Dame i gospodo, koristim ovo vreme da ne bi bilo replike. Znači, javljam se po čl. 225. i 226, vrlo kratko.
Govori se i piše kako Parlament gubi popularnost, gubi rejting. Ova slika, naša sadašnja, i broj prisutnih sigurno neće doprineti da se naš rejting održi ili popravi. Dakle, ima partija, velikih partija, koje nemaju nijednog poslanika čitavo popodne.
Evo, kad je već o statistici reč, danas je u 13 sati postignut apsolutni minimum; kao neki dežurni statističar, iz hobija, izračunao sam da je apsolutni minimum postignut danas u 13 sati - 25 poslanika je bilo prisutno. Možete pročitati iduće subote - koliko i kojih 25 poslanika, svaki deseti. Ova slika sada, kada ima 30 poslanika u sali, sigurno neće doprineti povećanju rejtinga našeg parlamenta.
Moj apel je upućen predsedniku Parlamentu i potpredsednicima, da preko predsednika poslaničkih grupa, posebno velikih, evo, leva strana, gornji deo, naš koalicioni partner, učine nešto. Ako se radi o nekom opravdanom razlogu, to je drugo. Ali, generalno rečeno, nužno je da predsednik Parlamenta, preko šefova poslaničkih grupa, utiče da se broj poslanika poveća, jer, teorijski je moguće da u raspravi učestvuju i samo dva poslanika.
Nećete imati mogućnost za repliku, jer ću ja odužiti još jedan minut.
Dakle, moguće je da postoje samo dva poslanika, jedan predsedavajući, gospodin Mrkonjić, i jedan poslanik koji će obrazlagati amandman. Moguće je i to, ali da li to treba da doživimo i dočekamo?
Mislim da ne treba ka kažem da apelujem u ime svih poslaničkih grupa i u ime svih poslanika da predsednik Parlamenta, preko predsednika poslaničkih grupa, utiče da se samo opravdani slučajevi odsustvovanja sa sednica tolerišu.
Ponavljam, da se samo opravdani slučajevi odsustvovanja sa sednica tolerišu. Inače, idemo u još veće opadanje rejtinga našeg visokog doma. Hvala vam.

Poštovane dame i gospodo, član 104. Kolega Stević reče da su davno prošle devedesete, a dodajem da su ostale posledice, one traju i trajaće ko zna još koliko, te devedesete.
Da bih to povezao sa sadašnjom temom, da kažem dve cifre. Prethodna decenija, poslednja decenija 20. veka, pokrala je od građana 3,27 milijardi evra u obliku stare devizne štednje Dafiment banke, Jugoskandika i osiguravajućih društava, onog Vinera, koji je nasledio ono austrijsko osiguranje i druga osiguravajuća društva.
Ponavljam, ta decenija je pokrala svojim građanima 3,27 milijardi evra i to je današnji javni dug države. Gospodo, od onih 9 milijardi javnog duga države - 3,27 je ta prethodna decenija uzela.
Da li nam trebaju takva osiguravajuća društva? Trebaju li banke i osiguravajuća društva koja uzimaju pare svojih građana, uzimaju efektivu, a ne vraćaju ništa, da bi došla sledeća država, sledeća vlast, da preuzme obavezu da tim građanima vrati svoje kamate.
Gospodo, bez obzira na kojoj smo mi strani, vidite dobro da današnjih 17 osiguravajućih društava od 40, zato što svako tržište rađa konkurenciju i koncentraciju, tih 17 osiguravajućih društava su danas praktično kroz konkurentsku borbu, kroz borbu svojih paketa, usluga, došli dotle da ljudi gledaju ta osiguravajuća društva kao ono što oni jesu, kao oblik štednje, kao nešto što predstavlja odricanje od sadašnje potrošnje da bi imali u starim danima da trošite.
Čak i državni "Dunav", sa većinskim paketom, morao je da se takmiči da prevaziđe svoju konzervativnu strukturu unutrašnju i da mora da konkuriše da bi opstao na tržištu sa paketom sa najboljim uslovima, kao što su i banke morale da se takmiče, da spuštaju kamate, da svakog dana daju nove paket aranžmane da bi opstale na tom tržištu. Tako je i kod osiguravajućih društava. To je za nas novo.
Mi prvi put danas imamo osiguravajuća društva koja nude, gde se možete kroz životno osiguranje i ostale oblike osiguranja štedeti, gospodo. To je potpuna revolucija, to je gospodo 5. oktobar. Bilo koliko da smo kritični oko načina vlasništva, oko načina ulaska ovog ili onog društva, ali gospodo to je 5. oktobar. Mi imamo da je u poslednje dve-tri godine počelo veće osiguranje useva, plodova i grla. Sada Ministarstvo poljoprivrede vraća 30%, vraća, regresira to osiguranje. Mi smo tek počeli raditi na tržištu i zbog toga ne smemo praviti opstrukciju.

Poštovana gospodo, čl. 225. i 226.
Mislim da ovde niko nije dobio, da danas pre podne, a i mnogo dana do sada, niko nije dobio, niti neki pojedinac, niti bilo koja poslanička grupa. U tom smislu, pozivam se na ova dva člana. Mislim da je za današnji rad, ovo je moja zamerka inženjeru Mrkonjiću i predsedavajućem Skupštine, trebalo da se obezbedi prisustvo ministra ili da se da pauza dok se to prisustvo ne obezbedi, jer, bez obzira na to što je ovde rečeno da je svaka reč za ovom govornicom dragocena, ne možemo, pojedinačno i svi zajedno, sve poslaničke grupe, opravdati ovaj naš, ja ga zovem u tekstovima – ''Hajd parlament'', priča ko šta hoće i kad ko hoće. Ne priča se na zadate teme, nego na slobodne teme.
