Prikaz govora poslanika

Prikaz govora poslanika <a href="https://otvoreniparlament.rs/poslanik/7047">Marko Đurišić</a>

Marko Đurišić

Demokratska stranka

Govori

Hvala, predsedavajući.

Za tri dana navršiće se tačno godinu dana kako se desilo bespravno rušenje tri udžerice, kako to predsednik Vlade voli da kaže, u naselju Savamala u Beogradu. Od 6. juna, kada smo ja, u ime poslaničke grupe SDS, zatim i gospodin Balša Božović, u ime poslaničke grupe DS, tražili formiranje anketnog odbora koji treba da ispita sve ono što se dešavalo i na koji način su državni organi postupali u sada evo svih ovih godinu dana, mi nemamo nijedan odgovor nijednog državnog organa.

Po meni, najmanji problem je bespravno rušenje tri objekta, tri udžerice koje su ružile izgled grada, kako se to kaže, pa to valjda treba da bude dovoljno objašnjenje zašto je nečija privatna imovina protivpravno srušena. Mnogo veći problem je, ono što želimo da dođemo kroz rad ovog anketnog odbora, odgovor na pitanje – ko je suspendovao državu Srbiju na tih nekoliko sati? Država je, po definiciji Maksa Vebera, jedina koja ima monopol nad fizičkom silom. Neko je odlučio da taj monopol nad fizičkom silom oduzme državi Srbiji i organu koji je zadužen za sprovođenje te sile, Ministarstvu unutrašnjih poslova, i dodeli grupi ljudi sa fantomkama, koji su nekoliko sati te noći u Beogradu lišavali protivpravno slobode građane Republike Srbije, oduzimali njihovu imovinu, a za sve to vreme oni koji su uspeli da pobegnu od te bande pod fantomkama i da pozovu Ministarstvo unutrašnjih poslova da reaguje, tamo je nekome naređeno da se ti pozivi ne prosleđuju i da Ministarstvo unutrašnjih poslova ne reaguje.

Mi tražimo odgovor na pitanje – ko je taj iz državnog vrha koji je naredio suspenziju države Republike Srbije na tih nekoliko sati? Ne zato što možemo da ispravimo ono što je urađeno te noći, nego kako se to više nikada ne bi desilo, kako bi oni koji su odgovorni završili u zatvoru, a oni koji su sve ovo vreme o tome ćutali i okretali glavu da nauče lekciju da to više ne sme da se radi.

Pošto znam da nećete ovo danas uvrstiti u dnevni red, pozvaću građane da dođu 25-og u 18.00 časova u Hercegovačku ulicu u Beogradu i protestuju protiv svega onoga što je država radila u zataškavanju ovoga u poslednjih godinu dana. Hvala.
Hvala.

Od početka ovog mandata na svakom redovnom zasedanju tražili smo stavljanje na dnevni red Predlog ovog zakona. Nažalost, nijednom, naravno nije dobio, kao ni jedan predlog koji dolazi od strane poslanika iz redova opozicije, nije dobio podršku i nije stavljen na dnevni red. Obrazloženje Vlade za neprihvatanje ovog zakona nisu ponuđena rešenja, nego činjenica da Vlada sprema svoj predlog.

Kako ga sprema? U septembru mesecu 2014. godine, znači, više od dve i po godine, Vlada donosi, odnosno ministar odluku da se formira radna grupa. Posle šest meseci se ta radna grupa formira. Ona nešto radi i onda kako kaže dolaze jedni izbori, pa se formira nova Vlada, pa se formira nova radna grupa, sada su došli drugi izbori i sada ćemo imati ponovo novu Vladu i ponovo odlaganje donošenja ovog zakona.

Šta se dešava za to vreme? Šta se dešava sa životima građana Srbije i sa decom u Srbiji? Jedna četvrtina građana Srbije živi ugrožena od siromaštva. Šta to znači u prevodu? To znači da porodice imaju 60% od srednjih medijalnih ukupno isplaćenih zarada u Republici Srbiji, a to znači da žive sa 20.000 dinara mesečno, čitave porodice. Deca koja žive u takvim porodicama, je svako treće dete u Srbiji. I da li mi imamo taj luksuz da tri godine čekamo radnu grupu Vlade da izađe sa nekim rešenjem, da promeni situaciju, da samo 25% dece je obuhvaćeno davanjem na osnovu ovog zakona, a taj procena 2000. godine bio je 50%. Da li ćemo nešto uraditi ili ćemo čekati radnu grupu Vlade?

Moram da kažem, evo, onima koji kažu da treba da čekam, život ne čeka. Nažalost, čitamo danas kako je jedan život, odnosno dva života su izgubljena zato što ljudi nisu imali da plate struju, isključena im je struja pre mesec dana, a onda su se nekom žicom nakačili na struju koja ih je sinoć ubila. I da li ćemo nešto mi uradili ili ćemo čekati da život u Srbiji nestane, a da tek onda reagujemo.

