Vrlo kratka interpolacija.
Ja sam se već javljao više puta i govorio sam o nužnosti povećanja osnovnog kapitala, da kažem, naše uvozno-izvozne banke koja se zove „AOFI“, a to vam je Agencija za osiguranje i finansiranje izvoza, a ona je osnovana sa 30-ak miliona evra osnovnog kapitala, što je za naš izvoz, odnosno za našu izvoznu konkurentnost malo.
Ja sam više puta, u formi poslaničkog pitanja, u ime izvozne privrede, tražio da se poveća osnovni kapital „AOFI“-ja, odnosno te naše izvozne banke, jer ona radi na principu banke. Da li treba da bude izvozna banka ili agencija, to je stručno pitanje.
Agencija radi isključivo kao banka. Njeni uslovi su sledeći, 3% kamatna stopa, devizna klauzula i jednokratna naknada 1,4% na godišnjem nivou, ukupna godišnja kamata 4,4%, plus devizna klauzula, a to je kamata jednaka tromesečnom ili niža od tromesečnog euribora, najbolja je, bolje nema i to je za nas, za izvoznike spas.
Prema tome, treba da povećamo taj osnovni kapital, zato što je malo para za izvoznike. Izvoznicima mnogo više treba i slažem se u potpunosti sa svima koji kažu da zbog spoljnotrgovinskog deficita i deficita tekućeg računa, koji, pre svega, potiče od spoljnotrgovinskog deficita, mi moramo ili putem kursa ili putem preferencijalnih kredita povećavati izvoznu konkurentnost. Da li će to biti izvozna banka, da li će biti agencija „AOFI“, to je manje bitno, bitno je da se oni racionalno ponašaju i efikasnije rade na principu banke. Toliko. Hvala.

U okviru „AOFI“-ja, posao osiguranja,  praktično,  osiguranja izvoza u embrionalnoj fazi,  nije  ni rađen, ali sav kapital se koristi za finansiranje izvoza. Firma gde sam zaposlen koristi stalno milion i po evra, ali je malo, po ovim uslovima, tri plus jedan, četiri na godišnjem nivou, 4,4% je najbolja kamata i mi smo tražili, stalno smo tražili da se poveća osnovni kapital „AOFI-ja“, jer je izvoznicima obećano od strane Vlade, od ministra finansija, tadašnjeg, Mlađana Dinkića, da će se stvoriti prostor, posebna banka ili agencija gde će biti jeftini krediti od 3 do 4%.
To je ostvareno, ali je nedovoljno. Da li se zove osiguranje ili ne, bitna je suština, da se iz tog kredita ceo potencijal vuče kao kreditni potencijal. To je definitivno i treba sve to povećati.
Drugo, jednom je gospođa Vučić govorila o nekoj oligopolizaciji banaka. Uveravam vas, gospodo, svakog dana, na bazi ovog kreditnog biroa, na bazi bilansa preduzeća, svakog dana 37 banaka, odnosno desetak banaka obilazi klijente sa dobrim bilansom i takmiče se, nude bolje uslove, tako da o oligopolizaciji ili monopolizaciji bankarske ponude zaista nema ni govora, makar moje iskustvo sa terena to kaže.
Nema dogovora, jer banke imaju ograničenu tražnju i ta ponuda je svakog dana, a mi koristimo kredite euribor plus 2,5%, dotle je došlo.
Ako je to mnogo, treba reći, a mislim da nije mnogo, da manje ne može. Povlačim se iz diskusije, ali ostajem pri ovim ciframa, i to u potpunosti. Hvala.

Poštovane dame i gospodo, član 225. i 226, vezano za izlaganje kolege Žarka Obradovića.

Evo, o amandmanu, vezano za transferna sredstva za Bor.
Dakle, ne dovodim u pitanje diskusiju vezanu za veća ili manja sredstva za pojedine opštine. Sigurno je da su u toj poziciji transferna sredstva potrebna i nadamo se da će za opšti trend regionalnog razvoja biti vezano mnogo više sredstava u narednim godinama.
Što se tiče direktno Bora, rekao bih samo da je kolega, govoreći o Boru, opštini Bor, malo govorio u aoristu ili u pluskvamperfektu. Znači, RTB Bor je, bez obzira na izrazito teško stanje, na dug od 500 miliona dolara, nasleđeni dug, u ovom periodu, poslednje dve-tri godine, došao do proizvodnje od 2000 tona bakra, hiljadu iz sopstvene proizvodnje, hiljadu iz prerade, i to nakon partnerstva, poslovno-strateškog partnerstva sa ''Istpointom''.
Ne govorim u smislu bilo kakvog favorizovanja, već govorim o činjenicama. Praktično, poslednje dve godine, RTB Bor, kad se uzme bilans, kad se zamrzne bilans, pasiva, koja je katastrofalna, tekuće prihode i rashode pokriva iz tekućeg poslovanja, iz te dve hiljade tona bakra, proizvodnje bakra, sopstvene i iz prerade. Svakako da tome doprinosi i ekstremno visoka cena bakra, koja je stizala i do 8000, 8,500 dolara po toni, a sada je negde oko 7,500.
Hvala vam.

Moj odgovor je sigurno već svima poznat i prepoznatljiv. Bio je tu gde je bio, ali njegova pasiva, u pasivi stoji 600 miliona dolara i on ne može da radi već odavno, deceniju ne može, kad se gleda ekonomska logika, da radi, pa je ušao u restrukturiranje, odnosno otpust dugova restrukturiranja, da se vidi šta će s tim bilansom biti. To je priča. Hvala.

Poštovane dame i gospodo, bez obzira na vizuelne i auditivne efekte i na snagu jakih i prejakih reči, ipak su cifre tvrdoglavije. Ipak su cifre tvrdoglavije i  nepobedive. Cifre kažu, izvinjavam se što ponavljam, i da ovo pitanje javnog duga skinemo jednom sa dnevnog reda, jer ono to ne zaslužuje, cifre kažu da to pitanje više ne zaslužuje da se njime bavimo.
Dakle, javni dug 30. 9. 2007. godine iznosio je 9,35 milijardi evra. Javni dug, ono što je država dužna, sastoji se od spoljnog duga, direktnih zaduženja države od 5,52 milijarde evra i od unutrašnjeg duga, takođe ono što je država dužna, od 3,94 milijarde.
Od tog unutrašnjeg duga na staru deviznu štednju i na zajam za preporod Srbije na dan 30. 9. odnosi se 3,27 milijardi evra i to je pojedinačno daleko najveći dug, a oko 600 miliona evra odnosi se na posredni dug države, odnosno po osnovu izdatih garancija javnim preduzećima. To je tačka. Tvrdoglave cifre, ako u njih sumnjamo, to je strašna sumnja, to bi bila velika, strašna sumnja ako sumnjamo da od ovih 9,35 milijardi ima više duga.