Da bi te slobodne teme imale svoju svrhu, celishodnost, mogao se odrediti dan za njih, kada će cela Vlada prisustvovati i davati konkretne odgovore, jer na ovaj način, kada se mešaju lokalne teme, mikroteme, makroteme, sve se pomešalo, kakav je efekat? Praktično, radi se o čisto predizbornoj kampanji, što je dobro, ali, ipak, pred ovom skupštinom stoje zakoni, beskrajno mnogo zakona koji su već u proceduri i sistemskih zakona koji će tek doći.
U tom smislu, mislim da ovde nema pobednika, da svi mi moramo biti donekle postiđeni kao ličnosti, kao pojedinci, zbog toga što ne radimo efikasno. Ko je kriv u ovom slučaju, to će zaista vreme pokazati. Izbori će pokazati. Zaista se ne možemo osećati kao pobednici, niko od nas pojedinačno, niti bilo koja stranka.
Drugo, veza sa realnošću i prag osetljivosti. Čini mi se, kao pojedincu koji pokušava da bude objektivan, nezavisno od pozicije, da je prag osetljivosti najveće partije najveći. Govorim o SRS-u. Ne može SRS sve potpuno relativizovati, reći o milionskom narodnom pokretu, kada je Srbija ustala, o 5. oktobru, da je to nenarodni puč grupice ljudi. Vi ste svedoci.
Zašto relativizujemo vreme i ljude? Milioni ljudi su učestvovali, cela Srbija je stala. Da li je to ispravno ili neispravno, vreme će reći, ali to se desilo, to nije bio nenarodni skup grupice ljudi. Isto tako, svi mi moramo prag osetljivosti podići na neku tolerantnu meru, od strane svih poslaničkih grupa. Ne može niko imati pravo da vređa drugu poslaničku grupu, a da, istovremeno, ne prihvata vređanje ili oštru kritiku te iste ili neke druge poslaničke grupe.
Moja završna rečenica je - mislim da je trebalo danas da se ne održi rasprava, a da poslanici nemaju dnevnicu. To je moj predlog. Mi danas, gospodo, nismo zaslužili dnevnicu, zato što smo izgubili pre podne, a nismo uradili nijedan amandman. Zahvaljujem.

Poštovane dame i gospodo, javljam se po članu 225. i 226.
Dozvolite mi da pre toga kažem jednu rečenicu. Kolega Dragan Todorović je verovatno omaškom rekao da je gospodin Grujica Spasović učesnik drumske mafije, pa se posle popravio da je major Cije, a ja vas izveštavam da je gospodin Grujica Spasović bivši glavni i odgovorni urednik lista "Danas", a trenutno je ambasador Srbije u BiH.
Javio sam se po članu 225. i 226. i žao mi je što ministar Ilić nije tu, jer po mom mišljenju, Vlada, izvršna vlast, niti Skupština ne treba da beže od stanja naših javnih preduzeća. Ne treba niko da beži od trenutnog katastrofalnog stanja naših javnih preduzeća, što nije ni čudo.
U svim zemljama jugoistočne Evrope, javna preduzeća su prilikom ulaska u sistem tranzicije i promene vlasništva bila u katastrofalnom stanju, jer ih je država, kao dokazano loš preduzetnik, u suštini dovela u takvo stanje. To nije sporno.
Mi sada to treba da priznamo i da kažemo da taj vrući krompir, koji se zove povećanje efikasnosti 17 javnih preduzeća na republičkom nivou i 450 na lokalnom nivou, da je to jedan od prioriteta izvršne vlasti i da se ne može odlagati, ali ne može odlagati korenita promena politike na toj sferi.
Po meni, prva tačka te korenite politike jeste da pred Skupštinu i u javnost uđe dokument koja se zove Strategija povećanja efikasnosti, restrukturiranja i privatizacije javnih preduzeća, ovih 17, gde ćemo mi videti namere i mogućnosti i termin-plan, rokove, aktivnosti i rokove u kojima će se javna preduzeća restrukturirati, odnosno povećati efikasnost.
Neki ekonomski analitičari, možda je nabiflano, ali oni kažu da u toku jedne godine NIS bog neefikasnosti i zbog loše organizacije, iako je monopolista, gubi 300 miliona evra, odnosno 24 milijarde dinara. Eto nam za infrastrukturu i za poboljšanje efikasnosti Železnica.
Dakle, nužno je da se ministar za infrastrukturu i ostali ministri i svi mi kao država suočimo sa problemom koji se zove povećanje efikasnosti, restrukturiranje i privatizacija javnih preduzeća i da na osnovu jednog konkretnog termin-plana, sadržaja i rokova zaista uđemo u taj proces.

Poštovane dame i gospodo, poštovani gospodine ministre, ja sam lansirao tezu - cifre ispred politike, i ja se te svoje teze držim, u svojoj knjizi, u diskusijama, a molio bih i svoje kolege da tu osnovnu filozofiju poštujemo. Dakle, ponavljam, cifre ispred politike. Pošto juče nisam hteo da se uključim, zamoliću ministra da me sluša, u taj niz diskusija po Poslovniku ili replika, nisam reagovao na neke cifre, tako da ću sada u prvom delu vrlo kratko reći o čemu se radi.
Kolega Buha kaže - deficit u 2006. godini 10 miliona dolara, a ove godine će biti 12 - 13. Dakle, cifre kažu - 6,27 milijardi deficit u 2006. godini, a u ovoj godini svi smo zabrinuti, zaista zabrinuti, da će deficit biti oko 8 ili čak 8,5 milijardi dolara. To je i jedno i drugo mnogo, ali je mnogo manje nego što ste vi rekli. To je prva tačka.
