Hvala.
Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, na početku ću da pohvalim rad skupštinskog Odbora za obrazovanje, koji je uz pomoć Ministarstva i drugih institucija efikasno, brzo dao odgovor na zahteve javnosti da se o ovom važnom zakonu, kao što vidite, već danas raspravlja. Nadam se da bi uz odgovarajuće izmene i dopune ovog zakona, uz prihvatanje dobrog dela amandmana, moglo da bude jedan veoma kvalitetan zakon, koji uz ova objašnjenja koja su data u međuvremenu mogu i kompletnije da se izrade preko novog zakona.
Što se tiče interesovanja Albanaca u Preševskoj dolini, a i Bošnjaka u Sandžaku, mislim da je važno i ovo pitanje akreditacije fakulteta i univerziteta, a naročito pitanje nostrifikacije, kako se ovde službeno kaže, priznavanje stranih visokoškolskih isprava.
Što se akreditacija tiče, mislim da će se konačno ovim zakonskim rešenjima staviti tačka na jedno haotično stanje. Znam šta se dešava u Preševu, Bujanovcu preko odeljenja, ispostava visokoškolskih ustanova iz razvijenijih delova države, koji se otvaraju, rade godinama, a u međuvremenu ispada da nisu akreditovani. Po meni je nelogično da godinama radi visokoškolska ustanova, a ministarstvo, država dopušta da najveću štetu imaju studenti, roditelji koji plaćaju te studije, jer tek kada završe se suočavaju sa činjenicom da ne mogu da rade, jer isprava koju su dobili preko takvih neakreditovanih visokoškolskih institucija ne služi ničemu. Mislim da je ovo nedopustivo i da je država imala instrumente da ovu pojavu spreči.
Nadam se da će se ovim izmenama i dopunama zakona to efikasnije, u narednom periodu, rešiti, ali dosadašnja situacija je stvarno nedopustiva na štetu građana, ne samo u Preševu, već ima takvih pojava i u svim drugim delovima države.
Pitanje nostrifikacije, priznavanja stranih diploma iz drugih država je, po meni, u istoj meri, možda je još osetljivije od problematike ekonomske nerazvijenosti i visoke stope nezaposlenosti, jer zapravo nezaposlenost i nerazvijenost su rezultat, pored ostalih faktora, ne rešavanja ovog problema u dužem vremenskom periodu, od raspada bivše Jugoslavije, zapravo pre početka raspada bivše Jugoslavije.
Ovde sam par puta spominjao nesporazum, sukob iz oblasti prosvete na relaciji Priština – Beograd, koji su rezultat tragičnih događaja. Otada Albanci u Preševu, Bujanovcu, Medveđi imaju to pitanje nerešeno. Čitavo vreme se to reflektuje u svim drugim životnim oblastima. To se reflektuje na odlazak, na pražnjenje tog prostora. Mladi ljudi su se u bivšoj državi, zajedničkoj u to vreme, školovali i nije postojao problem da neko iz Preševa studira u Prištini, Skoplju, Beogradu, Sarajevu. To nije bio problem. Odjedanput som došli do te situacije da diplome po tim centrima ne važe i da to godinama, decenijama nije rešavano.
Vi imate 2002. godine tumačenje tadašnjeg ministra prosvete, koji je nakon 11 godina rešio problem. Dotle nije bilo političke spremnosti da se reši. Uz pomoć međunarodne zajednice, u okviru rešavanja sukoba na tom području, tada se došlo do rešenja koje je poznato nekima, ali se tada otprilike reklo ovo – pošto se smatra da je Univerzitet u Prištini unutar Srbije, nema potrebe za nostrifikaciju, jedini je uslov bio da bi trebalo biti overen UNMIK pečatom. Prošlo je čitavih 11 godina sa veoma teškim posledicama, kako bi se našlo, uz političku volju, jedno praktično rešenje.
