Hvala.
Dame i gospodo narodni poslanici, uvaženi ministre, uvaženi predsedavajući, drugarice i drugovi, pred nama se nalazi Predlog budžeta Republike Srbije za 2015. godinu. Ja ću, potpuno svestan teške situacije u kojoj se država nalazi, dati samo nekoliko osnovnih napomena koje se već na prvi pogled vide, koje mislim da mogu pomoći da ovaj budžet bude nešto bolji.
Počeo bih svoje izlaganje konstatacijom, kao i uvek do sada, da kriza u Srbiji nije ekonomska nego je ona imanentno politička. Politička kriza u Srbiji traje već dugi niz godina iz razloga što Republika Srbija i najodgovorniji ljudi u njoj nisu spremni da se suoče sa činjenicama političke krhkosti sistema, a i u određenim elementima neodrživosti ovakvog političkog sistema. To ću elaborirati govoreći o samom budžetu.
Prvo, da vidimo nekoliko pretpostavki na kojima je ovaj budžet zasnovan. Prva stvar je da se budžet, sam po sebi, zasniva na tome da je kurs evra 119 dinara, što već sada nije tačno. Već sada je evro preko 120 dinara. Predviđena je stopa inflacije za 2015. godinu, a za koju se pitam - da li će biti realna ili će se deo rasta kursa preliti u inflaciju zbog rasta cene uvozne robe i obaveza po kreditima. Predviđen je pad bruto domaćeg proizvoda od 0,5% što je veoma optimistično, obzirom na trendove iz 2014. godine. Zarade u javnom sektoru su zamrznute, i to može dobro zazvučati nekome ko se slabije razume u ekonomiju, ali smanjenje tražnje zbog smanjenja zarada uzrokuje pad budžetskih prihoda i osnovice za uplatu socijalnih doprinosa.
Porast nezaposlenosti sa 17,6% na 21,3%, dakle planirano smanjenje zaposlenih u javnom sektoru od 2,5%, je veoma zanimljiva stvar obzirom da je već u samom budžetu predviđeno da će biti paušalno smanjenje broja zaposlenih od 2,5% u javnom sektoru i novac za njihove plate već nije planiran za budžetu. Istovremeno se ne zna ni način na koji će se taj broj, ni procenat zaposlenih, ni bilo šta takvo, kako će se i kada to ostvariti. Ovo smanjenje bi moralo biti realizovano do 30. juna na osnovu Odluke Ministarstva za državnu upravu. Očigledno je da trenutno niko osim ministra ne zna kako će se to desiti.
Postavljam pitanje - zašto je to tako? Zašto ta 2,5% zaposlenih u državnoj upravi ne znaju šta će biti sa njihovim sudbinama, iako je potpuno jasno da oni već više nisu na platnom spisku ove države.
Imamo stanje javnog duga, koji je trenutno 22,2 milijarde evra ili 70% bruto nacionalnog dohotka, 70% bruto nacionalnog dohotka, iako je po zakonu 45% zakonsko učešće javnog duga u bruto nacionalnom dohotku. Potpuno je jasno da će u 2015. godini taj procenat rasti i da će otići na 80%.
Podsetiću da je prosek u okruženju 60%, a da je Grčka kada je prešla 100% upala u probleme u kojima se našla, kada je došla do 120% je praktično bankrotirala, ali ja imam jedno pitanje – Srbija nije Grčka. Grčka je članica EU, ona je imala ko da joj pritekne u pomoć. Srbiji nema ko da pritekne u pomoć i onda ćemo doći u poziciju da se u bescenje rasprodaje ono malo resursa što je ostalo u Srbiji.