Druga tačka, kolega Topalović kaže - hvalite se, a prihodi od privatizacije 2,5 milijardi evra. To nije tačno. Privatizovano je 1750 preduzeća, 250 raskinuto, prihodi od privatizacije iznose 3,5 milijardi evra, znači za celu milijardu više ili 40%. Nije to malo.
Treće, koleginica Tabaković kaže - bruto društveni proizvod je bio 24,7 milijardi evra, 2000. godine je bio 10 milijardi, a stope su mnogo manje.
Zaista je tako, ali stope se izražavaju u stalnim cenama i predstavljaju povećanje realne stope bruto društvenog proizvoda.
U tom smislu, realni bruto proizvod je od 2001. godine do 2006. povećan za 36,6%, a ovo su nominalne cifre koje su uzele u obzir povećanje cena minerala i svih ostalih proizvoda u zemlji. To je logično. Ništa tu nije, samo vama ne sme da bude začuđujuće. Ne smete tome da se čudite. Ovo je 24 milijarde u nominalnim cenama, a realna cena stopa rasta je zaista bila 5,7, a bila je prethodne godine 6,2, pa prethodne 8,4 itd. To su realne stope u stalnim cenama. Ono što je bilo dinar 2001. isto tako je dinar 2004. godine. Kada se uzmu nominalne cene, onda se dobijaju ovi podaci, što je potpuno regularno.
Za mene je možda zabrinjavajuće to što su u istom tom intervalu plate bile 57,5 evra, a sada su 350, dok je prosek u zemljama okruženja 250 evra. Sada su kod nas plate 350, a u okruženju su 250, 260 u BiH, Crnoj Gori. Prosečna plata u Srbiji je apsolutno tolika, neto.
Sledeće, svi su mogli da pročitaju, samo možemo da ne verujemo ili verujemo, spoljni dug države 31. decembra 2006. godine iznosio je 5.515.000.000, prema ino-poveriocima. Kada se tome doda unutrašnji dug države od 3.836.000.000 proizilazi da je ukupni dug države 8.785.000.000.
Koji je unutrašnji dug? To je 8.785.000.000 evra, ali pri tom je 3.836.000.000 unutrašnji dug države, gde je država preuzela obavezu, nova država posle 5. oktobra, da servisira propalu staru deviznu štednju, "Dafiment banku" i "Jugoskandik" od 3,2 milijarde evra. Mi to svi dobro znamo.
(Momir Marković, sa mesta: Koliko je država dužna?)
Dužna je 8,8 milijardi evra na kraju, 31. 12, spoljni dug, plus osam milijardi privatni dug.
Još jedno pitanje pre konkretne rasprave o tački. Da li naša roba može u Sloveniju ili ne može? Govorim iz iskustva firme gde sam radio. Imamo bruto izvoz 200 miliona evra.
Na tabeli neto prodajnih cena prvo mesto ubedljivo BJRM, Hrvatska i Slovenija prvo mesto po cenama, to su valjani i vučeni proizvodi od bakra i mesinga. Jedan od najvećih izvoznika u Srbiji. Drugo mesto, Nemačka, treće mesto Italija, četvrto mesto Češka i Slovačka, odnosno centralna Evropa, pa na kraju Amerika i Bliski istok, a u Rusiju ne možemo da uđemo, zato što Rusija uvozi iz Nemačke, možda baš naš bakar, i to po skupljoj ceni.
Hajde pomozite nama, ja ću vas uputiti na našu firmu, na valjaonicu bakra i ostale firme, da uđemo u Rusiju kada je to blagodet, ili u Indiju. U Indiju ne možemo da priđemo, slali smo desetine uputa, ali ne možemo da uđemo, jer je tu Kina koja potpuno dampinguje cene da bi ušla na tržište.
Dakle, da govorimo o ciframa. Lako je reći - hajmo u bratsku Rusiju. Pa hajdemo, odvedite nas u bratsku Rusiju sa našom robom. Izvolite, ja vas pozivam kod mene, dođite u firmu, kod mog direktora, odvedite nas u bratsku Rusiju i Indiju.
Konačno o tački dnevnog reda. Dakle, takođe bih molio, cifre ispred politike i ovde. Zašto mi zbog politike za potpuno preferencijalne kredite moramo da nađemo crnu stranu? Zašto ne kažete, koleginice, da uzimamo prefercijalne kredite pa da smanjujemo spoljni dug za komercijalne kredite? Ajmo tako da kažemo, to je ekonomski pošteno. Sve zemlje koje ne mogu da priđu preferencijalnim kreditima evropskih banaka se hvataju za glavu i samo čekaju da stanu u red.
Isto je i sa nama. Mi jedva čekamo da uđemo u red za preferencijalne kredite. Ako možemo da vratimo, treba da vratimo kredite koje smo zaključili po komercijalnim elementima, sa komercijalnim bankama, koje je država zaključila. To se i desilo. Mi smo smanjili spoljni dug.
Po mom mišljenju, pisao sam više puta, nedovoljno. Trebalo je iz privatizacionih prihoda, umesto u NIP, jedan deo da ide na smanjenje spoljnog duga još uvek, jer kada prodajem imovinu treba da vratim dug, što više duga da vratim, ali zato isto tako treba da stojim u redu pred evropskim bankama.
Ovo je Banka za razvoj Saveta Evrope. Razumete li vi? Zašto nalazite neke skrivene mane za Banku za razvoj Saveta Evrope, kao, ona hoće nešto nama da podvali. Ne treba da objašnjavate, to je neobjašnjivo.
