Poštovani poslanici i poslanice, članovi 225. i 226. Izvinjavam se, uzeću samo minut vremena, pošto ne smem se vratiti u Kosjerić ako javno ne postavim ovo pitanje.
Kosjerić je grad i opština poznata, pre svega, po cementnoj prašini, društveno preduzeće, a sada je Titan. Tu tvrdnje idu u dva potpuno ekstremna smera. Jedan je smer da aerozagađenje i petrolkoks, koji je uveden prošle godine, potpuno dovode do raznih oboljenja - bronhitisa, astme itd, uključujući i kancere, pre svega, pluća. To je jedan ekstrem.
Drugi ekstrem je da je sve u regularnim tokovima. Zaista bi bilo dobro, evo molim gospodina Sašu Dragina, već sam mu to rekao usmeno, ali moram da ovo kažem javno, baš zbog te velike polemike koja se vodi u tom gradiću, da li petrolkoks, koji je izmenama i dopunama kupoprodajnog ugovora između Agencije za privatizaciju i kupca "Titana" iz Grčke, štetan za zdravlje i da li su uopšte podaci, parametri koji se tiču aerozagađenja u granicama normalnog.
Ponavljam, postoje dva ekstrema. Više puta su održavani okrugli stolovi i do istine nije došlo, i jedna i druga strana sumnjaju da ona druga strana ne govori istinu. Hvala.

Poštovani poslanici, ko čeka, dočeka. Evo, i ja dočekah da izađem za govornicu. Ja sam možda naivno mislio da će ovo biti tačka gde će prilikom glasanja ekran da pozeleni i da će se ovde povodom ovog sporazuma, odnosno zakona leva i desna strana prilikom glasanja ujediniti. Nažalost, za sada teško da će se to ostvariti, mada ostaje vreme do glasanja da se to zaista i dogodi.
Dobar smer ka tom cilju je pokazao gospodin Milan Nikolić, kao ovlašćeni predstavnik Socijalističke partije Srbije, kao deo opozicije, govoreći o tome da ima mnogo potencijalnih opasnosti koje svaka evropska integracija donosi. Ali, integracije su ekonomski imperativ, mi nemamo drugih mogućnosti i u tom smislu potencijalne prednosti, potencijalna dobit daleko nadmašuje opasnosti koje mogu nastati od ove integracije koja predstavlja prvi korak ka onoj velikoj integraciji koja se zove EU, a i od drugih integracija.
Ono što sam očekivao jeste da će i leva i desna strana oštro kritikovati Vladu kao predlagača zbog toga što se sporazum o pristupanju CEFTA nije ranije pojavio na dnevnom redu, da bismo već sada postali punopravni članovi CEFTA i da ne bismo zadnji došli na red da potpišemo ovaj sporazum. Gospodin Batić je rekao da nije Bosna. I Bosna je ratifikovala sporazum.
Znači, ostali smo mi koji govorimo o sebi, u nekom našem stalnom, tradicionalnom hiperbolisanju, kao lideru, da poslednji potpišemo sporazum o regionalnim ekonomskim integracijama.
Ako govorimo po savesti, bez obzira na to ko iz koje partije dolazi, teško je naći argumentaciju da se dokaže štetnost nekih kreditnih linija i ovog sporazuma, kako to u ovom slučaju predstavnici desne strane govore. KWF banka, Nemačka razvojna banka, daje kredit koji je 40% potpuno besplatan, pa kada se podeli dobije se kamatna stopa koja je 50% ispod tržišne; euribor plus 2,5 - 3% kao najniža kamatna stopa; ako dobijemo 50% nižu kamatnu stopu i to bude uslovljeno da kupimo opremu iz Nemačke, pa šta je tu loše, oprema je iz Nemačke, nije iz Kine, nije iz Rumunije. Mi smo prošle godine imali kreditnu liniju za opremu iz Italije, koja je prosto razgrabljena. Znači, Italija je kreditirala uvoz opreme iz Italije. Taj kredit je prosto planuo, gospodo, zato što su se pravna lica normalno zaduživala i kupovala opremu od dobrog proizvođača.
Zbog toga je po mom mišljenju zaista čudno, ja na primer sebi nikada ne bih dozvolio da branim ovogodišnji budžet koji je pregrejan, friziran i praktično je bio prinudan. U momentu donošenja nije bilo izbora, ali zbog toga gospoda sa desne strane, ako hoće pošteno da govore, ne mogu zbog slabosti prve vlade, druge, treće, koje postoje, kritikovati ono što je potpuno u redu, ono što je prvi korak Srbije ka integracijama, ka slobodnom tržištu; oni će morati po svaku cenu da dokažu da je to štetno. To je, nažalost, sudbina našeg parlamenta i sa takvom sudbinom našeg parlamenta mi zaista ne možemo ići ka toj Evropi.
Slobodno tržište je majka ekonomije. Kako je onaj grčki filozof rekao: "Čovek je mera svih stvari" (Protagora, Plotin, ne znam, Marina može da kaže kako se zove), tako je i u ekonomiji slobodno tržište mera svih stvari. Sve ono što su kolege govorile o slabostima, o monopolima, o korupciji, o tajkunima, o nezaposlenosti, o nedovoljnoj investiciji rešava se slobodnim tržištem.
Ne može se kroz carine zaštititi domaća industrija i poljoprivreda sto godina, to se štiti 20, 30 godina, ali se mora napraviti slobodno tržište da bi baš ta domaća industrija i ta domaća poljoprivreda bila konkurentna. To je aksiom ekonomije, o tome se ne može diskutovati. O teoremama se diskutuje, a o aksiomima - oni su lako dokazivi.
Zaista, meni je kao ekonomskom analitičaru, nezavisnom potpuno, makar mislim nezavisnom, bila draga diskusija Milana Nikolića, koji kaže – ima mnogo potencijalnih opasnosti, ali sve te potencijalne opasnosti, kao što su tranzicione žrtve, daleko su ispod onoga što je dobit, što su prednosti, što su preimućstva.
Mi dobijamo EUR 1. Znate li vi šta znači EUR 1? Roba sa poreklom, gde neće učestvovati samo Srbija sa 50%, nego se akumulira, kumulativno se dobija EUR 1 i ulazimo bez carine na treće tržište. Znate li vi šta je to? Ko je radio u privredi, ko je radio u izvozu, on zna da je to nešto neverovatno, verujte mi.
Ili, zašto ova grupa od 25 do 30 miliona stanovnika i sa teritorijom nekoliko puta većom od Srbije, zašto to ne bude, postaće zona slobodne trgovine, ali zašto ne bude zona investicije, zašto to ne bude južna Koreja, zašto? Ne možemo mi zbog slabosti Vlade, zbog korupcije i zbog eventualnih krađa, ne možemo reći da to nije naš jedini pravac. To je, gospodo, naš jedini pravac, mi drugog pravca nemamo. Da imamo... Molim vas, pa znate ko je, vi pričate o njima, ali nema veze sa sporazumom CEFTA.
Gospodo, da može drugačije ne bi Češka sada imala prosečnu zaradu 2.000 evra. Koja je još zemlja koja je bila u CEFTA pa ušla u Uniju koja je tražila, kako vi kažete dokazivala, štetnost ulaska u CEFTA, odnosno Uniju, koja je to zemlja? Mi smo govorili kada je izašla Slovenija – molićete nas vi da se vratite; pa smo rekli kad izađe Hrvatska, pa smo stalno govorili – molićete vi nas da se vratite, a umesto toga ostali smo sami. Ispada, po nekim teorijama, da Srbi vole samo da trguju sami sa sobom. Pa, sa tom trgovinom, sa tom filozofijom ostaju samo prazni rafovi, tegle džema i jeftin keks, to je jedino što ostane. To mi znamo, u Rusiji je tako bilo, u Poljskoj, ostali su prazni rafovi, u autohtonoj ekonomiji koja se ponašala autistički.
Prema tome, gospodo, mi treba svi da zahtevamo, da tražimo odgovornost od Vlade što je zakasnila sa dostavljanjem sporazuma o pristupanju CEFTA ovoliko vremena i da zahtevamo da što brže pravimo slobodno tržište, kao majku ekonomije. Bez toga, mi smo svi izgubljeni, i poslanici, i Vlada, i svi zajedno, i ceo naš narod. Jer, da nije tako, ponavljam i time završavam, onda bi drugi narodi... Ubedite druge narode, gospodo, da oni izađu iz tih sporazuma. Zašto niko neće da izađe iz Unije, zašto svi kažu – moj jedini, osnovni, prioritetni cilj jeste EU. Nema naroda u Evropi koji to nije rekao. Pa, šta mi hoćemo, kome mi šta dokazujemo?
Prema tome, zaista molim kolege, apelujem na koleginicu Tabaković, koja se sprema na repliku, da govori po savesti. Ne mogu se slabosti Vlade i slabosti političara bilo koje vrste koristiti za to da se nešto što je čisto, kao što je kreditna linija KFW banke ili sporazum CEFTA, napada neargumentovano. Hvala.

