Gospodine ministre, prvo o ovom poslednjem. Mislim da je poslanik Čotrić bio u Albaniji i u povratku sa delegacijom Skupštine hvalio se da su u jednom selu kod opštine Fijeri posetili školu gde se vijorila srpska zastava zajedno sa albanskom i da su odneli priličan broj knjiga toj školi. Tada sam postavljao pitanje – zašto taj reciprocitet, neka bude samo sa jednom tom seoskom školom, se ovde ne ostvaruje? Ovde treba godinu ili dve procedure da se obavljaju da bi se jedan udžbenik odobrio.
Opet govorim o temi. Govorili ste da nije bilo nijednog prijema. Bilo ga je. Prošle godine je primljeno šestoro pripravnika u Osnovnom sudu u Vranju, a nijedan Albanac. Doduše, dve godine je trajala ta procedura. Ali, u području gde najmanje 25% čine Albanci nijedan pripravnik nije primljen. Nije uopšte bilo sluha da je potrebno da Albance treba uključiti u pravosudne institucije.
Vi ste rekli – prelasci su prekršaj. U redu, ali dosta imate incidenata koji se kvalifikuju u okviru krivičnih dela kod graničnih prelaza, a ja rekoh da je Preševo verovatno najopterećeniji i najprometniji granični prelaz i prema Makedoniji, a imamo i prelaz integrisani sa Kosovom, kao što ga ima i Bujanovac.
Baš kad ste prekršaje spomenuli, pa ja sam maločas govorio o tome da treba Bujanovac da ima prekršajni sud, jer stvarno ima dosta tih predmeta ove prirode. Tako da, mislim da apsolutno prilikom sačinjenja ovog predloga nije bilo spremnosti da se sagleda ta specifičnost na ovom području i ja je doživljavam kao diskriminaciju prema albanskom stanovništvu. Hvala vam.

Ja sam zapravo tražio viši sud i pošto su Bujanovac i Trnovac spojeni, nije uopšte problem da to bude i u Trnovcu. Ja bih se složio.
Ali, ona priča o kamionima oružja ista vam je, iste prirode kao o tonama droge koja je pre jedno dve, tri nedelje bila u štampi. To su senzacionalističke novine koje radi prođe i prodaje izdaju sve i svašta, ali u parlamentu bi ipak trebali da budemo ozbiljniji kada iznosimo podatke.
Iskoristio bih repliku da iznesem, da je sigurno za vreme aktuelnog ministra primljeno šestoro pripravnika u Osnovnom sudu u Vranju, a konkurs je obavljen pre toga, jedno dve godine ranije. Još da dovršim ono što sam malo čas hteo da kažem, da nije problem, gospodine ministre, Albanci su navikli da budu širokogrudi i da nemaju, nikakav problem nisu pravili kada u prekršajnom sudu trenutno ima jedan Albanac i jedan Srbin. Ali, kada su ranije bila tri Srbina i jedan Albanac, niko nije pravio problem. Ako nema stručnog kadra, nema.
Ali, to nije razlog da građani ispaštaju i da putuju, do Vranja ima 60 km. Zapravo, svi učesnici, svedoci, direktni akteri, policija, svi oni su trebali da putuju do Vranja, a sada će i za Bujanovac. A to košta. Građani ispaštaju zbog toga. Oni zaslužuju veću pažnju i od ove Vlade i od ministarstva. Hvala vam.

Kolega je ušao u 13 godina prošlosti i dobro me je podsetio. Ja računam da je na te oružane sukobe iz tog vremena stavljena tačka, ali, podsetio bih da program dveju vlada, i savezne i republičke, koji je u februaru 2001. godine – do sada nije ostvaren. Tu je veliki problem koji potenciramo čitavo vreme.
Kada je 2009. godine trebalo da se rekonstruiše koordinaciono telo, a nije se to obavilo, i sada, ove godine, kada smo počeli ponovo razgovore sa Vladom, da se rešavaju najozbiljniji životni problemi na tom području, a jedna od tih sedam oblasti je pravosuđe, za koje insistiramo čitavo vreme da imamo ozbiljniji pristup nego do sada i da se konačno krene da obaveze koje su preuzete još 2001. godine konačno počnu ozbiljnije da se ostvaruju i da i tamo počne da se živi normalnije. Jer, to zaslužuju ti građani. Hvala.

Hvala gospodine predsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, Predlogom zakona o sedištima i područjima sudova i javnih tužilaštava opština Preševo sa 90% albanskog stanovništva definitivno ostaje bez osnovnog suda, a bez osnovnog tužilaštva ostaju i Preševo i Bujanovac, a opština Bujanovac ostaje i bez suda za prekršaje.
Na ovaj način, nastavlja se degradacija položaja Albanaca u Srbiji u oblasti pravosuđa, započeta za vreme Miloševićevog režima, a koja je produbljena, proširena, reformo pravosudnog sistema 2008. godine, kada su opštinski sudovi Preševa i Bujanovca pretvoreni u sudske jedinice, a njihova javna tužilaštva su sasvim ukinuta. Zbog ovog diskriminatorskog odnosa vlasti prema albanskom stanovništvu od relativno povoljne zastupljenosti Albanaca u pravosudnim institucijama prvog stepena, koje smo imali 80-tih godina prošlog veka, došli smo do totalno neprihvatljivog stanja u kojem u Osnovnom sudu u Vranju od preko 50 sudija samo troje je albanske nacionalnosti. Iako na ovom sudskom području Albanci čine najmanje četvrtinu stanovništva.
