ili u gimnaziji ili u privatnim domaćinstvima. Važno je učiniti pohvalu i fondacijama, humanitarnim organizacijama, donatorima. Pomenuću fondaciju Ane i Vlade Divca, fondaciju Novaka Đokovića koja je dala 10 miliona dinara za renoviranje dečijeg vrtića u Petrovcu.
Kada je reč o Predlogu zakona o otklanjanju posledica o poplavama, njime se uspostavlja transparentnost, legalitet, pravednost u poslu otklanjanja posledica od poplava i efikasno završavanje svih poslova do početka grejne sezone.
Završiću sa ovakvom jednom konstatacijom, uz napomenu da će SPS glasati za jedan ovakav izveštaj i zakon. Ujedno će glasati o onome što je bila aktivnost, trud i velika posvećenost Vlade Republike Srbije i svih organa u otklanjanju i odbrani od ove poplave.

Poštovana predsednice, poštovani gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, poslanička grupa SPS svakako će podržati sve predložene zakone o potvrđivanju navedenih sporazuma.
U ime poslaničke grupe SPS mogu da izrazim veliko zadovoljstvo da ovde u Narodnoj skupštini, kao i uvek, i prošli put kada ste nedavno ovde bili, imamo visoko saglasje oko svih ovih pitanja, što znači da smo na jednom nivou svesti o tome da su ovo veoma značajna pitanja koja idu u korist Republike Srbije, u sklopu onoga što su međunarodni odnosi i saradnja sa međunarodnom zajednicom.
Naravno i hvala bogu da je Srbija izašla iz velikih problema i iz perioda konfrontacija i nesporazuma sa međunarodnom zajednicom. Ne bih o toj konfrontaciji i o tim nesporazumima pričao, ali svakako da je splet okolnosti učinio da postoji možda i objektivni razlog za raskorak koji je bio u prošlom vremenu između Srbije i međunarodne zajednice. Dakle, pitanje je da li bi, na primer, Rambuje, da se prihvatao u ono vreme, onako kako je tada predlagano, da li bi danas imali jednu dobru i perspektivnu poziciju za Srbiju, koja traži svoje mesto u okviru međunarodne zajednice kao samostalna država, sa punim suverenitetom, sa onim što je njena perspektiva, itd.
Nije mi namera da o tim aspektima pričam, ali, jednostavno, danas imamo jednu drugu poziciju – da Srbija ima puno prijatelja u svetu među zemljama međunarodne zajednice, a želim da kažem da je svakako politika SPS, a naročito od vremena kada je ušla u vlast, od 2008. godine, na čelu sa Ivicom Dačićem, dala veoma značajan doprinos drugačijim odnosima i prevladavanju nesporazuma sa međunarodnom zajednicom. To je rezultat vladajućih koalicija koje su u to vreme bile na vlasti u Srbiji od 2008-2012. godine, sa Demokratskom strankom, a onda od 2012-2014. godine, do izbora, kada je Ivica Dačić bio premijer, svakako je dao značajan doprinos tome, zajedno sa SNS.
Evo i danas, za vreme Vučićeve Vlade, od ove godine, SPS je takođe na istom tom kursu građenja dobrih odnosa i nalaženja načina da uđemo u EU, da budemo ravnopravan član EU, nadamo se u neko dogledno vreme, i respektibilan činilac u međunarodnoj politici na međunarodnoj političkoj sceni.
Naravno, SPS je sledila jednu takvu aktivnu politiku od samog početka, čak i u vreme kada je bila u opoziciji, jer se može reći da zapravo posle 2000. godine i nakon tog vremena SPS priklonila jednoj novoj politici koju i danas razrađuje i sledi.
Svakako da je reč o proevropskoj politici i mi danas kao zemlja smo poželjan partner u međunarodnoj zajednici u okviru međunarodne saradnje. Značajan doprinos ovakvom jednom kursu i ovakvoj jednoj saradnji sa međunarodnom zajednicom svakako je dala i politika u oblasti odbrane za koju je nadležno pre svega Ministarstvo odbrane u onom operativnom smislu. Inače, Vlada je ta koja stoji iza spoljne i unutrašnje politike, ali resor odbrane je svakako imao značajnog uticaja u tom pravcu, kažem, još iz ranijeg perioda, a naravno i danas resor odbrane, koji vi vodite, gospodine ministre, je na tom kursu. Socijalistička partija Srbije svakako to podržava.
Takođe značajan doprinos je ona politika koja se vodila u oblasti bezbednosti i suzbijanja kriminala, naročito onog međunarodnog formata i tu su brojni sporazumi koji su u ranijem periodu, pa i danas se zaključuju, kao i u mnogim drugim oblastima.
Mi danas imamo na dnevnom redu Predlog zakona o potvrđivanju Sporazuma između Vlade RS i Vlade UAE o ukidanju viza za nosioce diplomatskih i službenih pasoša. Mislim da ništa prirodnije nema od potvrđivanja jednog takvog sporazuma, jer smo mi svedoci da imamo izvanredne odnose sa UAE, koji postoje iz ranijeg vremena, ali svakako da je danas na većem i zavidnijem nivou zahvaljujući onome što je politika današnjeg aktuelnog premijera Aleksandra Vučića.
Dakle, imamo brojne projekte i saradnju sa ovom zemljom, primera radi, o onome što su značajne investicije, „Etihad“, pa onda „Beograd na vodi“ koji je aktuelan ovih dana i koji će biti naravno još aktuelniji u smislu realizacije takvog jednog krupnog projekta koji će omogućiti razvoj građevinske industrije, ali i mnogih drugih oblasti, veliko zapošljavanje i otvaranje jedne bolje perspektive u oblasti privređivanja i ekonomije.
Takođe, na dnevnom redu imamo i zaključivanje, odnosno potvrđivanje sporazuma u oblasti odbrane sa Italijom, Republikom Poljskom, Ruskom federacijom, Moldavijom i Azerbejdžanom.
Veoma je značajno da u toj saradnji se ustanovi i ozakoni jedan pravni okvir koji omogućava planiranje odbrane, vojno-ekonomska saradnja koja je veoma značajna, gde možemo da ostvarimo značajan profit i značajne rezultate u onome što je i proizvodnja i rad namenske industrije u tim odnosima i izvoz itd, zatim, vojno-naučna saradnja je takođe značajna, obrazovanje, obuka i najzad mirovne operacije koje takođe predstavljaju značajnu sferu u onome što je širenje dobrog glasa, da tako kažem, o Srbiji. Zapravo, preko ove oblasti odbrane itd, mi utiremo i nalazimo put za druge saradnje sa mnogim zemljama iz međunarodne zajednice.
Zadovoljstvo je da možemo pozitivno da ocenimo ono što je politika u oblasti odbrane Republike Srbije, u onome što je saradnja sa međunarodnom zajednicom, i ja se nadam da će se ona i dalje unapređivati, a SPS i u konkretnom slučaju naša poslanička grupa će uvek podržavati jednu takvu politiku, a u ovom slučaju podržaćemo sve predložene zakone o potvrđivanju ovih sporazuma. Zahvaljujem.

Poštovani predsedavajući, gospodine ministre, gospodo oficiri, dame i gospodo narodni poslanici, u svoje ime, ali i u ime svoje poslaničke grupe SPS, afirmativno govoriti o ovim tačkama dnevnog reda, zapravo o ovim odlukama. Imamo Odluku o usvajanju godišnjeg plana upotrebe Vojske Srbije i drugih snaga odbrane u multinacionalnim operacijama u 2014. godini i drugu odluku koja proizilazi iz prve i koja ne može da se izvede bez prethodno donetog plana i usvojenog plana, a to je Odluka o učešću pripadnika Vojske Srbije u multinacionalnim operacijama u 2014. godini.
Sve činjenice idu u prilog tome da one odluke treba podržati. Retko smo u situaciji da imamo takvo zadovoljstvo da sve poslaničke grupe u Narodnoj skupštini Republike Srbije podržavaju ovo što je na dnevnom redu, i to je zaista lepo, ali je reč o tome da smo došli do jednog stupnja i svesti o značaju određenih pitanja koje su univerzalno važne za Republiku Srbiju.
Obe odluke su zasnovane na Ustavu Republike Srbije i na Zakonu o upotrebi Vojske Srbije i drugih snaga odbrane u multinacionalnim operacijama van granica Republike Srbije. Ono što je elementarno i svako zna, ali zarad građana koji prate ovaj prenos ili će gledati neki izveštaj ili prilog, a građani nisu u prilici kada slušaju to da čitaju Ustav Republike Srbije, reći ću da član 140. Ustava Republike Srbije dozvoljava da se Vojska Srbije može upotrebiti van granica, ali samo po odluci Narodne skupštine.
Znači, upotreba Vojske Srbije i drugih snaga odbrane u multinacionalnim operacijama nije stvar trenutno nepolitičke volje aktuelne vlasti, već je to sistemski uređena aktivnost, ali i obaveza Republike Srbije. Zašto je obaveza? Učešćem u multinacionalnim operacijama ispunjavaju se međunarodno prihvaćene obaveze koje proizilaze iz članstva Republike Srbije u UN i u drugim međunarodnim organizacijama.
Uostalom, da je sve sistemski rešeno i postavljeno onako kako treba, govori i činjenica da su ove mirovne operacije uspostavljene pojedinačnim rezolucijama Saveta bezbednosti UN, i time one su na taj način stekle puno-pravno formalni legitimitet, i naravno da onda ne postoji ni jedna sporna činjenica koja bi išla protiv onoga što bi trebalo da bude učešće Vojske Srbije i drugih snaga odbrane u takvim operacijama.
Danas u svetu kao i mnogo godina unazad, a sigurno i u buduće, postoje mnoga krizna žarišta, te su učešća u multinacionalnim operacijama, u rešavanju ovih problema nužnost i to u službi mira i bezbednosti u svetu, u sprečavanju i obnavljanju sukoba na tim područjima i konačno u službi poštovanja vladavine prava.
Znači, učešćem Vojske Srbije u ovim operacijama pokazuje se da je Srbija aktivni činilac očuvanja međunarodnog mira i bezbednosti u svetu, i takođe, naša zemlja ovim iskazuje jednu konzistentnost u jednom kontinuitetu i unazad kada se to gleda i svakako ne sumnjam u budućnosti.
Konačno, učešćem snaga odbrane i Vojske Srbije u multinacionalnim operacijama van granica naše zemlje otvara se veoma široko polje, da tako kažem, međunarodne saradnje u oblasti privrede, trgovine, vojne industrije, nauke, kulture i u drugim oblastima. To svakako značajno doprinosi i boljem ugledu Srbije u svetu što je nama veoma značajno u ovo vreme kada težimo da se međunarodno integrišemo, ne samo u okviru EU, već i šire.
Kada govorimo o konzistentnosti naše spoljne politike ona proizilazi iz onoga što je učešće naše vojske u ovim operacijama već dugi niz godina unazad, i kada kažem naše vojske, mislim i na vojske prethodnih država u kojoj smo mi živeli i u kojima smo bili.
Socijalistička federativna republika Jugoslavija, što je ovde u par reči bilo naznačeno, dala je značajan doprinos održavanju međunarodnog mira i bezbednosti, čak se ta naša bivša zemlja istakla i u tome. Uzimajući u obzir da je Srbija bila sastavni deo SFRJ i da je prema zvaničnim procenama u sastavu JNA bilo 70.000 profesionalnih pripadnika, a da od toga njih 50.000, znači skoro 70% je bilo srpske ili crnogorske nacionalnosti. Učešće Vojske Srbije u mirnodopskim operacijama može se smatrati nastavkom blistave tradicije angažovanja pripadnika JNA.
Naša zemlja je učestvovala u tim mirovnim operacijama veoma uspešno i u mnogo većem obimu, nego što je to danas moguće, tako da na primer, imamo mirovne operacije koje su bile na Sinaju od 1956. do 1967. godine, gde je SFRJ imala impresivna učešće sa jakim kontigentom u okviru snaga UN, odnosno u okviru UNEF-a kako su se te snage tada nazivale, i u 22 rotacije za 11 godina je učestvovalo 14.265 vojnika, odnosno pripadnika JNA, što je negde 21,54% od ukupnog broja pripadnika međunarodnih snaga koji su tada učestvovali u toj operaciji.
Imali smo kasnije misiju UN u Jemenu od 1963. do 1964. godine, zatim misiju UN u Iranu i Iraku 1988. do 1991. godine, misiju UN u Namibiji 1989. do 1990. godine, misiju UN u Angoli 1989. do 1993. godine. Ovim je svakako naša zemlja u to vreme stekla veliki ugled u svetu i otvorila široko polje saradnje naravno da ta iskustva danas Srbija sledi i koristi i dan danas.
Veliki moralni ugled i prestiž, efikasnost itd su iskazivale te snage u to vreme u bivšoj SFRJ. Vredno je pomenuti koliki je bio ugled naše zemlje u to vreme. Da npr. pukovnik Lazar Mušicki je bio v.d. UNEF-a šest meseci na Sinaju. Zatim da je pukovnik Branko Pavlović bio v.d. jednog dela vojne misije u Jemenu dva meseca, a da je general major Slavko Jović bio komandant mirovne misije u Iraku i Iranu u okviru mirovnih snaga dve godine i da je svako u to vreme ceo svet bio skoro svako veče izveštavan o tome kako su tekle te operacije pod komandom našeg predstavnika JNA,
Neosporno je da Vojska Srbije učešćem u ovim mirovnim misijama i operacijama, u multinacionalnim operacijama svako daje veliki značaj i doprinos onome što je ugled naše zemlje danas. Danas naša vojska se svakako angažuje i na unutrašnjem planu pa smo imali priliku i u ovim elementarnim nepogodama, odnosno u poplavama da bude angažovana, što takođe doprinosi velikom ugledu i ozbiljnosti naše države.
Ipak možda postoje neke stvari koje u manjoj meri kvare tu sliku kada je reč o Vojsci Srbije, a to je pitanje zadržavanja vlasništva imovine koja je u ranijem periodu bila ustupljena JNA i koja se danas ne vraća sa obrazloženjem da je ona i dalje potrebna Vojsci Srbije a nije potrebna jer u tim mestima kao što je Čačak ili Petrovac na Mlavi gde imamo Dom Vojske Srbije koji ne u upotrebi i koji bi totalno propao da ga lokalna samouprava nije obnavljala i održavala. Da to svakako treba vratiti onome ko je to ustupio u to vreme čak i po ugovoru i klauzulom da to treba ustupiti vojsci dokle je to potrebno. To pitanje nije sada uže pitanje koje je na dnevnom redu.
Nadam se gospodine ministre da ćete omogućiti predstavnicima lokalnih samouprava gde imamo takve slučajeve da sa vama i vašim saradnicima razgovaraju o ovim argumentima.
Na kraju rekao bih da će SPS, odnosno poslanička grupa naša, kao i sve poslaničke grupe glasati za ove sporazume koje imamo danas na dnevnom redu. Zahvaljujem.