Ovde sam čuo pre neki dan kaže – više se iseljavalo ljudi 2012. godine, nego danas. To je laž. Duplo više ljudi se iselilo iz Srbije 2015. godine, nego što je to bio slučaj 2007, 2008, 2009. godine. Nažalost, i mi moramo nešto da uradimo ovde. Svi smo odgovorni za to, vi većina ste odgovorni za nečinjenje. Hvala.
O važnosti kulture za razvoj jednog društva govorio sam svaki puta kada sam Predlog ovog zakona pokušavao da stavim na dnevni red i da dobijem vašu podršku, i ništa od toga nije dalo rezultat.

Koristio sam citate i Čerčila, nadajući se da je on uvažen od strane najveće stranke kao mislilac i o tome kako se on odnosio i govorio o važnosti kulture, o tome šta je govorio predsednik Evropskog saveta, gospodin Tusk, koji je rekao da demokratija bez kulture i medija postaje diktatura, i time, čini mi se, najbolje pisao ono u čemu žive građani Republike Srbije danas.

To prepoznaju i ovi ljudi koji već više od dve nedelje protestvuju po ulicama gradova Republike Srbije tražeći kulturu, a ne diktaturu. Mi ovde ignorišući njihove zahteve i ignorišući ovaj predlog zakona, bojim se ignorišemo i budućnost Republike Srbije, jer bez kulture, bez produhovljenja ljudi nema države, nema građana i sve ono što ova Vlada radi bojim se imaće tragične posledice ukoliko se ne promeni.

Naša obaveza ovde kao poslanika opozicije je ovde da kritikujemo tu Vladu i takvu politiku ali i da nudimo konkretna rešenja. I, ne prihvatam kritike da smo svi isti i da nemamo rešenje. Evo, ga jedno rešenje. Rešenje u zakonu koji treba da promeni loša rešenja o Zakonu o kulturi koja su uvedena pre više od godinu dana. Konkretno radi se o primanju nacionalnog priznanja koje je ovim zakonom predviđena kao mogućnost na osnovu odluke Vlade Republike Srbije, a ne kao zakonska obaveza kao što je to slučaj u sportista koji dobiju, osvoje medalju na najvažnijim svetskim i evropskim takmičenjima.

Mi smatramo da isti takav odnos potreba i prema onim kulturnim radnicima koji osvoje najveća međunarodna priznanja i da ne treba da bude prepušteno na odluci Vlade koja može ili ne mora samo zato što poštuje neku uredbu ili tu uredbu promeni, pa kaže da nema sredstava ili da ne može da sprovodi. Da treba da bude zakonska obaveza, da automatski svi oni kulturni radnici koji steknu najviše priznanje, dobiju pravo na nacionalnu penziju onog trenutka kada se za to steknu uslovi. Žao mi je, ako opet ne prihvatite ovaj predlog. Hvala vam.
Predlog ovog zakona podneli smo u ovom mandatu s obzirom da su neki drugi predlozi podneti još u prethodnom mandatu prvi put Narodne skupštine i oni su bili reakcija na loš zakon koji je donet u februaru, čini mi se, mesecu martu prošle godine, a koji je donet po nalogu MMF koji je ugrozio ekonomski položaj zaposlenih u javnoj upravi, koji je doveo, nažalost, do odlaska najboljih kadrova iz javne uprave, koji je ostavio nerešen problem nejednakih plata u javnom sektoru zato što iz definicije javnog sektora izostavio javna preduzeća, NBS, Javni medijski servis.

Upravo su to mesta i to svaki put ponavljam, gde postoje najveće razliku u zarade zaposlenih u odnosu na zarade u javnom sektoru u odnosu na posao koji rade. Znači, za isti posao plate u nekim javnim preduzećima, a sasvim sigurno u NBS, ili u Javnom medijskom servisu su nekoliko puta veće u odnosu na plate za isti posao koji rade zaposleni u državnoj upravi ili u drugim delovima javnog sektora onako kako je to definisao ovaj zakon.

`Mi smatramo da to treba da se promeni. Kada treba da se promene rešenja koja će i da mora da se ubrza u krajnjoj liniji donošenje zakona koji prate ovaj zakon. Ovaj zakon je trebao da isprati Zakon o platinim razredima koji je trebao da bude usvojen do kraja 2016. godine u Skupštini. Pa, je onda ne znam čijom odgovornošću taj zakon nije usvojen. Pa, je njegovo donošenje prolongirano za celu 2017. godinu. A vidimo da parlament neće raditi praktično celu polovinu, prvu polovinu 2017. godine.

Zato smatram da bi bilo odgovorno od poslanika vladajuće većine da stavimo na dnevni red ovaj predlog zakona. Usvojite rešenja sa kojima se slažete. Usvojite neka druga rešenja i obrišite ona rešenja sa kojima se ne slažete, ali nemojmo dozvoliti da ovaj parlament ne radi i da se ne bavi onim zakonima koji se direktno tiču života građana Srbije.
Ovaj zakon smo prvi put podneli pre godinu i po dana, još u prošlom sazivu. Vrlo je kratak. Predviđa da se primeni na hranu za bebe umanjena poreska stopa od 10%, umesto poreske stope od 20%, koliko je predviđeno zakonom. Za tih godinu i po dana, ne zato što se ovaj zakon našao na dnevnom redu, nego zato što svaki put kada je Vlada predlagala svoje izmene i dopune Zakona o porezu na dodatu vrednost, mi smo stavljali amandmane koji su suština ovog zakona i nismo naišli na razumevanje Vlade.

