Prikaz govora poslanika

Prikaz govora poslanika <a href="https://otvoreniparlament.rs/poslanik/7102">Riza Halimi</a>

Govori

Hvala, gospodine predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, poštovani članovi Vlade, ukratko ću da se uključim u raspravu, s tim da se slažem da postoji mogućnost realna i da danas dobijamo veoma dobro rešenje za budućeg ministra privrede. Svi elementi su tu. E, sada, naravno ostaje onaj deo spremnosti, mogućnosti da se suočavamo sa veoma velikim problemima koji su prisutni u dužem periodu, uopšte uzimajući u obzir i globalnu krizu, a koja, evo, kada je u pitanju naša država da je to već poprimilo dramatične razmere.
Bivši ministar Ugljanin, danas je govorio sa veoma tačnim podacima, i ja te podatke malo duže iznosim ovde. Koliko se ulaže u nerazvijene opštine? Zbog čega čitavo vreme ovde, ja sam ovde od 2007. godine, uvek se konstatuje isto stanje, da se povećava jaz između nerazvijenih i razvijenih opština, da one još brže zaostaju, a sama činjenica da ako su strane investicije prisutne samo sa 1% u ovih 46 nerazvijenih opština, onda je situacija sasvim jasna. Ako opet, pak dodam, hajde da ne kopiram sve ono što smo čuli prepodne, a imam te podatke koje iznosi koordinaciono telo za sredstva koja su ulagana u ovom periodu onog kada se više radilo u Preševskoj dolini 2001, 2008. godine, tamo može veoma jasno da se vidi da negde u tom periodu po glavi stanovnika investicije sve vrste iznose 3.900 dinara, a vi ste čuli podatak 19.000 verovatno su teži, a ja imam podatak iz 2008. godine tamo negde oko 20.000 - 21.000 u nivou države po glavi stanovnika za sve opštine.
Onda je sasvim jasno zašto smo stigli do ove situacije da u tom području stopa nezaposlenosti, a pre svega kod Albanskog stanovništva dostigla dramatični 80%. Pa, onda je sasvim razumljivo zašto se uopšte čudi Vlada i ovde u Skupštini kada imamo raspravu, da se javio problem azilanata. Onda se samo površno tamo spominje taj problem, jer ugrožava liberalizaciju viza, ali se nikada ovde nije pokazala spremnost da se ozbiljno razmotri zašto ljudi napuštaju rodna mesta.
Zašto traže rešenja u belom svetu, jer nemaju perspektivu? Mladi koji su i 40-te stigle i sa visokim obrazovanjem ne mogu da nađu zaposlenje. Ne mogu da održavaju porodice i šta će drugo nego da traže rešenja po drugim državama. Tako da još uvek bar do sada, hajde da se nadam da ovim novim rešenjima u Vladi da će biti veće spremnosti da se ovim problemima ozbiljnije pristupi.
U celosti kada su u pitanju nerazvijene opštine, ali moramo priznati, da u Preševu, Bujanovcu, Medveđi, inflacija je poprimila dramatične razmere. Ostaju ne samo ona planinska sela prazna, nego i svi drugi centri su ugroženi. Vlada je tu već uspostavila preko Zavoda za statistiku onaj da kažem plan, da ovde ima u državi svega 5.800 Albanaca, da u Preševu ima svega 3.000 stanovnika od onih 35.000 koje su pobrojani 2002. godine, ne računajući one koje imam u inostranstvu i od toga svega negde oko 400 Albanaca. Ali, prvo da li je to ozbiljno. Da li je to pokušaj zatvaranja očiju, u ne rešavanju problema i prebacivanje na druge odgovornosti koje ima Vlada, a od kojih ne može da beži. Ovde je sada po meni cela suština.
Nadam se da ću od ovog ministra dobiti u naknadnom periodu odgovor na pitanje koje je već šest godina postavljam – zašto samo sa Makedonijom nema prekogranične saradnje. Ima sa svim državama u okruženju, a jedino sa Makedonijom gde je Preševo, Bujanovac, pogranične opštine imaju interese. A toga nema. Sa Kosovom znamo sada politički problem, ali mi smo tamo 2001. godine, 2003. godine preko Saveta Evrope imali projekat saradnje Gnjilane, Kumanovo, Preševo. Samo smo ostali na nivou neke kulturne saradnje, a nismo ostvarili onaj privredni deo, jer prirodno u bivšoj Jugoslaviji je to područje bilo povezano sa Kumanovom i Skopljem ili sa Gnjilanom i Prištinom. Evo, to ne rešavamo. Hajde da se nadamo da ćemo sa budućim ministrom biti uspešniji. Hvala vam.
