Samo sam hteo, ako je u pitanju akreditacija, i univerziteti u Prištini i u Tirani i u Tetovu su akreditovani, što se Bolonjskog procesa tiče. Znači, ipak je problem političke prirode, a ne akreditacije.
Zatim, zašto se izbegava odgovor, pored ovog osnovnog, i na nedostatak volje da se u ovoj državi nostrifikuju diplome univerziteta Albanije i Makedonije? Tu su problemi duži od ovog problema sa Prištinom, tu imamo da se diplome pojedinih fakulteta završenih u Tirani pet-šest godina apsolutno ne mogu nostrifikovati kod nas.
Čitavo vreme tražimo rešenja, ali nema volje. To smo rešili 2003. godine, kao što je 2002. godine vlada gospodina Đinđića rešila još teži problem. Tad je rešen jedanaestogodišnji problem nepriznavanja diploma iz tog vremena i našlo se tada snage i smelosti da se to reši.
Apsolutno smatram da još uvek ne postoji politička volja da se reši ovaj problem. A to je problem koji se tiče naših građana kojima nismo obezbedili mogućnost da se školuju zbog političke situacije, zbog različitih tenzija oni nisu mogli da se školuju na univerzitetima Niša, Beograda i Novog Sada. Znamo kakvo je vreme i šta smo sve prošli.
Da se sada jednostavno kaže da je to politički problem i da to treba Priština da reši, mislim da je neodgovorno. To je onda nepostojanje brige za osnovna, elementarna prava građana ove države.
Zato kažem – kad će da se reši problematika ne samo visokog obrazovanja, već i ekonomskog razvoja? Jer, tamo je situacija katastrofalna. Stopa nezaposlenosti je 70%. Preševo je sedam puta manje razvijeno od proseka u Srbiji. To su službeni podaci Zavoda za statistiku. Kad će, neka bude i ono što vi rekoste…
(Predsednik: Vreme. Zahvaljujem.)
Meni je žao što nema gospodina Markovića danas ovde, jer postavljam pitanje…
(Predsednik: Hoćete li da privedete kraju, molim vas?)
Šta ćemo mi u Koordinacionom telu tražiti ako se ne bavimo osnovnim životnim problemima?

Hvala, gospođo predsedavajuća. Dame i gospodo narodni poslanici, na osnovu izmena i dopuna zakona o parlamentarnim izborima manjinskim strankama je bilo omogućeno da učestvuju samostalno na izborima 2007. i 2008. godine, s tom razlikom da su 2007. godine izborne liste manjina mogle da imaju podršku 3.000 birača, ali na narednim izborima, 2008. godine, na osnovu tumačenja Ustavnog suda bilo je neophodno 10.000 potpisa. I bez neke dublje analize jasno je da je to previše, jer sem kod izbornih lista Mađara i Bošnjaka kod svih drugih manjina u pitanju je obezbeđivanje učešća sa jednim predstavnikom, za koje je potrebno orijentaciono oko 14.000 glasova. Za taj kapacitet od jednog poslanika i 14.000 glasova obezbediti potpise ispred službenika suda ili drugog nekog opštinskog organa velika je stvar, za to je na terenu potrebno ne samo aktivnosti, nego i poprilično i finansijskih i materijalnih troškova. Kod pojedinih manjina je skoro neizvodljivo.
Zato je vreme sad da u ovoj predizbornoj godini vidimo koje su mogućnosti da se odgovarajućim izmenama i dopunama reši ovaj problem. Ovo bih prevashodno uputio kao pitanje predsednici Skupštine – kolike su mogućnosti da se u okviru radnih tela Skupštine u pripremi izmena i dopuna ovog zakona, u delu mandata, uopšte rešavanja problematike blanko ostavki, paralelno reši i ovo pitanje, da se ipak omogući onih 3.000 potpisa podrške, što je bilo omogućeno na osnovu tumačenja Republičke izborne komisije, koja je posle naknadno proglašena nenadležnom da reši tu problematiku? Pošto Skupština treba to da uradi izmenama i dopunama, ukazujem na ovaj problem, verovatno je ipak najnadležnija predsednica Skupštine da u koordinaciji sa radnim grupama parlamenta reši ovu, po meni, osetljivu problematiku. Hvala.

Gospođo predsedavajuća, mislim da je u pitanju član 107, dostojanstvo Skupštine, jer je maločas izneto dosta netačnih, proizvoljnih tvrdnji i moram da reagujem na to. Spomenuta je tzv. Gnjilanska grupa, 101 godina zatvora je izrečena u prvom stepenu za njih; upoređivano je sa ovim poslednjim slučajem, kada je za jedno ubistvo izrečeno 240 godina. Trebalo je ipak nastaviti da je daleko manje godina izrečeno za ubistvo 50 staraca, žena i dece u Suvoj Reci; takođe, postupak koji je po drugi put jedva procesuiran od strane našeg zakonodavstva.
Kada je u pitanju tzv. Gnjilanska grupa, moramo ipak izneti da je u pitanju... Jeste 80, prvo je bilo 35, 50, pa 80 ubijenih Srba u Gnjilanu i okolini, bez imena i prezimena, bez navođenja mesta, i to sve na osnovu jednog svedoka saradnika. Svi drugi svedoci su uglavnom bili Srbi iz Gnjilana kojima su nestali članovi porodice, ubijeni članovi porodice, ali nijedan ih nije direktno dovodio sa grupom koja je procesuirana.
Nadam se da će u drugom stepenu sud biti na visini zadatka, da istraži do kraja sve okolnosti ili, ako nema dovoljno dokaza, oslobode…