Poštovana gospodo, najveći hendikep i minus našeg parlamenta jeste što desna strana, šta god da se pojavi, energično je protiv, a leva strana je isključivo uvek za. Mi ćemo sigurno napredovati ka evropskim integracijama ako se to za i protiv na levoj i desnoj strani malo pomeša, i kada budemo pratili problem, kada budemo diskutovali za ili protiv, u diskusijama se budemo izjašnjavali po problemu, po problematici.
Ovo je slučaj baš kada bi i koleginica Tabaković i svi ostali trebalo da kažu - gospodo, sve kreditne linije, preferencijalne linije koje stoje, koje imamo šanse da dobijemo, požurite, iznesite, da bi ovoj zemlji, željnoj potrošnje, i ovoj zemlji željnoj investicija, pomogli da krene u neki investicioni ciklus.
Gospodo, shvatite da smo mi, baš zbog ogromnog kašnjenja i cele naše društveno-ekonomske situacije, izgubili šansu da u velikom broju kreditnih linija preferencijalnih učestvujemo. Bugarska i Rumunija su samo za poljoprivredu nekoliko milijardi evra koristili nekoliko kreditnih linija preferencijalnih.
U tom smislu, u dobroj nameri, apsolutno i pišem i protiv sam prekomernog zaduživanja, ali kada se pojave preferencijalne kreditne linije, sa izuzetno dobrim uslovima, mi generalno treba da teramo Vladu, da te preferencijalne linije dajemo zadatak Vladi da ih pronađe i da sve šanse koje postoje u evropskim državnim bankama, evropskim razvojnim fondovima, evropskim i svetskim institucijama, da te preferencijalne linije sa dobrim kreditnim uslovima iskoristimo i da posebno lokalnoj samoupravi i opštinama ukažemo kakve su to kreditne linije koje postoje da bi to iskoristili.
U Srbiji, gde je lokalna samouprava uspela da ona pronađe ta određena kreditna sredstva, da poveća investicione fondove sopstvenom aktivnošću, te su se sredine promenile. Tako se i druge zemlje menjaju zahvaljujući jednim delom, ne samo svom ekonomskom bogatstvu, nego i preferencijalnim kreditnim linijama.
Ovde je očigledno da se radi o preferencijalnoj kreditnoj liniji, jer je tu kamata 2%, gde piše u članu 2, i to na 12 miliona. Na 20 miliona, pošto je osam donacija, to izađe 1,25 kamata, pa sa svim onim kaznenim odredbama o kojima je koleginica govorila, to je krajnje neverovatan kredit, jer dobro znate da su sadašnji investicioni krediti 3-4%, to su najbolji mogući krediti. Nema boljeg kredita.
Nema, niti će biti boljih kredita od 3-4%. Jedna ponderisana kamatna stopa od 1,25% na ovu liniju od 20 miliona evra, pa to je božji dar, shvatite gospodo. Nije bitno da li to posmatra Mirko Cvetković ili neko iz Demokratske stranke, ili neko iz Radikalne stranke, treba da govorimo o ciframa, gospodo. Zaista bi to bilo najvažnije.
Ako govorimo o zaduživanju kao problemu, da govorimo selektivno, da ono što je potpuno kada se radi o preferencionalnim linijama da podržimo, da tražimo da se one uvećaju, a da suprotno, s druge strane, i mi i ova leva strana podvrgnemo kritici prekomerno zaduživanje i poremećaje u budžetu, neravnotežu budžetsku, izazvanu prevelikom javnom potrošnjom.
Potpuno se slažem da i mi na levoj strani mora da kažemo, naša je spoljna ravnoteža, odnosno deficit spoljnotrgovinski nastaje delimično i zbog toga što branimo inflaciju niskim kursom i tako dalje. To mi isto treba da kažemo, kao što vi, ova desna strana, treba da traži da zahteva da se kreditne linije, koje se mogu koristiti, a koje su ispod 3 - 4% na godišnjem nivou, apsolutno ubrzo aktiviraju i da uđu u našu budžetsku potrošnju, pogotovo sa grejs periodom, jer je očekivano da ćemo sa rastom bruto društvenog proizvoda od 8%, valjda moći da vraćamo te kredite.
Zašto nam trebaju krediti? Zašto su Srbija, Bosna i Hercegovina, Makedonija najveći korisnici kredita? Zašto dolaze banke? Zašto dolazi kapital? Svi znamo zašto.
Zato što smo mi željni potrošnje, što još uvek građani Srbije i ovih zemalja koriste frižidere Ante Markovića. Zbog toga. Često sam i pisao, frižidere iz vremena Ante Markovića, televizore i ostalo još uvek koristimo, zbog toga smo željni kredita.
(Iz sale: Nije tačno.)
Sto posto je tačno, Tomo, ali morate vi da odete u provinciju da vidite, da li je tačno ili nije.
(Tomislav Nikolić, sa mesta: Ne živim u Njujorku.)
Dobro, ali više ste u Beogradu.
Imamo Fond za razvoj. To je naša razvojna banka. Imamo Fond za razvoj koji isključivo radi, gospodin Cvetković je član Upravnog odbora Fonda, on može govoriti, Fond za razvoj je isključivo razvojna banka. On više nije ona stara institucija koja je transferisala pare. Radi na čisto bankarskom kreditu, na razlici između aktivne i pasivne kamatne stope.
Cela administracija Fonda se izdržava samo od 5% tih razlika, kao jedna zaista efikasna institucija. Slučajno znam tu problematiku, zato što sam korisnik kredita, ispred firmi gde sam radio. Tu su investicioni krediti od 1% do 3%.
Takođe, taj fond u principu dodeljuje u svojim ekonomskim mogućnostima i iz sredstava budžeta preferencionalne kreditne linije po raznim namenama.
Vi već sada znate i apelovao bih baš sada da se sredstva Fonda što pre aktiviraju, da počne redovan rad, jer vi dobro znate da dve kreditne linije, posebne, gde je izdvojeno po jedna milijarda, jedna je za mikrozapošljavanje, a druga start ap kredite za početnike, još nisu operativno raspoložive, a veliki broj zahteva obrađenih čeka i veliki broj ljudi očekuje, od 5.000 do 30.000 evra te linije iznose, da startuje, da počne taj neki svoj biznis, da započne na osnovu tih linija.
Zaista bi bilo dobro da mi, ako je moguće, postepeno da o problemima pričamo na način kako to problemi zaslužuju, a pre svega da to diktiraju cifre, i leva, i desna strana. Dakle, ako ova linija zahteva da se kaže da je zaduživanje i da će ova linija upropastiti zemlju, onda ljudi neko...
(Vjerica Radeta, sa mesta: Kolika je kamata?)
Kamata je 2% u članu 2, ali je 1,25 na 20 miliona. Zašto ne bi vraćali? Ako nećemo vraćati, što ga uzimamo? Polemišem za govornicom. Ako vi kažete, hipotetički, šta će biti ako se desi da ne vratimo, onda ne treba ništa da uzimamo. Mi uzimamo da bi vraćali, a ne da dođemo u kašnjenje.
Tomo, ako budete u vreme posle grejs perioda na vlasti, sigurno vas ova linija neće opteretiti, a rešićete lokalne probleme, gospodine Nikoliću. Zahvaljujem.

