Prikaz govora poslanika

Prikaz govora poslanika <a href="https://otvoreniparlament.rs/poslanik/7105">Nenad Čanak</a>

Nenad Čanak

Liga socijaldemokrata Vojvodine

Govori

Morao sam da reklamiram povredu Poslovnika, članova 104. i 105. zbog toga što smo prisustvovali ovoj nemiloj sceni da Ilić magistar Velimir svog kolegu, s kojima je četiri godine sedeo u istoj Vladi, nazivao pogrdnim imenima. Morao sam da se javim zbog toga što je time grubo prekršen Poslovnik.
Magistar Ilić je spomenuo kvalitet vode u Banatu. Ne znam kada je magistar Ilić poslednji put pio vodu u Banatu, jer mislim da on vodu uopšte ne pije.
Po članu 105. Poslovnika Narodne skupštine – o radu na sednici Narodne skupštine stara se predsednik Narodne skupštine i zbog povrede reda na sednici predsednik Narodne skupštine može da izrekne mere opomene – oduzimanje reči i udaljenje sa sednice.
Vi to ne činite, gospođo predsednice. Ja ne razumem zašto to ne radite. Gospodin Ilić je lažov sa imunitetom, ali to i dalje ne znači da su njegove laži manje nego što jesu.
Ja i koristim prikladan termin.
Mogu još govoriti, ali ne želim da traćim vreme građana Srbije.
(Velimir Ilić sa mesta: Imam pravo na repliku.)
Zahvaljujem. Dame i gospodo narodni poslanici, hteo bih da počnem rečima Edvarda Jašinskog, jednog od ljudi koji je preživeo holokaust zato da bi umro u komunističkom zatvoru. On je rekao ovako: „Ne boj se neprijatelja, on te može samo ubiti; ne boj se ni prijatelja, on te može samo izdati; boj se ravnodušnih, jer oni mogu da omoguće da izdajnici i ubice mirno žive oko nas.“
Na početku razmišljanja o svemu što se dogodilo i o čemu danas treba da donesemo ovu rezoluciju treba se setiti da u Srbiji demokratske snage nikada nisu dobile natpolovičnu podršku stanovništva. Treba se setiti da nikada, pa ni danas, opcija koja se iskreno zalaže za raskid sa prošlošću nije dobila natpolovičnu podršku. Samim tim, mnogi su kompromisi morali biti napravljeni, ali sa ovakvim stvarima kompromisa nema.
Upravo zbog toga se nije uspelo u onome o čemu sam govorio 2000. godine. Govorio sam o tome da je za Srbiju beskonačno važno da se za zločinačke organizacije proglase, i samim tim zabrane, SRS, SPS, Jugoslovenska levica, Stranka srpskog jedinstva i da se na taj način napravi raskid sa prošlošću.
Neki kažu – nije demokratski ukidati stranke. Postavljam pitanje, zašto je onda ukinuta Nacionalsocijalistička nemačka radnička partija Adolfa Hitlera, zašto su onda ukinute sve one partije koje su odvele u pogibelj svoje stanovništvo, a ipak su postizale svoje rezultate na demokratskim izborima? Zbog toga što ima stvari koje demokratija ne dozvoljava. Demokratija ne dozvoljava negiranje holokausta, demokratija ne dozvoljava da se poigrava sa sudbinama i ljudima. Ima stvari o kojima se ne može glasati. Ne može se glasati o tome da li ovaj parlament, ako želi da skine barem delom, ponavljam, barem delom, odgovornost sa Srbije za strašne zločine učinjene u Srebrenici, sme da se igra sa jednim ovakvim dokumentom.
Liga socijaldemokrata Vojvodine je tri puta do sada tražila da se ovakav dokument donese: prvi put 2005. godine u Skupštini AP Vojvodine, a 2007. i 2009. u Narodnoj skupštini Republike Srbije. Evo, došao je i taj dan kada su se stekli uslovi da se jedna ovakva deklaracija nađe pred poslanicima.