Pazite šta piše u članu 20, tu je predviđena subvencija 2,4 miliona evra za kamate. Na strani 20 je rečeno - ako bi, međutim, kamatna stopa pre subvencionisanja, ova 2,4 miliona ili 3% godišnje, bila niža od stope subvencije, onda će subvencija biti jednaka toj stopi, što znači da možda uopšte neće biti kamate. Ako bude kamata na euriboru, koja sada iznosi 4,1 - 4,7, padala, pa oduzmemo 3%, možda neće biti uopšte kamate. Predviđa se da će kamate na deviznim tržištima padati.
U tom smislu, gospodo, mislim da zaista ne treba govoriti pozitivno o ovakvom preferencijalnom kreditu. Ne treba govoriti pozitivno, niti braniti ovakav preferencijalni kredit, odnosno mi treba da pokušamo da sve ostale koje ugovori, odnosno potvrđivanje kredita... Tu je i klizište dva, apelujem na gospodina ministra da klizište dva odmah ide na ratifikaciju, jer mnogo ljudi na lokacijama gde su se desila klizišta čeka i to klizište dva, novi kredit od 20 miliona evra, isto preko C banke, i druge preferencijalne kredite koji bi trebalo da pomognu da se saniraju određene elementarne ili druge, ekonomske, nepogode koje su se nama dešavale godinama.
Prema tome, ako imamo višak para treba da vratimo komercijalne kredite, da smanjujemo opšti nivo spoljnog i javnog duga.
U tom smislu moja lična sugestija jeste da treba da se bavimo predmetom, da govorimo o ciframa i da kažemo da glasamo za ovaj zajam ili da ne glasamo za ovaj zajam, zato što je skup ili zato što je loš, a ne zato što sedim na desnoj strani.

Član 101. Koleginica Tabaković je mene kritikovala, a u stvari smo isto govorili, samo što sam ja rekao da treba da podržimo preferencijalne kredite, a da ukupnu zaduženost smanjujemo, koliko je to moguće, iz privatizacionih prihoda i ostalih prihoda.
Prema tome, zašto se sporimo o preferencijalnim kreditima, koje svi traže i svi mole za njih.
Pod dva, rekao sam da je očekivanje da će se veoma dinamično, intenzivno narasle kamatne stope na deviznom tržištu smanjivati u budućnosti kada ovo bude otplaćivano, pa će se možda desiti da će kamata na ovaj kredit biti nulta.
Pod tri, ne nosim ružičaste, nego obične naočare da bih bolje video cifre; samo da bih bolje video cifre, obične naočare nosim. Hvala.

Poštovana gospodo, član 226. Poslovnika, a postaviću pitanja na kraju diskusije.
Dakle, bez obzira na agresivnost i bez obzira na nastup, ostale su činjenice, ostale su cifre, niko se protiv njih ne može boriti. Te cifre kažu jednostavno i prosto da smo u poslednjoj deceniji 20. veka i drugog milenijuma imali potpunu ekonomsku depresiju, kao zemljotres, kada smo sa ubedljivo prvog mesta među svim zemljama jugoistočne Evrope došli na poslednje mesto, bez perspektive, bez budućnosti.
To se desilo, gospodo, u poslednjoj deceniji 20. veka. U toj 2000. godini prosečna plata u Srbiji je bila 50 evra, prosečna penzija 40 evra, nacionalni dohodak po glavi stanovnika 1.200 dolara, bruto društveni proizvod i ostale kategorije na 33% u odnosu na 1989. godinu. To su, gospodo, činjenice. Te činjenice su nas svrstale na poslednje mesto rang-liste u Evropi, odnosno među svim zemljama jugoistočne Evrope.
Danas su te plate i penzije, bez obzira na to koliko je ko zadovoljan rastom bruto društvenog proizvoda i svih ostalih kategorija, 340 evra, a društveni bruto proizvod 24 milijarde evra ili 4.600 evra po stanovniku.
Gospodo, 5. oktobar se dogodio upravo zbog ovih činjenica, zbog toga što smo mi došli na jednu trećinu našeg standarda iz 2000. godine. To su centralne činjenice u našoj ekonomiji i u našem društvenom životu.
Postavljam pitanje i moje pitanje je sasvim prosto, a upućeno je Ministarstvu pravde: ko je odgovarao i koliko je osuđen za sve ono što se dogodilo u toj poslednjoj deceniji 20. veka, od 1990, kada smo bili prvi, do 2000. godine, kada smo postali poslednji u okruženju?
Inače, niko nema alibi za korupciju. Izvolite, tužite, neka se sudi svima. Ali, pre svega se mora dati odgovor koliko je ko odgovarao za ono što se desilo u toj poslednjoj deceniji. Hvala.

Poštovana gospodo, član 100, replika na izlaganje kolege Topalovića.
(Predsedavajući: Nemate pravo na repliku.)
Pominjan sam u netačnom smislu. Član 225, tačno informisanje. Gospodo, evo tačnih cifara. Ukupan spoljni dug, a ja vas molim, hajde da cifre gospodare, mada će to biti opasno za pojedine stranke i za pojedince. Hajmo da krenemo od njih. Spoljni dug 2006. godine - 14,9 milijardi evra, ali javni spoljni dug, dug države je 6,42 milijarde evra i on je došao na 25% u odnosu na bruto društveni proizvod, a bio je 60%, javni dug, državni dug. U ekonomiji su, gospodo, to zna koleginica Tabaković odlično, bitni relativni racio brojevi, ovo u odnosu na ono, a nije bitan nominalan iznos.
Dakle, državni javni dug - 6,42 milijarde evra je 25% u odnosu na bruto društveni proizvod i duplo je manji nego 2000. godine u odnosu na bruto društveni proizvod.