Poštovana gospodo, vrlo ću kratko. Član 101. stav 1. replika.
Samo mislim da treba da govorimo u dobroj nameri i da citiramo cifre. To je apel i poziv. Dakle, član 4.2 – 0,5 nije godišnje, nego jednokratna naknada. To je uvek naknada za obradu zahteva - 0,5% za ceo iznos. To je na 10 godina 0,05 gospodine Šaroviću, a ne 0,5 godišnje.
Drugo, kamata je definisana. Euribor plus 1,2 - to je najmanje što može da postoji u ovom momentu u investicionim kreditima. To je jako dobro, a ovo što je govoreno posle. Zašto uzimamo ako ćemo kasniti, ako nećemo koristiti? Zašto uzimamo kredit da bi poboljšali propale lokalne sistema grejanja, ako nećemo povlačiti tranše ili ako ih nećemo vraćati redovno.
Sve to posle što će nastati, ta neka dva miliona hipotetička, mi ne uzimamo da dajemo ta dva miliona, mi uzimamo da koristimo, da uradimo i da vratimo na vreme, i da platimo Euribor plus 1,2% i plus 0,05 godišnje jednokratne naknade. To je prava istina, ne može van toga. Hajmo da govorimo da li je to skupo ili jeftino, a ne da kažemo tri miliona ima troškova. Zašto to radimo? Nema potrebe.