S druge strane, deficit budžeta od 191 milijarde dinara ili 8% bruto nacionalnog dohotka je rekordni deficit budžeta. Nikad nije bio toliki deficit budžeta. Neko će naravno reći, ovoga trenutka, da je možda taj deficit, pošto je iskazano u ovome budžetu, koji smo imali priliku da vidimo, 159 milijardi dinara, a ne kao što sam sada rekao 191 milijarda. Međutim, onaj ko kaže da je sve jasno napisano u ovom Predlogu budžeta vrlo dobro zna i drugi deo priče koji neće da kaže, a to je da je najlakše sakriti u velikom broju strana i da je najlakše sakriti činjenicu da, recimo, dodatnih do 192, znači 33 milijarde dinara, se nalazi u fusnoti. Dvesta pedeset miliona evra se nalazi u fusnoti, a to su rashodi koji idu na gubitaše, dakle „Galeniku“, na „Srbijagas“ itd, itd.
Polovina aktuelnog budžet, koji se sada ovde planira, će ići na otplatu dugova, polovina. Dakle, polovina budžeta je okrenuta prošlost. Ta polovina budžeta jasno govori da se moramo zadužiti za tu polovinu budžeta i još dve milijarde da bismo uspeli da elementarno zatvorimo ono što se smatra ovim budžetom.
Naravno, rekao bih par reči o finansiranju AP Vojvodine, jer proteklih godina, od 2006. do 2014. godine, ne poštovanjem Ustava Republike Srbije od strane svih vlada, dakle svih vlada, do sada, AP Vojvodina je, koja treba da ima budžet minimalno 7% od budžeta Republike Srbije, uskraćena ne ispunjavanjem te ustavne obaveze za preko milijardu evra, za preko milijardu evra. Zbirna računica se kretala prošle godine oko 130, 145 milijardi dinara, a sada je to preko 150 milijardu dinara, a ako računamo evro po 122, to je otprilike 641 evro po svakom građaninu AP Vojvodine. Znači, toliko duguje Republika Srbija svojoj rođenoj AP Vojvodini po svom rođenom Ustavu, a gde se Ustavni sud nikada o tome nije oglasio.
To je, podsetiću vas, toliko novca da bi bilo dovoljno za izgradnju kanalizacije u više od 400 vojvođanskih mesta gde ona nedostaje, da bi bilo dovoljno za zapošljavanje 200 hiljada nezaposlenih ljudi u Vojvodini, ako računamo jedno radno mesto 5.000 evra, što bi bilo dovoljno da Vojvodina sama otkupi Naftnu industriju Srbije, tj. vojvođanske nafte, i to dva puta.
Sada postavljam pitanje – ako Srbija ne poštuje svoje rođene zakone i svoj rođeni Ustav, kako onda misli da je bilo ko shvati kao pravnu državu, kao državu prava, koja će se držati onoga što je sama sebi nametnula Ustavom? Ne treba zaboraviti i drugu stvar, da u tom delu budžeta, koji je predviđen za AP Vojvodinu, to je dosta proizvoljno protumačeno da nije 7% od ukupnih prihoda, nego od iznosa poreskih prihoda, čime je smanjen iznos koliko bi trebao da iznosi pokrajinski budžet.
Podsetiću da od navedenog iznos, od 62,3 milijarde dinara, 33,8 milijardi su transferna sredstva. Transferna sredstva znače da samo prolaze bez ikakvog uticaja vojvođanske administracije na njih, isplaćuju se plate lekarima, nastavnom osoblju itd, itd, budžetskim korisnicima. Dakle, to suštinski se i ne može tretirati kao deo budžeta, jer tu vojvođanska administracija služi kao poštanski šalter.
Ono sa čime se zaista raspolaže je 27,5 milijardi dinara, a tih 27,5 milijardi dinara je manje nego što je novac potreban, onaj 33 milijarde, za pokrivanje dugova gubitaša u Srbiji. Toliki je odnos Republike Srbije prema Vojvodini da više plaća gubitaške firme, nego AP Vojvodinu koja je, uzgred budi rečeno, zbog tragičnih poplava kojima smo svedočili ove godine, agrar u Vojvodini izvukao bruto nacionalni dohodak, a istovremeno izdvajanja za subvencije su smanjena na 10%.