Kod stare devizne štednje - 3,27 milijardi. Ona je bila 3,6, ali ona je nastala daleko pre DOS-a, daleko pre tajkuna. Ona je nastala pre 1992. godine, gospodo. Posle toga je bilo mnogo, mnogo, 10 godina, vlada, radikalskih, socijalističkih i drugih, koje nisu vratile taj dug. Taj dug je 2000. godine sačekao državu. Država je mogla da ga ne prihvati zato što su ljudi ulazili u rizike, ali je država morala da ga prihvati da bi dala ozbiljnost tom demokratskom nastojanju da su joj građani bitni. Ona je prihvatila, i ne samo kad su u pitanju državne banke, nego i kad su u pitanju "Jugoskandik" i "Dafiment banka". Rizik je napravljen namerno, svesno, napravljen od strane tadašnje države. Ipak su ljudi obeštećeni jer nisu oni bili krivi, bilo je normalno da očekuju neke vanredne, velike prihode. Ljudi su se kockali, a ipak su i oni dobili, odnosno ušli su u otplatu 2016. godine.
Konačno, taj javni dug 2000. godine iznosio je 120 posto u odnosu na bruto društveni proizvod, 20 posto veći od celog bogatstva državnog; 2001. godine - 102 posto; 2006. godine iznosio je 34,8; 2007. godine iznosi 30,6 procenata, a plan je da 2010. godine iznosi 20,1 posto. Po Mastrihtskom sporazumu, gornja granica zaduženja države javnim dugom je 60 posto u odnosu na bruto društveni proizvod. Ako tu ministarstvo ne govori istinu, onda, ljudi, pa gde smo mi, ali to su cifre. Mi smo po tom kriterijumu daleko ispod, duplo manje ispod tog kriterijuma koji je definisao Mastrihtski sporazum, 30,6 ove godine.
I još nešto, još daleko bolje, i to je cifra, ako neko ne govori istinu taj treba da odgovara odavno već. Taj drugi kriterijum kaže - kratkoročne obaveze dospele kroz devizne rezerve u Srbiji su 10 posto, a u Hrvatskoj 60 posto. Znači, ponavljam, kratkoročne obaveze u brojiocu, u imeniocu devizne rezerve jednako 10 posto Srbija, Hrvatska 60 posto, a Bugarska i Rumunija 70 posto.
Prema tome, da sklonimo tu enigmu, javni dug Srbije je najsvetlija tačka naše makroekonomske politike. Ja uopšte ne dovodim u pitanje ove činjenice koje govore o javnoj potrošnji, o velikom broju organizacionih oblika koji predstavljaju tu javnu potrošnju, ali javni dug je jedna povoljna tačka makroekonomske politike, odnosno agregat makroekonomske politike Srbije. Pod dva, stara devizna štednja i zajam za preporod, gospodo, nastali su od pre pamtiveka, a država je preuzela obavezu da to vraća.
Pod tri, takođe bih u obliku replike, ja i dalje kažem, ja sam rekao, i koleginica Tabaković zna, crveni tepih za investitore, i domaće i strane. Ostajem pri tome, ali slažem sa njom, nema evra. Koliko znam, nigde nisu predviđeni evri, nego su predviđeno poreska oslobađanja i o tome smo pričali.
U porezu na dobit korporacija, odnosno sada pravnih lica, predviđeno je da za svako veliko ulaganje, na primer ako uloži 800 miliona i zaposli 100 radnika, 10 godina neće plaćati porez na dobit pravnih lica, i to je OK. Neka ne plaća porez na dobit, neka nosi u inostranstvo, neka radi šta hoće, ali ako zaposli, ako unosi 10 miliona evra i zaposli 100 radnika.
Evo, zaključujem, mislim da zaista treba da jednom skinemo ovo pitanje javnog duga i ovih parametara koji su dati numerički i jasno izraženi i kao racio broj i kao nominalni apsolutni broj. Ako to nije tačno, onda zaista neko treba da otkrije tu tajnu; to bi bila najveća tajna ove države ako ovo nije tačno. Hvala vam.

Hvala vam. Poštovane dame i gospodo, poštovana gospodo ministri, pred sobom imamo set poreskih zakona koji uobičajeno prate godišnji budžet Republike Srbije. Najbolje bi bilo kada bi ovaj set poreskih zakona svake godine imao smanjenje ovih poreskih stopa, ali treba očekivati da će u narednim godinama, kada bruto društveni proizvod bude rastao, doći i do takvih trendova u pogledu poreskih stopa.
U svom izlaganju ću dati nekoliko reči o tri zakona. Ukazaću samo na najzanimljivije i najinteresantnije delove tih zakona. Najpre o Predlogu zakona o budžetskom sistemu. U okviru ovog zakona, očigledno je da uvođenje trogodišnjeg budžeta predstavlja praktično ulazak Republike Srbije u krug porodice zemalja koje srednjoročno planiraju javne finansije. To je najznačajnija novina.
Znači, trogodišnji period, sve preko godine dana, srednjoročno je planiranje. Prvi trogodišnji budžet, saglasno zakonu o trogodišnjem budžetskom sistemu, mi treba da imamo 2010. godine a da on važi za 2010, 2011. i 2012. godinu, gde bismo praktično imali kretanje i budžeta i bruto društvenog proizvoda i ostalih makroagregata projektovano za tri godine, čime bi se makroekonomija ove zemlje praktično pratila na srednjoročnom nivou .
Znamo, već smo videli u Memorandumu o budžetu, da je za 2010. godinu projektovan budžet na 3.485 milijardi ili 42,27 milijardi evra, prema sadašnjem nivou evra, odnosno da bismo mi 2007. godine sa 4.000, odnosno 4.050 evra per kapita po glavi stanovnika, 2010. imali 5.600 evra po glavi stanovnika. Time bi se taj skok u srednjerazvijene zemlje poklopio i sa ozbiljnim budžetskim planiranjem na trogodišnjem nivou.
Praktično, ako kažemo da bi budžet bio oko 23% mi bismo te godine imali na trogodišnjem nivou oko 2.400 milijardi budžeta, odnosno sadašnjih oko 30 milijardi evra trogodišnjeg budžeta Republike Srbije.
Nadamo se svi i zahtevamo, nadam se sve poslaničke grupe, da u takvom trogodišnjem budžetu razvojna komponenta, bilo da se tiče infrastrukture, bilo da se tiče otplate glavnice, bilo ostalih investicionih aktivnosti, bude što više zastupljena i daleko više zastupljena nego što je sada.
Drugi je Zakon o porezu na dobit. Mi smo već sada zemlja koja je po stopi poreza na dobit na donjoj granici, ima najnižu stopu poreza na dobit u Evropi. Ona iznosi 10%. Povoljno je što u budžetu za 2008. godinu imamo projektovanu, planiranu dobit od 34 milijarde dinara, odnosno oko 400 miliona evra ili 5,32% od ukupnih budžetskih prihoda, što je značajno povećanje u odnosu na prethodnu godinu.
Što se tiče poreskih rashoda, odnosno poreskog kredita, jedina izmena je, i verovatno se ona iz ugla javnih finansija smatrala nužnom, da se kao poreski kredit, odnosno poreski odbitak za reprezentaciju pravnih lica, kako se sada zove, umesto tri posto u odnosu na ukupan prihod uzima 0,5 %.
