Poštovano predsedništvo, gospođo ministar, poštovani narodni poslanici, PUPS će podržati Zakon o zabrani usavršavanja proizvodnje i stvaranja zaliha bakteriološkog i toksičnog oružja i o njihovom uništavanja, iz prostog razloga što i sam naslov govori i opredeljuje svrhu njegovog donošenja i usvajanja. Znači, on promoviše našu opredeljenost za zabranu upotrebe ovog oružja, za masovno uništavanje žive sile i za zagađivanje životne sredine.
Malo je otužno u sadašnjoj situaciji o ovom zakonu govoriti, imajući u vidu događaje na severu Kosova gde se na neki način na Srbiju primenjuju ova sredstva, doduše koja su dozvoljena, ali ona su ipak proizvod hemijske proizvodnje i nisu bez posledica. Znači, ovaj zakon promoviše dva suštinska naša opredeljenja, zabranu proizvodnje biološkog-hemijskog oružja, ali istovremeno i dozvoljava proizvodnju biološko-hemijskih proizvoda za mirnodobske svrhe, za zaštitu i dijagnostiku lečenja, bez kojih nema napretka u ovim oblastima, ali je jasno i zakonom predviđena stroga kontrola proizvodnje ovih sredstava i način njihove upotrebe.
Šta biološko-hemijska oružja karakterišu? Pre svega, ona spadaju i imaju svojstvo sredstava za masovno uništenje žive sile i životne sredine i zbog toga i predstavljaju veliku opasnost.
Drugo, relativno se lako mogu proizvoditi i upotrebiti zbog čega zahtevaju strogu kontrolu u procesu proizvodnje. Čak se mogu proizvesti u malim laboratorijama. Od uvek, od kada postoji sveta, toksična sredstva
su bila u upotrebi, doduše ne u nekim masovnim, ali iskustva iz Drugog svetskog rata i ranija iskustva su dovoljna da pokažu kako su to nehumana sredstva, kada je u pitanju život ljudi.
Znači, usvajanjem ovog zakona mi promovišemo human odnos prema ljudima i nastojanja očuvanja životne sredine. I pored sve podrške želim ukazati na jednu činjenicu da i pored toga moramo biti svesni da je na sceni svojevrstan biološki-hemijski rat na globalnom planu. On se upotrebljava preko raznih hemijskih i drugih sredstava u svojstvu zaštite, ali bogami i u pogledu proizvodnje i povećanja produktivnosti u pojedinim proizvodima, a naročito poljoprivrednim proizvodima. Svi znamo da su na kraju krajeva i lude krave, modifikovana soja i drugi modifikovani poljoprivredni proizvodi rezultat primene ovih sredstava, čime se na indirektan način znatno utiče na zdravlje i životnu sredinu ljudi.
Mi dobro znamo da su mnoga biološka sredstva, pa i razne zarazne bolesti proizvedene u laboratorijama, a zatim puštene u promet na biljni i životinjski svet. Nažalost, to je delo svetskih moćnika koji po svaku cenu žele da dominiraju ovim svetom, žele da promovišu svoju politiku i svoju ekonomiju na račun drugih naroda. Ono što je za Srbiju veoma bitno i što mi treba da učinimo jeste da preduzmemo sve mere da jasno ovim zakonom o kojem mi verujem da niko neće biti protiv njega, jer on stvarno ima svoju humanu osobinu i svoj karakter, ali mislim da treba da preduzmemo i sve druge moguće mere da zaštitimo živote ljudi i životnu sredinu kroz strogu kontrolu i uvoza životnih namirnica i uvoza hemijskih proizvoda i zabrane proizvodnje pojedinih posebno poljoprivrednih kultura koja znatno narušavaju životnu sredinu, ali ako, i sa tim bih završio, sećam se dobro, na televiziji je bilo prikazano jedno mađarsko zemljište proizvodnje takvih kultura dovedeno do neplodnosti za više godina. Tako da ni malo nije naivan ovaj biološki i hemijski rat koji se vodi na globalnom planu bez upotrebe oružja.
Sa ovim završavam, još jedan put naglašavam da ćemo ovaj zakon podržati i nemamo ni na njega amandman, mislim da je on dovoljno jasan, dovoljno ukazuje sam po sebi na problem, a i stvara mogućnosti da se neophodna sredstva ove vrste mogu proizvesti i kod nas. Zahvaljujem se.

Poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, prošlog utorka sam postavio Ministarstvu odbrane pitanje vezano za iseljavanje određenih lica koja su izbegla iz odcepljenih republika, a smeštena su u prostor vojne ustanove Dedinje i pitao sam da li je obavezna vojna ustanova da poštuje odluke nadležnih sudova.
Ovog puta je slično pitanje i pitam da li je vojna ustanova Dedinje obavezna da poštuje odluke Prvog osnovnog suda u Beogradu. Pročitaću kako je rešenje Prvog osnovnog suda – određuje se privremena mera, pa se zabranjuje tuženom da naloži, zatraži ili izvrši obustavu snabdevanja objekta Dedinje, Zvezdara, Velimira Rajića 2. u Beogradu i to toplotnom energijom, električnom energijom, tekućom vodom, kao i da naloži, zatraži ili izvrši obustavu vršenja poslova odnošenja smeća iz istog objekta. Privremena mera ostaje na snazi do pravosnažnosti okončanja ovog parničnog postupka, a u pravnom leku se kaže – protiv ovog rešenja nije dozvoljena posebna žalba.
I pored ovakvog rešenja Prvog osnovnog suda, VU "Dedinje" isključila je struju, vodu, grejanje i dovela ove porodice, koje su godinama bolesni, u izuzetno nezavidnu situaciju.
Ne ulazim u to ko je ovde kriv. Veoma je bitno i pitam – ako mi ne poštujemo i nadležne institucije ne poštuju odluke suda, onda zašto nam postoje zakoni? Kada se okonča postupak i po odluci nadležnih sudova, onda neka se i izvrši takva odluka. Dotle je red da posebno nadležne institucije poštuju odluke sudova. Molio bih da Ministarstvo odbrane ispolji uticaj i da ukine ovu meru koju je izvršila VU "Dedinje" ukidanjem struje, vode i grejanja ovim porodicama. Hvala lepo.