Dakle, država je duplo manje zadužena 2006. godine, nego 2000. godine. Ali, zato privatni javni dug, privatnih kompanija, iznosi 8,4 - 8,5 milijardi. On je dva-tri puta veći u odnosu na stanje od pre nekoliko godina.
Ponavljam, javni državni dug je onakav kakav sam rekao i on je mnogo manji u odnosu na referentnu osnovicu koja se zove bruto društveni proizvod. Ukupan dug je 14,9 milijardi evra...
(Predsedavajući: Molim gospodina Markovića da ne dobacuje.)
... ali zajedno sa privatnim dugom od 8,5 milijardi evra. To su činjenice. Hvala vam.

Poštovane dame i gospodo, poštovani gospodine ministre, najpre se izvinjavam što i sam doprinosim da se odlaže početak rasprave o temi, ali mislim da ova moja tema to zaslužuje.
Reč je o uticaju precenjenog, po mom mišljenju, kursa dinara na neto izvoznike, na ona preduzeća koja imaju veće devizne prilive od deviznih odliva.
Što se tiče kursa dinara i prihoda neto izvoznika, on je 36 meseci nominalno na istom iznosu. Za to vreme, cene na malo su rasle, zvanično, oko 36 procenata, a pojedini inputi, važni inputi, rasli su i do 50 procenata. Sve to je uslovilo da su neto izvoznici, po svojim platama, sa sredine liste u privredi Srbije, postali ''fenjeraši'', svi izvoznici su postali ''fenjeraši'', odnosno izvozna konkurentnost naše privrede i velikih neto izvoznika se drastično smanjila. A zašto i dalje izvoze? Zato što nemaju alternativu. Zato što je domaće tržište malo, što tražnja ne postoji i što je jedina alternativa da prekinu proizvodnju.
Poznato je, svi ekonomski analitičari i javnost se slažu da je sadašnji prejaki dinar, u stvari, osnovno stabilizaciono sidro kojim se brani jednocifrena inflacija, zato što je, na drugoj strani, javna potrošnja povećana. Mi bismo se mogli složiti, ali gde je alternativa, gde je supstitucija za neto izvoznike. Potpuno je nelogično da se izvozna konkurentnost privrede smanjuje u situaciji kada je naš spoljnotrgovinski deficit dostigao i prestigao 15 procenata bruto društvenog proizvoda.
U tom smislu, koristim prisustvo gospodina ministra Cvetkovića da apelujem da Vlada razmotri položaj neto izvoznika. Citiram tvorca slovenačkog ekonomskog čuda, koga profesor Cvetković odlično poznaje, Jože Mencigera, koji kaže: ''Ne razumem premijera i guvernera koji daju primat jednocifrenoj inflaciji i stabilnosti cena, u odnosu na stanje privrede, ne razumem to''.
Još samo jedno, naši ekonometričari su rekli da jedan procenat rasta dinara, depresijacije dinara, izaziva 0,25 procenata inflacije.
Pa zašto nismo to učinili, za 10 posto rasta kursa mi bismo imali porast inflacije od 2,5 posto. To je bolje za neto izvoznike, za izvoznu konkurentnost privrede, nego što po svaku cenu branimo jednocifrenu inflaciju. Molim gospodina Cvetkovića da, ako je moguće, neto izvoznicima Vlada što pre da odgovor na pitanje šta mogu da očekuju i čemu da se nadaju.

Dame i gospodo, član 225. Poslovnika najpre. Koleginica Tabaković je rekla da revizorska kuća KPNG-i da otprilike imala je neku navijačku reviziju. Rekao bih, po članu 225, da revizija generalno samo daje izveštaje da li su bilans stanja ili bilans uspeha, ili bilans gotovine i bilans o promenama u skladu sa međunarodnim finansijskim standardima.
Ona ne ulazi u ocenu poslovene politike i da li je trošeno manje ili više, već samo da li je to u računovodstvenom smislu usklađeno sa međunarodnim standardima. U tom smislu KPNG-i je vodeća engleska evropska kuća revizorska i ne mislim da bi ona dozvolila, da njena filijala u Beogradu vrši reviziju i da odstupa od MSFI, od međunarodnih standarda.
Drugo pitanje, šta te pozicije suštinski sadrže, a šta one sadrže suštinski diskutuje se problemski na Narodnoj skupštini i bila bi sreća i uvek će biti sreća da izveštaj o poslovanju bude uslov za izbor ili smenu pojedinog funkcionera.
Što se mene tiče, leva strana treba da kaže da je nešto sivo, a ne sve da je belo, ali isto tako koleginica Nataša i desna strana bi nekada mogla da, ako je nešto sivo, da ne kaže uvek da je to crno, a to se još uvek nije desilo.
Prozivam vas, kreditna linija Nemačka je bila, imajući u vidu bonifikaciju i imajući u vidu kamatnu stopu, nešto najpovoljnije što se može dogoditi, a vi ste svi rekli, to je katastrofa. Pa ajmo vi okrenite list i recite nije i možda nije belo, ali je sivo. Ne, kod vas je sve crno. Onda nemojte da očekujete da leva strana bude nešto sivo, već sve belo, tu smo mi gde jesmo. Hvala vam.

Poštovane dame i gospodo, kolege poslanici, govoriću kao što sam uvek govorio i kao što sam sugerisao kolegama s leve i desne strane da govore, da o ekonomiji i ekonomskim temama govorimo ciframa.
Drugo, ni u kom slučaju neću govoriti o personalnom rešenju, bez obzira da li u pozitivnom ili negativnom smislu. Znači, tiče se institucije Narodne banke i tiče se makroekonomske politike Vlade.