Još je paradoksalnije što u poslednje tri godine u ovom osnovnom sudu nema ni jednog porotnika albanske nacionalnosti, a da ne govorim o Višem sudu u Vranju koji nema ni jednog zaposlenog Albanca, pa čak nema ni prevodioca za albanski jezik. Prevodioca nema čak ni osnovno javno tužilaštvo. Znači, da i ovim Predlogom zakona ne stvaraju se neophodni uslovi za prevazilaženje katastrofalne zastupljenosti Albanaca u pravosudnim institucijama, a to ujedno znači da će i dalje Albanci biti uskraćeni u ostvarivanju osnovnog prava, Ustavnog prava da službeno koriste njihov jezik i pismo u sudskim postupcima.
Zapravo, trogodišnja praksa, degradacije opštinskih sudova Preševa i Bujanovca u sudske jedinice, je dovela do drastičnog smanjenja učešća Albanaca u Osnovnom sudu u Vranju jer nije primljen ni jedan pripravnik albanske nacionalnosti. S druge strane, prilikom sastavljanja ovog predloga zakona nije uopšte uzeta u obzir činjenica da kroz opštinu Preševo, kao i opštinu Bujanovac prolazi Koridor 10 i da se kao pogranične opštine, uz veoma prometne granične prelaze imaju veliki priliv sudskih predmeta. Ponuđenim rešenjem da se samo u Bujanovac vrati osnovni sud, građanima Preševa se neznatno smanjuju ogromni dosadašnji troškovi, jer će umesto dosadašnjeg putovanja do Vranja od 45 do 60 km, sada će putovati do Bujanovca, i to od 30 do 45 kilometara.
Kada je u pitanju veličina opština, skrećem vašu pažnju na činjenicu da ovim predlogom je predviđeno vraćanje sudstva u deset opština koje su daleko manje od opštine Preševo. Opština Preševo po popisu od 2002. godine, pošto od 2011. godine nije bilo popisa na ovom području, imala je 35.000 stanovnika i plus 13.000 koji borave u inostranstvu, duže od jedne godine, a i oni su naši građani koji imaju ovde imovinu i potencijalni su kandidati za učesnike u sudskim postupcima. Po ranijoj metodologiji statistike Preševo je imalo u tom popisu 48.000 stanovnika.
U obrazloženju Predloga zakona je izneto da su promene u teritorijalnoj organizaciji osnovnih i javnih tužilaštava pratile izmene teritorijalne organizacije sudova. Pored ovog kriterijuma smatram da je neophodno, pre svega zbog racionalnosti, da se i u policiji, i u tužilaštvu predmeti obrađuju u opštini Preševo, kao što je to bila praksa decenijama. Ne bi trebalo da se izlažemo ogromnim troškovima putovanja svih učesnika ovih postupaka do Vranja ili Bujanovca.
Zbog racionalnosti, ekonomičnosti, a naročito zbog ostvarivanja principa ravnopravnosti svih građana, ja sam amandmanima predložio da se opštini Preševo vrati osnovni sud i osnovno javno tužilaštvo, a opštini Bujanovac sud za prekršaje i osnovno javno tužilaštvo, a opštini Medveđa je predloženo formiranje sudske jedinice.
Amandmanima sam tražio i drugostepeni nivo sudstva za ove opštine, zbog niza specifičnosti, ali ukazujem još jednom na neophodnost vraćanja pravosudnih institucija u prvom stepenu, jer je to osnovni preduslov za normalizaciju stanja na ovom području, i za uspešnost razgovora koji su sa Vladom započeti pre mesec dana.

Hvala, gospodine predsedavajući.
Dame i gospodo narodni poslanici, u dužem periodu Albanci iz Preševske doline su taoci nerešenih odnosa između Srbije i Kosova. Sasvim su normalna bila očekivanja da će se ozbiljnije rešavati njihovi životni problemi kada su započeti briselski pregovori o normalizaciji ovih odnosa. Međutim, dosadašnjim Briselskim sporazumima uglavnom se radilo na rešavanju položaja srpske zajednice na Kosovu, a da pri tom i dalje ostaje težak položaj Albanaca u Srbiji. Formalno su započeti razgovori predstavnika Albanaca sa Vladom o rešavanju veoma teških životnih problema, i to nakon tenzija izazvanih intervencijom žandarmerije za uklanjanje spomen ploče u Preševu, a u Bujanovcu zbog izgradnje provokativnog memorijalnog centra žandarmerije.
Na samom startu, kada je trebalo rešavati težak položaj Albanaca u pravosuđu, ispostavilo se da i ova Vlada ne odstupa diskriminatorskog odnosa prema Albancima ovog područja. Čak šta više, dosadašnje prebacivanje krivice na albansko stanovništvo za ne ostvarivanje vladinog programa za opštine Preševo, Bujanovac i Medveđa iz 2001. godine, jer navodno Albanci ne žele da ostvaruju svoja prava. Sada su predstavnici Vlade otvoreno počeli da se zalažu za drastičnu reviziju još uvek ne ostvarenog programa iz 2001. godine, uslovljavajući to sa njihovim prebrojavanjem, u ovom slučaju, Albanaca.
Perfidno koristeći bojkot popisa stanovništva Albanaca zbog nametanja diskriminatorskih uslova za popis, Vlada otvoreno i još drastičnije diskriminiše sve Albance u Srbiji tako što smanjuje finansiranje Nacionalnom savetu Albanaca za 30%. Opštini Preševo je ukinut osnovni sud i osnovno tužilaštvo, zato što ova opština od 35 hiljada stanovnika iz 2002. godine, falsifikovano se prikazuje samo sa tri hiljade stanovnika. Umesto 32 hiljade postojećih Albanaca u Preševu, Vlada priznaje samo njih 416, a u Bujanovcu umesto 25 hiljada Albanaca, Vlada priznaje svega 244 Albanaca.