Poštovano predsedništvo, gospodine ministre, kolege poslanici, PUPS smatra i drži do stanovišta da Predlog nacionalne strategije zaštite i spasavanja u vanrednim situacijama je veoma važan dokument i da je on od nacionalnog interesa za našu državu, a pre svega za njene građane. Zbog toga ćemo podržati ovaj dokument.
Živimo u vremenu koje karakterišu visoke tehnologije u razrešavanju ljudskih potreba čiji nus proizvodi ili sama primena ima negativne posledice na životnu sredinu, a time i zdravlje ljudi.
Ono što je još gore jeste zloupotreba naučnih dostignuća u primeni tzv. prljavih tehnologija u proizvodnji sve savremenijeg naoružanja. Nuklearni otpadi sve više se koriste u proizvodnji ubojnih sredstava, a radi rešavanja problema njegovog čuvanja. Nažalost, to smo i sami iskusili na svojoj koži. Bombardovanje Srbije 1999. godine sa ubojnim sredstvima, punjenim osiromašenim uranijumom je svojevrstan zločin i pokušaj genocida nad našim narodom jer su posledice i do hiljadu godina.
Najnovija izjava ministra zdravlja mora nas ozbiljno zabrinuti. Podsetiću vas, izjavio je da je broj obolelih od karcinoma u Srbiji zadnjih godina povećan skori tri puta i da je ovo oboljenje najizraženije u Srbiji.
Vratio bih se na sam dokument koji mislim da je dobro koncipiran. Smatram bitnim istaći samo nekoliko činjenica.
Na jasan način je definisana svrha donošenja nacionalne strategije i obaveze koje proističu iz međunarodnih dokumenata. Značaj donošenja ovog dokumenta proizilazi iz stanja u ovoj oblasti kod nas i ukazuje se na mogućnost smanjenja rizika i povećanja otpornosti društva u slučaju nastanka katastrofe.
Definišu se nedostaci postojećeg sistema zaštite i spasavanja. Definisane su strateške oblasti za jačanje kapaciteta upravljanja i efikasne koordinacije mehanizama.
Sagledani su svi oblici mogućih vanrednih situacija od poplava, odrona, klizišta, klimatskih promena, zemljotresa, do raznih akcedenata i time se obezbeđuje adekvatna primena i osposobljavanja za slučaj vanredne situacije.
Na osnovu sadržaja ovog dokumenta i priloženog aneksa oblast vanrednih situacija u Republici Srbiji, mogu se izvući tri osnovna problema. Prvo je organizacioni, drugi je kadrovski ili personalni i treći je materijalni. Lično smatram da su prva dva problema lakše prirode. Sigurno je da tu ima problema jer dobra organizacija i kadrovi su preduslov svakog uspeha, a pogotovo u ovim situacijama. Postoji zakonska regulativa. Definisane su obaveze nosioca zadataka od lokalne samouprave do Vlade i od zdravstvenih ustanova i drugih institucija do Ministarstva odbrane i MUP.
Evidentan problem organizacije je na samom vrhu i koordinacija poslova i zadataka, ali je to za mene manji problem jer je zavistan od ljudskog faktora. Slična je situacija po pitanju kadrova. Potencijali postoje, to je sigurno i moguće je razrešiti. Jasno, neophodna je odgovarajuće uvežbavanje i obuka kadrova.
Ono što je za mene veoma ozbiljan problem jeste materijalna baza, a evidentno je da nam nedostaju mnoga sredstva i oprema i to savremena. Ono što imamo je ili zastarelo ili su istrošeni resursi.
Na koji način ovaj problem razrešiti je pod velikim znakom pitanja. Dok se materijalna baza ne reši ne vredi nam ni dobra organizacija ni kadrovi. U realizaciji i rešavanju problema delovaćemo nesposobni jer golim rukama se ne gasi požar. Da zaključim, dokument kao orijentacija i preduzimanje mera je dobar i kao takvog ga podržavamo, ali su neophdone druge mere da bi on i u praksi zaživeo.
Kada je reč o zakonu o prebivalištu i boravku građana, koji će PUPS podržati, a istakao bih samo činjenicu, a to je i ministar naglasio, ali mislim da je to veoma bitno za građane da čuju i da se ponovi, da se ovim zakonom rešavaju problemi prebivališta i tzv. beskućnika. Naime, zakonom je predviđeno da beskućnici, a njih nije malo, mogu prijaviti prebivalište i preko centra za socijalni rad na čijem području se nalaze i na taj način ostvariti druga prava kao i svi drugi građani Srbije.
Mislim da je ovaj zakon dao mnoge novine i pojednostavio proceduru regulisanja ove oblasti i da je zbog toga vredan da se on podrži. Hvala.

Poštovano predsedništvo, moje pitanje je upućeno Ministarstvu odbrane i Ministarstvu rada i socijalne politike.
Prema postojećem Zakonu o penzionom sistemu do kraja 2011. godine treba da se integriše fond SOVO i fond PIO Srbije. Raspolažem sa podacima da ima mnogo spornih pitanja, što može izazvati ozbiljne probleme u budućem funkcionisanju objedinjenog fonda. Nabrojaću samo neke. U postupku su oko 32.500 tužbi od 47.000 korisnika vojnih penzija za naplatu, a naplaćeno je oko 15.000 na ime duga prema ovim korisnicima vojnih penzija.
Korisnici vojnih penzija vode spor sa državom zbog nepoštovanja Uredbe o platama od 2000. godine i do sada je pokrenuto oko 10.000 tužbi. Pokreću se tužbe za ostvarivanje prava na povećanje penzija korisnicima vojnih penzija za 11,06%, a po osnovu zakona iz 2008. godine.
Nije rešeno kako će se isplaćivati naknade uvećanih troškova stanovanja i školovanja dece za ona lica koja imaju to pravo, kao i pitanje socijalne pomoći.
Šta će biti sa sredstvima u visini od 3% koja su korisnici vojnih penzija dobrovoljno izdvojili od budžeta penzije na ime izgradnje stanova za izbegle penzionere? Šta je sa tom imovinom?
Kako će se finansirati vojno-zdravstveni sistem po osnovu doprinosa iz Penzionog fonda? Na koji način će se rešavati stambena problematika penzionera koji nemaju rešeno stambeno pitanje i beskućnika?
Kod aktivnih starešina sve je veće nezadovoljstvo zbog nepovoljnih uslova penzionisanja. Udruženje vojnih penzionera skupilo je oko 40.000 potpisa za upućivanje peticije Vladi, Skupštini, Zaštitniku građana, kojom traže da se njihovi problemi i zahtevi reše.
Smatram da nije korektno, sve navedene i mnoge druge probleme prebaciti u nadležnost Fonda PIO Srbije, koja ništa nisu doprinela takvom stanju. S druge strane, lica koja traže svoja prava naći će se u procepu, gde će se i Ministarstvo odbrane i Ministarstvo rada oglašavati kao nenadležni.
Iz navedenog razloga, smatram razumnim da Ministarstvo odbrane i Ministarstvo rada razmotre ove i druge probleme i odloži najmanje za dve godine integraciju fonda SOVO i u Fond PIO Srbije, u kom vremenu rešiti navedene probleme na zakonski uređen način.
Iz izloženog sledi i moje pitanje - da li su Ministarstvo odbrane i Ministarstvo rada analizirali istaknute i ove probleme, kao i mnoge druge? Imaju li za njih zakonsko rešenje i smatraju li opravdanim da se razmotri i predloži Vladi prolongiranje roka integracije Fonda SOVO u Fond PIO Srbije za dve godine, kao i da se preispita opravdanost sadašnjeg rešenja socijalnog penzijskog sistema vojnih osiguranika? Hvala lepo.