Vi znate kako je dalje išlo. Nakon proglašenja nezavisnosti Kosova 2008. godine opet se pojavio isti problem. Taj problem još uvek nije rešen. U Briselu se pokušalo rešiti. Postignut je sporazum. Imate uredbu potpisanu od ranijeg premijera Cvetkovića, a koja nije dugo vremena poštovana od strane visokoškolskih ustanova. Kada sam lično razgovarao sa rukovodiocima rektorata u Beogradu, rekli su, negde u decembru prošle godine, da još uvek nisu uskladili njihov pravilnik sa uredbom Vlade ili nisu bili upoznati sa tom uredbom.
Sada zamislite, od tada još ni jedan diplomirani u Prištini iz grupe albanski jezik i književnost ne može da nostrifikuje diplomu na katedri albanskog jezika u Beogradu, jer pravilnik nije usaglašen. Kada je u međuvremenu došla ova odluka Ustavnog suda o neustavnosti tog sporazuma i ove vladine uredbe, i ono što je započeto je blokirano. Univerzitet u Nišu je počeo jedan … diplome su nostrifikovane, ali su posle prekinuli, bez obzira što se tek u oktobru proglašava ova odluka Ustavnog suda. Do danas svi prijavljeni ne mogu da uđu u postupak priznavanja stranih diploma, jer je postojala neizvesnost i ne upućenost, pa je došla odluka Ustavnog suda i sve je stalo.
Ranije sam postavio pitanje, skoro će isteći taj rok, stupiće na snagu odluka Ustavnog suda. Šta ćemo dalje? Kako ćemo rešiti taj problem koji se tiče direktnih ljudskih, da ne kažem manjinskih, prava? Ljudi su se potrošili, imali toliki trud da završe fakultet, a njihova visokoškolska isprava se ne priznaje. Nastavlja se taj teški period, koji sam spomenuo, od 1991. do 2002. godine i u ovom vremenu.
Ovo je političke prirode. Nema političke spremnosti i političke volje da se reši ovaj problem. Pozdravljam i video sam u predlogu da se bez nostrifikacije postupka priznaju diplome iz Republike Srpske. To je sasvim u redu. Postavljam pitanje – zašto to ne bi bilo za celu BiH? Postavljam pitanje – zašto nema političke spremnosti, bez obzira na političke probleme na relaciji sa Kosovom? Zašto se problem naših ljudi, naših građana stavlja u ravan, kao da su iz drugih država ili sa Marsa? Zašto se oni zavise od međunarodnih sporazuma koji se na kraju ne poštuju? Uopšte se ne sagledava ta teška situacija porodica, naroda koji tu živi i koji zbog toga mora da ide vani. Nema rešenja. Pitanje – zašto ne studiraju ovde? To je važno pitanje. Ja sam studirao u Beogradu. Tada je studiralo najmanje 700 Albanaca iz svih krajeva bivše Jugoslavije, ali je postojala druga atmosfera, druga klima.
Vremenom znamo kako su se događaji odvijali. Došlo je do toga da i oni koji su studirali, mali broj u toku tih ratnih okršaja, morali da napuste ili Beograd, ili Niš, ili druge centre gde su studirali, zbog odštete, bezbednosne političke situacije. Činjenica je da pre raspada Jugoslavije priličan broj, najveći broj je studiralo u Prištini, i zbog blizine, i zbog jezika, i niza drugih, hajde da kažem, kulturoloških razloga. Uvek bi izabrali Prištinu da studiraju. Tada to nije bio problem, a sada da se kaže ovako olako, zašto se studira u Prištini, zašto u Makedoniji, zašto u Albaniji, a ne u državi gde se živi. Opet dalje idemo redom.
Šta u međuvremenu imamo? Grupe pravnog i ekonomskog fakulteta u Medveđi koji je, po meni, otvoren tada bez konsultacije sa legitimnim predstavnicima Albanaca, jer bi normalno bilo da se otvore te grupe u Preševu i Bujanovcu gde završava oko 800 maturanata, a ne u daleko manjoj opštini gde u ratnim uslovima i nakon godina koje smo prošli od nekih 5500 Albanaca, ostalo svega 600 do 700 i završava svega osam učenika srednju školu.