Poštovani predsedavajući, poštovana ministarka, saradnici ministarstava, dame i gospodo narodni poslanici, SPS svakako podržava potvrđivanje svih ovih sporazuma koje danas imamo na dnevnom redu.
Naravno da je veoma značajno da u jednom kontinuitetu što više sporazuma i međunarodnih ugovora naša zemlja potpisuje, a i rratifikuje, jer zapravo kroz ove sporazume mi stvaramo jednu neophodnu višeslojno uređenu komunikaciju sa svetom, sa drugim državama. Naravno, pravno formalno to uređujemo na onakav način kako to inače i treba.
Danas sasvim je jasno da jedna zemlja ne može da živi sama za sebe, da je apsolutno težnja sveta za raznim vrstama udruživanja i povezivanja i da treba dostići što viši stepen takve jedne komunikacije ljudi, roba, kapitala, u kome se ostvaruju opšti državni interesi, ali i interesi pojedinaca.
U tom pravcu svakako Srbija ide već duži niz godina, a što se tiče Socijalističke partije Srbije, ona je uvek participirala u takvoj jednoj politici, već u zavisnosti od njene pozicije u političkom miljeu, kako se nalazila, i svakako mnogo više od 2008. do 2012. godine, kada je bila sastavni deo vladajuće koalicije. Svakako od 2012. do 2014. godine, kada smo imali predsednika Vlade Ivicu Dačića, ali naravno i ova Vlada, na čelu sa Vučićem, nastavlja tim pravcem i to je zapravo budućnost. Neko reče - i svaka buduća Vlada će ići u tom pravcu, ali mi kao partija, rekao bih državotvorna, svakako ćemo nastojati i dalje da damo jedan veliki doprinos jednoj takvoj politici.
Ovde je bilo reči ko predstavlja Vladu u ovom činu potvrđivanja ovih sporazuma. Ja bih rekao da su ovi sporazumi već potpisani, oni su uobličeni u bilateralnim odnosima ili na nivou međunarodnog sporazumevanja više država i sama ratifikacija, odnosno potvrđivanje ovde u Narodnoj skupštini je jedan završni čin, ne možda svečani, ali svakako završni čin koji je formalne prirode. Drugi je način kada na dnevnom redu imamo neke zakone gde ćemo uložiti amandmane i gde imamo uobličavanje određenih zakona po pitanju regulisanja neke materije. To je sasvim drugo pitanje.
Gotovo do juče poštovana ministarka je bila narodni poslanik ovde zajedno sa nama i ja ne sumnjam da bi svako od nas ovde sutradan možda u njenoj poziciji, naravno pod uslovom da neko postane ministar, bio kompetentan i sasvim legitiman da predstavlja Vladu u ovom činu potvrđivanja ovih sporazuma od strane Narodne skupštine. Prema tome, ne vidim u tome apsolutno ništa loše. Naravno, opet da se ne shvati da je ovo apsolutno neki formalni čin koji nema nikakvog značaja, pa onda pričamo radi priče. Naravno da je ovde prilika da mi promovišemo određene vrednosti koje proizilaze iz ovakvog jednog međunarodnog ili međudržavnog sporazumevanja. To je veoma značajno i zarad javnosti, da javnost to sazna, a te vrednosti o kojima mi danas ovde pričamo ili pitanja koja su značajna ili su u problemu, značajno je da o njima progovorimo na ovakav način, kao što je ovde već urađeno i od strane opozicionih poslanika, a isto tako i od strane vladajuće većine.
Danas na spisku ovih sporazuma imamo Predlog zakona o potvrđivanju Sporazuma između Vlade Republike Srbije i Vlade Mongolije o ukidanju viza za državljane dveju zemalja i, nešto slično, Predlog zakona o potvrđivanju Sporazuma između Vlade Republike Srbije i Vlade Narodne Demokratske Republike Laos o ukidanju viza za nosioce diplomatskih i službenih pasoša. Odmah ću se zaustaviti tu kada sam pomenuo ta dva sporazuma. Želim da kažem da je reč o azijskim zemljama. Mongolija je u istočnom delu Azije, koja se graniči na severu sa Rusijom, a na jugu sa Kinom, koja ima i te kako bogatu istoriju i ima značajne istorijske veze i sa Kinom, ali i sa Rusijom, odnosno bivšim Sovjetskim Savezom. Mislim da ne postoji zemlja. Mislim da ne postoji zemlja danas u svetu koja ne bi bila važna za Srbiju u smislu nekog povezivanja ili stvaranja određenih uslova za međusobnu saradnju. Tako smo ovde i čuli u nekim diskusijama da su i u oblasti poljoprivrede ove zemlje veoma značajne, tako da svaki segment onoga što je delatnost, ono što je sfera rada, ono što pokriva Vlada je značajno i svako od njih može da predstavlja ove teme ovde u Narodnoj skupštini.
Svakako da ovakva tema koja se odnosi na ukidanje viza predstavlja značajan korak u pravcu stvaranja što povoljnijih uslova za dalje unapređivanje međusobnih odnosa, a pre svega političkih, za stvaranje jednog ambijenta svestrane saradnje na ekonomskom, naučnom, industrijskom, poljoprivrednom i svakom drugom planu. Ovo zaključivanje ovih sporazuma, odnosno potvrđivanje je zapravo nastavak politike
države Srbije u pravcu vizne liberalizacije prema zemljama koje nisu u sastavu EU, a što je svakako naš, i te kako naš interes.
Ono što je dalje na dnevnom redu, to je Predlog zakona o potvrđivanju Sporazuma između Republike Srbije i Republike Crne Gore o uzajamnom zastupanju i pružanju konzularne zaštite i usluga u trećim zemljama. Ovde bih rekao da postoji jedan racionalni aspekt kada se uređuju takvi odnosi između dveju država, jer je nemoguće da države kao što je Srbija, pa i Crna Gora, koje nemaju ni ekonomsku moć, ni druge pretpostavke, imaju jednu potpuno, da tako kažem, raširenu mrežu svojih diplomatskih i konzularnih predstavništava u svim zemljama sveta. Mislim da je najprirodnije zapravo da do ovakve saradnje i povezivanja država dođe između država u okruženju, pre svega između država koje su bile nekada u sastavu SFRJ. Naravno, pod pretpostavkom i sa prethodnim uslovom da međusobni odnosi budu normalizovani, harmonizovani i da ne postoje oni problemi koji nas terete iz prošlosti.
Sledeće o čemu danas razgovaramo jeste Predlog zakona o potvrđivanju Sporazuma o operativnoj i strateškoj saradnji između Republike Srbije i Evropske policijske kancelarije ili Evropola, kako se drugačije to zove. Osnivanje Evropola, odnosno Evropske policijske kancelarije je dogovoreno još 1992. godine. Ovaj subjekt ili agencija na početku je počela sa ograničenim operacijama 1994. godine, kao Evropsko odeljenje za drogu. Ova nadnacionalna Evropska policijska kancelarija uspostavljena je ratifikacijom zemalja članica jedne konvencije i stupanjem na snagu te konvencije u oktobru 1998. godine. Ona je nastala kao potreba za efikasnijom međunarodnom borbom protiv organizovanog kriminala u vreme nestanka, da tako kažem pod navodima, granica između država EU.
Naravno, ovaj sporazum potvrđuju i druge evropske zemlje koje sarađuju sa članicama EU i ništa prirodnije nema od toga, da i Srbija kao kandidat za ulazak u EU treba da se prikloni ovakvom jednom sporazumu i da da doprinos na onome što jeste međunarodni organizovani kriminal i druge kriminalne radnje koje opterećuju čitavu Evropu i današnju civilizaciju.
Uloga Evropola ili ove kancelarije jeste da članice zemlje bliže sarađuju u prevenciji i borbi protiv međunarodnog organizovanog kriminala, a posebno na polju trgovine drogama, razbijanje mreže ilegalnih migracija, šverca vozila, trgovine ljudima, falsifikovanja novca i drugih sredstava plaćanja, trgovine radioaktivnim i nuklearnim supstancama i protiv terorizma.
Rečeno je, ali da se ponovi, i to naša javnost treba da zna, znači Evropol nije nadležan za sprovođenje međunarodnih istraga, već pre svega to je subjekt koji prikuplja, analizira i dostavlja obaveštajne podatke organima članica zemalja, policijama samostalnih država. Evropol ne vrši istrage niti hapsi osumnjičene. On ima ulogu u koordiniranju u saradnji policija država i sedište ove organizacije jeste u Hagu.
Konačno, peti sporazum koji je danas ovde na dnevnom redu, to je Predlog zakona o potvrđivanju Amandmana na član 20. stav 1. Konvencije o eliminisanju svih oblika diskriminacije žena.
Treba da krenemo i da pođemo od mnogo činjenica koje su možda, kada se one razgrnu i analiziraju, možda i čudne, ali su one prosto takve. Pitanje prava žena je aktuelno pitanje koje nije pokrenuto baš tako davno i da prosto takva pitanja o pravima žena i izjednačavanju u pravima sa muškim polom bila su možda apsurdna u prošlom vremenu. Činjenica je da čak 70 i neke godine, jedna evropska zemlja je dala pravo ženama da glasaju. To je Švajcarska. To govori o onome što je jedan opšti problem, globalni problem, to nije problem kao što neko reče ovde, Srbije i nije to problem koji opterećuje samo našu zemlju.
Sa druge strane, treba reći da nema idealnog društva u onome što je razvoj demokratije ili razvoj takvih vrednosti demokratskih pa i onih u kojima se apsolutno izjednačuje pravo muškarca i žene. Nažalost, nema. Dakle, međunarodna zajednica, UN i druge institucije i u okviru Evrope kroz svoje povelje, kroz konvencije, kroz rezolucije itd, nastoje da urede takve odnose pa i ono što je pitanje ravnopravnosti između muškaraca i žena, odnosno pitanje sprečavanja diskriminacije žena. To je jedan večiti problem i večiti posao, da tako kažem.
U tim zapadnim demokratijama imaćemo slučajeve diskriminacije ili ugrožavanja ženskih prava po određenim pitanjima u datom vremenu. Ali o tome mi treba da pričamo, o tome trebamo da raspravljamo. Takođe, treba da budemo svesni i činjenice da mi zaključivanjem, odnosno potvrđivanjem ovakvog jednog sporazuma o sprečavanju diskriminacije žena ne rešavamo problem. To je mrtvo slovo na papiru ako se ono ne sprovodi. Apsolutno i ja lično i SPS podržava takve diskusije koje su se ovde pojavile i sa jedne i sa druge strane.
Ovo je suštinsko pitanje ljudskih prava, ljudska prava i slobode su univerzalna vrednost koja mora da bude u interesu svakoga i vladajuće većine i opozicije. Oko toga moramo da se složimo. U krajnjoj liniji niko nije ni na ličnom planu obezbeđen, da tako kažem, da neće imati takve probleme, jer svi smo mi i porodični ljudi, imamo bližu ili daljnju rodbinu, imamo ćerke, imamo majke, imamo sestre i to je pitanje koje je ljudsko pitanje pre svega.
Zato je veoma značajno da i u drugim oblastima, dakle, potpisivanjem ovakvog jednog sporazuma kojim se nadgrađuje, odnosno dopunjuje ono što je ova konvencija koja je doneta Rezolucijom Generalne skupštine UN 1979. godine, a SFRJ je Konvenciju ratifikovala 1981. godine, dok je Republika Srbija kao članica Konvencije, ona je postala na osnovu sukcesorske izjave 2001. godine.
Ovaj sporazum koji je danas na dnevnom redu je nadgradnja već donete agenciji i odnosi se na član 20. koji se menja u vidu amandmana gde se kaže da članice, odnosno predstavnici članica ove konvencije raspravljaju o ovim pitanjima po pravilu u dve nedelje. Ali, da ovom izmenom zapravo se to proširuje. Socijalistička partija Srbije će svakako podržati sve ove sporazume. Zahvaljujem.