Poštovano predsedništvo, poštovane kolege i koleginice narodni poslanici, imam pitanje za Ministarstvo odbrane, a odnosi se na prinudno iseljavanje porodica vojnih penzionera koje su privremeno smeštene u objektu Vojne ustanove "Dedinje", u ul. Velimira Rajića br. 2. na Zvezdari.
Naime, radi se o osam porodica od ukupno 1.600 do 2.000, koje su 90-ih godina izbegli iz otcepljenih republika i koji su ostali bez svojih stanova. O uslovima smeštaja tih porodica ne bih hteo da govorim, jer to je ispod svakoga nivoa. Međutim, Vojna ustanova "Dedinje" je pokušala da te porodice, govorim o ovih osam porodica, iseli iz navedenog objekta, zbog čega su izbegla lica pokrenula spor kod Prvog opštinskog suda u Beogradu.
Prvi osnovni sud u Beogradu doneo je rešenje 10. marta 2011. godine, znači ove godine, a ono glasi: "Određuje se privremena mera o predlogu tužilaca i zabranjuje se tuženoj Republici Srbiji, Ministarstvu odbrane, Vojnoj ustanovi "Dedinje" iz Beograda korišćenje i raspolaganje sobama od 112 do 118 de pada Zvezdara, Velimira Rajića br. 2 u Beogradu, a naročito da započne ili sprovede postupak prinudnog iseljavanja tužilaca iz tih soba. Odbacuje se predlog tužilaca da odredi privremenu meru kojom bi se naložilo tuženoj Republici Srbiji, Ministarstvu odbrane, Vojnoj ustanovi iz Beograda da iste sobe ispražnjene od lica i stvari preda na korišćenje tužiocima u roku od tri dana. Privremena mera određena u prvom stavu ovog rešenja ostaje na snazi do pravnosnažnog okončanja ovog postupka".
Međutim, i pored toga Vojna ustanova "Dedinje" vrši pritisak da ove porodice iseli i koristeći razna sredstva, najnovije vesti su da je isključena voda, isključeno grejanje, ne iznosi se smeće i jednostavno pokušava na taj način da te porodice iseli iz tih prostora. Ove porodice se inače nalaze u izuzetnoj teškoj situaciji. S toga apelujem na Ministarstvo odbrane da ispolji uticaj i obustavi njihovo iseljavanje bar dok se ne reši sudski spor. Ovo s tim pre što proklamujemo pravnu državu i zbog toga smo obavezni poštovati, bar mi da poštujemo odluke suda.
Imam informaciju da im se nude drugi prostori. Međutim, ako se ima u vidu da i ovaj prostor u kojem su smešteni nezadovoljava ni minimalne uslove za normalan život, onda se postavlja pitanje kakav je tek prostor koji im se nudi, jer logika nameće da bi svako prihvatio bolje, s toga takvo obrazloženje ne stoji.
U celini gledano, problem izbeglih Vojnih lica traje već 20 godina i na tom planu je malo učinjeno. To su beskućnici izloženi stresnim situacijama, pa bi bilo normalno da država na tom planu efikasnije preduzme neke mere i da im se dodatno ne zagorčavaju uslovi života, kao što je to slučaj kod ovih porodica.
Mogu da pretpostavim razloge zbog oni žele da ih isele, verovatno je taj objekat prodat, ali je u najmanju ruku primereno da im se koliko toliko obezbede povoljniji uslovi smeštaja, bar ravni kao što su sada, ako ne malo bolji. Ako čovek nema stan, teško je obezbediti dobre uslove, ali dovoljno vam je reći da oni imaju zajedničko kupatilo, zajednički ve-ce, imaju tri puta nedeljno toplu vodu, pa onda pogledajte u kom veku mi živimo.
Zahvaljujem se i nadam se da će Ministarstvo odbrane imati razumevanje za ove porodice o kojima sam govorio. Hvala lepo.

Poštovano predsedništvo, gospodine predsedniče Vlade, kao što već znate, PUPS će podržati Predlog zakona o rebalansu budžeta. Međutim, moram da izrazim određeno svoje nezadovoljstvo, jer sam iskreno rečeno očekivao da će ovim rebalansom budžeta biti rešen bar deo problema duga prema korisnicima vojnih penzija, koji je nastao, vama je to već sigurno i poznato u periodu od avgusta 2004. do decembra 2007. godine.
O ovom problemu proteklom vremenu više puta sam postavljao pitanja i zahtev da se razreši nastali dug i postupi po odredbama iz člana 193. Zakona o vojsci Srbije, koji je usvojen januara 2008. godine, a podsetio bih vas da je tim članom Vlada bila u obavezi da u roku od 90 dana predloži rešenje za isplatu duga. Prethodna Vlada to nije odradila, a evo i ova na isteku mandata nije taj problem razrešila. Bilo je obećanja da će se pronaći rešenje i pokušaja da se predlože rešenja koja su na štetu korisnika vojnih penzija. Ćutanje je i dalje na sceni, problem i dalje stoji.
Podsetio bih vas da je početni dug iznosio oko 4,5 milijarde dinara, a s obzirom da nije bilo želje da se dug reši, pojedinci su pokrenuli sudske postupke, kako bi svoja prava ostvarili putem suda. Prema mojim raspoloživim podacima do sada je pokrenuto oko 32.500 tužbi, od kojih su 15.974 sudskih presuda postale izvršne. Znači, negde oko svega 13 hiljada korisnika vojnih penzija to nije učinilo, odnosno nije pokrenulo tužbu.
Takođe, prema onim podacima kojima raspolažem do sada je prinudno naplaćeno oko četiri milijarde dinara, znači skoro onaj osnovni dug od onoga što su tužbe postale izvršne, a očekujem da će do kraja godine još najmanje oko dve milijarde biti prinudno naplaćeno.
Interesantna je struktura isplaćenog duga. Ona zapravo iznosi - 39,5% je osnovni dug, 37,5% zaokružio bih, ima decimala tu još, su kamate. Znači, osnovni dug skoro je jednak, 20,75% su parnični troškovi, plus troškovi prinudne naplate oko 2%, znači, sve to skupa kad se sabere to je negde oko 23%. Dug se uvećava po osnovu kamata i sudskih troškova tako da on sada, računajući i isplaćena sredstva, iznosi između 11 i 12 milijardi, nemam tačan podatak. Znači, dug je povećan skoro tri puta i on će i dalje rasti s obzirom da nema rešenja.
Postavlja se pitanje - da li za ovo neko treba da odgovara, a i za mene je veoma interesantno iz kojih sredstava su isplaćena sredstva putem prinudnih naplata i ko je u stvari oštećen po tom osnovu? To ne znam. Očekivao sam, kao što sam i rekao, da će ovim rebalansom dug barem delimično biti razrešen. Međutim, o njemu se i dalje ćuti time stvara nezadovoljstvo kod penzionera koji i ovako veoma teško žive.
Ovaj problem potenciram da se razreši. Mislim da je on u interesu obostranom i Vlade i države. Znam da se radi o velikim sredstvima, ali se nije smelo dozvoliti da se dug utrostruči. Diskutujući o ovom problemu i s obzirom da sam nekoliko puta potencirao ovaj problem, iskreno rečeno, postajem i sam sebi dosadan. Ono što je možda još ružnije, stiče se utisak da vidim samo problem penzionera i da za ostalo nisam zainteresovan i da ne vidim druge probleme u zemlji. Želim da kažem, da to demantujem i da sam i te kako zainteresovan i za sve druge probleme i voleo bih da ova zemlja cveta.
Međutim, isto tako, dužan sam i da štitim interese onih ljudi koji su stvarno oštećeni. Takođe, moram da naglasim da su penzioneri bili spremni da prihvate bilo koju varijantu ...
(Predsednik: Vreme.)
... koja je po Vladu, da kažem, najpovoljnija da se ovaj dug razreši, bilo to kroz par godina, kroz određene nadoknade ili bilo koji drugi način ...
(Predsednik: Vreme. Završite rečenicu.)
Mislim jednostavno, mada sam imao još nešto, kada problem postoji da treba Vlada da stvarno reši ovaj problem, da razreši na zadovoljstvo pre svega penzionera, a sigurno i država da nema više tih obaveza prema penzionerima. Hvala.