Predsednice, dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, postaviću par malo jednostavnijih pitanja u odnosu na mog prethodnog kolegu, a tiče se više ovog predloga zakona o overavanju potpisa, rukopisa i prepisa.
Gospodin ministar je dao obrazloženja danas na početku da tamo gde neće biti notara, s obzirom da tu i tamo poprilično se kasni sa polaganjem ispita za notara, da će u tom periodu tranziciono nastaviti i sudovi, lokalne samouprave da overavaju potpise. Međutim, sada je ovde po meni otvoreno pitanje – šta ako nakon određenog roka koji Predlog zakona određuje, ne budu u određenim sredinama stručni notari sa položenim ispitom obezbeđeni, šta će se u takvim situacijama uraditi? Po meni je još važnija situacija – kada će biti određen jedan notar u Preševu, jedan u Bujanovcu, ako budu u međuvremenu polagali?
Meni je stvarno nejasno da stručnjaci i pravnici sa položenim pravosudnim ispitom još uvek ne mogu da polože ispit za notara. Ako se u međuvremenu i to uradi i obezbede ti notari, ako ostane isti Zakon o parlamentarnim izborima i obaveza kod nacionalnih manjina da obezbede 10.000 potpisa, sudski overenih potpisa za podršku izbornoj listi i manjinskoj, onda u našem slučaju biće najmanje 5.000 potpisa overenih u Preševu i 5.000 u Bujanovcu, to je obiman posao. Do sada smo tražili od ministarstva pomoć da se ojačaju sudovi da bi više overivača bilo na terenu da bi se stigao ovakav obiman posao, u jednoj opštini 5.000 ili više potpisa. Kod velikih stranaka u stotinak opština po 100 potpisa, veoma brzo se pokupe, ali u jednoj opštini da uradiš to, u jednoj srednjoj opštini da pokupiš preko 5.000 sudski overenih potpisa, to je ogroman posao.
Da li može kancelarija jednog notara da uradi ovakav obiman posao? Ovo ostaje poprilična dilema. Imali smo sada muke na poslednjim izborima, jer vi znate gospodine ministre da nakon toga što nam je Osnovni sud otišao u Vranje, a sudska jedinca u Bujanovcu, predsednik suda iz Bujanovca je morao vozača, održavaoca grejanja i slično da angažuje za overavanje potpisa prilikom poslednjih izbora. Ne mogu u ovim trenucima da zamislim, da li tako obiman posao može jedna kancelarija notara da obavi? Hvala.
Član 107. – dostojanstvo Skupštine.
Poslanik je maločas doveo u pitanje dostojanstvo ove Skupštine, jer otvoreno diskriminiše jednu sredinu, neopravdano i bez ikakvih podataka. Hteo bih u ovoj Skupštini da nam se da izveštaj za svaku opštinu ko koliko duguje i ko koliko zaostaje u plaćanju struje, a ne ovako paušalno da se govori da samo Preševo i Bujanovac ne plaćaju.
Ovo je nastavak jučerašnjeg nastupanja, opet po meni sasvim neopravdanog. Otvoreno vam kažem diskriminatornog, kada se ostvarivanje manjinskih i ljudskih prava uslovljava jednim problemom koji je opšte društveno prisutan. Zato, molim vas, dajte malo ozbiljnosti oko ove teme. Zaista sam spreman da o problemu plaćanja struje ovde raspravljamo, ali sa argumentima. Hvala.
Da, svakako da treba da se izjašnjavamo, ali mislim da ste vi pratili prethodnika da je spomenuo u negativnom kontekstu Preševo i Bujanovac.
(Vladimir Đukanović, s mesta: Molim vas, povreda Poslovnika.)