Hvala gospodine predsedavajući. Reklamiram povredu člana 106. po kojoj govornik može da govori samo o tački dnevnog reda. Ukoliko smo pažljivo slušali mogli smo da primetimo da je prethodni govornik govorio zapravo o radu Bošnjačkog nacionalnog veća u 99% svog izlaganja, a da se u onaj 1% dotakao ovog zakona i izmena i dopuna o kojima danas raspravljamo. Vi ste zaista bili u obavezi da ga opomenete, pogotovo zbog činjenice da niko iz ove legitimne Bošnjačke institucije danas nije u sali kako bi mogao da odgovori na ove optužbe i zaista nema nikog ko u ovoj sali predstavlja tu Bošnjačku instituciju.

Neprimereno je da već drugi dan za redom dozvoljavate da poslanici vladajuće većine sa govornice bukvalno napadaju Bošnjačko nacionalno veće, jer se ovde ne raspravlja o Bošnjačkom nacionalnom veću, već se raspravlja o izmenama i dopunama Zakona o nacionalnim savetima.

Ne znam da li je to neka preteća poruka koju čitava vladajuća većina šalje Bošnjacima i šalje legitimnim bošnjačkim institucijama. Pošto vidim da mu dajete veliki prostor za to, imam razlog da verujem da jeste. Molim vas da ubuduće upozorite govornika da rad bošnjačkog nacionalnog veća nije tema ove sednice i da o tome može da zatraži posebnu sednicu ili poseban način gde će se o tome raspravljati.

Pošto vidim da prate i rad DRI, bilo bi dobro da proprate i izveštaj državnog revizora koji je dao za grad Novi Pazar, u kojem je gospodin Bačevac u koaliciji, u kome drži vlast, o trošenju sredstava građana koje je državni revizor video i o nepravilnostima. Dakle, pratite malo državni rad državnog revizora i u izveštaju o gradu Novom Pazaru.

