Zahvaljujem.
Kažu da nema teksta bez konteksta, tako to važi i - nema obrazloženja zakona a da svako od nas koji obrazlaže da li je za ili protiv nema kontekst.
Ovo je treći put da ja čitam ovaj zakon i ostala je jedna manjkavost u sva tri moja čitanja, u pokušaju da dobijem podatak koji je važan za moj kontekst, a to je – na koga se odnosi ovaj zakon, na koliko ljudi, gdi su oni? To je meni važan podatak. Ja sam sigurna da je negde važan i ministarki Kori Udovički. Ne smem da tvrdim, jer nije bilo izrikom rečeno, ali eto, neka mi se ostavi na utisak.
Inače, kada se donose ovakvi zakoni, nismo skloni da u protivljenju ili prihvatanju govorimo o ljudima. Ja to zovem faza normativnog optimizma. Kroz to prolaze društva i države koje su u različitim stepenicama priključenja EU. Verovatno je neminovno, ne znam, ali faza normativnog optimizma je kao iz one narodne priče, bajke koju su mnogi od nas čitali, a to je – stolčiću, postavi se. Ima onaj što ima čarobni stolnjak, pa – stolčiću, postavi se, i sve se postavi. Mnogi od nas smo skloni, u zavisnosti od toga da li sedimo na stolici koja podržava zakon ili je protiv, da koristimo priču – stolčiću, postavi se. Ja ili oni koji su sa mnom sarađivali su imali nesreću da nisam nikada.
To je ključno pitanje za mene i u ovim načelnim, uvodnim rečenicama daću primer za one brojke, dakle, koliko i koga, za Novi Sad. Ja to govorim bez negativne ili pozitivne konotacije i po Novi Sad, moj grad i po ljude i po bilo koga, zato što ja duboko verujem da ne možeš da menjaš ono što ne umeš da izmeriš. Ako hoćemo da menjamo kvalitet poslova u jedinicama lokalne samouprave i na pokrajinskom nivou, onda moramo da izmerimo ko to radi, koliko je to ljudi, šta oni rade. Za Novi Sad, govoriću oko, jer ja definitivne brojke nemam, sa nadom da greška neće biti veća od 1%, dakle, ukupno je to oko 8.380 ljudi, od toga 5.131 radi u javnim i javnokomunalnim preduzećima.
Odmah prvo pitanje – odnosi li se ovaj zakon na njih? Ne. Znači, na ljude u javnim i javno-komunalnim preduzećima u Novom Sadu se zakon, o kome razmatramo, ne odnosi. Onda imamo još 1.832 u „Radosnom detinjstvu“. Ustanova, predškolska ustanova „Radosno detinjstvo“, koja je odčuvala, odgajila mnogo novosadske dece. Dakle, odnosi li se to na njih? Ne. Na ustanove, na fondove, na javna, na javno-komunalna preduzeća ne odnosi se. Onda imamo 315 u ustanova kulture i gradskim agencijama. Ne odnosi se ni na njih. I imamo 997 u administraciji. Na njih se odnosi.
Šta rade tih 997 ljudi? Sve ono što podrazumeva funkcionisanje, u ovom slučaju grada Novog Sada. Taj broj verovatno u sličnoj proporciji, i to govorim napamet, od prilike jedan na 50 ili 60 stanovnika u ukupnom broju, a u ovom slučaju to bude mnogo manje ako, kao u slučaju Novog Sada, od ukupno 8.380 otklonite 5.131 na koje se ne odnosi iz javnih i javno-komunalnih, pa još 1.832 iz predškolske ustanove „Radosno detinjstvo“, pa još 315 iz kulture i agencija. Dakle, dobijate tih 997, evo neka bude hiljadu Novosađanki i Novosađana koji rade u administraciji. Na njih se ovaj zakon odnosi. To su živi ljudi, imaju imena i prezimena i porodice.
Šta mi, kao zakonodavci, vi kao predlagač zakona, želimo da postignemo ovim zakonom? Da njih 997 ima odgovarajuću platu, u skladu sa budžetom lokalne samouprave, dakle konsolidovanim budžetom Republike Srbije, ne računam za onaj budžet za koji mi glasamo, nego sve ukupno, da imaju stručnu spremu, da imaju znanje, da budu politički potpuno neosetljivi na to kako kojim izborima dođe koja struktura i da se na potpuno jasan, građanima Novog Sada, način biraju kako da dođu do tog mesta.
