Reklamiram član 103 – Narodni poslanik ima prava da usmeni ukaže na povredu u postupanju predsednika Narodne skupštine, ako smatra da nije u skladu sa odredbama ovog poslovnika, a učinjenu na sednici Narodne skupštine koja je u toku i to neposredno po učinjenoj povredi. Narodni poslanik ne može da ukaže na povredu u postupanju predsednika Narodne skupštine na koju je već ukazano. Predsednik Narodne skupštine daje reč narodnom poslaniku koji ukazuje na povredu iz stava 1. ovog člana odmah po završenom izlaganju prethodnog govornika, s tim što predsednici poslaničkih grupa imaju prednost.
Niste me pustili da vam obrazložim gde ste povredili član 104. Poslovnika, već ste hipotetički predvideli šta ću ja da vam kažem.
Poslušajte gospodina Arsića, izgleda da ova vrućina zaista utiče na vas. Pustite me da završim sledeći put. Trebalo je da mi date povredu Poslovnika i repliku na izlaganje prof. dr Marka Atlagića. Nemate prava da ocenjujete da li se osećam uvređeno zbog njegovih zlonamernih reči ili ne.
Ponovo sada od vas tražim da mi date pravo na repliku po članu 104.

Reklamiram član 32 – potpredsednik Narodne skupštine, potpredsednici Narodne skupštine pomažu predsedniku Narodne skupštine u vršenju poslova iz njegovog delokruga...

Reklamiram povredu Poslovnika.
Gospođo Kovač, upravo ste dobili tužbu za mobing... (Isključen mikrofon)

Poštovani predsedniče Narodne skupštine, dame i gospodo narodni poslanici, reklamiram član 217. Poslovnika, i ujedno pozivam vas gospodine predsedniče Narodne skupštine da primenite član 217. da stanete u odbranu demokratije, da stanete u odbranu svih onih svetih principa za koje se zalaže svaki normalan čovek ovoga trenutka u Srbiji.
Svestan sam da sednice Narodne skupštine proizvode određene materijalne troškove, ali to je mnogo manje nego trošenje naših života. S obzirom da ova sednica nije počela, ostavku ministra prosvete i obrazovanja i obrazloženom njegovom ostavkom, pozivam vas da po članu 217. prikupite 60 potpisa narodnih poslanika koji mogu podneti predlog da se glasa o nepoverenju Vladi ili pojedinom njenom članu. I da budete prvi koji će potpisati taj zahtev da bismo zajedno odbranili osnovne principe demokratije u ovoj zemlji. To vas pozivam zato što želim da živimo u normalnom zemlji, u kojoj se ne kupuju diplome, a ispiti za prijemne ispite prodaju na tezgama. Želim da ova zemlja zaista bude pristojna zemlja, kao što tvrdi vaš predsednik i potpredsednik Vlade, i predsednik SNS Aleksandar Vučić.
Pokažite želju da upristojimo ovu zemlju. Ako tu želju ne pokažete, onda ću shvatiti da je za vas iz SNS normalno da se diplome kupuju na tezgama, predsednika države, a da se onda naravno samo onaj koji ima para da plati test za prijemni ispit svoga deteta školuje, a da za ostale ljude u ovoj zemlji, pristojne ljude, nema mesta. Ova zemlja ima pravo da njena deca, njena mladost, njena buduća pokolenja žive u normalnoj i pristojnoj zemlji. Hajde da zajedno upristojimo ovu zemlju i da primenimo član 217. Poslovnika o radu Narodne skupštine. Hvala.

Poštovani gospodine predsedniče Narodne skupštine, ovog puta reklamiram član 108. Poslovnika o radu, a u vezi sa članom 27. O radu na sednici Narodne skupštine stara se predsednik Narodne skupštine.
Duboko poštujući vas kao predsednika Skupštine i sve što ste do sada činili kao predsednik Skupštine na vraćanju autoriteta parlamenta, nemojte nas poslanike DS da doživite kao da želimo da opstruiramo ovu sednicu. Naprotiv danas ne zasedamo u redovnom zasedanju. Okolnosti su vanredne. Vi predstavljate Narodnu skupštinu a niste portparol Vlade. Nemojte da branite neodbranjivo. Podržite našu inicijativu da se razreši ministar prosvete. Ovo je skandal preko koga ne možemo da pređemo.