Razlozi za odbijanje bili su, po meni, neozbiljni i neodgovorni, od toga da je potrebno veliko administriranje poreske administracije da bi se ovaj zakon primenio, što je notorna laž, pogotovo imajući u vidu način na koji radi Poreska uprava, koja dve godine nije mogla da izda poreska rešenja paušalnim obveznicima, pa im je onda dala rešenja za dve godine sa rokom od 15 dana da ih uplate i time ugrozila poslovanje velikog broja malih privrednika koji paušalno plaćaju porez, do toga da nema garancija da bi ova mera dovela do smanjenja maloprodajnih cena, a da bi onda Vlada, obrazlažući smanjenje poreskih stopa u nekim drugim slučajevima, govorila kako će, naravno, to dovesti do smanjenja maloprodajnih cena i da će to olakšati život građanima. Zašto ovde postoji sumnja da se to neće desiti, a u drugim slučajevima ta sumnja ne postoji? Mislim da je ovo izbegavanje od strane Vlade neodgovorno da se uhvati u koštac sa problemom, sa problemom teškog materijalnog stanja porodica u Srbiji, porodica sa decom, što je, po meni, glavni razlog negativnog priraštaja koji godinama, nažalost, postoji u Republici Srbiji i dovodi u pitanje ekonomski, socijalni i svaki drugi opstanak države Srbije za 40-50 i više godina.

Naravno da ne može ovaj zakon i ova mala promena to da promeni, ali može da bude jedan početak i ja vas molim da ne čekamo više Vladu i njene inicijative jer u tom čekanju su prošle već tri godine, nego da uradimo danas nešto, da stavimo ovu tačku dnevnog reda, usvojimo, ovo je mala, minimalna promena, ali pošaljemo signal Vladi da smo mi ovde spremni da razgovaramo o stvarnim i realnim gorućim problemima građana Srbije.
Predlog ovog zakona, da budem iskren, nema direktne veze sa životom građana Srbije. Tiče se načina na koji ovaj parlament treba da radi i da uredi svoj zakonodavni rad, ali posredno ima veze, jer kada bismo usvojili ovaj zakon, imali bismo na dnevnom redu predloge zakona u mnogo manjem broju onih koji stižu po hitnom postupku i koji se usvajaju bez obavljanja javne rasprave, bez da je najšira javnost upoznata sa zakonskim rešenjima i time bi izbegli lošu praksu koja ovakvo usvajanje zakona, preko noći, po hitnom postupku, je donela. Ta praksa je da smo imali po nekoliko puta u jednoj istoj godini donošenje izmene i dopune jednih te istih zakona, zato što se pokazalo da su određena zakonska rešenja pogrešna, da se nisu predvidele sve situacije i da su potrebne ponovne izmene zakona. S druge strane, usvajanje ovog zakona omogućilo bi i da na dnevni red dođu predlozi zakona koje predlaže neko drugi osim Vlade Republike Srbije ili eventualno kada želimo malo da glumimo parlamentarizam neki poslanik vladajuće većine predloži određeni zakon.

Ni jedan jedini predlog koji je došao od strane poslanika opozicije za ovih pet godina nije stavljen na dnevni red, a bilo je prilike i bilo je sasvim sigurno potrebe, pogotovo u situaciji kada mi u parlamentu u 2017. godini za četiri meseca imamo tri radna dana i sa pravom imamo gnev građana koji kažu šta vi tamo radite, zbog čega primate plate ako ne radite, ako ne zasedate, ne raspravljate o zakonima. U 2017. godini Vlada nije predložila ni jedan jedini zakon. Pa čak da su i po hitnom postupku predložili neki zakon, pa da dođe ovde, ali ne.

U ovoj zemlji je 2017. godine izgleda suspendovan zakonodavni rad. Jedini koji nešto rade na tome su poslanici opozicije. Danas ste mogli da čujete više od 50 predloga zakona koje su poslanici opozicije pokušali da stave na dnevni red ove skupštine, da razgovaramo o problemima građana, o konkretnim rešenjima za te probleme. Možda ona nisu najbolja, ali dajte vi bolja.

Uključite se, kolege iz vlasti. Nemojte samo da čekate Vladu, jer očigledno da od te vlade nema nikakve vajde. Hvala.
Prvi put kada smo predložili ovaj zakon bilo je to posle godinu dana od primene ovog zakona, kada je krenula priča od strane Vlade i nadležnih ministara i premijera, o tome kako je stanje u budžetu Republike Srbije sjajno i tu priču slušamo već godinu i po dana, ali nažalost inicijativa da se usvoji Zakon o prestanku važenja Zakona o privremenom načinu uređivanja isplate penzija ne može da dođe na dnevni red. Predložila ga je poslanička grupa SDS, predložila ga je poslanička grupa DS i kolega Balša Božović, poslanička grupa Dveri, kolega Boško Obradović, ali odgovora nema. Nema odgovora. Ako je stanje u budžetu tako dobro zašto se ne primeni ključna reč iz ovog zakona „privremeno“ uređivanje? Privremeno znači da je oročeno nekim rokom.