Pošto mislim da se slažemo da želimo to, tih 997 ljudi, to je tačka u kojoj nažalost ja obično imam nesporazum. Pošto ja mislim da bi zakon trebao da se pravi od toga da mi znamo ko su ti ljudi, a ne da se pravi na stočiću postavi se, jer ovo često dovodi da dobri zakoni, koje usvojimo u Skupštini, nije važno ko glasa za ili protiv, ja ne mislim da su ovi zakoni predmet onoga viče opozicija ua, a viče vlast ua, ja mislim da je to nekorisno, ali dobro, ako bude, nije važno... Dakle, te zakone ako uzmete, kako bi ste želeli da izgledaju, ne mereći ko to tamo sad već radi, onda imate zakone koji uopšte ne budu primenjeni u praksi, a dobiju izmene i dopune, ili dobiju novi zakon. To je ono što ja zovem normativni optimizam. Svi zajedno, verovatno učimo kako je najbolji, najefikasniji način da uredimo prostor javnih službi.
Ja ću nakon ovog načelnog dela pokušati da vam objasnim kontekst, zašto sam kritična prema odredbama zakona i zašto sam kritična prema načinu na koji se ljudi odlučuju da nam predstave zakon, da probam komentarima nekih članova da kažem šta lako promakne kada hoćete da dobijete dobar zakona, a nemate sistem koji je izmeren da bi taj zakon stvarno bio dobar.
Evo, prvi primer. U članu 19. govori se o jednakoj dostupnosti radnih mesta. Ideja je dobra i kolege Pastor i Halimi su pozdravili tu stvar i to je jedna od stvari o kojoj je jako bilo teško govoriti kada je, recimo, bio Zakon o državnim službenicima 2005. godine. Taj zakon je dva puta povlačen. Postoji slučajnost. Ja sam i tada bila ovlašćena predstavnica. Jedan izvanredan pravnik, koji je ostavio traga u pisanju zakona, Zoran Balinovac, je bio direktor za zakonodavstvo, dva puta je povlačen, kao i Zakon o Vladi.
Da napravim digresiju, zašto svodim odredbe jednu po jednu? Zato što je, recimo, u Zakonu o Vladi, a tako je u zakonima o državnim službenicima, na koje se oslanja ovaj zakon, a koji su na snazi od 2005. godine, bio član koji je imao rubrum, nadnaslov – kabinet predsednika. Član je opisivao šta ima u kabinetu. Ja sam dala u amandmanu da ima fikus, onda se gospodin Balinovac ljutio malo, nije puno.
To je moja potreba da probamo da izgradimo dijalog tamo gde je samo jedan spreman za dijalog. U tom kontekstu je spominjanje ovog člana 19, koji kaže, sa rubrumom - jednaka dostupnost radnih mesta, „Pri zapošljavanju vodi se računa o tome da nacionalni sastav, zastupljenost polova i broj osoba sa invaliditetom odražava među zaposlenima u najvećoj mogućoj meri strukturu stanovništva“. Ne može on da odražava strukturu stanovništva. Mi imamo propise o tome kako i koliko morate da zaposlite osoba sa invaliditetom, naprimer. Mi o tome imamo propise. Ne možete vi određivati broj osoba sa invaliditetom tako što gledate koliko ih imate u strukturi stanovništva, kao što imamo i za zaposlene.
Dakle, razumem nameru i moj komentar ovog poslednjeg stava nije kritičan zbog namere, nego zbog načina kako piše. Imam iskustvo koje moram da imam kao narodna poslanica, a to je da gledam kako izgleda kada se zakoni, o kojima mi ovde govorimo, sprovode u praksi i proizvode posledice na živote ljudi, jer to zakoni rade. Ovaj zakon će, bar za njih 997, da proizvede posledice.