Treba mnogo hrabrosti, pa ovu tačku dnevnog reda staviti danas na razmatranje i očekivati od nas da se ponašamo kao da je situacija u Srbiji apsolutno normalna i da se nisu desile neke vanredne okolnosti i da stotine hiljada đaka, njihovih roditelja, ali i profesora koji su se pripremali za prijemni ispit, danas treba da se ponašaju sasvim normalno. To jednostavno nije normalna situacija, nije moguće.
Mi od vas ne tražimo, mi zahtevamo da branite dostojanstvo parlamenta, da budete pravi predsednik Narodne skupštine, a ne portparol Vlade. Nemojte nam davati objašnjenja, jer ne možete braniti neodbranjivo.
Apsolutno sam siguran i uveren da vi delite naše stavove i da osećate isto kao i mi, svi narodni poslanici, odgovornost za ovo što se danas desilo u Srbiji. Ali, neko mora da snosi personalnu odgovornost. Zaista moramo da upristojimo i da napravimo ovu zemlju da bude ozbiljna zemlja, gde se za ovakve propuste, podbačaje, snose političke konsekvence. U protivnom, ovo će biti samo još jedna od afera koju će prekriti mrak. Nemojmo da dozvolimo da nam se ovakve situacije ponove.
Danas možemo napraviti presek u ovoj državi i da se nikada više ovako nešto ne desi. Budite deo čoveka koji će reformisati ovo društvo. Hvala.

Poštovani gospodine predsedniče Narodne skupštine, dame i gospodo narodni poslanici, molio bih vas da pažljivo saslušate amandman koji je podneo Dušan Obradović iz DS, koji kaže – u članu 9. stav 1. menja se i glasi: "Osnovni zadatak škole je da omogući kvalitetno obrazovanje i vaspitanje za svako dete i učenika, prilagođeno uslovima gde se škola nalazi, odnosno gde se obrazovanje i vaspitanje odvija".
U obrazloženju se kaže – amandman se ne prihvata zbog toga što postoje određeni principi, pa jedan od tih principa kaže da se sistem obrazovanja i vaspitanja mora obezbediti za svu decu i učenike i da taj princip podrazumeva jednako pravo i dostupnost obrazovanja i vaspitanja bez izdvajanja po bilo kom osnovu.
Sada pitam sve vas, a pogotovo pitam roditelje Srbije, koji su danas suočeni sa ovim skandalom – da li oni koji mogu da plate test iz matematike imaju jednakije pravo i veću dostupnost obrazovanja ili ne? Onda vidite koliko ovo obrazloženje nije suvislo i nije dobro, pogotovo nije primereno današnjem danu. Znate, ako neko ima jednakije pravo na dostupnost obrazovanja, činjenicom da može da kupi test za prijemni ispit, o kakvoj jednakosti dece mi govorimo?
Kaže da neće biti izdvajanja po bilo kom osnovu. Ne znam koliko je bilo izdvajanja Tomislava Nikolića da stekne akademsko zvanje. Jel zna neko da mi kaže koliko košta diploma Tomislava Nikolića i da li je ta diploma bila plod izdvajanja?
(Predsednik: Gospodine Milivojeviću, predsednik Republike stvarno nije tema ovog amandmana.)
Ali jeste njegovo obrazovanje.

Hajde da stvari vratimo na ovaj kolosek da bi se bolje razumeli.
Pošto kažemo danas u ovom danu kada neki imaju jednakije pravo na obrazovanje, da će policija istražiti sve relevantne činjenice vezane za današnji skandal da li će te činjenice policija objaviti u tabloidima i partijskim glasilima ili će ih dostaviti tužiocu. I kako da reagujemo na te informacije policije, kada ministar finansija Mlađan Dinkić danas kaže da ne veruje policiji.
Imam rešenje za ovu situaciju. Da bi pravo na obrazovanje bilo zaista pravo na obrazovanje jednako za sve građane, neko zbog današnje afere i skandala mora da podnese ostavku. Odmah danas, pred kamerama bićete prvi ministar u istoriji Srbije koji je pred kamerama danas predsednici Skupštine kazao – ja osećam odgovornost zbog ovoga i evo podnosim ostavku.