Međunarodni sud pravde u Hagu je 26. februara 2007. godine ovaj zločin opisao kao genocid. „Zvanični organi SRJ“, citiram, „nisu planirali ni počinili genocid nad muslimanima u Srebrenici u julu 1995. godine, ali su prekršili svoje obaveze da spreče genocid i kazne počinioce.“ Čija je to obaveza bila, gospodo, da to urade? Reći ću vam – onoga ko je samo par meseci kasnije potpisivao Dejtonski sporazum. To je bila obaveza Slobodana Miloševića, obaveza one iste vlade i one iste vlasti koja je Srbiju gurnula u haos, u užas, u sve ono o čemu danas treba da razgovaramo.
Da je bilo snage 2000. godine, da je bilo snage da se prekine sa svim tim, da se zabrane ove stranke o kojima sam govorio, da se izvrši lustracija, za koju je u Srbiji uvek prerano, dok ne bude prekasno, da je to učinjeno, danas bismo imali potpuno drugu situaciju i ne bismo morali uopšte da vodimo ovu strašnu diskusiju, ovo licemerje u kome se licitira broj žrtava, gde se postavlja pitanje – zašto se ne spomenu srpske žrtve?
Reći ću vam zašto da se ne spomenu u ovoj deklaraciji srpske žrtve – zbog toga što su Srbi bili žrtve, a mi smo Skupština u kojoj sede mahom Srbi. Pa neće valjda žrtve o sebi praviti deklaraciju? Šta ćemo, o sebi da pričamo, kako su nam i šta su nam drugi radili? Treba skinuti sramotu sa onoga što je rađeno u naše ime i u ime ove zemlje, pa i ove skupštine.
Ne treba zaboraviti, neki kažu – kakve veze Srbija ima sa tim? Ima, recimo, to što je plaćala platu Ratku Mladiću za vreme Srebrenice. Ima, recimo, veze sa tim, jer su i posle tzv. demokratskih promena – za koje sumnjam da su bile demokratske, a sasvim sigurno nisu bile promene u smislu onih koji su to želeli – još dve godine oficiri Republike Srpske dobijali platu iz Beograda.
Kada sam, kao član predsedništva DOS-a, pitao Koštunicu dr Vojislava šta ima da mi kaže o 1.600 oficira plaćanih iz budžeta Savezne Republike Jugoslavije dobio sam odgovor – za vašu zlonamernost, i ovo što znate je previše. To je bio odgovor, u to vreme, čoveka koji i dan-danas vodi ovu grupu patriota, koji zaboravljaju jednu bitnu stvar.
Znate, gospodo, ovde se postavlja pitanje ko je Srbin, a ko nije. Ja sam Srbin, a Ratko Mladić je masovni ubica. Ja sam Srbin, a Radovan Karadžić je ratni zločinac. Ja sam Srbin, a Biljana Plavšić je prihvatila odgovornost i kajala se zbog genocida u kome je učestvovala, i to genocida o kome je rekla sledeće – pa šta, neka šest miliona Srba izgine, opet će dosta ostati.
Moje pitanje glasi – za šta će to dosta ostati? Ko ima pravo da tako licitira milionima ljudskih života? Upravo oni kojih se danas stidim. Stidim se zbog toga što su sedeli u istoj ovoj skupštini, neki od njih, što dan-danas u ovoj skupštini sede neki kojima je mesto, najblaže rečeno, u zatvoru. Razlog je vrlo jednostavan – da nije... Zašto ste se prepoznali, gospodo? Zašto ste se prepoznali, polako, nisam još završio.
Zato, sve ovo što sada gledamo nam govori samo jedno: da ponovo gledamo pokušaj da se srpskim žrtvama zamaskira srpska sramota. Srebrenica je srpska sramota i nakon usvajanja ove rezolucije istina o Srebrenici i ova osuda svega što se desilo mora (i to mora postati deo posebnog zakona) ući u udžbenik istorije i u nastavni program škola u Srbiji, da bi se izvršila denacifikacija i lustracija u Srbiji. Bez toga, Srbija nema budućnost. Hvala lepo.