U predlogu zakona koji je došao u ovu Skupštinu u oktobru mesecu 2014. godine taj rok je bio tri godine. Tada je amandmanom, koji je usvojen od strane Vlade, taj rok obrisan i rečeno je da je obrisan zato što će Vlada raditi bolje i u kraćem vremenskom roku će se stvoriti uslovi da se prekine sa primenom ovog zakona.

Kakva je situacija posle dve i po godine? Ovo privremeno treba da se promeni u trajno. Mislim da bi bilo poštenije od Vlade i od vladajuće većine da promeni naziv ovog zakona i da to bude zakon o trajnom uređenju isplate penzija, jer očigledno je namera ove vlasti da ovaj zakon važi dok ga ne sruši neki sud. Ustavni sud Republike Srbije očigledno nije to mesto, ali, srećom, zbog svega onoga što smo radili od 2000. do 2012. godine postoji jedan viši sud, Sud u Strazburu kome građani Srbije mogu da se obrate.

Siguran sam da kada dođe inicijativa za ocenu zakonitosti ovog zakona pred tim sudom, da će odluka biti da je ovaj zakon neustavan i loš i da će se poništiti njegovo dejstvo.

Ali, to će imati tada veliki trošak za Vladu, a očigledno je da oni koji su danas u Vladi misle da se to njih ne tiče, jer znaju da oni u tom trenutku neće biti u Vladi Republike Srbije.
Zakon o javnim medijskim servisima, kada je donet, predvideo je plaćanje takse, suprotno obećanju Aleksandra Vučića iz 2012. godine da će TV taksa, odnosno pretplata biti ukinuta. Suprotno tome, ona je ponovo vraćena u zakon i sada je postala obavezna. Ni jedan jedini građanin Srbije ne može da je ne plati. Može jedino da ne plaća električnu energiju, isporučenu, ali onda dolazi u opasnost da ostane bez te električne energije. Nažalost, vidimo kakve posledice to može da ima.

Ono što mi tražimo ovim zakonom nije ukidanje takse, nego mogućnost da se građani, koji zbog činjenice da imaju više električnih brojila na svoje ime, mogu da se u skladu sa zakonom oslobode, a ne da moraju da potpadaju pod određene socijalne kategorije kojima je zakon predvideo oslobađanje, odnosno proceduru sa, ne znam, dva svedoka, dokazivanjem i raznim drugim stvarima, kako je zakomplikovano oslobađanje plaćanja TV takse u slučajevima gde imate više brojila.

Suština zakona je da građanin Srbije plaća, ako već mora da plaća tu taksu, i mi nismo apriori protiv plaćanja takse, mi pre svega imamo zamerke na rad Javnog medijskog servisa, kao takvog, koji ne ispunjava svoju zakonsku obavezu. Predlog suštine ovog zakona je oslobađanje u slučajevima kada imate više električnih brojila. U domaćinstvima u selima postoje slučajevi da imate jedno brojilo za garažu, jedno brojilo za pomoćni objekat, pa svako to električno brojilo, svaki građanin mora da plaća taksu. Smatramo da je to neravnopravno.

Sasvim sigurno da rasprava i o ovoj izmeni i o svakoj izmeni Zakona o javnim medijskim servisima, naravno, zaslužuje i deo priče o stanju Javnog medijskog servisa, o tome kakvu sliku Srbija, i kakav je ugled Srbije danas u svetu. Imali ste u svetskom časopisu „Ekonomist“ sliku o tome u kojim zemljama je najugroženija sloboda medija, pa se tu pored Filipina, Turske, Venecuele, Poljske, Rusije i Bolivije našla i Srbija. To je ugled koji Srbija ima danas u svetu. Srećom, postoji Centar za istraživačko novinarstvo Srbije, koji je dobio nagradu evropske institucije mladih ljudi koji tamo rade i bore se …
Hvala, poštovana predsednice.

U skladu sa članom 294. Poslovnika, koji govori o tome da se o redu u zgradi Skupštine stara MUP u skladu sa zakonom i Odlukom o unutrašnjem redu, a da se o sprovođenju ovog reda brinu predsednik Skupštine i sekretar, želim da vas pitam – na osnovu čega, odnosno da li se i zbog čega sprovode posebne mere bezbednosti u parlamentu Republike Srbije, kao što to kaže ova Odluka o unutrašnjem redu, jer su to uslovi kada se zabranjuje ulazak građanima Republike Srbije u parlament?
Povređen je Poslovnik.
Hvala, predsedavajući.

Poštovani gospodine ministre, ovo je praksa po kojoj bi parlament,ja se nadam, u budućnosti trebao da radi. Ovi zakoni su stajali u skupštinskoj proceduri od 16. decembra, kada ih je Vlada Republike Srbije usvojila i poslala u parlament na raspravu i mislim da je bilo dovoljno vremena da se poslanici upoznaju i da danas vodimo raspravu o ovim zakonima ne po hitnom postupku, ne onako kakav je bio princip rada ove Vlade i ja se nadam da ovakav princip na kraju mandata ove Vlade će biti nešto sa čime će nova Vlada od juna meseca nastaviti da radi.