Poštovani predsedavajući, poštovana ministarka, saradnici iz ministarstva, dame i gospodo narodni poslanici, imam priliku da u ime SPS iznesem neke aspekte koji se tiču u užem i u širem kontekstu Zakona o izmenama i dopunama Zakona o nacionalnim savetima nacionalnih manjina.
Svakako da SPS podržava ove izmene i dopune ovog zakona koje danas razmatramo i činjenica je da će te izmene i dopune bitno doprineti poboljšanju normative u ovoj oblasti i sprečiti improvizacije koje su bile u prethodnom periodu, primenjujući prethodni, još uvek važeći zakon.
Naravno, važno je reći da se mi kao SPS apsolutno zalažemo za ostvarivanje svih kolektivnih i individualnih prava pripadnika nacionalnih manjina, a u skladu sa Ustavom, pre svega sa članom 75. koji garantuje pravo svakom pojedincu na svoj nacionalni identitet i na svoje samostalno izražavanje nacionalne pripadnosti, kao i u skladu sa okvirnom Konvencijom za zaštitu nacionalnih manjina, veoma značajnog dokumenta Saveta Evrope.
Često se u javnosti ne razume šta su nacionalni saveti nacionalnih manjina, koja je njihova uloga, koje je njihovo mesto u sistemu, pa se čak oni poistovećuju sa političkim strankama koje nešto traže, koje nešto izmišljaju, koje teže nekim separatističkim ciljevima. Čak i na takav način to neko razume, što je naravno daleko, daleko od istine. Zato valja uvek i na svakom mestu, kada govorimo o nacionalnim savetima nacionalnih manjina, ponoviti više puta da su to legitimni predstavnici nacionalnih manjina, da je to legitimno telo, da tako kažem, jedne nacionalne manjine, preko kojih se ostvaruju prava na samoupravu u četiri bitne oblasti za tu grupaciju, za tu manjinu, a to je kultura, obrazovanje, obaveštavanje i službena upotreba jezika i pisma.
Konkretno, kada je reč o Zakonu o nacionalnim manjinama, on je donet 2009. godine, sa jednom najboljom namerom. Valja reći i da su nacionalni saveti ustavna kategorija, koji su definisani Ustavom iz 2006. godine, da je donošenjem ovog zakona 2009. godine zapravo bila želja i cilj da se preciziraju i odrede funkcije tih nacionalnih prava u smislu zakonskog ostvarivanja prava nacionalnih manjina. Nažalost, praksa je pokazala niz manjkavosti ovog zakona.
Naravno, kao što se to uvek i dešava, primena jednog zakona u praksi pokazuje ono što nije moglo da se vidi u datom trenutku kada se taj zakon donosio. Ništa tu sada ne treba posebno u negativnom kontekstu kvalifikovati itd, ali prosto je potrebno analitički prići, kao što i jeste sada. Predlagač, čini mi se, bitno poboljšava ovu zakonsku materiju. Mislim da će u narednom periodu nacionalni saveti bolje funkcionisati u korist ostvarivanja prava i sloboda nacionalnih manjina.
Važno je svakako reći da je za sve vreme država Srbija unazad išla jednom uzlaznom linijom i ide i išla je u pravcu putem stvaranja ustavnog i zakonskog, ali i društvenog i političkog ambijenta i okvira, u kome će se nacionalne manjine osećati u Srbiji kao u svojoj kući, što je veoma značajno. Mislim da takvo jedno mišljenje deli najveći broj nacionalnih manjina koje danas postoje u Srbiji.
To osećanje svakako ima i vlaška nacionalna zajednica iz koje ja dolazim. Mogu da kažem da, u širem smislu, ono što su vlaški nacionalni interesi podudara se sa onim što su srpski nacionalni interesi, ali kada stavljam znak jednakosti mislim na ono što su državni interesi. Pod tim podrazumevam to što su nacionalni interesi. Naravno, u užem smislu postoje one specifičnosti koje su tipične za nacionalnu manjinu, pa i za ovu o kojoj govorim, a to je svakako da su interesi očuvanje običaja, kulture, jezika, poštovanje porekla i svake posebnosti jedne etničke zajednice, odnosno grupe.
Dakle, u širem kontekstu razmatranja i razgovora o ovom zakonu, ja sam pristalica da i neke aspekte koji se ne mogu videti iz predloga zakona, ali koji imaju određene implikacije na ono što je život i bitisanje jedne nacionalne zajednice, jedne nacionalne manjine, da progovorim koju reč o suštinskom položaju i pitanjima važnih za vlašku nacionalnu manjinu, a u kontekstu ovog zakona.
Kada se govori o Vlasima mora da se zna sledeće. Vlasi su nacionalna zajednica koja je u sklopu Kneževine Srbije od njenog osnivanja, sa proširenjem na Timočku Krajinu 1833. godine. Brojni su autori srpski, ali i neki drugi na Balkanu, pa i u širem prostoru, koji su tokom 19. i 20. veka pisali o Vlasima i njihovom poreklu i strujama doseljavanja i osvežavanja autohtonog stanovništva istočne Srbije.
Interesantno je izreći jedan podatak i saopštiti ga, da postoji 154 vlaških naselja i 48 mešovitih naselja, uglavnom mešovitih sa Srbima i Vlasima, između Dunava, Morave, Crnog i Velikog Timoka.
Vrlo je indikativno ako se pogledaju rezultati popisa od Drugog svetskog rata na ovamo, koji govore zapravo o odnosu prema nacionalnim manjinama. Da bi mi danas mogli da pretendujemo da nacionalni saveti nacionalnih manjina u pravom smislu zastupaju interese svake manjine, mi moramo da se osvrnemo i na genezu onoga što su prava nacionalnih manjina, što je bio razvoj tih prava i sloboda od prošlosti do danas.
Sagledavanjem tih pokazatelja mi imamo da je 1948. godine, na primer, bilo je 93.440 Vlaha, da je 1953. godine bilo 28.000, zaokruživaću da ne bih zamarao prisutne i javnost, ali da se u isto vreme na popisu izjasnilo da je maternji jezik u Srbiji bio vlaški za 198.000 stanovnika. Samo se 1.368 stanovnika izjasnilo kao Vlasi, 1961. godine. Skoro 15.000, 1971. godine, 1981. godine 25.500, 1991. godine skoro 18.000, 2002. godine 40.000 i 2011. godine 35.330. Vidimo strahovite skokove i strašna variranja koja su, naravno, proizvod jedne društvene klime, verovatno uticaja jednog društvenog, političkog ambijenta, a i odnosa države prema ovoj nacionalnoj manjini, ili možda i prema nekim drugim nacionalnim manjinama.
Za to vreme kada se uporede podaci za brojem Rumuna, onda krećemo od cifre iz 1948. godine u prošlom veku kada je bilo 63.000, a onda postoji tendencija opadanja, da ne bih to čitao, to stalno kontinuirano opadanje ide do 2011. godine, kada je popisano 29.332 Rumuna. Ali, povećanje ili smanjenje broja Vlaha nije uzročno-posledično povezano sa onim što je pad stanovnika koji su se izjasnili kao Rumuni, što govori o tome da veliki broj vlaškog stanovništva u Srbiji ima osećanje sopstvenog identiteta, sopstvenog entiteta i posebnosti koje oni ne podrazumevaju sa znakom jednakosti sa onim što je rumunski identitet.
Ovo je veoma važno, jer kada se uporede stečena prava i razvijenost manjinskih kulturno-obrazovnih institucija, što je veoma značajno razvijeno i na jednom visokom nivou u Vojvodini, to se može konstatovati i gotovo da je Srbija primer u smislu onoga što treba da uživaju nacionalne zajednice i za neke druge zemlje, mi imamo da su Vlasi stigli u ovo aktuelno vreme praznih ruku, u smislu da nisu mogli u jednom takvom ambijentu iz prošlosti do danas da dođu do svojih institucija, da dođu do jednog stepena razvoja u smislu kulturno-obrazovnih institucija, itd.
Uzgred, samo da kažem jedan podatak, da posle Drugog svetskog rata postojalo je vlaško pismo na kome su izlazile i novine „Naša reč“, ili na vlaškom „Vorba nostra“, u Zaječaru se to izdavalo, ali da su kasnije te novine zabranjene i, naravno, Vlasi su ostali bez pisma i sve što je kultura, sećanje i negovanje kulture, običaji itd, ili bilo čega što je iz oblasti običaja, kulture, o obrazovanju ne mogu ni da pričam, to je na osnovu usmenog predanja.
Zašto o ovome pričam? Moja reč u ovom smislu ne odnosi se na to da se država u kojoj smo živeli odnosila maćehinski prema Vlasima. Čak, naprotiv, Vlasi su veoma inkorporirani snažno u ono što su bile prethodne države, a i danas što je Srbija sa jednim dubokim osećanjem patriotizma i pripadanju državi u kojoj živi počev od Srpske kneževine u 19. veku, da su rame uz rame Vlasi sa Srbima učestvovali u građenju sistema, u građenju države i da imaju dubok osećaj pripadnosti i odgovornosti prema svojoj državi i da žive u jednom veoma velikom i zadivljujućem saglasju sa većinskim narodom.
Ali, govorim zapravo o ovom drugom aspektu, jer ovakva jedna situacija doprinosi asimilaciji i gašenju jednog entiteta, a svako nestajanje jednog nacionalnog entiteta je velika šteta za civilizaciju.
U tom smislu je potrebno da Srbija uloži napor u tom pravcu tako da na primer Republički savet za nacionalne manjine koji je institucija definisana Zakonom o nacionalnim odnosima kao i drugi državni nadležni organi dođu do jedne konkretne politike u vidu jedne agende o emancipaciji, razvoju i opstanku vlaškog entiteta.
Drugi problem koji se odnosi na neke druge nacionalne manjine, pa naravno i na Vlašku, u vezi je sa osporavanjem na neprikosnoveno pravo svakog pojedinca da izrazi svoju nacionalnu pripadnost i sa težnjom presuđivanja ko je ko, da je neko pripadnik jedne, a ne druge nacionalne zajednice, odnosno nacionalne manjine.
Rekao bih da je jedini i neprikosnoveni vlasnik svog nacionalnog identiteta pojedinac. To ne može da bude ni naša država, ne može biti ni tuđa država. To je jasno definisano u članu 75. Ustava Republike Srbije, a o tome na decidno jasan način govori i okvirna Konvencija za zaštitu nacionalnih manjina Saveta Evrope. O tome svakako treba voditi računa u smislu da, evo idemo u pravcu integrisanja, u pravcu evropskih integracija. Treba da stignemo do EU, ako Bog da kako narod kaže, kako ljudi iz naroda kažu do 2020. godine ili tu negde, ali bićemo sigurno u situaciji osporavanja ostvarivanja jednog takvog cilja i po ovoj liniji, pogotovo od onih koji pretenduju da određuju nacionalnu pripadnost nekih naših nacionalnih manjina koje imaju pravo na sopstveni identitet i niko drugi to ne može, kažem, da im ospori, bilo to tuđa država ili naša država.
Još na kraju jedan problem želim da istaknem, a to je pitanje departizacije ove oblasti i onoga što su nacionalni saveti. Mislim da departizacija se pogrešno kao termin i koristi i razume. Dakle, sve što je javna delatnost to jeste politika neka, ali politika u širem smislu jeste ako se odnosi u ovom slučaju na ono što su potezi, na ono što su radnje, na ono što su sve aktivnosti u smislu ostvarivanja prava i sloboda nacionalnih manjina.
Ali, ako se misli na politiku određene političke stranke, onda i tu postoje određene finese koje valja razjasniti.
Dakle, po Predlogu zakona koji imamo ovde pred sobom, predlagači za izborne liste mogu biti registrovane političke stranke nacionalne manjine, što je sasvim u redu, jer svakako stranka ili partija sa nacionalnim predznakom ima u svom programu ono što je interes te nacionalne manjine, a to je zaštita i unapređenje prava i sloboda te nacionalne manjine.
Drugi predlagač može da bude udruženje građana čiji se ciljevi ostvaruju u oblasti zaštite prava nacionalnih manjina i to je sasvim u redu.
Treća vrsta predlagača može biti grupa birača upisanih u poseban birački spisak. Sad, ta grupa birača upisanih u poseban birački spisak nema, kako da kažem, političko predodređenje bar na papiru, ali svakako je jasno da pojedinci iz te grupe birača mogu biti članovi neke političke stranke ili partije koje nisu sa nacionalnim predznakom, nego one postoje na političkom tlu ili na političkoj sceni Srbije kao stranke bez tog manjinskog predznaka.
Naravno, i ovde imamo koliko tih parlamentarnih stranaka koje nemaju nacionalni predznak u smislu onoga što je nacionalna manjina. Ti članovi partija i stranaka svakako mogu kao grupa birača učestvovati na izborima za nacionalne savete, jer političko biće i politički okvir delovanja jedne ličnosti ne može da ograniči ono što su nacionalni interesi, odnosno ono što je nacionalno biće jednog čoveka.
Prosto, nije to uzročno posledično povezano. U protivnom, ako bi išli u tom pravcu, da se zabranjuje pojedincima koji pripadaju nekim drugim političkim strankama ili partijama, onda bi mi ograničili pripadnike manjina da mogu samo da se bave politikom u okviru svojih manjinskih stranaka, što je svojevrsna getoizacija u smislu političkih sloboda itd.
Prema tome moramo tu da shvatimo ovo pitanje na jedan sasvim drugačiji način, na jedan veoma širok način i način kakav on u suštini mora biti, a u sklopu svega onoga što su savremene tekovine civilizacije, a to je potpuna jedna sloboda prava, potpuno jedna sloboda delovanja političkog opredeljivanja i nacionalnog takođe opredeljivanja u smislu svog identiteta.
Dakle, veoma važna kategorija u ovom predlogu zakona je poseban birački odbor. Čitajući ovaj predlog zakona, koliko sam mogao da ga sagledam, mislim da je višestruko učinjen napredak i da je višestruko bolji u odnosu na prethodni i da će on sprečiti mnoge improvizacije u onome što je suština ovih promena.
Naravno, tu imamo i situaciju da u poseban birački spisak se upisuju, kako neki kažu, i predstavnici i oni koji nisu predstavnici nacionalnih manjina. Hajde mi da nađemo nekoga ko to može da presudi da neko može, a da neko ne može da se upiše u birački spisak.
Dakle, ako bi mi gledali po toj genetičkoj ili biološkoj, po tom rodoslovu i genezi, ali to prosto ne bi bilo moguće. Ne može da se to primeni. Mi bi mogli da stvaramo neke čiste predstavnike nekih nacionalnih zajednica, ali ne znam šta bi radili sa onima koji su pola, pola, ili koji su četvrt jedno, a tri četvrtine drugo. U tom slučaju ne znam prestolonaslednik današnji Aleksandar Karađorđević da li bi uopšte bio Srbin. Mislim da bi više bio nešto drugo.
Prema tome, uzimajući u obzir član 75. Ustava Republike Srbije, neprikosnoveno je pravo pojedinca da u skladu sa svojim osećanjem, u skladu sa onim što oseća u svojoj glavi i što ima pod kožom, da se samostalno izjasni za ono što jeste i što mu je nacionalna pripadnost i, naravno, kada uđe na poseban birački spisak, može da ostvaruje svoja prava u skladu sa zakonom.
Poštovana ministarka, mislim da je ovaj korak pravi korak u smislu poboljšanja ove zakonske materije, da će on bitno uticati na bolje odnose u nacionalnim zajednicama, na ono što je funkcionisanje nacionalnih saveta. Svakako, druga pitanja koja se odnose na neke nadležnosti i koje su u vezi sa onim što je mišljenje Ustavnog suda da tu treba promeniti, to će doći na dnevni red i svakako će to biti ispravljeno.
Socijalistička partija Srbije svakako će glasati za ovaj zakon, sa napomenom da se Socijalistička partija Srbije se zaista zalaže za jednu pravu klimu u Srbiji u kojoj će svi pojedinci i kolektiviteti nacionalnih manjina živeti i ostvarivati svoje pune slobode i prava, bez obzira gde žive i na koji način, bez ikakvog prejudiciranja da neko može da nešto uživa ili neko ne može. Svi moraju da uživaju onako kako su se izjasnili.
Socijalistička partija Srbije će glasati u Danu za glasanje za ovaj zakon. Zahvaljujem.