Zahvaljujem. Ne, nisam ja taj koji će videti i odlučivati da li je neko zločinac. Za mene je Ratko Mladić zločinac zbog toga što zbog njega cela moja država Srbija sedi u zatvoru, na optuženičkoj klupi, jer ta kukavica neće da se preda. Zbog toga je zločinac, što je umeo da puca u vezane ljude i da naređuje likvidacije, a ne ume da se sa tim suoči. To se kod nas u Novom Sadu zove kukavica. To su ljudi koji ne zaslužuju, ne poštovanje, ne zaštitu. Ko ga onda štiti? Štite ga saučesnici. Mislim da se time objašnjavaju i neke replike i primedbe koje smo čuli posle toga.
Što se tiče gospodina Ilića, nisam razumeo u kojoj od mojih reči se prepoznao, da li zločinac, da li nešto drugo, tako da ne mogu da mu odgovorim.
Gospodinu Samardžiću moram reći da ta denacifikacija o kojoj govorim... Zar smo zaboravili kako je Srbija izgledala devedesetih? Da li smo zaboravili na šta je ličio život prosečnog građanina u Srbiji devedesetih? Da li smo zaboravili da su, recimo, u Vojvodini ljudi zbog nacionalne pripadnosti proterivani iz svojih kuća bombama, a udarna pesnica su bile paravojne jedinice, pod komandom istog tog Slobodana Miloševića i njegovih gaulajtera? Da li smo zaboravili da je iz Vojvodine proterano 40.000 građana hrvatske nacionalnosti samo zato što su Hrvati? Proterani su pod izgovorom – eto, razmena dobara, razmena nekretnina.
Takve i slične proizvoljnosti smo već slušali u ovoj skupštini. Primećujete li koliko je sada odjednom dobacivanja i interesovanja za ono što govorim? Zato što za to ima u Vojvodini jedan izraz – šugavo prase najviše se češe.
Zahvaljujem. Gospodine Martinoviću, samo da se razjasnimo oko nečega: ovde nije u pitanju rasprava o korupciji, o uništenju privrede, o svemu što ste rekli, nego o zločinu učinjenom u Srebrenici pre 15 godina, za koji je odgovoran general Mladić. Mislim da je vrlo važno da se držimo teme.
Znam da ste vi neskloni istini, ali upravo zbog toga što ste me prošli put kada ste uzeli moje ime u usta oklevetali da imam ne znam kakvu imovinu, mada je moja imovina dostupna na sajtovima koji su za to predviđeni, i rekli da sam sve to stekao bez jednog dana radnog staža, doneo sam vam fotokopiju moje radne knjižice, u kojoj imate 23 godine mog radnog staža. Onda ćete videti do koje mere vas poluistine kojima operišete dovode u situaciju da ne govorite istinu. Povedite računa o tome.
Što se tiče gospodina Samardžića i denacifikacije, podsetiću da je upravo Koštunica dr Vojislav bio taj koji je pružio utočište i Radetu Markoviću, i Nebojši Pavkoviću i ostalim velikanima nacionalsocijalističkog vremena ove zemlje i dao im šansu da unište niz dokaza o svojim zlodelima i zlodelima režima kojem su služili. Upravo zbog toga se svi nadate da do lustracije neće doći. Tu se jako varate. Zločini koje ste počinili nikada ne zastarevaju.
Što se tiče gospodina Ilića, zaista mislim da je njemu hitno potrebna pomoć. Hvala lepo.
Pošto sam upitan kako sam to imao radni staž za vreme nacionalsocijalizma, pa, eto, radio sam. Hapšen sam više puta nego što mogu da se setim, a to kako sam preživeo takav period, pa znate, možete pitati neke druge moje prijatelje, recimo, Slavka Ćuruviju, Ivana Stambolića, moje prijatelje iz SPO koji su ubijeni na Ibarskoj magistrali, njih možete pitati kako je izgledalo preživeti u nacionalnsocijalizmu!