Dakle, AP Vojvodina sa svojim resursima je jedino što je beležilo rast proizvodnje i doprinosa GDP-u, a sada imamo situaciju da taj isti bruto nacionalni dohodak, koji bi trebalo da preko svojih instrumenata pomogne razvoj privrede, ne investira u jedino što ima rast, a to je poljoprivreda. Vojvođanski paori su izvukli ovu zemlju i niko drugi.
To je ono što mora da se kaže jasno i glasno i zbog toga postavljam pitanje, sve je ovo lepo i krasno, ali zašto se oduzima od vojvođanskih paora, zašto se oduzima od nastavnika koji štrajkuju danas, zašto se oduzima od svih tih ljudi? A zašto niko ne razmišlja o tome da imamo budžetske korisnike o kojima niko ne vodi računa, u smislu tom da oni samo troše nova i nikom ne polažu račune? Ko bi to bio? Crkva.
Crkva, zato što, nemojte zaboraviti, crkva je van fiskalnog sistema ove zemlje. Crkva je van fiskalnog sistema, crkvama je, a najviše Srpskoj pravoslavnoj crkvi, vraćen ogroman imetak u nekretninama itd. Ja postavljam pitanje – zašto samo crkva ne plaća porez? Zašto ne plaća porez na imovinu, nego to treba da rade svi ostali? Ako mogu političke stranke da štede, ako mogu penzioneri da štede, ako svi mogu da štede, onda može i crkva.
S druge strane, zbog čega jedino o čemu nismo čuli ni reč, je pitanje rudne rente. Podsetiću vas, rudna renta koja se naplaćuje NIS-u je 3% na izvađenu naftu i gas. Istovremeno, zakonska obaveza je da bude 7%, a u okruženju je između 10 i 20%. U Rusiji je 17%. A sve se to pravdalo time da će, ne znam, Rusija u Savetu bezbednosti blokirati nezavisnost Kosova, a da će istovremeno kada prođe južni tok kroz Srbiju, to sve biti dugoročno vraćeno. Ništa se od toga nije dogodilo. Ništa se nije dogodilo, jer može da piše što god hoćete u Ustavu, kad ja na neki deo svoje teritorije moram da idem sa pasošem, taj deo nije moja teritorija. I to je vrlo jasna i notorna činjenica.
S druge strane, sam predsednik Rusije, Vladimir Putin, se pozivao na nezavisnost Kosova kao primer, zbog čega Krim može da se osamostali u nezavisnu državu? I to je cela priča.
Zbog toga ja postavljam pitanje – zašto se ne razgovara o rudnoj renti? Zašto se ne razgovara recimo o ukidanju posrednika pri kupovini gasa? Još pre nekoliko godina je bilo razgovora o tome. Čemu služe posrednici u kupovini gasa, kada Srbija kupuje gas od Rusije, u uslovima gde to košta ovu zemlju između 18, 20 pa i više miliona evra godišnje, a ti posrednici ne služe ničemu? Da ne služe ničemu, govori činjenica da od 2000. do 2007. godine nisu postojali posrednici i sve je funkcionisalo. I za vreme Vlade Koštunice dr Vojislava, je to naravno vraćeno da bi se ponovo moglo iz nekih političkih razloga uzimati pare poreskih obveznika. Jer sve to na kraju krajeva, neko plati.
Zbog toga mislim, ovde je spomenuta vrednost „Telekoma“, EPS-a, itd, da ukoliko se ne ode u ozbiljne političke promene, a političke promene su pre svega, da se shvati da dokle god su penzije deo budžeta, budžet će imati deficit, tačka. Ne može biti drugačije.