Posebno bih u okviru zakona o porezu na dobit ukazao na poreska oslobađanja koja su vezana za ulaganja u osnovna sredstva, odnosno investicije. Tu imamo onu gradaciju – 20% od ulaganja u osnovna sredstva, s tim da ne pređe 50% od obračunatog poreza. To je opšte poresko oslobađanje 20%.
To se opšte oslobađanje odmah duplira za mala preduzeća i iznosi 40% od obračunatog poreza, pa se onda opet duplira, ide geometrijski, znači na 80% za posebne delatnosti, kao što su poljoprivreda, ribarstvo, koža, obuća, reciklaža, osnovni metali, prerađivačke industrije itd. Znači, ide 20- 40- 80 %.
Posebno bih ovde ukazao na poreska oslobađanja na nedovoljno razvijenim područjima, gde su sva pravna lica kod ulaganja za investicije oslobođena plaćanja poreza na dobit pet godina, uz uslov da ulaganje u osnovna sredstva, u investicije, bude 8.100.000 evra, da se dodatno zaposli pet lica, od kojih bi četiri, odnosno 80% živela, imala prebivalište odnosno boravište na nedovoljno razvijenom području.
Posebna poreska olakšica važi za potencijalno velike investitore od 10 miliona evra, odnosno 800 miliona dinara, i dodatno zapošljavanje sto radnika. Oni su oslobođeni poreza na dobit deset godina, srazmerno visini tog investicionog ulaganja, znači svih u budućih deset godina, ako se uloži 10 miliona evra sadašnjih i zaposli dodatno sto radnika.
Mislim da su to preferencijali koje je država, odnosno javne finansije, Ministarstvo finansija unelo u ovaj zakon još ranije, a sada još poboljšalo da bi se stvorila investiciona klima neophodna za razvoj zemlje i za ostvarivanje onih stopa ili premašivanje stopa bruto društvenog proizvoda koje su već planirane šest posto za iduću godinu i šest i po posto za 2009. i 2010. godinu.
Treći je Zakon o porezu na dohodak građana. Po osnovu ovog budžetskog prihoda planirano je u budžetu 72 milijarde dinara ili 11,26 od ukupnog budžeta. Već je ministar rekao, stopa poreza na prihod od poljoprivrede se generalno smanjuje sa 14% na 10%, s tim što se 2008. i 2009. godina zbog poznatih razloga praktično potpuno oslobađa od poreza na prihod od poljoprivrede. Stopa poreza, takođe je rečeno, na kapitalni dobitak za fizička lica koja se tretiraju Zakonom o porezu na dohodak građana smanjuje se duplo, s tim što ta stopa važi i za nosioce, imaoce hartija od vrednosti.
Neke zemlje u okruženju su se potpuno oslobodile plaćanja poreza na kapitalnu dobit za imaoce hartija od vrednosti. Kod nas je ostala stopa 10%, odnosno duplo manja stopa, ali je postavljen dodatni uslov - da se praktično oslobodi plaćanja poreza na kapitalnu dobit imalac hartija od vrednosti ako ih on ima u portfelju, u posedu, neprekidno tri godine.
Još jedna novina je vrlo značajna za fizička lica kod plaćanja poreza na dohodak građana. Bilo je predviđeno ranije da se kapitalni dobici i kapitalni gubici prebijaju u toku iste godine. Sada je taj rok produžen na deset godina.
Dakle, kapitalni dobitak i kapitalni gubitak od prodaje imovine fizičkih lica mogu se prebijati međusobno u narednih deset godina, što sigurno stvara jednu veliku povoljnost u prometu nekretnina i ostalih oblika imovine fizičkih lica, poreskih obveznika.
Treća tačka, dao bih jedan primer. Formiranje, odnosno obračun poreza na dohodak građana. Mislim da je ovaj deo priče zaista zanimljiv, jedna prezentacija kako bi se tačno obračunavao porez na dohodak građana.
Pod jedan, formiraju se svi prihodi, iz svih oblasti. Npr. poslanici imaju prihode: plate, putne troškove iznad neoporezivog dela i dnevnice iznad neoporezivog dela, ako nemaju druge prihode. Svi prihodi se kumuliraju. To je tačka 1.
Onda, postoji poreska granica - to je neoporezivi deo, to su prosečne tri plate puta 12 meseci. To je u ovom trenutku, ako je 30.000 neto zarada, 1.080.000. To je praktično neoporezivi dohodak.
Razlika svih prihoda minus neoporezivi dohodak predstavlja dohodak za oporezivanje, bruto dohodak. Od dohotka za oporezivanje oduzimaju se poreska oslobađanja, umanjenja za poreskog obveznika u visini 40% od prosečne plate u Srbiji i za svako izdržavano lice još 15% od proseka u Srbiji, s tim da ta umanjenja ne mogu preći 50% od neoporezivog dohotka, odnosno od onih 1.080.000. Znači, sva ta oslobođenja ne mogu preći 540.000 u ovom trenutku.
Posle toga, kao razlika, dolazi poreska osnovica. Formira se kao razlika i na nju se primenjuje stopa. Za prvi milion te razlike stopa je 10%, a na oporezivi dohodak veći od milion stopa se formira 100.000 za prvi milion i plus 15% za prihode preko tog prvog miliona.
U našem slučaju, npr. ako bismo uzeli sadašnja primanja poslanika, putne troškove, dnevnice u ovom trenutku, dakle, jedan prosečan srpski poslanik bi trebalo da plati porez oko 45.000 na godišnjem nivou, imajući u vidu ove početne parametre.
Zaključno, time završavam svoju diskusiju, radi se o zakonima koji prate budžet, koji su, koliko je to bilo moguće i koliko je imalo prostora u javnim finansijama, dali određene preferencijale i u tom smislu treba očekivati dalje poboljšanje poreskih zakona u narednim godinama, smanjenje poreskih stopa, u meri koliko to privreda Srbije, odnosno bruto društveni proizvod bude dozvoljavao. Hvala.

Poštovane dame i gospodo, poštovani gospodine potpredsedniče, poštovana gospodo iz Agencije i Ministarstva za privredu, molim zaista za pažnju jer se nadam da će izneti podaci biti dragoceni za informisanje o ovom postupku, centralnom postupku svih tranzicionih procesa u svim zemljama jugoistočne Evrope koje su imale preovlađujuću dominantnu društvenu ili državnu svojinu.
Opet ću govoriti svojom metodom CIP - cifre ispred politike. Šest godina je prošlo nakon donošenja Zakona o privatizaciji 2001. godine u julu i zaista može da se izvrši neki bilans aktive i pasive. Novi zakon 2001. godine zasnovan na prodaji putem javne aukcije, javnog tendera kao isključivim metodama privatizacije, s tim što je onaj ostatak 30% kod aukcija se delio insajderima, a kod tendera 15% insajderima, odnosno bivšim i sadašnjim zaposlenim u tim preduzećima.