A, to što sam hteo da vešam po Terazijama – to je bio kondicional, a vaš predsednik je vrlo jasno govorio o klanju zarđalim kašikama, tražio da se retorzijom proteruju građani Srbije hrvatske nacionalnosti, pretio svemu i svakom, vadio pištolj na ljude itd. To se ne sećate? Vaša selektivna pamet je vrlo opasna.
LSV smatra da Predlog zakona o utvrđivanju nadležnosti Vojvodine je jedan dokument dosta skromnih dometa i da u njemu ne treba tražiti neke velike inspiracije, zbog toga što je pre tri godine jedna grupa stranaka, od kojih bih apostrofirao DSS i SRS, sa svim njenim frakcijama, glasala za jedan ustav koji je bio nakaradan, loš, protiv koga se LSV, zajedno sa kolegama iz LDP, organizovala da se pobuni.
Mi smo to radili, uradili sve što smo mogli kao Liga da građani Vojvodine budu upoznati sa sadržinom tog ustava. Zbog toga taj ustav nije potvrđen na referendumu Vojvodini, ali Vojvođani, kao verovatno najlojalniji deo građana Srbije su ga, iako nije potvrđen u Vojvodini, prihvatili i trude se da se on sprovede.
Kada kažem najlojalniji, to ću odmah potkrepiti dokazima. Lojalnost se u civilizovanom svetu meri time ko koliko poreza plaća i koliki je stepen naplaćenosti poreza, jer izvršavanje poreske obaveze je u stvari najbolji dokaz patriotizma u današnjem svetu.
Nažalost, Vojvodina u tome prednjači, ali je neki drugi ne slede na onaj način kao što bi to trebalo. Sve u svemu, danas slušamo da ti isti, koji su se kleli da je taj Ustav onaj pravi Ustav i koji su tada govorili da je to ono što će garantovati opstanak Kosova u Srbiji, bore se protiv nekog fantomskog separatizma.
Nismo od juče. Svi se dobro sećamo protiv koliko su se separatizama ti isti borili i do sada su uspeli da ne pobede nijedan. Verovatno će u Vojvodini uspeti da pobedi separatizam, jer ga tamo nema. Zato su ga i odabrali za današnje lamentiranje nad celovitošću Srbije, a zaboravlja se da ovaj zakon koji sam spomenuo, dakle, Predlog zakona o utvrđivanju nadležnosti AP Vojvodina, u sebi ne sadrži praktično ništa što bi značilo nekakvu izvornu autonomnost AP Vojvodine.
Od izvornih nadležnosti mogu se spomenuti samo dve: da Vojvodina može da ima mišljenje, što je zaista impresivna nadležnost i, sa druge strane, da Vojvodina može da daje u upravne odbore pojedinih državnih preduzeća po jednog člana upravnog odbora bez prava glasa. To su te impresivne izvorne nadležnosti.
Sve ostale su prenete, što možete pogledati, pa videti i sami. Te poverene nadležnosti, to je otprilike kao kada vam neko poveri novac da odete da mu kupite cigarete. To je taj nivo nadležnosti koji se nudi AP Vojvodini. I upravo je zbog toga više nego licemerno kada neko to naziva separatizmom ili pravljenjem države u državi.
Politika koju sada sprovodi DSS, SRS i sve njene frakcije, apsolutno pokazuje da je ona kontinuitet logike centralizma, koja je bila pogubna i za SFRJ. Nisam primetio da je ta politika uspela da zadrži u jednoj državi bečke konjušare, ustašoidne tvorevine, mudžahedinske tvorevine, crnogorske švercere i ne znam koga sve se vređalo, s tim da će to biti put kojim će se ostvariti čvrsta i jaka država na prostoru Balkana. Nije se u tome uspelo.
Uspelo se u tome da moj uvaženi kolega, koji je govorio pre mene, profesor Mašić, kaže - da će se stvaranjem Vojvođanske akademije nauka i umetnosti, mada ona postoji od 1979. godine, stvoriti dve akademije nauka na teritoriji Srbije. Mene to kao patriotu vređa, to bi bilo tri, pošto postoji kosovska akademija nauka i umetnosti, što je profesor zaboravio ili možda misli da Kosovo nije deo Srbije.