U ovoj apsurdnoj situaciji, koju nameće država konkretnim odlukama, kako ukidanjem sudova, kako smanjivanjem finansiranja opština Preševo i Bujanovac, kao i Nacionalnom savetu Albanaca, tako i brisanjem iz evidencije prebivališta izbeglih Albanaca sa ovog područja u toku ratnog i vanrednog stanja, ali i mladih Albanaca koji rade u Prištini ili u Gnjilanu, jer nemaju nikakvih šansi da se zaposle u Preševu, Bujanovcu i Medveđi.
Sada postavljam pitanje – zašto nije do sada ostvaren program savezne i republičke Vlade za opštine Preševo, Bujanovac i Medveđa, koji je bio planiran za period 2001. – 2004. godina? Zašto se ostvarivanje osnovnih ciljeva ovog programa, pre svega ekonomska revitalizacija, integracija Albanaca u državne organe i institucije, uslovljava sa prebrojavanjem Albanaca, kada se zna da je samo u Preševu službeno prijavljeno preko deset hiljada zaposlenih? Zašto u Preševu, a naročito u Bujanovcu i Medveđi nije ništa urađeno za stvaranje barem minimalnih uslova za povratak raseljenog i izbeglog stanovništva za vreme ratnih uslova?
Pošto Vlada očigledno preko svojih odluka i rešenja ne priznaje skoro 99% Albanaca u Preševu i Bujanovcu, znači li to da oni nemaju obaveze prema državi? Jesu li oni onda oslobođeni obaveza da plaćaju poreze i druge naknade?
Da vas sada podsetim, bivša Jugoslavija, njene vlade su u prošlosti imali sporazume o iseljavanju svojih manjina. Da li sada ovim otvorenim potezima ova Vlada pokazuje iste namere da se oslobodi u ovom slučaju albanske nacionalne manjine. Hvala.

Hvala gospodine predsedavajući.
Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine predsedniče, gospodo ministri, moje pitanje je povezano sa nedavnim tragičnim događajem u Bujanovcu kada je ubijen policajac i atmosfere koja je stvorena nažalost tom prilikom, o jednoj preplavljenoj, da kažem, atmosferi raznih članaka i lažnih informacija o najvećem selu sa albanskim stanovništvom u Preševskoj dolini, Velikom Trnovcu o kome se nažalost ponovo, nije prvi put, stvara lažna slika kao o balkanskom centru droge u kome, kako se kaže u ovim netačnim natpisima, u svako vreme mogu naći na tone droge i u kome, verovatno nema više od 7.000 stanovnika, se kaže da ima preko 6.000 švercera droge. To znači maltene da su i deca i učenici i nastavnici i lekari i svi redom, pa čak i rukovodioci, pa i predsednik opštine, svi šverceri droge.
Ovde je pitanje – čemu vodi, gde vodi i kome je potrebno stvaranje ovakve napete situacije i zašto nadležni organi ne daju odgovarajuće odgovore, pogotovo kada se pored ove iskrivljene slike sa drogom paralelno formira jedna druga predstava, i opet ne prvi put, da navodno policija u Veliko Trnovce ne može da uđe, što je notorna laž? Dugo vremena se ćutalo. Tek sada sramežljivo se čuje neka izjava da ipak tamo ima jedan punkt policije i da žandarmerija dva, tri puta dnevno prolazi kroz Veliki Trnovac, a ja dodajem da tu živi najmanje 15 policajac, pripadnika lokalne policije. Otkud ideja da u tom velikom naselju ne ulazi policija?
Sada se bojim u ovoj situaciji …
(Predsedavajući: Vreme.)
… U skladu sa tom situacijom postavljam pitanje - zašto se ne daje identitet ubice i ako je tačno da je ubica prešao na teritoriju Kosova, da li je službeno zatražena pomoć od Euleksa i kosovske policije da se definitivno procesuira ovaj težak incident? Hvala.

Zahvaljujem se na obaveštenju i informaciji u kojoj, po meni, ima dosta stvari koje do ovog trenutka nisam znao i bez daljeg da je tu zajednički interes, da uloga MUP i policije do kraja se realizuje, kao i u svakom drugom delu države i upravo zato se traži od svih faktora u društvu da se to područje tretira isto u svim domenima, i u ekonomskom i u socijalnom i u političkom i u svakom smislu. Ne bi smelo da se o tom području govori, kao do sada, samo kada ima incidenata, da ipak bude drugi povod, da bude pozitivnih stvari. Verujem da je započet proces, ono što je malopre premijer rekao, u kom bi trebalo dugo vremena gomilani procesi da se rešavaju. Od prvog sastanka sa gospodinom Vučićem i ovog poslednjem sa gospodinom Dačićem, sada dva najodgovornija rukovodioca Vlade i uopšte države, obećavaju da će stvari da krenu u pozitivnom pravcu.