Ima dosta kritika zašto nije korišćen dominantno princip opšte ili većinske vaučerizacije. Kao što se i pozivaju dosta ti koji su zagovornici, pozivaju se na profesora Aleksandra Bajta, koji kaže - nećemo da prodamo ništa što ne treba prodati, a prodaćemo sve što treba prodati.
To je dobar metod, ali taj metod se mogao koristiti 1990. godine, kada smo imali 100% aktive, a ona je 2000. godine iznosila 40% od te osnovice iz 1989. godine. Tada, 2000. godine, metod dominantne vaučerizacije ili insajderske prodaje se nije mogao koristiti jer nije imalo supstance. Aktiva je bila spala na 40% u odnosu na nivo iz 1989. godine.
Šta se do sada uradilo za prvih šest godina? Privatizovano je 1.900 firmi, oko 1.900 firmi, verovatno podaci nisu možda potpuno zadnjih dana ažurirani, putem tendera oko 90 i 1.800 putem javnih aukcija; raskinuto je oko 280 privatizacija, od toga sedam ili osam tendera, 280 ili 15%, kao što je već potpredsednik rekao.
U istom periodu reprivatizovano, dakle, ono što je, kao što je trebalo sve firme da uradimo, što je privatizovano insajderskom privatizacijom od 1989, odnosno od 1990. pa nadalje, reprivatizovano je oko 900 firmi, gde imamo Hemofarm, Apatinska pivara, Čelarevo, Knjaz Miloš, Soko Štark, reprivatizovano, odnosno prodate akcije malih akcionara putem ponude za preuzimanje za velike pare zato što su imale aktivu.
Prihodi od privatizacije u ovom intervalu su ostvareni sa oko 4 milijarde evra, gde je prodajna cena kao prvi atribut prodaje iznosila oko 2,4 milijardi evra, obavezne investicije kao druga sastavna komponenta obavezna 1,2 milijarde i obavezni socijalni program oko 0,4 milijarde.
Svi znamo da je najveću prodajnu cenu od tih društvenih preduzeća imao Filip Moris, 400 miliona, itd. Ostalo je da se privatizuje od društvenih preduzeća, ali živih preduzeća još oko 700 i ta preduzeća se moraju privatizovati po izmenama i dopunama zakona, zaključno sa 31. 12. 2008. godine.
Ostalo je takođe da se počne privatizacija i oko 30 preduzeća u restrukturiranju, takozvanih velikih sistema, koja su restrukturirana po posebnom programu Vlade, gde je bilo 70, a ostalo je da se dokrajči restrukturiranje još oko 30 i da se izvrši konačna privatizacija.
Ostalo je da počne i da se završi vlasničko uređenje oko 17 republičkih i oko 450 lokalnih preduzeća, da se urede vlasnički ta tzv. javna preduzeća, ona koja će biti ili većinska državna, ili manjinski državna ili potpuno privatizovana, ali uglavnom njima sledi privatizacija.
Tu bih rekao nekoliko, po mom mišljenju, osnovnih primedbi koje su pratile ovaj proces. Po mom mišljenju, najslabija tačka jeste što je trajalo šest godina. Privatizacija zahteva brzinu.
Sve što se ovde izlaže kao greške, kao propusti, mnogo je manje od propadanja supstance kada u sudaru dve svojine nečije, odnosno privatne i ničije, odnosno društvene, susret nečije i ničije svojine zakonito rađa korupciju, a daleko je od principa jedne normalne, efikasne, tržišne ekonomije.
Konačno, to smo mi plebiscitarno rekli, ceo parlament, cela država, time što smo u Ustavu ukinuli društvenu svojinu. Prema tome, to je prema mom dubokom uverenju osnovna greška, odnosno da nije iskorišćeno da se proces privatizacije u što većem broju subjekata privatizacije obavi.
Drugi deo, već pomenuto odugovlačenje sa restrukturiranjem velikih sistema. Zna se da je u restrukturiranju 70 velikih sistema, po posebnom programu Vlade, uloženo 8 milijardi evra, oko 8, otpust dugova 7 i direktne subvencije iz budžeta milijarda, a da je dosadašnji prihod 300 miliona evra i da još 30 tih velikih sistema tzv. čeka na završetak restrukturiranja.
Apelujem i kao pojedinac i ispred poslaničke grupe DS da se zaista požuri sa restrukturiranjem i konačnom privatizacijom tih 30 velikih sistem, jer uvek će troškovi biti veći od prihoda.
Definitivno i za Bor, Prvu petoletku, EI Niš, IMR Rakovica, 14. oktobar, IMT, Prva iskra Barič, Fabrika kablova Jagodina, Zastava, FAP i ostali sistemi, zaista treba požuriti, jer su troškovi veći od potencijalnih prihoda.
Tu u okviru privatizacije javnih preduzeća ima još uvek TOP kompanija, društvenih preduzeća.
Npr, Beogradski i Novosadski sajam, to su TOP kompanije, Geneks, Ikarbus, Petrohemija Pančevo, Heba, PKB korporacija, Zavod za udžbenike, ne znam da li je on dobio poseban status, i još neka preduzeća gde se mogu ostvariti određeni privatizacioni prihodi, gde treba očekivati. U ovoj prethodnoj grupi teško se mogu očekivati posebno veliki privatizacioni prihodi.
Bez obzira ko šta bude govorio i bez obzira koliko sindikati budu govorili, ostaćemo bez posla, pa oni nemaju posla 10 godina zadnjih, 20 godina nemaju posla.
Onda sledi jedan veliki vruć krompir koji stalno ne sme da se uzme u ruku, a mora se jednom uzeti u ruku. On je pomenut i sreća je što je ovim zakonom o opštoj vaučerizaciji, početku opšte vaučerizacije, praktično, imperativno, postavljena norma da se javna preduzeća moraju privatizovati do 2010. godine. Jer, u suštini, to je najteži deo privatizacije.
Radi se i o političkim, ekonomskim snažnim značajnim subjektima, gde je vrlo teško ući u jednu radikalnu privatizaciju. Sve zemlje Evrope su baš na primeru tih velikih javnih preduzeća ili gubile ili dobijale bitku.
Mislim da je sada sazrelo vreme i jednoglasnost u Vladi da se uđe u restrukturiranje i povećanje efikasnosti, pod dva, i pod tri, definitivno vlasničko uređenje javnih preduzeća, i republičkih i lokalnih. Prva mera koju sam rekao, prva mera koja je već počela odnosi se na opštu vaučerizaciju prvih šest velikih javnih preduzeća kroz izdvajanje 15% akcija za davanje svim punoletnim građanima.
Zaista, ne da to treba pozdraviti, gospodo, nego treba pitati zašto to nije ranije urađeno. Samo to može biti pitanje odgovarajuće, jer konačno imamo i uporedne primere, sve zemlje su u određenoj meri, posebno one koje mi pominjemo, izvršile vaučerizaciju.
I to, da li će to vredeti 1.000 ili 500, ili 2.000 evra, to je zaista vrlo važno, ali mora se prvo skočiti pa onda reći hop, gospodo. Moramo prvo skočiti i početi restrukturiranje i opštu vaučerizaciju. Ovo je taj prvi korak.
