Hvala, poštovana predsednice.
Gospodine ministre, kolege poslanici, mi smo na ovaj zakon, kao što smo rekli u načelnoj raspravi, podneli 19 amandmana. Predlagač i Odbor su prihvatili osam. Mislim da su još dve ili tri ideje kroz amandman Odbora prihvaćene i ja bih se zahvalio predlagaču zakona, kao i članovima Odbora koji su imali razumevanje za naše ideje.
Mi ćemo za još nekoliko amandmana koji smatramo da su važni, ali nisu prihvaćeni, kroz diskusiju danas pokušati da vas ubedimo.
Drago nam je što je ova rasprava u načelu konstruktivna i dala je ovaj rezultat da se dobar deo naših amandmana prihvati i da ćemo posle današnje rasprave i usvajanja svih amandmana imati bolji zakon nego što je to bio originalan predlog, a da ćemo na kraju ovim zakonom ostvariti onu svrhu zbog koga je zakon i predložen i zbog čega se danas nalazi na dnevnom redu. Hvala vam.

Hvala, poštovana predsednice.
Gospodine ministre, kolege poslanici, mi smo dali dva amandmana koji su vezani za članove 33. i 34. i praktično našim predlogom smo probali da ih spojimo i da uvedemo jednu novinu, a to je da, pored lekara, može da odgovara i zdravstvena ustanova. To nije prihvaćeno, kao što nije prihvaćena naša ideja da se kroz ova dva amandmana, odnosno novi član 33. i praktično brisanje člana 34. izjednači pravo da i roditelji i dete mogu da traže naknadu i materijalne i nematerijalne štete.
Napravljena je neka razlika koju nismo najbolje razumeli zašto za dete, jer dete može da traži samo nadoknadu materijalne štete, a roditelji samo nematerijalne štete i nismo sigurni da je dobro rešenje ukoliko se ne prihvati naš amandman i ostane rešenje iz Predloga zakona. Hvala.

Hvala, gospodine predsedavajući.

Kolege poslanici, ova sednica jeste drugačija u odnosu na sve prethodne u ovom sazivu zato što imamo jedan primer jedne građanske inicijative, jednog zakona koji treba da reši, da pomogne rešavanje jednog osetljivog pitanja, pitanja koje se bavi teškim dramama i porodičnim tragedijama, vezano za retke bolesti koje, pre svega, pogađaju malu decu.

Puno smo danas slušali o samoj ideji ovog zakona, o tome na koji način on treba da reši probleme sa kojima se obolela deca i njihove porodice suočavaju, na koji način država Srbija i naš zdravstveni sistem može da im pomogne u tome i, na kraju, da ustanovi obavezu da ako te bolesti ne mogu da se dijagnosticiraju u Srbiji, da se onda ta dijagnoza uradi i uspostavi tamo gde je to moguće i da se odredi terapija koja može da pomogne u tim slučajevima.

Želim da kažem da ćemo i mi, naravno, podržati usvajanje ovog zakona, kao jedne dobre polazne tačke i da kažemo da on, iako je dosta dugo stajao u skupštinskoj proceduri, možda nije do kraja prodiskutovan i da to pokazuje i činjenica da smo tek jutros dobili amandmane Vlade, da imamo dosta amandmana koje su dale i druge poslaničke grupe, jer postoje u nekim stvarima, čini mi se, nedovoljno definisani članovi zakona. Činjenica je da se ovaj zakon, osim te plemenite ideje da se omogući dijagnosticiranje i lečenje retkih bolesti, ne samo u zemlji, nego i u inostranstvu, ovaj zakon bavi nekim drugim stvarima koje se nalaze u samom naslovu zakona - Zakon o prevenciji, dijagnostici genetičkih bolesti, genetički ustanovljenih anomalija i retkih bolesti.

Ovakav zakon, čini mi se, je novina u našem pravnom sistemu i otvara neka pitanja, pravna pitanja, etička pitanja, kao i stručno-medicinska pitanja. Neke stvari koje po nama nisu do kraja najbolje ovim zakonom bile definisane, mi smo probali kroz amandmane da ispravimo. Slično je reagovala i Vlada i druge kolege poslanici. Želim samo neke od tih stvari u ovoj diskusiji da spomenem kao teme o kojima treba razmišljati. Verujem da se to neće završiti usvajanjem danas ovog zakona, bez obzira u kojoj formi je on bio usvojen, da li sa amandmanima ili bez njih, jer su to teme o kojima i svet svakodnevnog raspravlja, s obzirom da se nauka i medicina razvijaju, da se pomeraju granice onoga što je danas moguće, a te tehnološke inovacije onda otvaraju i etička i pravna pitanja.