Smatram da ne bi smelo dopustiti bilo koju slabost državnih organa, u ovom slučaju policije, da se slabosti pokrivaju preko ovakvih senzacionalnih tema. Neka se vidi čija i koja odgovornost je u pitanju, jer kako se dugo vremena tu navodilo da se očekivalo vozila sa ogromnom količinom droge, a policija šalje samo jednu patrolu, po meni je to apsolutno bilo nelogično. Red je da nadležni o ovom slučaju daju detaljnije informacije, da ne bi bilo prostora za različita tumačenja, što bi stvorilo nepotrebnu konfuziju. Ja sam za to da se što efikasnije ovaj slučaj reši i da jedno ili više lica, koliko je uključeno, dobijenu zasluženu kaznu, jer se stvarno tu radi o kriminalnom delu. Hvala vam.

Hvala.
Gospodine predsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, iskreno se nadam da će ponuđene rekonstrukcije obezbediti uspešniji rad Vlade u narednom periodu u kojem su glavni prioriteti rešavanje veoma teških finansijskih ekonomskih prilika kod nas, ubrzavanje evropskih integracija i sprovođenje Briselskog sporazuma sa Kosovom.
Kao jedini predstavnik Albanaca u Skupštini za mene je naročito važno neselektivno prihvatanje evropske vrednosti. U ovom pravcu je neophodno i da se konačno prestane sa diskriminatornom politikom prema Albancima u Srbiji.
Krajnje je vreme da bar sada, nakon rekonstrukcije Vlade, se ozbiljnije ispita da li je funkcionisanje koordinacionog tela za opštine Preševo, Bujanovac i Medveđu, koji u toku 13 godina nije uspeo da ostvari ni osnovne ciljeve postavljene Vladinim programom iz 2001. godine. Dosadašnji način funkcionisanja koordinacionog tela dokazuje zapravo taj diskriminatorni odnos dosadašnje vlasti u Srbiji prema Albancima ovog područja.
Naime, u toku 13 godina rada ovog tela, gde Albanci čine 65% stanovništva Preševa, Bujanovca i Medveđe, ni jednom nije razmotrena mogućnost da neko od albanskih kadrova bude predsednik koordinacionog tela ili bar šef službe ovog organa. Još drastičnije je to što u ovoj službi sa preko dvadesetak radnika dugo nije bio zaposlen ni jedan Albanac ili je to simbolično predstavljeno.
Ovakvim pristupom dosadašnjih vlada nije bilo moguće ostvariti planiranu ekonomsku revitalizaciju područja, a i integraciju Albanaca u državne organe i institucije. Zato je stopa nezaposlenosti Albanaca u Preševskoj dolini porasla do rekordnih 80%, zapravo sve dosadašnje vlade nisu uspele da saniraju štetu učinjenu u Preševskoj dolini u toku devedesetih godina, tako da aktuelno nivo ljudskih i manjinskih prava Albanaca je mnogo niži u odnosu na period sedamdesetih godina i u prvoj polovini osamdesetih godina prošlog veka. Tada su u opštinskim sudovima i javnim tužilaštvima, u Preševu i Bujanovcu, Albanci bili relativno dobro uključeni, a sad su sudovi degradirani u sudske jedinice i Albanci ne mogu više da budu primljeni i kao pripravnici i pored činjenice što u Osnovnom sudu u Vranju od preko pedesetak samo su troje sudija albanske nacionalnosti, što predstavlja oko pet puta nižu kadrovsku zastupljenost Albanaca u odnosu na njihovo učešće u ukupnom broju stanovnika ovog sudskog područja.
Šta da vam kažem za Viši sud u Vranju ili Apelacioni u Nišu, u kojem nema ni jednog sudije Albanca, niti pak ima i prevodioca za albanski jezik?
Takođe i u oblasti obrazovanja na albanskom jeziku je došlo do drastične degradacije. Nakon više od dve decenije nije se još uvek rešio osetljivi problem nedostatka udžbenika na albanskom jeziku. Još uvek ministarstvo nije uspelo da obezbedi sredstva ni za bukvar za albanske prvake. Zapravo, samo što je počelo da se rešava ova problematika, uz pomoć Nacionalnog saveta albanske nacionalne manjine, a ovaj legitimni organ Albanaca u Srbiji je blokiran i od strane Ministarstva prosvete i od Vladine kancelarije za ljudska i manjinska prava i od koordinacionog tela.
Pored sprečavanja i onemogućavanja da ostvaruje zakonske kompetencije u oblasti upravljanja školama na albanskom jeziku, Nacionalni savet Albanaca je dodatno grubo oštećen i smanjivanjem finansija, jer Vlada Srbije je odlučila da u finansiranju priznaje samo 5.800 Albanaca, koliko ih je manipulativno prikazao Republički zavod za statistiku.
Uzgred bih vas podsetio da ovakve drakonska mera nije bila primenjivana ni u vreme Miloševićevog režima, 1991. godine, kada je takođe bio bojkotovan popis stanovništva. Ne ulazim sada u problematiku zbog čega je tada i prošli put bojkotovan popis.
Posebno zabrinjava diskriminatorna logika…
(Predsednik: Vreme.)
… i da završim sa tim, da očekujem od ove Vlade da konačno obezbedi ozbiljan pristup u rešavanju ozbiljnih, osetljivih životnih problema sa kojima se Albanci na ovom području suočavaju.

Hvala, gospođo predsedavajuća.
Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, moj amandman je bio drugi po redu, nakon osam i po sati sam konačno stigao na red. Teško je doći do reči, a kamoli nešto uraditi za moje glasače.
Amandmanom sam predložio vraćanje ministarstva za ljudska i manjinska prava. Odbijeno je, sa obrazloženjem i tim kriterijumom racionalnosti poput ovoga što je bilo i sa ministarstvom za ekologiju. Čudi me, ministar par puta govori o dosta ministarstava, a ovde su samo dva predložena amandmanima, ništa više. Čak je ministarstvo ekologije predloženo samo da se odvoji od postojećeg, a novo je samo ministarstvo za ljudska i manjinska prava, koja je u Vladi 2008. godine ovde funkcionisala.