Treba se setiti jedne važne stvari. Na teritoriji Vojvodine zbog centralizma kojem je bila izložena više nema nijednog sedišta nijedne banke. Imovina Vojvodine je centralistički preuzeta 1996. godine zakonom koji se zvao Zakon o imovini u vlasništvu Republike Srbije, čime su generacijske tekovine generacija Vojvođana jednim birokratskim potezom pera postale vlasništvo, praktično, Vlade Republike Srbije. Od tada je ta imovina samo uništavana, rasprodavana i sada neko hoće da kaže da se ovim zakonom koji praktično, ponavljam, ne donosi ništa, nešto tu vraća i da se pravi država u državi.
Bogu hvala što je u pitanju Vojvodina, jer do sada su oni koji su se branili od takvih stvari, nisu pravili države u državi, nego države van države. Tih država van države do sada ima šest, koje je napravio ovaj tip centralističke brige za državu.
Upravo zbog toga, ako ćemo razgovarati o patriotizmu, onda moram da vas pitam - kome vi to ne verujete u Vojvodini, ko su ti iz Vojvodini koji će pokrenuti strašnu operaciju odvajanja Vojvodine od Srbije? Ko, Srbi iz Vojvodine?
Dakle, ti isti Srbi iz Vojvodine, gde ima više manastira na Fruškoj gori nego na celom Kosovu, ti isti Srbi će da se otcepljuju? Da li su to možda Mađari iz Vojvodine, Mađari za koje su pravljeni 1999. godine, za vreme bombardovanja, u Mađarskoj kampovi koji je trebalo da prime više stotina hiljada ljudi, a nije ih došlo vih od par stotina, zato što su ostali da dele sudbinu svojih sugrađana i svojih sudržavljana u jedinoj domovini - Republici Srbiji?
Da li su to možda Slovaci u Vojvodini, da li su to možda starosedeoci u Vojvodini? Ko je to? Da li su to oni koji su došli da svojim rukama podižu Vojvodinu i da od nje prave svoju poslednju postojbinu, zbog toga što se iz Vojvodine ne ide nikud, osim pod zemlju, osim ako se ne rasteraju akcijama kakve je pravila SRS i ostali koji su proterivali Vojvođane 90-ih godina, a sada se, bože moj, brinu. Naravno da se brinete, znate kakva ste zla tamo pravili.
Upravo zbog toga, ovaj predlog zakona ima samo jedan smisao, a to je da se otvori prvo pravo političko pitanje u ovoj skupštini, a to je kako Srbija treba da izgleda sutra. Ako misli da bude razvijena država, onda se treba setiti - Dunavska banovina se protezala od Subotice do iza Kragujevca i niko nije ima ništa protiv. AP Vojvodina postoji 161 godinu, u raznim varijetetima, a Republika Srbija, u raznim varijetetima, 131 godinu. Pa, mislite malo o tome.
Samo bih skrenuo pažnju uvaženom kolegi iz SRS da možda se meni smeju, ali zbog vas sigurno plaču ljudi u Srbiji, jer ste ih unesrećili do te mere da su ispražnjena čitava mesta po Vojvodini: Slankamen, Hrtkovci, Beška. Mislite da ne znam? Sva imena 27 mesta, iz kojih su vaši batinaši proterivali ljude.
Hoćete da se još pozivate na Jašu Tomića i mislite da niko ne zna da se pozivate na notornog ubicu, koji je svojim rukama ubio Mišu Dimitrijevića, antisemitu, koji se posle političkim vezama izvukao iz zatvora, jer je to vaša praksa, pa vam je valjda zato uzor? To je ono što mi nije jasno.
Šta hoćete da mi kažete, da bez jednog dana radnog staža imam veliku imovinu? Pre svega, moja imovina je tolika kolika je, a imam 21 godinu radnog staža, ne znam da li to znate, od čega samo par godina u skupštinama. To je cela priča.