Poštovana gospodo, javljam se po članu 226. i ukazujem na zaista jednu, po mom mišljenju i po mišljenju velikog broja privrednika i ekonomista, alarmantnu pojavu.

Kurs eura danas iznosi 78,67 dinara; 2004. godine, pre 32 meseca, bio je nominalno veći. U januaru prošle godine, pre 18 meseci, bio je za 10% veći. Gospodo, sve se to obrazlaže odnosom ponude i tražnje, odnosno delovanjem tržišnih mehanizama. Za isto to vreme od 2004. godine zvanična inflacija je bila preko 35% u ovom periodu.

Od prošle godine zvanična inflacija je bila oko 15%, a javna potrošnja je u istim tim periodima rasla preko 50%, uključujući i zarade, odnosno plate.

Dakle, gospodo, u ovom periodu su neto izvoznici, oni koji imaju veći izvoz od uvoza, potpuno su devastirani. Oni sa svojim neto izvozom moraju da plate struju, koja je otišla 40%, zarade koje su otišle 30% itd. U ovom intervalu su neto zarade izvoznih preduzeća, neto izvoznika, pale su na najnižu moguću granu i daleko zaostaju za javnom potrošnjom.

Prema tome, ako se kaže da se kurs formira na odnosu tržišta, ispada da se samo kurs formira na osnovu tržišnih kategorija, a tamo gde bi trebalo da se država meša u ekonomiju, a u svim ostalim segmentima praktično su probijeni svi parametri i svi barometri. Realno rečeno, videli ste da praktično preko kursa Narodna banka brani makroekonomsku stabilnost.

Molim predsednika parlamenta, ako je moguće, da zakaže hitan sastanak sa predstavnicima Vlade, resornim ministarstvima, sa parlamentarnom delegacijom i predstavnicima privrednika, jer praktično dalje urušavanje kursa će potpuno devastirati neto izvoznike, zaista će devastirati.

Prošle godine smo, predstavnici izvoznika, pisali 50 puta, obraćali se premijeru, ministru finansija, Narodnoj banci. Gospodin Boža Đelić je govorio o kursu od 100 dinara, najnižem kursu. Izvozna privreda će imati gubitke i ne može se takmičiti sa inostranom konkurencijom. Jedina ide na tržište i jedino za nju važe rigorozni tržišni zakoni.

Zaista bih molio predsednika parlamenta da organizuje hitno ove nedelje sastanak između parlamentarne delegacije, predstavnika izvoznika najvećih i resornih ministarstava i Narodne banke Srbije.

Ujedno se prijavljujem za još jednu povredu Poslovnika po članu 226 kasnije, prijavljujem se sada, vezano za otkup maline, samo tri-četiri rečenice.

Poštovana gospodo, izvinjavam se jer sam malo skrenuo sa zadate teme. Samo bih rekao tri rečenice. Dužan sam da ovo kažem. Obilazio sam 20 hladnjača.

Gospodo, na tržištu maline, koja donosi 70 miliona evra prihoda deviznog, pored ovog kursa koji je potpuno uništio izlaznu cenu, imamo sledeću pojavu: danas malinu otkupljuju kamioni sa ceradom i sa džakovima para, dok hladnjače koje su ušle u hasap kvalitet, koje plaćaju poreze i doprinose, imaju potpunu tehnologiju, one više nisu konkurentne.

Jer su ljudi, ponavljam, sa kamionima sa ceradom, bez ikakvih

elementarnih uslova, i sa džakom para, oni dolaze i otkupljuju, prave berzu maline u svim krajevima gde maline najviše ima.

Prema tome, opet molim predsednika Dulića da kod resornih ministarstava hitno reaguje, jer se nešto mora učiniti. Najveće hladnjače ostati samo sa 20% popunjenim preradnim kapacitetima, a još traje sezona maline 15 dana. Prvo, što je trebalo uraditi, pored ovog hasap kvaliteta, trebalo je da se plaća bezgotovinski. Bezgotovinsko plaćanje bi rešilo taj problem. Međutim, nastavilo se plaćati kešom. Molim vas, džakovi para i kamioni, prljavi kamioni su lideri u kupovini maline.

Mogu i to da kažem? Te pare i ti kamioni dolaze iz nekog poljoprivrednog kombinata Pančevo. Hvala vama.