Pazite, ide uskoro rekonstrukcija Vlade, obećao je Vučić. Možda će vas izabrati već 28. juna za neki drugi kabinet, na neku drugu funkciju, ali sada dajte ostavku. Pogotovo što ja vidim da ste već iz SNS našli rešenje za današnji problem. Kažete da je kriva DS, tako bar kaže na Tviteru vaš visoki funkcioner. Kažete – krivi smo mi iz DS.
Razumem to obrazloženje, ali ga ne prihvatam. Voleo bih da zaista povedemo računa u današnjem danu o obrazovanju dece. Da povedemo računa da se u svetu dešavaju veliki prevrati. Srbiji ne treba ni Turska, ni Brazil, niti bilo kakvi nemiri i neredi. Treba nam stabilna zemlja koja počiva na pravu. Treba nam zemlja u kojoj se moj amandman na krivični zakon kad kažem – predlažem novo krivično delo kupovina akademskog zvanja radi podizanja rejtinga učesnika u izbornom procesu, da se prihvati da nam se ne bi dešavale ovakve stvari. Kad imamo sumnju da je predsednik Republike kupio diplomu, što onda roditelji ne bi kupovali prijemne testove za prijem svoje dece u osnovnu i srednju školu?
Ovome se može stati na put vrlo prosto i jednostavno, kao u "Gospođi ministarki" kod Branislava Nušića, ostavkom i smenom ministra. Hvala.

Reklamiram član 103. Mislim da je ovde urađena zloupotreba Poslovnika od strane prethodnog govornika jer je on meni replicirao, a nije ukazao na povredu Poslovnika. Jedino što je tačno kazao bez gledanja u sat, to je da je pogodio današnji datum.
Davno sam se probudio i ne možete verovati svakog dana ne zna se koja gora vest me u Srbiji budi od kad je Tomislav Nikolić predsednik. Da li je veći budžetski deficit? Da li se više trguje teritorijom Republike Srbije? Da li se više trguje prijemnim ispitima i zadacima za prijemne ispite? Zaista, kada se probudim u takvoj Srbiji, ja ne mogu ni da zaspim. Ali ne zato što ne mogu zaspim zbog toga što će neko od mojih prijatelja da napusti poslaničku grupu DS već zato što ovaj izmiritelj koji nas miri sa svetom kako kaže Oliver Antić, ovaj predsednik koji će da nas pomiri sa svetom, valjda će da nas pomiri i sa svojim kumom Vojislavom Šešeljom. Čujem, da će ga častiti sa šest poslanika da bi SRS ponovo mogla da se vrati u parlament, a neki da vrate bedževe i da im konačno bude mirna savest. Hvala.

Ne znam zašto nam, gospodine predsedniče, uskraćujete po članu 104. pravo na repliku. Nema potrebe da izbegavamo bilo koju temu. Nijedna tema koja je pred očima građana Srbije, a direktno je aktuelna i vrlo aktuelna tokom današnjeg čitavog dana, ne treba da bude na jeftin i providan način sakrivena od očiju javnosti.
Koliko god bilo nešto neprijatno, koliko god nešto bolelo, mnogo manje boli ako se raspravlja u danu kada boli, nego ako to što boli ostavimo da nas boli narednih meseci, godina i da ostavimo neke nedoumice iza nas.
Tako da, nema potrebe da razvodnjavamo diskusiju, ali nema potrebe da bežimo od neprijatnih današnjih asocijacija, zaključaka i nekih stvari koje očigledno nekim poslaničkim grupama nisu prijatne i ne znaju kako da ih izbegnu, pa pokušavaju da ih izbegnu tako što o njima neće govoriti.
Dakle, trebalo je da mi date repliku, jer ja sam se prijavio za repliku na osnovu izlaganja i poslanika iz URS i SNS i imamo bih šta da kažem. Ovako ću morati po drugim amandmanima ponovo da se javljam i da opet iskoristim svoje pravo da vam kažem ono što sam hteo i opet nećemo mrdnuti i dalje od početka, nema potrebe da na takav način sprečavamo narodne poslanike da se obrate javnosti. Hvala.

