Teško demokratiji ako je demokratija to što vi mislite da jeste. Na sreću, to šta je demokratsko ustrojstvo jedne zemlje, ne određujete niti vi, niti ljudi poput vas, niti političke stranke poput stranke kojoj vi pripadate. Šta je demokratsko ustrojstvo jedne zemlje, određuju ipak društvena zbivanja u toj zemlji, određuju pre svega građani na izborima, slobodno iskazanom voljom.
Vaše sumnje u nečiju imovinu i tu dilemu razrešite obraćajući se institucijama. Pošto vidim da ne znate, sad vas upućujem. Obratite se Agenciji za borbu protiv korupcije, pa kažite – ja sumnjam u istinitost tvrdnji koje je izneo Oliver Dulić popunjavajući imovinsku kartu. Onda se obratite tužilaštvu i kažite – ja sumnjam da je gospodin Oliver Dulić svoju imovinu stekao na protivzakonit način, prskajući komarce, krpelje, bubašvabe ili već ne znam koga usred januara. Potom se obratite i policiji i finansijskoj policiji i tražite da proveri istinitost vaših tvrdnji.
Na kraju, možete i kao poslanik i kao građanin da podnesete krivičnu prijavu protiv Olivera Dulića ako smatrate da je svoj imetak stekao protivzakonito. Ali, u Krivičnom zakoniku Republike Srbije stoji i krivično delo lažnog prijavljivanja. Razmotrite obe mogućnosti pa se opredelite šta vam je činiti. Dalje učestvovati u ovoj raspravi sa vama neću.

Gospodine Dimitrijeviću, 2006. godine predsednik vlade zvao se Vojislav Koštunica. Pročitaću vam sada u koliko fabrika su radnici štrajkovali glađu i koliko ih je bilo gladnih te godine. Da li želite da vam čitam i 2007. i 2008. godinu ili je dovoljna samo 2006. godina? Mislim da je dovoljna samo 2006. godina.
"Magnohrom" Kraljevo – štrajk glađu, "14. oktobar" Kruševac – štrajk glađu, "Župa" Kruševac – štrajk glađu. Želite li da nastavim ili vam je dovoljno? Da nastavim. Dakle, 2006. godine u Srbiji je ukupno bilo 126 štrajkova glađu. U Srbiji je 2006. godine štrajkovala radnička klasa ove zemlje za vreme vlasti Vojislava Koštunice. Mislim da je dovoljno.

Poštovana gospođo predsedavajuća, uvaženi gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, pažljivo pratim nekoliko dana raspravu o Zakonu o univerzitetu i kroz diskusije mojih kolega poslanika vrlo često čujemo nekoliko teza koje se uporno ponavljaju.
Jedna od njih je da najbolji ljudi iz Srbije odlaze iz ove zemlje i uhlebljenje nalaze na nekim institutima u belom svetu. Nedavno su bile poplave u Trgovištu, evo poplave su bile kod mene u Rasinskom okrugu, ima jedan Božji zakon da voda prvo dođe, pa onda nadođe voda, posle se voda povuče. Međutim, jedna reka non-stop teče kroz Srbiju, to je reka ljudi iz Pomoravlja, iz Trgovišta, Kruševca, Čačka, Užica, Leskovca teče ka Beogradu i ovde upisuju fakultet i retko se ko vraća u svoj rodni grad.
Najbolji iz Srbije, nažalost, i dalje odlaze. Tu se postavlja pitanje – kako zaustaviti i kako sprečiti odlazak najboljih ljudi? Da li bi Nikola Tesla postao Nikola Tesla da je ostao u rodnom selu Smiljani? Da li bi Nikola Tesla bio to što jeste da nije otišao u Ameriku? Sumnjam da bi postao to što jeste. Da li bi Mihajlo Pupin posto to što jeste da je ostao u Srbiji, da ovde razvija svoj talenat i svoje sposobnosti?
Sudbina ne samo Srbije, već svih zemalja, jeste da najbolji ako žele da budu najbolji moraju da idu u najbolje institucije, gde je skoncentrisano svo znanje i iskustvo. Zadatak nas kao političara je da obezbedimo uslove da se diplomirani inženjeri, ljudi koji su završili fakultete, vrate u svoja mesta i tu steknu u poslu afirmaciju.
Mislim da je u ovoj sali barem četiri petine narodnih poslanika završilo fakultet. Velika većina nas se vratila u svoje rodno mesto i tamo stekla punu afirmaciju.
Kada govorimo još jednu stvar ovde, o akreditaciji fakulteta, bilo je reči, i to je gospodin Obradović vrlo lepo odgovorio, svako danas može u Srbiji da se udruži, možemo gospodin Živanović i ja da udružimo sredstva, da se uortačimo i da probamo da formiramo visokoškolsku ustanovu, ali pre toga moramo da zatražimo dozvolu za akreditaciju od Ministarstva prosvete. Ako sutradan želimo da svoj osnivački ulog prodamo nekom drugom, moramo da to prijavimo Akreditacionoj komisiji i da ona upiše nove osnivače.
Koliko mi je takođe poznato, ne znam da je to urađeno. Ako postoje sumnje da je to urađeno, neka neko traži proveru u određenim registrima, neka traži proveru na fakultetu, ali dogod to ne bude urađeno, nije dobro da se barata poluinformacijama i da se obmanjuje javnost.
S druge strane, na tom fakultetu ima stotine mladih, sposobnih, darovitih ljudi koji studiraju. Država Srbija, Republika Srbija izjednačila je status privatnih i državnih fakulteta i nemojmo da ljude koji završavaju taj fakultet i koji su sada na tom fakultetu degradiramo ovakvim izjavama, da oni studiraju kod nekog kriminalca i da tamo kupuju diplome.
Molim vas da o činjeničnom stanju u zemlji govorimo sa argumentima i da mladim ljudima koji možda planiraju da upišu neki fakultet dodatno ne otežavamo posao u vreme kada će se opredeljivati koji će fakultet upisati.