Tako, ovaj zakon govori u članu 10. o pitanju zabrane selekcije pola. Znači, govori se da je zabranjeno da se vrši dijagnosticiranje da bi se utvrdio pol, osim u slučajevima kada je to potrebno zato što se sumnja na neke bolesti koje su uslovljene polom deteta. Vidimo da je i Vlada imala neku intervenciju, kao i mi, po tom pitanju, jer smatramo da ovako kako je napisano to nije bilo dovoljno dobro.

Takođe, ovaj zakon, na možda nedovoljno dobar način, govori i o genetskom istraživanju i o pitanju daljeg korišćenja genetskih uzoraka koje je predviđeno da se u tom ispitivanju uzme od pacijenta, ima, čini mi se, potrebe da se preciznije definiše šta se sa tim materijalom dešava i na koji sve način može i u koje svrhe taj materijal da se koristi.

Pitanja pacijenata nesposobnih za odlučivanje, jedan ceo član je posvećen tome, mislimo da i tu ima prostora za neko bolje definisanje, jer se radi o osobama koje ne mogu možda da do kraja shvate koje su odluke na koje oni treba da daju pristanak i kroz koja sve istraživanja i procedure treba da prođu. Otvara se pitanje prava na obaveštavanje partnera žene. S obzirom da se govori o tome da u određenim slučajevima pravo oca, drugog roditelja, može da se uskrati pravo na obaveštavanje i mislimo da to treba razmotriti da li su rešenja iz Predloga zakona definisana na najbolji mogući način i u ovom kratkom vremenu, danas i sutra, do usvajanja ovog zakona, nadam se da će predlagač i Odbor sagledati sve amandmane i ponuditi možda neke male izmene koje su potrebne u ovoj oblasti.

Čuli smo da se radi na registru retkih bolesti i da je to sasvim sigurno neophodno, da znamo da imamo registar bolesti, registar obolelih. Dobro je ono što smo čuli danas u raspravi da za 13 porodica čija deca nisu morala da čekaju donošenje ovog zakona, da je njihov materijal upućen u laboratorije u svetu i da se sada čekaju rezultati i analize i da može da se uspostavi dijagnoza bolesti.

Dobro je što je država reagovala i nije čekala donošenje ovog zakona i dobro je što postoji Fond za lečenje retkih bolesti, samo se postavlja pitanje, taj Fond je osnovan inicijativom koja je usledila posle predlaganja ovog zakona i mislimo da je potrebno regulisati u ovom zakonu, pošto se on obraća samo Fondu za zdravstveno osiguranje, da li će se analize za slučajeve koje podrazumeva ovaj zakon, da li će se one raditi o trošku Republičkog fonda ili o trošku tog novoosnovanog Fonda, koji je osnovan krajem prošle godine?

Postavlja se i pitanje, način na koji je regulisana odgovornost lekara? Nema odgovornosti zdravstvenih ustanova. Mislimo da je potrebno ustanoviti objektivnu odgovornost zdravstvenih ustanova u kojima se vrši tretman, dijagnostika i lečenje pacijenata, kao i pitanja materijalne štete, koja je isto definisana kroz nekoliko članova ovog zakona, ali smatramo da je potrebno dodatno usaglašavanje sa važećim zakonima, kako se ovim zakonom ne bi stvorile neke specijalne situacije ili napravili neki presedani kojih nema u našem zakonodavstvu.

Ovaj zakon, s obzirom da se bavi genetičkim istraživanjima, da li je on mesto gde treba da se možda jasnije definiše pojam ili ono što se zove genetički inženjering i određena mogućnost zloupotrebe? U tim situacijama mislimo da je onda to nešto što otvara tu temu. Možda ovaj zakon nije pravo mesto za detaljnu razradu pitanja genetičkog inženjeringa, ali sasvim sigurno je nešto što usvajanjem ovog zakona mora vrlo brzo da dođe na dnevni red, pogotovo ako se u budućnosti kod nas razvije ova strana medicine, onda će biti potrebe i za daljim zakonskim regulisanjem.

Na kraju, samo da ponovim i da se zahvalim kolegi Milisavljeviću na njegovoj upornosti, da se zahvalim svim poslanicima koji su prepoznali da treba da raspravljamo o jednom ovakvom zakonu koji nije politički, koji nije obojen ideologijom ni jedne stranke, da se zahvalim roditeljima male Zoje, koji su svoju tešku sudbinu pretvorili u jednu pozitivnu energiju, energiju koja treba i može da pomogne u budućnosti da se slične stvari ne dešavaju ili da se dešavaju u manjem broju i da se pomogne što je moguće više porodicama koje se suočavaju sa velikim problemom.

Verujem da ćemo kroz raspravu danas i kada budemo raspravljali o amandmanima ispraviti neke stvari ili razjasniti neke stvari o kojima sam danas govorio i o kojima su govorile druge kolege i da ćemo dobiti jedan zakon koji će uneti neke novine u naše zakonodavstvo i zakon koji će pre svega dati šansu mladim ljudima koji pre ovog zakona, možda jednom sporošću državne administracije, nisu mogli i nisu imali šansu da se izbore za svoje pravo na život, kao što je to bio slučaj male Zoje, i da će takvih slučajeva u budućnosti u našoj zemlji biti sve manje. Hvala.