Povreda Poslovnika, član 104. Poštovana gospodo, mene lično, a verujem i sve poslanike na levoj strani, ne može uprljati, niti povrediti ono što je rekao gospodin Vučić. Govorim za sebe. Nekoliko godina pišem o nepravdama u društvu u Srbiji, bez ikakve naknade. Ovo što je govorio gospodin Vučić ne može nikada da me povredi, niti da me uprlja, ali tražim od predsedavajućeg parlamenta da ne dozvoli da pojedinci iz bilo koje druge stranke sebi dozvole da prekorače onaj svoj kategorički imperativ i da, ne znajući o kojim ljudima se radi, dozvole sebi sve. Sve se može reći rečima, ali postoji, kako Kant kaže, gospodine Vučiću, kategorički etički imperativ – zvezdano nebo nad nama, kategorički imperativ u nama. Setite se toga.
Ne možete vi mene uprljati. Vi mene znate i ja vas znam, gospodine Vučiću. Znate vi ovde pola ljudi. Zato se čuvajte ovakvih vrućih, nepoštenih i prljavih reči, gospodine Vučiću. Molim vas, čuvajte se tih reči, jer zaista nemate na njih pravo. Borite se vi političkim sredstvima protiv pojava, protiv politike, protiv ideologija, nemojte vređati ljude. Ne smete da vređate ljude. Zaista vas opominjem, jer nemate pravo i, znate, ne treba da se prepadnete, imajte moralni imperativ, gospodine Vučiću. To pamtite, jer svi smo mi ljudi pojedinci.
Konačno, šta se dešavalo na ovim prostorima? Ponovo pozivam cifre kao jedinog prijatelja i saveznika, koje su nepotkupljive. Ponavljam, gospodo, mi smo sada na 64% od bruto nacionalnog dohotka, bruto društvenog proizvoda u odnosu na 1989. godinu, a 2000. godine smo bili na ispod 30%. Nešto se desilo u toj zemlji. Šta se desilo? Dajmo makar istoriji neka kaže, neka vremenska distanca kaže, ako kažete da vi niste, odnosno vlasti Miloševićeve nisu za to krive.
Samo znajte da svi argumenti koje govorite ne mogu pokolebati i ne mogu ugroziti ono što stoji, a to su cifre. I stoji da je 2007. godine Srbija ostala sama, svi su otišli. Kao onaj muž koji je imao deset žena, pa su sve žene otišle, sa svima se razveo, a stalno su one krive. Kako su stalno žene krive, a taj muž - Srbija, nije? Gospodo, već su nam presudile cifre. I dalje će nam suditi. Zato ne možete vi nas uprljati verbalno, cifre će suditi i Vučiću, i Marković Momiru, i Čedi Petkoviću i svima. To zapamtite.

Poštovana gospodo, ovo je replika u vezi sa članom 101. stav 1. To je replika koleginici Jorgovanki Tabaković. Vrlo kratko ću govoriti da bih doprineo da se ova rasprava vrati u okvire naše današnje teme, a to je Zakon o akcizama, amandmani na Zakon o akcizama.
Koleginice Tabaković, u kolumni u listu "Danas", prošlom dvobroju i u narednim brojevima će biti na jedan satiričan način iz mog ugla, humorističan način, dobronameran način govoreno o radu srpskog parlamenta, koji sam ja nazvao "Hajd parlament" jer sam smatrao, imajući u vidu procedure koje sada važe, da postoje uslovi da se priča i ovako kao sada, van teme. Mislim, ako sam tu povredio neku poslaničku grupu, ako sam o nekome pričao loše, a o nekome dobro, ja se izvinjavam, ali to nikada nije bila namera niti će biti. Čak su pominjani u dobrom svetlu Lidija Vukićević, Nataša Jovanović, Mićun itd, a biće tako i ubuduće.
Što se tiče budžeta, koleginice, to je najvažnije. Vi ste čitali, mislim da ste čitali "Glas javnosti", a čitajte i sutra; ja sam rekao svim ministrima - dok budem pisao kao ekonomski analitičar, pisaću kritički iz svog ugla. Ako se to kosi sa funkcijom poslanika, onda će se preduzeti odgovarajuće mere. Znači, čitajte sutra "Glas javnosti" i ubuduće i videćete šta piše o budžetu. Toliko i hvala.

Poštovana gospodo, poštovani gospodine ministre, sam termin usvajanja ovog budžeta pokazuje da je on rađen u cajtnotu i pod prinudom. U tom smislu, ako znamo da je zakonski i ustavni termin bio 31.12.2006, svako dobronameran treba da kaže da je u ovom kratkom intervalu od formiranja Ministarstva finansija, to ministarstvo, resorno, u kratkom intervalu dostavilo jasan, koncizan i sledljiv dokument, koji svi poslanici mogu tumačiti i izvlačiti zaključke. Kakvi će oni biti, to, svakako, zavisi od individualnog tumačenja i političkih ideologija, ali mi smo dobili jasan, koncizan i sledljiv dokument.

Ponavljam, radi se o dokumentu koji je stvar prinude i radi se o budžetu koji je stvar kontinuiteta. To je suština.

Ovaj budžet je stvar kontinuiteta i napora da se u kontinuitetu pojedinih pozicija, razdela i prihoda izmeni ono što se izmeniti može.

Ono što ću u nastavku reći, to je šta nije obuhvatio ovaj budžet, a što smo svi mi koji smo radili predizbornu kampanju obećavali, o čemu smo govorili. To je prvo.

Po Ustavu, u članu 85, ne postoji više društvena svojina. Mi još uvek imamo oko 500 društvenih preduzeća. Juče sam rekao i ponavljam, za otpuste dugova i za subvencije 70 preduzeća koja su pripremana za privatizaciju otišlo je oko osam milijardi evra u poslednjih nekoliko godina. Od tih 70 preduzeća, pola je prodato; ukupan prihod je pola milijardi evra.