Poštovani gospodine predsedavajući, uvažena gospođo ministarko, poštovani građani Srbije, kada neko od 32 člana ovog zakona svoju raspravu svede na raspravu o gospodinu Bošku Ristiću, kolegi narodnom poslaniku, to govori o tome da nema dovoljno argumenata.
U članu 30. ovog zakona, istine radi, ne piše da Boško Ristić određuje ko će biti sudski veštak, već kaže da ministar objavljuje javni poziv za imenovanje veštaka, u skladu sa ovim zakonom, u roku od 90 dana od dana stupanja na snagu ovog zakona.
Da smo ovakav zakon imali 2002. godine možda bismo znali ko je kao ministar saobraćaja, kao ministar trgovine, kao ministar turizma, činio razne zloupotrebe. Pa bismo saznali ko je kao ministar trgovine i turizma nenamenski trošio novac za knjige, pozvali smo sudskog veštaka, pitanje je bilo – gospodine, izvinite koliko je knjiga kupljeno od računa poreskih obveznika, plaćeno preko računa Ministarstva, a isplaćeno nekoj izdavačkoj kući i da li su to bile partijske knjige, stranačke knjige ili stručne knjige za obrazovanje ljudi i zaposlenih u Ministarstvu.
Znali bismo koliko novca iz Ministarstva trgovine i turizma je utrošeno bez tendera za nabavku opreme, odeće, cipela, za razne ljude koji su obavljali posao u Ministarstvu, pa je te cipele uzeo i sam ministar. Taj ministar se nije zvao Boško Ristić. Taj ministar ima drugo ime i prezime. Taj ko ima to ime i prezime danas najglasnije kritikuje gospodine Boška Ristića. To je neko legitimno pravo.
Moja obaveza kao narodnog poslanika, je da pre svega da zaštitim svog kolegu, da zaštitim gospodina Boška Ristića od ne argumentovanih kritika, da izreknem pohvale na račun Ministarstva pravde za sve ono što se radi na reformi pravosuđa i mislim da je ovaj zakon samo još jedna stepenica ka punoj reformi pravosuđa, da ćemo dobiti sudske veštake koji su stručni i obrazovani.
Još jedanput podvlačim – ne imenuje Boško Ristić sudske veštake, to radi ministar i to piše u ovom zakonu. Ovo govorim samo istine radi.

Poštovana gospođo predsedavajuća, uvažena gospođo ministarko, dame i gospodo narodni poslanici, ali pre svega poštovani građani Srbije, na vama je, građani Srbije, da se opredelite da li ovo liči na devedesete ili ne liči na devedesete, i na vama je, građani Srbije, da se opredelite da li živite u zemlji koja se bitno razlikuje od one zemlje u kojoj smo živeli devedesetih godina, ali na nama je, na koje je usmerena oštrica neargumentovane kritike da se ovaj zakon u stvari igra terminološkim pojmovima i značenjem reči ''presretanje'' i ''prisluškivanje'' da vam kažemo – u ovom zakonu ne piše ni jedna jedina reč o prisluškivanju telefona. To znam i ja i to zna i bilo ko iz opozicije ko uporno imputira vladajućoj većini da je ovde reč o zakonu o prisluškivanju.
Gde leži strah određenih političkih stranka kada je reč o ovom zakonu? Leži, pre svega, u nemirnoj savesti, jer da smo ovakav zakon imali ranijih godina znali bismo mnogo toga, imali bismo podatke o ostvarenoj komunikaciji određenih političkih struktura i određenih ljudi umešanih u vrlo sumnjive rabote u ovoj zemlji.
Naravno, strah je dobar ko ga poznaje, ali se strah od odgovornosti pred biračima, strah od odgovornosti pred budućnošću, ne može ne uskladiti time da vi kažete – ja se ne plašim, a svoj strah da se ne plašim obrazložiću tako što ću na najbrutalniji način optužiti vlast, tako, što će se pozivati na političku korektnost, a onda ću vrlo neargumentovanim činjenicama optuživati vlast da će nekoga prisluškivati, pratiti, uhoditi, tako, što ću sejati, zebnju, strah, što ću plašiti građane Srbije da će se posle ovog zakona ne znam šta desiti.
Isto ono što se dešava svuda u Evropi, desiće se u Srbiji. Živećemo u jednoj uređenoj zemlji, u kojoj će sistem elektronskih komunikacija biti uređen ne onako kako se prohtelo nama iz vladajuće većine, već, onako kako su to uradila civilizovana evropska društva.
Prema tome, ako neko ima nemirnu savest, ako neko ima potrebe da se brani pred lavinom optužbi koje se ovih dana iznose, neka to radi na mestima gde se te optužbe čuju, ali nemojte upirati prstom u druge i kazati – ne, mi nismo takvi! I, nemojte govoriti, pa, ovaj zakon ne valja, građani Srbije, ništa ne valja što radi vladajuća većina. A, šta treba uraditi? Treba raspisati izbore! Zbog čega treba raspisati izbore? Pa, da vi nas, građani Srbije, ne biste zaboravili da i mi postojimo i da smo i mi prisutni.
Mislim da je to vrlo pogrešno i ne treba, baš, tako pojedine političke stranke da srljaju na te izbore, jer ti izbori njima ništa dobro doneti neće. Srbiji, DS i vladajućoj većini hoće, kada dođe vreme za te izbore. Zahvaljujem. (Aplauz)

Poštovana gospođo predsedavajuća, uvažene kolege narodni poslanici, ako se neko prepozna u mojim rečima da u svojoj političkoj biografiji i svojoj političkoj prošlosti ima nečega zbog čega treba da bude zabrinut, da se stidi i da bude predmet istražnih radnji, onda je to njegov problem, a ne moj. Zahvaljujem.