Ovi zakoni jesu dobri i unapređuju oblasti kojima se bave. Oni jesu modernizacija i jedan iskorak napred, hvatanje sa vremenom u odnosu na zakone koji su postojali. Prethodni zakoni nisu bili baš toliko loši, ali jednostavno, s obzirom da su doneseni pre desetak godina, sasvim sigurno da su ih vreme i razvoj medicinske nauke prevazišli i da je bila potrebna ova modernizacija.

Oni prepoznaju vreme u kome se nalazi medicina, ova oblast medicine, sada govorimo o ovom Zakonu o biološko-medicinski potpomognutoj oplodnji i uvode u zakon moderna rešenja koja postoje i koja se praktikuju već u Republici Srbiji.

Ono što smo mi kroz čitanje ovog zakona i razgovora sa ljudima koji imaju, naravno, o ovome mnogo više znanja nego poslanici poslaničke grupe SDS, što smo uočili i na šta nam je skrenuta pažnja da nije možda najbolji način rešeno, smo neke stvari kroz amandmane predložili i nešto o tome ja želim ovde danas da govorim.

Smatramo na osnovu tih konsultacija da je loše što nije određen maksimalan broj davanja prilikom darivanja reproduktivnih ćelija i embriona, znači, koliko puta može jedna osoba to da da? Samo jednom? Ne znam, skrenuta nam je pažnja da to nije ograničeno, a da bez toga ne može dalje da se krene. Ja se onda izvinjavam.

Takođe, da li su predviđeni da se rade kariotip donora i druge genetske analize kod davanja u dovoljnoj meri? Dobro. Sledeće, da li će ovaj, član 46. govori o broju oplođenih jajnih ćelija koji se dobija u postupku i kako te ćelije, maksimalan će broj će biti određen, embriona koji nastanu, biće vraćen maksimalan broj u skladu sa najboljom praksom. Ta praksa, koliko sam shvatio, se manje, valjda je trenutno taj maksimalan broj tri. Niži je? Dobro. Ali, nije direktno vezan ovim zakonom, znači, to će određivati, pretpostavljam, Ministarstvo i to je dobro rešenje, ali pitanje se postavlja - da li će kasnije svako vraćanje eventualno tih embriona biti pokriveno od strane Fonda, troškovima Fonda? Znači, tretiraće se kao jedan postupak i neće se naplaćivati svaki put kada žene pristupe tom procesu. Neće, i to je dobar odgovor.

Ono što smatramo da je potrebno da se prekine sa tom lošom praksom i nadam se da će ovaj zakon stupanjem na snagu, praksu koja se dešavala, da zato što ne postoje krioprezervacije u nekim centrima, da su se embrioni koji su dobijani u postupku bacali. Jednostavno, ako se u prvom trenutku ne iskoriste, ostatak se baca. Ja se nadam da će sada svaki put kada se radi ta hiperstimulacija i koliko kod embriona da se dobije, da će oni biti sačuvani i da će moći da se koriste u onim slučajevima kako je to predvideo zakon.

Zakon ovde govori, mi smo predložili granicu kada dete koje je dobijeno kroz reproduktivni proces može da se upozna sa jednim delom evidencije koja je 15 godina, a mi smo predvideli 18 amandmanom. Vidim da je taj amandman odbijen. Sigurno postoje razlozi i sad ta granica, kako je precizno odrediti zakonom i da li ćemo u tome pogoditi, to je nešto što ćemo videti i kroz praksu.

Ono pitanje koje ste i vi na kraju svog izlaganja rekli, tu se naša poslanička grupa ne slaže, to je pitanje surogat materinstva. Jednostavno, smatram da argument da nešto ne možemo dobro da kontrolišemo i da ne možemo da sprečimo zloupotrebe, po meni nije dovoljno jak. Postoje medicinski slučajevi kada je surogat praktično jedina opcija, kada žene ne mogu ni na jedan drugi način da iznesu trudnoću i kada postoje eventualno neki bolni, skupi i jako rizični da ona proba da iznese tu trudnoću. A, u jednom delu zemalja sveta se koristi u tim slučajevima i medicinski se indikuje surogat materinstvo. Ova država se opredelila da ovim zakonom to zabrani, iako je ceo medicinski postupak koji bi to mogao da, da kažem, proizvede kroz ovaj zakon opisan i regulisan, sem tog poslednjeg dela kada bi surogat majka trebala dete koje se rodi da vrati roditeljima koji su dali genetski materijal.

Ja mislim da to, pre svega, nije pitanje ovog zakona. Ovaj zakon se bavi nekim medicinskim procedurama i one praktično definišu sve ono što je potrebno uraditi da bi se stvorio jedan embrion i stavio u ženu, ali onaj deo posle koji definiše to surogat materinstvo, mislim da čak i nije tema ovog zakona.