Juče sam, takođe, rekao za EI "Niš", "Minel", "IMT", "Zastavu", "IMR", da je zaista nužno da Ministarstvo finansija i ostala resorna ministarstva ubrzaju taj proces, jer je, praktično, ponavljam, osam milijardi utrošeno za posredne ili direktne investicije; prihodi su 0,5 milijardi.

O onom populizmu o kome govorimo - da će biti tranzicionih žrtava, pa one su nastale odavno, ovo je samo povećavanje tranzicionih žrtava, očuvanja tih subjekata., Imamo subvencije od 36 milijardi 600 miliona dolara ove godine, a u narednom budžetu - za 2008. godinu, ako on bude reformski, tih subvencija mora biti što manje.

Druga tačka - reforma i smanjivanje javne potrošnje.

Budžet je pola javne potrošnje, a cela naša javna potrošnja je 1.100 milijardi, ili 17,5 miliona dolara, 50% bruto društvenog proizvoda. Ako smanjimo za jedan posto javnu potrošnju, to je 350 miliona dolara - jedan posto. Izvinjavam se, 17,5 milijardi dolara, pogrešno sam rekao 17,5 miliona. Znači, javna potrošnja ukupno, budžet plus fondovi, plus trošenje opština, gradova - 17,5 milijardi, a ceo društveni bruto proizvod je 35 milijardi; jedan posto, to je 350 miliona dolara ili 20 milijardi dinara.

Tu je naš prostor za smanjivanje javne potrošnje, koje smo svi obećali i za koje gospodin Mirko Cvetković, kao stručnjak, analitičar, sigurno zna da je to neminovnost koja mora uslediti.

Sledeće, kod javne potrošnje nisu plate zaposlenih nego je broj ljudi racionalizacija troškova, pre svega, racionalizacija javnih preduzeća. Često pišem da su jedini preostali dinosaurusi u Evropi naša javna preduzeća, koja mnogo jedu ali malo daju. Govorimo da EPS vredi 20 milijardi evra. Ako vredi 20 milijardi evra, ako je država dobar domaćin, 5% profitne stope je jedna milijarda evra. Samo 5%, a za monopolsko preduzeće je to dostižno. Gde nam je ta milijarda? Dakle, javna preduzeća se ili moraju restrukturirati, ili se moraju prodati, ili moraju praviti pare gazdi koji se zove država, treće ne postoji.

Treće je ono što predlažem da uđe u naredni budžet, taj prvi budžet koji će biti reformski, koji će biti budžet diskontinuiteta, a to je decentralizacija.

Mi svima govorimo, gospodo, svi mi govorimo - Evropa regija, a imamo Srbiju Beograda još uvek. Znači, ponavljam, Evropa živi kao skup zemalja regionalnog razvoja. Imamo predviđeno za transfere manje od 10% od budžeta, manje od 10% su transferi u regionalnom razvoju. Dakle, ne samo transfer para, već i transfer funkcija, to je ono što mora biti u sledećem budžetu.

Četvrta tačka. Poseban emiter velike javne potrošnje su naši fondovi. Kao što su javna preduzeća, tako su i javni fondovi do sada bili vruć krompir prethodne vlade. Neminovno je da nova vlada taj vruć krompir, koji ima dva dela, jedan su javna preduzeća a drugi fondovi, uzme u svoje ruke, bez obzira na to koliko će to stvoriti socijalnih tenzija i svih propratnih tranzicionih žrtava.

Dakle, kapitalizacija fonda PIO, gde se daje dodatno 100 milijardi, praktično se mora izvršiti. Imali smo šansu, o tome smo govorili, da fond PIO dobije kredit iz Nacionalnog investicionog programa, da dokapitalizuje banke koje su imale veliki trend i na osnovu toga da stekne kapitalnu dobit, kao što je to uradila EBRD, Evropska banka za obnovu i razvoj. Takve šanse se ne smeju propuštati i moramo ući u taj sektor kapitalizacije, odnosno ozdravljenja državnih fondova, za koje je ovde predviđeno 130 milijardi; preko dve milijarde dolara deficitno finansiranje i 36 milijardi subvencija. Eto gde je prostor za neko umanjenje javne potrošnje.

A gde treba plasirati te pare? Jer, da bismo nekome dali, nekome moramo uzeti. Ako ćemo njima uzeti u budžetu za 2008, pa, treba da damo tamo gde se prave efekti, a to znači u smanjivanje stopa poreza i doprinosa i stimulaciju izvoza, da bi se smanjio spoljnotrgovinski deficit, kao i u stimulaciju poljoprivrede i turizma.

Znate da su 26. marta, molim vas da čujete ovaj podatak, kada je Ministarstvo poljoprivrede preko banaka objavilo konkurs za kratkoročne kredite - od 12.000 do 240.000, kredit dobili samo oni koji su od 10 ujutru podneli zahtev. Tolika je glad za kreditima. Pa, zašto ne damo još tih kratkoročnih poljoprivrednih kredita, zašto ne izvršimo preraspodelu budžeta?

Zaista mislim i molim gospodina ministra Cvetkovića da, imajući u vidu da priprema budžeta za 2008. godinu već počinje, ovo što sam govorio, odnosno što je već poznato, o suštinskim promenama javne potrošnje javnih preduzeća, završetku privatizacije i decentralizaciji i kapitalizaciji fondova, nađe svoje mesto u narednom budžetu, jer je potrebno da naredni budžet bude budžet diskontinuiteta.