Opet dostojanstvo. Ne znam zbog čega ova potreba da se ignoriše ono što se u stvarnosti i zbilo. Moguće da ima potrebe da se traži izvinjenje, ali da se opovrgne ono što se desilo to ne može.
Jer, problemi sa udžbenicima nisu ovogodišnji. Oni su godinama, decenijama i ova Vlada i ona prethodna preko ministara su čitavo vreme upozoreni, informisani da nedostaje ogromna većina udžbenika na albanskom jeziku i da više od pola udžbenika u prva četiri razreda, roditelji Albanci plaćaju. Nemaju mogućnost kao druge porodice u Srbiji da imaju besplatne udžbenike.
To se ne može rešiti u mesec dana. Ako ozbiljno razgovaramo o ozbiljnoj problematici, moramo priznati da to u mesec dana ne može. Gledajte rokove koje ima Zakon o izdavanju udžbenika i pored najveće volje koje je bilo, predsednik Vlade, to ne može. To je obećanje koje ne može do 1. septembra sigurno da se ostvari. Tako da, kada to povežemo sa strujom, apsolutno mislim da je u pitanju greška i to veoma ozbiljna greška koja javno mora da se prizna. Oko toga nema šta dalje da se sporimo jer, nažalost, takva je formulacija bila, tako je prihvaćeno …
Gospodine predsedavajući, malo čas ste izneli i dali tvrdnju koja je po meni nejasna. Rekli ste da vas navodno ne optužuju za teror, pa ste zato dali meni reč. Sad čujem poslanika…

&nbsp;

&nbsp;
Član 103.

Sada čujem da je predsedavajući u ovom slučaju povredio Poslovnik kada je izrekao nejasnu formulaciju, da ste mi dali reč zato da vas ne bi optužili da vršite teror, da li ste rekli prema Albancima ili prema nekome, ali, to je vaša rečenica. Ja ne znam zbog čega ja ovde treba da dobijem reč, zbog takvih navodnih optužbi? Ili ovo što gospodin Šormaz govori da su Albanci zaštićena vrsta, pa im treba tolerisati? Ja to apsolutno tako razumem i tako je izrečeno.

Pogledajte stenogram, pogledajte beleške. Po čemu sam ja ovde bio privilegovan u radu ovog doma? Ako ima na osnovu tih analiza takvog zaključka, u redu, prihvatio bih. Ali, mislim da ne stoji. Apsolutno ni u čemu nisam bio privilegovan. Čak dosta puta nisam dobio reč kada je trebalo, bilo da su replike ili povreda Poslovnika.

Gospodine predsedavajući, želim da objasnite o čemu se radi? O kom to teroru koji ste vi navodno izvršili? Hvala vam.
Hvala gospođo predsednice.
Na član 13. ovog zakona podneli smo amandman u smislu celokupnog i po meni celishodnijeg obezbeđivanja u ostvarivanju prava nacionalnih manjina na informisanju na sopstvenom jeziku, s tim što u postojećoj formulaciji figuriše kratko, objavljuje informacije na jezicima nacionalnih manjina, a u predloženom amandmanu stoji – objavljuju programske sadržaje i informacije kojima se zadovoljavaju potrebe nacionalnih manjina za informisanje na sopstvenom jeziku.
Znači, u celosti formulacija ove odredbe ostaje ista, samo što ukratko rečeno u pravcu informisanja na jezicima nacionalnih manjina, ovde je prošireno na to da ne bude samo direktno informisanje spomenuto, nego se dodaje i objavljivanje programskih sadržaja i informacija, a koje zadovoljavaju potrebe nacionalnih manjina u oblasti informisanja.
Mislim da je trebalo prihvatiti ovaj amandman. Ne menja suštinu zakonske odredbe ali je dopunjuje da bi bila jasnija i obavezujuća.
Nije prihvaćeno, a mislim da je bilo bolje da se omogući celishodnija i sveobuhvatnija formulacija.
Hvala.
Gospođo predsednice, koristiću i vreme predstavnika poslaničke grupe.
Mi smo ovim amandmanom u članu 16. stav 1. tačka 3. pored postojećeg rešenja da se omogućava nacionalnim savetima nacionalnih manjina da osnivaju ustanove i privredna društva radi ostvarivanja prava na javno informisanje, dodato je u okviru te odredbe potreba da se formira redakcija za programe na jezicima nacionalnih manjina u okviru javnih servisa na nacionalnom i pokrajinskom nivou.