Mi smo imali 40% BDP, sad imamo 65. Prvi kao neki analitičar ekonomski sam nezadovoljan tim tempom, ali je jedan nivo 65% BDP, a jedan je nivo 40%. Mi smo imali plate, ponavljam, 57 evra 2000. godine, sada su 350 evra. Možda kupovna moć nije toliko puta rasla, ali je daleko veća.
Ko god objektivno posmatra, ako posmatra kroz bezbojne naočari, a ne kroz ružičaste, niti kroz crne, on to mora reći. Ljudi su dobili veće plate, veća primanja, imaju mogućnost kredita i ono što od vremena Ante Markovića nisu radili, a to je da kupuju televizore i frižidere, pa i kola, sada su počeli. Gospodo, to svi vidimo.
Još nekoliko reči o dva zakona. Na Odboru za privatizaciju u ime naše grupe i po svom ličnom mišljenju predložio sam već da se briše ovo alternativno pravo na novčani iznos, na novčani bonus za radnika javnih preduzeća. Dovoljno je da im se da maksimum koji je važio za sve ostale radnike.
Nisam podneo amandman, napisao sam amandman, nisam ga podneo zbog toga što je rečeno da je Vlada sama postigla dogovor da se taj alternativni oblik prava za sadašnje i bivše radnike javnih preduzeća da se briše, da ostane samo pravo na akcije.
Mislim da je to jedino bitno, da se time postiže da će ti radnici imati maksimum prava pod jedan, i pod dva da se berza, Beogradska berza koja je počela 2004. godine da radi i bez obzira na te svoje fluktuacije i na povlačenje kapitala i na padanje akcija, ona je živ organizam.
Mi danas trgujemo ili ne trgujemo, ali veliki broj fizičkih lica danas trguje na beogradskoj berzi, kupuje i prodaje, otvara vlasničke račune, ide kod investicionih fondova, ide kod brokera i radi sa akcijama.
Trebalo bi da nas ima sve više, a time ako četiri miliona ljudi uđe na tu berzu ona može samo ojačati, ona može samo osnažiti. Nema tu nikakve partijske logike i navijanja. To je fakat, to je činjenica.
Kako će biti to ćemo videti. Imamo stope rasta, da mora biti 6, pa 6,5%, pa 6,5% do 2010. godine. Ako ne bude, gde ste gospodine ministre? Šta ste rekli ako ne bude? Sedam posto će BDP rasti 2007. godine. Ako to ne bude neko treba da odgovara. Ako ne bude iduće 6%, tu smo, a ne da kažemo da sumnjamo u sve što nosi atribut tržišne ekonomije, a svi se kao zalažemo za tržišnu ekonomiju. Ne može i jare i pare.
Još jedan poseban aspekt koga bih posebno predložio i sugerisao, u ime čitave poslaničke grupe. Naši ljudi, prosečan građanin nije uopšte obrazovan i edukovan u pogledu znanja, u pogledu saznanja o akcijama, obveznicama, fondovima i svim ostalim atributima sekundarnog tržišta.
Zbog toga predlažem i molim potpredsednika Vlade da se i preko javnog servisa obrazuje serija informativnih emisija o ovom zakonu i uopšte o trgovini akcijama, obveznicama i da se posebno, preko organa lokalne samouprave i preko centara za socijalni rad, koji pripadaju Ministarstvu za rad i socijalnu politiku, izvrši edukacija onih ljudi nepismenih, polupismenih, koji uopšte ne znaju o čemu se radi. Njih je po procenama oko 300 do 400 hiljada.
Hajdemo da njih uključimo zaista, pa neka to bude tih 1.000 evra, 500 evra, ali za te ljude je 500 evra veliko.
Na kraju, zaista mislim da, bez obzira na naočare, ružičaste ili crne, kada se radi o tržišnim zakonima, ovi zakoni će zaista biti usvojeni jednoglasno ili skoro jednoglasno i u tom smislu pozivam vas da glasate za.

Poštovana gospodo, veoma kratko. Jake i prejake reči izađu i zaborave se, ali cifre ostaju. Cifre su, i vreme, i nama i svima sudija (da, i taj članak). Cifra je pobednik i ona kaže ovo što sam, praktično, citirao.
Drugo, nikada nisam rekao da je dobro, niti to mislim. Ni blizu nije dobro, ali je, gospodo, bolje, mnogo je bolje. To cifre kažu.

Poštovane dame i gospodo, poštovani gospodine ministre, govoriću u četiri tačke. Prva tačka opšte aproksimacije, druga tačka pregled osnovnih makroekonomskog agregata, treća tačka nekoliko konstatacija o budžetu bez obzira što je dosta rečeno i četvrta tačka osvrt na rizike i šanse. Metod mog izlaganja biće cifre ispred politike, niti crnim niti ružičastim naočarima.
Što se tiče opštih aproksimacija, mi svi vidimo da je od jula Ministarstvo finansija pripremilo dva budžeta za 2007. i 2008. godinu, jedan memorandum i projekciju kretanja osnovnih agregata za 2009. i 2010. godinu.
Iz tog ugla, bez obzira na pojedinačne zamerke, možemo prvo da kažemo da nas je zaista Ministarstvo finansija uvelo u realni tok stvari u oblasti javnih finansija i reklo nam, dalo obećanje šta će se radi u 2009. i 2010. godini.
Nema nazad. Sad mi znamo da je ministar Cvetković rekao šest i po posto dve stope će biti 2009. i 2010. godine. Znači, praktično smo uvedeni u srednjoročno planiranje, što je možda prvi put da zaista znamo gde smo i gde možemo intervenisati ako se to ne ostvari.
Druga tačka, odnosno prva problemska tačka - pregled makroekonomskih agregata. Dajem jedan dinamički i statički aspekt. Naš bruto društveni proizvod je 2001. godine iznosio 13,12 milijardi, a 2007. godine iznosiće 30,56 milijardi evra. Znači, sa 1.600 per capita, po glavi stanovnika, stižemo na 4.050. Stopa rasta realna u tekućim, stalnim cenama je 5,3, a stopa nominalna u tekućim cenama je oko 19% za čitav ovaj period.
Dakle, moja ocena jeste povoljno, ali nedovoljno. Jer, da je stopa rasta bila 7 do 8% praktično bi stizali brže onu razdaljinu na kojoj smo bili, a bili smo na 40% bruto društvenog proizvoda nivoa 1989. godine, to je bilo 2001. godine, a sada smo na 65% tog bruto društvenog proizvoda, dok je na primer Hrvatska 105%. Mi moramo ubrzavati stopu rasta. Potrebno je više od 5,3 da bi stigli praktično okruženje.
Drugi pokazatelj, plate i penzije, start plata i penzija 57 evra, penzije 46,5 evra. Odnos je bio 80, 1:08. Sadašnji nivo penzija i plata 2006. godine - 275 evra, 146 evra penzije, odnos je 53%, zabrinjavajuće; 2007. godine plate 350 evra, penzije 186 evra, odnos 1:0,8. Ocena, plate - vrlo povoljno, ali previsoko, penzije - povoljno, ali zabrinjavajuće. Zbog ovog zaostatka od 0,80% došli smo na 53%.