Moje iskustvo ukazuje da je i pored primedbi u to vreme, da je ministarstvo daleko bilo uspešnije od kancelarije koja je i ranije postojala i koja je sada ponovo vraćena.
Po meni, osnovno je pitanje, ne ulazim u logiku koju sada parlamentarna većina sada koristi i šta je za parlamentarnu većinu prioritet i kako će ovim zakonom ministarstvo regulisati njeno upravljanje. Međutim, po meni je suštinsko da li ima ozbiljnog pristupa za rešavanje problematike koje je bilo i ranije i koje je trebalo na osnovu mog predloga da se obuhvati ministarstvom za ljudska i manjinska prava?
Ovih dana imam ovde izjavu direktorke Kancelarije za ljudska i manjinska prava. Šta ona kaže? Ocene međunarodne zajednice, kada su u pitanju ljudska i manjinska prava, su pozitivne, a da će obaveza naše zemlje u pregovaračkom procesu sa EU biti da pruži garancije da je obezbeđena puna primena zakonskih rešenja. Ovde je suštinsko pitanje. Ima dosta tih dobrih zakonskih rešenja. Napravljen je i Nacionalni savet. Koliko se on u praksi primenjuje? Ministarstvo prosvete direktno opstrujiše, ne samo Zakon o nacionalnim savetima nacionalnih manjina, nego i odredbe Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja, kada su u pitanju kompetencije Nacionalnog saveta u pogledu upravljanja školama. O tome sam govorio prekjuče kada je u načelu bila diskusija.
Idemo dalje, postavljam sad pitanje ministru pravde – Zašto u Preševu, Bujanovcu, Preševskoj dolini nivo učešća Albanaca u pravosudnim institucijama je bila daleko niža nego 70-ih, 80-ih godina prošlog veka? Tada je u Preševu skoro bila rešena proporcionalno učešće Albanaca, bar u tom prvostepenom sudu, opštinskom i bivšem organu za prekršaje. Trenutno opštinski sudovi koji su sada sudske jedinice u okviru Osnovnog suda u Vranju svedeni su samo na tri sudije Albanaca od preko 50 koliko ima ovaj sud. Da ne govorimo o Višem sudu u Vranju, da ne govorimo o Apelacionom sudu gde nema ne sudija, nego i prevodioca. Sad postavljam pitanje – Zakonom je predviđeno, a zašto se ne ostvaruje? Četiri godine govorim sa predstavnicima ministarstva, jedan pravnik da se primi, ali ne može da se primi iako su konkurisali. Ovako ne može, kako može da se popravi etnička struktura i da ne govorimo jer to je samo san da bude proporcionalna u pravosudnim organima i niz drugih državnih organa. Ako i dalje se nastavi ovakav pristup i Vlade i drugih državnih organa.
Dalje, zakonom je lepo i Ustavom regulisano pravo na upotrebu jezika manjina. Od kada znam za izbore uvek su u Preševu, Bujanovcu, Medveđi, bili i na albanskom birački spiskovi. Zakonom o jedinstvenom biračkom spisku predviđeno je to pravo ali na poslednjim izborima smo imali glasače samo na ćiriličnom pismu. Zbog čega su drastično oštećeni ti izbori? Vi možete da se varate sa tim što je OEBS dao. To sam prenosio. Nisu bili normalni ti izbori u Preševu i Bujanovcu i u Medveđi. Jer, u toku jednog sata od tih 12 koliko se glasalo bilo je po desetak njih koji su se vraćali i nisu mogli da nađu sebe u tim biračkim spiskovima jer su im bila deformisana imena. Zbog niza oznaka koji ni oni koji znaju ćirilicu nisu mogli da dešifruju, dva iks, tri iks ili nešto slično. Kažem da su totalno nezakonito učinjeni nenormalni izbori poslednji u Preševu, a da ne govorim o tome da u toku izborne ćutnje bilo intervencija žandarmerije i da su hapšeni odbornički kandidati. Da je bio pretres u četiri sata u kući naše kandidatkinje za odbornika u Opštini Bujanovac.
To je po meni suština. Da li će biti ministarstva ili ne, to je vaša procena, ali kako ćete rešiti ovu ozbiljnu materiju, ozbiljnu problematiku, o tome treba da se stara ova Vlada. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, shvatam da je bilo sasvim dovoljnog iskustva od cele jedne godine da bi se shvatila neophodnost vraćanja Ministarstva za ljudska i manjinska prava preko ovih izmena i dopuna Zakona o ministarstvima. Nažalost, očigledno da i ovom prilikom je preovladala poznata logika da je ministarstvo nepotrebno zbog navodno visokog nivoa ostvarivanja ljudskih i manjinskih prava u Srbiji.
Zapravo ovim drastičnim uprošćavanjem i reduciranjem mehanizama rešavanja veoma ozbiljnih problema iz ove oblasti samo se veštački stvara privid o visokim standardima ostvarivanja ljudskih i manjinskih prava, čime se zapravo samo privremeno prikrivaju postojeći problemi, a to se odražava direktnom štetom po vitalne interese za sve manjinske zajednice, a naročito za strateške državne interese.