I ja bih nešto da kažem povodom ovog amandmana, gospodine predsedniče, pogotovo što zakon kaže: lica koja obavljaju obrazovno-vaspitni rad i druga lica zaposlena u školi obavezna su da jednako postupaju prema svim učenicima i da se aktivno suprotstavljaju svakoj vrsti diskriminacije.
Sad možemo dodati i nasilje promovišući i vaspitavajući najviši stepen tolerancije i humanosti, kao što je kazala naša koleginica Zlata Đerić u svom amandmanu i sad pitam profesore koji će sutra doći u školu da ponovo dežuraju na ispitu iz matematike da li će oni jednako da postupaju prema svim učenicima, kako prema onima koji su kupili rešenja, tako i prema onima koji nisu kupili rešenja ili neće jednako da postupaju prema svim učenicima?
Kako će, recimo, da postupaju ako dođe na roditeljski sastanak jedan predsednik jedne zemlje za koga se osnovano sumnja da je kupio diplomu, da li će njega tretirati drugačije od ostalih roditelja ili će, u skladu sa svojom profesijom koju moraju da brane, dostojanstvo moraju da čuvaju, kazati – nije dobro da se testovi prodaju na ulici, pa da se organizuju u okviru sindikata i da traže ostavku ministra, jer ovo stanje nije održivo?
Dakle, ako neko hoće i želi da obavlja obrazovno-vaspitni rad i da se aktivno odnosi prema svim učenicima, da se aktivno suprotstavlja svakoj vrsti diskriminacije i nasilja, da promoviše najviši stepen tolerancije i humanosti, onda ne može da zatvori oči pred činjenicom da se u ovoj zemlji već godinama unazad prodaju testovi za prijemne ispite. Nema tog prosvetnog radnika koji pred tom činjenicom može da odbrani dostojanstvo profesije i nema tog poslanika vladajuće stranke koji može da izađe i da nam održi predavanje da se nismo probudili i nema tog poslanika vladajuće stranke koji može da nam kaže – niste u pravu što prozivate jednog predsednika jedne zemlje i sumnjate u njegovo akademsko zvanje. Evo, tu je minisar prosvete, pa neka nam odgovori. Njega pitajte kako je neko stekao akademsko zvanje, nemojte da pitate poslanike DS. Nisu se diplome prodavale u Vladi. To pitajte ovoga ko je kupio diplomu, nas to nemojte da pitate.
Ali, nema odbrane dostojanstva profesije. Nema zaista mogućnosti da se jednako postupa prema svim učenicima ako su neki jednakiji pred zakonom, ako su njihovi roditelji dovoljno bogati da im kupe testove za rešenje zadataka iz matematike i testove iz matematike, a drugi su siromašni i mogu samo da se oslone na svoj trud, elan, na ono što nauče. Ako su neki jednakiji pred zakonom, a drugi manje jednaki onda tu od tog posla neće biti ničega.
Naravno, moram ponovo da postavim pitanje – kako ćemo mi da verujemo da će tu jednakost da odbrani policija ako utvrdi ko je kriv kad ministar finansija kaže ja ne verujem policiji od danas na vestima B92? Kaže – ja ne verujem policiji.
Ne bih voleo da tabloidi prvi otkriju ime krivca. Hoću da ime krivca bude pred tužiocem. Hvala.

Gospođo predsedavajuća, rizikujući opasnost da mi odgovore sva tri šefa poslaničke grupe SNS i ovaj gospodin koji preti da još nismo preživeli vladavinu SNS, uvek sam spreman da jeziku nagomilane bahatosti i primitivizma suprotstavim jezik argumenata i činjenica.
Jezik argumenata i činjenica je vrlo razumljiv, čak i za one koji bi da brane demokratiju. Mogu da mislim šta bi bilo sa demokratijom da nema vas da je branite. Sećam se tog vremena kod vas kada smo bili u demokratiji do guše.
Evo šta kaže zakon i amandman – lica koja obavljaju obrazovno-vaspitni rad i druga lica zaposlena u školi, obavezna su da jednako postupaju prema svim učenicima i da se aktivno suprotstavljaju svakoj vrsti diskriminacije i nasilja, to je nešto što bih ja predložio kao svoj amandman, promovišući i vaspitavajući najviši stepen tolerancije i humanosti.