Pripremajući se za ovu raspravu, čitao sam o raspravi koja traje jako dugo o građanskom zakoniku Srbije, gde bi i ova tema trebalo da se nađe. Mislim da je bilo primerenije da se u ovom zakonu našla norma koja upućuje na eventualna rešenja u tom zakonu tog pitanja surogat materinstva, jer ono što sporno, nije sporna medicina, sporna je neka etika, sporan je moral, sporno je stanje u društvu i da li mi kao društvo možemo da sprečimo eventualne zloupotrebe.

Govorili ste o nekoj praksi u svetu. U evropskim zemljama, našao sam podatak da je u 12 od 28 zemalja dozvoljeno. Vi ste rekli da je samo u Grčkoj. Nije, ima još drugih evropskih zemalja u kojima je dozvoljeno, nije u nekim najvećim zemljama dozvoljeno. I postoji ta rezolucija Evropskog parlamenta, ali ona nije obavezujuća. Ove zemlje nastavljaju da koriste to pravo. Druge zemlje u kojima je dozvoljeno su Rusija, SAD, u nekim državama SAD je dozvoljeno, u nekim nije, Ukrajina, a od naših suseda to dozvoljavaju Makedonija, Grčka, Bugarska. Tako da, pitanje je sada da li smo mi sposobni ili ne kao društvo da donesemo jedan zakon kojim ćemo predvideti i omogućiti onim parovima kojima je ovo praktično jedini način da dođu do svog potomstva. Ja mislim da nismo trebali da odustanemo.

Žao mi je, ja ovakvo zakonsko rešenje gde se zabranjuje surogat materinstvo ovim zakonom, gde se kao krivično delo definiše pokušaj sprovođenja surogat materinstva kaznom od tri do deset godina, jednostavno, mislim da je odustajanje i mislim da na to nemamo pravo kao društvo sa svim problemima u kojima se nalazimo. Mislim da je ova mogućnost trebalo da ostane, nije trebalo da se zabrani ovim zakonom. Naši predlozi na ovaj zakon idu da se taj deo zakona obriše. Voleo bih da nova Vlada, kada god i kako god bude formirana, konačno i donese taj građanski zakonik, ako je to mesto koje treba da reši ove probleme, i da onda, uvažavajući sve argumente i za i protiv i svu lošu, ali i onu dobru praksu koja postoji u svetu, iskoristimo i da uvedemo to u pravni sistem Srbije.

Ono što ovaj zakon, da kažem, neće zaustaviti, neće zaustaviti život. Negde, na neki način, ljudi će, pretpostavljam, naći rešenje ili već nalaze i u onim zemljama gde je surogat materinstvo zabranjeno, nalaze načine da izvozom embriona ili na neki drugi način, rađanjem surogat materinstva u zemljama gde je to dozvoljeno dođu do svog potomstva. Mislim da je šteta da građanima Srbije ne omogućimo da to urade u svojoj zemlji i da ih teramo da to rade u nekim drugim zemljama. Mislim da treba da imamo hrabrosti i snage da se suočimo sa tim, da krenemo sa tom praksom, da vidimo šta će ona i kakve će rezultate imati. Moj neki pomalo životni moto je – ako možemo jednoj porodici, jednom čoveku nečim da pomognemo, da to ne zabranjujemo, a da sve eventualne zloupotrebe i druge loše stvari nekim drugim zakonima sprečimo, onemogućimo i smanjimo.

Mislim da bi to trebalo da bude princip koji nas vodi i u ovom slučaju, ovog zakona.

Tako da, naša poslanička grupa će glasati za predloge ovih zakona. Mislimo da su oni u suštini dobri, da mogu i da će pomoći državi Srbiji da se uhvati bolje, jače, brže u koštac sa problemom bele kuge koju imamo.

Mislim da nismo iskoristili sve mogućnosti, da smo zatvorili vrata ovom zabranom surogat materinstva, da je to nešto loše i da bi bilo bolje da ovaj zakon koji je, da kažem, nekako medicinski, stručan i govori o procedurama vezano za ceo taj rad i jednostavno toj zabrani surogat materinstva ovde nije bilo mesta.

Da vidimo kroz građanski zakonik ili neki drugi poseban zakon, ako je to potrebno, kako da definišemo ceo taj proces, kako da definišemo i sprečimo zloupotrebe, komercijalizaciju. Ima raznih načina, od izbora surogat majki dozvolom, autorističnog surogata koji postoji u nekim zemljama gde je komercijalno surogat materinstvo zabranjeno. Znači, da ostavimo tu mogućnost i da pokažemo da smo jedno humano društvo koje želi da pomogne građanima da se ostvare kao roditelji i da dobiju svoje potomstvo. Hvala.
Hvala predsednice.

Ova diskusija juče i danas i jučerašnje prisustvo višebrojnih ministara je neuobičajena i nije se dešavala kada smo imali potvrđivanje sporazuma koje je Vlada Republike Srbije u ime države Srbije potpisala sa drugim zemljama ili međunarodnim institucijama koje su dolazile u parlament na verifikaciju.