Praksa pokazuje da kancelarija za ljudska i manjinska prava nije sposobna da rešava niz ozbiljnih problema i kod drugih nacionalnih manjina. Ovom prilikom ću da govorim o problemima koje ova kancelarija ne rešava kad su u pitanju Albanci u Srbiji. Veoma dugo su vlasti u Srbiji pokušavali da opravdavaju nerešavanje veoma osetljivih problema naročito u oblasti obrazovanja Albanaca zbog njihovog odbijanja da formiraju nacionalni savet.
Kada su Albanci uz pomoć Ministarstva za ljudska i manjinska prava formirali nacionalni savet i samo što je bilo počelo da se rešava jedan deo problema iz oblasti pre svega prosvete, u obezbeđivanju udžbenika za osnovnu školu, u toku ove godine nažalost, u velikoj meri je blokiran rad Nacionalnog saveta albanske manjine, time što Ministarstvo prosvete opstrukcijom onemogućava da Nacionalni savet ostvaruje zakonska prava u oblasti upravljanja školom, zbog čega je u većem delu škola u Bujanovcu stvoreno haotično stanje, stvorene su dvojne uprave, dvojno upravljanje.
Kancelarija nije sposobna da reši ove probleme. Na kraju krajeva i zbog toga što je direktno uticala na drastično smanjenje finansiranja Nacionalnog saveta Albanaca nacionalne manjine, problem koji prozišao iz bojkota popisa stanovništva u 2011. godini, od strane Albanaca, naravno na osnovu poziva koji su tada uputile političke stranke Albanaca na tom području.
U to vreme nije postojala spremnost Vlade da pregovorima sa političkim predstavnicima Albanaca reši ovaj problem. Ali zato veoma glatko, kad kažem glatko, birokratski administrativno, se primenjuje drastično smanjenje jer se umesto dosadašnjih 61 hiljade Albanaca po popisu iz 2002. godine, manipuliše brojkom od nekih nešto preko pet hiljada Albanaca. I umesto jedne ozbiljne rasprave u svim društvenim nivoima u svim državnim nivoima, pa u Vladi, odkud tako drastično smanjenje broja Albanaca, iz kojih razloga, iz kojih povoda, iz koje situacije mogu za 10 godina da se 12 puta smanji broj jedne nacionalne manjine?
Sada se striktno sprovodi ta odredba od pet hiljada Albanaca, u vreme kada negde od pet hiljada petsto osnovaca ima samo u opštini Preševo.
Zato tvrdim da Kancelarija nije sposobna da rešava ovakve osetljive probleme i da je
Ministarstvu još uvek potrebno i za ovu neku narednu Vladu. Hvala.

Gospodine predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, dobro je što je ovaj amandman prihvaćen, jer nije imalo smisla i bilo bi protivustavno i nezakonito da je ostala formulacija koja je prvobitno data u obliku o čemu odlučuje sud. Sud bi odlučivao o tome što već Ustav i zakon garantuju.
Sa druge strane, znamo kakva je trenutna praksa. Verovatno postoji praksa da se primenjuje jezik i pismo manjina u sudskim postupcima. Imate, na primer, izveštaj od pre tri godine Saveta Evrope u kome se kaže da je u Pčinjskom okrugu, selu Bosilegradu, u 20-ak slučajeva korišćen bugarski jezik. Ne postoji nijedan predmet da je u ovom sudskom području vođen na albanskom jeziku. Obrazloženje je da to stranke ne zahtevaju.
Gledam i ovu formulaciju u stavu 5. istog člana, gde se kaže da stranka može da se odrekne prava za vođenje postupka na svom jeziku, ako razume jezik na kome se vodi postupak. Obično se postupak vodi na srpskom. Znate, obična situacija, obična praksa, da vođenje sudskog postupka na jeziku manjine povećava obim posla.
To povećanje obima posla nije valorizovano, nije vrednovano zvanično i sudija koji obavlja postupak i na jeziku manjine, on će biti u situaciji da manje predmeta obradi, zaostaje za kolegama koje rade samo na srpskom. Apsolutno je onda praksa takva da se najčešće sugeriše strankama, ukoliko znaju jezik da ne moraju da koriste ustavno i zakonsko pravo. Zato zakonskim normama bi moralo da se da podstrek, da se da podrška onom pravu koje je Ustavom i zakonom garantovano.
S druge strane, mi ionako imamo u praksi velikih problema zbog nedostatka sudijskog kadra koji zna jezik manjina, kada je u pitanju područje gde se i zvanično, zakonski je regulisano da može i albanski jezik da se koristi u sudskim postupcima, u Bojanovcu i Preševu, govorim o albanskom jeziku, veliki je hendikep što nema albanskih kadrova koji znaju taj jezik.
Trenutno u Pravosudnoj akademiji ima samo jedan kandidat iz redova albanske manjine, a uopšte, u čitavom sudskom sistemu u Srbiji, ima samo pet sudija koji znaju albanski jezik, dva u prekršajnim i tri u osnovnom sudu.
Onda se postavlja pitanje, kada nema adekvatne zastupljenosti manjine u sudskom sistemu, ni pripravnici se ne primaju već tri, četiri godine, u akademiji ima samo jedan, onda je pitanje – kako rešiti, kako poboljšati tu situaciju? Kada je samo jedan kandidat u ove četiri godine konkurisao, odbijen je. Ovde imamo ogromnih problema u sprovođenju ovog ustavnog i zakonskog zahteva. U redu je to poboljšanje prvobitne verzije, verovatno će imati pozitivan podstrek, ali mislim da treba još puno toga uraditi da bi se, ono što je Ustavni zakon predvideo, u praksi ostvarilo. Da ne govorim o tome da je prebukiran Prekršajni sud u Preševu, jer je samo dva izvršioca, samo dvoje sudija ima od ranijih četiri, a da ne govorimo o tome da za jedan prekršajni postupak Bujanovčani moraju da idu u Vranje...
