Dakle, ja razumem da sa stanovišta opozicije treba kritikovati ono što je na dnevnom redu, i naravno postoje neki ekstremniji prilazi u toj oceni i to ne osporavam. Međutim, ne bi mogli da se složimo sa iznetim stavom da je obrazovanje doživelo procvat od 2001. do 2003. godine, naprotiv, to je subjektivni stav poštovanog gospodina Milivojevića, ali stav mnogih danas u Srbiji je sasvim suprotan uz činjenice koje mogu da dokazuju to što pričam, ali neću da trošim vreme na to.
Drugo pitanje, pominjanje Žarka Obradovića, prethodnog ministra prosvete u negativnom kontekstu od poštovanog gospodina Milivojevića je nekorektno ako se poredi sa hvalospevom i rečima hvale istog ministra u vremenu od 2008. do 2010. godine. Postoje stenogrami, ja sam zapamtio neke reči hvale u nastupima gospodina Milivojevića, sa jako biranim, lepim rečima, sa elokventnim jednim nastupom gde se uzdizao prof. Dr Žarko Obradović kao ministar.
Podsećam da ne bi to trebalo zaboraviti, pa i on da ne zaboravi, bez obzira što svakako uvažavam i poštujem Milivojevića kao opozicionog poslanika koji ima dužnost da kritikuje, ali ima dužnost i da pamti šta je pričao pre toga.

Poštovani predsedavajući, gospodine predsedniče  Vlade, potpredsednici, gospodo ministri, kandidati za ministre, dame i gospodo narodni poslanici, već nekoliko dana razgovaramo o ovoj temi, koja bi trebalo konačno da se završi izborom novih ministara i da Vlada nastavi svoj rad punim kapacitetom.
Dozvoliću sebi da, kao poslanik SPS, izrazim zadovoljstvo nas poslanika iz SPS da pripadamo ovoj koaliciji koja je izabrala jednu uspešnu Vladu. Možemo da konstatujemo da posle višedecenijskog lutanja, tapkanja u mestu Srbije, velikih obećanja i reči, konačno imamo Vladu koja je dala vidne rezultate, bar ako se polazi od toga gde se mi danas nalazimo i sa kojim teškoćama smo suočeni. Ako ćemo prihvatiti da se vreme meri od 2000. godine, kako neki tvrde, onda je ova vlada svakako ubedljivo najbolja u tom vremenu od 2000. godine na ovamo.
Valja reći, još jednom, da rekonstrukcija nije rezultat pritisaka opozicije, niti nezadovoljstva šire javnosti ili činjenice da je ova vlada bila neuspešna. Čak naprotiv, u poslednjih 13 meseci pokrenut je točak promena u Srbiji. Točak koji je zaista otežan velikim otporima, već dugo vremena unazad, starim navikama, shvatanjima, jalovom demagogijom, besmislenim populizmom i stranačkim interesima. Uostalom, ova višednevna rasprava je to jasno pokazala.
Ukratko samo da kažem da rezultati ove vlade su na spoljnopolitičkom planu gde je učinjen snažan prodor u pravcu evrointegracija. Izvršena je ili se radi punom parom na normalizaciji odnosa sa Prištinom u cilju bezbednije i sigurnije budućnosti naših građana i našeg naroda na ovom prostoru.
Evidentni su početni rezultati i ohrabrujući u ekonomskoj sferi. Imamo uspešnu borbu protiv korupcije i treba da konstatujemo da danas imamo mnogo bolju poziciju, međunarodnu pravnu i političku poziciju, i možemo da se pohvalimo da zahvaljujući ovoj vladi mi danas imamo inostrane partnere sa kojima možemo da razgovaramo i koji će zajedno sa nama učiniti korake u pravcu oporavka Srbije.
Postavljalo se pitanje – zašto se vrši rekonstrukcija? Rekonstrukcija se vrši, sasvim je jasno, radi bržeg okretanja točka promena, o kome sam figurativno govorio. Rekonstrukcija će dati dodatnu snagu, nov polet Srbiji. Reč je o dostizanju novih ciljeva i težih ciljeva koji su pred nama. Potrebno je da se preduprede i spreče greške koje su činjene unazad i, što je veoma važno, da se izgradi svest o potrebi većeg i iscrpljujućeg rada i podizanja odgovornosti, ne samo članova Vlade, već i drugih državnih organa. Takav jedan princip, takva jedna praksa se zapravo projektuje dole, projektuje se na građane, na narod, da svako na svom poslu pokaže jedan drugačiji odnos. Praktično, Vlada je jedan primer u tom pravcu. Predloženi ministri svakako su deo te motorne snage, nove snage koja treba da stremi novim uspesima ove vlade i svih državnih organa.