Obično je ta rasprava prolazila brzo, lako, bez velike diskusije, velikih reči, ali očigledno da ovaj početak zasedanja tek posle 110 dana u 2017. godini i posle 50-odnevne pauze je imao za rezultat potrebu da se brojni poslanici jave i da nešto kažu na temu ovih sporazuma. Neki su uspeli u manjoj ili većoj meri. To se takođe odnosi i na ministre brojne juče, a danas je samo tu jedan nažalost, koji su takođe govorili o brojnim stvarima koje imaju, a najčešće nemaju mnogo veze sa onim sporazumima koji su danas pred nama.

Takođe, smatram da je najveći broj ovih sporazuma dobar i naša poslanička grupa će glasati za njih, tu nije ništa sporno. Ima sporazuma koji su potpisani pre pet, šest, sedam, deset godina unazad i više i mislim da je veći problem da vidimo zašto su ti sporazumi toliko dugo čekali? Zašto se nisu ranije verifikovali u parlamentu Srbije i stupili na snagu, ako su toliko bitni za život građana Srbije, kao što mislim da su bitni mnogi zakoni koje je predložila opozicija, koji ne mogu da dođu na dnevni red, kao što neki zakoni koje Vlada treba da predloži, a nikako da ih predloži i nikako da dođu na dnevni red. Očigledno ćemo čekati još dva ili više meseca novu Vladu, novu ministre da dođu ovde i da predlože konačno neki zakon o kome ćemo imati raspravu.

Ima jedan sporazum o kome želim da govorim. To je sporazum sa Vladom države Katar. Ne zato što imam nešto protiv investitora iz arapskih zemalja, kao što se ovde imputira poslanicima opozicije, nego upravo zato što se ovaj sporazum razlike od svih ostalih osam sporazuma koje imamo pred nama.

Kako se razlikuje? Svaki od ovih sporazuma, a ja pozivam kolege poslanike da pogledaju, ima ili ceo sporazum fotokopiran sa potpisom onoga ko ga je potpisao ili poslednju stranu sporazuma gde se vidi ko je u ime države potpisao taj sporazum i ko je u ime one druge države ili institucije potpisao sporazum. Ovde toga nema. Ovde ne vidimo da je ovaj sporazum stvarno potpisan od strane ministra LJajića i od strane šeika, ministra za trgovinu ispred države Katar. Zašto ovi sporazumi kod nas bude sumnju, po meni osnovanu sumnju?

Zato što je u državi Srbiji u poslednjih pet godina, sa dolaskom ove Vlade, uspostavljen jedan mehanizam. Mehanizam kojim se pere novac. Pere se novac koji dolazi od strane investitora, investitora koji dolaze po pravilu iz zemalja sa ovih geografskih prostora, koji ulažu u neke velike, ogromne projekte koji će doneti ogromne milionske milijarde zarada evra, dolara državi Srbiji, a od kojih do dana današnjeg država Srbija i građani Srbije nisu videli ni jedan jedini dolar, evro, dinar, kako god hoćete, nego samo investicije i ulaganja od strane države Srbije, kao što je to „Beograd na vodi“, kao što je priča sa Al Dahrom, kao što je bila priča o nekoj fabrici čipova, aviona, kamiona, ne znam ni ja čega sve ne.

Znači, ništa od tih priča nije ostvareno. LJudi u Srbiji misle, kada kažete da dolazi neki arapski šeik, da on nosi ćupove sa zlatom, ne znam ni ja sa čim, i kako će on sad to uložiti u državu Srbiju, ali to nije slučaj. Oni ljudi su samo državi Srbiji obezbedili kredit. Uslovi - 3% kamate. Da li je to mnogo ili malo, o tome možemo da vodimo diskusiju, ali investicija nema, a ima troškova koje daje država Srbija. Troškovi za „Beograd na vodi“. Gotovo sve je na plećima Republike Srbije. Ulaganje u „Er Srbiju“, sve je na leđima građana Srbije. Al Dahra, davanje zemlje besplatno, umesto da se uzima neka renta i da država Srbija ima neku korist.

Znači, ništa za pet godina mi nismo videli i očigledno je, o tome postoje ozbiljne međunarodne analize, da taj model navodnih ulaganja iz arapskih zemalja u stvari služi za pranje novca i da se taj model koristi u mnogim zemljama Balkana, nažalost. Zato je to razlog zbog koga poslanička grupa Socijaldemokratske stranke neće glasati za ovaj sporazum. Zato što mi ne vidimo da je ovaj sporazum stvarno potpisan. Ja nemam nikakvo poverenje u ovu Vladu kada ona kaže potpisan je, ne znam ni ja kog dana, u Dohi, jer ja ne vidim potpis ni ministra LJajića ni onog njegovog kolege iz Katara koji je navodno ovo potpisao, a to postoji u svim ovim ostalih osam sporazuma. Pogledajte, ima fotokopirana strana sa potpisima sporazuma. Jedino ovde toga nema. Zašto? Ja ne znam. Moje je da sumnjam i moje je da na osnovu te sumnje ne glasam za ovakav sporazum. Hvala vam.
Hvala, poštovana predsednice.