Poštovana gospođo predsedavajuća, dame i gospodo narodni poslanici, uvaženi i poštovani građani Srbije, kada smo danas slušali predstavnike određenih političkih stranaka u ovom visokom domu, čuli smo dva vida kritike o ovom zakonu. Prvi se tiče procedure. Drugi se tiče suštine ovog zakona.
Član sam Odbora za saobraćaj i veze i imam obavezu, istine radi, da odgovorim na neka pitanja i neke postavljene dileme koje smo čuli u današnjoj raspravi. Prvo, kada je reč o kvorumu na Odboru za saobraćaj i veze, kvorum nismo imali dva puta, ne zato što se vladajuća većina plaši da raspravlja o nečijoj inicijativi, već zbog toga što dva člana Odbora iz vladajuće većine tog trenutka nisu bila u Srbiji.
Obaveza da vladajuća većina obezbedi kvorum na odborima – to je stav opozicije, a ne vlasti. Ne želimo da izgledamo neozbiljno i zato nismo imali kvorum iz tih razloga. Čim je kvorum obezbeđen, o inicijativi, a ne o amandmanima Zaštitnika građana raspravljalo se na tom odboru.
Razumem nezavisne medije. Razumem nevladine organizacije. Razumem zainteresovanu stručnu javnost. Razumem i samoproklamovane stručnjake te stručne javnosti koji nisu u obavezi da poznaju proceduru, procedura je često samo birokratsko pitanje za obične građane. Važna je suština. Ali, državni činovnici, oni koji obavljaju posao u ime građana Srbije, oni koji primaju platu od Republike Srbije, moraju taj posao da rade u skladu sa zakonom. To važi i za poslanike. To važi i za Zaštitnike građana.
Istine radi, Zaštitnik građana nije podneo amandmane, nego inicijativu. To je tehničko pitanje. O toj inicijativi, u formi amandmana, raspravljao je Odbor za saobraćaj i veze. Jedan amandman je Odbor za saobraćaj i veze prihvatio. Drugu inicijativu, u formi amandmana, taj odbor nije prihvatio. To je puna istina o inicijativi Zaštitnika građana.
Želim da kažem još nešto o kritici ovog zakona, sa aspekta njegove suštine. Česta je praksa u Republici Srbiji da određene političke stranke sa pozicije straha, širenja straha i panike među građanima, kritikuju određenim zakonom. Tako je ovaj zakon nazvan zakonom o prisluškivanju.
Jako rano sam naučio da čitam. Jako dobro znam azbuku i svih 30 slova. Nigde se u ovom zakonu ne pominje reč prisluškivanje. Naravno, prisluškivanje se javlja onima koji znaju kako su koristili bezbednosne službe u vreme kada su bili na vlasti. Imam puno poverenje, pre svega, u svoje kolege iz Odbora za odbranu i bezbednost. Oni su, pre svega, nadležni da sprovedu parlamentarnu kontrolu u službi bezbednosti u ovoj zemlji. Verujem da su oni dorasli tom zadatku i da su dorasli tom poslu. Oni umeju da stave službe bezbednosti u odgovarajuću parlamentarnu kontrolu na odgovarajući demokratski način, kako to nalaže Ustav ali i Poslovnik Narodne skupštine.
Podvlačim, postoje političke stranke koje vole i žele da plaše građane. Samo ću vas, poštovani građani Srbije, podsetiti na nekoliko zakona koje smo doneli u ovoj Skupštini i na argumente kojima se služila ili bar deo opozicije služio. Kada smo dobili beli šengen kazali su – jeste, dobili smo beli šengen, daćemo komad teritorije Srbije! Kada smo raspravljali o zakonu o nadležnostima Vojvodine, rečeno je – za godinu dana će se Vojvodina otcepiti i to će biti nezavisna Republika.
Ko misli da lažem i objavljujem javnost mogu da mu pročitam stenografske beleške sa svih sednica, jer jako veliki deo vremena provodim u biblioteci Skupštine Srbije, a u njoj se čuvaju naše izjave, u vidu pisanog svedočanstva, kao hronike, onoga što smo govorili i radili.
Ispred DS nemam razlog ni zbog čega da savijam glavu i da gledam u pod kada se budu citirani dokumenti i govori narodnih poslanika iz redova DS. Mi nikada nismo plašili građane, ali se nismo libili da kažemo istinu. Nikada nismo sejali lažnu paniku i strah da će se zbog sporazuma koji potpisujemo sa EU Srbija morati odreći dela svoje teritorije, kao što su neki kazali. Danas ti isti kažu ovo je zakon o prisluškivanju i zbog ovog zakona BIA će moći neovlašćeno bilo koga da prisluškuje.
Istine radi, ja ću citirati član ovog zakona koji govori šta su dužnosti operatera i šta su dužnosti operatora.
Čisto, jedno pojašnjenje – operator je svako ko se bavi poslovima između ostalog i mobilne telefonije, a operater je lice koje radi za određenom spravom, kompjuterom, računarom ili nečim drugim, koje učestvuje u emitovanju tog signala i koje učestvuje u telekomunikacionom saobraćaju.
Istine radi citiraću i Ustav Republike Srbije, član 41. koji kaže: ''Tajnost pisama i drugih sredstava komuniciranja je nepovrediva.'' To kaže Ustav Republike Srbije kao najviši pravni akt ove zemlje.
Sada ću da uporedim elektronski vid komunikacije i korišćenje mobilnog telefona sa slanjem telegrama.
Kada meni i bilo kom od vas narodnih poslanika gospođa Slavica Đukić-Dejanović pošalje telegramom obaveštenje da je zakazana sednica Skupštine, kod mene u Kruševac dođe poštar i kaže – ej, pisala ti predsednica Skupštine, i kaže imaš sednicu Skupštine! On već unapred zna šta piše u telegramu, on ne samo da zna ko mi ja pisao i kada mi je pisao, i kada mi je poslao telegram, i odakle je mi je poslao telegram i da ću primiti telegram, on čak zna i sadržinu tog telegrama. Da li je to po Ustavu, koji kaže da je ''tajnost pisama i drugih sredstava komuniciranja nepovrediva''? Naravno da nije.
A, pitam sad vas, narodne poslanike opozicije, pre svega, da li znate koliko se u Srbiji čuva uvid u slanje i prijem telegrama koje vi možda pošaljete? Možda nekom čestita slavu, možda nekom izjavite saučešće. U tom telegramu su navedeni: ime i prezime primaoca, adresa, adresa pošiljaoca, datum vremena kada je poslat taj telegram, datum kada je telegram uručen. Da li iko zna koliko se u arhivi pošte taj telegram čuva? Niko. Ali, nekima smeta, jer će se takvi podaci čuvati o ostvarenom saobraćaju putem mobilne telefonije i putem interneta.
Da ne govorim o pismu. Kada pošaljete preporučeno pismo, takođe, ostaje prijem tog pisma zaveden, kada je pismo poslato, kome je poslato, ko ga šalje, gde ga šalje i to nikome ne smeta. Naravno, danas je, u eri globalnih komunikacija, mnogo češći vid komuniciranja među ljudima mobilnim telefonom, pa internetom, nego pismima i telegramima. Zar Ustav treba da štiti samo elektronsku komunikaciju. Lično mislim da je ovaj član zakona napisan u skladu sa Ustavom.
Poznato vam je ja sam jedan od članova i osnivača narodnog pokreta "Otpor". "Otpor" je formiran kao organizacija koja je ustala u odbranu univerzalnih ljudskih prava i sloboda. Deset godina posle 5. oktobra ništa se u mojoj svesti nije promenilo, ništa se u mom političkom delovanju nije promenilo da bih ja sada donosio neki zakon zbog kog ću morati da se stidim što se taj zakon donosi i da kažem – izneverio sam svoje zalaganje za univerzalne ljudske vrednosti, za univerzalne ljudske slobode i prava. Naprotiv, pravo na bezbednost je, takođe, jedno od neprikosnovenih prava koja su garantovana i Ustavom i drugim aktima, pa i međunarodnom Poveljom OUN.
Ovaj zakon je svakako u skladu sa evropskim preporukama i iskustvima. Vas ću pitati, narodni poslanici i drage moje kolege, nije li na teritoriji južne srpske pokrajine, na našem Kosovu i Metohiji, jednom ništavnom deklaracijom proglašena nezavisnost? Nije li Savet za nacionalnu bezbednost kazao da je ta ništavna proglašena nezavisnost pretnja po bezbednost, pretnja po ustavni poredak Republike Srbije? Jeste! I tu ćete se svi složiti, da je to pretnja po bezbednost i ustavni poredak Republike Srbije.
Ima li ko u ovoj sali da misli drugačije? Naravno da nema. Ima li pravo država Srbija da svoj bezbednosni aparat stavi u službu svih građana? Naravno da ima. Imaju li to pravo sve druge evropske države? Imaju.
Bilo je na Odboru za bezbednost, ali bilo je i na Odboru za saobraćaj i veze, reči o iskustvima Velike Britanije.
Građani Srbije, vas ću podsetiti, a to moje kolege poslanici verovatno znaju, u Britaniji je bio jedan čuveni slučaj Meloun, gde je jedna profesorka tužila Ustavnom sudu Velike Britanije svoju bezbednosnu službu, zato što su objavili njene mejlove, adrese kome ih je slala, vreme, podatke, ko je te mejlove dobijao, primao i čitao. Naravno, dobila ih je na Ustavnom sudu. U istoj toj Britaniji četvorica terorista su probala da podmetnu rance sa eksplozivom u podzemnu železnicu. Sva četvorica su, zajedno sa svojim saradnicima, pohapšeni zahvaljujući tome što je operator sačuvao sve podatke o ostvarenoj elektronskoj komunikaciji. To predviđa i naš zakon.
Naš zakon, još jedanput, podvlačim i ponavljam, nije zakon o prisluškivanju kao što to neki žele da vulgarizuju. Ovo je zakon koji kaže da je operator dužan u pogledu zaštite zadržanih podataka da ih naročito obezbedi, da su zadržani podaci istog kvaliteta i podvrgnuti istim merama bezbednosti zaštite kao i podaci u elektronskoj komunikaciji, da su zadržani podaci zaštićeni na poseban način od slučajnog ili nedopuštenog uništenja, slučajnog gubitka ili izmene neovlašćenog ili nezakonitog čuvanja, obrade, pristupa ili otkrivanja. Ovde nema ni govora o prisluškivanju telefona. Ovde se samo podaci o ostvarenoj telefonskoj komunikaciji čuvaju godinu dana. Ako neko želi da pristupi tim podacima mora u skladu sa Zakonom o krivičnom postupku da traži od nadležnog suda. To mora da uradi i u skladu sa Ustavom Republike Srbije, kao najvišim pravnim aktom ove zemlje.
Nemojte plašiti građane da će neko neovlašćeno ulaziti u sadržaj ostvarene komunikacije. To nije tačno. To može da se radi samo ako to naredi sud.
Sada se postavlja pitanje, koliko mi poverenja možemo imati u BIA da neće napraviti zloupotrebe. To je pitanje koje se otvara u našu ličnu dilemu, da li mi verujemo našim kolegama u Odboru za bezbednost da mogu da stave pod parlamentarnu kontrolu službe bezbednosti.
BIA nije isto što i državna bezbednost Republike Srbije od pre deset godina. To je bio aparat gde vas je na šalteru za naručena politička ubistva političkih protivnika čekao čovek u policijskoj uniformi, a vi ste mogli da mu naručite ubistvo bilo kog političkog protivnika ili oponenta, njegovu likvidaciju, kompromitaciju i eliminaciju, zahvaljujući poziciji moći. To nije više ta služba bezbednosti. BIA je danas bezbednosni aparat koji uživa najveće poverenje u svetu.
Podsetiću vas, najveća zaplena kokaina u svetu, prošle godine, urađena je naporima BIA. Dobili smo dobre vesti, pre neki da, iz Brisela i Evrope zahvaljujući angažovanju BIA u hapšenju ratnih zločinaca.
Nedavno su uhapšene ubice Zorana Đinđića u Zagrebu, između ostalog, zahvaljujući angažovanju BIA.
Nisam advokat BIA, niti je to bilo ko od nas u ovoj sali, jer BIA nema potrebe da ima svoje advokate u parlamentu, niti da ima svoje privatne poslanike.
Teorija zavere, gde se mnogima javljaju Čvorovići, jeste oduvek bila prisutna u Srbiji. Ali, kada stanete pred ogledalo, kada čovek ujutru stane mirne savesti pred ogledalo i kada se pogleda u to ogledalo i kada pogleda šta je sve radio, tada može jasno sebi da postavi pitanje – ima li u mom delovanju ičega čega bih mogao da se stidim?
Ja kada stanem pred ogledalo ne vidim bilo šta u svojoj prošlosti čega bih mogao i morao i trebalo da se stidim. Ovaj zakon će to biti najmanje.
Osvrnuću se delom i na pitanja procedure donošenja ovog zakona. Tačno je da se ovaj zakon donosi po hitnoj proceduri, možda je i bolje da je bilo više vremena za donošenje ovog zakona, možda bi bilo bolje da imamo više vremena, možda, kad govorimo uopšte o proceduri ko treba da ima uvid u podatke, treba da imamo i podsećanje kako je izgledalo kada je BIA pratila vođu jedne organizovane kriminalne grupe, koji je pravosnažno osuđen i nalazi se na izdržavanju kazne zatvora od 12 godina, kako je izgledalo kad je to povereno sudu da nalog da za njegovo slušanje. Sudija Vrhovnog suda koji je, takođe, pravosnažno osuđen na veliku kaznu zatvora, lično je pozvao prvooptuženog u zatvor i kazao, sve nas slušaju, svi smo na merama, imaju transkripte naših razgovora. Zašto neko ne kaže, treba li, možda, i takvom sudu da verujemo?
Naravno, mi imamo reformisano pravosuđe i nemamo više, nadam se, takvih sudija koji će ukaljati sudijsku profesiju i sudijsku čast. Ali, kako izgleda procedura kada BIA traži podatke – danas se, recimo, evidentira da je neka bezbednosno interesantna ili bezbednosno opasna ličnost po bezbednost Srbije ušla na teritoriju Srbije, i on će, zahvaljujući angažovanju nekih političkih stranaka, koje dobacuju sada, Srbiju moći da pređe za šest sati, za četiri sata, ne zato što ste pravili autoputeve, nego zato što ste jedan drugi posao radili.
Sada će taj čovek ući na teritoriju Republike Srbije i onda ćemo mi tražiti od suda da se dozvoli njegovo praćenje, onda će to morati da se zavede, da se sprovede, da se odradi, on će za četiri sata, možda, već, napustiti Srbiju, obaviti posao za koji je ovde došao, najčešće nečastan, a mi ćemo ostati uskraćeni za podatke s kim je komunicirao, kako i zašto.
To su razlozi za brzinu delovanja nekada kada je reč o bezbednosti zemlje. Podvlačim, Savet za nacionalnu bezbednost je samoproglašenu nezavisnost Kosova proglasio jednim od najvećih bezbednosnih rizika po Srbiju. Mi, kao narodni poslanici, moramo voditi računa o pravima i slobodama građana, ali moramo voditi računa i o bezbednosti tih građana. Jer, to su dva neodvojiva prava.
Ne sme ovo da bude izgovor za bilo koju ili bilo kakvu nezakonitost i ne sme da bude izgovor za bilo kakvu aktivnost van zakona. Ali, podvlačim i ponovo ponavljam, ovim zakonom se ne dozvoljava prisluškivanje. Građani Srbije, ovim zakonom se bezbednost zemlje uređuje na način na koji treba da se uređuje. Ovo nije zakon koji se tiče bezbednosti zemlje. Ovo je zakon o elektronskim komunikacijama.
I samo se u jednoj odrednici ovog zakona, u članu 130, definiše kada, ko, kako i na koji način može da pristupi sadržaju ostvarenih elektronskih poruka ili saobraćaja, ali isključivo u skladu sa Ustavom i na osnovu odluke suda. Ko drugačije tvrdi, obmanjuje javnosti i plaši građane i radi jedan za građane nečastan posao, a sebe udaljava na sledećim izborima od ove sale. Zahvaljujem. (Aplauz)