Vlada i Odbor za kulturu i informisanje nisu prihvatili amandman sa obrazloženjem da bi njegovim prihvatanjem bila ugrožena institucionalna nezavisnost javnih medijskih servisa.
Ne slažem se sa ovim odgovorom je ako bi i dalje ostavili da problematiku informisanja na jeziku manjina ostavimo autonomiji javnog servisa, jer je on nezavisan, mislim da apsolutno nije prihvatljivo, jer znamo kakva je dosadašnja praksa bila.
Sedam godina postavljam pitanja i do sada nemam odgovor - zašto na RTS-u nema nijednog minuta na albanskom jeziku?
Za problematiku nacionalnih manjina u Vojvodini je i do sada bilo rešenje i dalje ostaje rešenje da će biti javni servisi na tom nivou verovatno, pored drugih razloga, da bi se kompletnije informisali, da bi ta prava iz informisanja ostvarivali pripadnici nacionalnih manjina.
Šta sad da radimo za drugi deo? Ostaje samo RTS, nema više regionalnih javnih servisa ni opštinskih koje je finansirala lokalna samouprava.
Ako se ne obavezuje javni servis, u ovom slučaju RTS, da ima redakcije na jezicima manjina, onda mi rizikujemo da i dalje čuvamo dosadašnju, po meni, veoma lošu praksu.
Neću da govorim o praksi koja je kod drugih manjina, ali znam kakva je situacija kada je upitanju informisanje na albanskom jeziku.
U redu je što je ostavljena ta mogućnost kao mogućnost da nacionalni saveti imaju tu ulogu, ali će veliko pitanje biti, znajući finansijske kapacitete nacionalnih saveta, a pogotovo Nacionalnog saveta albanske nacionalne manjine, koji se već godinu i po diskriminiše jer su im smanjena za najmanje 30% sredstva za informisanje. Oni ne mogu da održe ni nedeljnik jedan, jedan list. I sa tim su prekinuli, sa izdavanjem tog nedeljnika, jer nemaju finansijskih sredstava. Gde onda sa ovakvim stanjem mogu da finansiraju lokalni radio ili TV?
Znajući tu situaciju koja sa privatizacijom može da se desi u privatizovanim medijima, znajući praksu i sudbinu dosta solidnih firmi koje su nakon privatizacije propale, otvoreno postavljam pitanje – ako mi ne budemo obavezivali malo preciznije preko zakonskih odredbi da javni servis obavi i tu delatnost kada je upitanju informisanje na jeziku manjina, onda se po meni celokupna ova problematika ostavlja u poprilično velikoj neizvesnosti u daljem periodu. Zato smo dali ovu varijantu, da se i preko zakonske odredbe obavezuje javni servis da ovu delatnost stručnije i organizovanije sprovodi u praksi. Hvala vam.
Znači, naš amandman na član 8. stav 1. tačka 1) je otprilike iste sadržine kao i amandman koji je podnela druga poslanička grupa. Iste je prirode, a tiče se ove razlike u formulaciji, kada su u pitanju standardi, poštovanje jezičkih i govornih standarda. Kada su u pitanju standardi na jeziku manjina, oni su ograničeni prostorno, a kaže se na području na kome se program emituje ili u odgovarajućoj srazmeri, količinski.
U načelu sam govorio o ovoj problematici. Kvalitet se ili poštuje ili se sprovodi ili ne sprovodi. Kada su u pitanju jezici manjina, ne možeš ga ograničiti na prostoru i u količini. To nema smisla.
Pošto mi nismo dobili u vašem izveštaj odgovor, ali pretpostavljam da je isti odgovor kao kod amandmana naših kolega. Mislim da je korišćena reč „celishodnije“, da je rešenje u zakonu „celishodnije“. Stvarno ne vidim šta je tu celishodnije.
Kad je njihov govor u pitanju, standardi ne mogu u potpunosti da se sprovode i da se poštuju, nego po meni veštački se izraz iz Zakona o službenoj upotrebi jezika i pisma, gde se kaže da u opštinama gde manjine čine većinu i gde su svojim statutima predvideli službenu upotrebu, tada mogu koristiti i jezik i pismo. Ali, ja ne vidim zašto se to izjednačava kad je u pitanju govorni standard. To mi je apsolutno nejasno, i na osnovu tog odgovora koji ste dali je još nejasnije.