Dalje, neću govoriti o dobrim osobinama, o dobrim parametrima, zato što institucija i postoji da ostvaruje rezultate, neke standardne učinke.
Pojedinac i institucija postoje da bi ostvarili nešto što se očekuje, što se planira. U tom smislu devizne rezerve, kamatne stope i svi ostali pozitivni pokazatelji su morali i podrazumevalo se da se ostvare.
Govoriću, i mislim da to svaka problemska rasprava, bez obzira da li dolazi sa leve ili sa desne strane, treba da sadrži, o problemskom smislu, o lošim, po mom mišljenju, pojavama koje su karakterisale našu makroekonomsku politiku.
Dakle, ne vezujem za pojedinca, već za instituciju, za Savet Narodne banke i za Vladu Republike Srbije. Sve tri pojave ću vezivati terminski za 2006. godinu.
Prva tačka, kurs i spoljnotrgovinski deficit. Najpre cifre. Prvog januara 2005. godine - kurs 79,08.
U maju mesecu 2006. godine, posle 17. meseci - 88,50 prodajni. Na kraju prošle godine 79, posle 24 meseca. Danas, 25. septembra, kurs je 79 dinara.
Trideset tri meseca su prošla, kurs je nominalno isti, a u tom intervalu zvanične stope inflacije, one koje je objavio Zavod za statistiku su: 2005. godina - 17,7, 2006. godina - 6,6 i 1. septembar 2007. godine oko 7%. Ukupno kumulativna stopa rasta cena domaćih je 1,34 koeficijent, odnosno 34%.
Prema tome, gospodo, neto izvoznici, oni koji su više izvezli nego što su uvezli danas dobijaju isto dinara kao pre 33 meseca, a u međuvremenu su njihovi imputi porasli u proseku 34%, neki daleko više. Toliko o izvozničkom lobiju.
Kakav izvoznički lobi? Ja sam predstavnik jedne fabrike velikog neto izvoznika. Kada je počeo ovaj, ničim izazvan, jak dinar, mi smo imali platu u Srbiji veću za 12% od proseka Republike, sada imamo platu manju za 25%. Razlika je preko 30%.
Ono što je jak dinar doneo, ono što imamo kao posledicu jeste deficit spoljnotrgovinskog bilansa.
Deficit spoljnotrgovinskog bilansa je jedna od kategorija parametara koja je praktično direktno uzrokovana od strane kursa evra prema dinaru. To je ono što sam lično, kao neko ko se bavio našom ekonomskom stvarnošću, osetio.
Ispred firmi koje su neto izvoznici, pisali smo poslednjih 20 meseci upozorenja Vladi Republike Srbije da makroekonomska politika umesto da stimuliše neto izvoznike, ona je njih napravila žrtvama ekonomskog trenutka.
Zašto? Zato što je jak dinar protivteža velike javne potrošnje. I to je gospodin Jelašić govorio, više puta je to govorio, ali praktično je makroekonomska politika napravila rezultantu, umesto da se dođe do smanjenja javne potrošnje praktično je inflacija čuvana, ciljana inflacija je čuvana jakim dinarom, odnosno nerealnim kursom dinara u odnosu na evro, i time je smanjila izvoznu konkurentnost.
Gospodo, Nikola Sarkozi, predsednik Francuske, oštro zamera evropskoj centralnoj banci zato što je evro prejak u odnosu na dolar i time smanjuje izvoznu konkurentnost.
Dakle, makroekonomska politika Vlade u idućoj godini, a to ćemo videti u budžetu, mora preokrenuti stvari. Umesto jakog dinara i smanjivanja izvozne konkurentnosti naše privrede i velikog spoljnotrgovinskog deficita, koji iza toga sledi, mora se ići na kresanje javne potrošnje, a na ravnotežni kurs evra...
(Predsedavajući: Molim vas malo da čujemo govornika.)
...odnosno evro koji će stimulisati privredu.
Zaključak je da mi u budžetu za 2007. godinu očigledno nemamo prostora za promenu makroekonomske politike.
Kurs će i dalje biti jak, zato što praktično je zbog ugovora, zbog povećanja javne potrošnje, zbog povećanja plata nema prostora za smanjenje javne potrošnje.
Ali, budžet za 2008. godinu, ministar finansija je već nagovestio da će doći do promene ravnoteže, da će se ići na realan kurs, a na drugoj strani da će se bazna inflacija, odnosno projektovana inflacija braniti kresanjem javne potrošnje, koja je nepodnošljivo visoka. Ona dolazi preko 46- 47% bruto društvenog proizvoda.
Druga tačka, gde je već govoreno, državne obveznice, odnosno prodaja državnih papira u 2006. godini, već je više govornika ukazivalo na tu tačku.
Mi imamo definitivan propust u 2006. godini, kada je referentna kamatna stopa Narodne banke iznosila od 18 do 24%, istovremeno kada je planirana inflacija od 6,6% i kada je došlo do apresijacije dinara od 10%.
Znači, jedan nespretan potez, u najmanju ruku nespretan potez Narodne banke. A za taj nespretan potez, mislim da nije odgovoran, bez obzira šta kolega Todorović govori, mislim da nije odgovoran pojedinac, odgovorna je politika Vlade i Savet Narodne banke.
Da se radilo o nespretnom potezu pokazuju parametri u 2007. godini.
Gospodo, referentna stopa Narodne banke je 9,75 sada, a stopa inflacije oko 7%. To pokazuje da je referentna eskontna stopa Narodne banke uvek na dva-tri posto iznad ciljane stope inflacije i to treba održati.
Treća tačka, krediti poslovnih banaka. Mislim i tu da je Narodna banka i makroekonomska politika mogla drugačije da postupi.