Ovom prilikom bih želeo da pomenem novog ministra prosvete, gospodina Tomislava Jovanovića, kome treba dati punu podršku, jer u ovoj sferi i u prosveti i u nauci ima puno, puno problema. Odlazeći ministar, gospodin Žarko Obradović, bio je zapravo suočen sa jako velikim problemima, uzimajući da je veoma mali procenat korišćen za potrebe obrazovanja i nauke, u odnosu na ono što su ta lična primanja itd, i da u takvim okolnostima nije bilo moguće izaći na kraj. Jedan takav sistem, gde se nedovoljno odvaja za prosvetu i nauku, normalno da nije održiv. U tom smislu je njemu potrebna podrška. Uz činjenicu, kako je on najavio da će izaći, sigurno u smislu da će obratiti pažnju u toku svog rada na ono što su tekući problemi ili sprečavanje pojave novih problema, kako se ne bi gasio požar, moram da pomenem da je i odlazeći ministar imao jedan politički teret male mature, krađe testova, gde on direktno nije bio kriv, ali naravno to se u priličnoj meri ispolitizovalo.
Želim da kažem da Socijalistička partija Srbije veruje u ovu vladu i ona će sigurno dati velike rezultate u narednom periodu. Prisutna je svest u ovoj vladi o potrebi većeg rada. Ta neverovatna volja, posvećenost i vera u uspeh premijera Dačića i vice premijera Vučića i članove Vlade je sasvim evidentna. Taj spoj velike energije i rešenosti da se uradi više, rekao bih slikovito, ta čudesna legura snage, rešenosti i vere da se može uraditi više u Srbiji je jedan neverovatan i dragocen resurs za Srbiju, koji treba da se iskoristi i koji ne sme propasti. U tom smislu mi dajemo veliku podršku ovoj vladi i ova vlada ima istorijsku šansu da uradi u korist Srbije mnogo, mnogo više nego što su svi očekivali i mi u to zaista verujemo.
Zato, gospodine predsedniče Vlade, gospodo ministri, mi poslanici Socijalističke partije Srbije apelujemo na vas da radite predano svoj posao i da ostavite na stranu vaše stranačke interese i da date jedan snažan primer onome što je pre svega interes Srbije. Srbija mora biti u ovom trenutku svima na prvom mestu. Svako drugo poentiranje, političko ili stranačko, to treba ostaviti na stranu i treba da bude zapravo jedan takav apel prihvaćen od svih članova ove koalicije. Socijalistička partija Srbije vam želi pun uspeh i pobedu na planu oporavka Srbije, što će se dugo pamtiti. Zahvaljujem.

Poštovana potpredsednice, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, danas razgovaramo o izmenama i dopunama Zakona o ministarstvima, a zapravo je tema rekonstrukcija Vlade Republike Srbije i ovim zakonom treba da se uredi ono što tek sledi za nekoliko dana.
Kada je reč o zakonu, želim da kažem da ovim izmenama i dopunama je učinjen izvestan boljitak u smislu bolje sistematizacije poslova državne uprave, u smislu onoga što će biti bolja efikasnost rada ministarstava, ali svakako da postoje problemi koji ovim izmenama i dopunama nisu rešeni i o kojima je ovde bilo reči.
Jasno je uvek kada se pravi nova vlada ili kada je prilika da se ona rekonstruiše je to momenat da se na bazi onoga što su prošla iskustva učini neki boljitak i ovde je to učinjeno, ali možda ne dovoljno. Uostalom i u prošloj vladi mi smo imali ta mega ministarstva, ili džinovska ministarstva koja su obuhvatala nadležnosti maltene pola Vlade što nije imalo ni smisla niti potrebe, ali to je stvar dogovora i cene onoga što je moglo u tom trenutku u koaliciji tada da se dogovori.
Ovde je reč o rekonstrukciji koja ima za cilj da udahne svež vazduh, da se skupi nova snaga u šta sam uveren da će se to i učiniti i sasvim je sigurno da ako je to tako, ova rekonstrukcija je opravdana. Ona je u funkciji većeg rada, veće efikasnosti, bržih reformi i boljih rezultata koji se očekuju od naše Vlade iako ti rezultati dosadašnji su svakako evidentni.
Ova rekonstrukcija jeste i strukturalna, odnosno organizaciona, ona jeste i programska i personalna, uz činjenicu da se ovom rekonstrukcijom zamenjuju i oni ministri koji su imali i te kako dobre rezultate, kao što je na primer ministar Knežević u Ministarstvu poljoprivrede, koji je morao da plati politički ceh zbog onoga što se dogodilo sa mlekom u vezi sa aflatoksinom. Čitava afera je kreirana u određenim centrima moći, zarad nekih tuđih interesa, ko zna kakvih, a u svakom slučaju, na štetu Srbije i na štetu seljaka i proizvođača. Ili, recimo Žarko Obradović zbog krađe testova male mature za koju on i njegovi saradnici nisu direktno krivi, jer su za krađu objektivno bili krivi „Službeni glasnik“ i „Prosvetni glasnik“.