Apsolutno nije jasno zašto je to celishodnije ili svrsishodnije.
U tački 6. predložili smo, ono što sam već prethodno govorio o problemu koji se očekuje nakon ovih korenitih promena u medijskim zakonima, da će se ozbiljno ugroziti informisanje na jeziku manjina i da je po svemu sudeći ono što je sigurnije i zato je država rezervisala, sačuvala pravo da ima svoj javni servis, onda zašto se to ne obezbeđuje i za informisanje na jeziku manjina van Vojvodine?
Sad govorim o prostoru van Vojvodine, jer je ipak praksa u ovoj godini drugačija. Ako već postoji taj javni servis za Vojvodinu, a u drugim delovima ne postoji, onda zašto bar redakcijama za informisanje na jeziku manjina ne predvideti da se obezbedi ozbiljnije i kvalitetnije informisanje. Stvarno mi je nejasno zašto je to odbijeno. Hvala vam.
Hvala, gospođo predsednice.
Ovde je sad po meni u pitanju Zakon o službenoj upotrebi jezika i pisama, koji je po meni neopravdano dat upravo u odgovoru Vlade i Odbora da se naš amandman ne prihvata zato što je rešenje ponuđeno Predlogom zakona i u duhu je zakona.
Postavljam pitanje – u stavu 1. član 9. se kaže – javni medijski servis dužan je da u programima koristi srpski jezik, ćirilično pismo i znakovni jezik kao oblik komunikacije gluvih i nagluvih osoba. Nigde nema jezika i pisama nacionalnih manjina. Verovatno ima stručnjaka iz ove oblasti. Molim vas, objasnite mi, šta ima veze sa Zakonom o službenoj upotrebi jezika i pisama, gde apsolutno nisu spomenuti jezici i pisma nacionalnih manjina?
Ako smatrate da stav 2. daje odgovor na moje pitanje, mislim da apsolutno nije ozbiljno, jer se tu samo indirektno, ne decidno citira zakon. Kaže – upotreba srpskog jezika nije obavezna u programu namenjenom pripadnicima nacionalnih manjina, ali se ovi programi mogu titlovati na srpskom jeziku.
Ako vam ovo znači sprovođenje Ustava i zakona, stvarno bi hteo da od stručnjaka čujem da li to stoji. Tvrdo sam ubeđen da apsolutno nije ispoštovan ni Ustav ni zakon.
Titlovanje zavisi od ekonomičnosti, zavisi od interesovanja, ako je nešto stvarno interesantno od programa na jezicima manjina, može, što da ne, da se titluje i da svi naši građani mogu i na svom jeziku to da prate.
Ali, naravno takvog interesovanja nema uvek. Međutim, titlovanje i na osnovu te formulacije kojom ste indirektno stavlja do znanja da će biti programa na jeziku manjina ne sprovodi se direktno Ustav i Zakon o službenoj upotrebi jezika i pisma. Hvala.
Uredu. Imali smo amandman na član 29. Predloga zakona i naravno se ovde radi o načinu predlaganja članova saveta, i da se u ovoj problematici omogući i nacionalnim savetima nacionalnih manjina da daju predloge. U okviru celokupne ove problematike kod medijskih zakona o mogućnostima da se aktivnije uključe nacionalne manjine u ostvarivanju Ustavom i zakonom garantovanih prava. Mislim da je sasvim u redu da se omogući ovo što je traženo ovim amandmanom, to je suština, ali je nažalost, Vlada to odbila.
Hvala, gospođo predsednice.
Dame i gospodo narodni poslanici, ja ću današnje pitanje uputiti ministru zdravlja, a tiče se problema vanbolničkog porodilišta, koje je u Preševu zatvoreno 1988. godine, znači pre više od 25 godina. Dugo vremena se rasprvlja kako otvoriti i kada otvoriti ponovo to vanbolnično prodilište.