Ja sam u sklopu ovog zakona predložio da se pored propisa koji su navedeni da se uvrsti i zakon o proglašavanju opšte narodnom imovinom seoskih utrina, pašnjaka i šuma, imovina zemljišnih urbanih i njima sličnih zajednica kao i graničarskih, imovnih opština.
Cilj mi je bio da se obuhvate i oni zakoni po kojima je pojedincima oduzeta imovina. Prema tome, neshvatljivo mi je obrazloženje gde se kaže da se amandman ne prihvata iz razloga što se u članu 2. precizno definisani propisi na osnovu kojih se oduzima imovina koja će biti vraćena na način propisan predlogom zakona.
Činjenica je da je i ovaj zakon postojao i po njemu je oduzeta imovina, ili je postojala ili nije postojala. Ne vidim razloga zašto se na neki način vrši diskriminacija u odnosu na one ljude koji su oštećeni po ovom zakonu.
Razumeo bih da mi je obrazloženje dato da je po ovom zakonu problem rešen ili da nije tačno, ali ako već postoje takvi slučajevi, mislim da bi bilo logično da je Vlada i moj predlog amandmana prihvatila. Hvala vam.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovano predsedništvo, poštovani građani Srbije, uvaženi članovi Vlade, dozvolite da u ime partije PUPS sa zadovoljstvom pozdravim ambasadore prijateljskih zemalja, a ujedno da pozdravim i predstavnike ambasada i ambasadore zemalja koje nisu naklonjene Srbiji, i dobro je što prisustvuju današnjoj skupštini da na licu mesta sagledaju šta o situaciji na Kosovu misli parlament Srbije.
U ime partije PUPS izneću stav u vezi deklaracije Narodne skupštine Srbije o aktuelnom stanju na KiM nakon jednostranih i nasilnih akata privremenih institucija samouprave u Prištini. Nakon ispunjavanja svih uslova od strane Srbije, isporukom haških optuženika, koje je od nje tražila Međunarodna zajednica, da bi dobili kandidaturu za ulazak u EU, Srbiji je od strane svetskih moćnika jasno dato do znanja da će priznavanje nezavisnosti Kosova biti novi uslov za dobijanje kandidature za ulazak u EU. To su učinili preko separatista Kosova, koji su nasilno pokušali da promene realno stanje na terenu.
Ovim aktom izvršen je dodatni pritisak na Srbiju i učinjen je pokušaj da se suštinski poništi rezolucija 1244 UN. Pri tome, Priština je pokušala da za novonastalu situaciju optuži Srbiju. Znači, na sceni je poznat scenarijo, da se žrtva proglasi krivim. Pitam se kakva bi bila reakcija svetske zajednice da je to Srbija stvarno učinila, iako bi po rezoluciji 1244 na to imala pravo, odnosno da na granici prema Albaniji stacionira oko 1000 vojnika i carinika? Siguran sam da bi usledile sankcije, samo je pitanje u kom obliku.
Moramo konstatovati da je stanje u AP KiM veoma složeno, a Srbi i nealbansko stanovništvo se nalazi u izuzetno teškoj situaciji. Oni se naročito posle najnovijih događaja nalaze u izolaciji i izloženi su svim oblicima maltretiranja i ponižavanja. Da je to tako, radi podsećanja navešću samo nekoliko činjenica koje ukazuju na dvostruke standarde kada je u pitanju položaj Srba na KiM. Početkom 90-tih godina sve akcije albanskih pripadnika na KiM od celokupne svetske javnosti proglašene su terorističkim aktom.
Međutim, vremenom odnos prema teroristima Međunarodna zajednica menja, a potpomognuti stranim faktorom osniva se tzv. OVK, a terorizam se kao instrument koristi za oduzimanje KiM, a po unapred utvrđenom scenariju. Montirani slučaj Račak NATO je uzeo kao povod za bombardovanje Srbije. Nakon donošenja rezolucije 1244, a radi uspostavljanja mira na KiM, uspostavljena je institucija mirovnih snaga koje su imale zadatak da uspostave mir i funkcionisanje svih institucija do konačnog rešenja statusa KiM.
Međutim, od dolaska mirovnih snaga UN i KFOR na KiM se i dalje vode dvostruki standardi. Srbi i nealbansko stanovništvo su i dalje izloženi razno-raznim pritiscima, progonima i maltretiranju. Da je to tačno, ovih samo nekoliko podataka sam preuzeo iz informacija Ministarstva za Kosovo i Metohiju koje su dostavljene Odboru za KiM Narodne skupštine Republike Srbije. Naime, u ovoj informaciji je izneto da je od dolaska mirovnih snaga KFOR-a na KiM iz svojih prebivališta na AP KiM proterano i privremeno raseljeno više od 220 hiljada Srba i drugih nealbanaca. Na prostoru KiM bilo je više od sedam hiljada etnički motivisanih napada, ubijeno je preko 1000 Srba i 14 pripadnika drugih etničkih diskriminisanih zajednica. Kidnapovano je 841 Srbin i 960 ljudi je teško ranjeno. Ovi podaci ukazuju da je u ovom periodu nastradalo više Srba nego za vreme bombardovanja.
U navedenoj informaciji se dalje navodi da je od 437 mesta u kojima su živeli Srbi, izuzimajući Leposavić, Zvečane i Zubin Potok, etnički potpuno očišćeno 312 naselja. Albansko stanovništvo je uništilo preko 5.250 nadgrobnih spomenika na 254 grobalja, dok na više od 50 grobalja ne postoji nijedan čitav spomenik. Gotovo deset godina od završetka sukoba u pokrajini najveći broj raseljenih lica i dalje živi daleko od svojih ranijih prebivališta. Konstantan je napad na povratnika i dalje je ograničena sloboda kretanja, a bezbednost Srba i drugih nealbanskih naroda koji su opstali na prostoru Kosova je i dalje neizvesna, njihovi životi su stalno ugroženi, što svedoče i događaji koji su se desili ovih dana. Povratak se opstruira od strane privremenih institucija Kosova i Metohije, a zapošljavanje Srba i drugih nealbanskih pripadnika je skoro nemoguće.
Najnoviji izveštaj Dika Martija ukazuje na svu brutalnost i neljudsko ponašanje prema Srbima i nealbanskom stanovništvu. Izveštaj Dika Martija je usvojila Parlamentarna skupština Saveta Evrope, kao i rezoluciju o nehumanom postupanju prema ljudima i nelegalnog trgovini ljudskih organima na KiM. Međutim, sve je to još uvek mrtvo slovo na papiru, a pokušaj da se ovo grozno i suludo delo istraži pre svega opstruiraju oni koji se najviše zalažu za tzv. ljudska prava i tzv. demokratiju, a iz razloga što bi nezavisnom istragom došlo do saznanja da su ta monstruozna dela učinjena pod njihovim okriljem ili najblaže rečeno uz njihov blagoslov.