Ne bih o tome sada govorio, ali svakako moram da kažem da je na drugoj strani pomenuti ministar Obradović imao jako dobre rezultate u oblasti obrazovanja, bar u odnosu na ono što su poslednjih dvadesetak godina u Srbiji. Ili rezultati ministra Mrkonjića, koji je mnogo uradio, ali nedovoljno zbog nedostatka para itd.
Mi govorimo ovde o nekom neuređenom sistemu u Srbiji, ali svakako da je na dnevnom redu i pokušaj da se mnoge stvari urede i organizuju na jedan bolji način u odnosu na juče, ali se to svakako i stalno osporava. Rekonstrukcija je rezultat, pre svega, analize, ali i odluke vladajuće većine da poboljša situaciju. To nije rezultat pritiska opozicije ili nezadovoljstva na opštem planu u Srbiji. To zapravo govori o odgovornosti ove Vlade, ove vladajuće koalicije i aktuelne Vlade.
Rezultati ove Vlade su evidentni. Ona je pokrenula u ovakvom sastavu kakva je ona bila do sada niz promena. Zna kuda ide, ima viziju. Ona će približiti Srbiju cilju do koga treba da stigne i do koga je možda mogla da stigne i mnogo ranije. Konačno, ova Vlada za godinu dana je uradila više nego sve prethodne od 2000. godine, ako ćemo vreme meriti po onome što je dolazak demokratske opozicije Srbije na vlast.
Konačno, pitamo se ko je doveo Srbiju do početka pregovora sa EU? Svakako ova Vlada. Za takav rezultat na političkom planu, ali i na ekonomskom planu, gde se stvari pomeraju na bolje, svakako je zaslužna ova Vlada i ministri u njoj, ali najviše premijer Ivica Dačić i prvi potpredsednik Vlade Aleksandar Vučić, i to zajedno. Ovo apostrofiram zajedno, zato što se svakako uočava u javnosti da su pomenuta dvojica lidera zapravo jedan uigran tandem, koji se međusobno savršeno dopunjuje. Smatram da njih dvojica zajedno, a i ostali ministri stari i oni novi koji će tek doći, treba da postignu ono što je dobro za Srbiju u budućem periodu.
Dovoljno sam autonoman i samostalan da iznesem i svoje lično mišljenje da u dobrom delu javnosti imamo to da smeta prenaglašena glorifikacija ili veličanje, da upotrebim izraz na srpskom, veličanje jednog ili drugog lidera ili pojedinačnih stranaka iz sastava Vlade, pa tako nešto svakako ne doprinosi afirmaciji suštine rekonstrukcije koje imamo na dnevnom redu, niti doprinosi boljitku u budućem radu.
Apelovao bih na to da moramo sa više političke mudrosti i međusobnog poverenja da nastavimo dalje. To će biti dobro za Srbiju i za građane, a to će svakako biti i ono što će doprineti ostvarivanju ciljeva pred kojima smo i za koje verujem da svi stremimo u tom pravcu, kako pozicija, tako i opozicija.
Ovo je politička arena u kojoj se vodi bespoštedna borba, ali često samo zarad političkih poena, a nemamo dovoljno političke iskrenosti da razgovaramo suštinski i onako kako treba. Zahvaljujem.

Poštovani predsedniče Narodne skupštine, gospodo ministri Vlade Republike Srbije, želim u ime SPS da postavim pitanje ministru prosvetu, a u isto vreme da iznesem određene stavove koji se tiču odgovornosti koja se ovde spočitava i traži kada su u pitanju testovi.
Dakle, kada govorimo o kategoriji odgovornosti, odgovornost se može tražiti i ako se ne čini ili ako se čini po određenom pitanju. Dakle, ako analitički tako posmatramo ovaj problem, hajde da vidimo šta je to ministar Obradović činio da bi došlo do ovog propusta, odnosno šta nije učinio. Teško bi se moglo dokazati da njegovim činjenjem ili nečinjenjem je došlo do ovakvog jednog velikog propusta koji, nažalost, jeste velika šteta za celu javnost, za celo društvo, za našu državu. Mislim da nikome ne može biti milo da se to dogodilo.
Da li se zapravo traženjem ostavke rešava suština problema koji ovde postoji? Da li se ovde želi rešiti problem koji bi predupredio slične u budućnosti i doprineo vraćanju u našu stvarnosti pravnih vrednost za koje treba da se borimo? Ili je ovde reč o dnevnopolitičkoj potrebi za destabilizacijom Vlade u ovom trenutku i njenih ministara, u trenutku kada imamo veoma značajne zadatke i teme na dnevnom redu koje su od sudbinskog značaja za budućnost naše zemlje. Dakle, takva odgovornost se traži od strane nekih poslanika bez pokrića i, rekao bih, bez moralnog kredibiliteta onih koji to traže. Bez moralnog kredibiliteta, zato što se, rušeći nekada prethodni režim 90-ih godina govorilo da će nova vlast demokratska izvršiti moralni, duhovni i materijalni preporod Srbije, što se, nažalost, uopšte nije dogodilo. Čak naprotiv, desio se sunovrat u mnogim oblastima i prošlo je deset, prošlo je dvanaest, trinaest godina, a da ništa nije urađeno, već i unazad smo išli.