Bilo je poprilično osnova i za 107, dostojanstvo Skupštine, jer kad se iznosi jedna problematika, veoma teška, veoma tragična, žrtve su žrtve. Koliko je žrtava na Kosovu bilo? Samo su srpske žrtve? A gde su albanske žrtve? O čemu mi govorimo? O žrtvama govorimo. Hoću da o žrtvama, kada govorimo, govorimo sa pijetetom i sa argumentima. U suprotnom, apsolutno ih vređamo, i porodice nestalih i žrtava, kada se proizvoljno, bez argumenata, bez valjane procedure neko procesuira. To je suština.
Mislim da je zajedničko zalaganje da za svaki tragično izgubljen život, za svaki zločin svi odgovaraju, podjednako odgovaraju, i tu se slažemo, ali ne može uz različite aršine o tome da se govori. Neka bude samo jedan ubijen Srbin, ne 80, ali neka se zna gde je ubijen, ime i prezime ubijenog, i da budu svedoci oni koji svedoče o tom zločinu.
Prošlo je deset godina; neka prođe i jedna godina, i neka prođu još dve, ali da sudski postupak bude valjan, objektivan, stručan, jer to traže porodice. Ne traže da se po svaku cenu neko u njihovo ime kazni, nego da se kazne pravi zločinci; ne da se samo skida sa dnevnog reda tačka, bilo koga da kažnjavaš. Mislim da to nije suština. O tome govorim.
U tom pogledu se zalažem da se za sve žrtve, za sve ubijene, neka su Albanci, Srbi ili bilo koje nacionalne pripadnosti, vode valjani, objektivni, stručni sudski postupci. To je suština. Hvala vam.

Predsednik Skupštine opštine Bujanovac Jonuz Musliju, stvarno mi je nejasno u kom kontekstu, a pogotovo o temi o kojoj smo razgovarali... Zaista je nedolično, da ne iskoristim neku grublju reč, da se jedan funkcioner, legalno izabran na redovnim izborima, u ovom kontekstu spominje. Hteo bih da znam kojim povodom, koji su to motivi da se jedan legalno izabrani funkcioner na ovakav način pokušava blatiti? Mislim da je to zaista nedopustivo. Ovim je dovedeno u pitanje dostojanstvo ove skupštine. Čoveka nema ovde, a može se sad bilo šta o njemu govoriti.
Ovde ste spomenuli kaznu koja je izrečena Vlastimiru Đorđeviću, ili nekom drugom rukovodiocu, po toj komandnoj odgovornosti. Ljudi božiji, ako je preko 12.000 ljudi ubijeno i ako od toga ima, neko je nekad spomenuo, preko hiljadu godina kaznu koja je izrečena, pa da li je to proporcionalno? Zarad toga sada praviti problem da je neko kažnjen na 20-27 godina, a na tom prostoru ubijeno preko 12.000 ljudi, nedužnih ljudi, civila, dece, staraca? Gde je logika da se spominje kazna jednom licu koje je zbog komandne odgovornosti u Hagu kažnjeno, a sa druge strane imate preko 12.000 ubijenih civila? Hvala.