Da ne bismo otvarali replike, koristiću vreme Poslaničke grupe DS.
Dakle, istine radi, malopre sam kazao kako je sazvan Odbor za saobraćaj i veze i zbog čega nismo dva puta imali kvorum, kao i zbog čega je iz trećeg puta Odbor za saobraćaj i veze raspravljao o inicijativi Zaštitnika građana. Neću da ulazim ovde u pitanje ''može li koza da čuva kupus''. Ako iskače sa ulice verovatno da ne može, ona je verovatno tamo naučila da ''kraducka'' kupus.
Moram opet da postavim pitanje – ko u ovoj zemlji kontroliše rad bezbednosnih službi? Odbor za bezbednost. Ako šef poslaničke grupe, jedne političke stranke, nema poverenja u svog člana Odbora za bezbednost, ako misli da je nesposoban, da nije dorastao tom poslu, neka ga promeni ili neka sam obavlja taj posao, ali nemoj svoje unutarstranačke borbe, sa svojim kadrovima, da vodi u ovoj sali, to neka radi na partijskim sastancima. Apsolutno sam uveren da članovi Odbora za bezbednost imaju snage, kapacitet i mogućnosti da obave posao za koji su dobili mandat u Odboru za bezbednost.
Nedavno smo imali jednu neprijatnu situaciju da je lider jedne političke stranke napadnut na ulici. Posle napada lider te političke stranke na suđenju je izjavio: ''Mene ne interesuje ko me je udario, mene interesuje pozadina napada na mene! Mene interesuje s kim je komunicirao čovek koji me je udario, s kim je telefonirao, s kim je obavljao komunikaciju, ko mu je davao instrukcije!'' Da smo imali ovaj zakon, imali bismo listing telefonskih poziva koje je taj napadač obavio neposredno pre napada na lidera političke stranke, imali bismo pohranjene podatke s kim je godinu dana unazad komunicirao, i sud bi u skladu sa Zakonom o krivičnom postupku u propisanoj proceduri tražio te podatke od operatera, dostavio ih nadležnim institucijama i mi bismo znali da li ima političke pozadine ili ne. Eto praktičnog primera zašto je ovaj zakon dobar.
Neću da otvaram replike i ulazim u to šta kaže državni sekretar Ministarstva pravde i odakle njemu ta saznanja, ali već kada pozivamo i kad se pozivamo na informacije državnog sekretara, pa, ne kaže li, možda, taj državni sekretar da je neko, ko, kao mali, očigledno, nije imao prilike da se igra sa onim malim električnim vozom, pa je kao odrastao nabavljao lokomotive preko butika, nije li taj bio na direktnoj vezi sa nekim ljudima koji vode narko-klan i koji se zovu Šarići? Zašto neko o tome ne progovori, malo, kad se, već, poziva na razne informacije?
Zašto neko ko se poziva i citira državnog sekretara Ministarstva pravde, ne citira ga u tom slučaju, pa ne kaže – pa, nije li taj Šarančić sve nas pravio u ovoj zemlji "somovićima" i nabavljao neke lokomotive preko butika, a onda plasirao novac preko nekog Darka Šarića u kriminalne aktivnosti?!
Pa, neka izađe, pa, neka se pohvali tim podatkom, tom činjenicom, neka na osnovu tih podataka citira državnog sekretara u Ministarstvu pravde. Pa, kada to uradi, onda, neka se seti one stare poslovice – mnogo je lakše prihvatiti se lakog bremena samo osude, a odbaciti teško breme osude drugih, i mnogo je lakše biti takav čovek, nego biti čovek koji večito traži trunku u očima drugih, a ne vidi balvane natovarene na sopstvena leđa! Zahvaljujem vam. (Aplauz)