Želim da kažem bez ikakve zluradosti i tendencije i sasvim realno, svi smo pomalo dali doprinos onome što je današnji sistem vrednosti, što je svest i kultura danas u Srbiji. Niko ne može biti amnestiran do kraja od toga. Svi snosimo deo odgovornosti. Neko manje, a neko više, ako ćemo realno i pošteno da razgovaramo o tome.
Da li možemo opravdati roditelje koji i njihovu svest koji su kupovali testove na ulici da bi njihova deca postigla bolje uspehe na ispitu? Da li možemo opravdati one koji su nagovarali da državi ne plaćaju račune za potrošenu struju? Da li je politički ispravno i moralno da se u napadu na ministra lamentira nad službenicom koja je pokrala ili uzela testove? Nastaviću dalje. Dovoljno je ovo za početak za ministra.

Dakle, dame i gospodo narodni poslanici, gospodo ministri, zabrinjava činjenica da u političkim stavovima pojedinih poslaničkih grupa imamo žaljenje ili zapravo strah od toga ili još bolje reći brigu o tome šta će se to dogoditi sa službenicom koja je iznela testove? Da li je to suština problema? I da li to možda navodi da možda ima i nekih saučesnika ili možda ima i nekih naručioca ovakvog jednog nemilog događaja. Naravn, da ne želim time da sada kalkulišem i da se bavim, ali prosto to ne može da bude tema u političkoj raspravi i ovome što nam se dogodilo, a dogodilo se veliko zlo i jedna velika nevolja koja se ne može militi nikome, bez obzira ko je na vlasti.
Drugo, kada govorimo o ministru i o napadima na njemu, pa iste poslaničke grupe koje ga danas napadaju su ga zdušno branile i hvalile u odbrani onoga što je bio njegov rad i podnošenje zakonskih predloga od 2008. do 2012. godine.
Gospodine ministre, da li ovaj potez koji ste učinili u smislu da se prilikom rangiranja ne uzimaju u obzir postignuti rezultati iz srpskog jezika i iz matematike zbog provaljivanja ovih testova, da li je to dobar potez i jedini mogući potez koji je učinjen? Ja mislim da jeste, ali me interesuje i vaše mišljenje zarad onoga što je odbrana interesa učenika u smislu poštovanja njihovog rada, učenja, pravednosti o odbrane njihovog dostojanstva, a u smislu onoga da treba poštovati jedino rad kao jedino merilo za dalji napredak a veoma je važno da to deca osete, jer tim pravcem i tim putokazom treba da idu dalje kroz život. Zahvaljujem.

Želim u ime SPS da istaknem da bi trebalo više poštenja da imamo u onome što su iznošenje političkih stavova i određene mere bez obzira što ovde vodimo političku borbu, ali koja mora da bude na neki način iskrena i uokvirena u onome što je pravedno, u onome što je istinito. U ostalom za istinu smo dužni da se borimo.
Dakle, u prošlosti mi smo imali iks puta da tražimo ostavke mnogih ministara i pre 90-ih godina i posle 90-ih godina. Mislim da nijedna vlada, nijedan ministar ne bi sastavio šest meseci ako bi išli tim sistemom da tražimo odgovornost za sve i svašta, što ne znači da se ne treba baviti tim pitanjem kao što je ovo pitanje sada.
Tim pitanjem se treba baviti na jedan adekvatan, pravi način koji će učiniti da rezultat toga bude da nam se nikada više tako nešto ne dogodi. To važi i za testove, to važi i za mleko, to važi i za nesreće koje su se dogodile u policiji, to važi i za nesreće koje su se dogodile u Ministarstvu odbrane i za sva druga ministarstva. Zahvaljujem.

Poštovana predsedavajuća, gospodine ministre i saradnici ministra, dame i gospodo narodni poslanici, želim da kažem u ime poslaničke grupe SPS da zakoni ovde koji se usvajaju su sistemski zakoni koji uređuju određenu oblast na najbolji mogući način.
Tu smo mi svi da predloženi tekst popravimo. Naravno, ne možemo u potpunosti da menjamo ponuđeni tekst. Veliki napor ulaže i opozicija u svemu tome, ali naravno ni predlagač zakona, a ni vladajuća većina ne može zarad neke demagogije u potpunosti da prihvati predloge opozicionih poslanika, jer onda bi se načinila jedna inverzija koja je neprirodna, da manjina vlada većinom, a da Vlada ili ministri treba da se povinuju onome što su merila, stavovi itd. opozicije.