Ponovo pitam – vi zaista u današnjem danu ili nas iz DS potcenjujete ili veoma bahato precenjujete svoju snagu? Danas su rezignirani u Srbiji ljudi koji su glasili i za SNS, i za SPS, i za DS, i za URS, i beli listići, i oni koji nisu glasali i oni koji su glasali za Borisa Tadića, i oni koji su glasali za Tomislava Nikolića na predsedničkim izborima i oni koji su glasali za LDP.
Danas je u ovoj zemlji poražen osnovni princip da je obrazovanje dostupno svima a ne onima koji su spremni da plate. Danas profesori moraju da brane ugled svoje profesije. Danas đaci moraju da brane svoje škole. Danas DS mora da brani osnove postulate na kojima počiva svako demokratsko društvo.
Vi to možda shvatate, možda ne shvatate. Možda razumete ozbiljnost situacije, a možda je za vas sve šala. Možda je za vas ovo princip koji je proklamovao jedan predsednik jedne države kada je kupio diplomu. Možda je taj princip za vas osnovni princip obrazovanja. Možda je za vas princip obrazovanja da je neki predsednik u ovoj zemlji kazao – nisam završio fakultet u ono vreme jer nije valjao Zakon o univerzitetu, pa kada je bio prošli put u Vladi i doneo najsramniji Zakon o univerzitetu u istoriji Srbije, ali mi danas ne možemo da raspravljamo o zakonu o osnovnom obrazovanju i da se pravimo da se na prijemnim ispitima nije ništa desilo.
Ako vi očekujete od nas da mi ovde budemo mrtva priroda, a neke i žele da budemo mrtva priroda, da nam kažu još niste preživeli vladavinu SNS, ponosno dižući ruku, preteći nam, pa nismo se mi plašili tog prsta…
(Predsedavajuća: Gospodine Milivojeviću, molim vas da se ipak vratimo na temu dnevnog reda, da ne bismo zašli opet u krug replika.)
Zahvaljujem. Upravo završavam.
Nismo se mi plašili tog prsta ni kada je povlačio oroz, ne plašimo se ni sada kada je prazan. Hvala.

Poštovana gospođo predsedavajuća, dame i gospodo narodni poslanici, dozvolite mi da se na početku svog izlaganja prvo zahvalim ljudima koji su omogućili da ovu današnju rezoluciju danas raspravljamo i vidimo u ovakvom svetu, u ovom zdanju. Moram da uputim reči zahvalnosti gospođi Dragani Ćurčiji, gospodinu Radoju Ceroviću, gospodinu Dobrosavu Milovanoviću, ali pre svega našem kolegi Srđanu Mikoviću, koji je pokazao nesebičnu spremnost, plemenitost da svoje vreme uloži u izradu ove rezolucije, da svoje znanje, stručnost stavi na raspolaganje svim narodnim poslanicima, jer ovo je jedan veoma važan dokument o kojem danas raspravljamo.
Zakon, pogotovo rezolucija, su svedoci vremena u kome nastaju, oni su izraz stanja koje proizvode, ali su pre svega naš pogled u budućnost i naš odraz u ogledalu budućnosti. I zakoni i rezolucije na najbolji mogući način pokazuju da li smo dorasli poslu koji radimo, da li smo dorasli poslu koji obavljamo. Veoma je važno da imamo jednu ovakvu rezoluciju danas i da o njoj raspravljamo, jer kao što stalno dobrom čoveku preti opasnost od lošeg čoveka, tako i dobrom zakonu stalno preti opasnost od lošeg zakonodavca.