Budžet tu činjenicu priznaje i ubacuje 31 milijardu za jednokratno povećanje penzija od 11,5% van opšteg kretanja, van opštih trendova i time se dovodi penzija na nivo 0,6 ili 60% u odnosu na prosečnu platu, i to jednokratno, počev od januara 2008. godine.
Treći pokazatelj - javni dug. Evo, kolega Topalović je govorio o javnom dugu, ali javni dug je jedna od najboljih makroekonomskih agregata, ubedljivo najbolji. Evo, činjenica - javni dug 2001. godine je iznosio 13,43 milijarde evra i bio je 102% u odnosu na bruto društveni proizvod, a 2000. godine je bio 120% odnos na bruto društveni proizvod; danas 2007. godine javni dug iznosi 9,35 milijardi evra, a to iznosi 30,6% u odnosu na bruto društveni proizvod.
Već ste čuli više puta da je to duplo manje od gornje granice koja je postavljena po mastrihtskim uslovima, koji kažu 60%. To znači da na primer 2010, što možete videti u Memorandumu, odnosno u projekciji rasta, javni dug pada na 8,44 milijarde evra ili svega 20% u odnosu na bruto društveni proizvod. Ocena - jako, jako povoljno.
Što se tiče zaduživanja javnog duga, šta čini javni dug? Već je ministar rekao. Znači, 3,6 milijardi unutrašnjeg, u stvari duga prema građanima, odnosi se na staru deviznu štednju i zajam za preporod 0,8 garancija, a direktno zaduživanje 5,5 do 6 milijardi evra po stranim kreditnim linijama, gde je država direktni pozajmljivač novca.
Što se tiče spoljnjeg duga, tu imamo drugačiju situaciju. Zašto imamo? Naš spoljni dug je trenutno 2007. godine oko 17 milijardi. Znači, razlika je od 9,35 do 17 milijardi, razlika je skoro 8 milijardi evra. To su dugovi pravnih lica, domaćih pravnih lica koja su se direktno zaduživala u inostranstvu. Taj dug ekspresno raste.
Zašto raste? Raste ekspresno, kao i dug fizičkih lica, zato što su i pravna lica žedna obrtnih sredstava, a fizička lica su žedna javne potrošnje odnosno sredstava javne potrošnje, frižidera, televizora i kola. To je razlog zaduživanja. Možda i preti dužnička kriza. Neka, pojedincima koji su zaduživali, opasno se zaduživali, zato što su se možda preterano zaduživalo, i pravnim i fizičkim licima, ali država u suštini nema s tim ništa.
Četvrti pokazatelj - dakle, ocena je jako povoljna. Još jedan pokazatelj, kratkoročne obaveze naše po javnom dugu kroz devizne rezerve, to je svega 10%, a u Hrvatskoj je to 60%. Ponavljam, kratkoročne dospele obaveze po javnom dugu u brojiocu, u imeniocu imamo devizne rezerve, to je kod nas 10%, a u Hrvatskoj je to 60%, a u Bugarskoj i Rumuniji 70%. To je karakteristika javnog duga. Dakle, priča o javnom dugu države potpuno je bespredmetna. CIP - cifra ispred politike, zapamtite.
Spoljni dug iznosi oko 60%, odnosno varira od 55 do 60% bruto društvenog proizvoda i on može biti opasan za one koji su se zaduživali, za pravna i fizička lica. To je zaista tako, koja su bila, ponavljam, gladna potrošnje.
Četvrta tačka - izvoz i uvoz. Izvoz raste, izvoz imamo, na primer 2003. godine 3,5 milijarde evra, 2007. godine 8,38 milijardi evra, a uvoz 2003. godine 7,13 milijardi evra, a 2007. godine 14,6 milijardi evra, odnosno deficit je bio 2003. godine 3,6 milijardi evra, a 2007. godine će biti otprilike 6,2 milijarde evra. Ocena je nepovoljno, zabrinjavajuće. Zbog toga i ja mislim, i više sam puta govorio, da je kurs domaće valute bio precenjen i da je to jedan od razloga što zadnjih nekoliko godina smanjujemo izvoznu konkurentnost ili, bolje rečeno, nedovoljno je povećavamo.
Na drugoj strani, stvaramo preduslove da je najbolja fabrika uvoz, što u svakom slučaju mora biti rešeno kroz kombinaciju makroekonomske politike javnih finansija, makroekonomske politike Vlade i monetarne politike Narodne banke. To nam sledi i mislim da je dobro što je predstavnik Vlade, i što je ministar finansija i ostali, ministar privrede, što su praktično jednoglasno rekli : izvoz je najveći zadatak 21. veka ove zemlje. U protivnom, mi ne možemo da iskoristimo ovu povoljnu situaciju po javnom dugu, i privatizacione prihode, koji su jednokratni, i prihode gastarbajtera, koji su takođe jednokratni, ne možemo na duži rok upotrebiti da lečimo naš spoljnotrgovinski deficit.
Generalno rečeno, zaključak druge tačke moj jeste da naši makroekonomski agregati imaju povoljno kretanje, osim izvoza, ali međutim da je još bilo moguće, posebno u godinama kada je niska baza, jer kada se poveća baza, kao što je u zapadnoj Evropi, tamo je stopa rasta 2% odlična, dva do tri posto, a kada je niska baza onda se prave visoke stope rasta.
Druga tačka o kojoj bih govorio je budžet, sadašnji budžet za 2008. godinu. Naš sadašnji budžet za 2008. godinu je dominantno socijalni, a u jednom delu, ukoliko se ulažu u kapitalne investicije, javne investicije, onih 34 milijarde direktnog NIP-a, i 12 milijardi kreditnih linija, on je razvojni i u stvari pokazuje želju da se investicijama, putem investicija, poveća na duži rok bruto društveni proizvod i da se poveća izvozna konkurentnost naše privrede.
Socijalan je zbog već više puta istaknutih stečenih prava. Znači, imamo stečena prava budžetskih korisnika. Evo, da ponovim nekoliko samo budžetskih razdela, gde se vidi da su to stečena prava. Rashodi zaposlenih, više puta je rečeno, i mislim da je to jedna od slabijih tačaka, ne plate po pojedincu nego plate u masi, a to znači smanjenje državne uprave, a povećanje plata po pojedincima. To je neki naš futur, nešto što se mora desiti kod nas.
Posebno je izražen transfer socijalnim fondovima, gde mi u socijalne fondove izdvajamo preko dve milijarde evra, 165,6 milijardi dinara. Zašto? Zato što je naš, kao i stara devizna štednja, PIO propao, nema kapitala u sebi i on se postepeno kapitalizuje. Dok se PIO ne kapitalizuje, dok ne bude mogao iz sopstvenih prihoda i iz sopstvenog kapitala dividendi da pokriva tekuće rashode, mi ćemo uvek imati probleme. Ono što je dobro, to je da se spajaju sva tri penziona i invalidska fonda od Nove godine, da bi se napravila racionalizacija režije, odnosno da bi se smanjili materijalni, direktni troškovi i ostali koji su karakteristični, koji se koriste za upravu tim penzionim fondovima.