Veliki su troškovi uloženi za ove visokoškolske institucije u Medveđi. Medveđa sama i Srbi u Medveđi daleko bi bili zadovoljniji da je taj novac dat na ekonomski razvoj. Imali su Leskovac veoma blizu i Niš im je veoma blizu. Što se Srba tiče, znači nije bilo jezičkih barijera, ali je neko odlučio. Odlučilo se iz Beograda, a bez sagledavanja i bez rasprava na terenu, onda su rezultati takvi.
U međuvremenu napravljeno je dobro rešenje sa ekonomskim fakultetom iz Subotice u Bujanovcu, ali i tu studira oko 150 Albanaca. Šta sad? Šta sa drugima? Šta ćemo raditi sa ogromnom većinom koji studiraju u Prištini, Makedoniji, Albaniji? Slična je situacija verovatno, dobar deo omladine iz Sandžaka studira u BiH i Sarajevu, ili druge manjine, maločas smo čuli iz Vojvodine u Mađarsku ili drugu državu.
Mislim da stvarno treba efikasnije i brže rešavati taj postupak nostrifikacije i pozdravljam da se razdvojila ova problematika zapošljavanja od daljeg studiranja. Ovo je dobar potez da vidimo da li će realno tih tri meseca biti dovoljno, jer su do sada godinama ljudi čekali i često nisu završavali posao. Nisu mogli, znam praksu direktnu u Nišu, stomatologiju godinama nisu mogli da nostrifikuju. Neko je mogao tek nakon pet godina, a neko olako sve reši. Ovde je u pitanju ova autonomija o kojoj se govori i akademske slobode. Ako se ugrožavaju elementarna ljudska prava, stvarno onda nema smisla govoriti o bilo kojoj autonomiji. Red bi bio da se vide načini efikasnijeg rešavanja ove veoma osetljive problematike.
Na području, regionu zapadnog Balkana postoje pozitivne prakse, ponuđeno je i Beogradu i odbijeno do sada, a radi se o Sporazumu između Albanije i Makedonije o međusobnom priznavanju visokoškolskih isprava i koja odlično funkcioniše.
Predstavnici Vlade Albanije su još pre deset godina ponudili i Ministarstvu prosvete u Srbiji. Tada je odbijeno. Ne znam razlog. Verovatno je i to još aktuelno između dve Vlade. Ja ne vidim zašto se ozbiljnije ne pristupa i takvim mogućnostima. Mi želimo i ulazimo u evropsku zajednicu. U predlogu zakona se daje obrazloženje da i pored ostalog kao dodatni razlog upravo zbog priprema usklađenosti visokog obrazovanja sa evropskim prostorom uradio se i ovaj predlog zakona.
Postavljam pitanje sad, zašto se ne ide dalje? Zašto se konkretnije i ovim novim zakonom, i ovim izmenama i dopunama ne predviđa ta mogućnost ekvivalencije visokoškolskih isprava? Da se efikasno ide ka tom jedinstvenom evropskom prostoru, zapravo i onaj zakonik konvencija oko kvalifikacija govori o tome, da studijski programi i preko bolonjskog procesa budu usaglašeni, ali onda stvarno ne vidim čemu bi trebalo tolike administrativne birokratske procedure da bi se priznala jedna strana diploma i da bi ljudi, bilo gde da su završili visoke studije, mogli da rade i u Srbiji, ali i obrnuto u bilo kojoj državi u Evropi.
Mislim da je to sasvim moguće da su to savremeni trendovi i tu bi trebalo videti da bude što manje birokracije, što manje problema ovakve prirode kojih je bilo na pretek u dosadašnjem periodu i koji su gušili, ometali građane da imaju tu elementarne mogućnosti za normalan život. Hvala vam.