Ovde danas pre svega razgovaramo o proceduri, jer procedura je ono što, tako da kažem, očajno ponekada nedostaje srpskom društvu i svim segmentima našega društva. Nepoštovanjem procedure, o čemu je govorila moja uvažena koleginica Čomić, proizvodi vrlo često dramatične i tragične konsekvence i u našem društvu i u svakodnevnom životu. Da ne bude degutantno poređenje, kao dečak prvi put sam bio na vojničkom groblju na Zejtinliku. Svi grobovi lepo poređani, krstovi. Onda mi kaže moj deda – vidiš, to je nastalo tako što se poštovala procedura kada su ovi heroji sahranjivani, a pogledaj sada bilo koje groblje u Srbiji, seosko, gradsko, videćeš da ne može da se prođe kroz to groblje, zato što nisu postojale procedure. Ili, da primenim jedno primerenije poređenje. Pogledajte naše ljude u Srbiji, u bilo kom tržnom centru, šoping molu ili bilo gde. Kada pogledate te ljude kada dođu u šoping mol, tržni centar, svi koriste pokretne stepenice, voze se desno sa leve strane, pridržavaju se nekada sa obe ruke za one stepenike i ponekada čak ne dozvoljavaju ljudima koji žure da prođu pored njih. Kada naši ljudi odu u zemlje zapadne Evrope, u tržne centre tih zemalja zapadne Evrope, svi stoje sa desne strane, leva strana pokretnog stepeništa ostavljena je za one koji žure, koji su se navikli da poštuju proceduru.
Kada donosimo zakone, takvoj žurbi nema mesta, ali kada hoćemo da uredimo državu, neki mogu niz pokretne stepenice da idu dole, neki gore, neki mogu da preskaču po dva stepenika, neki mogu da se voze na pokretnim stepenicama, ali oni koji se voze ne treba da smetaju onima koji žure. Oni koji žure nekada čine i greške. Prilikom donošenja zakona ne možemo da trpimo greške, jer konsekvence tih pogrešaka trpi čitavo naše društvo i svi građani ove zemlje.
Međutim, kada govorimo o procedurama, kada govorimo o tome šta treba uraditi kada se donose zakoni i kakvi su nam zakonodavci potrebni, nisam ja mišljenja da ova rezolucija radi išta loše. Naprotiv, nisam mišljenja da moramo imati neki fatalistički pristup, da ne možemo nikakav uticaj kao parlament da imamo i na zakonodavnu i na izvršnu vlast, da praktično mi, kao parlamentarci, nismo u stanju da popravimo neke negativne efekte koje može da proizvede Vlada u odnosu prema parlamentu. Naprotiv, parlament je taj koji bira Vladu, parlament je taj koji kontroliše Vladu.
Nažalost, parlament je, kao institucija, proteklih godina postala institucija od najmanjeg poverenja građana Republike Srbije. Pogledajte istraživanje javnog mnjenja. Svi kažu da su poslanici ovakvi ili onakvi, a parlamenti u tim istraživanjima javnog mnjenja vrlo nisko kotirani. Da li je kotiran zbog toga što donosimo zakone po hitnom postupku ili zbog toga što je postojala kontinuirana kampanja u narušavanju parlamenta u nekim tabloidima? Da li smo krivi i svi mi koji ovde sedimo zbog nekih prethodnih postupaka, pa se takvo mišljenje kreiralo u javnosti? Možda nije na meni da ja tu presuđujem kao član ovog parlamenta, ali na nama je da stalno gradimo parlament kao instituciju koja će vraćati poverenje građana, jer mi smo ipak predstavnički dom građana Republike Srbije. Nas nisu birali ni Amerikanci ni Rusi ni NATO ni EU, nas su birali građani Republike Srbije i mi smo ogledalo Srbije, ovakvi kakvi smo. Da bismo u tom ogledalu bili bolji, to ogledalo ne može biti lepše ako ga stavimo u lep ram, nego ako slika koja se ogleda u tom ogledalu bude lepša, urednija, uljudnija, pristojnija i kako budemo donosili ovakve rezolucije i upristojavali političku scenu Srbije, tako će i naš odraz u ogledalu budućnosti biti što pristojniji, a mi ćemo pokazati da smo dorasli poslu koji radimo. Neko će to primetiti, neko će u tome videti podmetačinu, neko će tu videti dodvoravanje nekome, ali namera ljudi koji su izradili ovu rezoluciju je pre svega da se parlament, kao institucija, ojača i da se utvrde određene procedure kako se određeni zakoni donose i kako se određeni zakoni primenjuju. Nije bitno samo doneti zakon, zakon treba da se i primeni.