Kolege poslanici, ovo je uobičajena tačka dnevnog reda kada dolazi do promena u sastavu poslaničkih grupa, da li zato što neki poslanici odlaze sa svoje funkcije, dolaze neki novi, ili se određeni poslanički klubovi menjaju u svom sastavu. Ono što želim da kažem, mislim da nije u redu pristupamo ovim izmenama, kada je ovaj drugi slučaj u pitanju, odnosno kada se menja broj poslanika u poslaničkim grupama. Naime, kada smo izabrali sastave odbora na početku ovog mandata u poslaničkim grupama je bilo 247 poslanika, u 17 poslaničkih grupa, napravljena je neka matematika koliko svaka poslanička grupa treba da ima članova odbora i onda po toj matematici, uz manje ili veće nezadovoljstvo, sve poslaničke grupe su dale svoje predloge.

Danas je situacija drugačija. Danas imamo 14 poslaničkih grupa, a u njima učestvuje 236 poslanika, odnosno imamo 14 samostalnih poslanika, i ona matematika od pre godinu dana, odnosno malo manje, sa početka mandata, nije ista kao i danas. Mislimo da je možda potrebno da se sada uradi promena u odnosu na onu situaciju koja postoji danas, u odnosu na ono što je bilo pre godinu dana. To je načelna zamerka. Ovo je tačka o kojoj ovde u plenumu o tome možemo da razgovaramo. Nemamo prilike da na kolegijumima Skupštine, ili negde, možda razgovaramo o tome.

Još jednom želim ovom prilikom da iskažem nezadovoljstvo moje poslaničke grupe, verujem i svih kolega poslanika iz opozicije, činjenicom da od 20 skupštinskih odbora samo u dva odbora predsedavaju poslanici iz opozicije. Znači, to je daleko od odnosa snaga u ovom Parlamentu.

Ono što me posebno brine, i zašto to ističem, zato što se danas, ne u ovoj tački dnevnog reda, nego u sledećoj, koja se bavi ovim izmenama i jedan član odbora koji je ujedno i predsednik odbora iz redova opozicije, predsednik Odbora za evrointegracije menja. Ne znam da li će makar u tom odboru se nastaviti sa jednom dobrom praksom da predsednik Odbora za evrointegracije bude iz redova opozicije, ili će se i to onako, na brzinu, bez neke velike priče i govora u javnosti promeniti.

Tako da, moj apel vama, pre svega znači rukovodstvu Skupštine, da inicira dogovor između šefova poslaničkih grupa da se vidi da li je ovaj odnos i predstavljanje svake poslaničke grupe u odboru adekvatan danas, posle svih ovih izmena koje su se desile u poslednjih godinu dana, i da ga prilagodimo ovoj situaciji u kojoj danas radimo. Hvala.
Hvala, predsednice.

Poštovane kolege, 109. dana u 2017. godini Skupština treba konačno da počne sa radom, a da na dnevnom redu se ne nalazi ni jedan zakon, zakon koji treba da promeni na bolje živote građana Srbije. Danas pre podne, 109. dana ili 50 dana od početka redovnog zasedanja, poslanici opozicije, isključivo opozicije, probaju da na dnevni red stave predloge zakona koji treba da poboljšaju živote građana.

Građani treba da znaju da Vlada Republike Srbije ne radi svoj posao, ne šalje zakone. Poslednji zakon koji je Vlada Republike Srbije poslala Skupštini poslat je 16. decembra.

Ovaj zakon koji ja predlažem danas da stavimo na dnevni red, Vlada Republike Srbije, uprkos obećanjima, nije poslala u Skupštinu duže od dve godine, sa obrazloženjem da se formira radna grupa koja treba da usaglasi predloge zakona. Radna grupa u mandatu Vlade, koja je izabrana 2014. godine, radila je godinu i po dana, a onda, kako kaže ministar, kada su konačno došli do Predloga zakona, raspisani su novi izbori. Te izbore smo imali pre godinu dana, a Vlada ni u narednih godinu dana nije došla sa ovim predlogom. Ali su u kampanji puna usta nadležnog ministra i članova Vlade o tome kako ova Vlada brine o porodicama sa decom i načina da im pomogne.

Šta je istina? Istina je da ovaj zakon nije menjan duže od pet godina, sada već šest godina. Istina je da danas u Srbiji 25% porodica, po statistici Svetske banke i Eurostata, živi ugrožena od siromaštva. Istina je da jedna trećina mladih danas u Srbiji, i to je najviša stopa u Evropi, živi ugrožena od siromaštva. I ova Vlada nema apsolutno nikakvo rešenje da ponudi njima, kako bi se to stanje promenilo. Dugotrajni život u siromaštvu vodi ka izolaciji, kod mladih ljudi vodi do napuštanja škole, okretanju kriminalu i uništavanju njihove budućnosti.

Meni je neverovatno da ne znam koji već put stavljam predlog ovog zakona, za koji ni nadležni ministar nije rekao da je u njemu nešto loše, nego samo da njegova radna grupa još uvek nije spremila zakon, i da li ovo znači, ako danas ne stavite na dnevni red, da ćemo čekati novu vladu, pa tek onda možda, ali je verovatno da ni tada nećemo dobiti ovaj zakon.