Poštovani predsedniče, reklamiram član 106. Mislim da ova diskusija i replike koje se ovde vode su van dnevnog reda i u funkciji su predizborne kampanje za gradsku opštinu Kostolac. Dakle, pitanje onoga što su investicije u Termoelektrani Kostolac je državno pitanje i ne može biti stranačko pitanje ni DS ni SNS ni SPS niti bilo koje druge stranke. To je državni projekat. Takođe, vraćanje „Georada“ , PRIM-a, „Autotransporta“, ako do toga uopšte dođe, ne može biti stranačko pitanje i predizborno pitanje ni jedne stranke, pomenuo sam tri koje pretenduju možda da ostvare značajne rezultate u Kostolcu.
Stoga vas molim, gospodine predsedniče, da vodite ovu sednicu u skladu sa Poslovnikom i da se vratimo na dnevni red i da se ostavimo predizborne kampanje za predstojeće izbore u opštini Kostolac.

Poštovana predsedavajuća, gospodine predsedniče Narodne skupštine, dame i gospodo narodni poslanici, razgovaramo danas o Zakonu o ostvarivanju prava na zdravstvenu zaštitu dece, trudnica i porodilja. Reč je o ostvarivanju prava na zdravstvenu zaštitu kategorije stanovništva koja je obuhvaćena posebnom ustavnom pravnom zaštitom i to u članu 68. u stavu 2. i 3. Ustava Republike Srbije.
Takođe, ovo pitanje je definisano i u Konvenciji o pravu deteta, koja je ratifikovana u Narodnoj skupštini Srbije 1990. godine. Recimo, u članu 24. ove konvencije kaže se – države članice priznaju prava deteta na najviši nivo zdravstvene i medicinske zaštite i na rehabilitaciju.
Države članice će nastojati da nijednom detetu ne bude uskraćeno pravo na takvu zdravstvenu zaštitu.
U tački 2. pod d) piše – obezbeđenje neophodne medicinske zaštite, majke pre i posle rađanja deteta.
Dakle, decidno i jasno su definisana obaveza države, kako Ustavom tako i konvencijom koji je pravni akt međunarodnog karaktera i koji mora da se poštuje, i kada je reč o troškovima koji proizilaze iz poštovanja ove obaveze, ta sredstva moraju da se nađu.
Država je dužna da to nađe. Ova osetljiva grupa društva, deca, trudnice i porodilje, zaslužuju svu pažnju i naklonost države i društva koje je okrenuto humanim i najvišim vrednostima kojima ljudski rod treba da teži. Naša stvarnost je drugačija na činjenicu da imamo neuplaćivanje dospelih doprinosa za obavezno zdravstveno osiguranje, iz više razloga.
Uslovi za privređivanje i poslovanje su veoma teški, ali ima i dosta onih poslodavaca koji ne prijavljuju zaposlene radnike i na takav način ne izvršavaju obaveze uplaćivanja doprinosa.
Dakle, ovde je pitanje zdravstvene zaštite dece, trudnica i porodilja i izuzetno je važno to sa više aspekata.
Prvo, to su socijalno najosetljivije kategorije stanovništva.
Drugo, to su najvažniji subjekti na koje se odnosi populaciona politika svake države, jer bez žena koje žele da postanu majke, nema opstanka i napretka, niti budućnosti jednog društva i jedne države.
Dakle, ova pitanja koja danas ovde obrađujemo ipak zaslužuju da budu posmatrana i u širem kontekstu populacione politike, što podrazumeva, pored zdravstvene zaštite, socijalnu zaštitu, ekonomsku sigurnost i druge uslove za dostojan život trudnica, porodilja, razvoj i podizanje dece.
Za državu Srbiju je veoma važno, država sa izraženom depopulacijom, u kojoj je prosek po porodici 1,4 deteta, da se vodi računa o zaštiti ovih osetljivih grupa, o majkama, o deci i to je od posebnog značaja. U tom kontekstu, zdravstvena zaštita je jedan od najvažnijih aspekata, sveobuhvatne zaštite koju država, ukoliko želi jednu perspektivu i boljitak da vodi računa.
Međutim, zdravstvena i socijalna zaštita treba da budu elementi sveobuhvatne populacione politike.
O značaju populacione politike, kao jednom od razvojnih prioriteta, ovde u Narodnoj skupštini je govorio i premijer Ivica Dačić koji je narednu 2014. godinu nagovestio godinom porodice.
Dakle, po mom shvatanju, sve institucije sistema bi trebalo da se bave dugoročno sa određenim akcionim planovima, aktivnostima koje će dati pun doprinos u ovoj oblasti.
Danas u vreme velike krize svaki korak ka postizanju pune zaštite dece, trudnica i porodilja je važan i u tom smislu ja razumem ovaj zakon i podržavam ga.
Kada govorim o svojoj ličnoj podršci, želim da kažem, a to je već rekla naša predstavnica koja je u ime SPS ovde govorila, Mira Dragaš, SPS će svakako podržati ovaj zakon i to svi narodni poslanici, od prvog do poslednjeg.
Ono što je veoma važno, treba reći da i lokalne samouprave u okviru svojih materijalnih mogućnosti treba da se bave ovim aspektima, a to znači da pored utvrđenih iznosa koji su zakonom definisani, treba da obezbede i dodatne roditeljske dodatke za nezaposlene, a i za zaposlene porodilje, ako je to moguće.
Moram da kažem da, nažalost, u Republici Srbiji postoje velike razlike u tom pogledu između razvijenih lokalnih samouprava i nerazvijenih. Beograd isplaćuje 50.000 za svako rođeno dete u jednom porođaju za nezaposlenu porodilju. Isti taj iznos uplaćuje i opština Petrovac na Mlavi, odakle ja dolazim, ali je to upola manje, 25.000, ne zbog toga što manje vodi računa, ili je toj našoj lokalnoj samoupravi manje stalo do toga, već su takve mogućnosti. Velike su razlike u onome što su i budžeti i što je razvijenost tih lokalnih samouprava.
Drugo, visina plate, odnosno zarade za vreme trudničkog bolovanja, konačno je to rešeno na jedan bolji način nego do skora, ali mi imamo situaciju da trudnice mogu da ostvare pun iznos plate u vremenu od 28 do 40 dana pre porođaja i devet meseci kao porodilje posle rađanja.
Postavlja se pitanje - šta je sa trudnicama koje moraju da održavaju trudnoću od samog početka, reč je o rizičnoj grupi, a to se često događa, koje moraju da idu na bolovanje i kojima se smanjuje plata na 65% do ovog vremena najmanje 28, odnosno 45 dana pre porođaja?
Drugo pitanje koje želim ovde da napomenem jeste diskriminacija budućih majki i trudnica i porodilja u svetu rada. Danas privatni poslodavci postavljaju nedopustive i nehumane uslove mladim ženama. Uslov da bi dobile posao jeste da ne rađaju, da nisu u drugom stanju i da nemaju malu decu. Često su primoravane da potpišu izjave da neće rađati. Postavlja se pitanje - kakva će to biti budućnost ove zemlje sa jednom takvom životnom filozofijom i zahtevom onih koji ostvaruju profit i koji misle samo na danas, a ne misle i na sutra ove zemlje?
Upravo zbog toliko uvrežene diskriminacije jedna građanka sa inicijalima J.O, neću izgovoriti njeno ime, možda se obratila i nekim drugim poslaničkim grupama, nezaposlena trudnica, obratila se i našoj poslaničkoj grupi, a u ime mnogih mladih žena koje su diskriminisane zato što žele da budu majke. Njeno pitanje glasi – zanima me zašto se trudnice tretiraju kao građani drugog reda, koje ne samo da neće niko da zaposli, već nisu poželjne ni posle trudnoće zbog toga što su postale majke, a o poslu mogu samo da sanjaju? Zaista teško pitanje, odnosno pitanje je jednostavno, ali je teška stvarnost.
Ovaj primer pokazuje složenost, dubinu i višeslojnost ovih pitanja i zaista treba, kao društvo i kao država, da težimo sistemskim, sveobuhvatnim rešenjima i da to rešimo.
Na samom kraju želim da kažem da nama, a i meni lično, ostaje nejasno kako to neki narodni poslanici kritikuju i osporavaju ovaj zakon i protiv su zakona, a na drugoj strani će za isti glasati? To apsolutno nema veze sa nikakvom logikom, ni sa onim što je zdrav razum.
Lično razumem razloge i potrebu donošenja ovog zakona. Još jednom, poslanička grupa SPS će glasati za ovaj zakon, ali uz napomenu da je možda pitanja, koja su nedovoljno definisana i rešena na pravi način u Zakonu o zdravstvenoj zaštiti i u Zakonu o zdravstvenom osiguranju, trebalo izmeniti i dovesti u red kroz izmene i dopune ovih zakona. Ovakvim donošenjem zakona, leks specijalis, po određenim pitanjima, iz određene oblasti, mi parcijalno prilazimo određenim pitanjima i određenim problemima. U okviru jedne oblasti koju treba da uredimo jednim posebnim zakonom, doći ćemo do toga da ćemo imati više posebnih, parcijalnih zakona koji treba to da reše. Mislim da to nije put i metod za sistemsko rešavanje svih ovih pitanja. Naravno, to ne umanjuje vaš napor i trud na definisanju ovih pitanja.
Ova moja primedba je sasvim dobronamerna i mislim da je opravdana ali, još jednom naglašavam, poslanici SPS glasaće za ovaj zakon jer veoma je važno, jer on ide u prilog onome što su interesi naše budućnosti, a vezano je za trudnice, za porodilje i za decu. Zahvaljujem.

