Prikaz govora poslanika

Prikaz govora poslanice <a href="https://otvoreniparlament.rs/poslanik/7052">Nada Kolundžija</a>

Govori

Javljam se na osnovu člana 101.
To da Srbija sarađuje sa Turskom nije nikakva tajna, niti bi to trebalo da izaziva bilo kakav odijum prema toj zemlji među građanima Srbije. To da je Srbija tražila podršku za sve svoje politike koje vodi i da traži podršku ne samo zemalja EU, nego i zemalja u regionu i Turske, to takođe nije tajna, mislim da je legitimno i da je dobro što Srbija to radi.
To da je za Srbiju izuzetno važno bilo kako će Deklaracija o Srebrenici biti primljena i u Evropi i u regionu takođe nije tajna i to prosto nije tajna nešto što bi trebalo da izaziva animozitet kod građana Srbije.
Istina je da je Srbija vodila konsultacije sa mnogim zemljama, da je vodila razgovore sa Turskom i u svakoj prilici ako je neka zemlja mogla da podrži Srbiju u njenim naporima, ne samo kada je u pitanju Deklaracija o Srebrenici i prihvatanje te deklaracije, već i u drugim pitanjima, Srbija je to uvek radila.
Ali, optuživati Skupštinu Srbije da je usvajala tekst stranog diplomate jeste nešto što je nedopustivo i što je štetno sa stanovišta interesa Srbije, ne samo Skupštine Srbije, nego sa stanovišta interesa države i građana Srbije.
Nisam komentarisala uopšte to. Podrazumeva se da tražimo način da učestvujemo na regionalnim skupovima, a da se pri tome poštuje Rezolucija Saveta bezbednosti UN i pozicija KiM kao dela Srbije koji je pod međunarodnim protektoratom. To se podrazumeva. Ne vidim šta je loše u tome ukoliko u traganju za tim rešenjima sarađujemo sa svima koji mogu da doprinesu da se taj problem reši. Hvala.
Poštovana predsednice, pozivam se na član 1, pravo na repliku, istovremeno apelujući na to da se vratimo na ono što jeste tema dnevnog reda.
Međusobni obračun bivše jedinstvene partije mislim da nije ovo ovde ni mesto ni vreme da se dešava. Želim samo da kažem da ne može biti čak ni u magnovenju identifikacije dve politike u odnosu na politiku DS, koja je potpuno jasna, od prvog dana od kada je DS osnovana, a to je moderna, evropska, integrisana demokratska država, u onome što zastupa stranka za koju je gospodin Martinović pokušao da programski identifikuje sa DS ne vidimo ničeg od tih vrednosti.
Naprotiv, sve što je rađeno u prošlosti, sve što se radi danas, vrlo često je suprotstavljeno osnovnim vrednostima za koje se zalaže DS, jer treba da podsetim samo da je DS stranka koja se zaista maksimalno posvetila borbi protiv organizovanog kriminala u Vladi u kojoj čini jednog od partnera, a da je šef stranke s kojom se programski pokušava napraviti poređenje sa DS izjavljivao da će proveravati dosijee, pa ako oni koji su optuženi za ubistvo prvog demokratskog premijera Zorana Đinđića on se uveri da nisu krivi, pustiće ih.
Sada se takođe vodi i jedna ozbiljna kampanja protiv Vlade, protiv Ministarstva pravosuđa, protiv pravosudnih institucija, upravo u trenutku kada je Srbija objavila rat organizovanom kriminalu, pokušaj da se dezavuišu nosioci te borbe, da se ponekada markiraju kao mete onih protiv kojih se ta borba vodi, jeste nedvosmisleno dokaz da te partije ne samo da ne žele da se vodi borba protiv organizovanog kriminala i korupcije, već naprotiv čine sve kako bi tu borbu zaustavili.
U tom smislu, bez obzira što imate potrebu da napravite razliku između sebe, ono što nikako ne može da se stavi kao znak jednakosti jesu vrednosti i ciljevi za koje se DS zalaže, sa onim što je nejasna politika i po meni još uvek nepostojeća, politika stranke koja je do juče bila deo SRS.