Vaši pokušaji da se sada preko noći presvučete u ne znam šta, da se pocepate u hiljade frakcija koje će zajednički sutra sprovoditi isti program "Velike Srbije", koji je već koštao glave stotine hiljada ljudi. To neće moći.
Što se tiče gospodina Samardžića, Ustav Srbije kažete prošao je na referendumu u Srbiji. Da, ali ni u jednoj opštini u Vojvodini. Znači, samim tim, svako ko ima iole političkog sluha, dobro bi se zapitao koliko takav Ustav može da bude od koristi državi u kojoj, u njenom navodno najrazvijenijem delu, a Vojvodina odavno nije najrazvijeniji deo, jedan od 15 najrazvijenijih opština u Srbiji, sa najvišim prihodom, osam su na teritoriji grada Beograda, četiri na teritoriji geografske Srbije i tri na teritoriji Vojvodine, od kojih najrazvijenija opština Vršac se nalazi na 12. mestu. To su podaci koji su posledice centralizma o kojem govorimo.
Ovako, 6. maja u Hrtkovcima je bio miting SRS na kome je pročitano 18 imena porodica koje se imaju iseliti. Treća na spisku je bila porodica Alekse Ejića, predsednika SPO. Uzgred, ko je Vojislav Šešelj da bilo kome garantuje bezbednost u Srbiji, koja ima svoje državne organe?
Služili ste kao paravojna jedinica za proterivanje političkih neistomišljenika i svi se toga dobro sećamo. Ne sedi Vojislav Šešelj u Hagu zato što nije platio porez na promet nekretninama, nego zato što je proterivao ljude bombama.
Zahvaljujem. Pošto je Liga socijaldemokrata Vojvodine podnela više amandmana koji se odnose uglavnom na istu stvar, a to je pitanje regulisanja ove materije, počeo bih od ovoga što je uvažni gospodin ministar rekao. Dakle, član 45. Ustava kaže: "Lice koje se pozove na prigovor savesti može biti pozvano da ispuni vojnu obavezu bez obaveze da nosi oružje, u skladu sa zakonom." Dakle – "bez obaveze da nosi oružje, u skladu sa zakonom." Ne može zakon propisati da lice ipak nosi oružje. I upravo tu sada počinje niz nesporazuma koje smo pokušali da ispravimo našim amandmanima.
Treba reći da je ovaj zakon izuzetno dobar i značajan za uređenje oblasti kojom se bavi, ali neke stvari moraju biti pojašnjene. Pre svega, svi naši amandmani se baziraju na tome da opredeljenje za civilnu službu treba da bude isključivo na osnovu slobodno izražene volje vojnog obveznika i da ne sme postojati nikakvo telo koje bi procenjivalo njegovu savest, niti uslovi pod kojima neko može da uloži prigovor savesti. Ovo je u skladu sa dokumentima Saveta Evrope i EU, koji su izričiti u tome da se radi o jednom od fundamentalnih ljudskih prava.
Rezolucija 337 Saveta Evrope iz 1968. godine kaže – da telo koje donosi odluku o prigovoru savesti treba da bude u potpunosti odvojeno od vojnih vlasti i njegov sastav treba da garantuje maksimalnu nezavisnost i nepristrasnost. U ovom zakonu nije tako predviđeno.
Takođe, Preporuka 816 iz 1987. godine kaže da pravo prigovora savesti treba posmatrati kao pravo koje logično i direktno proističe iz fundamentalnih prava pojedinca u demokratskoj vladavini prava, koje garantuje član 9. Evropske konvencije o ljudskim pravima.
Svi naši amandmani su usmereni na to da se usvoji princip definisan u Rezoluciji 337 iz 1967. godine, da nijedna komisija ne može ispitivati savest pojedinca i da motivi svakog pojedinca da uloži prigovor savesti moraju biti zadovoljavajući, u najvećem broju slučajeva.
Drugim rečima, nije na evropskom putu razvoja ove zemlje da vojna komisija preispituje prigovor savesti pojedinca. Naši amandmani idu u tom pravcu da se svako svojom slobodnom voljom, bez preispitivanja, može opredeliti da li će vršiti vojnu službu sa ili bez upotrebe oružja.