Dakle, to je jedna od najvećih budžetskih razdela, stavki, gde mi imamo nasleđe onako kakvo je. Sledeće, takođe se odnosi na socijalnu zaštitu, drugih primera socijalne zaštite, tranzicioni fond, dečija zaštita, boračko-invalidska zaštita, socijalna zaštita i tako dalje, učenički standardi i ostale kategorije, za koje se čak izdvaja i nedovoljno, imajući u vidu potrebe za ta davanja.
Tako da će i u 2009. i u 2010. godini, u suštini, budžet ako ne dođe do većeg skoka, odnosno zavisno od razvoja bruto društvenog proizvoda, i dalje morati da ima tu socijalnu komponentu, jer je nerealno očekivati da ćemo mi moći iz sopstvenih sredstava da kapitalizujemo PIO, bez obzira što će on spojiti i racionalizovati pojedine troškove, ali će i dalje taj deficit, koji sada iznosi 33%, bio i 50%, taj će i dalje postojati, to je neka naša realnost.
U pogledu budžetskih prihoda, mi znamo da su porezi dominantni, oni od 639,6 milijardi učestvuju sa 596,2 milijarde dinara. Znači, potpuno dominantna grupa prihoda su porezi, što je i normalno, jer su to osnovni prihodi u javnim finansijama, odnosno u budžetu.
Mislim, to je dr Cvetković i istakao, da povećanje poreza na dobit pokazuje našu šansu, ali mislim da što se tiče poreza na dobit, jer je on najniži u okruženju, 10% na poresku osnovicu, da tu jedna što veća poreska disciplina mora postojati i da se posebno kad se tiče poreza na dobit moraju kontrolisati, čak mislim da je to posao i parlamenta, javna preduzeća. Mi imamo 17 republičkih preduzeća, imamo 450 lokalnih preduzeća. U suštini, deo njih se ponaša kao da nemaju svoga gazdu, a njihov gazda su država i opštine. Ako im gazda pusti da rade šta hoće, da troše koliko hoće, pa oni će to rado prihvatiti, ne treba previše da ih ubeđujemo.
Gospodin Cvetković je rekao da je u okviru Ministarstva opredeljena grupa ljudi koja će vršiti kontrolu nad javnim preduzećima, nad trošenjem javnih preduzeća, jer javna preduzeća, sada se finansira deficitno samo železnica sa 10,6 milijardi, ali ostala ne zarađuju, osim Telekoma. Kako može da ne zarađuje NIS, kao isključivi monopolist, sa tolikim brojem pumpi, on mora da pravi dobit i da unosi dobit u državni budžet.
Vezano za budžet, samo još jedna napomena. Moram da se vratim na ovaj grafikon. Što je kolega Topalović govorio, praktično, u 2008. godini budžet nominalno raste. Molim vas, budžet nominalno raste 13,2%, a realno, u stalnim cenama raste 6%. Tu je bila zamka, možda ste vi namerno rekli, ali bruto društveni proizvod raste nominalno 13,2%, budžet raste 9,9%.
Znači, bruto društveni proizvod brže nominalno raste nego što raste budžet.
Samim tim otuda proističe onaj racio broj koji kaže da se učešće budžeta u 2006. godini, učešće budžetskih rashoda sa 24,3 smanjuje na 23,5%, znači 0,8%, to je suština, to je pravi racio broj, gde upoređujemo dve veličine koje su jedino uporedive. A nominalni rast, ponavljam, jeste 13,2%. U tom smislu, brže raste bruto društveni proizvod od budžeta i to je ona intencija o kojoj je govorio ministar Cvetković, kao osnovna intencija koja se postavlja ovim i narednim budžetima.
To je pretpostavka, ali pretpostavka je bila da će biti ovaj deficit 2007. godine, pa je ministar rekao da mi već imamo rezervu, odnosno da nije potrošeno onoliko koliko je planirano. Možda će se to desiti i u 2008. godini.
Konačno, četvrta tačka, rizici i šanse. Po meni, osnovno je rizici, a ujedno i šanse. Nezaposlenost; mi imamo dva miliona stalno zaposlenih ljudi. Znači, to je i rizik i šansa. Kako se može doći do zaposlenosti? Može samo kroz nove investicije i povećanje produktivnosti. Znači, ova država mora praktično crveni tepih prostreti pred sve potencijalne investitore, to je suština, i domaće i strane, ne vodeći računa o njihovom poreklu.
Drugo, državna uprava. To je već rečeno. Državna uprava 9,7 BDP-a. Na duži rok praktično mora da se vrši restrikcija. To je takođe rezerva za onaj drugi deo gde sada još uvek, zbog stečenih prava, ne postoji razvojni deo.
Treći deo, završetak privatizacije. Ovim zakonom koji je ovde na dnevnom redu predviđa se 31. decembar 2008. godine kao krajnji rok, i to je nužno. Mi smo već produžavali taj rok. Ne postoje kontraargumenti koji bi osporili tezu da se privatizacija mora završiti, jer pre svega postojanje privatne i društvene svojine praktično rađa potencijalnu korupciju. To svi mi dobro znamo i videli smo u istoriji svih zemalja.
Zato su sve zemlje žurile, pa i po cenu da nema egalitarizma, da nema pravde, da ima grešaka, ali je suština ukinuti dvojstvo u vlasničkim oblicima, odnosno ukinuti onaj oblik koji ni po Ustavu ne postoji, a koji se zove društvena svojina.
Tumačim zašto se nije završilo, zbog različitih pritisaka raznih subjekata privatizacije, koji su praktično odlagali, i tu dolazim na 4. tačku, javna preduzeća. Tu nema šta da kažem. Mislim da je prvi korak podela besplatnih akcija.

Prihvatam ovu intervenciju. Dakle, podela, opšta vaučerizacija, 15% javnih preduzeća, s jedne strane, pored toga što predstavlja jedan egalitarni čin, čin pravde, ona će u stvari onemogućiti dalje odlaganje privatizacije javnih preduzeća, i to je možda još veća dobit tog postupka.
Znači, ako se uđe u privatizaciju, rečeno je ako se uđe u podelu besplatnih akcija, donese poseban zakon, njime je predviđeno da se do kraja 2010. godine definiše vlasnička struktura javnih preduzeća.
Da li će država biti većinski vlasnik ili manjinski, ili će potpuno prodati javna preduzeća, to ostaje da praktično svaki subjekt privatizacije odnosno promene vlasničkih odnosa to utvrdi na svojim organima upravljanja ili preko Skupštine države.
Četvrta tačka, privatizacija i završetak restruktruriranja velikih sistema. Mislim da je krajnji rok 2008. godina. Tu pre svega mislim na Zastavu, Prvu petoletku, Bor itd, gde smo mi do sada, iznosio sam taj podatak i taj podatak je takođe javan, mi smo do sada u otpust duga i direktne subvencije tzv. velikim sistemima, 75 sistema u restrukturiranju, do sada ubacili 9 milijardi evra, kroz otpust duga i kroz direktne subvencije.