Poštovana predsednice, dame i gospodo narodni poslanici, kada je Srbija od strane svih zemalja koje se bore protiv organizovanog kriminala proglašena za predvodnika te borbe u regionu, kada je objavila odlučujući rat organizovanom kriminalu, i zaista preduzela mere neviđenih razmera, kada je reformom pravosuđa omogućila da se ta borba efikasnije vodi i kada se tada pojavljuje neko i napada one koji tu reformu sprovode i koji tu borbu vode, onda jedini racionalni zaključak jeste da se oni zapravo bore protiv reforme pravosuđa koja će kao rezultat imati borbu protiv organizovanog kriminala.
Svi koji se stavljaju u službu te borbe i takve politike koja zapravo ima jedini cilj da zaustavi borbu protiv organizovanog kriminala, da napadne one koji su i inače meta organizovanog kriminala i prete im najozbiljnije, onda to nije politika, onda je to pokušaj da se jedan proces koji je od interesa za Srbiju, dalekosežno važan za Srbiju, da se taj proces zaustavi. Koji su motivi, to će morati da daju odgovor oni koji hoće da zaustave ovu borbu.
Poštovani predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, Zakonom o zabrani diskriminacije procedura za izbor Poverenika je takva da formalni predlagač Skupštini jeste Odbor za ustavna pitanja, a da Odboru predloge upućuju poslaničke grupe. Kada je predsednica Skupštine, kao predsednica Odbora za ustavna pitanja, uputila svim poslaničkim grupama poziv da kandiduju svoje predloge, na taj poziv su se odazvale samo dve stranke. Druge stranke su ili procenjivale da nemaju kandidata ili iz nekog razloga u toj proceduri nisu želele da učestvuju.
Ono što je bila naša namera od samog početka jeste da dođemo do kandidata koji neće polarizovati društvo. Potpuno sam sigurna, kada bi svi sada izašli iz stranačkih rovova i ove duboke podeljenosti između vlasti i opozicije, da bi sasvim sigurno, mirne savesti, duboko uvereni da je Nevena Petrušić najbolji kandidat koji će u najboljem smislu odgovoriti upravo na ono što ste vi, takođe, potencirali kao potrebe kada je Poverenik za ravnopravnost u pitanju.
To što se u jednom trenutku desila naizgled polarizacija, jeste posledica činjenice da kandidat koji je bio predložen u prvom krugu predlaganja nije dobio većinu. Zakon kaže da Skupštini Odbor upućuje onaj predlog za koga je glasalo više od 50% članova Odbora za ustavna pitanja.
Možemo da otvorimo raspravu o tome zašto jedan kandidat nije dobio većinu, a zašto je neki drugi kandidat dobio potrebnu većinu pa je tako ušao u ovu proceduru, ali mislim da nas to ne bi odvelo na pravi put. Ono što je za nas sada važno jeste da li Nevena Petrušić, kao kandidat koji je dobio većinsku podršku Odbora za ustavna pitanja, jeste kandidat koji će na najbolji mogući način izgraditi instituciju povereništva za ravnopravnost. Po našem dubokom uverenju, Nevena Petrušić je upravo kandidat koji će na najbolji mogući način poštovati zakon. Dakle, njena profesionalna, radna, volonterska, kakva god hoćete biografija, njene osobine kao čoveka koji se zalagao za ravnopravnost kroz svoj profesionalni rad i kroz život, najbolja je potvrda da ona zaista jeste najbolji kandidat. Činjenica da je ona dobila i podršku 50% dokaz je da ona jeste kandidat koji može da dobiju potrebnu većinu.(Aplauz)
Poštovana predsednice, takođe sam uputila Vladi Srbije pitanje, pošto bi najbolje bilo kada bismo mogli da pitamo Vojislav Koštunicu, jer je on bio predsednik Vlade u vreme kada je privatizovana Luka Beograd, ali mislim da Vlada Srbije treba da da odgovor na pitanje šta je Vlada Vojislava Koštunice uradila u procesu privatizacije Luke Beograd, kao i da odgovori na pitanje da li je tačno zaista da je u vreme kada je Vlada prodavala državno vlasništvo nad Lukom Beograd bilo na računu toliko para ili nije bilo toliko para?