Gospođo predsedavajuća, dame i gospodo narodni poslanici, poštovani predstavnici Vlade ili Ministarstva, pre svega, osvrnuću se na Sporazum između Vlade Republike Srbije i Vlade Republike Makedonije o regulisanju režima pograničnog saobraćaja. Sporazum između dveju vlada koji je prethodno potpisan smatram veoma važnim. Na ovaj način reguliše se jedna veoma osetljiva, važna problematika, jer u ovih 19 godina, od postavljanja granice sa Makedonijom, na terenu je izbilo mnogo ozbiljnih problema, koji su se ticali slobode kretanja građana. Mislim da je s pravom u obrazloženju izneto da će se ovim sporazumom unaprediti i jačati međunarodna kooperacija u aktivnostima koje se odnose na efektivnu zaštitu ljudskih prava i fundamentalnih sloboda, kao i borbu protiv kriminala.
Bio sam u situaciji, od 1992. godine, kao predsednik opštine, kao predsednik stranke, sada i kao poslanik, da u bezbroj navrata sa zvaničnicima Vlade Republike Srbije (jedanput sam imao prilike i sa zvaničnicima Vlade u Makedoniji) razgovaram o ovoj problematici i do sada nije bilo rešenja. Pored svakodnevnih problema koji su na početku bili, koji su se ticali prava na obradu zemlje i uopšte imovine, nakon postavljanja granice dosta toga je presečeno... Dosta imovine naših građana je ostalo na drugoj strani, i obrnuto.
Uzmimo glavni lokalni put na teritoriji opštine Preševo, Preševo–Miratovac–Lojane, u pravcu opštine Lipkovo, pa dalje ka Kumanovu; ranije je bila redovna autobuska veza, bar deset puta dnevno su saobraćali ljudi na toj relaciji, jer su naseljena mesta na udaljenosti od dva kilometra sa jedne i druge strane, i to ne bilo kakva naselja, nego sa četiri-pet hiljada stanovnika. Pored ostalog, morali su da kruže i više od 25 kilometara da bi se uključili u onaj glavni prelaz, gde su preko leta čekali po tri, četiri, pet sati zbog gužvi za vreme turističke sezone.
Čitavo vreme se tražilo rešenje. Bilo je i ljudskih žrtava. Najmanje četvoro građana sa tog područja je ubijeno prilikom ilegalnog prelaska granice, jer je bilo teško da se prilagode tim uslovima, pogotovo devedesetih godina; u vreme embarga, tu su bili glavni kanali prelaska nafte i benzina iz Makedonije prema Srbiji. Nakon tog haotičnog stanja bilo je veoma teško da se uspostavi normalno ili redovno stanje. Koštalo je najmanje četiri života. Poslednji put je 2005. godine ubijeno dete od 13 godina, od strane pripadnika Vojske SRJ.
U aprilu 2005. godine tadašnja Savezna vlada je donela odluku o otvaranju četiri granična prelaza, tri na teritoriji opštine Preševo, a jednog na teritoriji opštine Trgovište. Taj granični prelaz kod Trgovišta otvoren je prošle godine, iako je tamo daleko manja potreba za prelazom, jer to su uglavnom veoma mala planinska naselja, a još uvek nema puta na toj relaciji prema Kumanovu.
U slučaju opštine Preševo, od 2002. do 2005. godine, preko Koordinacionog tela i preko USAID-a, preko 20 kilometara tog lokalnog puta je rekonstruisano, a jedan od glavnih ciljeva je upravo bio da se otvori taj granični prelaz koji je bio obuhvaćen odlukom Vlade iz 2005. godine.
Mislim da se ovim sporazumom otvara ta mogućnost da se za lokalne potreba na toj distanci od 30 kilometara sa jedne i sa druge strane granice omogući ljudima, ne samo preko tih dozvola... Mislim da će pravo rešenje biti ako se ostvari to rešenje Vlade od 2005. godine, a to znači da se omogući da definitivno proradi taj glavni lokalni put na relaciji Preševo–Lipkovo–Kumanovo. Taj put prolazi kroz najveća naselja i opštine Preševo i opštine Lipkovo sa druge strane, u pravcu Kumanova.
Mislim da nakon ovog sporazuma mora direktno da se radi na otvaranju ovog graničnog prelaza kod Miratovca, sa naše strane, i Lojana sa makedonske strane, jer bi tek tada dao efekte ovaj sporazum o režimu saobraćaja u pograničnoj zoni.
Dalje, iskoristio bih ovu priliku da naznačim veoma važnu potrebu da se opet, u sklopu već započetog dijaloga između Beograda i Prištine, a tema je osnovna – sloboda kretanja... U tom smislu, na teritoriji Medveđe postoji taj put, takođe asfaltiran, Sijarinska Banja – Svirce – selo Tuđevce, najveće u opštini Kamenica, pa dalje prema Kamenici, koji je bio među najvažnijim lokalnim putevima u opštini Medveđa, a koji od 1999. godine ne funkcioniše. U Preševu takođe ima jedan veoma važan lokalni put, sela Ilince, Ranatovce, Podgrađe u Gnjilanu, koji takođe od 1999. godine ne funkcioniše. Mislim da, poput ovog sporazuma, koji rešava veoma važna pitanja koja se tiču slobode kretanja građana na relaciji sa Makedonijom, treba da se isto to učini i u pravcu Kosova.