Sa propisivanjem velikih obaveznih rezervi poslovnik banaka praktično ništa se nije desilo, već se zaduživanje pravnih lica vršilo iz inostranstva, zato što su obvezne rezerve kamatne stope inostranih banaka bile niže, tako da se krajnji dužnici zaduživali u inostranim bankama.
Koleginica mi nešto sumnjičavo pokazuje.
Konačno, mislim da što se tiče makroekonomske politike Centralne banke i Vlade ovih nekoliko tačaka, a to je referentna stopa Narodne banke, koja je već praktično usklađena, ona iznosi 9,75 u odnosu na inflaciju od sedam-osam procenata, ali pre svega politika kursa, to je pitanje na kome mi kao poslanici moramo ceniti budžet 2008. godine.
Moramo po njemu zaključiti da li je došlo do promene u makroekonomskoj politici u onoj meri gde privreda Srbije to zahteva.
Inače, mi sa kursom evra, odnosno dinara prema evru na ovom nivou i sa nepostojanjem mera makroekonomske politike, koje bi supstituisale izvoznicima ono što gube na kursu, mi ćemo zaista doći u poziciju da će se spoljnotrgovinski deficit stalno povećavati.
Završavam diskusiju; spoljnotrgovinski deficit u ovom momentu prognoza je da će biti oko 8 milijardi dolara, to je opasnih oko 15% bruto društvenog proizvoda.
U tom smislu, makroekonomska politika Vlade i Centralne banke se mora menjati, počev najdalje od 2008. godine, jer sa produžavanjem politike prejakog dinara i smanjivanjem izvorne konkurentnosti naš spoljnotrgovinski deficit će preći opasnu zonu visine bruto društvenog proizvoda. U tom smislu moja poslednja poruka jeste - mi treba da glasamo ubuduće i da govorimo o promeni makroekonomske politike u sferi monetarne politike, a da je personalno rešenje stvar, kao što ste i sami rekli, političkog dogovora između stranaka koje sada trenutno predstavljaju vladajuću koaliciju.

Poštovane kolege i koleginice, pozivam se na član 225. našeg poslovnika.
Počeću od jedne izreke francuskog prosvetitelja Denija Didroa – visočanstvo, vi ste već odavno mrtvi, ali niko nema hrabrosti da vam to kaže. Ja ću je upotrebiti kao personifikaciju, kao neku alegoriju za naš princip centralizacije ili beogradizacije.
Dakle, niti može ministar Ilić, niti može ova vlada, ni sledeća vlada više dugo braniti ovaj naš centralistički princip, jer je on odavno prevaziđen.
Ne može Beograd više praviti seoske puteve i škole i na taj način kupovati birače, bilo da se radi o ministru Demokratske stranke, bilo Demokratske stranke Srbije, bilo radikala.
Dakle, princip centralizacije je prevaziđen, on je mrtav u ekonomiji u evropskim državama i on mora biti zamenjen principom decentralizacije.
Sve ovde prisutne stranke su rekle da princip decentralizacije i beogradizacije mora biti naša prošlost, jer, podsećam, Beograd, Novi Sad i Niš ostvaruju 81% bruto društvenog proizvoda i danas su naša sela ostala bez seljaka, a škole bez prvaka i đaka. Molim vas, shvatite to, gospodo.
Prema tome, koncept pravljenja Srbije iz Beograda je više nemoguć i zbog toga sam i izašao za govornicu, ne da posredujem između LDP-a i Nove Srbije, već da kažem da svi mi kao poslanici imamo taj zadatak da u ovom četvorogodišnjem mandatu, koji je počeo 7. maja, donesemo zakone koji će značiti suštinsku decentralizaciju ekonomskih funkcija i prenošenje iz centra na periferiju. Inače, ponavljam, ostaćemo potpuno bez provincije, bez sela, bez đaka, bez seljaka itd. To je naša glavna dužnost.
U tom smislu, ova polemika je bespredmetna. Vreme je pokazalo da se ne može iz centra, iz Beograda rukovoditi budžetom, odnosno praviti škole i putevi, negde ima dobrih puteva, a negde nema, zbog toga što subjektivno određujemo, već pare moraju ostati tamo gde su stvorene, a deo para mora ići u centar da bi se finansirale funkcije koje se centralno organizuju.
To je koncept ekonomije, drugog koncepta nema. Ne možemo mi da kažemo Vojvodini - šta hoćete, dali smo vam. Pa kako ste nam dali naše pare? To je nemoguće. To je ova potpuna suprotnost.
Dakle, te su pare tu stvorene, one tu moraju i ostati, a deo para ide za funkcije koje se organizuju na centralnom nivou. To je koncept, tako živi Evropa i tako žive firme i tako postupa ekonomija.
U tom smislu, ja sam se javio po članu 225. da insistiram kod predsedavajućeg da zakoni o teritorijalnoj organizaciji itd., taj set zakona koji dotiče pitanja decentralizacije što pre dođe na dnevni red.
U protivnom, mi ćemo uvek ući u ove diskusije, u jedan dijalog gluvih, a ne dotičemo se osnovne teme, koja kaže da moramo doneti zakone koji će funkcije i izvorne prihode ostvariti na nivou opština, odnosno teritorijalnih jedinica. Onda neće biti nikakve potrebe za ovakvim polemikama. Hvala vam.

Poštovane dame i gospodo, član 225. i član 104. Prvo hoću da kažem da se sam se uslovno prepoznao u tom "žutom preduzeću", odnosno uniji između članova "žutog preduzeća" i Vlade Divca. Nekoliko puta sam pisao o Vladi Divcu i imao jedan veliki intervju, u četiri nastavka, sa njim i iz tog ugla želim da komentarišem, vrlo kratko, pitanje i status Vlade Divca.