Prosto želim da potpomognem ovu inicijativu, smatrajući da je zaista izuzetno važno da vidimo pod kojim uslovima je Vlada, dok je predsednik bio Vojislav Koštunica, prodala Luku Beograd i da li zaista ima ili nema, kako bismo zauvek otklonili svaku dilemu oko toga, da li je u toj privatizaciji bilo zloupotreba i da li je u toj privatizaciji bilo političke odgovornosti predsednika Vlade koji je, u slučaju kako vi tvrdite, pod kriminalnim uslovima prodao Luku Beograd.
Pravo na repliku. Javljam se na osnovu Poslovnika.
Kada mi danas, 2010. godine, slušamo fundamentalne elemente politike koja je u poslednjoj deceniji 20. veka razorila sve što je Srbija bila, pa je i razorila državu, onda nam je potpuno jasno da ne možemo očekivati razumevanje za promene koje su se u međuvremenu desile, niti možemo očekivati razumevanje za svet u kom živimo sa te strane.
Osećaj odgovornosti za državu podrazumeva da vodite računa o interesima države, da jačate njenu međunarodnu poziciju, i da na taj način, branite suverenitet i teritorijalni integritet, da tražeći saveznike po svetu ostvarujete svoje ciljeve, ne svađajući se sa celim svetom, ne ratujući protiv celog sveta. U tom smislu, možemo da kažemo da ova politika koja gradi mostove i saradnju sa svetom jeste politika u najboljem interesu građana Srbije i u najboljem interesu bezbednosti kada je zemlja u pitanju.
Pošto nema nikakve sumnje, suverenitet, odbrana suvereniteta u fundamentalnom smislu zavisi od pozicije zemlje i od toga, da li zemlja za svoju politiku ima saveznike ili nema. Širiti neprijateljstvo prema zemljama je politika koja, nažalost, imali smo ogromno i teško iskustvo kakve rezultate donosi.
Samo sam zadovoljna što verujem da Srbija nikada više neće biti u poziciji da je vode oni koji samo seju netrpeljivost, traže razloge za nesaradnju, traže neprijatelje svugde po svetu, pa i u samoj zemlji i smatraju da na takvoj politici mogu bilo šta dobro da urade za svoju zemlju i, naročito ne mogu da urade dobro za svoje građane. Ono što može očigledno jeste da postignu bolje pozicije za sebe u jednoj nesrećnoj zemlji.
Pozivam se na član 101. i 104. Poštovana predsednice, ako neko u svojoj diskusiji optužuje i to smatra legitimnim političkim stavom, koristeći neverovatne izraze i optužbe, kao što je "nedostatak patriotizma", "pljuvanje sopstvenog naroda", "da neko ulaže napor da Srbi ostanu zapisani kao zločinački narod" itd, što je svaki poslanik SRS u ovoj diskusiji nekoliko puta izrekao, i uputio drugima, a onda se uvredi kada neko smatra da su to gluposti ili kada smatra da to baš nije jasna vizura kada se neko može tako obraćati, onda bojim se da ne razumete šta znači imati ista prava.
Dakle, ako vi mislite da imate legitimno pravo da vređate na najgrublji mogući način, te uvrede nisu čak ni bezopasne, jer one, u temi o kojoj mi danas raspravljamo, sa posledicama kakve je imala politika iz devedesetih, i stradanjima ljudi, mogu vrlo lako da izazovu kod ljudi emotivnu potrebu da, ako vi tako targetirate nekoga kao izdajnika, pa se još i kažete da se ispunjavaju strani nalozi itd, vi onda, zapravo, targetirate svoje političke protivnike kao one koje oni mogu eventualno da prepoznaju kao razlog za svoju nesreću koja ih je zadesila.
Pre svega, molim predsednicu da, kada se takve kvalifikacije iznose, odmah reaguje i insistira na tome da u parlamentarnoj debati, kada mi govorimo o ratifikacijama međunarodnih ugovora, ne sme biti takvih kvalifikacija.
Verovatno nas udaljenost onemogućava da vidite tačno u koga gledam. Zaista nisam gledala u vas, niti je ono na šta sam reagovala bila reakcija na ono što ste vi govorili. Onaj na koga se to odnosi vrlo dobro zna zašto sam reagovala.