Najnoviji film koji je snimljen u Francuskoj je pokušaj, monstruozni pokušaj da se za ovo delo okrive Srbi. Možemo samo pretpostaviti kakvim pritiscima je bila izložena Srbija da su to, ne daj Bože, Srbi počinili. Kakva nam je sada situacija na Kosovu i Metohiji? Sa našeg aspekta ona je katastrofalna, nestabilna, rizična, sa brojnim izazovima, a moguća je i dalja eskalacija događaja, što potvrđuju današnja izlaganja predstavnika Vlade. Prekraja se istorija KiM, piše nova. Ide se i dotle da manastire nisu gradili Srbi. Ništa što je srpsko nije pošteđeno, ni crkve, ni groblja, ni imovina, a ni životi. Znači, na sceni je poništavanje svih duhovnih, moralnih i kulturnih vrednosti koje Srbiju i Srbe vezuju za KiM. Sve se to nažalost odvija pod okriljem mirovnih snaga i uz blagoslov pojedinih svetskih moćnika.
Objektivno rečeno, Srbija se nalazi u nezavidnoj situaciji. Imamo dva suprotstavljena i oprečna stava. Sa jedne strane šiptarski, separatistički, koji vidi samo nezavisno Kosovo, etnički očišćeno, a uz to podržani od onih koji su priznali nezavisnost Kosova. Sa druge strane imamo nastojanje Srbije da očuva teritorijalnu celovitost i suverenost na KiM, uz jasno izraženo opredeljenje za poštovanje ljudskih prava i sloboda svih građana na KiM. Na našoj su strani Ustav, Povelja UN, Helsinški akt i druga međunarodna dokumenta, u kojima su državni suverenitet i teritorijalni integritet temelji savremenog međunarodnog poretka, koja je opet suprotna volji pojedinih država koje su priznale nezavisnost Kosova.
Imajući sve ovo u vidu, kao i mnoge druge činjenice o kojima će biti danas rasprave, postavlja se jednostavno pitanje – šta nam je činiti? Kada postavljam ovo pitanje, onda do dogovora moramo doći hladne glave. Emocije nas neće dovesti na dobar put, pri čemu je naše osnovno opredeljenje da se Srbija ne može odreći KiM, a razlozi su nam svima dobro poznati.
Mi u rešavanju ovog za nas izuzetno teškog problema, po meni, imamo samo dve opcije. Prva je da uzmemo puške u ruke i počnemo novi rat, što je po mom mišljenju i po mišljenju PUPS suludo i unapred osuđeno na propast, iz razloga što nam je dosta rata, a i posle rata opet se mora pregovarati.
Mi za ovu opciju objektivno nemamo nikakvih potencijala, a i da imamo stvarno mislim da je Srbima rata preko glave i vreme je da prekinemo zavijati srpske majke u crno. Ne isključujem ovu opciju, za nju nikada nije kasno, možda ćemo biti primorani na to, i zato nadležni organi o ovom problemu moraju dobro da razmišljaju, ali Srbi ne treba da budu ti koji će to otpočeti. Druga opcija su pregovori, pregovori i samo pregovori. Makar oni trajali veoma dugo, sve dok ne ostvarimo, da tako kažem, približno željen cilj, osnovno uporište mora nam biti rezolucija 1244, insistirajući da se ona dosledno poštuje, iako ona nikada nije u celosti zaživela.
Optuživanje, zašto je došlo do toga je po meni suludo, kao što je i suludo sada optuživati i tražiti krivca zbog čega su Srbi na KiM postali manjinski narod. Optuživati Lazara, kralja, Tita, Miloševića je sada beznačajno. Mi smo tu gde jesmo. Nalazimo se u situaciji kakva jeste i to moramo pokušati rešiti na najbolji mogući način po srpski narod.
Sve napred izrečeno je svima nama dobro poznato, ali sam osećao potrebu da to kažem iz prostog razloga što smatram da o tome i o mnogim drugim problemima moramo pričati na svakom mestu i u svakoj situaciji. Svakako da to mogu činiti mnogo bolje kompetentni ljudi, koji se bave istraživanjem i istoriju KiM. Moramo na taj način upoznati svetsku javnost o realnom stanju na KiM, naročito umne ljude i one koji su nam naklonjeni. Znam da to mnogi znaju, ali ne smemo zanemariti da su neobjektivna sredstva informisanja anatemisali Srbe i Srbiju, a ta se slika u svetu mora promeniti. Ubeđen sam da će istina kad-tada o KiM izbiti na površinu, jer verujem u onu narodnu izreku – ničija nije gorela do zore.
Kada je reč o sadržaju Deklaracija, koju danas ova Skupština treba da usvoji, PUPS smatra da je ona realno oslikala stanje, ne štedeći ni određene međunarodne faktore, a tekst Deklaracije u sadašnjoj situaciji nudi, po nama, jedino moguće rešenje. Mi ne tvrdimo da možda ima i boljih predloga, ali ih mi ne vidimo ili nismo u stanju da te bolje predloge sada uočimo i predložimo. To ne znači da ako neko ima bolji predlog i bolje rešenje da ih nećemo podržati. Naprotiv, svaka dobra ideja je dobro došla i što se nas tiče oberučke ćemo je prihvatiti, samo ako to vodi mirnom rešenju.
Želim na kraju da iz Deklaracije prokomentarišem dva ili tri stava. Prvo, u tački 2. i 3. Deklaracije decidno je navedeno da Međunarodna misija na KiM krši statusno neutralne okvire poverene Rezolucije 1244 i time ugrožava ostanak srpskog stanovništva i interese Republike Srbije na prostoru KiM. Sa ovakvom konstatacijom se potpuno slažemo. Ovome bih dodao komentar, kojem jasno nije mesto u Deklaraciji, da je to učinjeno uz naloge i najblaže rečeno blagoslov pojedinih zemalja, pa i članica EU. To jasno ukazuje da će EU, bar one zemlje koje su priznale nezavisnost Kosova, ulazak Srbije u EU usloviti priznavanje nezavisnosti Kosova od strane Srbije. Izrečeno navodi na razmišljanje - da li Srbija po svaku cenu mora ići ka EU? Mi želimo, ali ako nas oni neće ili stalno postavljaju nove uslove, gde će nas to dovesti? Bićemo ni tamo ni amo. Neće Evropa usrećiti srpski narod. Ulaskom u EU mnogi će zažaliti, ali ni sami ne možemo opstati. Prema tome, možda je vreme za izbor alternativnog oglašenja, a to rešenje je poznato.
U tačci 5. Deklaracije pod a), b), g), d), đ) i e) Skupština jasno definiše obaveze državnih organa i drugih javnih činilaca u odbrani suvereniteta, teritorijalnog integriteta i ustavnog poretka Republike Srbije. Tu su otvorene sve opcije, samo je bitno da nadležni organi iznađu najbolje moguće rešenje i utvrde obavezu Vlade u redovnom obaveštavanju Skupštine Republike Srbije o razvoju događaja iz pojedinih aktivnosti. Na nama je da ih podržimo.
Na kraju da naglasim da će PUPS podržati Deklaraciju, kao i eventualne nove dobre predloge. PUPS apeluje na sve poslanike, kao i na Srbe u celini da ostvarim što veće jedinstvo kod daljih naših mera za rešavanje problema na KiM, da podržimo ovu i dorađenu deklaraciju. To bi sigurno ojačalo naše pozicije u daljim pregovorima. Ujedno apelujemo na međunarodnu zajednica da ispoštuje Rezoluciju o KiM i obezbedi mir na KiM. Hvala lepo.