Koliko je i kako je Vlade Divac "muljao", kako je rečeno, sa "Knjazom Milošem", evo, citiraću jednu rečenicu – Vladi Divcu ostaje da bocu "Knjaza" kupi u bakalnici, a "Novosti" na kiosku.
Toliko o tome kako je Vlade Divac muljao u kupovini "Knjaza Miloša" i kompanije "Novosti".
Da li ćemo učestvovati u humanitarnom radu Vlade Divca, to isključivo zavisi od nas. Ako pošaljemo poruku učestvovaćemo, a ako ne pošaljemo nećemo učestvovati. Toliko.

Poslovnik, član 104, pravo na repliku, sada imam pravo; 101. onda. Biću vrlo kratak. Koleginici Nataši samo jedna sugestija: morao bi mi dati dva fore, a ako mi daje 19 onda moram da dam dva koša, jer se u basketu broji po jedan. To je prvo.
Drugo, meni je koleginica Nataša dala jednu sugestiju i ja je prihvatam, ali ja njoj sugerišem: radikali i svi mi ostali ipak treba da imamo neke autoritete. Neka kaže koleginica Nataša Jovanović, ako zna, kojim je činom Vlade Divac u procedurama kupovine firmi na bilo koji način taj svoj autoritet ugrozio. Neka to kaže.
To govorim verovatno iz bolje pozicije nego koleginica Nataša, zato što sam gledao papire o kupovini "Knjaza Miloša" i "Novosti". To mi je struka.
Vlade Divac nije kupio ni "Novosti", ni "Knjaz Miloš" zato što nije hteo da ide preko reda, nego je išao u formalno-procesnom smislu. Zbog toga nije kupio ni "Novosti", ni "Knjaz Miloš". To je moje uverenje, odnosno uvid u te spise.
U tom smislu sugerišem koleginici Nataši, kao što je ona meni sugerisala, da ne dovodi u pitanje svaki autoritet, jer Vlade Divac, po mom mišljenju, na osnovu onoga kako sam ga upoznao i što sam vodio sa njim razgovor, nijednim činom nije prekršio pravne procedure, niti je hteo da ide preko reda u tim svojim radnjama u cilju kupovine jedne ili druge kompanije.

Poštovana gospodo poslanici i gospođe poslanice, hvala profesorko, evo ja ću najkraće moguće i po tačkama, da bih bio što jasniji.
Pod jedan, mi nikada nismo i nećemo zaboraviti prizemni i prljavi jezik koji je gospodin Aleksandar Tijanić koristio protiv našeg premijera Zorana Đinđića. Nikada nismo i nećemo zaboraviti. U tački 1, ne samo to, već pored toga, tražićemo i istrajaćemo u zahtevima da se ispita politička pozadina ubistva premijera Zorana Đinđića.
Pod dva, DS i mi kao poslanici smo apsolutno za to da ne postoje opravdani razlozi da se ukine direktan TV prenos i nikada to nije bila ni najmanje ozbiljna solucija - ukidanje direktnih TV prenosa. O tome je govorio gospodin Gavrilović.
Zbog toga ne bi trebalo da treniramo strogoću na dva ekscesa koja su se dogodila, polusatna ekscesa. Zaista ne bih na osnovu ta dva ekscesa trebalo da govorimo o nekom namernom ukidanju prenosa i čak i tome da namerno ukidanje prenosa će biti sredstvo da se ta zavera ćutanja pokrije, odnosno ne pokrije TV kamerama.
Dakle, mislim da će biti TV prenosa i mora biti i da ovo nikako nije pravilo, već je ovo izuzetak kome je kraj. Ova dva ekscesa su jedini izuzeci koji se tiču, po našem mišljenju, direktnih TV prenosa.
Pod tri, zaista sugerišemo gospodinu Slaviši Topaloviću i ostalim radikalima da ne licitiraju priče o poštenju i da ne vređaju poslanike ni krive ni dužne. Svi smo mi iz svojih sredina, svi smo mi tamo ono što jesmo, i vi radikali i svi ostali poslanici.
Gospodine Topaloviću, i ostala gospodo, koji licitirate o poštenju, ajmo da formiramo jedan anketni odbor, da on ispita, jednu komisiju, koliko ko ima, od ovih ljudi ovde, stanova, ko je šta radio, ko je šta po zanimanju i kakav je njegov ugled u svojoj matičnoj sredini, pa da onda kažemo ko je pošten, a ko nije.
Generalno priča - lopovi, korupcija, ma izvolite, ne možete vi mene uprljati, ne možete uprljati ostale ljude, teško mi možemo stalno da prihvatamo to licitiranje, vi ste ovo, vi ste lopovi ... Odakle vam to? Ko je lopov? Evo, potpredsednik je tu, neka kaže ko je tu lopov, a pogotovo vređanje, u ovom slučaju, Nade Kolundžije i svih ostalih.
Gospodo, urazumite se, budimo pre svega ljudi, pre svega, kako Kant kaže, ajmo savest da stavimo kao prvi naš imperativ, savest pa sve posle toga - i politika. Prvo savest pa onda politika. Možemo li to da uradimo? Nećemo se vređati.
Pod četiri, koliko je ko prisutan u sali, gospodo, sugerišem vam, čitajte u dnevnom listu ''Danas'', gde pišem u vikend broju, prebrojavam, pošto sam stalno tu, koliko kojih ima, pa svaki sat, kad ima najmanje prebrojim i napišem, radikala toliko, demokrata toliko, videćete koliko kojih ima. Sve crno na belo, a ne da govorimo onako paušalno, ima ovoga, a svi otišli ili nisu otišli. Hvala vam.