Gospodine predsedniče Vlade, prilikom rasprave o Predlogu zakona o ministarstvima predstavnik Vlade je odbijao sve kritike koje su bili upućene predlogu za ukidanje Ministarstva za ljudska i manjinska prava i tvrdio da je standard ostvarivanja manjinskih prava u Srbiji na najvišem nivou i da je Srbija daleko iznad okruženja i evropskih standarda.
Činjenice govore prvo o tome da se Srbija vraća starom restriktivnijem modelu koji je bio sa slabijim rezultatima u odnosu na protekli trogodišnji period, kada je funkcionisalo Ministarstvo manjina. Ako neko pokušava da opravdava ovaj potez praksom u drugim državama, onda se postavlja pitanje zašto se isti kriterijum nije odnosio i na Ministarstvo dijaspore i vera, kao i na Ministarstvo za Kosovo.
U teškoj ekonomskoj situaciji većina građana ima ogromnih socijalnih problema, ali objektivno pripadnici pojedinih manjinskih zajednica se nalaze u još težoj situaciji, a o tome govore i službeni izveštaji iz Belgije, Nemačke, Švedske, koji govore o velikom broju Albanaca, a i Roma, koji preko azila pokušavaju da dođu do posla u ovim državama.
Nije to slučajno, pogotovo kada se zna da su van Vojvodine, područja u kojem pretežno žive pripadnici manjinskih zajednica, najnerazvijenija područja u državi. Opština Preševo, sa oko 90% albanskog stanovništva, ubedljivo je najnerazvijenija opština u državi, sa sedam puta manjim narodnim dohotkom po stanovniku u odnosu na državni prosek i sa rekordnom stopom nezaposlenosti od preko 70%, koja je ista i kod albanskog stanovništva u Bujanovcu i u Medveđi.
Takođe je poznato da je, iako se o tome ne govori javno, između dva poslednja popisa došlo do značajnog smanjenja broja pripadnika kod većine manjinskih zajednica u Republici Srbiji. Kod Albanaca je ovo smanjenje još dramatičnije jer podaci govore da je od poslednjeg redovnog popisa na ovom području 1981. do 2002. godine došlo do apsolutnog smanjenja od 14.651 Albanca, a uzimajući prirodni priraštaj za ovaj dvadesetjednogodišnji period onda je u pitanju preko 35.000 Albanaca koji su migrirali u ovom periodu ili izbegli sa ovog područja za vreme vanrednog i ratnog stanja.
A mi imamo začudo u ovim uslovima u budžetu za poslednje dve godine pozicije budžetske preko kojih treba sprečavati iseljavanje ili migraciju samo srpskog stanovništva, pa sam već postavio pitanje, gospodine predsedniče, i sada ne dobijam odgovore na poslanička pitanja.
Ono što imate u ekspozeu o socijalno-ekonomskim problemima Srba na Kosovu, ko bi trebalo da se bavi socijalno-ekonomskim problemima Albanaca na ovom području, a pogotovo kada ste vi poslednji put spomenuli da će određene ove teme biti predmet predstojećeg dijaloga i ako taj dijalog bude išao, deset i više godina koliko se najavljuje, kada će ovi ljudi stići na red da se rešavaju njihovi problemi?

Gospođo predsedavajuća, dame i gospodo narodni poslanici, postavljam pitanje ministru lokalne samouprave i državne uprave Milanu Markoviću zašto nije u zakonskom roku odgovorio na prigovor odborničkih grupa Partije za demokratsko delovanje, Demokratske unije Albanaca i Demokratske unije doline u SO Preševo, koji je dostavljen Ministarstvu 14. decembra prošle godine. Radi se o prigovoru na veoma teške povrede odredbi Zakona o lokalnoj samoupravi prilikom razrešenja ranijeg predsednika i imenovanja novog, aktuelnog predsednika SO Preševo, kao i prilikom donošenja opštinskog budžeta za 2011. godinu.

Naime, pored teških propusta prilikom sazivanja ove sednice, mimo procedura predviđenih Poslovnikom, na sednici SO Preševo održanoj 8. decembra prošle godine sve odluke, veoma značajne odluke, donete su nepotpunom većinom, koja je u slučaju SO Preševo 20 odbornika. Dvadeseti odbornik je sporan, jer je, na osnovu prethodnog komentara ministra Markovića, izgubio mandat jer je bio imenovan za pomoćnika predsednika opštine. Jasno je da su sve tri odluke, i donošenje opštinskog budžeta i ove značajne promene prvog čoveka u skupštini donete sa 19 glasova, što je apsolutno nedovoljno, jer je u toj skupštini neophodno 20 glasova za ovakve odluke.

Odgovora nema i time se direktno u ove nezakonitosti skupštine upliće i samo ministarstvo, postaje sudeonik, zapravo akter ovih nezakonitih radnji u toj skupštini. Oni ni prethodno, prilikom razrešenja i imenovanja veoma važnih rukovodioca u lokalnoj samoupravi, nisu ispoštovali ni statutarne, ni zakonske odredbe.

Dalje ćutanje Ministarstva u neku ruku doprinosi haosu koji se stvara u toj lokalnoj samoupravi. Taj pravni haos apsolutno ugrožava opšti interes građana u opštini Preševo.

Zato potenciram urgenciju za ovo pitanje kako bi, iako su probijeni svi zakonski rokovi, Ministarstvo lokalne samouprave i državne uprave pod hitno, po zakonu i uobičajenoj zakonskoj proceduri, preduzelo mere koje su neophodne da bi se uspostavio red u radu SO Preševo. Hvala.