Hvala, poštovana predsednice.
Gospodine ministre, samo želim da kažem da, evo, ovaj amandman i današnji rad pokazuje važnost parlamentarne rasprave. Važnost da se zakoni u parlament dostavljaju na vreme, i da ako vremena ima dovoljno, svaki zakonski predlog može da se poboljša, pa i ovaj.
Mi smo za upoznavanje sa ovim zakonom od njegovog dolaska u Skupštinu do početka rasprave i trenutka do kad smo mogli da damo amandmane, imali nešto malo više od 24 sata.
I ako su ove predloge izmena i dopuna zakona, da kažem, četiri i po meseca, radile, odnosno nisu toliko radile, ali sigurno jedno dva meseca, radile i usklađivale radne grupe predstavnika Ministarstva pravde, Advokatske komore, znači vrsni pravnici, ipak se pokazuje da su neke stvari, nisu se možda najbolje predvidele i da amandmanima poslanika, u ovom konkretnom slučaju iz dve poslaničke grupe, pa je te amandmane Odbor za pravosuđe objedinio u jedan amandman, mi ćemo unaprediti Predlog zakona u jednoj vrlo značajnoj oblasti.
Samo želim da napomenem, ponovo, i da istaknem, zašto je važno da parlament ostvaruje onu ulogu koju radi, da radimo u primerenim rokovima, jer tako ćemo poboljšati zakone i tako će građanima ove zemlje, na kraju biti bolje. Imaće kvalitetnije zakone, zakone koji će bolje da štite njihove interese i da im omogući da na kvalitetniji način ostvare prava.
Zato pozivam ministra, da u budućem radu, ako ga bude, pošto vidim da ostavke i dalje nema, prekine sa praksom da nam šalje zakone po hitnom postupku, zakone koje dobijamo 24 sata plus jedan dva sata pre početka rasprave, jer ćemo onda izbeći situaciju da tri četiri puta u roku od nekoliko meseci usvajamo jedan te isti zakon, kao što je ovaj Zakon o javnom beležništvu, o kome danas raspravljamo, je na dnevnom redu treći put, u poslednjih pet, šest meseci. Hvala.

Naš amandman ima dva dela, dva stava.
Vidim da se, i drago mi je zbog toga, oko ovog drugog stava svi slažemo, uključujući i Vladu koja je prihvatila amandman kolege koji je predložio samo taj drugi deo a to je deo oko stupanja na snagu ovog i svih drugih zakona.
Nama nije bilo jasno zašto se suprotno ustanovljenoj praksi ovi zakoni donose sa odredbom da stupaju na snagu osam dana od dana objavljivanja u „Službenom glasniku“, s obzirom na to da su oni doneti ovde u parlament, kao što smo više puta čuli, kao dogovor predstavnika Ministarstva pravde i Advokatske komore, a posle četiri i po ili više meseci štrajka advokata i blokade srpskog pravosuđa. Nije nam bilo jasno zašto kada i u mnogim drugim, po nama, potpuno neopravdanim slučajevima zakoni su stupali na snagu istog dana po objavljivanju, sada je trebalo da se poštuje taj ustavni rok od osam dana.
Drago mi je zbog toga. Rekao sam i u načelnoj raspravi da mi nije bilo jasno zašto to stoji i zašto se čeka još osam dana, jer je odluka Advokatske komore posle sporazuma sa Ministarstvom pravde bila da po stupanju na snagu će prestati štrajk advokata. Usvajanjem ovog dela amandmana ćemo taj štrajk skratiti makar za osam dana.
Prvi stav našeg amandmana je želja da nam se nikad više ne desi ono što nam se desilo, a to je da imamo štrajk i blokadu pravosuđa četiri i po meseca, da nam se to ne desi ni u jednom drugom slučaju, ni u jednoj drugoj grani, da ne donosimo zakone i menjamo zakone dan pre nego što treba da stupi na snagu odnosno da se uvede notarski sistem 31, to je bio 1. septembar prošle godine. Trideset prvog avgusta mi smo usvojili izmene i dopune zakona, nekoliko zakona kojim je menjan i Zakon o javnom beležništvu i te izmene su prouzrokovale štrajk, izmene koje su donete bez rasprave stručne, bez mogućnosti da svi kažu svoje mišljenje, direktno posledica bahatosti, nestručnosti ministra, dobili smo štrajk i blokadu pravosuđa četiri i po meseca.
Naša želja je bila da vidimo da li ove izmene koje trebamo danas da usvojimo će dovesti do toga da se, prvo, štrajk prekine i pravosuđe odblokira, a kasnije da vidimo da li smo usvojili najbolja moguća rešenja i da li je sistem notara za koji mi smatramo da je jako bitan i potreban Srbiji, zaživeo na pravi način.
Da postoje problemi, očigledno postoje u donošenju i pripremi samog sistema stupanja na snagu, a i u njegovoj realizaciji, jer smo ovde izmenama iz novembra meseca recimo značajno smanjili prihode notara na račun države, iako nas je ministar samo dva meseca pre toga ubeđivao da je rešenje po kome država ništa sem PDV neće dobijati dobro i najbolje moguće, pa je posle dva meseca ipak rekao – ne, treba od nagrade ipak 20% da pripadne državi.
Govorili smo mnogo toga i o tome koliko će građani plaćati ove usluge i zato mislimo da je izveštaj važan i da ne bi bio problem, bilo bi lepo ako u redovnom izveštaju ministra dobijemo i ovaj deo.
Ako se ovaj amandman ne prihvati, očigledno da neće, ali je činjenica, ne znam konkretno za ministra kako on izveštava parlament, znam za neke druge ministre da uopšte ne poštuju obavezu da tromesečno izveštavaju parlament i mi smo želeli da tu obavezu iz Poslovnika koju očigledno neki ministri ne poštuju, uvedemo zakonom kako bi ojačali i da čujemo makar jednom za šest meseci kako ide sprovođenje ovih zakona.
Smatramo da je to dobro za parlamentarizam u Srbiji, da je to dobro za građane i žao nam je što ovaj amandman neće biti prihvaćen. Hvala.