Svakako ću koristiti vreme poslaničke grupe.
Poštovana gospođo predsedavajuća, dame i gospodo narodni poslanici, da ne znam da je Franc Kafka umro 1927. godine mislio bi da je čovek vaskrsao, da sedi u ovoj sali i sprema materijal za neki nov ''proces''.
Ali, građani Srbije, još jedanput podvlačim, ne dozvolite da vas plaše, da vas zbunjuju! Ovo nije zakon o prisluškivanju. Ovo je zakon koji u jednoj svojoj tački striktno zabranjuje neovlašćeno prisluškivanje i neće biti nikakvog prisluškivanja telefona, i niko nema potrebe da bilo koga prisluškuje.
Neću, gospodo radikali, polemisati sa vama, niti sa vašim liderom u Hagu. Nadam se da će nekada doći, pa će sesti u ovu salu, ako ne ode kod Tome Nikolića biće tu kod vas, pa ću mu onda kazati sve što znam o neobjavljenim stenogramima, o onome što je zaboravio da objavi u svojim stenogramima u ova četiri toma. Počeću od šifre "magistar", pa nadalje, ali neću polemisati sa vama. Sačuvaću repliku kada dođe ovde.
Hoću da vas još jedanput zamolim, kada pričamo o institucijama države Srbije, ako su vam već puna usta poštovanja državnih organa, kao narodni poslanik poštujem sve državne organe, sve institucije. Parlament je institucija, predsednik Republike je institucija. Predsednik Republike Srbije nikada nije nikoga prisluškivao, niti je imao potrebe da to radi. On izađe na crtu, pobedi svoje političke protivnike, uđe ovde u salu, vi ustanete sa mesta, čestitate mu, on položi zakletvu i nema potrebe da se služi bilo čim drugim sem onim što mu je najbolje, da vas pobeđuje, a to je poverenje građana Srbije koje uživa na izborima. Hvala. (Aplauz)