Pre tri godine počelo se raditi na osnovu jednog poprilično sumnjivog projekta, po kojem je trebala stalna praksa u starom objektu, da izgubi svoje poslovne prostorije, ordinacije i da se taj objekat rekonstruiše u porodilište. Uz pomoć Vlade, a i donacije Evropske komisije na početku ove godine je završena rekonstrukcija. Stigla je celokupna oprema i na osnovu dogovora koji smo imali sa ministrom, sa gospođom Dejanović krajem oktobra prošle godine, bilo je dogovora da će krajem marta, početkom aprila biti stvoreni svi uslovi za početak tog vanbolničkog porodilišta. Međutim, prošlo je tri meseca i nema ništa od tog zakazanog termina, od tog obećanja. I dalje ta oprema i taj rekonstruisani objekat stoji prazan. Ne funkcioniše ništa.
Pre nedelju dana imamo jednu reakciju lekara ZC u Vranju koji veoma oštro reaguju i upućuju kritike i Koordinacionom telu i Ministarstvu da u ovom vanbolničkom porodilištu, ovo što je pripremljeno i na osnovu informacija, koštalo je 1,5 milion evra, nema uslova za normalan rad. Oni kažu da nema adekvatnih stručnjaka, neonatologa, transfuziologa, anesteziologa, hirurga i svih drugih pratećih stručnjaka koji bi omogućili normalan rad porodilišta.
Moje pitanje je normalno – šta je Ministarstvo, pored ovog investicionog dela, rekonstrukcija objekta vanbolničkog porodilišta, uradilo u kadrovskom osposobljavanju za normalno funkcionisanje porodilišta i koji je plan? Kao poslanik još to nisam saznao.
U međuvremenu, opšta praksa je morala novi objekat na brzinu, po meni veoma neadekvatnog, bez normativa. Ponovo bi bilo novo pitanje - da li je Ministarstvo dalo saglasnost za izgradnju tog novog objekta za opštu praksu doma zdravlja u Preševu? Ostaje pitanje - kada će konačno da profunkcioniše, da ponovo funkcioniše, porodilište u Preševu i kada će se rešiti kadrovski problemi koji, po svemu sudeći, do sada nisu bili na dnevnom redu? Hvala vam.
Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, govoriću o medijskim zakonima. Počeću sa onom malopređašnjom temom o obavezi plaćanja TV pretplate i o ovim novim predviđenim taksama koje su iste prirode.
Ovim prilikom ponovio bih dilemu koju sam ovde iznosio ranije. Kome bi građani Preševa trebali da plaćaju tu taksu? Da li RTS-u koji ne obezbeđuje normalno praćenje ovih programa, jer nemaju repetitore ni pojačanje TV signala u ovoj opštini? Da li treba platiti lokalnoj organizaciji koja omogućava praćenje satelitskog programa?
Zatim je ovde najvažnije dodatno pitanje, da li je logično da građani albanske nacionalnosti plaćaju ili dosadašnju pretplatu ili novu taksu kada nemaju baš nijednog minuta programa na albanskom jeziku? Sedam godina ja ovde ovo pitanje postavljam i nikada odgovor ne dobijam i nastavljamo da imamo istu situaciju.
Znam da je sasvim drugačija praksa u ovoj godini, ali ja govorim o Preševu, Bujanovcu i Medveđi, i onom osnovnom, ustavnom, zakonskom pravu da i nacionalne manjine imaju pravo na informisanje na svom maternjem jeziku.
Takođe, važno je da li će ovaj javni servis i kako će pisati o ovom području? Da li će to biti kao do sada, povremeno kada ima afera društveno političkih ili drugačijih priroda sa senzacionalističkim primesama, sa unapred postavljenim klišeima koji se s vremena na vreme odmah pojavljuju. Samo se čeka određeni trenutak, pa se o tim klišeima, šablonima, ne samo o Preševskoj dolini nego i u Sandžaku, to je mislim jedna ustaljena dosadašnja praksa.
Do sada je javno informisanje na albanskom jeziku na ovom području obavljano preko lokalnih medija, koji su otvoreni nakon 2002. godine. Novi medijskim zakonima je predviđeno da će jedino RTS, RTV dalje funkcionisati kao javni medijski servisi. U ovoj situaciji smatram da će biti nedovoljne odredbe iz člana 13. i člana 16. Predloga zakona o javnom informisanju, da se obezbeđuje adekvatno informisanje na jezicima manjina. Ove odredbe su uopštene, neodređene, čak po meni neobavezujuće.