Član 25. sa rubrumom – pravo na žalbu. Glasi: „Stav 1. – službenik ima pravo žalbe na rešenje kojim se odlučuje o njegovim pravima i dužnostima, ako žalba ovim zakonom nije izričito isključena“. Kako možete vi zakonom o zaposlenima u lokalnoj samoupravi i autonomnim pokrajinama da isključite žalbu koja se tiče prava i dužnosti zaposlenih. To ne može.
Zašto citiram ovo? zato što mogu da vam garantujem da će se među 997 onih koji su sada u Novom Sadu, na koje se zakon odnosi, naći jedan kome će rukovodilac, koja god stranka da ga je dovela, kazati – vidi, piše ti u zakonu da nemaš pravo na žalbu, žalba ti je isključena. To se dešava sa primenom zakona.
Čl. 32, 33. i 34. koji govore o premeštanju, o privremenom radu na poslovima koji nisu u opisu radnog mesta i o privremenom radu na nižem radnom mestu. Član 32. kaže: „Službenik je dužan da prihvati odgovarajuće radno mesto na koje je, prema odredbama ovog zakona, trajno ili privremeno premešten“. Pri čemu se posle u članu 114. ponavlja odredba da je on dužan da prihvati odgovarajuće radno mesto. Ko odlučuje o tome da mu je radno mesto odgovarajuće? Kada konsultujete, posle člana 32, članove koji govore o odgovarajućim radnim mestima, onda imate odredbu niže i više radno mesto.
Razumem šta se htelo, ali ne postoji više i niže radno mesto. Postoji radno mesto za koje se traže određene klasifikacije. Postoji rukovođenje i hijerarhija u rukovođenju, a ne možete imati niža i viša radna mesta, nije prosto dobro.
Za odredbe koje se tiču, recimo, člana 37. sa rubrumom - dužnost obaveštavanja o sumnji postojanja korupcije, pa kaže u prvom stavu: „Službenik ili nameštenik je dužan da pismeno obavesti rukovodioca ako u vezi sa obavljanjem poslova radnog mesta dođe do saznanja da je izvršena radnja korupcije u organu u kom radi“. Šta da radi jadan ako mu je rukovodilac korumpiran? Šta će da radi ako vidi, ako svedoči, ako čuje o korupciji rukovodioca?
Drugo, ja sam sklona da podržim odredbe o korupciji, odnosno borbi protiv korupcije u zakonima koji se tiču javnog sektora, ali onda mora da stoji i odredba da je dužan da se obrati policiji, jer ovako samo kažemo, s tim što je namera dobra, znači ovde se nigde ne vidi, ovde se kaže, ovde je jedan od 997 koji radi u Novom Sadu vidi, recimo u urbanizmu je, i vidi da njegov načelnik, zna da je njegov načelnik pred njim, to ume da bude bahato strašno, nema veze iz koje stranke, da je uzeo novac, da je uradio uslugu. Kome on da se obrati? On mu je rukovodilac. S nadom da će biti bolje primene nego što je ova kako je ja čitam, a za koju znam kako bude primenjivana.
Primena propisa kojom se uređuje sprečavanje sukoba interesa na službenike na položaju. Ovo je zakon u koji su uvedene odredbe, samo na jednom mestu se spominje da je Agencija za borbu protiv korupcije, ali koje su uvedene odredbe zabrane sukoba interesa i obaveza kada je u pitanju Agencija za borbu protiv korupcije.
Ministarka Kori Udovički je ispravno rekla, mi imamo problem zbog neusaglašenosti propisa koji stvaraju rešetke, mreže, da propadneš, kao što je ovaj slučaj kako sa direktorima u osnovnim školama, kako sa zaposlenima u javnom sektoru, tako i ovde šta je to što je sukob interesa, šta je to odredbe iz Zakona o Agenciji za borbu protiv korupcije. Imamo mi zajedničku svest da vi ne možete korupciju potpuno iskoreniti i uvek će biti nekih slučajeva, ima i slučajeva u razvijenim zemljama koje imaju pedesetogodišnju borbu sa korupcijom. Cilj je smanjiti je na podnošljivu meru, tako da ne ugrožava ono što bi trebalo da se vodi kao zdrav proces u upravljanju javnim poslovima. Ali, baš zbog toga bi trebalo o ovakvim zakonima precizno govoriti šta radi jedan od ovih 997 u Novom Sadu ako vidi da ima korupcije. To da ga uputite na rukovodioca prosto nije dovoljno dobro.