Gospođo predsedavajuća, gospođo ministarka, dame i gospodo narodni poslanici, na početku bih se odmah složio sa predlogom da se popis pomeri i odloži za oktobar. Verovatno će biti prilike da se bolje obave pripreme i onda bi verovatno bilo manje mogućnosti za politizaciju. Politizacija je najavljena iz Bujanovca peticijom koja je dostavljena Vladi, naročito na temu popisa. Takođe, znajući za praksu iz popisa 2002. godine, kada smo imali dosta problema oko popisivanja u naseljima unutar kopnene zone bezbednosti i u Medveđi, i u Bujanovcu i u Preševu, isti problemi mogli bi se očekivati i u predstojećem popisu.
Radi se o velikom broju raseljenih, kako se to zvanično kaže – interno raseljenih lica, koja su za vreme vanrednog, ratnog stanja 1999. godine masovno prešla na teritoriju Kosova. Veoma mali broj se u međuvremenu vratio. To je sada posebna problematika, delom zbog toga što u međuvremenu nisu stvoreni potrebni uslovi za povratak, ekonomska situacija... Poljoprivredna domaćinstva su zbog tog akta u to vreme propala, u toku ratnog stanja; propao je i stočni fond i uopšte čitava njihova ekonomija. Po svemu sudeći, čim problem postoji već jedanaest godina, a ne uspeva se u tom povratku, onda je tu problem dublji.
Međutim, što se predstojećeg popisa tiče, tu bi verovatno trebalo još na vreme videti da se ne pojave isti problemi koje smo imali pre skoro devet-deset godina, u aprilu 2002. godine. Ima dosta raseljenih lica koja su u međuvremenu postala punoletna, a koja sada imaju problema, na šta ja ukazujem u nekoliko navrata u Skupštini kroz poslanička pitanja. To su problemi u vezi s pravom na dobijanje ličnih dokumenata, pa čak i potvrde o prebivalištu. Pošto sam par puta ta pitanja postavljao, a za sada nemam prave odgovore, verovatno je potrebno vreme da se ti problemi i uopšte te dileme razjasne.
Potencirao bih još problem... Zapravo, ne problem, jer je 2002. godine prvi put primenjena praksa da se naši građani koji borave u inostranstvu duže od godinu dana ne računaju kao rezidenti. Tu je kod nas bilo ogromnih razlika. Na primer, što se tiče opštine Preševo, po svemu sudeći, to je tridesetak posto stanovništva. Od 48.000, koliko je opštinska popisna komisija popisala, zvanično, na kraju te godine Zavod je izdao podatak da u toj opštini ima 35.000 građana; znači, oko 13.000 hiljada naših građana je ispunjavalo taj uslov da duže od godinu dana boravi u inostranstvu. Zbog toga ima određenih posledica.
Sada postavljam pitanje, na osnovu naše prakse, jedanaestogodišnje prakse, u neku ruku su bile hendikepirane one opštine gde je ovaj procenat veći... Ne kada je u pitanju školstvo ili zdravstvo, jer ti građani te usluge ostvaruju u državama gde rade, međutim, oni imaju imovinu, kuće, stanove, za šta plaćaju porez. U tom delu, mislim da se u praksi rezultati popisa u neku ruku nepravično primenjuju, jer npr. za transferna sredstva opštinama (oni redovni transferi) kriterijum je broj stanovnika.
Ponavljam, kada su u pitanju one delatnosti gde se usluge koriste u inostranstvu, u redu, ali šta ako čovek plaća porez na tu imovinu, kada je u pitanju onaj infrastrukturni deo? On ima ista prava kao i drugi građani koji su sve vreme tu. Na ovaj način, po meni, oni se uskraćuju. U tom delu te opštine su, bar do sad, bile uskraćene, imale su manje mogućnosti da koriste redovne transfere i redovna sredstva.
Mislim da bi i tu problematiku trebalo u ovom periodu videti, da se u praksi vidi šta je moguće da ti rezultati budu pravično primenjeni. Hvala.