Poštovana gospođo predsedavajuća, uvažene dame i gospodo narodni poslanici, a pre svega građani Srbije, pred građanima Srbije je da se opredele, a uglavnom to opredeljenje čine na izborima, da li će glasati za one koji probaju svaki zakon da vulgarizuju i da ih plaše, da unose paniku, nemir, nespokojstvo, brigu, zabrinutost i zebnju u srce građana ili će glasati za one koji umeju da donose zakon, a zakon sprovode.
Zakon je vrlo egzaktan, pogotovo kada ga urade na ovako kvalitetan način, u skladu sa evropskim preporukama i iskustvima evropskih država. Ovo nije zakon o BIA, to smo više puta naglasili u prepodnevnom delu izlaganja, ovo je zakon koji reguliše elektronske komunikacije, zakon koji predviđa postojanje Agencija za elektronske komunikacije. Nigde se u zakonom propisanim ovlašćenjima Republičke agencije za elektronske komunikacije ne pominje da će se ta agencija baviti prisluškivanjem telefona.
Znam da azbuka nije komplikovana, ima samo 30 slova, možda je nekima teško da pročitaju ono što piše u zakonu, pa vole da izmišljaju i to je njihovo legitimno pravo da na takav način brane zakon. Neki su vrlo brzo posle 5. oktobra ''legalizam'' zamenili ''legijalizmom'', pa su čuvali na vlasti Radeta Markovića i hteli da od Službe državne bezbednosti naprave ono što nisu uspeli. Danas Služba državne bezbednosti ne postoji, postoji BIA. Nigde u ovom zakonu ne piše da će BIA ili bilo koja služba bezbednosti prisluškivati telefonske razgovore. To je pokušaj manipulacije ne zakonom, već tumačenjem zakona.
Ovde se jasno kaže da će operator biti u obavezi da prati i utvrđuje izvor komunikacije, odredište komunikacije, utvrđivanje početka trajanja i završetka komunikacije, identifikaciju terminalne opreme korisnika, utvrđivanje lokacije mobilne opreme korisnika, ali nigde se ne kaže da će neko nekoga prisluškivati i slušati.
Ovde postoji termin – zabranjeno je zadržavanje podataka koji otkrivaju sadržaj komunikacije. Sadržaj komunikacije ostaje tajna.
Gospodine Krasiću, ne ''sveta tajna'', ostaje tajna u skladu sa jednom drugom svetinjom za DS, a to je Ustav Republike Srbije. Nadam se da je i za vas Ustav Republike Srbije svetinja i da je za sve učesnike u ovoj raspravi, kao i za sve poslaničke grupe Ustav Republike Srbije svetinja i da se prema toj svetinji ophode onako kako to rade političke stranke u drugim državama.
Član 41. Ustava Republike Srbije kaže: ''Tajnost pisama i drugih sredstava komunikacija je nepovrediva.'' Odstupanja su dozvoljena samo na određeno vreme i na osnovu odluke suda, ako su neophodna radi vođenja krivičnog postupka ili zaštite bezbednosti Republike Srbije, na način predviđen zakonom. Zakon o krivičnom postupku Republike Srbije predviđa da se jedino uz odluku suda može ulaziti u sadržaj komunikacije.
Dakle, nemojte plašiti građane da je ovo zakon koji će ukinuti određene slobode i određena prava. To je obmanjivane. To je unošenje nemira i straha među građane i to je dokaz političke nemoći, jer onaj ko nema argumente, argumente mora da izmišlja. Kako će snositi konsekvence zbog toga? Pa, na izborima. To su isti oni koji su kazali – ostaćemo bez dela teritorije Srbije, ako pristanemo na beli šengen. To su isti oni koji su kazali – ako donesete Zakon o posebnim nadležnostima Vojvodine, tamo će za godinu dana biti proglašena republika.
Da li neko u Vojvodinu ide sa pasošem iz ove sale? Meni to nije poznato. To ste tvrdili prošle godine kada smo donosili Zakon o posebnim nadležnostima Vojvodine.
Kada ste govorili o nekim drugim zakonima, opet ste govorili da Srbija ispunjava ne znam kakve zahteve iz sveta. Niko se u Briselu, Parizu, Londonu, Berlinu, Moskvi i Vašingtonu ne budi sa jednom jedinom željom, kakav ću nov težak zahtev danas da postavim pred građane Srbije. Tamo se ljudi bude sa željom da sarađuju sa Srbijom, a mi se budimo sa željom da svakoga dana unapredimo kvalitet života u Republici Srbiji.
Ovim podižemo nivo bezbednosti. Ovim unapređujemo nivo elektronskih komunikacije i ovim zakonima ne remetimo Ustav i ne zadiremo u osnovna ljudska i građanska prava. Zahvaljujem. (Aplauz)

Bez namere da repliciram, uvaženom kolegi Dimitrijeviću, ali uz nameru da, istine radi, poručim građanima Srbije šta Evropa misli o našim naporima i našim nastojanjima ka priključenju u EU, imali ste prilike prekjuče da čujete i vidite.
Znam da ste duboko nesrećni zbog toga, iako tajite da već dugo niste na evropskom putu. Ne znam na kome ste vi putu, ali sam siguran da taj put koji nudite jeste sigurno put na kome ne možete da zalutate, jer on nigde ne vodi.
Put kojim ide Srbija je, očigledno, dobar put i to je kazala Evropa prekjuče. Znam da vama to ne odgovara i znam da vas to boli, i znam da svaki evropski zakon koji donesemo u ovoj zemlji, i svaka stepenica koju osvojimo na tom trnovitom putu ka Evropi nije samo uspeh Demokratske stranke ili koalicije Za evropsku Srbiju – već čitave Srbije.
A, što se tiče zakona i kvaliteta zakona, mi zakone donosimo tako, jer sam se kao član ''Otpora'' zalagao ne samo za ljudska prava i slobode, već i da vlast bude promenjiva kategorija, pa kada vlast postane promenjiva kategorija i da tada upravljanje zemljom, takođe, bude promenjiva kategorija. Moram da vas podsetim, DS ne vlada ovom zemljom, DS je preuzela odgovornost na osnovu poverenja građana, da sprovode reforme u ovoj zemlji.
Kada jednog dana budemo u opoziciji, mi ćemo poštovati ovaj zakon, jer mi zakone donosimo tako da nam budu dobri i kad smo na vlasti i kad smo u opoziciji. Mi se ne plašimo kvaliteta i primene zakona. I, ako me pitate čega se ja plašim, ja kao član "Otpora" i kao član DS jako dobro znam šta je to strah. Strah je ono što vidim u očima naših političkih protivnika kad neko najavi da će se u ovoj zemlji raspisati izbori, a on nije u stanju da prođe na izborima u Vrnjačkoj Banji, Aranđelovcu i nekim drugim mestima Srbije. E, to je strah, ono što vidim u očima svojih političkih protivnika kad stanemo na crtu. Hvala.