Tačno je, u najvećem broju zakona koji su donošeni u ovom sazivu, skoro 50% zakona koje smo doneli prošle godine, rok stupanja na snagu je bio sledeći dan. Gotovo u svim slučajevima mi smo bili protiv toga i davali smo amandman da se to izmeni, da se stavi ustavno određeni rok od osam dana.
Zašto sada to nije slučaj? Zato što smatramo da je ovo taj poseban slučaj koji je predvideo Ustav, kada postoje opravdani razlozi da zakon stupi na snagu dan po objavljivanju u „Službenom glasniku“, zato što je četiri i po meseca blokirano pravosuđe u Srbiji radom ministra pravde, koji je izmenio zakone o prometu nepokretnosti dan pre nego što su notari stupili na snagu.
Da bi se prekinuo taj štrajk, smatrali smo da ovaj zakon i svi sledeći zakoni koji su deo ovog paketa treba da stupe na snagu danom objavljivanja u „Službenom glasniku“, što ne znači da sledeći put kada donesete neki zakon sa kojim ste došli u parlament zato što je Vlada zakasnila da reaguje na vreme, pa onda hoćete taj rok da skratite zbog vaše nemarnosti i nesposobnosti, da mi nećemo reagovati i tražiti da stoji ustavni rok od osam dana.
Ovde, zbog nestručnosti i bahatosti ministra, imamo blokadu pravosuđa četiri i po meseca i smatramo da je potrebno da se pravosuđe odblokira što pre, da građani mogu pred sudom da zaštite svoja prava i da postoje opravdani razlozi da ovaj zakon i ostala četiri zakona koje danas razmatramo stupe na snagu sledećeg dana po objavljivanju u „Službenom glasniku“. Ne vidim tu političku nedoslednost, jer mi čitamo sadržinu zakona, gledamo kontekst u kome se zakone donose i svaki put se odnosimo u odnosu na to, a ne po automatizmu. Hvala.

Jeste Vlada, mi smo izrazili to kao pitanje da li je Vlada u interesu Miškovića stavila rok od osam dana i mi smo dali amandman da taj rok bude sledećeg dana. U redu je ako je Vlada sada prihvatila taj amandman i time želi da pokaže da nije ona u stvari radila u interesu Miškovića.
Ali, očigledno da nisu radili ni advokati u interesu Miškovića ova četiri i po meseca dok su štrajkovali, a bili su direktno optuživani od ministra, od članova Vlade, od kolega poslanika da rade u interesu Miškovića. Da svi mi koji govorimo da su advokatu u pravu smo Miškovićeve sluge. Zato smatramo da je donošenjem ovog zakona Vlada kapitulirala.