Hvala, gospođo predsednice. Gospodo narodni poslanici, da ne bi eventualno došlo do zabune, pošto je gospodin Pastor kao predsednik Poslaničke grupe manjina izneo stav da će oni glasati za, a česta je praksa da oko dosta stvari nemamo jedinstven stav, na početku želim da istaknem da ne mogu ni jedan ni drugi predlog zakona da podržim. Pogotovo drugi, Predlog zakona o ministarstvima, jer stvarno smatram da nema nijednog valjanog razloga da se ukine Ministarstvo za ljudska i manjinska prava.
Mi znamo praksu. Imate, ako se ne varam, 2000. godinu i tu saveznu vladu, koja je uvela ministarstvo manjina i ljudskih prava, imate rezultat iz tog vremena, kada je na tom nivou usvojen zakon o zaštiti sloboda, ljudskih i manjinskih prava. Zatim, imate ovo iz prethodnog saziva, kad smo u ovom parlamentu, a za vreme Ministarstva za ljudska i manjinska prava, takođe uspeli da usvojimo Zakon o nacionalnim savetima.
Da li treba mnogo analize da vidimo šta je bilo kada smo umesto ministarstva imali službu za ljudska i manjinska prava? I mislim da smo već imali praksu da je ovaj resor bio unutar Ministarstva za državnu upravu i lokalnu samoupravu i apsolutno nije bilo nijednog valjanog argumenta da se vratimo na prethodnu bezuspešnu praksu.
S druge strane, ako se ovde utvrdi da je nivo ljudskih prava u Srbiji po najvišim standardima, biću prvi koji će glasati za ovo i reći da nam ne treba to ministarstvo, ali je činjenica da smo daleko od toga. Po meni je sad čak neprihvatljivije i teže to da se u ovom domu ili bilo gde iznosi da su ljudska prava dostigla najviši nivo. Moje iskustvo i moja saznanja su da smo daleko od toga i da nam predstoji ogroman posao da bismo dostigli takav nivo.
Sad, trebalo bi razlikovati, jer nije ista situacija sa manjinama u Vojvodini i u drugim delovima države. Sigurno je da nije ista. Ne bih sada govorio o položaju Bošnjaka u Sandžaku, jer ima ko da govori o tome, ali vam otvoreno kažem da je pozicija i položaj Albanaca u Preševskoj dolini ili opštinama Preševo, Bujanovac i Medveđa, kako god hoćete, daleko od ove kvalifikacije koja se tu i tamo može čuti, da su to najviši standardi. Tamo ima još dosta posla da se uradi da bismo normalizovali situaciju.
Tako da u političkom pravcu, mislim, šaljemo lošu poruku ukidanjem ovog ministarstva. Bilo je drugih ministarstava koja su mogla da se ukinu pre nego ministarstvo za manjine. Ostavljam vama da vidite koja su mogla pre da se ukinu, a u ovom domenu ima daleko složeniji i osetljiviji posao da se uradi i nije bilo vreme da se ukine Ministarstvo za ljudska i manjinska prava.
Mislim da je u ipak pitanju politički stav, politička procena i da ona ne odgovara realnosti na terenu. Ako ne za druge manjine, onda da kažem za situaciju koju mi imamo na terenu. Ima hiljadu primera – problemi u obrazovanju, u oblasti kulture, službenoj upotrebi jezika. Ili da govorim o 2002. godini, kada je Savezni parlament izglasao zakon u kome se, pored ostalog, u jednom članu govori o delotvornom učešću manjina u društvenom i javnom životu države. Gde smo tu?
Mi tamo govorimo o elementarnim stvarima uključivanja Albanaca u državne organe i institucije. Tek se nešto tu i tamo počelo raditi. Inače, još uvek ima opština sa 90% Albanaca bez ijednog zaposlenog Albanca. Nažalost, mislim da je to praksa. Zato tvrdim da ima još dosta ozbiljnih i osetljivih stvari da se odradi da bismo se ovako komotno ponašali, a pogotovo da damo ovakva i slična obrazloženja.
Na kraju krajeva, sto puta postavljam i ponavljam ista pitanja. Upućujem ih ministru Dinkiću i ne dobijam odgovor, upućujem ih premijeru Cvetkoviću i ni odatle ne dobijam odgovor. Uzmimo na primer katastrofalnu ekonomsku situaciju, da je kod Albanaca stepen nezaposlenosti preko 70%. Pravimo se da to ne vidimo, da to ne postoji, da je idealna situacija i da smo dostigli vrhunske svetske nivoe.
Da ne dužim dalje, mislim da je politički neprihvatljiv predlog. Na kraju krajeva, jedno ministarstvo to ne rešava, toga smo svesni. Tu treba sva ministarstva, cela Vlada da ima daleko ozbiljniji pristup, da se ti životni problemi, veoma osetljivi problemi koji su prisutni na terenu, ozbiljnije i efikasnije rešavaju. Hvala vam.

Hvala, gospođo predsednice. Imam sledeće pitanje – ako su predstavnici Vlade protiv politizacije Martijevog izveštaja, onda zašto je prihvaćena tema sa politizovanim kontekstom?
Kako se to može definisati politika prema Kosovu u kontekstu Martijevog izveštaja kada se sam Dik Marti zalaže za procesuiranje svih ratnih zločinaca tako što će svako da odgovara za učinjene zločine? Da li se ovom politizacijom namerava da se stvara simetrija u navodnim kolektivnim krivicama, koje smo maločas imali prilike od pojedinih govornika da čujemo?
Ministar Ljajić je, ako sam dobro zapamtio, maločas govorio o 570 nestalih osoba na Kosovu. Kako se iz službenih izveštaja zna, u pitanju je negde preko 1.700 nestalih lica sa teritorije Kosova. Da li to ministar govori samo o nestalim Srbima ili bi trebalo da ga interesuju svi nestali sa teritorije Kosova čija tragična sudbina još uvek nije rasvetljena i krivci još nisu za to odgovarali?
Danas su spomenute masovne grobnice u Srbiji u koje su strpani ubijeni Albanci koji su prethodno ubijeni na Kosovu, ali u kontekstu kritike vlasti koje su pomogle da se to otkrije. Postavlja se pitanje u kojoj meri je sve to do sada sudski procesuirano i koliko zločinaca je zbog toga odgovaralo.
Takođe postavljam pitanje – zašto do sada nisu procesuirana ubistva 11 Albanaca civila u toku aprila i maja 1999. godine na teritoriji opštine Preševo, a za koja su u to vreme bili osumnjičeni pripadnici Vojske Jugoslavije?
Naravno, sumnje su jedno, u bilo kojoj situaciji. Neka su to sumnje u knjizi Karle del Ponte, u izveštaju Dika Martija, neka su to ove sumnje koje građani Preševa imaju za sudbinu tih 11 civila iz tog vremena i druge koji su ubijeni, kidnapovani ili nestali i čija se takođe sudbina ne zna u periodu 1999–2001. godine, kada su oružani sukobi bili u kopnenoj zoni opština Preševo, Bujanovac, Medveđa.
Mislim da ili Haški tribunal, pa zašto ne i Euleks na Kosovu, neka to bude Euleks plus, ali jedna međunarodna sudska instanca, apsolutno objektivno mora to da istraži, a ne da se apsolutno nemoralno prepucavaju sa različitih pozicija o tome ko je šta i u kom trenutku učinio ili nije učinio a da se to ne prepušta jednoj objektivnoj sudskoj proceduri, pa da svaki za svoje delo odgovara, a ne da se sad ovde prepričavamo o tome ko je kolektivno za ovo ili ono odgovoran.
Mislim da je ipak međunarodna zajednica, ako je to Euleks, a oni to pozivaju, već malo duže traže argumente da bi započeli procesuiranje za sva ta zlodela i ja mislim da je to jedini put, druge varijante nema. Hvala.