(Predsedavajući: Vreme.)
... što je i opšti problem ove reforme koja je napravljena pre tri godine. Hvala vam.

Gospodine predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, gospodo iz Ministarstva, gospodine ministre, amandmanom sam predložio da u članu 14. u okviru nadležnosti Nacionalnog prosvetnog saveta izvrši dopuna novom tačkom koja bi glasila – obezbeđuje konsultacije i pribavlja mišljenja nacionalnih saveta nacionalnih manjina za pitanja obrazovanja od posebnog interesa nacionalne manjine, što mislim da je daleko afirmativnije za nacionalne manjine nego postojeća formulacija tačke 10. ovog člana u kojoj je predviđena konsultacija i pribavljanje mišljenja od predstavnika relevantnih društveno marginalizovanih grupa.
Mislim da je predlog daleko adekvatniji nego postojeće rešenje. S druge strane, obrazloženje za ne prihvatanje amandmana nije razumljivo. Pored ostalog, upravo navedeno staranje o pitanjima od posebnog interesa za nacionalne manjine, kroz strukture Nacionalnog prosvetnog saveta, je bar do sada sasvim nedovoljno, zapravo i nevidljivo.
Prvo, praksa pokazuje da samo jedan predstavnik iz reda nacionalnih manjina sa liste kandidata, koju zajednički podnose saveti nacionalnih manjina, je sasvim nedovoljna. Devetnaest nacionalni saveta, 19 različitih problematika sa svim svojim specifičnostima i praksa dosadašnjeg našeg predstavnika je po meni nedovoljna, uopšte neuspešna. Nije se uspelo u onom konceptu koji je postavljen na početku.
Zatim, imali smo, takođe, u ovom zakonu koji smo 2009. godine prvi put u Skupštini usvojili, u članu 12. stav 6. je bilo predviđeno formiranje stalnih komisija koje bi se bavile sa tim specifičnim problemima školstva nacionalnih manjina, a što nije nažalost do sada oživljeno i ostvareno. Mislim da bi ojačanjem preko ove nadležnosti, na ovaj način, ta zaduženja koja ima Nacionalni prosvetni savet, po mojoj logici, mogla da pomognu da se to ojača, da efikasnije u narednom periodu to pitanje bude rešeno.
Danas je ovde bilo dosta interesantnih ideja, po meni apsolutno neprihvatljivih, da onaj nacionalni savet koji ima više novca, treba da ima i više prava i osnivačkih, a oni koji nemaju prava, oni treba da se pomire. Ako nemaju para, zašto da imaju kompentencije? Sa druge strane, kaže se – ako 100% Vlada finansira škole i ove ustanove na jezicima manjina, zašto bi onda Vlada 50% prenela nacionalnim savetima?
Sad postavljam pitanje – da li, kao što je Vlada najviši izvršni organ ove države, lokalne samouprave ne shvatamo ili ne tretiramo i nacionalne savete nacionalnih manjina u toj ravni, da je lobi ove države koji rešava specifične probleme građana ove države? Ako to shvatamo, otkud onda ideja da bi oni morali da plate, da nabave negde novac pa da steknu neko takvo pravo.
Mislim da oni koji nisu, kada je usvojen ovaj zakon, shvatali suštinu rešavanja specifičnih problema …
(Predsedavajući: Gospodine Halimi, vratite se na amandman, molim vas.)
Mislim da je suština upravo, po amandmanu upravo pokušavam, da se ojača uloga nacionalnog saveta, a ne da se devalvira, jer nacionalni savet je samo partner Vlade i lokalnih vlasti. On sam ne može baš ni jednu odredbu, ono što je zakon za nacionalne savete predvideo, da ostvari ako se u praksi ne stvori atmosfera partnerstva sa ova dva nivoa vlasti. U praksi imamo takvih problema, pre svega, sa lokalnim vlastima, ali ponekad imamo i daljih mogućih zakonskih vakuuma i onda adekvatno tome i ne reagovanje …
(Predsedavajući: Vreme, gospodine Halimi.)
Mislim da imam pet minuta.
(Predsedavajući: Pet minuta i 14 sekundi.)
I ona dva minuta?
(Predsedavajući: Da, ali se vratite na temu, molim vas.)
Da, apsolutno. Ja i onako retko, gospodine predsedavajući, ovde govorim. Znate koliko smo redukovani mi samostalni poslanici, strpite se malo. Znači, suština je ovde, mi smo dali nacionalnim savetima previše kompetencija, pa se bojimo da će većinski narod od toga da ima gubitka. Po meni je suština kako da ostvarimo u praksi ono što smo idejno usvajanjem ovog zakona u to vreme zamislili. I naravno da treba tu i tamo da se neke stvari kompletiraju, da ne bude vakuuma, da ono što je zamišljeno, kao ideja, da nova ustanova reši specifične probleme koje do tada niko nije rešavao.
O problemima u prosveti u Preševu, Bujanovcu na albanskom jeziku Ministarstvo ranije nije imalo ni najelementarniju predstavu. Sada se radi na tome. Postaje postepeno nacionalni savet partner ministarstva. Kada bi se preko pomoći ministarstva ostvarilo i sa lokalnim vlastima, onda bi se čitava ova suština i ovaj projekat u praksi pokazao uspešnim onako kako je zamišljeno. Hvala.

Samo kratko objašnjenje. Slažem se sa poslednjom procenom ministra.