Poštovani predsedavajući, poštovani predsedniče Vlade, saradnici ministra, dame i gospodo narodni poslanici, danas na dnevnom redu imamo nekoliko sporazuma kojima se uređuju međunarodni odnosi između Republike Srbije i zemalja u okruženju, po pitanjima bezbednosti i imamo dva veoma važna zakona iz sektora privatne bezbednosti.
Dakle, stavljanjem na dnevni red Sporazuma o međunarodnom centru za razvoj migracione politike, zakona o usvajanju Sporazuma između Vlade Republike Srbije i Vlade Republike Makedonije, Crne Gore i Vijeća ministara BiH, o policijskoj saradnji i readmisiji, MUP Republike Srbije pokazuje, po ko zna koji put, rešenost da Srbija, kao deo Evrope, bude značajan i pouzdan partner na međunarodnom planu u oblasti opšte sigurnosti i bezbednosti.
Donošenjem zakona o privatnom obezbeđenju i zakona o detektivskoj delatnosti pravno se uređuje ova oblast. Takođe, donošenje ovih zakona predstavlja novo poglavlje u ostvarivanju koncepta javno-privatnog partnerstva u ovoj oblasti u našoj zemlji.
Gospodine predsedniče Vlade, citiraću vaše reči iz juna meseca ove godine, kada ste rekli – ova oblast bila je neregulisana i vreme je da Srbija dobije zakon koji će celovito da je uredi. Želimo privatni sektor obezbeđenja koji će sarađivati sa državnim, kao što je to praksa u svetu. To podrazumeva licenciranje ljudi koji će raditi ovaj posao. Sigurno nije bilo lako doći do ovakvih zakonskih predloga, imajući u vidu činjenicu da ove delatnosti već postoje u Srbiji duži niz godina i da se obavljaju po osnovu nekih drugih zakona, da postoji veliki broj pravnih i fizičkih lica koja su uključena u ove poslove.
Zato želim u ime SPS da izrazim svoje veliko zadovoljstvo činjenicom da ste vi, gospodine predsedniče Vlade, i vaš tim uspeli da kroz široku javnu raspravu obezbedite podršku svih relevantnih institucija i zainteresovanih strana i time posle skoro decenije rada na ovom zakonodavnom predlogu pred Narodnu skupštinu stavite konačan tekst ovih zakona.
Kada je reč o značaju ovih zakona, potrebno je i važno je pitanje sagledati sa aspekata ovlašćenja koja će imati pripadnici obezbeđenja i detektivi, a sa druge strane, sa aspekta mogućnosti da svi ovi subjekti treba da se stave u određenom trenutku u jedan drugi kontekst i da se na njih prenesu određeni poslovi koji su od značaja za državu. Time se zapravo dolazi do onoga što je javno-privatno partnerstvo u ovoj oblasti, a što je veoma značajno za novo vreme.
Cilj je da imamo jedan jedinstveni bezbednosni sistem i čini se da kod nas nije sazrela svest o sve većoj potrebi učešća tzv. privatnog sektora bezbednosti u jedinstvenom bezbednosnom sistemu. Još uvek se misli da je pitanje bezbednosti, pre svega, stvar državnog sektora i to na onakav način kako je to bilo uređivano za vreme Tita, u ranijem sistemu. Potpuno je jasno da se obaveza i dužnost države da obezbedi visok stepen sigurnosti ne može ničim zameniti, odnosno da je ona u tom delu veoma, veoma značajna. Međutim, s druge strane, ne sumnjiv je interes i države i društva da postoji stabilno društveno i poslovno okruženje.
Potrebno je ukomponovati i složiti što bolji mozaik bezbednosnih struktura, koje će zaštiti i obezbediti državu, njen sistem, sve delove društva, ljude, materijalna dobra, privatnu svojinu, pojedince. To se jedino može kroz javno privatno partnerstvo u ovoj oblasti.
Zbog svega navedenog, jasno je da je neophodan zakon koji će definisati oblast privatnog sektora bezbednosti, jer to što on još uvek ne postoji, dovodi do mnogih i u nekim situacijama bezbroj zloupotreba.
Sve ovo o čemu govorimo nije novina koju želimo na pravno uređen način da primenimo ovde u Srbiji. Takva praksa postoji u ovoj oblasti u celom okruženju, u svim evropskim zemljama. Konačno, recimo i to da jedino u Srbiji ova oblast nije do sada uređena na valjan način.
Kada država poverava određena ovlašćenja privatnim, fizičkim i pravnim licima, neophodno je da se precizno odrede procedure i obezbedi adekvatna kontrola. Zato je predlagač zakona predvideo veoma precizne procedure za obavljanje ovih delatnosti, a primarnu zaštitu u svemu tome, znači, primarnu zaštitu od zloupotreba, u svemu tome je svakako izdavanje licenci.
Postupkom izdavanja licenci onemogućava se licima sa sumnjivom prošlošću da poseduju firme za privatno obezbeđenje, ali i da obavljaju poslove u ovoj oblasti.
Svi koji budu želeli da se bave privatnim obezbeđenjem ili detektivskom delatnošću moraće da prođu određene provere, kontrole, kao i obaveznu obuku za obavljanje ove delatnosti.
Zbog izuzetne osetljivosti ove oblasti predviđene su sveobuhvatne provere obuke i edukacije, počev od provere psihofizičke sposobnosti preko obuke za rukovanje oružjem, obuke za protivpožarnu zaštitu, prve pomoći do edukacije o ljudskim pravima. Na ovaj način svi rizici se svode na minimum.
Međutim, donošenjem ovog zakona treba još jedan deo nadomestiti, a to je donošenje podzakonskih akata, jer nije moguće sve kroz tekst jednog zakona urediti na najbolji mogući način. Očekujemo da će kroz niz podzakonskih akata, kao što su uputstva, određeni pravilnici, normativi itd, to biti precizirano na najbolji mogući način.
Pored toga, posebno ističemo da direktan nadzor nad sprovođenjem ovog zakona vrši Ministarstvo unutrašnjih poslova, a ne neka posebna agencija kao što je bila ideja u toku pripreme ovog zakona. Time se svakako smanjuje prostor za neke nove zloupotrebe, a sigurno da se i troškovi svode na minimum. Konačno, ljudi, građani imaju najviše poverenja u ono što je državni organ, a to je Ministarstvo unutrašnjih poslova.
Verujem da će navedeni predlozi, uz jedan broj amandmana koji je ovde podnet, pa id od strane SPS, dati konačan tekst zakona kojim će se dovesti regulativa do jednog boljeg, da tako kažem, sadržaja, koji će ovu oblast obezbediti na najbolji mogući način, tako da ova osetljiva delatnost po prvi put bude pravno uređena u našoj zemlji.
Ne treba imati iluziju da će donošenjem ovog zakona biti sve uređeno na najbolji mogući način. Praksa će pokazati mnoge manjkavosti koje možda u ovom trenutku ne možemo da predvidimo.
Konačno, svest o tome da javni privatni sektor treba da bude u jednakoj meri partner sa državnim, rekao sam, nije u potpunosti sazrela, ali ta svest, naravno, nije prisutna ni kod onih ljudi koji možda već rade te poslove danas ili koji će raditi.
Potrebno je dugo, dugo vremena da dođemo do sveopšte jednog stanja svesti u kome ćemo na pravi način razumeti i shvatiti jedan takav odnos i jednu takvu ulogu bezbednosnih struktura i privatnog sektora i državnog, kako bi u konačnom to zapravo bila bezbednost koju država uređuje, ali naravno sa svojim nezaobilaznim partnerima.
Na kraju da istaknem još jedanput veliko zadovoljstvo da je uložen veliki trud od vas, gospodine predsedniče, svakako i od vaših bliskih saradnika i da konačno ulazimo u pravnu regulativu ove veoma osetljive oblasti, a od nečega treba početi. Ovaj prvi korak je veoma značajan i ja pretpostavljam da će dati puno, puno dobrih rezultata.
Socijalistička partija Srbije će glasati za sve sporazume koji su ovde podneti, svakako i za zakon o privatnom obezbeđenju i detektivskoj delatnosti. Zahvaljujem.

Poštovana predsedavajuća, gospodine ministre, saradnici ministra, dame i gospodo narodni poslanici, ja ću u svom obraćanju i diskusiji više govoriti o Zakonu o sedištima i područjima sudova i javnih tužilaštava. Odmah da kažem da će SPS, kao što je već rekao naš ovlašćeni predstavnik Petronijević, podržati i ovaj i ove druge zakone iz ovog seta koji mi danas razmatramo u načelu.
Mi kao partija smo uvek bili spremni na izmene i dopune zakona i smatramo da je nepotrebna sujeta predlagača zakona da ga pošto poto drži i da ga ne menja, a stvarnost je pokazala i život je pokazao da postoje određeni nedostaci i manjkavosti. Mi smo i ranije učestvovali u donošenju ovih zakona iz razloga što je bilo reči o reformi u oblasti pravosuđa, a mi reformu svakako podržavamo. Danas takođe podržavamo ovaj zakon kojim je zapravo promenjena koncepcija i poboljšanje onoga što je urađeno pre tri godine.
Komparacije koje su često na delu kada se donose zakoni sa standardima EU ne uvažavaju specifičnosti kod nas u onome što je život, stvarnost, tako da se ne uvažava ono što je teritorija, gustina naseljenosti i saobraćajna infrastruktura, zatim ekonomsko-socijalni položaj stanovništva, standard, konačno i tradicija.
Pokazalo se da sadašnja teritorijalna organizacija sudova ne poštuje osnovna načela, a tu pre svega mislim na dostupnost pravdi, na racionalnost i jednakost pravde za sve građane.
Već 2010. godine šira i stručna javnost u Srbiji, pa isto tako i na prostoru Braničevskog okruga, reagovala je na ove probleme koji su proizašli iz primene ovog zakona. Recimo, Osnovni sud u Požarevcu je pokrivao ogromnu teritoriju, tako da su stranke dolazile sa udaljenosti od preko 100 kilometara, naravno i svi učesnici u jednom postupku takođe, a iz formalnih razloga se dešavalo da se otkaže procesuiranje određenog dana i onda su nastupali veliki troškovi.
Drugo, kada govorimo o onome što su sudske jedinice bile u nekom većem broju u odnosu na predloženi zakon sada, gde imamo manji broj sudskih jedinica, rekao bih da to čak donekle nije uporedivo. Evo zbog čega. Mogao je biti i veći broj sudskih jedinica, ali ako one nisu funkcionisale u punom kapacitetu, kao što sada razgovaramo da će funkcionisati u smislu da se i krivice i parnice sude u sudskoj jedinici, da i druge radnje koje su potrebne građanima izvrše u sudskim jedinicama, onda je svakako to druga priča.
U prošlosti smo imali da se sve krivice i dobar deo parnica sude u sedištu sudova, čak i overavanja određenih dokumenata ili izdavanje određenih uverenja moralo se vršiti u sedištu sudova. Iz tih razloga i građani su reagovali i lokalne samouprave. Primera radi, i u Velikom Gradištu i u Petrovcu na Mlavi opštine lokalne samouprave još 2010. godine su reagovale zajedno sa advokatskom komorom, tačnije rečeno sa odborima i pododborima advokatskih komora. Nezvanično, u tome su učestvovali i drugi delovi stručne javnosti i svakako su još 2010, 2011. godine doprineli da dođe do ovih izmena.
Konačno, danas imamo zadovoljstvo da menjamo ove zakone. Nadam se da idemo u dobrom pravcu i da ćemo imati, da tako kažem, boljitak u ovim oblastima. Zato mi podržavamo ove izmene i ovo je praktično jedan nastavak reforme, a u jednom dobrom pravcu. Mi smo sada ispravili ono što nije bilo dobro u prošlosti i nadam se da će to bolje funkcionisati.
Nekoliko reči želim da kažem o onome što se ovim zakonom predviđa, a to je u pogledu teritorijalne organizacije, u pogledu područja nadležnosti apelacionih sudova. Reč je o Beogradu i Kragujevcu. Viši sud u Požarevcu i osnovni sudovi na teritoriji Braničevskog okruga potpadaće u područje nadležnosti Apelacionog suda u Kragujevcu. Do sada je to bilo u Beogradu. Geografski gledano, bliži je Beograd, ali ne samo to, saobraćajna komunikacija je veoma nepovoljna u pravcu Kragujevca. Postoji samo jedna autobuska linija i to u pola šest ujutru za Kragujevac iz Požarevca, iz Žagubice, Golubca i najudaljenijih opština, iz Petrovca na Mlavi, iz Velikog Gradišta, iz Kučeva uopšte ne postoji nikakva saobraćajna komunikacija.
Takođe, promenom Zakona o uređenju sudova, imamo da veliki broj krivičnih dela, pre svega iz oblasti krivice, prelazi u nadležnost u drugom stepenu na više sudove. Primera radi, u Požarevcu je za 2012. godinu bilo preko 900 predmeta koji su bili upućeni Apelacionom sudu u Beogradu, a od toga je preko 700 bilo zapravo ono što se osuđivalo, odnosno za ona dela za koja su zaprećene kazne do pet godina zatvora. To prelazi sada na više sudove. Prema tome, to je jedan momenat gde dolazi do rasterećenja.
Ovo nije samo stav SPS, ovo je stav i stručne javnosti u Braničevskom okrugu. O tome, gospodine ministre, zamolio bih da razgovaramo kada budemo u pojedinostima razgovarali.
U svakom slučaju, SPS smatra da donošenjem ovih zakona mi nismo došli do idealnog stanja i rešenja, ali ćemo i pratiti, kako je rekao gospodin Petronijević, koji je ovde govorio u ime SPS, i sve poteškoće i probleme koji se budu javili na vreme da otklonimo, pa ako je potrebno izvršiti nove izmene i dopune ovih zakona. Zahvaljujem.