Dakle, radi se o tome da ne možete nekoga nazivati stranim plaćenikom, izdajnikom, nepatriotom, ne možete u svojoj polemici optuživati nekoga da pljuje sopstveni narod i smatrati da je to legitimno.
Još jedanput molim, to nije politički stav, to je diskvalifikacija koja je nedopustiva u jednoj normalnoj parlamentarnoj debati. Između ostalog, to je optuživanje za najteža krivična dela. Dakle, ovde neko smatra da je legitiman politički stav da nekoga optuži za najstrašnija krivična dela, jer se radi o izdaji, radi se o napadu na sopstveni narod i takve kvalifikacije.
U tom smislu, nedopustivo je da se osećate da imate pravo da reagujete na bilo koju reč koja kaže da su gluposti to što pričate. To što vi pričate je gore od gluposti. Dakle, najblažu reč je neko upotrebio da bi vam rekao kako ne možete da govorite u parlamentu.
Možda postoje oni koji kada ih optuže i kada su čak i krivi za nekakve teške stvari ne unose emociju u to i mogu biti potpuno ravnodušni, ja nisam jedna od tih osoba. Dakle, mene zaista povređuje zbog svih mojih predaka, mog deteta, moje porodice, povređuje me kada me neko ko na to nema nikakvo pravo optužuje za najgore stvari za koje nas ovde optužuju. Ako to nekome smeta što pokazujem emociju, to je onda zaista njegov problem.
Gospodine Martinoviću, možete se odmah izviniti ili tražite stenogram pa ćete videti. Vi znate da vrlo pažljivo pratim diskusiju, da beležim ono što govorite, posebno kada govorite stvari koje jesu nedopustive u komunikaciji u parlamentu. Tako ćete vrlo lako saznati da je vaša poslanica govorila o tome da mi radimo na tome da obeležimo srpski narod, da ostanemo zapisani kao zločinački narod, da je ona govorila o tome da ispunjavamo strane naloge koji za posledicu šta sve imaju.
Dakle, ni jednu jedinu reč nisam izmislila. Zaista vas molim kao zamenika šefa poslaničke grupe da se izvinite i da pažljivo slušate šta govore vaši poslanici i da kada replicirate na ono što je reakcija na govor vaših poslanika imate i to na umu i da se onda prethodno izvinite za ono što su rekli vaši poslanici, a da zamolite sledećeg govornika da ne govori na isti način.
Gospođo predsednice, pošto ste upravo konstatovali da je povređen Poslovnik, htela sam da ukažem na konstantnu povredu Poslovnika, jer dopuštate da se, pozivajući se na povredu Poslovnika, koriste prava na repliku, na koju nemaju pravo.
Samo sam htela da ukažem na to i zamolim da to ubuduće ne činimo.
Poštovana predsednice, uvaženi gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, istine radi, o ovoj temi govorili smo podjednako kao i o jučerašnjoj temi. Istine radi, i neki od poslanika koji su prozvani govorili su o ovoj temi, kao što je i Meho Omerović. Isitne radi, ovim zakonom Vlada i ovaj parlament, usvajanjem ovog zakona, zapravo, pokušavaju na vrlo delotvoran način da reše elementarne probleme izbeglih ljudi, a to je pre svega pitanje stanovanja.
Ova vlada, a ne Vlada u kojoj su neki bili, dostavila je ovaj predlog zakona ovoj skupštini. Ova parlamentarna većina, a ne neka prethodna parlamentarna većina, usvojiće ovaj zakon, kako bismo ljudima koji su, kao posledicu događanja na prostorima bivše Jugoslavije, imali nesreću da moraju da napuste svoje domove i da u Srbiji pokušaju da nađu mir, da nađu šansu za svoju decu i da nađu nekakvu priliku da se ovde skuće.
Možda bi, zaista trebalo postaviti pitanje, ali to mislim da ne bi bilo ukusno, zašto neka prethodna vlada nije na ovaj način pokušala da reši ovaj problem. Ali, ono što je za nas bitno jeste da svi oni koji ne mogu da se vrate na mesta odakle su prognani, svi oni koji ne žele da se vrate na ta mesta, mi duboko verujemo da je država u obavezi da im omogući uslove da u ovoj zemlji ostanu i da u ovoj zemlji nađu šansu za sebe i svoje porodice.