Poštovana predsedavajuća, imam dva pitanja Vladi, odnosno nadležnom ministarstvu. Prvo pitanje se odnosi na sklapanje međudržavnih ugovora i sporazuma u vezi zaštite interesa pri sklapanju međusobnih ugovora pravnih ili fizičkih lica o poslovnoj saradnji.

Da budem jasniji, poslaničkoj grupi obratio se jedan naš građanin koji ima problema oko naplate duga od strane jedne firme iz Austrije. To lice je sklopilo ugovor sa jednom kompanijom iz Austrije, a ugovorom je predviđena klauzula da u slučaju spora nosilac zaštite svojinskih prava i interesa našeg građanina je nadležan odgovarajući sud u Srbiji. Sa ovakvom klauzulom ugovora stranac se složio i ugovor potpisao. Kako korisnik usluge iz Austrije nije izvršio svoje obaveze, odnosno nije isplatio ugovoreni iznos novca za učinjenu uslugu, došlo je do sudskog spora koji je vođen u Srbiji i traje već osam godina. Na svim ročištima prisustvovao je i predsednik firme iz Austrije. Sud je, na osnovu relevantnih dokaza, presudu doneo u korist našeg građanina, pa i Vrhovni sud Srbije. Međutim, tuženi ni do danas nije ispoštovao izvršnu presudu, tvrdeći da ne postoji sporazum između Srbije i Austrije o uzajamnosti i priznavanju izvršnih presuda nadležnih sudova u trgovinskim stvarima između Srbije i Austrije. Tačno je da takvog sporazuma nema.

U ovom slučaju mislim da se radi o zloupotrebi situacije od strane firme iz Austrije, a siguran sam da takvih slučajeva ima još i da time svesno narušava kodeks dobrih poslovnih odnosa ugovarača. To nameće potrebu da Srbija preduzme mere zaštite naših građana od takvih pojava, kao i suprotnu stranu, ako ima takvih slučajeva. U protivnom, jedini izlaz je podnošenje tužbe Međunarodnom sudu u Strazburu, što zahteva značajna finansijska sredstva.

Iz navedenog slučaja proizilazi moje pitanje Vladi, odnosno nadležnom ministarstvu – kada će ili ima li izgleda u skoroj budućnosti da Srbija, u ovom slučaju sa Austrijom, sklopi međudržavni ugovor, odnosno sporazum, odnosno odgovarajući akt kojim će se države međusobno obavezati da poštuju odluke, odnosno izvršne presude nadležnih sudova Srbije, odnosno Austrije, zavisno kako je u ugovoru o poslovnom odnosu predviđeno i na taj način zaštiti interese naših građana i firmi koji pružaju usluge stranim kompanijama, odnosno zaštiti interese u poslovnoj saradnji ugovarača.

Drugo pitanje je upućeno Ministarstvu ekonomije i regionalnog razvoja, odnosno Agenciji za privatizaciju – kada će Agencija za privatizaciju izvršiti kontrolu privatizacije AD "Ineks Krajina" Negotin, kupovinom društvenog kapitala, aukcijom konzorcijuma kupaca i to 72.268 akcija? Da li je Agencija za privatizaciju utvrdila razloge zašto većinski akcionari nisu omogućili manjinskim akcionarima, njih 129, sa 13% od ukupnog kapitala da prodaju svoje akcije i zašto nisu sankcionisali saglasno zakonu iako u ugovoru o kupovni društvenog kapitala nije u celosti legalizovan, kao i socijalni program? Zašto je Agencija za privatizaciju dozvolila da se iz jednog subjekta privatizacije "Ineks Krajine" preuzmu osnivačka prava u drugom privrednom subjektu Mita Began i zašto nije predložila meru raskida ugovora o kupoprodaji i odmah zatim meru prestanka rada AD "Ineks Krajina" Negotin?

Zašto nije pokrenula postupak njegove likvidacije sa posebnom merom da obaveže većinskog vlasnika da izvrši obavezan otkup akcija u vlasništvu manjinskih akcionara? Zašto agencija nije u okviru svojih ovlašćenja naložila hitne mere u ovom akcionarskom društvu, iako je obaveštena da već dve godine postoji potpuna blokada upravljanja ovim nekada uspešnim preduzećem?

Skupština akcionara nije održana, niti upravni odbor donosi važne upravne odluke. Nije ugovorena revizija poslovanja sa revizorskom kućom, iako zakon to izričito nalaže. Blokada žiro računa je vrlo česta, poreska policija je u svom nalazu obavezala akcionarsko društvo da odmah uplati dva miliona dinara na ime neobračunatog i neisplaćenog PDV. Nema krivične prijave ni prekršajne prijave niti plenidbe. Upravni odbor ne zaseda ni šest meseci, a o zakonitosti u radu i o poslovanju društva AD "Ines Krajina" nema ni govora. Agencija ne pokreće ni likvidacioni ni stečajni postupak iz kojih bi se namirili uposleni akcionari, poverioci i društva. Hvala lepo.