Poštovani predsedniče, reklamiram član 106. Mislim da ova diskusija i replike koje se ovde vode su van dnevnog reda i u funkciji su predizborne kampanje za gradsku opštinu Kostolac. Dakle, pitanje onoga što su investicije u Termoelektrani Kostolac je državno pitanje i ne može biti stranačko pitanje ni DS ni SNS ni SPS niti bilo koje druge stranke. To je državni projekat. Takođe, vraćanje „Georada“ , PRIM-a, „Autotransporta“, ako do toga uopšte dođe, ne može biti stranačko pitanje i predizborno pitanje ni jedne stranke, pomenuo sam tri koje pretenduju možda da ostvare značajne rezultate u Kostolcu.
Stoga vas molim, gospodine predsedniče, da vodite ovu sednicu u skladu sa Poslovnikom i da se vratimo na dnevni red i da se ostavimo predizborne kampanje za predstojeće izbore u opštini Kostolac.

Poštovano predsedništvo, gospodine potpredsedniče, ministre, saradnici u Ministarstvu, dame i gospodo narodni poslanici, danas imamo veoma važne zakone pred sobom.
Rekao bih u uvodnom delu da ovo vreme u kome živimo, uz ono što su svakodnevne međunarodne relacije, protok ljudi, njihovo prisustvo, život i rad na raznim destinacijama u drugim zemljama, na svim tačkama zemljine kugle, dovodi do toga da treba da uredimo mnoga pitanja koja su značajna za građane, kako naše, tako i građane drugih zemalja.
Danas je protok ljudi i veze između njih interesi i sve ono što je za njih značajno rašireno na celoj zemljinoj kugli. Danas možemo govoriti o građanima jedne zemlje, a istovremeno su to građani Evrope i sveta. Zato je potrebno urediti mnoga ta pitanja koja su značajna za njih i, eto, danas pred sobom imamo dve značajne konvencije. Jedna se odnosi na zaštitu dece i saradnju u oblasti međunarodnog usvojenja. Druga konvencija se odnosi na sprečavanje i borbu nasilja nad ženama i nasilja u porodici i dva sporazuma o socijalnoj sigurnosti između Republike Srbije i Kanade i sa druge strane između Srbije i Luksemburga.
Kada je reč o konvenciji o zaštiti dece i o saradnji u oblasti međunarodnog usvojenja, značajno je reći da se ovom konvencijom prepoznaje prevashodni značaj odrastanja deteta u porodičnoj sredini. To je uslov za srećno detinjstvo i za zdrav razvoj deteta i to je ono što je osnovno.
Veoma je važno to što se ovom konvencijom zabranjuje sticanje finansijskih dobiti, čime se obezbeđuje sigurnost, predvidljivost i transparentnost za sve učesnike u procesu usvojenja. Važno je da uspostavlja odnose između organa država porekla i prijema u cilju primene standarda najboljih interesa deteta, a što u krajnjem treba da spreči svaku zloupotrebu tipa otmice, prodaje, trgovine decom i takvim nekim najgorim činovima.
Zna se da je kod nas zbrinjavanje dece bez roditeljskog staratelja smeštajem u drugu porodicu, bilo srodničku ili hraniteljsku, usvojenjem ili smeštajem u ustanovu socijalne zaštite. Smeštaj deteta u ustanovu socijalne zaštite je krajnja mera. To su standardi koji danas važe. Možda ranije pre 30,40 ili 50 godina je to bio prevashodni cilj i smatralo se da je to najbolje.
Pokazalo se da inkluzija u krugu porodice i u društvu uopšte, ali polazeći od porodice je najbolji način uvažavanja svih potreba deteta kada je reč o deci sa smetnjama u razvoju. To je posebna problematika jer i kada imamo usvojenja i kada imamo smeštaj dece u hraniteljske porodice uglavnom se izbegavaju deca sa smetnjama u razvoju, što nije slučaj kada je reč o usvojenjima iz drugih država.
Ono što je najbolje za svako dete jeste da raste i razvija se u biološkoj porodici. Ponekad kada je reč o deci koja su sa smetnjama u razvoju, imamo to da su ta deca iako imaju svoje biološke roditelje odrastaju van porodice. Reč je o mnogim problemima koji obespravljuju ove biološke roditelje i o tome da čak i hraniteljske porodice su donedavno imale neka veća prava u oblasti socijalne zaštite u odnosu na biološke roditelje.
Moram da kažem da je poslanička grupa SPS u prošlosti činila na poboljšanju ovih pitanja, tako je 2011. godine tokom rada na Zakonu o socijalnoj zaštiti u saradnji sa Udruženjem roditelja dece sa smetnjama u razvoju „Zora“ iz Loznice uspela da amandmanima koje smo podneli značajno poboljšamo položaj bioloških porodica i te dece. Radi podsećanja, jedan od amandmana je bio prava na uvećanu tuđu negu i pomoć drugog lica za decu i odrasle sa posebnim potrebama i utvrđenim invaliditetom. Iz ovog prava proističe i drugo pravo, a to je istovremeno jedan od naših najznačajnijih doprinosa, to je da jedan od roditelja koji nije u radnom odnosu a koji najmanje 15 godina neposredno neguje svoje dete koje je ostvarilo pravo na uvećani dodatak za pomoć i negu drugih lica, ima pravo na posebnu novčanu naknadu u vidu doživotnog mesečnog novčanog primanja u visini najniže penzije. Naravno, kada navrši opšti starosni uslov za ostvarivanje penzija prema propisima PIO.
Kada je reč o međunarodnom usvojenju, želim da kažem da tu postoje određene razlike i da su predrasude kod nas mnogo veće nego kod ljudi u drugim zemljama, ali to je proces sazrevanja svesti i o tome će vreme učiniti svoje.
Želim da kažem kada je reč o Konvenciji Saveta Evrope i sprečavanju i borbi protiv nasilja nad ženama i nasilja u porodici, da je za svaku pohvalu da je ženski deo parlamenta na jedan veoma sveobuhvatan i kvalitetan način obradio ovu temu i da je veliko interesovanje ženskog dela parlamenta. Čuli smo da se i muški deo parlamenta uključio u to, mada lično smatram da je mogao i u većoj meri da se uključi, jer kako kaže naša poslanica gospođa Mira Dragaš koja je u ime SPS predstavila ove konvencije i ova pitanja, to je ne samo žensko, čak bi se reklo pre svega muško pitanje.
Zašto je to muško pitanje? Svaki muškarac danas nije potpun, nije ceo da tako kažem bez one svoje ženske komponente. Ta komponenta je veoma prosta i jednostavna. Svaki muškarac ima svoju majku ili ima svoju ćerku, možda ima sestru, suprugu ili devojku i tek u nekim takvim relacijama on je ono što treba da bude. Prema tome, naravno da svi treba da se uključimo na jedan adekvatan način.
Izrazio bih pohvalu za Ministarstvo rada i socijalne politike da je stavilo ove zakone na dnevni red Narodne skupštine, jer su ovo veoma značajna pitanja. Činim pohvalu u ime SPS za vas gospodine potpredsedniče i ministre i vaše saradnike, da se bavite i drugim pitanjima na jedan veoma odgovoran i profesionalan način.
Ono što je važno u ovoj konvenciji, posebno za nas iz poslaničke grupe SPS je važno da u konvenciji stoji da ne postoji opravdanje za određeno nasilje koje se čini zbog određene kulture, religije, običaja ili tzv. časti, pa je to sada olakšavajuća okolnost u nekim sredinama da se učinilo nasilje. Toga ne sme nikako da bude i to ne sme da bude opravdanje.
Još bih rekao da je veoma značajna ova druga komponenta ne samo pravno-formalna regulativa u represiji i sprečavanju nasilja, već je važna i prevencija nasilja nad ženama i nad decom. Tu obrazovni sistem može mnogo da učini i ministarstvo sa drugim ministarstvima i drugim organizacijama. Još je 2005. godine uvelo program „Škola bez nasilja“. To je veoma važno. Tu su i drugi projekti i programi, sprečavanje digitalne represije, zatim je MUP kroz jedan aneks memoranduma uključio se u ovaj projekat zaštite dece od nasilja, odnosno „Škola bez nasilja“.
Nije samo u pitanju pravna regulativa koja treba da uređuje ova pitanja. Mi ovim pitanjima moramo da se bavimo i u oblasti kulture i u oblasti obrazovanja i u oblasti informisanja. Naša pažnja i cele javnosti treba da bude usmerena bavljenjem ovih pitanja na jedan sadržajniji i konkretniji način. Socijalistička partija Srbije će glasati za ove konvencije i sporazume.