Apsolutno se slažemo u tome da treba objektivno, stručno, apsolutno bez ikakvih frustracija da se cela ova situacija rasvetli i da zločinci odgovaraju, s tim što – ne dobija li se utisak da se ponekad poigravamo s tragičnom sudbinom nestalih, i onih koji su nestali i sa porodicama nestalih, i Albanaca i Srba, a koji traže odgovore više od deset godina? Znate njihove proteste.
Šta vlast nudi? Ne Skupština, nego vlast na Kosovu, u Srbiji ili međunarodna zajednica? Ta ubistva, odnosno njihov nestanak uopšte nije rasvetljen, a sada sve vreme raspredamo priču i ulazimo u neke dublje stvari, po meni nemoralne, o načinu kako su ubijeni, a bez argumenata.
Mislim da bi daleko efektivnije bilo da se ove vlasti koje sam pomenuo, sve redom, a pre svega, neka to bude ono što je ministar Ljajić pomenuo, neka bude i Euleks plus ili nešto što bi bilo jače, ali je vreme, nakon deset i kusur godina, i ne samo na Kosovu, već i u Bosni i svim državama bivše Jugoslavije, da se konačno stavi tačka na sudbinu nestalih.
Umesto jedne energične akcije u rasvetljavanju i procesuiranju, mi se čitavo vreme bavimo političkim efektima i prepucavanjima u smislu neke kolektivne krivice. Da li će to da utiče na Vladu Kosova da bude nesposobna u razgovorima i dijalogu…?

Hvala gospođo predsednice, obratio bih se gospodinu Cvetkoviću s jednim pitanjem, a tiče se obrazloženja budžeta za 2011. godinu, kao uostalom i obrazloženja budžeta za prethodnu godinu. U ekonomskim klasifikacijama zgrade i građevinski objekti, mašine i oprema je navedeno da se opredeljuju za finansiranje projekata u srpskim naseljima u cilju sprečavanja migracija srpskog stanovništva.
Postavljam pitanje da li se i dalje razmišlja isto u Vladi, da je to bilo opravdano, i pored činjenice što u ove tri opštine između dva poslednja popisa imamo znatno smanjenje ukupnog broja stanovnika, i to – Albanaca je manje 10.877, Srba 1.131 i Roma 575, a u celini u Republici Srbiji u tom periodu broj Albanaca je smanjen za 16.634.
Nakon 2002. godine drastično opada broj Albanaca na ovom području, kako zbog katastrofalne ekonomske situacije i činjenice da je stopa nezaposlenosti kod albanskog stanovništva veća od rekordnih 70%, ali i zbog neostvarivanja i drugog cilja postavljenog vladinim programom iz 2001. godine, a to je integracija Albanaca u državne organe i institucije.
Naročito ovo područje napuštaju mladi ljudi, pored teške ekonomske, i zbog veoma teške situacije da im se ne priznaju fakultetske diplome stečene na Univerzitetu Prištine, ali i zbog velikih problema koje oni imaju sa nostrifikacijom diploma stečenim na univerzitetima Albanije i Makedonije.
Ovim teškim problemima treba dodati i problematiku sa penzionerima koji ne mogu da ostvare deo penzije za period njihovog rada na teritoriji Kosova, a deca rođena u porodilištima Gnjilana i Prištine takođe imaju problema da dobiju lične dokumente, pa samim tim onda i da ostvare pravo na dečiji dodatak.
Da ne govorimo o problemima raseljenih lica koja su iz naselja kopnene zone bezbednosti u periodu 1999-2001. izbegli na teritoriju Kosova, a još uvek ne mogu da se vrate na njihova ognjišta jer nisu dosad stvoreni uslovi za njihov povratak.
Međutim, raseljena lica u poslednje vreme postaju pravno nevidljiva (u poslednje vreme se koristi ovaj izraz), jer ostaju bez lične dokumentacije, čak i bez prebivališta. Ni u odgovoru koji sam dobio od premijera Cvetkovića 3. februara nije ponuđeno rešenje za ovu problematiku.