Hvala, poštovana predsednice. Ako može, vreme poslaničke grupe bih da koristim.
Ako bi mogli iz vladajuće većine da usaglase priču poslanici. Znači, čujemo da ovaj zakon ima opšti karakter i da se ne odnosi na Telekom Srbija, a onda samo pričamo o Telekomu Srbija, o rezultatima Telekoma Srbije. U obrazloženju zakona priča se o Telekomu Srbije, u obrazloženju o neprihvatanju amandmana priča se o Telekomu Srbije. Jasno je svima da se ovaj zakon donosi samo zbog jednog preduzeća i nema nikakve opštosti. Vi, ovo što radite ovde danas, dajete ime i prezime zakonu i to ćemo da radimo i popodne i to radite stalno i to je loše i mi na to ukazujemo. Zakoni treba da budu opšti, da bi bili reformski oni moraju da u sebi sadrže viziju, a ne da se neko seti krajem godine da ističe rok ili da je istekao rok, pa sada ne znamo da li jeste ili nije istekao rok. Ministar kaže u obrazloženju – nije, ističe 25. januara, a u obrazloženju zakona piše da je istekao rok i da se zato predlaže povratno dejstvo, na osnovu člana 197. Ustava, o kome Skupština treba da se izjasni.
Dajte, dogovorite se šta je ovaj zakon i šta želite njime da postignete. I nikako ne može da bude reformski jer nikakve reforme ovde nema. O rezultatima Telekoma uvek možemo da razgovaramo, o tom povećanju dobiti, koliko je ona povećana kroz isplate dividende, a koliko su smanjena ulaganja i koliko je manje konkurentan Telekom danas, u odnosu na neko drugo vreme. Gde je razvoj 4G mreže? Gde su usluge koje se nude, koje nude drugi operateri za televiziju, za fiksnu telefoniju? Šta smo imali? Povećanje pretplate fiksne sa 560, ne znam, na 670 dinara za dva miliona i 300 hiljada pretplatnika, svakog meseca. Pa, naravno da ima više para, ali da li su te pare samo zato što su vraćene u budžet, potrošene na najbolji mogući način? A kolika će cena Telekoma biti, videćemo. Mi nismo prihvatili tu cenu o kojoj ste vi razgovarali. Zato je besmisleno da vi kritikujete nas. Mi nismo prihvatili to jer smo smatrali da nije dobra ponuda bila tada kada je data. Videćemo pod kojim uslovima ćete vi prodati Telekom jer ovo što radite je priprema za prodaju Telekoma i nikakva reforma nije u pitanju. Hvala.

Replika, poštovana predsednice, molim vas.
(Zoran Babić, s mesta: Na osnovu čega je replika?)
Zato što je spomenuta poslanička grupa.

Govorio si o poslaničkoj grupi.

Hvala što ste pratili poštovana predsednice.
Ta rupa je bila pre dve i po godine, tri godine, duplo manja nego što je sada.
Četrdeset pet posto je bilo stanje javnog duga pre tri godine, 45%.
(Zoran Babić, s mesta: Zakuni se.)
Evo gospodine, ako vam nešto nije jasno, možete da odete na sajt Ministarstva za finansije, Uprava za javni dug i da vidite po godinama.
(Zoran Babić, s mesta: Pa, po godinama.)
Po godinama da vidite, od 2000. do danas i onda možete da vidite da je stanje javnog duga na kraju 2011. godine bilo 14,7 milijardi, ako gledate po mesecima možete da vidite da je u julu mesecu 2012. godine bilo 15,9 milijardi, a sada je preko 22 milijarde 700 miliona evra ili preko 72% i vi tu rupu ne zatrpavate, nego kopate je sve dublje sa sve manje nade da će ova zemlja izaći iz dugova. To su rezultati rada ove Vlade u poslednje dve i po godine.
Možete vi da ponavljate koliko god hoćete puta da je neko kriv, da vi znate i umete, vi bi to zaustavili, ne bi tu rupu kopali i dalje. Sami kažete da će biti na kraju ove godine 77%, 80 na kraju sledeće godine, a onda će možda da stane.
Nažalost, sa ovim znanjem, odnosno neznanjem i sa ovakvim načinom rada neće stati.

Moram da priznam da je sada pitanje da li naš amandman ima smisla. Mi smo podneli amandman na član 2. Predloga zakona koji je menjao u članu 288. postojećeg zakona stav 2, a jutros smo pre početka sednice dobili amandman Odbora za privredu, regionalni razvoj, trgovinu, turizam i energetiku, koji menja ceo član 2. i sada predviđa da član 2. menja član 288. u stavu 4.
Mene sada zanima u ovom reformskom, idealnom zakonu, kako smo čuli, u kome ništa ne treba da se promeni, kako su rekle neke kolege iz vladajuće koalicije, šta se desilo od četvrtka kada smo raspravljali o ovom zakonu koji ima četiri člana, a dva suštinski menjaju postojeći zakon? Znači, sada ste jedan od ta dva člana skroz promenio. Više se ne menja stav 4. člana 288, nego se menja stav 2.
Objasnite vi meni, 50% ste promašili. Pedeset posto ste promašili i sad vi meni kažete da je ovo reformski zakon, a promašili ste za pola. Molim vas, ministre, objasnite nam, mi smo predložili da se briše član zakona koji je predviđao promenu člana 288. stav 2. i vi ste nam na to dali obrazloženje, ali sada je potpuno besmisleno, jer taj član sada više tako ne glasi. Vi sada menjate nešto drugo. O čemu mi uopšte možemo onda da raspravljamo?
Kakva je to reforma i kakva je to vizija? Da li ova Vlada vidi dalje od jednog dana ako u zakonu koji ima suštinski dve promene jednu promeni između načelne rasprave i rasprave u pojedinostima? Molim vas, objasnite nam o čemu se ovde radi i zašto ste promenili pola ovog zakona o kome raspravljamo danas?