Mi ovim zakonom i odnosom prema tim licima njih ne posmatramo kao opterećenje za Srbiju, ne merimo ih po tome koliko koštaju državu Srbiju zato što polazimo od činjenice da svaki čovek, svaki pripadnik našeg naroda i svaki građanin ima pravo na jednake šanse i pristojne uslove za život.
Mi gradimo državu koja će biti odgovorna prema takvim pojedincima i prema svim tim drugim pojedincima. Istine radi, naravno da se predsednik države u svim svojim međunarodnim aktivnostima zalaže za ostvarivanje prava ovih ljudi, zalaže se ne samo u zemljama iz kojih su prognani, već se zalaže pred međunarodnim institucijama i sa drugim međunarodnim partnerima, tražeći način da se oni koji žele tamo i vrate, a oni koji su oštećeni dobiju pravičnu nadoknadu.
Istine radi, takođe, ovaj sastav parlamenta je ratifikovao ugovor sa Slovenijom nakon mnogo, mnogo godina i bilo bi pravo pitanje zašto neka prethodna vlada u kojoj je premijer bio Vojislav Koštunica nije ratifikovala taj ugovor sa Slovencima, jer bi još pre nekoliko godina mogli da obezbede za više od 10.000 porodica pravo na penziju. Ova vlada je uputila taj akt u ovu skupštinu i ova parlamentarna većina usvojila je taj akt, imajući na umu upravo svaku pojedinačnu sudbinu čoveka i njegove porodice i potrebu da mu se što pre omogući ono pravo koje je izgubio nesrećnim sticajem okolnosti.
I, istine radi, još nešto. Mi ovaj zakon podržavamo. Mi ga podržavamo i glasaćemo za njega zato što on otvara perspektivu ljudima koji su morali da napuste svoja ognjišta, svoje domove, svoje stanove, otvara mogućnost da na trajan način reše elementarna pitanja, a to je pitanje stanovanja, tako što će moći da otkupe imovinu, tako što će moći da po povoljnim uslovima dobiju kredite, tako što će moći da dobiju materijal i na razne druge načine, tako što ćemo im omogućiti da sami postanu vlasnici svog krova nad svojom glavom u ovoj zemlji, koju su, pogrešnom, možda, politikom, silom prilika, nesrećom ogromnom dobili kao svoju poslednju adresu. (Aplauz)
Postavljam pitanje Vladi Republike Srbije, imajući u vidu činjenicu da je Vlada Republike Srbije objavila odlučujući rat organizovanom kriminalu i korupciji, da mi odgovori – kakva je uloga Vlade Vojislava Koštunice u prodaji ''Luke Beograd", s obzirom na to da je ''Luka Beograd" prodata 2005. godine?

Dakle, da nam odgovore na pitanje – pod kojim uslovima i kako i ko je kontrolisao proces u kojem je državno vlasništvo nad ''Lukom Beograd" prodato, i da li se zaista radilo o kontroli finansijskih sredstava onih koji su kupovali tu imovinu? Naravno, očekujemo i da nadležne državne institucije obave svoj deo posla, da istraže sve okolnosti ovih privatizacija, i ne samo da obaveste javnost o onome što su pronašli, već da procesuiraju sve one koji su odgovorni, pa makar oni bili i bivši članovi Vlade. Hvala. (Aplauz.)
Poštovane kolege narodni poslanici, na osnovu člana 99. Ustava Republike Srbije, 114 narodnih poslanika podnelo je Narodnoj skupštini Republike Srbije Predlog deklaracije o osudi zločina počinjenog u Srebrenici.
Razlozi za donošenje ovakve deklaracije predočeni su vam i u obrazloženju za donošenje ovakve deklaracije. Otvaranje ove rasprave i, verujem, usvajanje deklaracije, najodgovorniji je način da zatvorimo jedno tragično poglavlje nedavne prošlosti i da otvorimo vrata budućnosti u kojoj će mir, razumevanje, tolerancija i saradnja otvarati nove perspektive generacijama koje dolaze.