Ne treba ovu rezoluciju mešati sa nečim što bi bilo parlamentarno procesno pravo. Jedan je način kako se izrađuju zakoni kroz proces izrade i pisanje zakona. Ovo je ipak sveobuhvatnije gradivo i materija, jer ona govori ne samo o rađanju zakona, već i o tome kako zakon živi u praksi i kako mi, kao parlament, preuzimamo kontrolnu funkciju u našem društvu.
Zakon često mora da izmiri prošlost i sadašnjost, ali pisci zakona moraju da vide dalje od vremena u kome žive. Vrlo često taj posao nije ni malo lak, jer posao zakonodavaca je da stvori bolje, humanije društvo, racionalniju državu, pravedniju zajednicu. Ako mi tom poslu odgovorimo, onda ćemo biti dobri zakonodavci, dobri kontrolori vlasti.
Postavlja se pitanje – može li papir, kako je neko kazao, ili rezolucija da baš tako nama da ovlašćenja, da sprovedemo te kontrolne mehanizme. Možda ne može ni Poslovnik, jer nekada se Poslovnik brutalno krši, pa ne znači ništa ako ga mi usvojimo na ovaj ili onaj način, ako Poslovnik zavisi od volje većine, od volje 126. Ali, ako postoji stvarna želja da se ono što piše u Poslovniku ili rezoluciji sprovodi u praksi, onda ćemo napraviti snažan iskorak unapred i onda naš kolega Miković neće uzalud potrošiti svoje vreme da ove svoje napore pretoči u pisani dokument o kome ćemo se mi izjašnjavati.
Naravno, za kraj ću kazati, zakon jeste i vera i verovanje, vera u moć zakona i verovanje da zakon donosi dobro svima i svakome. Apsolutno sam uveren da ova rezolucija donosi dobro i srpskom društvu i srpskom parlamentu, da uspostavlja određene procedure i ne vidim ni jedan razlog da senku sumnje stavljamo na ovu rezoluciju, da je ona ustvari rezolucija koja ima neke potajne, skrivene ciljeve, osim da zaista uspostavi proceduru koje ovo naše društvo tako potrebno unormaljuje. Zahvaljujem vam se.

Poštovani gospodine predsedniče Narodne skupštine, dame i gospodo narodni poslanici, reklamiram povredu člana 88. Poslovnika, stav 2. koji kaže – ako predsednik konstatuje na početku radnog vremena, odnosno radnog dana da u sali za sednice nisu prisutni najmanje 84 narodna poslanika, početak rada odlaže za jedan sat.
S obzirom da sednice Skupštine počinju u 10,00 časova, a mi smo u 11,23 časova utvrdili da se tek tada probudila vladajuća većina i da to na najbolji način oslikava zbog čega nam je na evropskom semaforu upaljeno crveno svetlo, trebalo je da odložite početak rada Skupštine za sat vremena, dok se poslanici vladajuće većine ne probude ili makar da im kažete da Vučić dolazi u Skupštinu u 11,30 časova, pa da svi dođu ovde u velikom broju. Hvala.

Gospodine predsedniče, sada reklamiram povredu član 27. Poslovnika.
Očigledno onda ne znate da organizujete dan, jer onda lepo zakažite početak sednice u 12,00 sati, pa održite odbore od 10,00 do 9,00 časova, kada god hoćete, ali nemojmo mi da budemo taoci vašeg neznanja, ne mislim vašeg lično, nego vladajuće većine, da ne znate da organizujete dan.
Isplanirajte kada će biti sednica odbora i kada će početi sednica Skupštine.
S druge strane, Skupština broji 250 poslanika. Vi se hvalite da vladajuća većina ima 140 i kusur narodnih poslanika. Pa, valjda može od tih 140 iz vladajuće većine da 84 siđe u salu, a da odbor gore radi nesmetano.
Ipak, mislim da je reč o spavanju, jer neki još ni pidžame nisu skinuli. Hvala.