Dame i gospodo, poštovani ministri, moje pitanje je upućeno ministru odbrane (žao mi je što nije tu i ministar rada, jer bi se, na neki način, to i na njega odnosilo), a odnosi se na problem takozvanih ''crnogorskih vojnih penzionera'', za čije sam probleme tražio rešenje više puta.        
U zadnjem odgovoru koji sam dobio od Vlade (potpisao ga je predsednik Vlade) decidirano stoji da je od svih spornih slučajeva, njih oko 70, za 47 utvrđeno da stiču pravo da svoju penziju ostvaruju u Republici Srbiji i da im je ta penzija u 2010. godini isplaćena.
Međutim, ti ljudi od 1. januara 2011. godine ponovo ne primaju penziju, što znači da im se na neki način osporava to pravo. Mada u odgovoru, takođe Vlade, stoji da je do neisplaćivanja penzije od 1. januara došlo zbog neplaniranja finansijskih sredstava u budžetu.
Što se tiče ovog drugog dela odgovora, prosto ne mogu da prihvatim da je to tako, da dozvolimo da nemamo nimalo humanosti ni odgovornosti da se reši problem 47 ljudi u Srbiji i da im se može obezbediti dostojan život u trećem godišnjem dobu.
Ti ljudi ne primaju penzije, nemaju od čega da žive i pitam ministra odbrane – da li je moguće da se to razreši i da ti vojni penzioneri počnu da redovno primaju svoje penzije?
Moram da kažem, malo ću biti morbidan, i ako je neko napravio administrativni propust pa nije ta sredstva planirao, ja znam podatak – oko 150 vojnih penzionera umire mesečno. Znam da se porodične penzije ostvaruju, ali se samo po tom osnovu (rekao sam da ću biti malo morbidan) mogu obezbediti pare za tih 47 vojnih penzionera.
Prema tome, molim vas za odgovor – kad ti ljudi mogu očekivati redovnu isplatu penzija? Hvala lepo.

Imam potrebu da neke stvari ipak kažem. Ja sam ovde, pre svega, postavio problem 47 vojnih penzionera za koje je Vlada utvrdila da imaju pravo na penziju u Republici Srbiji i u odgovoru Vlade piše da su oni predati Fondu SOVO. Nemam razloga niti da branim, niti da iznosim neke podatke, nego se baziram na činjenici koju sam dobio u odgovoru od Vlade. To je prvo.  
Drugo, ne stoji, gospodine ministre, da su vojne penzije u Srbiji veće nego u Crnoj Gori. Zadnji je podatak da su vojne penzije u Crnoj Gori za 30% veće nego u Srbiji. Ako mi ne verujete, proverite. To je podatak od pre desetak dana.
Sledeće, gospodine ministre, odgovorno stojim iza toga da ovi ljudi nisu nikada nigde potpisali da prihvataju crnogorsku penziju, niti ih je ko anketirao da li žele penziju da ostvare u Srbiji ili u Crnoj Gori, nego su po nekoj inerciji ili ne znam na koji način opredeljeni da tamo primaju penziju.
No, možete vi i biti u pravu, hajde da ja nisam ni u čemu u pravu i da ste vi u pravu, prihvatam tu varijantu jer bi trebalo da vi budete i sigurno jeste bolje informisani, i ja vam zahvaljujem što ste obećali da ćete pomoći. Ne znam više gde da se obratim i čija je to nadležnost, da li Ministarstva rada ili Ministarstva odbrane, i to je problem. Ovo je ipak jedna vlada, pa vas molim. U krajnjem slučaju, obećali ste da ćete bar pomoći da se razreši problem ovih 47 penzionera.
Humano je, no ne želim da na bazi patetike utičem na vas. Ali, u svakom slučaju, ako nisu imali pravo na penziju u Srbiji, nije im je trebalo dati. Ako je već doneta odluka, onda je red da tu penziju i ostvare. Hvala lepo.

Gospodine ministre, prvo, stvarno nemam razloga da se služim bilo kakvim provokacijama ili da iznosim bilo šta što nisam proverio. Tačno je da sam se ja borio da se problem reši. Gde će on biti rešen, to je drugo pitanje, ali sam se borio da se problem tih ljudi razreši.
Drugo, moram da vam kažem, budite sigurni da je deo tih vojnih penzionera živeo u Beogradu i iz Beograda nije makao zadnjih 20 godina. Prema tome, ti ljudi sigurno nisu mogli biti crnogorski penzioneri. Ako je ijedan slučaj, a ima ih više, takav, onda je očito bio problem vezan za rešavanje statusa.
Molim vas, bez obzira, to su bili oficiri Vojske Jugoslavije, bivše SFRJ, ne znam već koje, u svakom slučaju su bili oficiri i podoficiri, i za mene su oni i dalje vojni penzioneri, gde god da su bili. A za to da treba sada na partijskom nivou da rešavam problem penzionera, uopšte nemam komentar. Mislim da nije stvar jedne partije da to rešava, nego je stvar Vlade i države da rešava taj problem.

Poštovana predsedavajuća, dame i gospodo narodni poslanici, u sklopu ovog seta zakona, u raspoloživom vremenu od šest minuta, koliko ima poslanička grupa, osvrnuću se samo na Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o dobrovoljnim penzijskim fondovima i penzijskim planovima. Moj prethodnik kolega Đurić je dao detaljno obrazloženje i stav PUPS vezano za Predlog za izmenu i dopunu ovog zakona i mi ga podržavamo i za njega ćemo glasati u danu za glasanje.
Ono što u svojoj kratkoj diskusiji želim da naglasim jeste želja da na neki način pokušam da afirmišem potrebu za ovakvim zakonom i da shvate građani da im se pruža šansa da na osnovu svojih mogućnosti, to jeste vrsta štednje, izdvajaju određena sredstva koja mogu koristiti i koja bi im dobro došla u onom trećem životnom dobu.
Sigurno da ovde postoji mnogo nejasnoća, problema i pre svega shvatanja ovog zakona i zbog toga ga treba u tom smislu afirmisati, pogotovo što naš narod nema navike da razmišlja o nekoj svojoj perspektivi, budućnosti i tome kako će živeti u starosti. To nije zamena, treba posebno naglasiti, da ovaj zakon nema svrhu ni cilj da zameni postojeći državni sistem penzionog i invalidskog osiguranja.
On ostaje kao stabilan, ali on čini jednu dopunsku meru da na bazi dobrovoljnog izdvajanja sredstava čovek može sebi obezbediti neka sredstva za starost. Ima tu dosta nejasnoća, to je sigurno. Nemamo mi tu iskustva i moguće je da isplivaju i određeni problemi u toku funkcionisanja samih penzionih fondova.
Mislim da je dobro što je ovim zakonom predviđeno, možda je čak moglo i strože da se predvidi, ta redovna kontrola poslovanja finansijskog društva za upravljanje ovim fondovima, jer to je suština da ta sredstva budu pravilno upotrebljena. Šta je najbitnije? Najbitnije je da se pokuša da očuva njihova realna vrednost, čime bi čovek ono što je uložio na adekvatan način i dobio.
To je osnovno i to jeste problem – očuvanja osnovne supstance vrednosti izdvojenih ili ušteđenih sredstava, jer je dug period od 20-30 godina, pa se postavlja realno pitanje da li će, recimo, pet hiljada današnjih dinara i koliko vredeti za vreme od 30 godina? Ali, to će sigurno zavisiti od uspešnosti poslovanja i samih novih društava koja će se baviti ovim poslovima.
Otuda mislim da ova kontrola i pravilna upotreba sredstava koja se budu ulagala u dobrovoljne penzione fondove će biti izuzetno značajna da se oni pravilno usmere i pravilno koriste, da ne bude tu nekih zloupotreba.
U ovoj sadašnjoj situaciji, kada mi vidimo u kojoj se situaciji nalaze penzioneri, a da podsetim, sadašnji državni penzioni sistem koji je još Bizmark definisao kao generacijsku solidarnost, on je još tada rekao da će on dobro funkcionisati, samostalno, bez posebnih i drugih fondova, sve do onog momenta dok odnos zaposlenih i penzionera ne spadne ispod 1:3. Mi se nalazimo u toj fazi, ne samo naša država nego skoro ceo svet.
Prema tome, postaje ozbiljan problem funkcionisanje državnog penzionog sistema i zbog toga treba tražiti dodatne mere koje će stvoriti određenu sigurnost života ljudi u trećem dobu.
To je ono što je suština ovog zakona i njega na neki način u svakom slučaju treba afirmisati kod svih onih građana koji to mogu da sebi priušte. Otuda i ostaje onaj problem što će u ovoj situaciji to moći veoma mali broj ljudi, jer su inače plate male, da sebi priušti. Nadamo se da će ekonomska situacija biti bolja i da će sve veći broj ljudi to upražnjavati.
Da li se sećate koliki je bio otpor kada smo uvodili obavezno poljoprivredno penziono osiguranje, tada sam još bio mlad, međutim, onog momenta kada je prvi poljoprivrednik dobio penziju, onda je shvatio blagodeti, bez obzira na visinu te penzije, koja je i sada mala, ali za njega to mnogo znači. Tako će isto i ovi dobrovoljni penzioni fondovi, pored državnog fonda, dobro doći svakome ko bude mogao da je ostvari.
Problem je – kako očuvati realnu vrednost? Mislim da tu država mora naći meru i verovatno će nam praksa nametnuti, što je moje mišljenje, da država o tome mora izuzetno voditi računa i po potrebi preduzimati adekvatne mere za usavršavanje ovog zakona. On daje neke novine, pogodnosti itd, a to znači da ga treba shvatiti kao jedan živi organizam kojega stalno treba dograđivati i usavršavati, a sve radi sticanja što većeg poverenja u jedan ovakav zakon kojeg ćemo, nadam se, izglasati.

Poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, poštovani građani Srbije, prošli put sam predsedniku Vlade postavio pitanje vezano za isplatu duga vojnim penzionerima i za problem penzija tzv. vojnih penzionera iz Crne Gore. Dobio sam odgovor i zahvaljujem im se, mada iz odgovora ne mogu da zaključim kako će se ovo rešiti. No, ponovo postavljam pitanje... Citirao bih deo odgovora gde se jasno vidi da je Vlada utvrdila spisak od četrdeset vojnih korisnika koji ispunjavaju sve uslove za uspostavu isplate penzija u Republici Srbiji u skladu sa navedenim zaključkom Vlade. Znači, to je potpuno jasno i nema tu više nikakvih dilema. Međutim, očito da je neko u planiranju sredstava propustio da ovo pitanje, odnosno potrebna finansijska sredstva uvrsti u budžet za 2011. godinu. Ovi ljudi su i dalje bez penzija.
U odgovoru upućenom meni piše: „Problem isplate penzija ovim korisnicima ponovo se pojavio u 2011. godini i u vezi s tom nastalom situacijom nadležna ministarstva iznalaze mogućnost obezbeđenja dodatnih sredstava za tekuću budžetsku godinu“. Meni takav odgovor, odnosno tim ljudima, ničemu ne služi; to im je jedini izvor prihoda. Molim Vladu da mi decidno da odgovor kada će ti ljudi biti uvršteni u sistem. To je vezano za ovo.
Sledeće, moram da prokomentarišem napis koji je izašao u „Novostima“ 24. marta 2011. godine. Naslov je „Cela eskadrila za veterane“. Da ne komentarišem ovaj tekst, ali ja lošiji, da kažem ružniji, tekst nisam pročitao. Ovo je jedna poruka koja... nemam reči kako da je nazovem, ali u sebi sadrži i genocidne elemente. Drugim rečima, ovde se ukazuje na to da vojni penzioneri troše jednu eskadrilu i da su oni krivi za to što se vojska ne može opremati savremenim sredstvima. Koja je poruka iza toga, šta treba uraditi sa tim penzionerima? Sutra ćemo na isti način prozvati i sve druge penzionere. Na stranu to što u tekstu ima netačnosti, ne bih to da komentarišem, ali mislim da je moralo Ministarstvo odbrane da reaguje na jedan ovakav neumeren tekst.
Iz ovog razloga molim Ministarstvo rada i socijalne politike da mi dostavi informaciju kolika je prosečna penzija srednje stručne spreme, više i visoke stručne spreme, zaposlenih u „civilnom sektoru“, jer želim da jedanput uspostavimo relaciju i da skinemo anatemu da su vojne penzije previsoke, da vidimo u kom se to odnosu nalazimo. Ovako se zloupotrebljava, dovodi se u poziciju da vojni penzioneri imaju izuzetno visoke penzije, da su oni krivi, maltene, za sve. I, da zaključim, jednostavno je netačna informacija da se Ministarstvo odbrane... ono više u njihov budžet za isplatu vojnih penzija ne ide, ne opterećuje budžet, već to ide preko Ministarstva rada i politike.
Za mene je veoma bitno da dobijemo odgovor na ovo pitanje, pod uslovom da, ako je to moguće, a ne verujem da nije, imamo eru kompjutera, dobijem prosečne zarade za srednju, višu i visoku stručnu spremu, računajući za one kategorije ljudi koji imaju penzijski staž 30 godina i više. Onda možemo napraviti pravu komparaciju, pa da vidimo gde se ko nalazi, da li ima smisla i opravdanja za ovakav stav i odnos. Voleo bih kada bi se Ministarstvo odbrane, ne verujem da je ono naručilo takav tekst, ne znam ko je autor, inicijali su, ogradilo od ovakve vrste napisa. Hvala vam lepo.

Poštovano predsedništvo, gospodine predsedniče Vlade, imao bih dva kratka pitanja.
Ne očekujem da mi sad možete odgovoriti, ali očekujem odgovor ovih dana, kako je to predviđeno.
Prvo pitanje je vezano za, verujem da već znate, problem onih 60-ak vojnih penzionera iz Crne Gore kojima je bila ukinuta penzija u Crnoj Gori zbog nemogućnosti dokazivanja da su građani Crne Gore. Oni su u prošloj godini bili rešeni tako što je doneta odluka ili odgovarajući akt da primaju penziju u Srbiji. Međutim, od 1. januara njima je to pravo ponovo ukinuto. Ne vidim razloga za to i molio bih da dobijem odgovor zbog čega je to urađeno i hoće li se konačno njihov problem razrešiti.
Drugo pitanje, vama je to sigurno poznato, radi se o dugu prema vojnim penzionerima. Trebalo je da se donese odgovarajući akt od strane Vlade. Bila je varijanta da se to prevede u javni dug, međutim, to nije učinjeno, pa vas molim, radi se o oko deset milijardi dinara, da mi odgovorite šta Vlada čini i na koji način misli da razreši ovaj problem. Hvala vam lepo.