Ponavljam, to je budžet diskontinuiteta. Mislim da mi koji smo govorili o decentralizaciji, o smanjenju javne potrošnje, budžet za 2008. ne smemo podržati ako bude, eventualno ili slučajno, nastavio sa kontinuitetom, koji je ovog puta zaista bio prinudni, jer se ne može nešto menjati radikalno i drastično 30. juna 2007. godine.

U tom smislu, glasaću, kao i svi članovi Demokratske stranke, za ovaj budžet, ali sa znakom upozorenja da sledeći budžet ne može pobeći od neophodnih strukturnih promena koje su nužne za zemlju Srbiju, uključujući i postupak decentralizacije, ali stvarne decentralizacije, ne u priči, ne u medijima, već realne decentralizacije, u ciframa i u funkcijama. Hvala.

Poštovana gospodo, reklamiram povredu člana 104. stav 1. Moje pitanje je – da li smo mi ovde prisutni živeli u istoj zemlji? Verovatno nismo. Ako ljudi zaboravljaju, cifre ostaju, cifre se pamte. Gospodo, 2000. godine bruto društveni proizvod je bio u odnosu na 1989. godinu ispod 30%. Mi smo u toj deceniji imali kriptodepresiju, kao u stopi prirasta stanovništva kada se dese ratovi. Shvatite to, gospodo, kada govorite  – šta ste vi uradili Srbiji. Koji mi? Ko je doveo bruto društveni proizvod na 25% 1989. godine? Taj bruto društveni proizvod je danas 64% u odnosu na 1989. godinu, gospodo. Mi smo na ispod dve trećine u odnosu na 1989. godinu, odnosno na period od pre 18 godina, a Hrvatska je 105, Slovenija 120 itd.
Gospodo, pojedinačni slučajevi su različiti. Ko se bogatio nepravilno, treba da odgovara, ali cifre, makroekonomske cifre i kategorije govore šta se zaista dešavalo. Ne može niti Vlahović, niti gospođa Tabaković, niti bilo ko napraviti da one budu drugačije.
Drugo, u privatizaciji jedan dolar je malo, gospodo, samo ako postoji ponuda od dva dolara. Znači, ponavljam, jedan dolar je malo, ako je neko ponudio dva dolara. U privatizaciji se prodaje i bilans. Ono što je koštalo jedan dolar je imalo gubitke, verovatno, od 30 miliona evra. Prodaje se bilans. Taj ko kupi za jedan dolar mora da vrati gubitke, odnosno obaveze od 30 miliona evra ili 100 miliona evra. Sve to gospođa Tabaković odlično zna, jer se bavila tim poslom. Znači, na aukcijama i tenderima se prodaje bilans, ne prodaje se imovina, a iz stečaja se prodaje neto imovina, to moramo znati.
I treće pitanje – pa, ako treba društvena svojina da ostane, ako ne treba da se privatizuje, pa što smo je privatizovali, zašto je to imperativ i SRS i SPS, svih je imperativ da nestane, da se privatizuje društvena svojina?
I treće, kategorija firmi koje su restrukturirane, nažalost, ja ću to govoriti kada budem se prijavio za diskusiju o budžetu, mi smo tim firmama do sada dali kroz otpust dugova i kroz subvencije osam milijardi.
Da je bilo sreće, bolje bi bilo da smo te firme, kao što su "Zastava", IMT, IMR, "Prva petoletka", "Goša", EI Niš, privatizovali odavno i da smo do sada u njih ubacili osam milijardi evra otpusta dugova i subvencija. Zbog toga, ako govorimo - šta će reći radnici, pa, radnici treba da grde zašto do sada nije izvršena privatizacija.
Molim vas zaista da u diskusijama poštujemo dostojanstvo Narodne skupštine, da poštujemo cifre. Možete misliti o kome god šta hoćete, ali one generalne makro cifre moraju biti pokazatelj i sudija svima nama. Hvala.

Poštovana gospodo, replika po članu 100, imajući u vidu da je veći broj poslanika pominjao poslanike Demokratske stranke. Javljam se kao član i poslanik Demokratske stranke, i kao jedan od učesnika i hroničara događanja iz 99. i 2000. godine, i jedan od autora u čijim tekstovima se pominjao gospodin Balinovac, koga inače zaista ne znam, ali znam za ta dela za koja se on vezivao.
Dakle, moj zaključak i lični stav jeste da apsolutno nije srećno rešenje da je za izvestioca Vlade po ovim tačkama dnevnog reda, iz političkih razloga, ne profesionalnih, određen gospodin Zoran Balinovac, imajući u vidu politička događanja u kojima smo svi mi učestvovali. Da to nije srećno rešenje, potvrđuje i način, politički govor gospodina Kalinovaca, koji je uzeo sebi za pravo da govori u političkom smislu, da govori o fiksaciji LDP-a gospodinom Vojislavom Koštunicom. Na to nije imao pravo.
Mislim da ovaj slučaj, zaista nije srećan način kako se desio, da liči na slučaj kao ako bi radikali formirali većinsku vladu, a za izvestioca bio određen gospodin Čeda Jovanović. To bi bio isti slučaj kao ovaj danas koji se desio. U tom smislu moj je lični stav, a mislim i velikog broja poslanika DS-a, jeste da postoji formalno pravo, ali da nije izabrano srećno rešenje. Hvala.