U suštini teško se tu može postići rezultat, jer su bilansi godinama propadali. Bor duguje 500 miliona dolara najmanje. Teško će se to rehabilitovati kroz redovno poslovanje. Zato treba ići, pa i po cenu određenog gubitka države, otpusta dugova jednokratnih, da se izvrši definisanje vlasničke strukture, da ti sistemi dobiju svog vlasnika, koji će onda raditi na principu profita.
Peto, kapitalizacija PIO, odnosno ozdravljenje penzionog i invalidskog fonda je jedinstveno od nove godine. To je takođe jedna nužna strateška mera, bez koje na duži rok nema ozdravljenja makroekonomije Srbije. U tom smislu početak je spajanje fondova, ali prava kapitalizacija gde će fond imati svoj račun, kao i svi drugi, pa će možda penzioneri imati ne samo penzije, nego će možda imati dividende, kao i drugi penzioni fondovi.
Zaključno, još jedna završna reč, mislim da su naše javne finansije u dobrim, sigurnim i ozbiljnim rukama gospodina ministra profesora Cvetkovića i zaista to govorim ne stranački. Poznavajući analitičara gospodina Cvetkovića, siguran sam da ste svi uvereni da, ovo što Cvetković piše, neće odustati od ovih proporcija koje je postavio Memorandumom i projekcijama do 2010. godine.

Poštovana gospodo, što se tiče penzija treba reći da su u budžetu za 2008. godinu posebno, u formi dotacija, izdvojena sredstva od 31,2 milijarde za povećanje penzija zato što postoji svest o značajnoj depresiji penzija u odnosu na zarade. Znači, 31,5 milijardi; jednokratno povećanje penzija od januara je 11,5%, jednokratno povećanje za sve penzije i plus redovno povećanje u toku 2008. godine, s tim što postoji dospeli dug od 3.700 dinara koji će se deliti svim penzionerima od 20. do 31. decembra 2007. godine. Mislim da će se značajno poboljšati standard svih penzionera. Hvala.

Poštovane dame i gospodo narodni poslanici, javljam se po Poslovniku, vezano samo za diskusiju kolege Maraša. Mislim da nije opravdana skepsa u pogledu transfera sredstava iz budžeta Republike Srbije u budžet Vojvodine.
Po Ustavu je to sedam posto. To iznosi 44,4 milijarde. Predviđeno je da četiri sedmine ili 25,4 milijarde budu redovni rashodi, a tri sedmine ili 19.000.000.000 dinara da budu kapitalni rashodi. Tako je definisano i nema razloga za skepsu da neće biti tako.
Jer u delu ovog našeg budžeta, koji je predviđen, 67,2 milijarde ili 10,3% su transferi lokalnim vlastima, a od toga je, u okviru te pozicije, 31.000.000.000 za Vojvodinu. Devet milijardi je predviđeno iz NIP-a, ali ne onako kako je gospodin Maraš rekao, da će direktno NIP odlučivati koji će se kapitalni rashodi finansirati, nego se u finansijskom smislu transferiše devet milijardi u budžet Vojvodine i organi Vojvodine će definisati gde će se ti kapitalni rashodi trošiti.
Znači, 31 plus devet je 40, i još 4,4 milijarde su drugi kapitalni rashodi koji će se iz sredstava NIP-a transferisati u Vojvodinu. Ukupno sedam posto ili 44,4 milijarde. Dakle, mislim da zaista nema razloga za skepsu. Možda je to malo, i to treba reći, ali svima je malo. Šta mislite koliko je tek nama iz provincije, iz unutrašnjosti, malo tih transfernih sredstava, imajući u vidu stepen razvijenosti, odnosno nerazvijenosti? Toliko, hvala.

Poštovane dame i gospodo, poštovana gospodo ministri, predstavnici Vlade, ja ću u okviru jednog šireg makroekonomskog koncepta postaviti tri pitanja i jedno mikroekonomsko pitanje. Iz razloga celishodnosti pročitaću pitanja.
Prvo: Da li se javnim dugom od 9,04 milijarde evra u apsolutnom, a posebno u relativnom smislu, u odnosu na bruto društveni proizvod, može ugroziti makroekonomska stabilnost na duži rok i eventualno uvesti u dužničku krizu, kako navode neki analitičari i političke partije?
Drugo pitanje: Kojim ekonomskim merama će Vlada i resorna ministarstva, pre svega Ministarstvo trgovine, reagovati na još uvek defektno unutrašnje tržište i vidljivo visoki stepen monopolizacije i oligopolizacije? Dokaz su duplo veće trgovačke marže, a mnogo puta manja kupovna moć nego u razvijenim zemljama, i činjenica da je cena mleka kod nas veća nego u Crnoj Gori.
Treće pitanje, za ministra finansija i potpredsednika Vlade: Kojim konkretnim merama i u kom roku će Vlada pokušati da poboljša narušeni ekonomski položaj i izvoznu konkurentnost neto-izvoznika, onih sa većim izvozom od uvoza, izazvan apresijacijom dinara?
Konkretno, da li se u sferi kreditne podrške može obezbediti: prvo - da se preko Fonda za razvoj Republike Srbije obezbedi posebna linija za pripremu proizvodnje za izvoz sa kamatom od 3% godišnje i hipotekom kao obezbeđenjem, bez garancija poslovne banke, koja košta; drugo - da li se krediti poslovnih banaka neto-izvoznicima mogu u pogledu stope obavezne rezerve Narodne banke Srbije izjednačiti sa stambenim kreditima, dakle, da stopa bude nula, a time se značajno smanje troškovi finansiranja; treće - da li Agencija za osiguranje i finansiranje izvoza Republike Srbije, AOFI, može povećati svoj kreditni potencijal jer je sadašnji potencijal nedovoljan za finansiranje izvoza neto-izvoznika?
I četvrto, mikroekonomsko pitanje, u koje sam involviran kao ekonomski analitičar. Pre desetak dana Vlade Divac je izjavio da Vojin Đorđević, vlasnik više desetina preduzeća, duguje državi preko milijardu dinara ili dvanaest i po miliona evra. Priznaćete da je to enormna suma i da je, ako je ovo tačno, država drastično oštećena. Zato želim da se javno proveri koliko preduzeća "Subotičanka", "Premijum likvid", "Podrum Palić" i ostala povezana lica gospodina Vojina Đorđevića duguju na ime poreza, zaključno sa današnjim danom, 23.11.2007. godine, i zašto se do sada nije naplatilo, ako je ovo tačno, i šta će se učiniti da se u budućem periodu naplate svi dospeli porezi sa pripadajućom kamatom. Hvala.

Samo jedna rečenica. Da li su Republičke robne rezerve, kao jedan tržišni regulator od strane države, kao učesnik na tržištu sa kojim država može da koriguje slobodna, liberalna tržišna kretanja, postavljene na adekvatan način i da li se razmišlja o tome da zaista igraju tu ulogu? Otprilike kao kada centralna, Narodna banka interveniše na deviznom tržištu u pogledu određivanja kursa kod poslovnih banaka.