Pred nama je danas ogromna odgovornost i mislim da je ovo jedna od onih sednica koje čine prekretnicu na putu Srbije ka izgradnji jednog modernog evropskog društva.
Duboko verujući u dragocenost i neprocenjivu vrednost svakog ljudskog života, na ovaj način odlučno postavljamo branu svakoj ideji i politici koja za ostvarenje ciljeva atakuje na ljudski život.
Osuđujući stravičan zločin u Srebrenici nad bošnjačkim stanovništvom, odajući poštu nevinim žrtvama, izražavajući najdublje saosećanje sa njihovim porodicama, mi danas preuzimamo odgovornost da sa budućih generacija skinemo teško breme koje su nam ostavili pojedinci.
Pozivajući se na osobinu srpskog naroda i svih građana Srbije da saoseća sa patnjom drugoga, da uvek pokaže spremnost da se žrtvuje i pomogne drugima u nevolji, očekujem i da će narodni predstavnici svojim odnosom prema ovoj deklaraciji pokazati da i sami poseduju osobine naroda koji ovde predstavljaju.
Neki su u Srebrenici počinili stravičan zločin. Neki nas ovde ubeđuju da ako taj zločin osudimo, a počinioce kaznimo, odgovornost pada na sve nas. Traže da svi u ovoj zemlji ostanu zatočenici nekolicine, koji bežeći od lične odgovornosti očekuju da ne upremo prst u njih i krivicu preuzme ceo srpski narod.
U Srebrenici je stradalo nekoliko hiljada nedužnih ljudi. Ima onih koji bi da nas ubede da ako izrazimo žaljenje i saučešće žrtvama, jer ne treba zaboraviti – ovde su žrtve i mrtvi i živi, da ćemo time uvrediti sopstvene žrtve.
Mi ovde danas ne prisustvujemo i preispitivanju razmera zločina. Mi ne prebrojavamo žrtve. Ne odmeravamo kazne za počinioce. Ne bavimo se olakšavajućim ili otežavajućim okolnostima. Pred nama je pitanje – jesmo li spremni da kao društvo koje neguje najviše civilizacijske vrednosti, osuđujući zločin počinjen drugima, osudimo svaki zločin i zatražimo pravdu za svaku žrtvu.
Jesmo li spremni da kažemo – krivica nije i ne može biti kolektivna? Ona može biti i jeste samo i isključivo individualna.
Pred nama je pitanje da li je za sve nas neprikosnovenost ljudskog života u temelju društva za koje se zalažemo i da li je za sve nas ta neprikosnovenost zaštićena od svakog nacionalnog, verskog ili bilo kog drugog predznaka koji čini razliku?
Uobličavajući ovu deklaraciju, mi smo pošli pre svega od sledećih činjenica: da je Srbija ravnopravna članica Ujedinjenih nacija i drugih međunarodnih organizacija; da je potpisnica Univerzalne Deklaracije UN o ljudskim pravima, Pakta o građanskim i političkim pravima i drugih međunarodnih akata i da se obavezala da će doslovno u svom ponašanju poštovati akte čiji je potpisnik.
Pošli smo od toga da poštujemo odluku Međunarodnog suda pravde u slučaju tužbe BiH za genocid počinjen u Srebrenici. Pošli smo od toga da je Srbija aktivan činilac mira i stabilnosti u regionu i da kao takva mora da bude predvodnik u procesima koji će na pravi način osvetliti budućnost, postaviti naš odnos prema prošlosti i osuditi svaki zločin koji je u toj prošlosti učinjen.
Pošli smo od činjenice da Srbija poštuje univerzalne civilizacijske vrednosti razvijenog i demokratskog sveta i aktivno doprinosi njihovoj izgradnji i poštovanju; da poštuje i zalaže se za punu primenu međunarodnog prava na kojem počiva svet; da, između ostalog, insistirajući na poštovanju međunarodnog prava, branimo i sopstveni teritorijalni integritet. Pošli smo od toga da Srbija gradi istinski demokratsko društvo koje je utemeljeno na poštovanju života svakog pojedinca.