Gospodine predsedniče, samo jedna intervencija u pogledu cifara o kojima je govorila koleginica Jorgovanka Tabaković.
Dakle, mi ne možemo tvrditi da je ono što se desilo na berzi stoprocentno posledica političkih događanja, ali ne možemo da ne kažemo šta se zaista desilo na berzi.
A na berzi se desilo, što možete pročitati otvaranjem internet sajta Beleks i u svim dnevnim novinama, da su u ponedeljak akcije pale u proseku za 5% i da je to najveći, ekstreman pad u poslednje dve godine, odnosno za sve vreme od kada postoji Beogradska berza. Ovo su egzaktni podaci. Sve drugo možemo govoriti, reči se mogu menjati, zaboravljati.
Šta se još desilo? Od 7. marta, dnevni kurs dinara određuje se na osnovu ponude i tražnje za devizama poslovnih banaka. Prvi put u roku od dva meseca je Narodna banka, centralna banka, morala prinudno da interveniše da bi sprečila depresijaciju dinara i intervenisala je sa 37 miliona evra u ponedeljak, da ne bi došlo do daljeg skoka dinara. To su činjenice, a zbog čega se to desilo, ostaje da svi mi procenjujemo subjektivno iz svoje pozicije.
Hvala vam.

Poštovani gospodine predsedniče, poštovanu koleginicu Jorgovanku obaveštavam da je  objašnjavala ekonomskom analitičaru Vujadinoviću ono o čemu je on pisao u najmanje 400 kolumni u dnevnim listovima ''Danas'' i ''Glas javnosti''. Prema tome, gospođo Tabaković, upućujem vas da čitate tekstove gospodina Dragana Vujadinovića. Ima tri knjige - ''Obrnuta ekonomija''.
Nije tačno ono što ste rekli - da vi prvi javno to objavljujete. U tim tekstovima je mnogo puta pisalo o tome da je Centralna banka, preko dokapitalizacije «Čačanske» i «Komercijalne banke» i preko prodaje državnih blagajničkih zapisa i državnih obveznica po referentnim kamatnim stopama od 24%, koje su sada sišle do 11,5%, oštetila državu za 600 miliona evra. To sve piše.
Te pare su negde otišle i to je pisao Dragan Vujadinović. Isto tako, Dragan Vujadinović je pisao o raznim «emovima» koji diktiraju tokove srpske privrede, i to povodom slučaja Vlade Divca, gde je u nastavcima pisalo o tim svemoćnim «emovima» koji diriguju srpskom privredom, srpskom ekonomijom, a verovatno, u prizemlju ili podzemlju, andergraundu, i srpskom politikom.
Prema tome, upućujem vas na tekstove koji su već objavljeni. Ni u kom slučaju se mi ne pojavljujemo kao zaštitnici ili neki koji ne znaju za te podatke o kojima ste vi govorili.
Hvala.

Poštovani predsedniče, poštovana gospodo poslanici, ja ću se držati dnevnog reda. Neću govoriti direktno o kandidatima za potpredsednike Narodne skupštine, kojima unapred čestitam na budućem izboru, ali ću govoriti o vremenima, o epohama.
Kolega Jevtić je pomenuo jednu epohu koja ide prema Evropi, prema evropskim integracijama, a ja ću svoje izlaganje usmeriti prema onoj epohi koja je bila u poslednjoj deceniji 20. veka i drugog milenijuma, a na koju neodoljivo počinje da liči ovo savremeno doba. Pošto se reči lako zaboravljaju, pošto ljudi slabo pamte, držaću se knjige, knjige koju sam pomenuo koleginici Tabaković, čiji sam ja autor, a ona se zove "Obrnuta ekonomija". Počinje od 1998. i prati događaje do 2006. godine.

Zahvaljujem, predsedniče. Mislim da je to najbolje, jer ne mogu zloupotrebiti tuđe reči.
Dakle, ovde piše: "Potemkinova sela su niz sela koje je Potemkin na brzinu podigao u Ukrajini, duž puta kojim je trebalo da prođe carica Katarina Druga kada je išla na Krim. Tipičan primer opstajanja Potemkinovih sela, političkog sistema i diktatora na njima zasnovanih, desio se u zemlji Stradiji u poslednjoj deceniji 20. veka drugog milenijuma. Švedska sela, brze pruge, europolisi, «dafimenti» i «jezdimenti» su se svakodnevno događali na RTS-u, samo ih u realno teškom životu niko nije uspeo da vidi. Pri kraju fiktivne decenije dobili smo i originalnog Potemkina, inžinjera MM, koji je svoja sela, mostove, puteve, pruge, vijadukte, tunele, solitere i ostale građevinske poduhvate radio ili obnavljao posle bombardovanja kao "džoint ventur", zajedničko ulaganje sa RTS-om, da ih narod vidi i da se ugodi kralju i kraljici, a na terenu šta ostane. Čak je izmišljena i jedinica za merenje brzine obnove i izgradnje, koja se zvala "mostodan", jedan most za jedan dan."
Poštovana gospodo, to su ta vremena. A posle, u skorašnje vreme, posle tih vremena, opet su se pojavila neka slična vremena. Sada se taj projekat, novi projekat, zove "Mikijevi autoputevi".
Ko je Miki? Evo ko je Miki. Miki je "mi" - ministar, "k" - kapitalnih, "i" - investicija. Taj gospodin ministar "Miki" je pre nekoliko godina bio suvozač petooktobarskog bagera. Došlo vreme da suvozač petooktobarskog bagera potpuno izda i uhapsi 5. oktobar.
Ja mu zaista čestitam, kao i svima ostalima koji su se pridružili izdaji 5. oktobra. Čestitam.