Iz obrazloženja zakona i obrazloženja zašto ovaj amandman kojim smo tražili da se član 3. obriše, jasno se vidi da ovaj zakon uvodi retroaktivnost, odnosno povratno dejstvo. Ova skupština će se ja verujem o tome i izjasnisti, jer je to namera predlagača. Piše u obrazloženju zakona, a evo sada ću da vam pročitam obrazloženje za neprihvatanje amandmana.
„Amandman se ne prihvata, s obzirom da u konkretnom slučaju „Telekom Srbija“, a.d, retroaktivne primene nema, imajući u vidu da zakonski rok za poništenje akcija u slučaju „Telekoma“ a.d, nije istekao, u zagradi, ističe 25. januara, tako da insistiranje na pitanju retroaktivnosti nema praktične posledice“. Ali, obrazloženje Predloga zakona uneto iz predostrožnosti, za slučaj ukoliko bi eventualno postojalo neko nejavno akcionarsko društvo koje je u prošlosti steklo sopstvene akcije, a u međuvremenu ih nije poništilo u zakonskom roku.
Znači, ovaj zakon uvodi povratno dejstvo. To stoji u obrazloženju, stoji u obrazloženju za odbijanje amandmana. Vi govorite u odbijanju na naš amandman, govorite o „Telekomu“ u našem obrazloženju za ovaj amandman nigde ne spominjemo „Telekom“.
Ne znam ministre zašto vi nama u ovo obrazloženje stavili priču o „Telekomu“, kada to nigde ne stoji. Znači, vi ste ti koji stalno govorite o „Telekomu“, mi govorimo o principijelnim stvarima. Možete da pročitate obrazloženje za naš amandman koje je pravno i govori o tome koji su uslovi potrebi da se po Ustavu, članu 197. donese da Skupština se izjasni da postoji opšti interes, kako bi se uvelo povratno dejstvo.
Vi ste ti koji govorite o „Telekomu“, mi govorimo o načelnim stvarima. Nigde ni u jednom obrazloženju za predloge naših amandmana ne stoji „Telekom“. To radite vi, jer vi znate zašto ste doneli ovaj zakon u ovoj proceduri, po ovom postupku da ga usvojimo do 25. Vi to znate, a ne znam da li znate o kojim se to još nekim eventualno nejavnim akcionarskim društvima radi. Koliko vam vremena da znate koliko postoji nejavnih akcionarskih društava u Srbiji i da vidite da li u nekom slučaju to postoji i da li onda treba da postoji član 3. Mi smatramo da ne treba da postoji član 3. ovog zakona, zato smo predložili ovaj amandman, da se obriše član 3, a vi nam kažite koja su to neka eventualno nejavna akcionarska društva na koja će se odnositi retroaktivno.
Kažite mi sada da se ova Skupština u danu za glasanje neće izjasniti o tome da li postoji opšti interes da bi ovaj član zakona mogao da se usvoji. Kažite mi da neće, pa ćemo da vidimo u danu za glasanje šta će biti. Hvala.

Poštovana predsednice, smatram da ste povredili član 103, a vezano za član 157. Član 103. govori, da narodni poslanik ima pravo da usmeno ukaže na povredu postupanja predsednika Narodne skupštine, ako smatra da nije u skladu sa odredbama ovog Poslovnika učinjena povreda na sednici Skupštine koja je u toku i to neposredno po učinjenoj povredi.
Javio sam se da ukažem da smatram da je povređen Poslovnik pre izjašnjavanja o tome da se objedini rasprava, zato što član 157. stav 2. kaže – da Narodna skupština može da odluči da obavi zajednički načelni pretres o više predloga zakona koji su na dnevnom redu iste sednice, a međusobno su uslovljeni ili su rešenja u njima međusobno povezana, s tim što se po odlučivanju svakog predloga obavlja posebno.
Ne razumem i ne mogu da shvatim nikakvu vezu između pet zakona prvih, Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o javnom beležništvu, Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o prometu nepokretnosti, Predlog zakona o izmeni i dopuni Zakona o vanparničnom postupku, Predlog zakona o izmenama i dopunama Porodičnog zakona, Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o nasleđivanju. Tu mogu da razumem vezu, jer su ovi zakoni posledica rešavanja štrajka advokata koji traje već četiri i po meseca u Srbiji, ali oni nemaju nikakvu vezu sa Predlogom zakona o dopunama Zakona o organizaciji i nadležnosti pravnih organa u postupku za ratne zločine. Ni na koji način rešenja iz ovih pet i ovog šestog zakona nisu povezana ni međusobno uslovljena.
Usvajanjem ovakve objedinjene rasprave, ponovo ste prekršili Poslovnik. Jedino što je zajedničko za ovu raspravu je kapitulacija ministra pravde koji je danas došao da kapitulira …