U situaciji kada RTS nema ni minut programa na albanskom jeziku i kada će se na osnovu člana 142. Predloga zakona o javnom informisanju od 1. jula naredne godine biti prekinuta dosadašnja praksa finansiranja lokalnih medija od stranke lokalnih samouprava, a pošto je po članu 142. predviđeno da će privatizacijom dosadašnjih lokalnih medijskih servisa koji su informisali na albanskom jeziku imati obavezu samo pet godina nakon privatizacije da sačuvaju dosadašnju programsku šemu. Veoma je neizvesna sudbina informisanja uopšte na svim jezicima nacionalnih manjina.
Šta će biti nakon pet godina, usled ogromnih finansijskih problema? Kako se može obezbediti onda zakonska obaveza informisanja na jeziku manjina kada kupac ima nakon tog perioda kompletna prava da sam određuje svoju programsku šemu? Kako će biti distribuirana sredstva za finansiranje, ono što je predviđeno od republičkog nivoa, pokrajinskog, a pogotovu od strane lokalne samouprave, opštine, koje su do sada kompletno finansirale svoje lokalne medije, a ujedno diskriminisale privatne medije koji su imali do sada najminimalnije uslove za normalan rad?
Da li postoji opasnost da se u toj situaciji nađu i ovi novi privatizovani dosadašnji mediji koje je izdašno finansirala lokalna samouprava? Veliko je pitanje pitanje šta će biti, da li će se za godinu dana pojaviti zainteresovani kupac ovih lokalnih medija? Ti lokalni mediji su prenatrpani, imaju veliki broj radnika i ko će biti taj kupac koji će biti u stanju da normalno funkcioniše? Ili će se pojaviti ona praksa dosadašnje loše privatizacije?
Juče sam rekao, preko 500.000 vredna firma je prodata za 2500 evra i na kraju su svi radnici ostali na ulici. Da li je moguće da se isto desi sa tim dosadašnjim lokalnim medijskim servisima, da imaju istu sudbinu? Kakva će onda biti sudbina informisanja na jeziku manjina?
Šta je predviđeno članom 16? Kaže – data mogućnost da i nacionalni saveti formiraju ove ustanove, ali priznaćete da nije ista situacija kao u članu 2. kada se govori o formiranju. Drugo je kada se kaže – formira se ustanova koja će da obavi ovu delatnost i na primer, na teritoriji Kosova, a ovde se predviđa samo kao mogućnost. Dakle, da se da mogućnost. Koju će mogućnost da imaju nacionalni saveti sa ogromnim finansijskim problemima koje imaju? Ako će od toga da zavisi informisanje na jeziku manjina, onda je sudbina veoma neizvesna.
Šta sada? U ovoj situaciji, mislim da mora čvršća zakonska obaveza da se predvidi za državni medijski servis RTS, u formiranju redakcija za manjinske jezike. U tom slučaju je sigurnije, bezbednije da se neće ugroziti neophodni minimum koji je garantovan Ustavom, zakonom, međunarodnim konvencijama. Tek tada bi se moglo reći da će biti izvesnije, kakav će biti program, u kojoj količini će biti obezbeđen na jeziku manjina. Bez tih redakcija za manjinske jezike, informisanje na ovim jezicima je po meni drastično ugroženo postojećim predviđenim normama.
Nastavio bih o ovim članovima u Zakonu o javnom servisu, imate član 9. u stavu 1. kaže se javni medijski servis dužan je da u programima koristi srpski jezik, ćirilično pismo i znakovni jezik, kao oblik komunikacije gluvih i nagluvih osoba. Tu se uopšte ne spominje informisanje na jeziku nacionalnih manjina. Tek se u stavu 2. indirektno spominju programi namenjeni pripadnicima manjina, da li će biti titlovani ili neće na srpskom jeziku. Ali to je indirektno, a nije uopšte predviđena direktna obaveza u članu 9. da će javni servis koristiti i jezik nacionalnih manjina.