Međutim, šta je ovde suština? Da se zakoni, zamisao zakona, u potpunosti ostvaruju u praksi potrebne su institucije. Nije dovoljan samo nacionalni savet. On je samo jedna inicijalna kapisla koja treba da organizuje i rešava ove specifične probleme, ali uz pomoć institucija.
Pored ovoga što smo sam napomenuo, sa ministarstvom i sa lokalnim samoupravama, mora da se u praksi ostvaruju i one druge tačke iz člana 12. o stalnim komisijama koje treba da ima nacionalni prosvetni savet za pitanje nacionalnih manjina, kao što zavod za unapređivanje nastave mora da ima posebnu jedinicu koja bi se bavila sa specifičnim problemima obrazovanja u jezicima manjina. Hvala.

Gospođo Banović, govorio sam o problemima koje su imale škole na albanskom jeziku, nisam govorio u celosti o svim drugim problemima ili uopšte o situaciji nacionalnih manjina i školstva nacionalnih manjina u drugim delovima. Vojvodina je u svakom slučaju daleko ispred i to je činjenica koja je opšte poznata. Ja sam za vreme ministra Lončara par puta iznosio konkretne probleme koje tada ministarstvo nije poznavalo, jer od devedesetih godina institucije koje su se bavile problemima praćenja nastave u čitavoj državi, pa i kod nas, bar što se tiče predstavljanja Albanaca su bile u velikom hendikepu. Nekoliko godina, desetak godina nismo imali predstavnika. Unazad dve godine to je rešeno. Nacionalni savet u poslednje dve godine je ozbiljan partner Ministarstvu prosvete.
Sama činjenica, sam ovaj elemenat da se tek sad radi na problemu udžbenika, a nije se radilo ranije, celokupan taj kompleks najvažniji u prosveti je bio nerešen više od decenije i tek se u poslednje dve godine rešava. Zato treba imati poverenja u nacionalne savete, dati im celokupnu podršku i tamo gde ima praznina u zakonu, to dopuniti, da ne bi bilo u praksi vakuuma i zastoja, da škole onda imaju probleme koji se ponekad javljaju. Nadam se da ćemo na ovakav način, kako je počelo, da ih rešimo. Hvala.

Hvala gospodine predsedniče.
Ukratko ću da iznesem da podržavam ovaj sporazum, jer je to jedini način da se konačno normalizuju odnosi između Srbije i Kosova. Obe vlade su uz podršku EU pored niza tehničkih pitanja, zapravo važnih životnih problema na kraju razmotrile i velika pitanja koja se odnose na kosovske Srbe, pre svega severa Kosova. Pored te veoma važne normalizacije severa Kosova, nadam se da će se postupno stvarati uslovi da se normalizuje situacija i u Preševskoj dolini jer i tu imamo čitavo vreme od 1999. godine do danas i to je neproglašeno vanredno stanje. To su činjenice o kojima čitavo vreme govorim i u ovoj skupštini.
Ovu ideju koju možemo često da čujemo o tome da je povoljan i konačan trenutak da se postigne istorijski sporazum između Albanaca i Srba, da su zapravo najpovoljniji trenuci da se tu mora nešto konkretno uraditi, da je ideja o zamrznutom konfliktu po meni neozbiljna, katastrofalna i da apsolutno šteti svima i da je svakako ova druga ideja dogovora i sporazuma životna potreba. Samo je pitanje na kojim osnovima, na kojim principima? Ako se i dalje barata sa kategorijama iz prošlosti, iz 19. veka, ako i dalje govorimo o legendama, o mitovima, onda je teško do tog sporazuma doći. Ukoliko ovo pomirenje tražimo u principima evropskih vrednosti, verovatno će to biti i dugotrajno, ali u tom principu se moramo ponašati. Da iskreno kažem, ne mogu da shvatim kada se kaže da su Briselu bili srpska delegacija, a sa druge kosovska i visoki predstavnici EU. Zašto bi uopšte moglo to da bude i po kome treba da postoji takva logika?
Kada je u pitanju proces integracije strukture, znamo da se Srbija priprema za datum, a da Kosovo tek treba da dolazi do Sporazuma o pridruživanju i stabilizaciji. Da li je to na osnovu objektivnih kriterijuma ili nekih subjektivnih? Apsolutno i ti dogovori koji se uz pomoć EU postižu moraju se postići na temelju evropskih vrednosti, a ne na motivima iz prošlog veka. Što se brže oslobađamo tih predrasuda, verovatno ćemo doći i do ozbiljnijih rešenja. Ova vlada sigurno ima legitimno pravo, kao što je i pokazala u Briselu, da se stara o pravima, položaju Srba na Kosovu, ali dozvolite, to ste čuli i u ranijoj diskusiji da bi ti zahtevi bili ozbiljniji u Evropi ili svetu mora da tu bude približno istih principa ili kriterijuma kada ovde vršimo unutrašnja rešenja.
Govorimo o pravu Srba da imaju sud, a da li se ovde neko pita da u Preševu sa 90% Albanaca, u predlogu koji je Vlada dala nema suda, a tamo ga je bilo 50 godina. Sada bi trebalo da Albanci u Preševu ostanu bez Osnovnog suda, da od 43 sudije u Osnovnom sudu u Vranju ima samo četiri Albanaca, a u Višem sudu nijednog.
(Predsednik: Vreme.)
Tako da mislim da je jedinstven princip ozbiljan princip i nudi ozbiljna rešenja za stabilnu budućnosti svih na ovom području. Hvala.