Drago  mi je da je današnja kapitulacija ministra pravde dobila ovakav gromoglasni aplauz vladajuće većine. Verujem da će taj aplauz biti i kada u parlament dođe ostavka ministra pravde, jer to je jedini razuman rezultat ovoga o čemu danas raspravljamo.
O tome šta će se desiti ako Zakon o javnom beležništvu stupi na snagu na način na koji je to ministar u izmenama usvojenim ekspresnim putem krajem avgusta meseca ove godine, dan pre početka rada javnih beležnika, šta će se desiti govorili smo na toj sednici.
Na sednici održanoj 3. novembra ove godine, kada je ministar došao sa izmenama i dopunama Zakona o javnom beležništvu, istih onih članova koje danas predlaže, mi nismo učestvovali. Rekli smo na početku da je usvajanje tih zakona bez dogovora sa advokatima koji su tog dana već preko 50 dana bili u štrajku, besmisleno, da je gubljenje vremena parlamenta, u krajnjoj liniji gubljenje i novca. Koliko košta jedan dan zasedanja? Jedan, dva, tri, osam miliona dinara. Zašto smo mi dva dana izgubili u novembru mesecu usvajajući izmene i dopune zakona koje nisu imale nikakav rezultat i koje nisu dovele do prekida štrajka i tek danas imamo rešenje koje je usklađeno sa predstavnicima advokata i mi to pozdravljamo. Tada smo rekli - ne možemo da raspravljamo o izmenama i dopunama zakona ako one nisu plod dogovora i drago nam je da tog dogovora danas ima, ali želimo da ukažemo na jednu činjenicu koja karakteriše rad ove vladajuće većine od aprila meseca, kada je konstituisan parlament, a to je činjenica da se sistematski uništava parlamentarizam u Srbiji.
Parlament Srbije nije mesto u kome se raspravlja o zakonima, u kome se vode diskusije, gde poslanici imaju dovoljno vremena da se upoznaju sa predlozima zakona, da imaju dovoljno vremena da se konsultuju o predloženim rešenjima, da čuju mišljenje struke. Imamo činjenicu da se preko 90% zakona donosi po hitnom postupku u parlamentu i to je činjenica sa svih šest zakona koje danas raspravljamo.
Ovi zakoni usvojeni su u subotu na Vladi, u subotu popodne sazvana je sednica za danas, ponedeljak popodne i nama ostaje da verujemo, a vidimo da advokati nisu baš imali previše poverenja u ovu Vladu i rešili su da svoj protest prekinu tek onda kada ove izmene budu i objavljene u „Službenom glasniku“ onako kako je dogovoreno i razumem zašto tako razmišljaju. Ali, mi ne znamo da li su ove izmene i dopune Zakona o interesu građana. One možda zadovoljavaju interes advokata dovoljno da oni prekinu štrajk. Ali, šta je sa građanima?
Mi smo ovde predstavnici građana. Treba da donosimo odluke u njihovom interesu. Mi ne možemo da donosimo kvalitetne odluke o zakonima koju parlament dolaze i posle 24 sata se stavljaju na raspravu. To nije moguće, a da je loše sa takvom praksom pokazuje i današnja sednica.
Izmene i dopune Zakona o javnom beležništvu danas se menjaju šesti put od kada je ministar pravde gospodin Selaković. Menjane su 2012. menjane su 2013. godine, dva puta su ove godine menjane usvajanjem nekih drugih zakona i menjane su u novembru 2014. godine, pet puta do sada i ovo je šesti put.
To govori kako ministar vidi ovaj parlament, kao mesto gde će on da dođe, nešto da kaže, da ne sasluša nikakve argumente i da usvoji ona rešenja sa kojima je došao, a ta rešenja su loša. Ta rešenja imaju za posledicu blokadu pravosuđa četiri i po meseca. Želimo da postavimo pitanje - ko je za to odgovoran, da li ministar pravde koji je predložio zakone koji su izazvali štrajk advokata, da li vladajuća većina koja je usvojila te zakone po hitnom postupku, bez mogućnosti da se o njima vodi kvalitetna rasprava ili smo za to odgovorni svi mi, kao poslanici, narodni poslanici, predstavnici građana, koji treba da vodimo računa pre svega o interesu građana?