Poštovana gospođo predsedavajuća, uvažene kolege, dame i gospodo narodni poslanici, poštovani građani Srbije, ovde se ne postavlja pitanje da li ovaj zakon treba da razumeju nevladine organizacije, mediji, da li ovaj zakon treba da razumeju samozvani stručnjaci, eksperti. Ovde se radi samo o činjenici, da li postoji dobra volja da se ovaj tumači onako kako je napisano, da se tumači sadržina zakona onako kako taj zakon glasi ili postoji želja i namera da se biračima kaže – evo, i mi još uvek postojimo, pa ćemo sada mi da vam prevedemo šta je pisac, u stvari,  hteo da kaže ovim zakonom. I, sada, nemojte slušati i čitati ono što piše u zakonu. Nemojte verovati svojim očima, nemojte verovati svom mozgu, mi ćemo misliti za vas i mi ćemo kazati kako treba da mislite. I, mi ćemo vam kazati, poštovani birači, kakve sve strahove može da proizvede ovaj zakon.
Ponovo ponavljam, zarad onih koji nisu dobro razumeli, ovo nije zakon o prisluškivanju. Ovo nije zakon o presretanju. Ovo je zakon o elektronskim komunikacijama. A, u jednom članu tog zakona se kaže, da niko ne može zadržati presretnut razgovor, da niko ne može sadržinu tog razgovora staviti na uvid bilo kome bez odluke suda. I tu je Ustav jako egzaktan i tu je zakon jako egzaktan, a sve drugo je zla namera, pokušaj da se birači plaše, da se seje zebnja, strah. Ali, sejači straha, zebnje, sejači razdora uvek imaju i vremena za žetvu. A vreme za žetvu dođe na izborima i tada se nekima dešava da ne pređu cenzus u nekim izbornim jedinicama, na nekim lokalnim izborima, ali to nije briga građana ove zemlje, to je briga onih koji, kažem, seju strahove, a žanju nesreću. Hvala. (Aplauz)

Poštovana gospođo predsedavajuća, dame i gospodo narodni poslanici, kao što je kazala uvažena gospođa Grubješić, 11. jun ostaće upamćen kao loš dan za demokratiju grada Kruševca. Želim da grad Kruševac afirmišem na jedan mnogo bolji način u ovoj skupštini i da grad Kruševac u vestima bude na naslovnim strana po broju investicija koje dolaze u grad Kruševac, a ne po tuči u opštinskom parlamentu.

Nažalost, verbalno nasilje za govornicom Kruševačkog parlamenta pretvorilo se u fizičko nasilje i naš kolega Momčilo Duvnjak fizički je nasrnuo na šefa Odborničke grupe G17 plus, inače, uvaženog direktora Zdravstvenog centra u Kruševca, gospodina Kulića.

Istine radi, moram da podsetim, pre nekoliko godina, tada potpredsednik, sada već bivši član DS, fizički se razračunao sa jednim pacijentom u Rehabilitacionom centru ''Ribarska banja''. On je vremenom isključen iz DS i više nije član DS. Ali, baš, Momčilo Duvnjak je tog dana njegovu sliku i sliku premlaćenog čoveka pokazivao sa skupštinske govornice i osuđivao fizičko nasilje.

I, baš, zbog toga što zna šta je tada govorio o fizičkom nasilju van parlamenta, verovatno mora da bude svestan kakav je težak incident napravio u zgradi SO Kruševac. I, baš, zbog toga očekujem iste odgovore na ista pitanja koja je postavila gospođa Grubješić i od tužilaštva i od Administrativnog odbora.

Mi moramo poslati jasnu poruku iz ovog parlamenta – Srbijom neće upravljati onaj koji ima jače mišiće, poganiji jezik ili bolji snajper, već onaj za koga građani glasaju na izborima! A, građani glasaju na izborima za onog ko ume jezik argumenata i činjenica da suprotstavi jeziku nagomilane bahatosti i primitivizma. I to mora da bude odrednica u kojoj ćemo se u budućnosti profilisati kao ljudi koji su sposobni da vode ovu zemlju. Da li ste u stanju da jezik argumenata i činjenica suprotstavite jeziku nagomilane bahatosti i primitivizma ili niste i da li je država Srbija u stanju da na takav jezik, na odgovarajući način, odgovori? Zahvaljujem. (Aplauz)

Poštovana gospođo predsedavajuća, dame i gospodo narodni poslanici, uvaženi građani Srbije, naravno da je uvek herojski čin braniti svoju zemlju i naravno da svako ko brani svoju zemlju treba da bude odlikovan ako napravi herojski podvig kojim se suprotstavi neprijatelju, kojim se žrtvuje. Vazda su ljudi u Srbiji bili spremni da zarad slobode i tih uzvišenih ideala stanu na oltar mučeništva i na žrtvenik slobode. Bilo je toliko primera u našoj slavnoj prošlosti na koje sada mogu da se pozovem. Godine 1914, na bojni poklič kralja Petra Prvog Karađorđevića Oslobodioca, stotine hiljada mladića u Srbiji stali su na oltar mučeništva i zaslužili najveća ratna odlikovanja porazivši najveću vojnu silu u to vreme.
Ali, ne mogu uvek odlikovanja da se dodeljuju u ratu i ne može neko svoju zemlju da zaduži samo sa puškom u ruci. Hiljade Srba su dali nemerljiv doprinos ljudskoj civilizaciji. Koliko mi samo imamo naših predaka kojima se danas ponosimo a koji su i te kako proslavili ime Srbije bez puške u ruci? Oni nisu svetu nudili naše najveće mane kao naše najveće vrline, oni su zadužili kulturnu baštinu, civilizacijsku baštinu, napravili su dela kojima smo zadivili čitav svet. Naravno da te ljude treba odlikovati i naravno da takve ljude imamo danas i naravno da će takvih ljudi biti u budućnosti.
Uveren sam da mladi ljudi u Srbiji ne žele da budu ni heroji izgubljenih ratova, ni čuvari propuštenih prilika. Verujem da mladi ljudi ove zemlje smatraju da se pobede ne osvajaju više na juriš, nego se pobede osvajaju znanjem, pobede se osvajaju na sportskom polju, na takmičarskom polju nauke, kulture, umetnosti. Ljude koji dostignu takve nivoe da pobede na nekim svetskim takmičenjima svakako treba nagraditi, pa i odlikovati.
Šta kazati o policajcima, koji svakoga dana suprotstavljajući se kriminalu, pogotovo organizovanom kriminalu, rizikuju svoj život i staju u odbranu Ustava i ovog grba pred kojim svi stojimo a za koji su nekada neki heroji dali život i dobili velika ratna odličja? Naravno da tog policajca koji grudima staje pred pištolje naoružanih kriminalaca i nasilnika treba odlikovati.
Šta kazati o vatrogascima, koji uskaču u plamen i spasavaju ljudske živote? Pa, treba ih odlikovati.
Šta treba kazati o herojima rada? I njih treba odlikovati.
Ne mogu da delim mišljenje nekih poslanika u ovoj sali da učešće u ratu podrazumeva i učešće u ratnim zločinima. Od kad je rata, bilo je i ratnih zločina, ali ratnim zločincima ne pripadaju odlikovanja; ratnim zločincima pripada sud, osuda i prezir, pre svega pripadnika onog naroda iz kojeg sami potiču, a onda čitavog čovečanstva.
S druge strane, ratnim herojima koji su vaspitavani na primerima čojstva i junaštva, na rečima nezaboravnica, na delima naših predaka svakako pripada mesto među odlikovanim pripadnicima naših naroda.
Apsolutno sam uveren da Srbija, u svom opredeljenju za mir, u svom opredeljenju da sa svetom razmenjuje civilizacijske vrednosti, da se više nikad u ovoj zemlji ne vodi rat, treba, može i ima načina da sve svoje građane koji se istaknu određenim dostignućima na polju nauke, kulture, umetnosti nagradi, jer tako vaspitavamo buduća pokolenja i stvaramo uzore deci; da će uzori biti ti heroji mirnodopske Srbije; da će uzori biti i oni heroji ratnih Srbija, ali da nikada više uzori u ovoj zemlji neće biti ljudi koji pucaju na predsednika Vlade, da nikada više uzori neće biti oni ljudi koji su se obogatili na kriminalu, da nikada više uzori neće biti oni ljudi koji deci od 16 godina pucaju u leđa, da nikada više uzori u ovoj zemlji neće biti oni koji su se našli na optuženičkoj klupi zbog najsramnijih dela koja su počinjena ili oni ljudi koji izbegavaju pravdu plašeći se odgovornosti za ono što su počinili.
Ako želimo Srbiju kao normalnu, modernu evropsku zemlju koja će imati svoje mesto na civilizacijskoj karti sveta, u porodici evropskih naroda, naravno da ćemo potencirati one vrednosti koje svakako zaslužuju da budu i te kako označene kao vrednosti mladih ljudi.
Naravno da svako ko želi dobro ovoj zemlji i njenim građanima ne želi da ova zemlja učestvuje u bilo kakvom besmislenom ratu, u bilo kakvom besmislenom potezu. Naravno da niko ko sedi u ovoj sali i ko živi u ovoj zemlji ne smatra da zemlja ne treba da se brani kada je napadnuta, ali treba napraviti jasnu razliku i povući crtu između heroja koji su spremni da se žrtvuju za svoju otadžbinu i onih kvaziheroja koji su spremni da druge žrtvuju da bi oni bili proglašeni herojima.
U vreme velikih ratnih sukoba, kojih je bilo na našim prostorima, ljudi koji su se brutalno obračunavali sa pripadnicima drugih naroda vrlo su lako bili proglašavani herojima, pa su onda stekli pravo da se obračunavaju i sa pripadnicima našeg naroda …
(Predsedavajuća: Narodni poslaniče, podsećam vas na obavezu iz člana 103, dakle, o dnevnom redu.)
Da završim, ako želimo da vaspitavamo mlada pokolenja na pravim uzorima, onda oni koji ovu zemlju proslavljaju u miru treba da budu odlikovani, da posluže za primer mladim ljudima i budućim naraštajima. Oni koji su se ogrešili o zakon ne mogu biti proglašavani herojima i ne mogu očekivati odlikovanja, već samo sud, osudu i prezir. Zahvaljujem se.