Kada je reč o ovlašćenjima ministra, pa i u ovom zakonu više članova se pominje da ministar se ovlašćuje da uredi određena pitanja, kao i ovde što imamo, ali ja podsećam sve poslanike da ovaj zakon se ne pravi i ne usvaja po meri Žarka Obradovića. Mi imamo instituciju ministra. Danas je Žarko Obradović ministar. Određena zakonska rešenja, npr. u Zakonu o osnovama sistema vaspitanja i obrazovanja vladaju još iz vremena predsednika Vlade Vojislava Koštunice, pa i drugih koji su bili u ulozi ministra, a nije bio tada Žarko Obradović. Tako i sada, čini se jedan zakon sa određenim pravilima, sa određenim odredbama koji će važiti do narednog puta kada budu na dnevnom redu neke izmene i dopune.
Najmanje se može reći za ministra Žarka Obradovića da je on predlagao zakone po svojoj meri. To uopšte nije tačno. Možda su to neki pre njega činili. Svakako da on to ne čini. Ovde je reč o ministru, a ne o imenu i prezimenu. Zahvaljujem.

Poštovani predsedniče Narodne skupštine, gospodine ministre, saradnici njegovi, dame i gospodo narodni poslanici, u ime SPS, zapravo poslaničke grupe SPS, potrebno je da iznesem naše gledanje na ovo pitanje koje je ovde regulisano u Predlogu zakona, članom 77. i 78.
Smatramo da ponuđeno rešenje treba ipak da ostane, jer često izostavljanje određenih odredbi u jednom posebnom zakonu, ako se ne naglašavaju, ostavljaju mogućnost za različito tumačenje, ako su ona regulisana i nekim drugim zakonima, pogotovo što ovde je reč o tome da nije donet neki novi zakon o štrajku koji treba tek da reguliše ova pitanja.
Dakle, kada govorimo o univerzalnom pravu građana na štrajk, to ne podrazumeva jednaka prava na štrajk, jer to zavisi od delatnosti koje su više ili manje od interesa za državu Srbiju ili od opšteg interesa za građane Srbije, građane naše države.
Dakle, ne može se to na isti način posmatrati, pravo štrajka u vojsci, u policiji, u zdravstvu, u obrazovanju, itd. Zato i postoji ta kategorija minimuma procesa rada, koja se uvodi i koja je značajna i koja se ne pojavljuje samo u ovoj oblasti, u ovoj delatnosti, nego i u drugima na različit način i sa različitim obimom ispunjavanja, jer minimum procesa rada mora da obezbedi sigurnost građana, materijalnih dobara i opšti drugi interes, u ovom slučaju i učenika i roditelja.
Svako drugo liberalizovanje ovog pitanja ili teza da se to dovede u jednak nivo prava, bez obzira na vrstu delatnosti, ostavlja široku mogućnost za anarhiju, rekao bih čak i destrukciju u pojedinim situacijama i za politizaciju. Toga je dosta bilo 1999. godine, 2000. godine, itd, gde se strahovito na ovom planu politizovalo, a najveću štetu od toga su imali učenici.
S punim pravom govorim o ovome, jer sam ja iz tog miljea prosvetni radnik, koji je radio u školi i kao nastavnik i kao direktor i dobro znam koje su manipulacije moguće i koje su nesagledive teške posledice moguće ako to pitanje ne definišemo na jednak način.
Dakle, ako neko misli da štrajkovanjem od 30 minuta ništa se ne postiže, onda mi praktično zagovaramo tezu da u obrazovno-vaspitni proces u školama možemo da uvedemo tu normu, taj vremenski okvir od 30 minuta i da to trajanje koje je još od Komenskog postoji kao mera od 45 minuta, treba da inoviramo kroz nov obim.
Naravno da 30 minuta nije dovoljno i naravno da jeste to minimum. I naravno da taj minimum treba nadomestiti posle štrajka kroz program koji se dostavlja od strane štrajkačkog odbora.
Dovođenje u pitanje ove odredbe o štrajku u širem kontekstu sa načinom izbora direktora, što je ovde u raspravi o ovom amandmanu bilo, a pomenuto je i juče u nekom drugom kontekstu, zaista ne mogu da prihvatim, jer odredba o izboru direktora nije nova odredba. Ona je ustanovljena u ranijem Zakonu o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja. Ponovljena je 2009. godine, kada je donešen novi, sada aktuelni zakon o osnovama sistema obrazovanja. Ne tvrdim,možda taj način izbora direktora ima i određenih nedostataka, ali meni i nama iz SPS nije poznato kako bi to bilo drugačije, na neki bolji način urediti pitanje izbora direktora, a da ono ne bude politizovano ili u svrsi onoga što je politički interes partije koja se nalazi na vlasti u lokalu ili u Republici.