Poštovani predsedavajući, gospodine ministre, saradnici iz ministarstva koji su prisutni, dame i gospodo narodni poslanici, danas razgovaramo o zakonu o izmenama i dopunama Zakona o visokom obrazovanju.
Kao što znamo, Zakon je prvi put donet 2005. godine. Prvi put u smislu onoga što je bila potreba da se započne Bolonjski proces i u međuvremenu taj zakon je više puta trpeo izmene i dopune i to se događalo 2008, 2010, 2012. i evo nas sada u oktobru 2013. godine. Reč je o Zakonu koji je veoma važan i rešava složena pitanja o visokom obrazovanju, sa težnjom da se visokoškolsko obrazovanje integriše u evropski prostor i da se poveća međunarodna kompetitivnost visokoškolskih ustanova odnosno institucija.
Sama takva jedna formulacija i sam jedan takav cilj već govori o ozbiljnosti i o tome kuda treba da idemo i gde treba da stignemo. Svako olako držanje ovih ciljeva ili odlaganje zapravo nas stavlja u stranu i praktično time smo sve dalje od evropskog prostora obrazovanja, sve dalje od onoga što treba da bude ta prohodnost i kadrova i znanja itd.
Svaka dopuna i izmena ima svoj cilj, kao i u svim drugim zakonima, a vrlo često ovde imamo na dnevnom redu izmene i dopune određenih zakona, a to je uvažavanje realnosti u kojima živimo i u kojoj se primenjuje zakon, otklanjanje nedostataka koji su u međuvremenu uočeni i uvažavanje aktuelnosti u okruženju i kod nas. Svakako da stoji potreba za jednom dopunom i nekim izmenama, zbog navedenih činjenica.
Socijalistička partija Srbije svakako će podržati izmene i dopune ovog zakona.
U ovoj oblasti mi imamo određene specifičnosti kada je reč o odnosu između Ministarstva prosvete, nauke i tehnološkog razvoja prema određenim segmentima i nivoima obrazovanja, gde imamo da Ministarstvo neposredno kroz normiranje, kroz donošenje zakona, kroz nadzorni postupak itd, bez nekih većih problema može da uspostavlja komunikaciju i da sprovede ono što je zacrtano u predškolskom, osnovnom i srednjem obrazovanju.
Kada je reč o odnosima Ministarstva sa visokim školstvom, moramo da imamo na umu da tu postoji jedna određena barijera i da se stvari usložnjavaju, zbog činjenice da postoji autonomnost visokog obrazovanja. Često se ta autonomnost i zloupotrebljava od strane visokoškolskih institucija i tu nastaju poteškoće koje traju godinama. Mi zapravo, u celini uzev, iako imamo određene i dobre rezultate u oblasti visokog obrazovanja, postoje sigurno i određene teškoće koje smo trebali već da otklonimo ili koje moramo u bliskoj budućnosti da otklonimo. Zato, naglašavam da je potreban partnerski odnos i to veoma korektan i iskren između Ministarstva i visokog obrazovanja, odnosno između Ministarstva i univerziteta ili akademija strukovnih studija.
Reforma visokog obrazovanja nije moguća samo donošenjem zakona u ovoj oblasti, već pre svega je potrebno i nešto drugo, što se dešava unutar univerziteta, a to je unutrašnja reforma i promena u sastavu odnosno u okviru univerziteta i akademija strukovnih studija. Dosadašnja reforma koja bi trebalo da u potpunosti bude upodobljena sa Bolonjskim principima čini se da nije u potpunosti zaživela i ona je delimično dala dobre rezultate kod nekih visokoškolskih institucija, a kod drugih ne.
U Evropi postoji integrisani sistem visokoškolskog obrazovanja. Kod nas nije na potrebnom nivou integrisani sistem o kome govorimo u Evropi. On obuhvata integrisani univerzitet i integrisanu akademiju strukovnih studija. Naša stvarnost jeste da imamo autonomiju univerziteta ali u praksi imamo zapravo priličnu autonomiju pojedinačnih fakulteta unutar univerziteta i tu nastaju problemi.
Suština problema o kojoj mi danas ovde govorimo, čini mi se na jedan konstruktivan način, bez obzira da li diskusije dolaze iz pozicije ili opozicije, govorim u celini uzev, bez obraćanja pažnje na neke tendencioznosti koje se pojavljuju u diskusijama, to zanemarujem, ali suština problema jeste u neprilagođenim nastavnim programima kod nekih visokoškolskih institucija, u sadržaju udžbenika, u načinu ocenjivanja, u komunikaciji između profesora i studenata, u organizaciji nastavnog procesa, stalnom učešću studenata i profesora u svim planiranim terminima koji treba da budu popunjeni i ispoštovani. Dalje, suština problema je u onome što treba da bude stalna provera pređenog nastavnog sadržaja, poštovanje kontinuiteta celog nastavnog procesa, itd.
Na kraju, kada dođe ispit iz određenog predmeta, on bi se mogao nazvati završni deo ispita, gde se on obavlja u vidu jednog razgovora, u jednom zaključivanju onoga što je bio prethodni neprekidni rad u nastavnom procesu i to treba da bude kruna sveukupnog rada.
Činjenica je da na nekim fakultetima i visokim školama postoje otpori u primeni iznetih principa i nove organizacije rada koju pretpostavlja bolonjski proces.
Jasno je da ćemo u narednom periodu, i ako je moguće u što kraćem vremenu, morati zajedničkim naporima, s jedne strane autonomnog visokog obrazovanja, i s druge strane Ministarstva prosvete, nauke i tehnološkog razvoja, da se rešavaju suštine ovih problema. U protivnom, mi ćemo zaostajati u procesu priključivanja Srbije evropskom obrazovnom procesu, što bi bilo zaista katastrofalno po nas.
Kroz izmene i dopune zakona koje su pred nama mi zapravo imamo danas da se već unazad nekoliko puta kroz ove izmene ponavljaju dva kriterijuma i uslova koji se normiraju u zakonu, a to je broj ispitnih rokova i broj bodova potrebnih za sticanje uslova za finansiranje preko budžeta i to sa težnjom da se broj ispitnih rokova poveća, i da se broj bodova smanji kao uslov za postavljeni cilj ili zadrži na istom nivou. Ovo je posledica otpora preko potrebnim suštinskim promenama koje zahteva bolonjski proces.
Bilo kako bilo, vreme koje dolazi tražiće od nas da se broj ispitnih rokova smanji, a broj bodova poveća kao uslov za finansiranje iz budžeta. To je praksa u mnogim evropskim zemljama, naročito u zapadnoevropskim zemljama i u EU, gde treba da idemo.
Kod nas postoji otpor prema novom i to je deo naše svesti. To je univerzalni pristup životnim pitanjima i to je deo nas i samim tim problem je veći. Ali, kada govorimo o takvom načinu otpora, o takvoj jednoj životnoj filozofiji, ona nije samo prisutna kada je reč o obrazovanju. Sve promene danas i sve reforme i u drugim sferama života i rada zaista trpe jedan žestok otpor i to moramo zajedničkim snagama da to savladamo.
Kada je reč o pomenutim izmenama i dopunama ovog zakona, mi konkretno imamo da za sticanje prava za finansiranje za budžet, naravno kroz rangiranje studenata i po onome što je prosek, treba da, umesto propisanih danas 50 bodova, koje treba student da ostvari po izmenama i dopunama zakona iz 2012. godine, danas vratimo to na 48 bodova, a da u školskoj 2013. i 2014. godini broj ispitnih rokova bude šest, umesto pet.
Moram da naglasim da će SPS podržati ove promene, odnosno ove predloge, ali upravo zbog toga i zbog razloga o kojima sam govorio, da mi imamo nezavršenu reformu u visokom školstvu, da postoje otpori u sprovođenju bolonjskog procesa i da veliki deo promena dolazi upravo iz tog zatvorenog učaurenog kruga, a to je univerzitet i zbog prevelike samostalnosti, odnosno autonomnosti samih fakulteta u odnosu na ono što treba da bude univerzitet, onakav kakav je on u zapadnoevropskim zemljama.
Moram da podsetim da 2012. godine, kada smo doneli izmene i dopune ovog zakona, a koje danas menjamo opet unazad, da smo imali stav KONUS, odnosno Konferencije univerziteta Srbije i Studenskih konferencija parlamenata studenata zajedno sa Ministarstvom, koji su se sastali i doneli i našli jedno saglasje da treba ići u promene po određenoj dinamici i da se zapravo polako povećava broj bodova kao uslov za sticanje prava za finansiranje iz budžeta, odnosno postepeno smanjenje broja ispita.
Tada su svi bili saglasni, i studenti, odnosno Studentska organizacija i Konferencija univerziteta profesora. Vidimo da se danas stav promenio. Ipak, to je naša realnost. Moramo to da prihvatimo. Prema tome, problem je veoma složen i mi ne možemo posle svega ovoga što je rečeno da sada okrivimo Ministarstvo prosvete, još manje ministra koji je u to vreme predlagao te promene, jer ako se smatra da je samo ministarstvo krivo za sve ovo, onda mora da je krivo i za neke druge činjenice koje govore o visokim rezultatima u visokom školstvu, a koje nije u redu da to prećutimo.
Beogradski univerzitet je 2012. godine zauzeo mesto između 400. i 500. na Šangajskoj listi, a 2013. godine između 300. i 400. mesta, gde se posmatra uspeh negde oko 22.000 univerziteta. To je značajan rezultat koji govori da imamo zaista veliki potencijal u visokom obrazovanju, a da bi se taj potencijal još više eksponirao i pokazao, kada bi suštinski promenili ono što se traži i što zahteva bolonjski proces, a čemu mi moramo da idemo zajedničkim snagama.
Naši studenti sa različitih fakulteta ostvarili su veoma visoka mesta na međunarodnim takmičenjima. Mi tu zaista imamo sa čim da se podičimo, kako u prirodnim naukama, tako i na društvenim naukama.
Iz godine u godinu broj studenata koji se finansira iz budžeta uvećavao se zadnjih godina za 1% do 2%, tako da mi danas imamo oko 55% studenata koji se finansiraju iz budžeta. To je jedna zavidna cifra, jedan procenat koji je zaista za respekt, što govori da država, odnosno resorno ministarstvo vodi računa o studentima, vodi računa o visokom školstvu.
Tri godine unazad imamo da država finansira doktorske studije. Čini me se da ove godine da 675 studenata je upisalo o trošku države doktorske studije, što je takođe jedan podatak za respekt, u odnosu na ono što se dešava po tom pitanju u našem okruženju.
Neke paušalne izjave koje su dolazile van ovog parlamenta, o tome da u parlamentu vlada haos i da mi nismo u stanju da rešavamo pitanja koja se tiču visokog školstva, su sasvim neozbiljna i neprihvatljiva. Ovaj parlament, kao što se vidi danas iz rasprave, a i u prošlim godinama, kada je raspravljao po ovim pitanjima, je pokazao veliku ozbiljnost i analitičnost i pokušavao da ustroji i da ukaže na onome šta treba činiti u daljem procesu prilagođavanja visokog školstva bolonjskom procesu, šta treba učiniti u procesu daljih reformi.
Drugo, ovde kritike od nekih poslanika da nije se vodilo računa o potrebi da ovaj zakon što pre bude uvršćen u dnevni red i izglasan, da bi studenti mogli da se upišu, moram da ukažem na jednu finesu. Da smo to uvrstili u dnevni red kada je počela prva redovna sednica, ovaj zakon, koji je preko potreban da se što pre donese, bio bi izglasan za možda nekih 15 ili 20 dana, kada iscrpimo ceo dnevni red. Ovako, umetanjem ove, uslovno rečeno, posebne sednice u dnevni red, mi danas raspravljamo u načelu, u sredu rešavamo i razgovaramo u pojedinostima, a u četvrtak u 10.00 sati izglasavamo zakon i na vreme dajemo odgovor na ono što je sušta potreba rešavanja onih problema koje danas imamo u visokom školstvu.
Pored svih poteškoća koje imamo u ovoj oblasti, moram da pohvalim sve napore Ministarstva prosvete, nauke i tehnološkog razvoja, koji su učinjeni unazad za pet godina, gde smo imali jednu drugu vladajuću strukturu, koja je učestvovala u svemu tome i koja treba da deli ono što je slava i dobitak i dobro u onome što je urađeno, a takođe, i sama da pretrpi kritike od onoga što nije urađeno, mislim na DS, a naravno i u ovih godinu dana.
Prema tome, rezultati postoje, međutim, ne treba se zadovoljavati sa tim. Mislim da smo svi uočili probleme koje imamo i da moramo ofanzivnije pristupiti u jednoj interakciji i saradnji sa univerzitetom, sa autonomnim visokim školstvom i da država zajedno sa njim zaista što pre započne prave suštinske reforme. Socijalistička partija Srbije svakako će podržati ove izmene i dopune zakona, jer ovo ne sme da ostane ovako i da ide na štetu studenata. Slažem se sa nekim poslanicima koji su rekli da najmanje za to su krivi studenti. Zahvaljujem.