Svašta je rečeno ne samo u parlamentu tog novembra kada je vođena rasprava u jeku štrajka. Ja bih sada mogao da čitam sve što je ministar pravde tada izrekao i da ga pitam - šta se to promenilo? Mogao bih da citiram njegove izjave koje su trebale da pripreme tu sednicu, izjave od 29. oktobra, koji je tada rekao vezano za štrajk - sada je jasno da ovo nema nikakve veze sa profesijom, reč je o sprezi politikanata i tajkuna koji za cilj imaju uvođenje haosa u državu, haos koji želi da blokira celokupno pravosuđe kao organa vlasti, što dovodi to toga da niko, a naročito Miroslav Mišković, nikako ne može da bude osuđen. Sve te optužbe da su advokati, da smo mi iz opozicije koji smo govorili o štetnosti usvojenih zakona, Miškovićeve sluge.
Ja postavljam pitanje – da li to znači da je Mišković danas pobedio? Da li ste vi stali na stranu Miroslava Miškovića usvajanjem onoga što advokati traže od prvog dana svog štrajka od septembra meseca i ko je tu bio u pravu?
Ono što je mini bilo zanimljivo je činjenica da su svi ovi zakoni, iako se govori o potrebi da se što pre odblokira pravosuđe, doneti u svojim prelaznim izdavačkim odredbama da će stupiti na snagu osam dana po objavljivanju u „Službenom glasniku“.
Danas smo završili sednicu usvojivši dva zakona sa stupanjem na snagu odmah po objavljivanju. U čijem je to interesu da se za tih osam dana i dalje nastavi blokiranje pravosuđa u Srbiji i štrajk advokata, pošto je odluka Advokatske komore da se tek stupanjem na snagu odblokira štrajk? Pogledajte odluku Advokatske komore, pa ćete da vidite.
Ono što je važno da se kaže o ovom poslednjem zakonu o kome ministar nije rekao nijednu jedinu reč, o Zakonu o organizaciji nadležnosti državnih organa u postupku za ratne zločine, je da je ovo ponovo ispravljanje jedne greške, greške parlamentarne većine koja je usvojila Zakon o javnim tužiocima menjajući odredbe da mandat javnih tužioca traje do kraja i predviđajući odredbu da sa 65 godina javni tužioci moraju da odu po sili zakona u penziju. Onda je neko shvatio da u slučaju gospodina Vukčevića, tužioca za ratne zločine, da će njemu nekoliko meseci pre kraja mandata biti prekinut mandat, da će on morati po sili tog zakona, koji je usvojen ovde ne na predlog Vlade, nego na predlog poslaničke većine, ali uz amin ministra pravde. Tada smo čuli od predstavnika vladajuće većine da je ministar pravde jedan od onih koji su podržali te izmene, kao i predsednik VKS, razni drugi stručni ljudi iz oblasti pravosuđa, VSS i ostali. Znači da su svi oni nešto predložili što vi danas ispravljate.
Ponovo donosimo zakon koji ima ime i prezime. Jutros je bio zakon o „Telekomu“, ovo je zakon o gospodinu Vukčeviću.
Meni je jedino drago što će neki poslanici koji ovde mesecima ili godinama vode kampanju protiv gospodina Vukčevića i Tužilaštva za ratne zločine glasati, možda i neće glasati, videćemo, za izmene i dopune ovog zakona. Nadam se da će zloupotreba parlamenta, odakle se vrše sistematski napadi na Tužilaštvo za ratne zločine prestati. Ako nisu prestali do sada, ako o tome računa nije vodila predsednik Skupštine, da će prestati usvajanjem ovog zakona i da će se Tužilaštvu omogućiti da završi vrlo bitne predmete na kojima radi već godinama.
Gospodin ministar u svom izlaganju, koje je moram da priznam bilo kratko, a mislim da je trebalo mnogo više i bolje da nam objasni sve ove izmene i da nam objasni sve ono što je menjano kroz ove zakone prethodnih pet puta, pa je sada šesti put moralo da se pristupi izmenama i dopunama Zakona o javnom beležništvu, rekao je da ovo potvrđuje demokratski kapacitet Vlade koja brani interes građana.
Naravno da se ne slažem sa tim. Mislim da je jedini način da ovaj ministar odbrani interes građana da podnese ostavku. Ja sam očekivao danas na početku rasprave da će nas ministar obavestiti da je predsedniku Vlade uputio svoju ostavku, da će danas završiti ovaj posao zbog koga je napravio problem u srpskom pravosuđu, koji traje više od četiri i po meseca i da želi čista obraza da se povuče sa te funkcije.
Nažalost, to nije slučaj i ostaje nam nada da ćemo u danima pred nama dobiti odluku predsednika Vlade o smeni nesposobnog i nestručnog ministra, koji je svojim bahatim ponašanjem doveo do toga da pravosuđe u Srbiji ne radi više od četiri i po meseca. Hvala.