Dakle, tripartitni princip, gde postoje tri trećine, tri dela školskog odbora, ravnopravno učestvuju u onome što je donošenje odluka na školskom odboru. Politički interesi mogu se ostvariti preko predstavnika društvene zajednice, a to su tri člana, a to što su predstavnici roditelja ili nastavnika, može i to da bude pod uticajem određene politike, ali naravno na jedan posredan način.
Znate kako u jednom političkom okruženju nemoguće je izdvojiti se i staviti to pod neko stakleno zvono, i naravno drugi momenat gde je kolektiv, odnosno nastavničko veće učestvuje u izboru direktora je važna kategorija.
Dakle, aktuelni ministar nije nastojao da promeni taj član. On ga je ostavio onakvim kao što je to rešenje ponuđeno u ranijem periodu kada su bili drugi ministri koji sada to zagovaraju da zapravo to ne valja. Ministar ne bira direktora ostavljena je samo jedna mogućnost da ministar reaguje u krajnjoj situaciji kada škola dolazi u situaciju bezvlašća ili nekih drugih neregularnosti.
Dakle, da završim sa konstatacijom da, naravno, treba voditi računa o onome što je interes zaposlenih u obrazovanju i to uopšte nije sporno. Ali, način izražavanja svog nezadovoljstva kroz ustanovljavanje minimuma procesa rada za tu oblast sasvim je dovoljno i moramo, na kraju ću sa tim završim, voditi računa i o drugim interesima. Ne samo interesima zaposlenih, pre svega u interesima učenika, roditelja i društvene zajednice. Zahvaljujem.

Poštovani predsedavajući, poštovani ministre, saradnici ministra, dame i gospodo narodni poslanici, verovatno se neću javiti na amandman takođe po članu 10. gde sam i sam uložio i amandman je prihvaćen, u smislu dopune onoga što stoji u Predlogu zakona član 24a, oko definisanja poslova kojim treba ova agencija da se bavi. Želim da kažem da poslanici SPS podržavaju formiranje ove agencije na ovakav način i u vremenu kako je u Predlogu zakona definisano.
Moram da izrazim nerazumevanje bar za one poslanike koji pripadaju korpusu proevropskih poslanika, shvatanja i stavova, u težnji za evropskim integracijama, da nisu dosadni u tom smislu i ne poštuju ono što su standardi i ono što je praksa u EU. Dakle, mogu da razumem poslanike koji su protiv evropskih integracija, to je legitimno i sa svoje strane oni argumentovano to objašnjavaju, ali ne razumem ove druge. Moram da kažem da ovo uključivanje agencije za obrazovanje i vaspitanje u obrazovni sistem je zapravo upodobljavanje sa onim što je obrazovni sistem u EU. Naravno da je to potreba zbog čega se ovo čini.
Poznato je da poslanici SPS ne preferiraju, odnosno da ne podržavaju umnožavanje ili hiperprodukciju ovih agencija, kancelarija, direkcija i drugih sličnih institucija. Nismo u svom delu vršenja vlasti činili to, osim kada je to bilo potrebno i nužno i uslovljeno određenim dokumentima koja su od šireg značaja, a u vezi sa integracijama koje nas čekaju.
U vezi sa ovim valja pogledati član 44. Predloga zakona o izmenama i dopunama Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja, u kome se kaže da će akt o osnivanju ove agencije biti dve godine nakon stupanja na snagu ovog zakona, a da agencija počinje sa radom i svojom delatnošću 1. januara 2016. godine. Dakle, ne žuri se sa tim. To demantuje one da se zapravo formira još jedna agencija zarad ne znam kojih interesa ili razloga, što svakako ne može da bude prihvaćeno i nije istina u tome, već se to odlaže u priličnoj vremenskoj distanci. Ako budemo u međuvremenu imali pregovore u ovom poglavlju sa EU i ako se ne insistira na formiranju ove agencije od strane EU, ona neće biti ni formirana.
Naravno, ovi razlozi bi trebali da budu prihvaćeni od strane onih poslaničkih grupa koje su se deklarisale za evropske integracije. U protivnom, onda razmišljaju ili se ponašaju dvolično. Prema tome, mi nismo u situaciji da sada nešto hoćemo, a nešto nećemo i da imamo stavove od trenutka do trenutka.
Ministar Obradović sa svojim timom je svakako ozbiljno promišljao i o ovoj odredbi u ovom zakonu, kao i u celini o svim zakonima i na veoma odgovoran način je i ovo pitanje postavio, a osvrćući se na ono što sam rekao – član 44, kada će agencija početi sa radom, a to je 1. januar 2016. godine.