Koje su osnovne poruke koje ovom deklaracijom želimo da pošaljemo? Najoštrije osuđujemo zločin počinjen u Srebrenici. Izražavamo iskreno saučešće porodicama žrtava i odajemo poštu stradalima. Obavezujemo se da ćemo učiniti sve da počinioce pronađemo i procesuiramo, kao i da u punoj meri ispunimo svoju međunarodnu obavezu saradnje sa Međunarodnim krivičnim sudom za bivšu Jugoslaviju.
Čuvajući sećanje na žrtve gradimo branu, kako se sukobi stradanja nikada ne bi ponovili na ovim prostorima. Gradimo mostove pomirenja i saradnje na međusobnom poštovanju i uvažavanju. Duboko smo uvereni da ovom deklaracijom gradimo kredibilitet zemlje, podižemo njen međunarodni ugled i jačamo njenu međunarodnu poziciju.
Ovom deklaracijom mi kažemo – da, desio se stravičan zločin u Srebrenici. Za njega su odgovorni pojedinci. Da, učinićemo sve da za zločin odgovaraju oni koji su ga počinili i time ćemo skinuti ovaj teški teret prošlosti sa budućih generacija. Ovom deklaracijom kažemo – da, tamo su stradali nedužni ljudi i nama je žao zbog toga.
Istovremeno kažemo – ne, nećemo zaboraviti na svoje žrtve. Nećemo dozvoliti da odgovorni za zločine nad srpskim narodom izbegnu pravdu. Verujemo da, ako čuvamo sećanje na žrtve, stvaramo preduslov da više nikada nijedan jedini ljudski život na ovim prostorima ne bude izgubljen u ime pogrešnih i neodgovornih politika.
Usvajanjem ove deklaracije vratićemo ugled i poštovanje koje su srpski narod i Srbija uživali vekovima unazad. Ostvarićemo međunarodni kredibilitet kojim ćemo pokazati da znamo da je zločin individualan, ali da se društvo o njemu izjašnjava kao celina. Kada ga društvo kao celina osudi, onda to znači da je društvo pokazalo da su pojedinci odgovorni i da oni moraju da odgovaraju za te zločine.
Ono što je takođe za nas ovde važno, jeste da bi bilo najnesrećnije od svega da polemišemo o broju žrtava, da polemišemo o opravdanjima da se neki zločin desio jer je bilo manjih ili većih opravdanja, da relativizujemo ono što se desilo zato što svaka manipulacija žrtvama vređa sve žrtve.
Ono što mi ovim aktom treba da uradimo, jeste da damo mir i poštovanje stradalima, da damo mir i izraze saučešća preživelima. Ono što mi danas treba da uradimo, jeste da kažemo – Srbija ne stoji iza onih koji su počinili taj zločin. Srbija ne pravi razliku između žrtava. Srbija podjednako ceni svaku žrtvu, izražavajući, pre svega, duboko saosećanje za žrtve koje su počinjene drugima.
Ako dopustite samo da parafraziram Goldu Meir koja je rekla – oprostićemo im ono što su nama radili, ali mi ovde ne treba da oprostimo onima koji su to radili krijući se iza našeg nacionalnog imena.
Niko neće zaboraviti nijedan zločin i neće zaboraviti nijednu žrtvu. Ono što nam daje kredibilitet da insistiramo na poštovanju naših žrtava i traženju odgovornosti za njihove počinioce, jeste da pokažemo sposobnost da osudimo zločince koji su počinili zločin nekom drugom.
Podmetanje da je upiranje prsta u odgovorne za zločin prihvatanje kolektivne krivice, mogu da tumačim jedino tako da neko ima želju da stvarne počinioce zaštiti od odgovornosti.
Jer ako nemate želje, onda niko ne može da kaže da ako narod kaže "ne", mi nećemo da stojimo iza onih koji su taj zločin uradili, mi osuđujemo taj zločin i osuđujemo te zločince", onda taj narod kaže – ni u kom smislu ne mogu da snosim krivicu za ono što je pojedinac uradio.
Osim toga, Međunarodni sud pravde je doneo odluku po kojoj Srbija nije odgovorna za zločin u Srebrenici. Naravno, pozivajući se na tu presudu i na tu odluku Međunarodnog suda pravde, niko ne može da kaže da osudom zločina i izražavanjem saučešća sa žrtvama neko poništava takvu odluku.