Poštovana gospođo predsedavajuća, poštovane kolege narodni poslanici, a pre svega uvaženi građani, mene čudi ponekad da neke stranke koje se pozivaju na tradiciju srpskog naroda, na istoriju srpskog naroda, tako olako prelaze preko nekih vrlo egzaktnih istorijskih podataka i činjenica.
Dakle, medalja za revnosnu službu nije proizvod Demokratske stranke ili ove vlade. Ako neko pogleda pažljivije istoriju heraldike, istoriju ordenja i odlikovanja Kraljevine Srbije, videće da je medalja za revnosnu službu osnovana i ustanovljena 19. aprila 1913. godine. Dodeljivala se u dva stepena: zlatna medalja i srebrna medalja za revnosnu službu.
U objašnjenju kaže – dodeljivala se oficirima, podoficirima, vojnicima i građanskim licima za odanu i revnosnu službu, kao i za pomoć pruženu srpskoj vojsci tokom rata. Godine 1922. spektar zasluga za koje je mogla da se dodeli ova medalja je proširen, pa je medalja mogla biti stečena i za izvanredno i odano službovanje u mirnodopsko doba. Ova medalja se nosila o plavoj traci, ima je u svim vojnim muzejima Republike Srbije.
Samo ću vam pročitati ko je sve u srpskoj istoriji od poznatih Srba, a pre svega srpskih vojskovođa, imao ovu medalju. Sva četvorica proslavljenih srpskih vojvoda iz Prvog svetskog rata, Mišić, Petar Bojović, Stepa Stepanović, Radomir Putnik, imala su ovu medalju, jer su revnosno i odano vršili službu u Republici Srbiji, odnosno tadašnjoj Kraljevini Srbiji. Među ljudima koji su nosili ovu medalju, između ostalog, bio je i major Dragutin Gavrilović, čovek koji je oktobra meseca 1915. godine zadivio svet svojim govorom, a medalju je stekao tek kao komandant 12. pešadijskog puka „Car Lazar“ u Kruševcu, posle Prvog svetskog rata, za revnosno službovanje u 12. pešadijskom puku.
Medalja za revnosnu službu podrazumevala je mnogo širi spektar aktivnosti i mogućnosti dobijanja od odbrane i bezbednosti. Ona podrazumeva zasluge za odbranu i bezbednost jer je pre svega ustanovljena za oficire, podoficire i građanska lica koja su dala nemerljiv doprinos bezbednosti Kraljevine Srbije. Kasnije se došlo do zaključka da revnosna služba ne podrazumeva samo revnosnu službu na polju bezbednosti, već i na nekim drugim poljima i da takvu odanost Kraljevini, a danas Republici Srbiji treba nagraditi.
Ne vidim razlog zašto bismo sada mi izmišljali istorijske okolnosti, prekrajali srpsku tradiciju, prekrajali istoriju. Ako se neko već poziva na to da je tradicionalistička stranka, zašto sad želi da negira ono što je naše istorijsko nasleđe i zašto neko sada kaže da je ovo sprdnja sa tradicijom, ako ovo kažu činjenice?
Uostalom, ko ne veruje meni i mom izlaganju neka se prošeta do Vojnog muzeja na Kalemegdanu. Tamo se nalaze izložene sve medalje. Tamo ima i nekoliko primeraka medalje za revnosnu službu. Onoga kome je Kalemegdan daleko pozivam da dođe u moju kuću. Sticajem okolnosti, i moj deda, podnarednik Prve čete Prvog bataljona Desetog pešadijskog puka, nosilac je ove medalje.
Mislim da su potomci tih ljudi danas svesni koliko se ta medalja teško zasluživala i mislim da bi građani Srbije bili ponosni da nastavimo kontinuitet te medalje posle toliko godina, znači, posle prekida tog kontinuiteta, jer to nas povezuje sa našom prošlošću, ali pre svega da tu medalju delimo onima koji će biti zaslužni za našu budućnost. Zahvaljujem vam se.