Uostalom, ozbiljnost rada ministra za obrazovanje, nauku i tehnološki razvoj je sigurno evidentna, činjenična i ona se vidi, jer, koliko već dana ovde radimo i on neprestano sedi ovde sa nama, sa svojim timom, koji pored njega broji još 10 saradnika iz svih oblasti koje su na dnevnom redu, učestvuje u radu. Mislim da nijedan ministar nije na tako ozbiljan način pristupio svojim obavezama prema poslanicima, prema Narodnoj skupštini i činu donošenja zakona koji su važni za građane Republike Srbije.
Uzimajući u obzir sve ovo što je rečeno, smatramo da ova agencija iz tih praktičnih, pragmatičnih razloga, treba da bude formirana i da ovo ostane u zakonu. Zahvaljujem.

Želim da dodam samo kratko da sam uveren ja i poslanici SPS, a verujem i vladajuća većina, pa čak i deo opozicionih stranaka ili pojedinaca iz njihovih redova, da ovakvim zakonima i rešenjima koja su obrazložena na ovakav način zapravo dokazuju da veoma odgovorno postupamo, u cilju bolje budućnosti za Srbiju i njenih građana.

Poštovana predsedavajuća, gospodine ministre i saradnici, dame i gospodo narodni poslanici,  javljam se zarad sagledavanja ovog pitanja i u nekom drugom smeru ili sa neke druge pozicije.
Dakle, rešavanje ovog pitanja odlaska u penziju sa 40 godina staža, odnosno 65 godina života otvara i neke druge mogućnosti. Da li možemo da razmišljamo o brojnim mladim ljudima koji čekaju na posao ili ćemo sačekati da uđu u zrelo doba pa onda im dati šansu da uđu u radni odnos?
Mislim da je sasvim po važećim zakonima granica od 65 godina dovoljna za odlazak u penziju i 40 godina radnog staža je taj kapacitet koji takođe zadovoljava ono što je onaj pun iznos koji treba ljudi da ostvare kada odlaze u penziju.
Napominjem da odlaskom u penziju tih nastavnika, odnosno profesora, učitelja itd, nastavnika ili vaspitača, otvara se mogućnost zapošljavanja mlade generacije koja željno čeka da dobije svoju šansu.

Mislim da je član 12. u Predlogu zakona o osnovnom obrazovanju apsolutno do kraja u potpunosti sveobuhvatan i tretira sva ova pitanja u skladu sa Zakonom o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja.
Postavljanje ili kandidovanje argumenta motiva za učenje maternjeg jezika, pa onda to upodobljavanje sa ocenjivanjem i ulaskom te ocene u prosek nije dobar argument. Niko ne bira izborni predmet zbog toga da bi bio ocenjen i da bi mu to ušlo u prosek, nego ima zapravo drugi motiv – očuvanje svog nacionalnog identiteta, negovanje jezika itd.
Drugo, uvažavajući zakonska rešenja koja tretiraju ovo, mi ne možemo pripadnike nacionalnih manjina da dovodimo u neravnopravan položaj u odnosu na druge učenike u Srbiji, jer uvažavanjem ovog amandmana onda pravimo jedan izuzetak koji ima drugo značenje ako se gleda iz drugog ugla, a to je veće opterećenje, na šta nemamo pravo. Prema tome, onda u ovom slučaju pravimo dve kategorije učenika, kojima učenike pripadnika nacionalnih manjina dovodimo u neravnopravan položaj.
Dakle, saglasio bih se i sa tim da učenici pripadnici nacionalnih manjina mogu da uče na svom jeziku ako postoje određeni uslovi ili dvojezično. Čak i postoji klauzula da to može da bude i manje odeljenje sa manje od 15 učenika.
Mislim da se retko koja zemlja u okruženju na sličan način ponaša u odnosu na učenike srpske nacionalnosti i koji su u poziciji nacionalne manjine i kada bi na ovakav način, kao što reguliše član 12, onda bi zaista bio postignut jedan veliki i visoki standard koji Srbija poštuje. Zahvaljujem.

Bez namere da osporavam argumente koje je gospođa Vojić Marković iznela, razumem i taj aspekt i taj ugao, ali ipak moram da iznesem jedno razmišljanje da možda nije na odmet da stoji ova odrednica, bez obzira na vrstu smetnje, da bi možda subjektivno shvatanje toga koga treba uključiti u proces obrazovanja kroz inkluziju odagnali i da bi imali jasnu situaciju.
Naravno da u proces inkluzije ima svoju ulogu interresorna komisija. Drugo, tu se određuje tačno koja vrsta podrške je potrebna, koji je stepen smetnje, da li je reč o jednoj drugoj, ili o fizičkoj smetnji i tome slično. U svakom slučaju, kroz taj filter, sigurno da tu dolaze u obzir ona deca koja imaju određen stepen smetnji, takvog stepena, koji je moguće savladati, da tako kažem, kroz proces obrazovanja i vaspitanja, uz dodatnu podršku. Naravno da to ne podrazumeva unapred uključivanje i nekih težih slučajeva, da tako kažem, ili težih oštećenja, kada je reč o učenicima.