Gospođo predsedavajuća, poštovani gospodine ministre, gospodo iz ministarstva, dame i gospodo narodni poslanici, dozvolite, gospodine ministre, da na početku svog izlaganja pohvalim vašeg pomoćnika, gospodina Zorana Kostića. Mi smo bili nekada u koaliciji, ali zaista naša saradnja je nastavljena i posle toga. Uvek je bio predusretljiv za sve sistemske zakone. Čak i kada smo raspravljali o ovom setu zakona imali smo prilike da se sastanemo sa njim i da sve primedbe i sugestije razmotrimo. Imali smo jednu divnu saradnju i komunikaciju. Mislim da je to dobar primer da i opozicione i pozicione stranke mogu sarađivati na jedan kvalitetan način, pogotovo ako će iz te saradnje i tog dijaloga da se iznedri neki kvalitetan predlog.
Gospodo narodni poslanici, jedna od prvih inicijativa Vlade Zorana Đinđića 2001. godine bile su sveobuhvatne reforme u oblasti obrazovanja. Predložen je čitav paket, čitav set mera u oblasti obrazovanja. Nažalost, stručna, a pre svega politička javnost, tada opoziciona javnost je te promene i reforme dočekala na nož. Proglasili su nas za imperijaliste koji sada hoće Srbiju da porobe ne bombardovanjem, nego kroz sprovođenje seta reformskih zakona u oblasti obrazovanja. Zoran Đinđić je kazao da je obrazovanje lokomotiva koja će pokrenuti Srbiju napred. Nažalost, nova Vlada koja je došla posle tragičnog ubistva Zorana Đinđića odmah je te zakone poništila, reforme obustavila i sprovođenje reforma u oblasti obrazovanja više nije bio prioritet. Samo se parcijalno po koja promena sprovodila ne bi li se ugasio požar. Vreme je pokazalo značaj i dalekosežnost značaja tih reformi. Nažalost, nisu prihvaćene na odgovarajući način kod dela stručne javnosti, iako su se pokazale kao vrlo dobre.
Mi danas nemamo situaciju kao te 2001. godine kada smo usvajali set zakona u oblasti obrazovanja, da čitava Vlada bude ovde i pokaže kakav je značaj obrazovanja za buduća pokolenja. To nije zakon o obrazovanju, to je zakon o budućnosti ove zemlje. Naš zakon o obrazovanju će govoriti kakav je naš odnos prema budućnosti ove zemlje i kako mi planiramo da razvijamo ovu zemlju. Moram vas iz ministarstva da upozorim da vi imate vrlo opasne koalicione partnere koji vole da izvode eksperimente kada je reč o obrazovanju. To nam govori primer iz obrazovne ustanove, predškolske ustanove "Radosno detinjstvo" iz Novog Sada, gde je planirano razdvajanje muške i ženske dece posle ekskurzije u Rusiji. Posle pritiska i burnih reakcija javnosti, kazali su da to nije tačno i da se od toga odustaje, ali su uveliko bili pripremali javnost za to. Posle zaista energične reakcije naše javnosti, pogotovo u Novom Sadu, od tog eksperimenta se odustalo.
Moram još dve stvari da kritikujem u ovom zakonu. Prva je da škole izrađuju sajt. Dobro je da škola ima sajt, uposliće se neki ljudi koji se razumeju u informatiku i izradu sajtova, ali moram da vam kažem da u Dučovićima, gde je rođen moj deda, Markovici, na Ovčaru škole nemaju toalet. U mnogim škola u Srbiji nemamo toalet. Šta će pisati na sajtu? Draga deco, najbliži toalet vam je četiri kilometra, pa izdržite dok dođete do kuće.
Vidim gnušanje jednog kolege ali, dajte da mi prvo sredimo osnovne potrebe. Kad je reč o đacima pešacima, neprimereno je da deca pešače 4 km do škole a da nemaju pravo na prevoz.
Na kraju, kad je reč o obrazovanju, moram da kažem sledeće. Ide rebalans budžeta. Na rebalansu budžeta i parama koje budete odvojili za obrazovanje videće se vaš odnos prema obrazovanju. Kada je Nemačka napala Englesku 1939. godine, ministar kulture i obrazovanja Engleske kazao je – dajem svoj budžet za potrebe rata. Čerčil mu je odgovorio – šta onda branimo? Vodite računa kad usvajamo rebalans budžeta, da vidimo šta planiramo za budućnost i šta branimo. Hvala.