Sada u članu 52. govori se o razlozima za razrešenje. Ovo što ću dati kao primedbu na tačku 2. i 3. je prosto moj duboki lični stav.
Dakle, u razlozima za razrešenje službenika koji se razrešava sa položaja ima niz navedenih i onda imate dva puta kaže – konačnog rešenja kojim mu je izrečena disciplinska kazna prestanka radnog odnosa, pa tri – konačnog rešenja kojim mu je određena ocena nezadovoljava na vanrednom ocenjivanju. Ja razumem da zakonodavac hoće da kaže da je to rešenje na koje više nema pravo žalbe, jer su sva prava iscrpljena. Ali, znate, konačnih rešenja ima samo jedno. Drugo, ta sintagma se često veže za događaje, tako da je ne bi trebalo spominjati nigde. Ja vam nisam davala amandman, ali prosto je to kod mene etička stvar, nemojte uopšte uzeti u obzir ako mislite da je makar šta, da ne zovete ništa konačnim rešenjem. To sam već dva, tri puta pokušala sa ministrima, i svaki put sam dobijala onu standardnu - znate mi hoćemo ovde da uredimo, kako da vam kaže javni sektor u Srbiji. Ja kao narodna poslanica dok razgovaram sa ministrima nema veze da li ih podržavam ili sam protiv, njih mrzi da idu dalje od stereotipije, kada ja kažem – zašto pišeš konačno rešenje? Pa, mi kažu to je tako u praksi, to je jezik koji se upotrebljava.
Ako ne budemo ovde ustanovili dijalog, nećemo imati ni dobre promene na lokalnom, ili pokrajinskom nivou, kada su u pitanju ljudi na koje hoćemo da se odnosi ovaj zakon, tako da budu birani javno, da budu nepolitični, da znaju šta im je domen i kvalitet posla, da odgovaraju, da to bude merljivo, i sve ono što svi želimo da vidimo. Ako je meni odgovor bilo kog kog sam do sada pitala – „nomina sunt odioze“, tako se to piše i šta sada hoćeš. Tako, ja svašta hoću. Tako da izrazi kao što je konačno rešenje ne treba da stoje ni u jednom zakonu.
I za kraj nekoliko komentara koji se tiču već spomenutog člana kojim se definišu teže povrede dužnosti i načina na koji se, premeštanje, izvinite.
Spomenula sam član 114. u vezi sa članom 132. i sada ovde ima u članovima 111, 112, 113, 114. govori se o pojmu premeštaja pa kaže da službenik može zbog potrebe rada da bude trajno ili privremeno premešten na drugo odgovarajuće radno mesto. Za premeštaj službenika zbog potrebe rada nije potrebna saglasnost službenika, službenik na položaju ne može biti premešten.
Znate, mi u praksi imamo primere iz lokalnih samouprava gde su službenici VSS premeštani na status poljočuvarki. Imamo sudske procese koje su one dobijale. To se dešava kada napišete u zakonu – odgovarajuće radno mesto, jer je nadležno lice procenilo da je to da ona bude poljočuvarka odgovarajuće radno mesto.
Za kraj, o težim povredama dužnosti. To je član 137. kaže se u tački 13. da je teža povreda dužnosti nezakonito raspolaganje sredstvima, kao i nesavestan odnos prema sredstvima kojima službenik odnosno nameštenik rukuje. To nije povreda dužnosti, do je krivično delo i to se dešavalo i u Zakonu o radu kada smo ga donosili i inače u zakonima. Ako je on nezakonito raspolagao novcem, onda je on ili proneverio ili ukrao, nešto je uradio što je krivično delo. Ne verujem da je prekršaj. Ako mu ovde stavite da je teža povreda radne dužnosti to će mu biti razlog za otkaz. Ako se htelo reći da će ići kroz sudski proces, pa će onda posledica onog što se desilo u dokazanom sudskom procesu biti otkaz, odnosno teža povreda radne dužnosti, to je druga stvar. Ali, vi ovde navodite da je to teža povreda dužnosti. Ko to utvrđuje? Hvala.