Kome je interes da se ne reši pitanje Penzionog fonda? Kome je interes da se recimo, novac od prodaje „Telekoma“ celokupno ne stavi u taj fond i iz tog fonda isplaćuju penzije, a da se budžet rastereti? Zašto? Zbog toga što bi tog momenta postojanjem Fonda mnoge bankarske institucije u kojima prste imaju niz uticajnih ljudi i niz političara u ovoj zemlji, te bankarske institucije više ne bi mogle da zelenaše sa kamatama kao što je to sada slučaj.
Nije slučajno uništen bankarski sistem ove zemlje, nego je namerno to urađeno, zato, ako ste primetili iz ove stranke koje nema više u parlamentu, su bili guverneri Narodne banke koji su se trudili svim silama da unište i zatru svaki trag bankarstva u ovoj zemlji.
I sad ja vas pitam, ako se ne krene od toga, zar vi stvarno mislite da će se nešto sistemski promeniti? Idući budžet, 2016. godine, će zadužiti Srbiju još više. Idući budžet će dići spoljni dug na 80%, na 90%. Idući budžet će nastaviti sve ove trendove, ali neće rešiti ništa.
Zato vas pozivam, LSV je podnela šest amandmana. Pogledajte te amandmane. Oni su rađeni u dobroj volji, sa namerom da se pomogne ovoj zemlji da shvati, da bez čistih računa, bez čistog knjigovodstva, bez recimo Zavoda za statistiku Vojvodine, jer ja ću vam skrenuti pažnju, mi imamo stalno problem oko toga koliki je vojvođanski budžet. Koji su izvorni prihodi u Vojvodini? A stvar je jednostavna. Oni se mogu vrlo jasno utvrditi, napisati i napraviti zakon o finansiranju AP Vojvodine. I rešiti jednom zauvek to pitanje. Zašto se to ne radi, zašto određenim strukturama, istim onim strukturama koje su gubitaša „Galeniku“ natovarili na grbaču svim ljudima u ovoj zemlji, koji su nedodirljivi iz političkih razloga.
Svima njima odgovara da AP Vojvodina bude u ne rešenom statusu i da služi isključivo za politička potkusurivanja, a ne da korisno služi građanima na jednom delu teritorije RS. Tu je cela priča. Zašto je teško reći da su izvorni prihodi pokrajine, recimo porez na zarade zaposlenih sa prebivalištem na teritoriji AP Vojvodine, porez na dobit obveznika koji imaju sedište i ostvaruju pretežni poslovni interes na teritoriji Vojvodine, zašto je teško reći da prihodi od naknada za korišćenje mineralnih sirovina i geotermalnih resursa pripadaju AP Vojvodine?
Zato što, tog momenta kada bi se to desilo, se gubi mogućnost da se sve nagura u ovu debelu knjižurinu u koju se ništa ne vidi, bilo bi mnogo jasnije, a toga se, nažalost, političke strukture u ovoj zemlji boje.
Ja se nadam toplo, da će ova Vlada smoći snage da preskoči samu sebe i da shvati da je krajnji čas da se prestane sa škodljivom praksom, kako je bilo do sada, da se puni budžet prodajama i pozajmicama, da se shvati da bez čistih računa neće biti duge ljubavi. Da se shvati da ne može da postoji niko ko je iznad države i društva, niti da u trenucima kada nam je potrebna ukupna solidarnost, sve da postoji bilo ko, da li su to političke stranke, da li su to crkve, koji može da ne ponese svoj deo tereta, ne može niko ko je apriorno oslobođen poreza na dobit, ne može da postoji niko ko neće u skladu sa svojim kvalifikacijama i sa svojim radom biti pravično plaćen. To ne sme da postoji.
Upravo zbog toga, PIO fond koji bi bio formiran, je jedini put da se izvuče Srbija iz problema koji će se prenositi iz budžeta u budžet. Ali to je politička odluka i zato vam kažem, politička kriza Srbije je ono što je suština, nije priča o ekonomskoj krizi. Ekonomska kriza se reši. I druge zemlje su bile u ekonomskim krizama pa su se izvukle, samo Srbija je u kaljuzi. Hvala lepo.