Što se tiče Koordinacionog tela, odgovor je tamo da je obrazloženje za te pozicije napravljeno u Vladi, a ne u Koordinacionom telu, pa bi to trebalo razjasniti.
Dalje, ipak bih insistirao na onom delu koji nisam uspeo maločas da iznesem, a tiče se odgovora koji je na moje pitanje dostavljen od strane kabineta gospodina Cvetkovića, a kojim, rekao sam, nisam zadovoljan iz sledećih razloga: za problematiku građana opština Preševo, Bujanovac i Medveđa, iz kopnene zone, za period 1999-2001. godina, zvanični tretman je bio – raseljena lica, ovde se daju obrazloženja preko Uredbe o postupku utvrđivanja ispunjenosti propisanih uslova za izdavanje pasoša za lica sa područja Kosova. Napominjem da su ovi ljudi iz opština Preševo, Bujanovac i Medveđa. Ne vidim zbog čega se u odgovoru koji sam dobio navodi ova uredba.
U drugom delu je naznačena procedura koja se tiče azilanata. Takođe mislim da to nije umesno u ovom odgovoru, jer to ipak nisu azilanti. To su građani koji su se u ratnim uslovima, u vremenu oružanih sukoba, iz te kopnene zone iselili ili izbegli, koji god hoćete termin da koristimo, a koji se ne mogu vraćati na svoja ognjišta, još uvek, jer nisu stvoreni uslovi, bar minimalni, za njihov povratak. Ali pred njima ima dodatnih administrativnih problema. Oni postaju sada, od redovnih građana, pravno nevidljivi. To je problem.

Hvala, gospođo predsedavajuća. Dame i gospodo narodni poslanici, delegacija srpskog parlamenta posetila je albanski grad Pier, u kojem se od septembra prošle godine, uz finansijsku pomoć Ministarstva za dijasporu Republike Srbije, održava kurs srpskog jezika za više desetina polaznika.

Poslanici su razgovarali sa đacima i njihovim roditeljima koji su islamske veroispovesti, poreklom iz okoline Sjenice, a doseljeni su u taj kraj 20-tih godina prošlog veka.

Lider srpske zajednice u Pieru, Ekrem Duljević, izrazio je u razgovoru sa poslanicima žaljenje što je odbijen njegov zahtev, podnet pre dve godine, za dobijanje srpskog državljanstva.

Predstavnici Skupštine Srbije rekli su da će nastojati da se ovaj slučaj preispita kod nadležnih organa u Srbiji, kao i da mu se omogući dobijanje dokumenata matične zemlje.

Tražio bih objašnjenje ili obaveštenje od Ministarstva za dijasporu – da li ovo obećanje poslanika važi i za Albance i Bošnjake koji su se 50-tih i 60-tih godina prošlog veka masovno iselili za Tursku, a ne samo za one koji su izbegli u dva rata, jer postoji mnogo zahteva za povratak državljanstva koje su imali u ranijem periodu, pošto su rođeni u ovoj državi?

Takođe, u ovom razgovoru sa poslanicima u Pieru data je i sledeća informacija: deca uče iz udžbenika na ćirilici, koje je izdao Zavod za udžbenike i nastavna sredstva iz Beograda. Na zgradi škole istaknuti su natpisi na srpskom i albanskom jeziku, kao i zastava Srbije i zastava Albanije.

Pitanje u vezi zastave ostavio bih za neki kasniji period, jer kod nas ovo pitanje veoma problematično, nego bih podstakao pitanje udžbenika, jer od avgusta ove godine traje postupak za dobijanje saglasnosti, od Ministarstva prosvete, za bukvar za albansku decu u školama iz Preševa, Bujanovca i Medveđe. Saglasnosti još uvek nema. Prethodno se radilo sa bukvarom iz Prištine, za to se ne dobija saglasnost, a bilo je dosta obećanja da nema problema da se saglasnost dobije za bukvar iz Albanije. Nažalost, do sada to nije završeno. Ističe školska godina, a još uvek nema dozvole za upotrebu bukvara, a da ne govorimo o problemu stotinak udžbenika od prvog do osmog razreda, za sve četiri godine srednje škole u školama na albanskom jeziku, a za koje apsolutno nema nijedan odobren udžbenik, jer su se do sada koristili iz Prištine, a sada nema dozvolu za te udžbenike.

Tražimo obaveštenje od Ministarstva prosvete šta će se uraditi jer je septembar tu, veoma blizu, a mi nemamo jasnu situaciju, jer je trenutno, kao što sam nekoliko puta govorio, što se tiče udžbenika u školama na ovom području situacija haotična. Nema ujednačene prakse, a radi se o jednoj državi, radi se o jednom školskom sistemu, a mi nemamo istu praksu od škole do škole.

U ovoj državi od strane institucija nisu obezbeđeni adekvatni udžbenici. Sada se ne dobija odobrenje udžbenika iz Prištine. A, što se Tirane tiče, bukvar se već osam meseci ne može odobriti. Postavljam pitanje, veoma ozbiljno – da li se ova problematika za ovo veoma kratko vreme može ozbiljnije razmotri i da li se mogu naći odgovori na odgovarajuća pitanja. Hvala vam.