Naravno da je potrebno to naglasiti, jer je to jedna sigurnost u smislu da se unapred, po nekom subjektivno pristupu, neko nađe - da ovo može, ovo ne može.
Svi učenici, odnosno deca sa smetnjama u razvoju mogu da budu uključena, naravno, kroz određenu proceduru, koja je propisana ovim zakonom, i to ništa nije sporno. Oni učenici koji su sa težim oštećenjima i koji ne mogu da idu kroz redovan proces obrazovanja i vaspitanja, za njih postoje specijalne škole, one nisu ukinute. Tako da, zaista, uz potpuno uvažavanje ovih argumenata koje je navela poslanica, ipak smatram da ova odrednica treba da ostane i da ona ništa ne smeta u ovom članu.

Još jedan aspekt. Pozicija predloženih amandmana nije ista, 19 i 23a. Ovo što je ministar prihvatio mislim da je prirodno mesto tog amandmana koji je prihvaćen jer ovde se govori o programima. U članu 23. govori se koji su programi u pitanju a prihvaćeni amandman kaže – model centar je škola koja unutar školskih programa ostvaruje i druge programe. Ovde je reč o tipologiji programa i prirodno je mesto, po mom mišljenju, tog amandman tu gde je stavljen 23a. Zahvaljujem.

Dakle, kada je reč o testovima koji se stalno ovde pominju, ja sam ovlašćeni predstavnik poslaničke grupe SPS, da se to konstatuje.
Zaista dobro shvatam i poslanička grupa SPS kao i mnoge druge grupe, da je ovo zgodna tema za politizaciju i za napad na vladajuću koaliciju kao i ministra Obradovića.
Dakle, dimenzioniranje ovog pitanja, na takav način da je to sada kraj sveta, da je ne znam šta, da propada država, da je ceo sistem razoren, da ne postoji poredak u državi, prosto to ne stoji.
Mislim da je ministar na najbolji mogući način odreagovao stavom i taj stav je usvojen odnosno primenjen da mora da se ispita kako je došlo do toga da testovi iz matematike budu "provaljeni", da tako kažem, i da je izvršena određena zloupotreba.
Rečeno je ovde da niko ne gura problem pod tepih i da prosto mi moramo da se suočimo sa tim problemom, jer takav problem može da se produži. Ne bih rekao da je sve funkcionisalo u prošlosti na tako idealan način, pa se sada došlo do toga da se dogodio jedan skandal kakav u ranijem vremenu se nije događao, i dok je bila DS na vlasti, dok smo bili zajedno na vlasti.
(Predsedavajuća: Gospodine Mihajloviću, molim vas da se vratite na temu dnevnog reda. Dužna sam, u skladu sa članom 106 da vas....)
Molim vas predsedavajuća, ja sam ovlašćeni predstavnik. Polaganje završnog ispita je deo ovog zakona. Imam svoje vreme kao ovlašćeni predstavnik.
(Predsedavajuća: Gospodine Mihajloviću, upravo sam od člana vaše poslaničke grupe dobila da sam povredila Poslovnik zato što nisam vratila izlaganje na temu. Zato, molim vas, upozoravam vas da se vratite na temu.)
Ja vas molim samo onda da ne dozvoljavate ni Stefanoviću, ni Milivojeviću, da to pravo koriste a drugi ne mogu da koriste.
(Predsedavajuća: Neću dozvoliti nikome više da zloupotrebljava Poslovnik. Dakle, nastavite o temi dnevnog reda.)
Završiću i vratiću se, mi kroz ovaj zakon pokušavamo da uredimo sistem vrednosti koji je opšte prihvatljiv i univerzalan i koji je u okvirima onoga što treba da bude budućnost ove zemlje.
Sistem vrednosti je dugo godina narušavan i za vreme, 90-ih godina, ali i posle 2000. godine. Svi smo mi pomalo kumovali takvom načinu ponašanja i uopšte društvenoj klimi koja danas vlada u Srbiji i da je najveća vrednost bila ako nekoga prevarimo, ako doskočimo nekome i tu se iskazivala sposobnost. Opšta je tendencija ove vladajuće strukture pa i u ovom zakonu, koji je koncipiran u Ministarstvu prosvete, na čelu sa gospodinom ministrom Obradovićem, da se uredi jedan takav sistem i da konačno uđemo u okvire vrednosti koje moramo da poštujemo i koji će obezbediti jednu svetliju budućnost naših mladih generacija.
Bojim se da od 2000. godine do 2012. godine nije se mnogo vodilo računa o tome, naravno, kritički rečeno i mi smo saučestvovali u tome, jer smo bili deo vladajuće koalicije, ali svesni smo da treba promeniti konačno kurs i pravac. Zahvaljujem.