Zatim, u članu 8. istog zakona imate, po meni, opet neprihvatljivu formulaciju gde uvažavanje jezičkog i govornog standarda kod jezika manjina se ograničava na prostor i ograničava se u odgovarajućoj srazmeri.
Sada postavljam pitanje da li jezički standardi, govorni standardi kao kvalitet, da li se mogu prostorno ograničiti ili nekom srazmerom ograničiti? Ili ima standarda nema standarda.
Drugo je pitanje – gde i u kojoj će meri ti programi biti organizovani na jeziku manjina?
Standardi, govorni standardi, oni moraju do kraja da se ispoštuju u programima, da li su oni na srpskom ili na jezicima manjina.
Tako da, mislim da će preko amandmana koje smo podneli kao poslanička grupa SDA PDD od toga zavisiti i krajnji naš stav o ovim zakonima i mi ćemo konkretnije obrazložiti u diskusiji, u detaljima, u pojedinostima imati prilike bliže o predloženim formulacija, predloženim odredbama ovih zakona da pokušamo, naravno uz saglasnost Vlade, da poboljšamo ove zakone. Hvala vam.
Hvala gospođo predsednice.
Dame i gospodo narodni poslanici, moje pitanje je upućeno Vladi, a tiče se diskutabilnih i totalno netačnih podataka o broju Albanaca u Srbiji, a pre svega broj Albanaca u opštinama Preševo, Bujanovac i Medveđa izneti u službenom izveštaju Republičkog zavoda za statistiku sa popisa stanovništva iz 2011. godine. U tom izveštaju za ove opštine pod fusnotom je napisano da se podaci odnose samo na popisano stanovništvo.
Kada se zna da u uslovima bojkota albanskog stanovništva nisu funkcionisale opštinske popisne komisije, prvo pitanje se postavlja – na koji je način Republički zavod za statistiku došao do apsolutno netačnog podatka da u Opštini Preševo ima samo 416 Albanaca, a u Bujanovcu samo 244 Albanca?
Pošto su ovo totalno netačni podaci o broju Albanaca u Srbiji, počeli su da se primenjuju od početka 2013. godine tako što je drastično smanjeno finansiranje Albanskog nacionalnog saveta, a podatak da Opština Preševo sada sasvim netačno se prikazuje samo sa 3000 stanovnika je direktno uticao da se Opštini Preševo ukida Osnovni sud, a pre toga i Javno tužilaštvo.
Postavlja se pitanje da li se ova vlada slaže sa politikom drastičnog kažnjavanja albanske nacionalne manjine zbog pomenutog bojkota?
U ovom kontekstu se postavlja pitanje zašto se ne prihvata preporuka Savetodavnog komiteta Okvirne konvencije za zaštitu nacionalnih manjina Saveta Evrope o fleksibilnijem pristupu kod korišćenja pomenutih netačnih popisnih podataka, kako se ne bi negativno odrazili na snižavanje manjinskih prava Albanaca u Srbiji?
Na kraju postavljam pitanje zašto se manipuliše sa navodnom odlukom albanskih političkih lidera da zamrznu razgovore sa Vladom i u kontekstu dodatne preporuke Savetodavnog komiteta da se u dijalogu sa predstavnicima albanske manjine dolazi do alternativnih izvora podataka o broju Albanaca u Srbiji?
Prvo, poznato je da Republički zavod za statistiku stalno prati vitalne događaje i kretanje stanovništva u celoj državi, u svim opštinama, pa i po etničkom kriterijumu. Drugo, zašto je i dalje potrebno da Vlada i dalje koristi otrcanu frazu o navodno zamrznutom dijalogu od strane političkih lidera Albanaca kada u Narodnoj skupštini umesto ranije jednog sada ima dva predstavnika Albanaca, kada lokalne vlasti u Preševu i Bujanovcu u kojima ima aktuelno više odbornika albanske nacionalne manjine nego u ranijim sazivima, kao i Nacionalni savet Albanaca sve vreme se obraćaju centralnim vlastima za pomoć u rešavanju veoma teških životnih problema?
Naravno, albanskom stanovništvu u Srbiji, kao doduše i svim građanima ove države nisu potrebne političke farse i stvarno je potrebno da se konačno prestane sa dosadašnjim igrama bez granica i da se pređe na konkretne mere i konkretne rezultate. Hvala.