Poštovano predsedništvo, uvaženi gospodine predsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, za razliku od nekih poslanika ovde, nisam shvatila da je ovo literalna sekcija, niti seosko pozorište gde je tema patriotizam, pa svi glumimo i svi režiramo sami, onako kako mislimo da patriotizam treba da izgleda, niti guslarsko veče posvećeno epu o Kosovu. Shvatila sam da mi danas ovde moramo vrlo odgovorno, vrlo jasno da pošaljemo poruku onima na koje se ona odnosi i od koje zavisi sudbina Kosova i Metohije. Ali, da tu poruku moramo poslati u onom zabranu koju su nam prethodnici ostavili. Upravo zbog toga, htela bih da podsetim u kojim okvirima mi uopšte možemo da razgovaramo, jer vidim da neki ili ne znaju ili namerno neće to da govore.
Rezolucija Saveta bezbednosti 1244, aneks 2, tačka 4. - međunarodno bezbednosno prisustvo, uz suštinsko učešće NATO, mora da bude raspoređeno pod jedinstvenom komandom i kontrolom i ovlašćeno da uspostavi bezbednosno okruženje itd.
Tačka 6. - nakon povlačenja dogovorenog broja jugoslovenskog i srpskog osoblja, biće dozvoljeno da se vrate i obavljaju sledeće funkcije: veza sa međunarodnom civilnom misijom i međunarodnim bezbednosnim prisustvom, obeležavanje, čišćenje minskih polja, održavanje pristupa na mestima srpske kulturne baštine, održavanje prisustva na glavnim graničnim prelazima. Vojno-tehnički sporazum, poznatiji kao Kumanovski sporazum, u prvoj tački kaže - strane ovog sporazuma potvrđuju i dokument koji je predsednik Ahtisari podneo predsedniku Miloševiću, a koji su odobrili Skupština Srbije i Savezna vlada 3. juna 1999. godine, koji uključuje razmeštanje na Kosovu kod efikasnog međunarodnog, civilnog, bezbednosnog prisustva.
Tačka 2. - državni organi Vlade Savezne Republike Jugoslavije i Republike Srbije, shvataju i saglasni su da međunarodne bezbednosne snage budu raspoređene po usvajanju Rezolucije Saveta bezbednosti.
Tačka 4. - u cilju uspostavljanja trajnog prestanka neprijateljstva, ni pod kojim uslovima bilo koje snage SRJ i Republike Srbije neće ponovo ući, niti ostati na teritoriji Kosova ili u zoni kopnene bezbednosti, odnosno zoni vazdušne bezbednosti opisanih u tački 3.
U tački 3. - snage SRJ podrazumevaju: vojne i pomorske snage, naoružane civilne grupe, njima pridružene paravojne grupe, snage vazduhoplovstva, nacionalnu gardu, graničnu policiju, vojne rezerviste, vojnu policiju, obaveštajne službe, savezno i republičko ministarstvo unutrašnjih poslova, lokalnu i specijalnu policiju i jedince policije za suzbijanje nereda, antiterorističke jedinice i sve druge grupe ili pojedince.
Pod tačkom d) zona vazdušne bezbednosti definisana je kao zona od 25 kilometara unutar teritorije Srbije, u kojoj dakle nemaju pravo da budu prisutne sve ove snage o kojima sam govorila, a zona kopnene bezbednosti - pet kilometara. A vi mi sada recite gde je državni suverenitet, ako nemate ništa od ovih državnih institucija na toj teritoriji. Dakle, tačka h) međunarodne bezbednosne snage će obezbeđivati odgovarajuću kontrolu granica na Kosovu sa Albanijom i Bivšom jugoslovenskom Republikom Makedonijom. Dodatak b) u skladu sa opštim obavezama Vojno-tehničkog sporazuma državni organi SRJ i Republike Srbije shvataju i saglasni su sa razmeštanjem i operacijama međunarodnih bezbednosnih snaga bez prepreka.
Tačka 2. - komandant međunarodnih bezbednosnih snaga će imati ovlašćenja bez mešanja ili traženja dozvole da čini sve što smatra za shodno, uključujući i upotrebu sile.
Međunarodne bezbednosne snage, niti bilo koji član njihovog osoblja, neće biti odgovorni za bilo kakvu štetu nanetu državnoj ili privatnoj imovini. Dakle, to je gospodo okvir o kome mi možemo sada da razgovaramo.
U skladu s tim, nama ostaje da razmislimo šta sada mi iz ovako skučenog prostora možemo da izvučemo i kao Narodna skupština, kao najviše zakonodavno telo, poručimo međunarodnoj zajednici, da pokažemo da mi prihvatamo sve ono što su zakonski okviri koji su nam nametnuti i koje smo nasledili, ali da tražimo, s druge strane, da oni takođe poštuju ono što su oni doneli.
Dakle, tu nam ostaje mogućnost da se vratimo na Rezoluciju Saveta bezbednosti i da ih podsetimo, a to bi, po meni, trebalo da bude prva rečenica našeg zaključka, da ih podsetimo da su oni Rezolucijom potvrdili svoju privrženost, dakle svih članica, teritorijalnom integritetu SRJ. Znači, da ih vratimo na ono što su oni sami rekli i da tražimo da sve ono što predstavlja pravni okvir sadrži ono što su oni proklamovali.
Da se potom vratimo na aneks I Rezolucije Saveta bezbednosti i da ih podsetimo da su predvideli da će se sporazumeti strane kojih se to tiče i da mi na osnovu toga tražimo svoje pravo, da kao strana imamo pravo u stvaranju sporazuma koji bi pravio taj okvir. Takođe, da ih podsetimo na tačku 8, u kojoj se u Rezoluciji kaže da će politički proces u cilju uspostavljanja sporazuma o privremenom političkom okviru, koji će obezbediti suštinsku samoupravu na Kosovu, uzeti u potpunosti u obzir sporazum iz Rambujea i principe suverenosti i teritorijalnog integriteta. Pregovori između strana u pravcu postizanja rešenja ne treba to da ometaju.
Dakle, da ih samo podsetimo na to, Rezolucija Saveta bezbednosti i za njih treba da bude okvir, ako je po nuždi i za nas okvir, iza njega ne možemo da idemo, i zaključke koje bi ova skupština trebalo da usvoji samo da upotpunimo sa onim što nam Rezolucija Saveta bezbednosti daje kao mogućnost. Hvala.