Sa druge strane, upozori bih da se u samom zakonu otežava upražnjavanje prava na prigovor savesti, recimo, kaže u članu 5. ovog zakona – postavlja se niz razloga koji onemogućavaju osobu da izrazi prigovor savesti, jedan od njih je i da je neko bio član ''streljačkog'' i ''streličarskog'' društva.
U članu 7. se traži da se uz zahtev podnese i dokaz da nije član takvog društva i da nije bio član takvog društva. Pazite, govorim o ''streljačkim i streličarskim društvima''. Na koji način, gospodine ministre, ako biste bili ljubazni da mi odgovorite, mislite da neko može da prikupi potvrde svih ''streljački i streličarskih društava'' u Republici Srbiji da nije njihov član?
Samim tim se ograničava mogućnost upražnjavanja prava na prigovor savesti i mislimo da bi bilo korisno da se sva ograničenja oko korišćenja tog instituta prigovora savesti uklone. Hvala.
Zahvaljujem. Samo ću u nekoliko reči da repliciram Martinović mr Aleksandru, koji me je pitao oko prinadležnosti u Upravnom odboru u "Vojvodinašume".
Dva puta sam u životu bio član nekog upravnog odbora. Prvi put je to bilo kada sam sedam godina bio predsednik Upravnog odbora Kliničkog centra Vojvodine. Za tih sedam godina nisam primio nijedan dinar nikakve prinadležnosti u Upravnom odboru Kliničkog centra Vojvodine. Sutra će biti prva konstitutivna sednica "Vojvodinašuma", nismo imali još nijednu i tu dužnost ću obavljati volonterski, kao i svaku drugu javnu funkciju, osim činjenice da sam stalno zaposlen u Narodnoj skupštini Republike Srbije. Time, nadam se da sam odgovorio na vaše pitanje i da sam dao jasan odgovor.
Hteo sam samo još jednu malu primedbu, a to je – lepo je što toliko spominjete Vojvodinu, gospodine Martinoviću, jer Vojvodina zaista zaslužuje značajno mesto u Srbiji koje treba da ima.
Samo me čudi da to radi čovek u programu čije stranke jasno piše da Vojvodinu treba kao autonomiju ukinuti i da Srbija ne treba da ima nijednu drugu Vladu osim Vlade Republike Srbije. To me čudi, s obzirom na to ako je neko predstavnik stranke koja u svom programu ima zapisano da Skupštinu, Izvršnog veća AP Vojvodina treba ukinuti, ima ta ista stranka u toj istoj skupštini poslanike, i to ne mali broj, i to poslanike koji su na stalnom radu u telu za koje se po programu stranke zalažu da treba ukinuti. To me samo čudi, ništa drugo nisam hteo da kažem. Hvala lepo.
Zahvaljujem.

Samo bih u par reči da skrenem pažnju da imate problem s Poslovnikom, a to su član 86. stav 6. i član 122. stav 1.

Član 86. stav 6. kaže da se kvorum utvrđuje primenom elektronskog sistema za glasanje, na taj način što je svaki poslanik dužan da se identifikuje prilikom ulaska u salu, ubacivanjem identifikacione kartice u poslaničku jedinicu. Vi to ne poštujete i to je jako štetno za normalno funkcionisanje Skupštine, iz jednostavnog razloga što možemo doći u poziciju da u sali budu ljudi koji za to nisu ovlašćeni. To je jedna stvar.

Druga stvar je pitanje za vas, gospođo predsedavajuća. Gospođo predsednice Skupštine, kada ćete staviti na dnevni red zakon o nadležnostima AP Vojvodine i potvrdu Statuta AP Vojvodine?
Podsetiću samo na to šta kaže konkretno ovaj član.

"Kvorum se potvrđuje primenom elektronskog sistema za glasanje na taj način što je svaki poslanik dužan da se identifikuje prilikom ulaska u salu, ubacivanjem identifikacione kartice u poslaničku jedinicu", što znači da se tako utvrđuje kvorum. O tome sam govorio. Hvala lepo.